Tag Archives: tržišni

Monopoli: štetniji nego što smo mislili

Ekonomisti sve više usmeravaju svoju pažnju na problem monopola. Ne klasičnih monopola – kao kada jedno komunalno preduzeće isporučuje struju celom gradu, već tržišnih koncentracija u celini – kada se broj igrača u industriji sa 20 spusti na samo 10, ili kada četiri najveće kompanije u industriji počnu da uzimaju sve veći i veći udeo prodaje. Ova vrsta oligopola deluje slično kao klasični monopoli – utiče na podizanje cena, ograničava veličinu tržišta i dovodi do manje efikasnosti privrede, piše profesor ekonomije Noa Smit u svojoj redovnoj kolumni za portal Blumberg.

Sada imamo nove dokaze da ovakve koncentracije na tržištu takođe utiču na umanjenje prava radnika kroz smanjenje njihovog učešća u nacionalnom dohotku. Verovatno čine nejednakost još izraženijom. Takođe pretpostavljam da će se dokazati da su ovakvi monopoli jedan od glavnih razloga za smanjenje poslovne dinamike. Oni bi čak mogli biti krivci za usporavanje rasta produktivnosti. Drugim rečima, mnoge bolesti u našoj privredi verovatno možemo, bar delom, pripisati problemu tržišne koncentracije. A ona je sve gora.

Dobro je biti velik (i što veći)

Promene u koncentraciji na tržištu između 1982. i 2012. 4 vodeće kompanije

Promene u koncentraciji na tržištu između 1982. i 2012. 4 vodeće kompanije

Pa ipak, pre nego što razvijemo strategiju za borbu protiv plimskog talasa monopola, potrebna nam je još kompletnija dijagnostika. Zašto se snaga monopola povećava? Najbolji umovi u ekonomskoj struci su fokusirani na ovo, ali nemaju definitivan odgovor.

U prethodnom postu, pomenuo sam nekoliko potencijalnih uzroka. Očigledan krivac je svakako bio labavi odnos prema zaštiti konkurencije. Ako je fundamentalizam slobodnog tržišta izazvao prijateljskiji stav prema spajanjima u SAD od 1990-ih, to je moglo ohrabriti koncentraciju svuda. Jedan problem sa ovom teorijom je da su antimonopolske kazne u stvari bile u porastu.

Monopoli: svesrdno nepoželjni

Federalne kazne izražene u milionima dolara za narušavanje zakona protiv trastova

Federalne kazne izražene u milionima dolara za narušavanje zakona protiv trastova

Regulacija može da poveća snagu monopola time što uvećava granice za ulazak na tržište. Ako novi startapi treba da gaze kroz okean birokratije, plaćaju milione dolara za troškove usklađivanja i razvijaju čitavu infrastrukturu samo da bi uopšte mogli da započnu nadmetanje na tržištu, onda veliki igrači imaju veliku i dugoročnu prednost. Velike kompanije su u stanju da snose troškove regulacije mnogo bolje nego mali. Ako se ispostavi da je regulacija glavni razlog povećane koncentracije na tržištu, moraću da postanem daleko veći libertarijanac, piše Noa Smit.

Knjiga za “laku noć”

Broj strana Zbornika američkih federalnih propisa

Broj strana Zbornika američkih federalnih propisa

Postoje, međutim, neki problemi sa ovom pričom oko regulacije. Većina negativnih trendova koji zabrinjavaju profesionalne ekonomiste – smanjeni prihod radnika, spori rast produktivnosti, nejednakost i smanjenje dinamike poslovanja – sve su ovo, zapravo, skorašnji događaji. Mnogi od njih postali su značajni tek od 2000-tih. Ali federalni propisi konstatno su rasli po svom obimu  u decenijama iza nas. U stvari, najveći porast zabeležen je tokom 1960-ih. Postoje, isto tako, dokazi da pad dinamike poslovanja nije povezan sa povećanjem broja federalnih propisa. Trebalo bi, dakle, biti oprezan pre donošenja zaključka da je problem u birokratiji.

To nas dovodi do objašnjenja vezanih za tehnologiju. U nedavnom radu Dejvida Otora (David Autor), Dejvida Dorna (David Dorn), Lorensa Kaca (Lawrence Katz), Kristine Paterson (Christina Patterson) i Džona van Rinena ( John van Reenen)  iznosi se teza da je tek tehnološki napredak omogućio izrastanje nekoliko „superstar“ kompanija u svakoj industriji. Činjenica da lideri u industrijama sa većom koncentracijom takođe imaju tendenciju da imaju veću produktivnost podržava ovu hipotezu. Tehnologija je možda jednostavno promenila prirodu tržišta, tako da pobednici odnose veći deo profita.

To se možda dogodilo jer su porasli efekti umrežavanja. Ajfoni su, recimo, deo svoje popularnosti stekli delom i zbog velike prodavnice i Eplovih aplikacija, a prodavnica je velika jer developeri vole da razvijaju aplikacije za popularne telefone. Ili, na primer, u finansijama, gde oni koji imaju veću mrežu partnera mogu biti važniji bankama u doba interneta.05

Druga mogućnost je da su kompanije kojima se bolje upravlja inovativnije. Kako je tehnologija napredovala a konkurencija postala globalna, kontinuirane inovacije su postale mnogo važnije za korporativni uspeh nego što je to bio slučaj u prošlosti. To bi moglo obezbeđivati veću prednost onim preduzećima čiji su menadžeri usredsređeniji na inovacije. Ove kompanije mogle su prosto nadigrati svoje rivale.

