Tag Archives: menadžera

Laslo Bok: Posao je zakon

“Posao je zakon!” Ovo je jedan od uvida Uvidi Lasla Boka, višeg potpredsednika kadrovskog (HR) odeljenja u kompaniji Google Inc. Njegovi saveti su transformisati život i pogled na poslovno liderstvo mnogih.

07

„U životu, tokom procesa rada provodimo više vremena nego u bilo čemu drugom. Iskustvo pri radu ne treba da bude toliko obeshrabujuće i bezlično.“ Oslanjajući se na najnovija istraživanja u bihejvioralnoj ekonomiji i duboko razumevanje ljudske psihologije, knjiga „Work Rules! Insights From Inside Google That Will Transform How You Live and Lead„ („Posao je zakon! Uvidi iz Google-a koji će transformisati vaš život i vođstvo“) pruža poučne primere iz više različitih grana industrije – uključujući cenjene kompanije koje su užasna mesta za rad i slabo poznate kompanije koje postižu neverovatne rezultate tako što cene i slušaju svoje zaposlene. Laslo Bok (Laszlo Bock) nas vodi unutar jednog od najuspešnijih poslovanja svih vremena otkrivajući zašto se Google stalno ocenjuje kao jedno od najboljih mesta za rad na svetu i sažima 15 godina intenzivnog istraživanja i razvoja radne snage u principe koji se lako sprovode u dela, bilo da ste tim koji se sastoji od jedne osobe ili tim od više hiljada ljudi.

Google je uradio mnogo stvari na pravi način, kako u svojim proizvodima tako i u načinu na koji vodi kompaniju i stvara svoju kulturu; ova knjiga je prilično detaljan opis načina na koji je stvorio impresivnu kulturu, a napisala ju je osoba koja to dobro poznaje – direktor ljudskih resursa u kompaniji. Knjiga „Work Rules!“pokazuje kako se postiže ravnoteža između kreativnosti i strukture što dovodi do opipljivog uspeha, kako u kvalitetu života tako i u udelu na tržištu.

Suštinu knjige „Work Rules!“, ubedljivog i iznenađujuće zabavnog manifesta, sačinjavaju lekcije među kojima su: – oduzmite menadžerima autoritet nad zaposlenima; – učite od svojih najboljih zaposlenih – i od najlošijih; – zapošljavajte samo ljude koji su pametniji od vas, bez obzira na to koliko vam treba da ih pronađete; – plaćajte nejednako (tako je poštenije!) – ne verujte svojim instinktima: koristite podatke za predviđanje i oblikovanje budućnosti; – uvek budite otvoreni – budite transparentni i prihvatite povratne informacije; – ako ste zadovoljni količinom slobode koju ste dali svojim zaposlenima, niste dovoljno postigli.

Inženjeri Silikonske doline su poznati po tome koliko problema prave menadžmentu. Google je čak išao dotle da se u jednom trenutku rešio svih menadžerskih radnih mesta, ali je ubrzo shvatio da je novonastali haos gori od menadžmenta. Pošto i dalje nisu bili zadovoljni starim sistemom, sproveli su brojne eksperimente kako bi utvrdili šta čini dobrog menadžera. Pratili su rezultate menadžera u više projekata i otkrili da najbolji među njima imaju sledećih 8 karakteristika: 1. dobri su kao treneri; 2. osposobljavaju tim i ne vrše mikromenadžment; 3. pokazuju interesovanje i brigu za uspeh i lično blagostanje članova tima; 4. produktivni su i orijentisani na rezultate; 5. snalaze se u komunikaciji – slušaju i dele informacije; 6. pomažu pri razvoju karijere; 7. imaju jasnu viziju i strategiju za tim; 8. imaju ključne tehničke veštine koje pomažu pri savetovanju tima. Obratite pažnju na to da su tehničke veštine najmanje bitne. Laslo Bok, direktor za ljudske operacije u kompaniji Google govori o ovome i o još mnogo tema u svojoj knjizi „Work Rules! Insights From Inside Google That Will Transform How You Live and Lead„. Njegovi opštiji zakoni poslovanja su: 1. dajte značenje svom poslu; 2. verujte svojim ljudima; 3. zapošljavajte samo ljude koji su bolji od vas; 4. nemojte mešati razvoj i rezultate menadžmenta; 5. fokusirajte se na dva repa (na one koji ostvaruju najbolje i one koji ostvaruju najlošije rezultate); 6. budite štedljivi i velikodušni; 7. plaćajte nejednako (plaćajte više onima s najboljim rezultatima); 8. malo pogurajte stvari (male promene mnogo znače); 9. upravljajte rastućim očekivanjima; 10. Uživajte! A zatim se vratite na broj 1 i krenite ispočetka.

08

Bok se pridružio kompaniji Google 2006. godine kada je imala 6.000 zaposlenih. Danas ih ima više od 50.000. Njegova pozicija je direktor ljudskih operacija, nasuprot uobičajenim ljudskim resursima, i vodeći čitaoce kroz različite prakse zapošljavanja i upravljanja talentima koje je Google isprobao tokom njegovog mandata, g. Bok objašnjava kako je kompanija stigla do pozicije na kojoj se danas nalazi.

Otkada se Bok pridružio kompaniji, Google je odbacio mnoge tradicionalne puteve za pronalaženje kandidata. On je izjavio da oglasne table za poslove poput Monster.com „generišu veliki broj kandidata, ali iznenađujuće malo njih biva zaposleno.“ Kompanije za zapošljavanje su takođe nepopularne u Mauntin Vjuu: one kompanijama obično pružaju specijaliste, a Google želi generaliste. Kompanija više želi one koji su „pametni i radoznali od onih koji zapravo znaju šta rade.“ Drugim rečima, žele nekoga ko će isprobati nešto novo.

G. Bok je više puta istakao da je teže dobiti posao u kompaniji Google nego upisati se na Harvard. Ipak, uprkos činjenici da se svake godine oko dva miliona kandidata prijavi za nekoliko hiljada radnih mesta, Google troši dvostruko veći procenat svog budžeta na zapošljavanje od prosečne kompanije.

