Nije lako držati sređenu kuću kad vam je komšiluk nesređen. To je, ujedno, i velika prepreka postavljena pred azijske ekonomije, dok se industrijski napredni deo sveta, u svom “neredu”, bavi neuobičajenom ekonomskom, finansijskom, institucionalnom i političkom fluidnošću. Sudeći po podacima o kineskom bruto domaćem proizvodu objavljenim ove nedelje, Azija je u relativno povoljnom položaju onda kada treba da se nosi s aktuelnim izazovima. Bitka je, međutim, daleko od pobede, piše stručnjak za azijsku ekonomiju Mohamed El-Erijan.
U nekim normalnijim vremenima, Aziji je samo bilo potrebno da postavi dva glavna ekonomska pitanja u vezi sa razvijenim zemljama: Koliko je jaka lokomotiva koju bi ovi narodi koncipirali za uspešno obavljanje globalne trgovine? I, u kojoj meri će ove privredno napredne nacije obezbeđivati relativno stabilne tokove kapitala, koherentnu strukturu kamatnih stopa i ograničavanje nestabilnosti dolara, evra i jena, u svetu u kojem (za sada) postoje tri glavne rezervne valute?
Narodna valuta
U proteklih godinu dana, pridodat je i treći problem – još jedan koji je strukturne prirode, jer se odnosi na stabilnost svetskih trgovinskih režima. S obzirom da je Britanija glasala da izađe iz Evropske unije, da je anti-trgovinska retorika prisutna na američkim predsedničkim izborima i da duva vetar u prsa Transpacifičkom partnerstvu – čime je ovaj Sporazum već usporen iako nije ni na startnoj crti – Azija više ne može uzimati zdravo za gotovo svoja dugogodišnja načela trgovine i finansijske globalizacije.
Ovakav razvoj događaja dodatno je podržan novonastalom realnošću: Previše godina sporog i ne-inkluzivnog rasta u razvijenom svetu doveli su do krajnje neobičnih monetarnih uslova, uključujući i negativne nominalne kamatne stope, veštački produkovane cene na tržištima kapitala i obveznica, kao i slabijeg potencijala rasta u budućnosti. Ovim trendovima pridružilo se intenziviranje i širenje političkih pokreta koji su protiv sadašnjeg establišmenta, čime je takođe uzdrmano poverenje u sposobnosti razvijenog sveta da prati preko potrebne domaće politike na lokalu, a kamoli da postigne globalnu odgovornost.
Razvijene zemlje su u samom jezgru današnjeg globalnog sistema, dajući mu ogromne privilegije i odgovornosti. Iz razloga što ostatku sveta izdaju svetske rezerve valute, ove nacije su u stanju da razmenjuju delove papira (novca) za robe i usluge koje su drugi proizveli. Njihove hartije od vrednosti daju glavni oblik spoljnoj štednji za privrede u razvoju, od kojih su mnoge izmestile (outsourcing) važan element finansijskog posredovanja. I razvijene zemlje imaju de fakto pravo veta na najuticajnije multilateralne ekonomske organizacije i institucije ova dva sveta: Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke, i imaju odlučujuću reč oko toga ko će biti izabran da vodi ove institucije.
Ove značajne privilegije dolaze razvijenima uporedo s (više nego logičnim!) očekivanjima da će taj napredni svet ostvarivati zdravo i odgovorno ekonomsko upravljanje. Njihova prevelika uloga u dirigovanju globalnom privredom, trgovinom, industrijom, poslovanjem i finansijama znači da njihovi postupci imaju značajne efekte prelivanja. Ali, poverenje da će ta očekivanja biti dosledno ispunjena je prilično uzdrmano, jer je konfuzno viđenje politike usporilo donošenje i praktikovanje odgovarajućih političkih odgovora, uključujući tu i postavljanje prevelikog tereta na centralne banke. Pored toga, politika je takođe kontaminirala ekonomsko upravljanje, i to slabljenjem fleksibilnosti razvijenih zemalja – fleksibilnosti tako potrebne kada se treba nositi sa potencijalnim cikličnim padovima, bez obzira na pojavu (sve) dužih perioda niskog i nedovoljno inkluzivnog rasta.
Ovakvi trendovi povećavaju osetljivost zemalja u razvoju na nagle promene u oblasti trgovine i finansijskih tokova. Za Aziju, to znači da se mora nositi sa sve slabijim međunarodnim “lokomotivama” koje su i te kako važne za prosperitet na domaćem terenu, kao i sa globalnim finansijskim uslovima koje bi mogle biti na udaru naleta uznemiravajućih finansijskih i provrednih nestabilnosti. Na sreću, mnoge azijske zemlje izgradile su značajnu finansijsku fleksibilnost – uključujući tu i stečene zadovoljavajuće nivoe međunarodnih rezervi, sposobnost da se izbegavaju volatilnosti glavnih valuta/neusklađenost sa datumima prispeća duga i tradicijom profesionalnog upravljanja državnim investicionim fondovima. Ove nacije takođe su “usidrene” tj. zavisne od regionalne kineske stope rasta, koja je veća od onih stopa rasta u SAD i Evropi.
Ipak, obala i ishodišta i dalje ostaju nejasna. Bilo bi pametno i uputno kada bi ove razvijena zemlje bile u stanju da razviju još veću finansijsku i ekonomsku otpornost, uključujući i produbljivanje svojih finansijskih tržišta, i daleko se više oslanjajući na domaće pokretače ekonomskog rasta. Osim toga, one se moraju nositi, i boriti, sa okruženjem u kojem je poželjno razvijati relativni regionalni potencijal u korist većih ekonomija (kao što su to kineska, indijska i indonežanska). Istorijski impresivna agilnost tih manjih a otvorenih ekonomija (kao što je singapurska) biće na još većim iskušenjima, jer su osnovna načela modela rasta koji je decenijama dobro služio sada predmet velike neizvesnosti – sada kad iz Evrope i Sjedinjenih Država dolaze signali o postojanju daleko manjeg entuzijazma za globalizacijom finansija, industrije, trgovine i poslovanja.
Azija je u relativno boljem položaju u odnosu na druge regione kada je pitanju zauzimanje dobrog kursa i kretanje današnjom neobično neizvesnom globalnom ekonomijom; Azija ima više izgleda za brže prevazilaženje izazova koje nam problemi globalne ekonomije danas nameću. Kada treba prosuditi protiv apsolutnog standarda za obezbeđivanje rastućeg prosperiteta među građanima, ove bi zemlje sada morale da se znatno intenzivnije zamisle kako da razviju što dublje domaće motore ekonomskog rasta i što efikasniji sistem za unutrašnje finansijsko posredovanje.