Treća mogućnost je da su informacione tehnologije jednostavno uvećale arenu konkurencije, „poprište bitke“ u biznisu sada je, u eri globalizacije, globalnih komunikacija i interneta veće nego ikada ranije. Prestižni brendovi sada su u mogućnosti da prodru na lokalna tržišta širom sveta kao nikada ranije, zahvaljujući internet oglašavanju. A zahvaljujući onlajn upravljanju mrežom snabdevanja, velike korporacije mogu još efikasnije da istisnu regionalne rivale i mala preduzeća.

Ako tehnologija stoji iza povećanja monopola, biće to problem koji je teško rešiv. Stari lekovi vođenja antimonopolskih mera i politika i povećanja konkurencije neće davati rezultate – superstarovi će pobeđivati i zauzimati sve veći deo tržišta, i to će nas stalno vraćati na početak. Izazov tehnološki podstaknutog rasta monopola bi zahtevao radikalno nove ideje o javnim politikama. Nemam još odgovor na to pitanje ali mislim da bi ekonomisti trebalo da počnu da razmišljaju u tom smeru.

Noah Smith, Bloomberg

Generacija Y

Gotovo svaka generacija dobije neko ime, nadimak. Ova koja sada stupa na scenu dozrevajućih, odgovornih ljudi, stekla je u američkoj kampanji za izbor predsedničkih kandidata čak treći nadimak – “Berni bojs”, a zvali su ih već Milenijumci (ili Milenijumovci – Millennials) i Generacija Y. Najnoviji nadimak je lokalnog (američkog) karaktera, ali postoji verovatnoća da se proširi, dobijajući druge lokalne varijante. Reč je o tome da je kampanju demokratskog kandidata Bernija Sandersa do zanemarujuće male razlike u prvom turnusu glasanja u odnosu na favorizovanu i bogatu Hilari Klinton – iznela generacija mladih Amerikanaca volontera, boreći se od vrata do vrata za političara koji bi glatko mogao da im bude deda. Priču napisao Milutin Mitrović.

000

Život mladog coveka Y generacije

Život mladog coveka Y generacije

Bypass preko generacije roditelja je ono što nastupajuće mlade čini posebno interesantnima. Popularnost Stefana Hesela (Stéphane Hessel) koji je 2010. u svojoj 93. godini pokrenuo mlade pozivom na pobunu (Indignez-vous!) nema nikakve veze sa njegovim melodramskim rođenjem u čudnom bračnom trouglu¹ koji je inspirisao Trifoa da napravi kultni film “Žil i Džim”, nego sa njegovim socijalističkim idejama i učešćem u francuskom Pokretu otpora. Njegova privlačnost za mlade potakla je proučavanja sociologa širom sveta. U Francuskoj se mlada generacija opet ustalasava i nudi da na predsedničkim izborima 2017. svojom energijom i znanjem pogura sedamdesetogodišnjeg socijalistu Alena Žipea (Alain Juppé). U pitanju je još jedan primer političke komunikacije unuka i dedova u kojem su roditelji preskočeni kao komformisti skloni da “ne talasaju”, da čuvaju otpatke svog društvenog statusa i ušteđevina koje im se postepeno tope. U grupu političkih “deda” spada i ne mnogo mlađi Džeremi Korbin (Jeremy Corbyn) u Britaniji, opet deklarisani socijalista.

02 millennials_love_videosPrerano je i preterano samo na osnovu toga tvrditi da je mlada generacija listom socijalistička, levičarska. Sociolozi, Aleksandra Žibe (Jubé) na primer, tvrde da su “pripadnici Generacije Y enigma, često neodlučni između ekstrema. Individualisti i tolerantni. Rastrzani i zahtevni. Udaljeni od politike, ali veoma angažovani u socijalnim akcijama. Kritični prema sistemu, ali bez sklonosti ka revoluciji. U poslu kao i u životu često pretpostavljaju privatno javnom. U Americi su dominatna kategorija tržišta rada sa 53,5 miliona ljudi. Skloni su temeljnim promenama kodeksa i stila života.”

Oni koji su čitali knjigu Temps et politique, tvrde da je An Miksel (Anne Muxel) prodrla u psihu ove generacije ocenivši je kao listom opredeljenu za direktnu demokratiju bez političkih posrednika. To su ljudi koji preferiraju horizontalnu organizaciju, a ne vertikalnu, pa će otuda političke partije imati muke sa njima jer su im važni etika i povratak nekadašnjim vrednostima tolerancije i socijalne jednakosti. Tu je njihov kontakt sa generacijom dedova sa kojima zajedno žele da odbace egoizam koji je obezvredio generaciju njihovih roditelja. Miksel ih još definiše i kao generaciju “pluralista”, jer su mobilni u izboru ciljeva i nemaju nikakvih rasističkih i antiimigrantskih naboja. Naravno, nisu svi takvi, jer onda nacionalistički FNP u Francuskoj, Lega Nord u Italiji ili Pegida u Nemačkoj ne bi imali mladu i snažnu “udarnu pesnicu”.