Možda deluje nelogično toliko investirati u zapošljavanje kada se najbolji i najpametniji guraju da uđu na vrata vaše kompanije. Ali ovo je jedna od najboljih lekcija g. Boka: Izvan fakultetskih kampusa, najbolji i najpametniji obično ne traže posao. Najboljima dobro ide tamo gde su sada; velike su šanse da uživaju u onome što rade i da dobijaju odgovarajuću zaradu. Iz tog razloga Google pokušava da pronađe takve najbolje ljude – one koji pasivno traže posao i koji ne razmišljaju o tome da se prijave za posao u kompaniji Google (ili bilo gde drugde) – i razvija ih, ponekad i po nekoliko godina. To rade pomoću internog tima za zapošljavanje i baze podataka kandidata (gHire) koji pretražuje internet i prati potencijalne najbolje kandidate. Nakon toga se regruteri kompanije Google povezuju s tim kandidatima putem telefonskih poziva i e-pošte i čine sve kako bi ih zaposlili, uključujući i pristanak da zaposle cele timove i otvore nove prostore, kao što je bio slučaj u Aarhus-u, u Danskoj gde je Google otkrio grupu vrhunskih inženjera.06

Izvršni direktori treba da uzmu u obzir činjenicu da iako Google troši više od većine na zapošljavanje, on takođe troši daleko manje na obuku. Vrhunskim pojedincima je potrebno manje obuke. A lekcija za talente je: posmatrajte način na koji ste zaposleni: to je pokazatelj mentalnog sklopa kompanije i talenta s kojim ćete raditi.

Regruteri u vrhunskim kompanijama koji su obično preplavljeni biografijama, često ograničavaju izvore iz kojih zapošljavaju i puteve iz kojih uzimaju prijave. Bok kaže da je to pogrešno: ispravna praksa je povećati pristup; samo primenite pametnije filtere. U slučaju kompanije Google to podrazumeva upotrebu internog alata pod nazivom qDroid koji ispitivačima pruža prethodno formulisana pitanja. Pored primene najvažnijeg testa simulacije rada, Google svojim ispitivačima izričito preporučuje da procene kognitivnu sposobnost, savesnost (da li će kandidat ispratiti posao do završetka) i vođstvo. Treba istaći i da je Bok napisao da kompanija trenutno više voli da „izabere bistrog, marljivog studenta koji je diplomirao kao najbolji u svojoj generaciji na državnom univerzitetu, nego prosečnog ili čak natprosečnog diplomca s prestižnog univerziteta (tzv. Ajvi liga)“ jer Google više ceni istrajnost i prevazilaženje poteškoća.

U svojoj knjizi, Bok takođe analizira dve krajnosti, one koji ostvaruju najbolje i one koji ostvaruju najlošije rezultate. U tradicionalnom menadžmentu, uz uske nivoe naknada, oni koji ostvaruju najbolje rezultate treba uvek da napuste posao posle velikog uspeha, kako bi maksimizirali svoju vrednost putem konkurentnih tržišnih sila. Dobro zapažanje je da su „najtalentovaniji ljudi na planeti sve više fizički mobilni, sve više povezani putem tehnologije i – što je važno – imaju sve veće šanse da ih otkriju poslodavci.“ U kompaniji Google, oni se nagrađuju mnogo više u skladu s njihovim doprinosom. U tradicionalnom menadžmentu, oni koji postižu najlošije rezultate bivaju otpušteni, a neuspeh nikada nije prihvatljiv. U kompaniji Google rizik se ohrabruje, a neuspeh iz kojeg se puno toga nauči se nagrađuje.

Bok takođe ističe da je potrebno razdvojiti analizu rezultata od razgovora o kompenzaciji. „Tradicionalni sistemi upravljanja rezultatima prave veliku grešku. Oni kombinuju dve stvari koje treba da budu potpuno odvojene: procenu rezultata i razvoj zaposlenih. Evaluacija je potrebna za distribuciju ograničenih resursa, kao što su povećanja plate ili bonus dolari. Razvoj je isto tako potreban, kako bi zaposleni mogli da napreduju i da se usavršavaju.“ Ako želite da zaposleni napreduju, nemojte istovremeno razgovarati o ove dve stvari. U pogledu razvoja treba da postoji konstantna interakcija između vas i vaših članova tima, umesto da to bude iznenađenje na kraju godine.“00

Stranica za stranicom Bukove knjige ističe nekonvencionalne i uspešne pristupe koje kompanija Google preduzima kod svojih zaposlenih: počevši od velike investicije unapred u zapošljavanje, do smanjivanja nadležnosti menadžera, do Googlegeist anketa i interesnih klubova. Pored toga, Bok i njegov tim ulažu ogroman napor da bi kvantifikovali trenutne prakse i testirali nove. To je HR na način kompanije Google i velikih podataka, nešto što je omogućilo ovom timu inženjera da se proširi sa dva radnika u Silikonskoj dolini na pedeset hiljada širom sveta.

„Ako su vaši ciljevi dovoljno ambiciozni i dovoljno ludi, čak i neuspeh može da bude prilično dobro ostvarenje.“

“Mikromenadžment je pogrešan menadžment… Ljudi vrše mikromenadžment da bi smanjili svoje anksioznosti u vezi sa organizacionim rezultatima: oni se bolje osećaju ako neprestano usmeravaju i kontrolišu postupke drugih – u suštini, ovo otkriva njihovu emocionalnu nesigurnost. To mikromenadžerima daje iluziju kontrole (ili korisnosti). Drugi motiv je nedostatak poverenja u sposobnosti zaposlenih – mikromenadžeri smatraju da njihove kolege neće uspešno dovršiti neki zadatak ili ispuniti odgovornost, čak i kada kažu da hoće.“

“Jednostavno govoreći, zato što je veliki broj profesionalaca skoro uvek uspešan u svom poslu, oni se retko suočavaju sa neuspehom. A zato što su retko imali neuspehe, nisu nikad ni saznali kako da nauče nešto iz neuspeha… Oni postaju defanzivni, blokiraju kritiku i prebacuju „krivicu“ na sve druge, samo ne na sebe. Ukratko, njihova sposobnost učenja se isključuje tačno u trenutku kada im je najpotrebnija.“

„Koliko ljudi biste zamenili za najboljeg zaposlenog? Ako je taj broj veći od pet, onda verovatno ne plaćate dovoljno vašeg najboljeg zaposlenog. Ako je više od deset, onda ga skoro sigurno ne plaćate dovoljno.“

10

„Rad ima mnogo manje smisla i mnogo je manje prijatan nego što je to potrebno zato što dobronamerni lideri, na podsvesnom nivou, ne veruju da su ljudi dobri. Organizacije kreiraju ogromne birokratije kako bi kontrolisale svoje zaposlene. Ove strukture kontrole su priznanje da ljudima nije moguće verovati. Ili u najboljem slučaju ukazuju na to da se nečija priroda u osnovi može kontrolisati i usmeravati od strane prosvećene figure koja ima mudrost da zna šta je najbolje.“

„Izgradnja izuzetnog tima ili institucije počinje sa osnivačem. Međutim, biti osnivač ne znači pokretanje nove kompanije. Svako može da bude osnivač i kreator kulture u sopstvenom timu, bez obzira na to da li ste prvi zaposleni ili ste se pridružili kompaniji koja postoji već decenijama.“