Generaciju Y čine osobe rođene od 1980. do 2000. (po nekima od 1984. do 2004) godine². Iako odsutni iz planova kapitala i politike ipak poseduju, prema procenama, oko 50 milijardi dolara, pretežno zarađenih u okviru sharing economy. Sve one Netflix, Spotify, Airbnb, uključujući i rusku Yandex… njihova su invencija kako da se zaradi neki dinar ili potroši što manje, čime se podrivaju tradicionalni “tržišni” odnosi. Uber – digitalna taksi služba, primer je rušenja važećih standarda i odnosa na tržištu. To je snalaženje obespravljenih, koje se na žalost ne okreće prema vrhu piramide nego deluje horizontalno, ugrožavajući pretežno pripadnike sličnih socijalnih slojeva i uglavnom iz generacije roditelja (X). U toj igri neko se i obogati, iako je to kolateralna dobit. Italiju trese slučaj sedamnaestogodišnje Kristine Kiperi, koja je svakodnevno pisala po stranicu teksta i puštala to preko Wattpad (besplatne “zajednice” pisaca), pa je stekla 8 miliona čitalaca. Zgrabili su je izdavači i objavili njeno štivo kao roman pod naslovom “My dilemma is you”. Prvo izdanje od 30.000 primeraka prodato je za manje od mesec dana. Ta curica, koja još nije završila srednju školu, garantovano nije pisala zbog novca.

05 finance-millennials-infographic-e1443637499660Deobna ekonomija (Sharing economy), prema izveštaju McKinsey grupe ima šanse da do 2025. godine dostigne obim od 325 milijardi dolara prometa u oblasti transporta, turizma, iznajmljivanja kuća, stanova, garderobe, nameštaja… spisak je gotovo beskonačan. Tragikomično je da su taksisti u Madridu na demonstracijama protiv Uber konkurencije (koja postoji u 58 zemalja, odnosno u preko 300 velikih gradova sveta) uzvikivali “Slobodno tržište mora da pobedi”, tražeći pritom da država zabrani Uber konkurenciju.

Malo statistike nije valjda na odmet. Pripadnika Generacije Y u svetu ima ukupno 2,5 milijarde. U Americi čine 25, a u EU 24 odsto populacije. Čak 58 odsto ih živi zajedno sa roditeljima, mnogi su nezaposleni, iako pripadaju najobrazovanijoj generaciji u istoriji. Radije komuniciraju elektronskim putem nego u direktnom obraćanju. Ova generacija ne drži do uvreženih pravila, napušta roditeljsku kuću čim se za to pojave uslovi, ali se i vraća sa podjednakom lakoćom. Nema precizne ideje o porodici: muž, žena, deca, kuća, mašina za veš… sve je to prolazno, naročito materijalna dobra – samo 15 odsto pripadnika ove generacije tvrdi da želi da kupi kola. Većina ipak poseduje vozačku dozvolu. Zato postoji “sharing” (ekonomija deljenja, ili ekonomija raspodele), pa ako jedan auto u proseku deli 9 osoba – kako se proračunava – za 15 godina auto industrija će doživeti crne dane. Čak 54 odsto Milenijumaca robu kupuje onlajn ili je nabavlja trampom sa vršnjacima. Svemu tome ih je naučila nemaština – nezaposlenost³.

Izuzetno visoka nezaposlenost mlade generacije u Italiji poterala je mnoge da egzistenciju potraže okretanjem poljoprivredi. Tako je tradicionalna italijanska privrženost kvalitetnoj hrani dobila novi, gotovo revolucionarni impuls uvođenjem modernih metoda organizacije rada, kompjuterizacije, razmene znanja, informacija, elana i gradskog načina života što ga je unela generacija novih seljaka/građana. Oni nisu mogli da konkurišu masovnoj proizvodnji svemoćnih multikompanija, pa su se pozabavili zdravom hranom, tradicionalnim proizvodima, raznovrsnošću proizvodnje i nametanjem saznanja da dobra hrana mora imati visoku cenu. To je dovelo do obilja novih proizvoda nasuprot tendencijama multikompanija da sužavaju ponudu, ukratko do dominacije borbe za kvalitet i transparentnost – da svako zna šta jede, odakle to dolazi i kako utiče na organizam. Berni Sanders je inspirisan tom tendencijom proklamovao svoju “Ruralnu ekonomiju” polazeći od logike da je neodrživo što samo četiri multikompanije drže 80 odsto tržišta mesa i soje u SAD. Proklamovao je borbu u korist malih i srednjih proizvođača, jer će to doneti nova radna mesta i doprineti zdravijoj ishrani pregojenog američkog stanovništva. Monopol u poljoprivredi SAD diktirao je ishranu koja jeste melem za profit, ali je tragična po zdravlje ljudi…

Novembra prošle godine časopis Fortune organizovao je šestu za redom panel diskusiju sociologa i preduzetnika o Milenijumcima na kojoj je razbijeno mnogo predrasuda. Sem što je konstatovano da je to generacija koja će 2025. godine činiti 75 odsto radne snage i isti toliki udeo imati u potrošačkoj moći, zaključeno je da su: 1. oni bolje obrazovani i obučeni nego što se misli; 2. da su veoma fokusirani na karijeru ako im se pristupi otvoreno, bez lažnih obećanja; 3. da nisu nelojalni, već da prosto ne zanemaruju druge opcije: čak 55 odsto njih smatra da je 10 godina provedenih na jednom poslu dovoljno te da onda treba tražiti nešto novo; 4. teže da menjaju ne samo posao nego i sistem vrednosti, jer digitalno doba svakodnevno nudi brojne nove mogućnosti.

unutar glave milenijumovcaBez ikakve sumnje, najsrećniji pripadnici te generacije žive u Kini. Rođeni neposredno posle uvođenja zabrane rađanja više od jednog deteta, svi su rasli kao jedinci i imali prilike da dobiju najbolje uslove života, školovanja, napredovanja u zemlji koja se nalazila u svom nezadrživom usponu. Srednju školu je završilo 85 odsto pripadnika ove generacije, a 43 odsto fakultete. U doba njihovog sazrevanja BDP Kine je učetvorostručen. Za razliku od zapadnih vršnjaka koji su prva generacija koja živi u uslovima lošijim od onih koje su imali njeni preci, u Kini ta generacija živi verovatno najbolje u istoriji te zemlje.