„Tako da smo izveli eksperiment. Tokom određenog vremenskog perioda, u našoj kontrolnoj grupi Guglera, zaposleni koji su bili nominovani za novčane nagrade su nastavili da ih primaju. U našim eksperimentalnim grupama, nominovani dobitnici su dobijali putovanja, žurke za timove i poklone iste vrednosti kao i nagrade koje bi inače dobili. Umesto dodela javnih akcija, slali smo timove na Havaje. Umesto manjih nagrada, obezbedili smo putovanja u odmarališta, priredili smo raskošne timske večere ili smo obezbedili Google TV uređaje za kuću. Rezultat je bio zapanjujući. Bez obzira na to što su nam rekli da bi više voleli novac u odnosu na iskustva, eksperimentalna grupa je bila zadovoljnija. Mnogo zadovoljnija. Oni su smatrali da su njihove nagrade 28 procenata zabavnije, 28 procenata upečatljivije i 15 procenata promišljenije. Ovo je ostalo nepromenjeno bez obzira na to da li je nagrada bila putovanje u Diznilend (većina odraslih se ipak još uvek osećaju kao deca) ili individualni vaučeri da sami nešto urade. I oni su ostali zadovoljniji tokom dužeg perioda u odnosu na Guglere koji su dobili novac. Kada su ponovo bili anketirani pet meseci kasnije, nivo zadovoljstva po pitanju nagrada onih koji su primili novac opao je za 25 procenata. Eksperimentalna grupa je bila još više zadovoljna sa svojom nagradom, u odnosu na trenutak kada su je dobili. Sreća koju donosi novac je prolazna, ali sećanja traju zauvek.“ – Laslo Bok, „Work Rules!: Insights from Inside Google That Will Transform How You Live and Lead“

Laslo Bok je viši potpredsednik ljudskih operacija u kompaniji Google, Inc, gde radi od 2006. godine. Pre nego što se pridružio kompaniji Google, Bok je obavljao izvršne uloge u kompaniji General Electric, bio je konsultant u oblasti menadžmenta u kompaniji McKinsey & Company i obavljao je različite uloge u startup kompanijama i neprofitnim organizacijama, a bavio se i glumom. Tokom vremena provedenog u kompaniji Google, ova kompanija je proglašena za Najbolju kompaniju za rad preko 30 puta širom sveta i dobila je preko 100 priznanja kao najbolji poslodavac. U 2010. godini, Bok je proglašen za „Najboljeg direktora ljudskih resursa godine“ u izboru magazina HR.

2015. godine, Bok je objavio svoju prvu knjigu, bestseler po listi koju su objavili The New York Times i Wall Street Journal, Work Rules!, praktični vodič koji ima za cilj da pomogne ljudima da nađu smisao u poslu kojim se bave, kao i da unaprede svoj život i vođstvo.

Profit Magazin

Novi pristup nejednakosti

O novoj knjizi Branka Milanovića: „Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije“, Harvard University Press 2016. Razgovor vodio Nicola Melloni.

01

Počnimo pitanjem kako je nejednakost postala važna tema u javnim raspravama? Ona je u politici i nauci dugo bila marginalizovana, naročito na levici, koja bi trebalo da je osetljiva na socijalna pitanja. Onda je sa početkom krize nejednakost iznenada zauzela centralno mesto u javnim debatama. Njome se bave mediji i važna je tema preliminarnih izbora Demokratske partije za predsedničkog kandidata u SAD. Šta se promenilo?

Odgovor ću podeliti na dva dela. Počnimo time kako je nejednakost postala važna tema. Uzrok te promene je ekonomska kriza, koja utiče na živote ljudi i njihov način razmišljanja. Nejednakost raste već duže vremena, ali je srednja klasa 25 godina prikrivala stagnaciju svojih prihoda zaduživanjem. Kriza je dovela do pucanja ovog mehura i odjednom su se milioni ljudi našli u teškom položaju: ekonomija je ušla u recesiju dok su zarade padale. Ljudi više nisu mogli da otplaćuju kredite, naročito one na tržištu nekretnina. Podećam vas da je privatni dug u SAD bio veći od američkog BDP-a.

03Ljudi su shvatili da u poslednjih 25 godina nisu imali koristi od ekonomskog rasta, za razliku od čuvenih 1% ili 5%, kojima je išlo veoma dobro. Pitanje nejednakosti je pokrenula stagnacija prihoda većine i njeno saznanje da je manjina za to vreme postala veoma bogata. To „saznanje“ je probudilo javnost i nejednakost je postala popularna tema. Kao posledica ovog šoka nastali su pokret Occupy u SAD, Indignados u Španiji i SIRIZA u Grčkoj.

Drugi deo pitanja je zašto je nejednakost pre krize bila nevažno političko pitanje, naročito na levici. Pa prosto nije bilo levice koja bi pokrenula ovo pitanje. Ona je bila nestala. U poslednjih nekoliko decenija ona se pomerila ka centru, a u Španiji čak zauzela mesto desnog centra. (Ako biste kao mernu jedinicu uzeli političke parametre iz 70-ih godina prošlog veka, španski socijalisti PSOE bi bili desni centar.) Isto važi i za politiku francuske Socijalističke partije i italijanske demokrate, inače bivše komuniste, koji su se svi čvrsto pozicionirali na desnici. Ove partije nisu postavljale pitanje nejednakosti i preuzele su neoklasični pristup, razblaženu verziju tačerizma koja izbegava socijalne teme.

Tako je ovo politički osetljivo pitanje ignorisano. A onda je sa izbijanjem krize došlo do razočarenja, naročito među mladima, ekonomskim modelom i političkim predstavnicima, što je dovelo do zanimljivog razvoja situacije.

05Kažete da je levica odavno prestala to da bude i da smo posle krize dobili nove pokrete u Španiji i Grčkoj? Ali to se nije desilo na drugim mestima. U Italiji se pokret Pet zvezdica više bavi korupcijom nego nejednakošću. U većini velikih evropskih zemalja bivša stara levica nije napuštala svoje mesto na desnom centru. Meni se čini da su novi postkrizni levi pokreti i dalje na margini.

Argument vam ne stoji, jer se odnosi na predstavljanje klasa pogođenih krizom isključivo sa levice. I desnica je zastupnik gubitnika krize. Uz izuzetak mediteranske Evrope gde je došlo do zaokreta ka levici sa socijalističkim vladama u Portugalu i Grčkoj i usponom Podemosa u Španiji – ostatak Evrope se kreće udesno. Ali to je drugačija desnica od one Margaret Tačer, jer je protekcionistička, ksenofobna i donekle antiglobalizacijska. Nejednakost hrani i radikalnu levicu i desnicu, a podršku gube partije centra.