Kineska mlada generacija podseća na “bejbi bum” generaciju, ali u mnogo modernijim uslovima. Veliki su potrošači i dominiraju e-komerc sektorom sa preko 50 odsto kupovina iako čine manje od trećine stanovništva. Troše visoko kvalitetnu robu, a online porudžbine omogućavaju im kupovine iz bilo kog dela sveta. Digitalizovani su više nego njihovi vršnjaci u svetu i to vrlo kvalitetnim aparatima. Vole izlaske u restorane ili makar hranu za kućnu dostavu. Najbrže rastući domaći sektor u Kini je upravo onlajn dostava hrane u vrednosti od 2,79 biliona juana (430 milijardi dolara) i sa stopom rasta od 12 odsto godišnje. Svi ovi podaci nisu iz kineskih izvora nego sa nedavne China Investment Conference, šeste po redu u organizaciji Credit Suisse – globalne finansijske korporacije.

Iznenađujuće je koliko mnogo studija o Generaciji Y postoji, a da je to materija koju naše društvene nauke skoro da nisu ni okrznule. Na internetu se pod tom odrednicom nalaze samo 144 jedinice na našem jeziku i to najvećim delom sa penzionerskog sajta “Penzin” i iz hrvatskih časopisa. Nemarnost je naša najjača strana, oduvek. Zato naši mladi žive svoj život, dobrim delom su digli ruke od roditelja, a o državi i da ne govorimo. Skandal sa đacima Matematičke gimnazije upečatljiv je primer provalije koja ih deli od narcisoidne države. Mislim da oni ne zaostaju mnogo za bitnim karakteristikama svoje generacije u svetu – recimo da 75 odsto ima svoj profil na društvenim mrežama. Nisu oni samo zavisni od interneta nego su i njegovi korisnici, istraživači, pa i gospodari. Oni najbolje razumeju zašto je papa Francisko pre neki dan izjavio da su internet i društvene mreže – dar božiji.

Dok srednja generacija sedi pred ekranima i blene u one golišave peračice automobila što grudima sapunjaju šoferšajbne, a još starija prati šta sve može da posluži kao spasonosni “lek iz prirode” – dotle naši Milenijumci preko interneta nalaze sebi posao za neku domaću ili još češće stranu firmu, proširuju svoje znanje i kompjuterske veštine ili bar preko “prevoz.org” pronalaze sebi najjeftiniji način da putuju deleći troškove sa vlasnikom vozila. Bacio sam pogled i našao da je na relaciji Beograd-Ljubljana svakodnevno moguće naći desetak onih koji nude prevoz svojim kolima po ceni od 20 do 30 evra. Za pravo inostranstvo valja pogledati BlaBlaCar i videti da recimo za istu cenu čovek može putovati do Beča – petkom je izbor najširi. Budući da svaki vozač daje podatke o sebi, o kolima, o tome koliko slobodnih mesta ima, u koje vreme i odakle polazi… mogućnost izbora je zaista velika. Pritom smo mi van glavnih tokova.

06

Znam nekolicinu mladih, onih kojima bih generacijski mogao biti deda, koji rade kompjuterske usluge za strane firme, prate berzanska kretanja i trguju onlajn, na poziv putuju po Africi i Aziji kao trgovački predstavnici velikih svetskih firmi, nude sopstvene proizvode zdrave hrane, B&B smeštaj, prevodilačke usluge… Imaju za naše uslove solidne prihode i oblikuju sopstveni život svesni da zajednica nije u stanju da im bude od koristi. Od vremena Džona Mejnarda Kejnza, kada je proklamovano da deo pri raspodeli valja odvojiti za inicijalni kapital buduće generacije, stiglo se do svetskog trenda zaduženosti očeva na račun dece, i to toliko da će te dugove teško uspeti da otplati prva generacija naslednika. Na neki način, Milenijumci pokušavaju da se otrgnu od dominirajućeg propadanja i postaju “kućna dijaspora” koja prati i koristi zbivanja u razvijenom svetu ne čekajući da im neko formalno otvori vrata Evropske unije. Ipak, niti tako radi većina mladeži, niti je tim putem moguće rešiti problem cele jedne generacije. No, ne vredi svaljivati krivicu ni na uvek krivu državu – ovoga puta krivica je do oguglalog društva, kome je prethodna komformistička generacija (X) dozvolila da isklizne iz normale.

1. Neodoljiva Katrin (igra je Žana Moro) iz Trifoovog filma u koju su bezgranično zaljubljeni i Žil i Džim (i svi koji su gledali film), majka je (pravo ime Helen Grund) Stefana Hesela koji je prihvatio igru svojih roditelja da mu otac bude pisac Franc Hesel, nikada ne posežući za time da proveri ko mu je biološki otac.

2. Kao i većina drugih i ova periodizacija je rastegljiva. Na sajtu “The Social Librarian” našao sam da je prva posleratna generacija (II svetski rat) zbog masovnosti rađanja dobila naziv “Baby Boomers”; sledeća je Generacija X rođena između 1966. i 1980. Naziv je dobila prema izložbi fotografija čuvenog Frenka Kape, koji ju je ovekovečio kao nepoznanicu – X; danas se nade polažu u Generaciju Y, rođenu posle 1980. Rađa se i raste Generacija Z – prema abecedi poslednja!? Neki u tome vide više od neinventivnosti naziva.