Zaista mi nije jasno zašto mladi i ljudi srednjih godina u Francuskoj glasaju za Olanda. Za šta se zalažu francuski socijalisti? Oni sprovode desničarske politike u zemlji i podržavaju liberalni imperijalizam van nje. Onda prosto glasajte za Sarkozija, jer je on originalni nosilac tih ideja. U istočnoj Evropi nema levih partija, delimično zbog istorijskih okolnosti. U Grčkoj i Španiji je došlo do naglog zaokreta ka levici posle decenija polufašističkih diktatura, dok u istočnoj Evropi imamo reakciju na komunističke režime koji su tamo vladali od Drugog svetskog rata do 1989. Na poslednjim izborima u Mađarskoj i Poljskoj pobedila je desnica. U poljskom parlamentu uopšte nema levice.

Važnost pitanja nejednakosti ne dovodi do automatskog zaokreta ka levici, jer od njega i desnica ima koristi. To vidimo u SAD gde nezadovoljstvo krizom pomaže Berniju Sandersu, ali i Donaldu Trampu, dok je u Evropi od toga profitirala i jedna Marin Le Pen.

02

Pitanje nejednakosti je ključni deo i akademskih rasprava, naročito među ekonomistima. Do nedavno je neoklasični narativ koji je monopolizovao ekonomsku nauku ignorisao ovo pitanje i tvrdio da bi svako smanjenje nejednakosti pogoršalo efikasnost tržišta. Po tom scenariju, siromaštvo treba iskoreniti ekonomijom prelivanja: ekonomski rast obogaćuje kapitaliste, pa se njihovo bogatstvo polako preliva niz socijalnu lestvicu. Tu je došlo do promene, naročito posle Piketijeve knjige Kapital u 20. veku, pa sve više ekonomista razmišlja o nejednakosti.

Prvo se zapitajmo zašto je neoklasična teorija ignorisala ekonomsku nejednakost i to još uvek čini? Zato što je nejednakost sastavni deo njihovog ekonomskog modela i ne zahteva dalja istraživanja. U tom modelu cene određuje konkurentno tržište. U neoklasičnom modelu nema promenjivih vrednosti, pa nejednakost dohotka proizlazi iz razlika u sposobnostima svakog subjekta koji izlazi na tržište. Štaviše, emipirijski je dokazano da je raspodela nacionalnog dohotka između kapitala i rada manje više stabilna, tako da nije bilo razloga da se ona posebno proučava.

14Istraživanja preraspodele ličnog dohotka tako vise u nekom vakuumu. Kada sam počeo da se bavim ovom temom, urednici ekonomskih časopisa nisu znali kako da klasifikuju moje radove. Piketijev doprinos je u tom smislu veoma važan, jer je on iznova strukturirao analizu tih fenomena: počinjemo sa teorijom proizvodnje i rasta, analiziramo funkcionalnu preraspodelu dohotka i onda prelazimo na ličnu preraspodelu dohotka.

Ali osim ovih tehničkih razloga postojao je i politički razlog marginalizacije ovog pitanja. Svako istraživanje nejednakosti uzdrmava temelje ekonomske strukture sveta u kome živimo, a to nije preporučljivo. Kao što sam napisao u knjizi Oni koji imaju i oni koji nemaju, bilo je vrlo teško dobiti stipendiju za istraživanja nejednakosti.

Dok sam radio u Jugoslaviji imao sam slične probleme koji su me kasnije dočekali i u Svetskoj banci i na zapadu. U oba slučaja mi je predočen narativ da imamo savršeni sistem i da ne treba talasati. To se u psihologiji naziva „opravdanje sistema“, to jest potreba odbrane ispravnosti postojećeg stanja stvari.

13Ali sada se to menja. Imamo daleko više istraživanja i rasprava u mejnstrim medijima. Da li je toj promeni prethodila neka politička promena? I koliko je tome doprineo uspeh Piketijeve knjige?

U pitanju je kombinacija faktora. Prvo smo imali dramatičan napredak u ekonomskoj nauci. Ekonomija je dugo ignorisala odnose moći u društvu u svoje zaključke izvodila na osnovu „reprezentativnih uzoraka“, zanemarujući svaku heterogenost i oslanjajući se na prosečne vrednosti promenjivih u predmetima svog proučavanja. Nejednakost je po svojoj definiciji heterogena, jer ona ne može da postoji ako ne postoje razlike. Sada imamo sveobuhvatan pristup podacima, što omogućava dublja i detaljnija istraživanja koja očigledno obuhvataju i fenomen nejednakosti.

Drugi deo odgovora je naravno politički, jer se pojavio jak politički i socijalni interes za pitanje nejednakosti. Piketi nije došao niotkuda; njegov rad je posledica protesta miliona ljudi svesnih da postoji problem sa preraspodelom dohotka. Ova dva faktora zajedno, ekonomska teorija i tektonski zaokret javnog mnjenja doveli su do velikih promena. Mejnstrim sada mora da reaguje na novu situaciju, institucije i think tankovi ne mogu da ignorišu tako važan fenomen. Čak se i Peterson institut za međunarodnu ekonomiju, koga finansiraju komercijalne banke iz Vašingtona, sada ozbiljno bavi pitanjem nejednakosti. Isto je i u Svetskoj banci, gde je do samo pre pet godina nejednakost bila na lošem glasu.

10

Govorili smo o nejednakosti u zemljama zapada. Vaša nova knjiga Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije izazvala je ozbiljnu raspravu o podacima koje u njoj iznosite i koji pokazuju da je u poslednjih 30 godina sav višak prihoda otišao famoznom 1% i takozvanoj globalnoj srednjoj klasi, sačinjenoj pretežno od kineskih i indijskih radnika čiji je dohodak značajno porastao, dok su gubitnici globalizacije srednja klasa i radnici na zapadu.

Ništa nikada nije potpuno negativno ili pozitivno, već je uvek u pitanju neka vrsta razmene, jer neko gubi a neko dobija. Možemo da kažemo da je iz globalne perspektive broj onih koji su dobili manji od onih koji su izgubili, ili da je ono što su pobednici dobili više od onog što su gubitnici izgubili, tako da imamo opšti pozitivni rezultat prema kome je prosečni dohodak porastao.

Podaci pokazuju da je globalizacija nesporno bila važan faktor u promeni preraspodele dohotka. Naravno ona nije bila jedini faktor, jer imamo i tehnološki napredak i promene politike, ali ni njih ne možemo posmatrati odvojeno od globalizacije. Tehnološki napredak se sastoji od neutralnih inovacija i on ne može da razvije svoj puni potencijal bez globalizacije. Isto važi i za politiku. Ako se vratimo na socijaliste koji su promenili svoju politiku, primetićemo jak pritisak globalizacije. Uzmite na primer poresku politiku: zbog olakšanog kretanja kapitala postalo je prosto nemoguće očuvati visok nivo oporezivanja zbog čega je politika morala da se prilagodi ovim strukturnim promenama. Na isti način je radno zakonodavstvo u Nemačkoj pod velikim uticajem nemačkog kapitala, koji preti da će premestiti proizvodnju u Češku i Poljsku.