3. Procenat nezaposlenosti mladih u Srbiji prošle godine je iznosio 43 odsto – po tome su od Srbije gore samo Grčka (48%), Španija (46,2%) i Hrvatska (44,1%).

Robotizacija Zapada: Kraj kineskog rasta?

Adidas vraća proizvodnju svojih patika kući u Evropu (zapravo u matičnu zemlju Nemačku), gde uz pomoć robota namerava da zadrži troškove radne snage na konkurentnom nivou. On očekuje da će proizvesti prvu seriju patika u u novoj robotizovanoj fabrici u 2016.

U novijim poglavljima razvoja ove kompanije za proizvodnju sportske odeće, proizvodnja je uglavnom bila locirana u Aziji, posebno u Kini, koja je zabeležila spektakularan privredni rast gradeći ga na podršci proizvodnim potrebama u svetu, nudeći kompanijama svoju masovnu jeftinu radnu snagu. Ono što robotika ili masovna automatizacija danas radi, jeste da rešava probleme nestašice radne snage, kao i nestašice odgovarajućih veština, uz smanjenje najskupljih troškova u svakodnevnom poslovanju svake organizacije u svetu: plata. Naravno, ovo se ne odnosi na preduzeća koja imaju pristup robovskoj radnoj snazi, ali na sreću, svi smo se složili da je to pogrešno, i skoro svuda bar danas (nadam se), tako nešto je nezakonito.

Čak i pre nego što je a-Commerce počeo da nagriza ili pristupa hotelskoj i bolničkoj industriji, robotika je već dugo bila u zagrljaju proizvođača, i danas nije baš ništa novo ili niti je neki poseban novitet. Ono što se, međutim promenilo, je pad ulaznih troškova materijala (input) i proizvodnje mašina, što je u suštini ono što kompjuterski uređaji i roboti jesu. Niska cena proizvodnje dovodi do niske cene kupovine i implementacije ovakvih mašina. To dovodi do smanjenja troškova proizvodnje po jedinici na duge staze, za kompaniju koja ovakve mašine kupuje i uvodi u svoj proizvodni proces. Ne morate ići u biznis školu da bi ste znali tako nešto.

Kada vam ne treba ljudski rad, ne treba vam ni da autsorsujete ili selite svoje proizvodne kapacitete na drugo mesto u potrazi za jeftinim ljudskim radom. To smanjuje logističke troškove i vreme outsourcinga i off-shoringa, kao što su na primer troškovi za transport tako proizvedene robe. Kina je bila alternativa  za niže troškove plata. Sada se pojavljuje jedna praktičnija alternativa u odnosu na Kinu gde troškovi radne snage počinju da rastu uporedo sa porastom zahteva kineskih radnika da se njihov trud adekvatnije nagradi.

Adidasova odluka da prigrli robotizaciju je daleko verovatniji ishod nego da od nje odustane u korist jeftine radne snage i on predvodi panteon zapadnih kompanija pozivajući ih da uskoče u ovaj voz, da povuku svoju proizvodnju iz inostranstva, da bi kod kuće pristupačno i efikasno radili to isto. Ako proizvodnja zapadnih kompanija bude izvan ruku proizvođača u Kini, pitanje je šta će oni da urade?

Naravno ima u Kini danas mnogo toga drugog, nije sve u jeftinoj radnoj snazi. Kina ima sopstvenu industriju i svoje multinacionalke koje ne proizvode u ime drugih nego sa svojim originalnim proizvodima, i brendovima koji sada predstavljaju ozbiljnu konkurenciju nastupaju na globalnoj sceni. Međutim, ta industrija i korporacije takođe su porasle na temelju niskih troškova proizvodnje, bez potrebe za off-shore-om, jer su imali direktan pristup radnoj snazi sa niskim platama. Robotika međutim, sada ujednačava tržišni teren u smislu troškova radne snage za zapadne konkurente kineskih kompanija, uključujući i najuspešnije, do određenog stepena. Robotika zapadnim kompanijama daje priliku da se trkaju sa kineskim kompanijama sa istom cenovnom konkurentnošću.

Povratak proizvodnje kući, za zapadne kompanije, takođe možda predstavljati povratak onome po čemu je zapadna posebno evropska proizvodnja ranije bila poznata, pre uspona proizvodnje u Kini i autsorsinga, a to je kvalitet. Proizvodi i proizvodnja  su bili poznati po trajnosti. Garancije su bile ispunjavane ali nisu i korišćene jer nije bilo razloga za popravku proizvoda u garantnom roku jer su frižideri proizvedeni na zapadu trajali decenijama. Danas nema mnogo takvih proizvoda na tržištu. Bilo da je reč o majicama, ili vozilima. Evropska proizvodnja je u istoriji bila poznata po pouzdanosti, trajnosti i kvalitetu i vraćanje proizvodnje natrag u Evropu može biti dobra vest za potrošače, i to bez dodatnih briga da bi to moglo dovesti do povećanja cena. Jer, proizvodnja je sada cenovno pristupačnija i za proizvođače.

Naravno od proizvoda sa snažnim brend imenima kao što su Adidasovi i ne očekuje se da budu jeftini, ali ako bude potrebno, njihove cene će moći da budu snižene, ako tehnologija stvori mogućnost za takvu vrstu fleksibilnosti koja uklanja prednost koje su do sada imale mnoge kineske kompanije.