Globalno najzanimljivije pojave su ova tri faktora: rast takozvane globalne srednje klase, naročito u Kini, stagnacija srednje klase razvijenih zemalja i značajan porast prihoda najbogatijih. Da li je to dobra stvar? Jeste, u smislu da su stotine miliona siromašnih sada manje siromašni, dok su oni koji su najviše izgubili već bili prilično bogati. Ali to nije zadovoljavajući odgovor za zapadne političare i radnike na zapadu koji su dosta izgubili u poslednjem periodu.

08

Sada navodite uobičajeno opravdanje neoliberalne politike. Jedna od trenutnih mantri je da su politike Vašingtonskog konsenzusa bile uspešne i da su doprinele razvoju svetskog Juga. U stvari, najveći napredak u takozvanoj globalnoj srednjoj klasi ostvaren je u Kini i Indiji, tako da je pitanje da li se to može pripisati politici zapada ili su to zasluge, na primer, kineske vlade.

12Možete da iskoristite ove podatke da biste proglasili uspeh neoliberalnih politika, ali ne zaboravite da Kina nije neoliberalna zemlja. Naprotiv, njen pravni sistem je netransparentan, u njoj caruju korupcija, monopoli, nedefinisana prava svojine, ogroman javni sektor i stroga ograničenja slobode kretanja radnika. Jedino zajedničko kineskim i neoliberalnim politikama je njihova otvorenost prema međunarodnoj trgovini, mada je insitucionalni sklop sasvim drugačiji. Naravno, ovi aspekti se često prećutkuju, jer je za visoku klasu, koja je imala toliko koristi od globalizacije, veoma važna poruka kako su ove politike pomogle najsiromašnijima.

Činjenica je da se političke elite na zapadu suočavaju sa porastom nezadovoljstva. Kada su Regan i Tačer stvarali konsenzus za neoliberalni zaokret, nisu to činili objašnjavajući kako će ove politike obogatiti siromašne Kineze, dok će engleski i američki radnici izgubiti svoje poslove.

Šta nas čeka u budućnosti? Potoje neki veoma zanimljivi i međusobno suprotstavljeni strukturni faktori. Sa jedne strane, rast zarada u Kini bi mogao da zaustavi preseljenje kapitala, što bi moglo da dovede do smanjenja zahteva za većom globalizacijom. Prema profesoru Čarlsu Gudhartu sa Londonske škole ekonomije glavna razlika će biti demografski trend. U poslednjih 50 godina smo imali značajan rast stanovništva, što je dovelo do porasta radne snage i pada zarada. Sa stabilizacijom rasta stanovništva, očekuje se zaokret u odnosu kapital-rad, a time i smanjenje nejednakosti. Međutim, istovremeno se očekuje novi talas tehnološkog napretka i robotizacija brojnih industrijskih grana, tako da će potražnja za radnom snagom biti smanjena.

11To su teška pitanja. Tačno je da je Kina u demografskoj tranziciji, sa stanovništvom koje će dostići vrhunac sledeće decenije. Međutim, u Indiji je trend drugačiji i vrhunac rasta stanovništva se očekuje u drugoj polovini ovog veka. Istovremeno imamo veliki rast stanovništva u Africi. Vrhunac svetskog broja stanovnika će prema nekim procenama biti 11 milijardi ljudi. Njihov broj će se u naredna dva veka verovatno stabilizovati i uz obilje kapitala možemo da se vratimo u trenutno stanje nejednakosti. Razumna pretpostavka, ali veoma dugoročna.

Što se tehnološke revolucije tiče, nisam pesimista. Svaka tehnološka promena praćena je strahom od masovne nezaposlenosti, koja je do sada uvek izostala. Tu nas ograničava naša imaginacija, jer vidimo samo poslova koji trenutno postoje, ali ne i one koji će se pojaviti u budućnosti. Zamišljamo robote koji nam uzimaju postojeće poslove i strahujemo za budućnost, ali ne znamo kakva će ona biti. Daću vam jedan primer: kada sam pre mnogo godina došao u SAD, živeo sam sa majkom, naročito tokom rata u Jugoslaviji. Ona nije mogla da razume poslove ljudi sa kojima sam se družio. Znala je šta su obućar ili lekar, ali je za nju posao hedž fond menadžera bio potpuno neshvatljiv. Sada imamo razne poslove u IT sektoru, startapove, stvari koje do pre samo nekoliko godina nisu postojale.

18

Šta očekujete kada je reč o globalizaciji i nejednakosti?

To je pitanje kojim se bavim u poslednjem delu svoje nove knjige. Smatram da je vrlo teško dati preciznu prognozu. Svi mi nešto predviđamo, neki broj za koji mislimo da će ostati nepromenjiv u narednih 20 godina, ali stvari se menjaju i prognoze postaju beskorisne. Mislim da će ulogu Kine preuzeti neke druge zemlje (one sa većim rastom stanovništva), što će dovesti do daljeg približavanja zarada između bogatih i siromašnih zemalja, barem u narednih 50 godina. Na zapadu će ovo približavanje zarada prerasti u politički problem, jer će izostati rast zarada u razvijenim zemljama. Globalna nejednakost će se smanjiti, kao što je već slučaj, zbog rasta u nekim azijskim i afričkim zemljama.

Međutim, klasna komponenta, ili nejednakost, će sigurno porasti. U naredne dve ili tri decenije su vrlo verovatni nacionalni sukobi u vezi sa globalizacijom i preraspodelom dohotka.

Ovo nas dovodi do pitanja o odnosu nejednakosti i demokratije. Kao što kažete, ono što vidimo na zapadu je stagniranje zarada, koje bi moglo da dovede do nereda ili klasnih sukoba. Možda je sama demokratija ugrožena, jer ona podrazumeva ista politička prava i nejednak dohodak, ali znamo kako ekonomska moć može da iskrivi predstavničku ulogu demokratije. Da li će porast nejednakosti ugroziti zapadne demokratije?

Ono što je u trenutnoj situaciji zanimljivo je da uprkos teškoj ekonomskoj krizi nije došlo do značajnog porasta antisistemskih pokreta. Čak se i Nacionalni front pridržava demokratskih pravila. Možda su Erdogan i Putin najbliži političkom modelu koji prevazilazi demokratiju, ali to trenutno nije slučaj u zapadnoj Evropi. Takođe sam sumnjičav kada je reč o sposobnosti partija poput Nacionalnog fronta da ispune svoja predizborna obećanja, počevši od razgradnje Evropske unije. Naravno, stvari mogu da se promene. Brexit bi otvorio vrata nekom novom razvoju događaja.

Smatram da će u narednim godinama biti dosta napetosti između, s jedne strane, partija koje žele populistički odgovor na krizu, poput Trampa u SAD, i koje se protive talasu migracije i uopšte globalizaciji, koje podržavaju protekcionizam za domaću industriju i ekonomsku politiku neka komšiji crkne krava (beggar-thy-neighbour), i sa druge strane plutokratskih partija koje, sada više nego ikad, nameravaju da ograniče moć najsiromašnijeg dela stanovništva, koje je u porastu, što će dovesti do centralne uloge novca u donošenju političkih odluka.

06

Ono što se dešava u SAD je vrlo zanimljivo: imamo Trampa koji unosi sopstveno bogatstvo u politiku; on je savršeni oligarh. I imamo idealnu kandidatkinju viših klasa Hilari Klinton, pravu braniteljku establišmenta. Oni će učiniti sve da radnici, Afroamerikanci i uopšte ekonomski najsiromašniji deo stanovništva – ne glasa na ovim izborima.

Dakle u ovom trenutku imamo dva pokreta: jedan koji podržava globalizaciju i brani njene prednosti, naročito za onih 5% na vrhu, što može da dovede do postepenog prelaza iz demokratije u plutokratiju i, da citiram Gramšija, do ponovnog uspostavljanja hegemonije ovog narativa i ovih interesa – dok sa druge strane imamo desničarski antiglobalistički pokret.

To važi za Evropu i zapadni svet, dok je u ostalim delovima sveta situacija drugačija. U Latinskoj Americi dolazi do povratka desnice, ali smatram da je to pre posledica redovnog političkog ciklusa. Ne znamo šta će se dogoditi u Aziji, gde u Indiji imamo otvoreno desničarsku vladu, dok je u zemljama poput Kine, Indonezije i Tajlanda podela na klasičnu levicu i desnicu daleko izraženija nego na zapadu.

Ali rizik nije samo politički. Mnogi ekonomisti, uključujući i Roberta Rajha, smatraju da je ekonomsku krizu izazvala nejednaka preraspodela dohotka. Prosto rečeno, postoji rizik slabe tražnje zbog visoke koncentracije dohotka.

Postoje rešenja, iako ih nije lako ostvariti. Na primer, smatram da je zbog globalizacije vrlo teško sprovesti veće oporezivanje bogatih i prihoda od kapitala. Čak i ako neka zemlja odluči da podigne poreze ili ako to učine desetine zemalja, uvek će se naći zemlje koje su spremne da ponude niže poreze kako bi privukle kapital.

Političke odluke treba da idu u drugom pravcu, prema jednakoj raspodeli sposobnosti. Toma Piketi je u pravu kada kaže da vlasništvo nad kapitalom određuje veći prihod i upravo tu treba intervenisati. To se pre svega odnosi na obrazovanje, kako bi se obezbedila relativno jednaka zarada za ljude sa sličnim kvalifikacijama, za razliku od onoga što imamo danas gde oni koji dolaze sa Harvarda dobijaju desetostruko veću zaradu od onih koji dolaze sa manje prestižnih univerziteta. Ujednačiti kvalitet obrazovanja bi imalo sličan efekat kao dekoncentracija vlasništva nad kapitalom.

Istovremeno bi bilo važno smanjiti koncentraciju kapitala, što je teže, ali ne i nemoguće ostvariti. U prošlosti smo imali slične primere: radnici vlasnici akcija preduzeća, radničko saodlučivanje u Nemačkoj, veća uloga sindikata u upravnim odborima, sindikalno vlasništvo nad akcijama preduzeća u Švedskoj. Naravno, to nije lako ali je daleko održivije od opcija koje danas imamo.

Razgovor vodio Nicola Melloni, o novoj knjizi Branka Milanovića: Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije, Harvard University Press 2016.

Social Europe, 18.03.2016.
Peščanik.net, 22.03.2016.

Kako voditi kompaniju bez šefova?

Možda ste čuli za eksperiment sa nehijerarhijskim menadžmentom pod imenom „Holakratija“ (Holacracy, termin koji označava celinu kao deo veće celine) koji se sprovodi u online kompaniji za prodaju obuće na malo Zappos, o kojem je u maju za Wall Street Journal pisao ekonomski novinar Justin Fox.

01

Početkom tog meseca oko 14% zaposlenih ili njih 210 od oko 1500 odlučilo je da napusti Zappos jer “Holakratija nije za njih“.

Tony Hsieh, izvršni direktor kompanije ponudio im je tromesečnu otpremninu a u memou iz marta meseca je na 4700 karaktera napisao zaposlenima da „kompanija nedovoljno brzo napreduje ka samoupravljanju“. On je ponudio zaposlenima da uzmu otpremnine ukoliko se ne slažu sa novim konceptom upravljanja, što je nazvao „pokušajem da se ubrza proces prelaska na novi menadžment“.

Holakratija je zamisao bivšeg preduzetnika u oblasti softvera Briana Robertsona, koji sada “sprovodi novi ustav” i poslovne zakone u firmi, obavljajući dužnost “portparola Holakratije” i predstavljajući “glavnu sponu između ljudi i partnerstava “, radeći kao “arhitekta kompenzacije”. Uz to, Robertson nosi još oko 20 drugih titula vezanih za koncept konsultantske firme HolacracyOne, čiji je kofinansijer, propagirajući ovaj novi način menadžmenta. Holakratija, odnosno “nehijerarhijski” pristup upravljanju biznisom je već unekoliko zaživeo, i to mahom među start-up kompanijama koje uglavnom imaju samo po nekoliko zaposlenih. Holakratski sistem poslovanja je, stoga, idealan za preduzeća koja tek započinju svoj život.

Ime Holacracy izvedeno je od termina “holon” pisca Artura Kestlera (Arthur Koestler), kojim se označava celina koja je deo veće celine, ali Robertson kaže da je njegov pristup manje zasnovan na nekoj filozofskoj postavci a više proizvod grešaka i pokušaja u menadžmentu. U Zapposu će eksperiment biti nastavljen, kao i u platformi za objavljivanje tekstova Medium, u kancelariji glavnog sekretara za informisanje države Vašington i u 300 drugih organizacija. Robertson je upravo napisao jedan veoma interesantan i jasan izveštaj o tome šta je, zapravo, Holakratija, pod nazivom “Možete li da verujete u ovo? – Holakratija” Justin Fox je razgovarao s njim prošle nedelje u Njujorku, a ono što sledi je nešto doteran transkript razgovora.