Iako se može dogoditi da neki uspesi postanu neuspesi, neki efekti uspeha ne mogu se preokrenuti u negativnom smeru, i to je dobra vest za Kinu i njeno stanovništvo u celini. U stvari to je sjajna vest jer je nivo prosperiteta koji je ova zemlja ostvarila u relativno kratkom vremenskom periodu prilično zavidan, i vrlo je verovatno da će ga ova zemlja još dugo zadržati. Uspesi mogu da se uspore i zaustave. Kako usvajanje robotike i automatizacije bude postajalo masovno i stvar norme sa troškovima tehnologije koji teže ka nuli, sposobnost da se eksploatišu kursne razlike i siromaštvo radnika jedne zemlje u odnosu na druge postajaće sve manje značajne poluge prosperiteta. A tempo usvajanja novih tehnologija kojem svedočimo u celom svetu u protekloj deceniji definitivno treba da predstavlja alarm za kineska preduzeća.

Hariš Šah je singapurski prvi domaći profesionalni futurista i konsultant za upravljanje strategijama. On vodi Stratserv Konsalting (Stratserv Consultancy). Njegove oblasti konsaltinga uključuju strateško vizionarstvo, sistemsko mišljenje, planiranje scenarija i buduće organizacione strukture.

 

Hariš Šah, Singapur

LinkedIn Pulse

Tehnološka revolucija je podbacila

Već neko vreme čitamo o tehnološkoj revoluciji: Čitave industrije su “narušene” (disrupted), način na koji radimo najjednostavnije stvari se menja, tempo inovacija se ubrzava. Prema ekonomskim podacima, međutim, ne dešava se baš ništa posebno. Kome da verujemo, našim očima ili podacima? To nije očigledan izbor, piše Leonid Bershidsky za  poslovni portal Bloomberg.

33Bivši američki sekretar za finansije Leri Samers (Larry Summers) govorio je o jednom aspektu tog paradoksa na nedavnoj konferenciji o produktivnosti. Ako tehnološke inovacije teraju nekvalifikovane radnike izvan korpusa radne snage – 1965. godine u SAD je radilo 19 od 20 muškaraca u dobi od 25 do 54, a sada samo 17 – ne bi li trebalo da produktivnost brže raste? Intuitivno, trebalo bi, kako zbog manje zaposlenih i rasta ekonomije tako i zbog činjenice da iz korpusa radne snage bivaju izbačeni oni koji su najmanje produktivni.

Umesto toga, ukupan faktor rasta produktivnosti u Sjedinjenim Državama je prepolovljen u protekloj deceniji, u poređenju sa prethodnim periodom.

Samersov intuitivni odgovor – on je, naime, u svom govoru istakao da produktivnost nije bila njegovo akademsko polje – bio je da je možda ekonomski rast pogrešno meren: Metodologija koju već generacijama koristimo da bi izmerili BDP je možda nepogodna da “uhvati” ono što se događa u vrlom novom svetu. Samers tvrdi, na primer, da nema očiglednog načina da se izmeri poboljšanje kvaliteta nastalo usled inovacija. On je od svoje publike tražio da glasa: “Šta bi ste radije izabrali za sebe i svoju porodicu: zdravstvo iz 1980. i cene iz 1980. ili zdravstvo iz 2015. i cene iz 2015.?” Nije teško pogoditi odgovor.

Samers je zatim zaključio da je u stvarnosti, poboljšanje kvaliteta u zdravstvu učinilo da inflacija u ovom sektoru bude negativna u poslednjih 30 godina, proizvodeći oko 0,3-0,4 odsto bruto domaćeg proizvoda koji nije uračunat u ukupan privredni rast. On je dodao:

16„To što primećujemo u zdravstvu, je, po mom mišljenju, bar donekle prisutno i u mnogim drugim oblastima. Kad odete u prodavnicu, postoji mnogo više vrsta proizvoda u prodavnici nego što ih je nekada bilo. Zaista je lakše proći kroz aerodrom sa bording kartom na mobilnom telefonu nego u vreme kada smo nosili kartu do pulta za karte koja je potom bila čekirana da bi smo dobili bording kartu. Rado bih platio 30 odsto, čak 40 odsto od cene moje karte od Bostona do Vašingtona, da bih imao dodatne pogodnosti u vezi sa načinom na koji sada putujem.

Argument o pogrešnom merenju je takođe omiljen u Goldman Saksu (Goldman Sachs) kada treba objasniti paradoks produktivnosti.

Investiciona banka tvrdi da je u domenu softvera i digitalnog sadržaja mnogo teže meriti nivo cena prema kvalitetu i njihov stvarni doprinos društvenom proizvodu nego u većini drugih sektora.”

Ekonomisti koji su specijalizovani za merenje produktivnosti nisu baš voljni da “kupe” ova objašnjenja. U istom tom Peterson Institutu (Peterson Institute), gde je Samers govorio na konferenciji, Džon Fernald (John Fernald) iz FED-a u San Francisku rekao je da je moguće da ima teškoća u merenju kvalitativnih promena, što može dovesti do procena nižeg od realnog BDP i industrijske proizvodnje, ali da je ovde reč o samo 0,1 odsto do 0,2 odsto “potcenjivanja” bruto domaćeg proizvoda, što nije dovoljno da se objasni veliko usporavanje produktivnosti.