JF: Zašto nam je potreban novi način upravljanja organizacijama?

BR: Ako razmišljate o načinu na koji se formama danas upravlja, vidite da je tu reč o malom feudalnom carstvu. Imate kraljeve, lordove, seljake i kmetove. U našim društvima smo videli prelazak sa upravljanja sa vrha naniže, od feudalnog sistema i diktatura, na nove sisteme koji se zasnivaju na slobodi ljudi da sprovode svoje individualne ciljeve unutar nekog zadatog okvira pravila, međupovezanosti i održavanja reda. Želim da vidim iste te prednosti koje smo osetili u društvu, na nivou organizacija.

tony-hseih-zappos_2Tony Hseih, pokretački duh kompanije Zappos

JF: Ali, korporacije se vrlo često hvale time da je u njima upravljanje znatno efikasnije i brže nego u vladama jer mogu brzo da promene pravac kada je to potrebno.

BR: Ja ne kažem da je hijerarhijski menadžment loš u tome. Samo želim da znam šta je bolje. U našem društvu, do inovacija dolazi kada vlada ustanovi izvestan okvir u okviru koga se ljudi samoorganizuju. Inovacije ne dolaze od donjeg nivoa birokratije. One dolaze od pojedinačnih aktera unutar sistema u okviru koga su oni slobodni da se bave čime god žele a što na lokalnom nivou ima smisla.

JF: Dakle šta vi mislite kako je najbolje organizovati taj okvir upravljanja u biznisu?

BR: To je pitanje koje smo istraživali kada smo smislili Holacracy. Holacracy se ponekad pogrešno shvata kao bilo koji sistem koji nema menadžera. Ne, to nije to. To je specifičan sistem koji zamenjuje hijerarhijsko upravljanje različitim okvirnim pravilima o tome na koji način možemo da radimo zajedno. Naš najbolji odgovor na to pitanje smo dali u “Ustavu Holacracy”. To je nešto što se samo po sebi razvija. To je open source sistem.

JF: To zvuči kao da počinjete sa mnogo sastanaka na samom početku da bi ste izbegli kasnije sastajanje?

BR: Postoji element toga. Za mene je stavljanje fokusa na to da se ovim metodom smanjuje broj sastanaka u kompanijama – promašena poenta. Ono što mi želimo je da svaki minut na sastanku, koliko god da ih ima, bude najproduktivniji minut koji bi ste mogli imati u tom trenutku. Ako to nije slučaj, onda idite i bavite se nečim drugim.

Vrlo često prisustvujemo sastancima na kojima ljudi žele da pokupe neku dobru informaciju i da stignu do konsenzusa oko toga šta je najbolje preduzeti u narednom periodu. To je znak da postoji nejasnoća u vezi sa tim ko može da donese odluku.

Holakratija se ponekad brka sa sistemom zasnovanim na pronalaženju konsenzusa, ali on to nije. Sastanci se koriste samo za definisanje ovlašćenja i granice. Slično kao u društvu, gde morate da dođete do konsenzusa sa susedima svaki put kada biste od svog suseda želeli da pozajmite njegova kola i negde ih odvezete. Ako želite da učinite takvo šta, potrebna vam je dozvola. Postoje granice. Holakratija predstavlja isti takav sistem samo u preduzeću. Sastanci postoje da se razjasne te granice – šta je vaše i „vaš reon“, da time rukovodite. Onda više ne moramo da se sastajemo kako bismo to nanovo utvrđivali, ne treba nam da ponovo stižemo do konsenzusa u vezi s tim, jer je već ustanovljeno da možete dobiti onoliko podrške ili sredstava koliko vam treba i voditi proces za koji ste zaduženi. Tačno znate šta je imovina vašeg suseda, i ukoliko želite da je za nešto koristite – morate prvo da se uverite da je on s tim saglasan.

Pogon kompanije Zappos u Kentakiju, SAD

JF: U kompaniji organizovanoj po holakratskom sistemu, osoba ranije poznata kao CEO tj. generalni direktor bi ubedljivo mogla imati ogroman autoritet da promeni smer poslovanja organizacije.

BR: Apsolutno, naravno da može. Oni takođe imaju i limite svojih ovlašćenja. U tome je ovaj pristup interesantan jer drugi takođe imaju dosta ovlašćenja. U mojoj kompaniji ja znam da ima puno slobode da uradim ono što mislim da bi bilo korisno, ali istovremeno znam kada mi je potrebna dozvola nekog drugog za neku od takvih odluka. Ja sam osnivač kompanije, ali kada želim da napravim promene na našem sajtu, znam da je naš menadžer sajta taj koji ima ovlašćenje da to uradi. Ne mogu da mu kažem da nešto mora da uradi. Moram nešto da mu predložim na isti način na koji bih to predložio svom šefu. Vebsajt je njegova oblast i on ga kontroliše u okviru svog domena rada.

JF: Ako želite promene na sajtu svoje kompanije, a ne možete da u to ubedite svog menadžera sajta, kako ćete rešiti taj sukob?

BR: Prva linija odbrane je da jednostavno odem do njega i porazgovaram s njim i predložim mu to što hoću. Dakle samo pokušavam da ubedim kolegu da je ono što sam zamislio dobra ideja i mi o tome diskutujemo. Moja sledeća linija odbrane je da idem na ono što se zove sastanak uprave, i mislim o tome šta treba da očekujem od tog sastanka. Ne konkretna odluka, već obrazac, njihova očekivanja. Možda želim da budem glasnogovornik kompanije, i želim od menadžera vebsajta da mi omogući prostor na istom, na kojem ću moći da delim svoje prezentacije. On i dalje ima autonomiju da smisli kako to treba uraditi, ali u tom procesu upravljanja neko od njegovih kolega može takođe da predloži šta očekuje od menadžera vebsajta. On ima glas u tom procesu, i to je neka vrsta finog načina da se naša sukobljena mišljenja pomire.

JF: Šta ako postoji neko ko jednostavno ne radi dobro svoj posao?

BR: Neko mora da kaže nekom drugom da se jednostavno ne uklapa u ulogu koju zauzima u organizaciji. Ta potreba neće nestati nekom magijom, samo zato što ste primenili naš model. Dakle, postoji još jedna uloga a to je da se pazi na učinke na svim radnim mestima. Ono što naš pristup razlikuje od sadašnjih je da neko ko ima tu ulogu ne može da mikromenadžuje i da tim osobama kaže šta treba da rade, ali ima pravo da nađe osobu za tu poziciju i da napravi promenu, ako je to potrebno.