02Osim toga, mnoga od tih nedavnih poboljšanja nisu baš nešto što nas čini produktivnijim na poslu. “Recimo, prednosti gledanja videa sa kućnim ljubimcima na Internetu nisu uračunate u rast BDP“, rekao je Fernald. Različite vrste digitalne zabave i komunikacija u kojima uživamo zahvaljujući tehnološkoj revoluciji uglavnom utiču na našu ne-tržišnu aktivnost. Drugi način razmišljanja o tome je da mnoge od nedavnih inovacija samo olakšavaju i čine zabavnijim stvari za koje teško da smo ikad i primetili da su teške i nezabavne. Ljudi koriste internet aplikacije za slanje poruka umesto ranijeg oslanjanja na e-mail ili plaćaju svojim telefonima, tamo gde su nekada vadili kreditnu karticu. Ne postoji vidljiva promena ni u korišćenju vremena – jednostavno prelazimo na nov, navodno savršen način da završavamo iste stare transakcije. Veći deo “Internet of Things” (sada se često naziva Internetom svega) – povezanih sijalica i slavine, prekomerne elektronike i softvera u automobilima – pruža ovu vrstu “poboljšanja kvaliteta”: gadžeti su divni, ali su retko od suštinskog značaja.

Postoji mogućnost da se sva ta poboljšanja uvrste u novu formulu izračunavanja BDP, ali to bi značilo promenu celog modela – u suštini cele ideologije – načina na koji se meri ekonomija. Umesto rešavanja paradoksa produktivnosti, takve promene bi ga jednostavno zaklonile.

43Pronalaženje prihvatljivog objašnjenja u okviru trenutnog skupa pravila nije nemoguće. U jednoj upravo objavljenom dokumentu, Rajan Deker (Ryan Decker) iz Upravnog odbora Federalnih rezervi i njegovi saradnici ističu da je brzi rast produktivnosti 1980-ih i 1990-ih bio vođen “visokom stopom rasta mladih firmi” – drugim rečima, start-upova. To je nešto kontra-intuitivno s obzirom na trenutnu vidljivost start-up kulture i preferenci koje generacije Y i Z gaje prema preduzetništvu, ali, prema Dekerovom papiru, poslovna dinamika u SAD je naglo opala od 2000. godine: “SAD ima mnogo niži tempo proizvodnje start-upova, a oni koji se probiju imaju manje šanse da postanu visoko rastuće firme.”

Poslovna dinamičnost je opala kako u sektoru novih tehnologija koji je obavijen tolikim uzbuđenjem i vrlo “in” kao i u tradicionalnijim sektorima – maloprodaji i proizvodnji. Deker i njegovi saradnici nisu istraživali razloge ove pojave, ali moguće objašnjenje je da se tehnološka revolucija zaista desila u 1980-im i 1990-im. 20Personalni računari su doneli veliki napredak. Ipak pre dvadeset godina, neki su očekivali više rasta produktivnosti od kompjuterizacije nego što ju je ona stvarno donela i diskutovali su o objašnjenjima koje smo gore pomenuli – kao što je pogrešno merenje. Što se više stvari menjaju, to više ostaju iste.

Uspon mobilnih ili društvenih mreža doneo je značajne promene, ali ne revolucije u smislu produktivnosti i uticaja na ekonomiju. Paradoks produktivnosti će nestati kada se pojavi jedna stvarno velika stvar. U ovom trenutku, mi živimo na repu buma koji su iznedrile prethodne generacije – i možda upravo prolazimo kroz proces inkubacije neposredno pred novi skok napred.

 

Leonid Bershidsky, Bloomberg

 

Startup za etičko i bezbedno oglašavanje vredan $28M

U današnjem globalno povezanom svetu komunikacija, mobilno oglašavanje je dobar način da se postane veliki. Stoga, ne zovite još jednu ljigavu i nepoštenu firmu za oglašavanje jer ćete pre toga zaželeti da koristite usluge Džun grupe (Jun Group, JG), veoma ponosne na etičku prirodu oglašavanja koju obezbeđuje svojim klijentima. Iako već godinama postoji, JG se tek nedavno odlučila na proširenje u mobilni sektor, a baš u trenutku nepojamne ekspanzije mobilnog oglašavanja.

01

Od Fante do Jeep-a, JG efikasno razgranava posao u širokom spektru industrija. Evo intervjua sa generalnim direktorom Mičelom Rajhgutom (Mitchell Reichgut) o njegovoj, kako mediji kažu, “hvale vrednoj kompaniji” i ulagačima koji su za njegov startup platili više nego što biste i pomislili.

Ko su bili vaši investitori i koliko ste uspeli da podignete vrednost startupa?

Udružili smo se sa Helijard kapitalom (Halyard Capital) i tzv. depozitnom, u Americi poznatijom kao “Bridge bankom” (Bridge Bank), koji su u naš startup investirali 28 miliona dolara – to je cifra koju smo sada prikupili emitovanjem naših akcija. To je privatni kapital, a istovremeno i naše prvo institucionalno partnerstvo.

Recite nam nešto o vašem proizvodu ili usluzi.

Naša mobilna advertajzing platforma (MAP) je pošten, iskren i efikasan način da dobijete milione od onih koji se bave video i brendiranim sadržajem. Osamdeset od dve stotine vodećih advertajzera posluje sa Jun grupom, jer je sve što radimo potpuno bezbedno, vidljivo i transparentno.

Šta vas je inspirisalo da započnete kompaniju?

Naši osnivači želeli su da stvore poštenu i iskrenu reklamnu kompaniju koja svojim klijentima isporučuje opipljive vrednosti.

03

Po čemu se JG razlikuje od drugih?

Sve što radimo, započinje istinom i činjenicama. Naše klijente stavljamo na prvo mesto, kao one koji su najvažniji, i moramo im tačno reći gde se njihovi oglasi prikazuju, jer mi smo uvek i do kraja brand-safe (BS) kompanija. To znači da brendovi naših klijenata nikada neće biti kompromitovani time što će se reklama za njihov brend pojavljivati na neprimerenim mestima. Proizvođača lovačkih pušaka, recimo, nikada nećemo staviti da se reklamira na veb-stranici za školske udžbenike, za razliku od nekih drugih agencija koje ne vode računa gde će se sve pojavljivati brendovi njihovih klijenata.