Ono što je takođe malo drugačije je da ljudi kojima je poverena ova uloga ne mogu otpustiti tu osobu, jer u našem pristupu ljudi mogu zauzimati mnoge pozicije. Ja, na primer, u našoj kompaniji obavljam nekih 20-tak poslova, i ako bi me neko oslobodio jedne od tih uloga bio bih mu veoma zahvalan, zar ne? Možda sam ja totalno pogrešan izbor za neku od tih uloga, a istovremeno savršen izbor za preostalih 19.

JF: Holakratija je nastala iz eksperimenta koji ste sprovodili u vašoj prethodnoj kompaniji, zar ne?

BR: Da, bila je to softverska firma koju sam osnovao baš zahvaljujući tome što sam osećao potrebu da pronađem bolji način upravljanja.

JF: Šta ste tamo otkrili i mislili da će super funkcionisati, da bi se kasnije ispostavilo da je ta ideja bila greška?

BR: Mnoge ideje koje sam imao nisu dobro funkcionisale. Na primer, želeli smo da budemo sigurni da, ako bilo ko bilo gde u kompaniji ima neku dobru ideju, da možemo da je integrišemo u rad kompanije. Mislili smo, znate, da što većem broju ljudi damo glas u gotovo svemu što radimo sa kompanijom. To je bila katastrofa. To je proizvelo mnogo sastanaka, mnogo neprijatnih sastanaka, pokazivanja ega. To je bio ludilo.

Pokušali smo sa mnogo manje šematske strukture, kao što to danas rade brojne start-up kompanije. U veoma malim preduzećima, to do izvesne granice može da funkcioniše, ali vrlo brzo se pojavljuje neka politička struktura koja, onda, počinje da ostvaruje moć i posle je to jako teško promeniti. U takvom slučaju je osnivaču, generalnom direktoru mnogo bolje da jednostavno dođe i kontroliše i nadgleda sve, ali to s druge strane otežava da posao raste i da se biznis uvećava.

Shvatili smo da odsustvo struktura nije odgovor, isto kao što ni birokratske strukture koje smo ostavili za sobom nisu rešenje. Holakratija je, zapravo, više strukturisana od tipičnog hijerarhijskog upravljanja. Radi se samo o drugačijoj vrsti strukture, koja vam daje mnogo više jasnoće o tome ko donosi odluke i ko šta radi.

02

JF: Da li je Zappos najveća organizacija koja sprovodi ovaj eksperiment?

BR: Oni su najveća organizacija koja taj koncept sprovodi, od vrha do dna.

JF: Oni privlače mnogo pažnje, i očigledno je reč o bolnom procesu. Kada ga gledate spolja, ili čitate veliki tekst u Wall Street Journal-u, da li ste iznenađeni ili je vaša reakcija u stilu, “pa, momci, šta ste drugo očekivali?”

BR: Da, delom je tako – pitam se “a šta ste očekivali”? To je velika promena. To nije nešto što ćete da ostvarite u roku od nekoliko meseci. To je višegodišnji proces. Ali to što piše da ljudi odlaze iz Zappos-a jer su digli ruke jednostavno nije tačno. Zappos je svesno rekao svim zaposlenima: ako niste 100% za ovo onda idite, i daćemo vam zaista dobru otpremninu ako odmah odete. Broj ljudi koji su napustili Zappos se verovatno ne razlikuje od bilo kojeg slučaja velike reorganizacije, samo što je tamo taj proces odlazaka potrajao godinu ili dve pošto su ti ljudi davali otpor promenama. Ono što je Zappos uradio je da svi koji to hoće odustanu odmah i budu vrlo bogato isplaćeni.

JF: Imamo čitav niz slučajeva gde su uspešne softverske kompanije izgrađene zahvaljujući harizmatičnim liderima, kako se holokratija uklapa sa tim?

BR: Mnoge kompanije usvojile su holakratski princip direktno pošto su napravile takav veliki uspeh. Tony je snažan harizmatični lider u Zapposu. Polovina tekstova o Zapposu je o njegovoj ličnosti i kulturi rada koju je izgradio na tim temeljima. Zappos je bila neverovatna, fantastična kompanija i to dosta pre nego što je naš pristup u njoj primenjen.

Kada je Toni prvi put otkrio ovaj naš pristup, on je već sam tragao za nekim novim pristupom koji bi osnažio samoupravljanje, i od Zapposa napravio nešto više nalik na gradsku strukturu gde produktivnost raste uporedo sa uvećavanjem kompanije – nasuprot kompanijama kojima, kako postaju sve veće, produktivnost opada a birokratija raste. Tony je već znao da je to jedino što bi mogao da uradi kao „herojski lider“ koji na vrhu kompanije vuče sve konce.

JF: Šta se desilo sa vama i vašom karijerom kad vam je sinulo “bam, moram to da uradim?”

BR: Jedna avio-kompanija u kojoj sam radio dobila je nagradu kao najbolje srednje preduzeće za rad, u Americi, i ja sam shvatio da ne volim da radim tamo. Mada to nije potpuno tačno – voleo sam. Kompanija je imala fenomenalne pogodnosti, odličnu unutrašnju kulturu, sve stvari koje očekujete od kompanije koja pobeđuje na takvom takmičenju. Ipak, čak i sa svime što sam imao, osećao sam da ne mogu da iskoristim sve svoje talente. Želeo sam da budem kreativan i doprinosim kompaniji, ali sam morao da udovoljavam svojim šefovima i da se bavim politikom, da bih uspevao nešto da proguram u kompaniji jer je sve bilo pomalo okoštalo.

To je bila jedna od stvari. Imao sam i jedno drugo, prethodno iskustvo koje je za mene postalo važna metafora. Ja sam pilot, i kada sam kao učenik leteo na jednom avionu dogodilo mi se da je zatreperilo svetlo koje pokazuje nisku voltažu u avionu – struja je počela da nestaje. Ali, pošto su svi ostali instrumenti pokazivali da je sve u redu, ja sam to svetlo ignorisao i zamalo nisam srušio avion. Shvatio sam da svetlo koje pokazuje nisku voltažu nije povezano ni sa jednim drugim senzorom, odnosno da njihove informacije nisu povezane. Kada se pojavimo u preduzećima, mi postajemo senzori, instrumenti. Ako ne možemo da koristimo ono što osećamo, ili ako jedna osoba koja oseća da nešto nije u redu nema načina da sa tim osećajem nešto uradi, rizikujemo da naša organizacija propadne. Dakle, za mene je upravo to bio taj glavni pokretač koji me je naterao da razmislim o tome kako možemo stvoriti kompaniju u kojoj svako, bilo gde u organizaciji, ko oseća da nešto treba poboljšati, zaista može to i da dela u tom pravcu, pokrećući neku promenu koja je smislena, bez prepreka na tom putu.

Amazon je 2009. kupio Zappos, ali je kompaniji dozvolio veliku autonomiju.