Zato smo mi tu: BS nam omogućava da zaštitimo integritet i reputaciju brendova koje naši klijenti žele da reklamiraju preko nas.

Na koje tržište ciljate i koliko je ono?

Targetujemo tržište mobilnog oglašavanja. Prema eMarketer-u, američko tržište mobilnog oglašavanja će do 2019. imati 72% udela u oglašavačkom kolaču. Međunarodni Interaktivni advertajzing biro (IAB) kaže da je mobilno oglašavanje poraslo čak za neshvatljivih 76 odsto samo u poeriodu od 2013. do 2014. godine, što je tada bio najveći segment rasta neke industrije.

Koji je vaš poslovni model?

Radimo s najvećim svetskim brendovima i njihovim agencijama za distribuciju video i brendiranog sadržaja, namenjenim milionima ljudi. Ne radimo na vremenski oročene “dugopružne” ugovore već naplaćujemo po angažmanu, tako da smo time postigli da nas naši klijenti plaćaju samo za prave, konkretne rezultate.

Kakav je proces finansiranja?

Kao profitabilna, nezavisna kompanija, svih ovih godina smo imali brojne prilike da uspostavimo kontakt i dil sa nekim od investitora. Izabrali smo baš ovaj trenutak, jer se internet već po sebi transformiše, i to pred našim očima, sa brauzera i internet-oglašavanja na mobilno iskustvo zasnovano na aplikacijama. ovo je istorijska prilika, i mi stoga želimo veliki komad tog tržišnog kolača. Halijard i Bridž videli su način na koji smo mi u Džunu sazdali naš “poslovni kosmos”, upoznavši se sa načinom na koji radimo, istovremeno deleći našu filozofiju. Prešli smo dug put, i jako nam je drago da smo uspeli da pronađemo prave partnere.

02                                       Mitchell Reichgut, osnivač startupa Jun Group

Koji su najveći izazovi s kojima ste se suočavali tokom prikupljanja sredstava za rast vašeg startupa?

Jun Group je veo atipična firma, pre svega jer smo godinama rasli šireći posao, a da pritom nismo imali VC način finansiranja. Naš fokus je uvek bio na isporuku vrednosti za naše kupce i stvaranje odlične proizvode. Želeli smo da ostanemo profitabilna firma koja će održavati naš aktuelni brz rast. Najveći izazov bio je pronaći partnera s kojim bismo delili našu filozofiju.

Koji su faktori u poslovanju doprineli da vaši investitori sednu za sto i napišu vam ček na 28 miliona dolara?

Svi smo uzbuđeni zbog mogućnosti koje su nam se otvorile u prostoru mobilnog oglašavanja. Jun Group iza sebe ima dokazano besprekoran biznis, imamo jedinstvenu i poslovnim argumentima odbranjivu ponudu koja će nam pomoći da osvojimo veliki deo tog tržišta. Naša sposobnost da se povežemo sa milionima potrošača kroz mobilne aplikacije je jedinstvena, dok je lista naših poslovnih dostignuća poduža.

Koje ste prekretnice u poslovanju planirali da ostvarite u narednih šest meseci?

Doživeli smo rast od 90 odsto(!) na godišnjem nivou tokom poslednje dve godine, i očekujemo da se on nastavi. Prošle godine smo pojačani za još 25 zaposlenih, a na putu smo da postignemo isti tempo rasta našeg tima i ove godine.

05

Koji biste savet dali njujorškim kompanijama kojima je preko potrebna sveža injekcija razvojnog kapitala?

Fokusirajte se na svoje klijente; izrađujte neverovatne, svima poželjne proizvode – i pratite svoju strast. Uspeh dolazi iz napornog rada i sposobnosti da se prilagođavate na ispravan način. Odolevajte iskušenju da jurite trendove i govorite ono što mislite da drugi žele da čuju. Samo izgradite nešto zaista značajno i kvalitetno – i sve ostalo će već uslediti.

Vidite li u kom pravcu će se vaša kompanija kretati u bliskoj budućnosti?

Najbolji deo ovog novog partnerstva je to što ne menjamo našu poslovnu filozofiju: ostaćemo fokusirani na naše dosadašnje klijente, zadržavajući proizvod i uslugu koje za njih imaju opipljivu vrednost. Iz tih razloga, očekujemo da u narednim godinama zaigramo veliku ulogu u mobilnom video-oglašavanju.

Koje je vaše omiljeno mesto u Njujorku na kojem popijete piće po lepoj letnjoj noći?

Za posebne prilike, ništa nije bolje od Salona de Ning na terasi hotela Peninsula.

Za kraj intervjua koji se pre par dana pojavio na biznis-sajtu AlleyWatch, Rajhgut kaže:

“Ono što su glavne odlike Jun Group kao brenda jesu iskrenost i poštenje u advertajzingu. Naša platforma za mobilno oglašavanje pridobija milione ljudi koji ih gledaju putem svojih uređaja na način koji je potpuno bezbedan, vidljiv i transparentan. Naša tehnologija radi u mobilnim aplikacijama, koje čine više od 87% današnje upotrebe pametnih telefona. Mi koristimo podatke iz prve ruke koje sami prikupimo (first-party data), kako bismo što preciznije targetovali samo prave grupe potrošača. Uzastopna i vezana telemetrija uz pravilno targetovanje na osnovu validnih informacija, u kombinaciji sa sigurnošću našeg otvorenog, poštenog sistema funkcionisanja, učinili su da se JG izdvoji od ostalih.”