Ikea je oduvek bila simbol najboljeg odnosa kvaliteta i cene, a poslovni model ove firme danas je uzor i inspiracija mnogim preduzetnicima.
Tlocrt Ikeinih prodajnih mesta
Ikea je gigant. Ova međunarodna korporacija za opremanje domova nameštajem i kućnim potrepštinama koristi jedan odsto planetarnih resursa drveta (podaci ove kompanije), a preko petnaest miliona kubnih metara drveta (15.007928m³) koje se svake godine upotrebi za proizvodnju Ikea nameštaja povlači sa sobom svojevrsnu uvrnutu logiku poslovanja. Po mnogima, boravak u ogromnoj plavo-žutoj hiperprodavnici nameće specifičnu, Ikeinu definiciju prodajnog prostora u kome se sedi, kuva, jede – i spava.
Sve što je drvo pretvoreno u nameštaj jeste pokušaj približavanja moderne estetike masama. “Govorimo o demokratizaciji dizajna”, rekao je Marty Marston, menadžer proizvoda za odnose sa javnošću u Ikei.
Nameštaj se takođe prodaje po nekim jedinstvenim ekonomskim pravilima. U mnogim slučajevima, Ikeine stvari, već svima poznate stvari po izuzetno pristupačnim cenama, postaju dramatično jeftinije iz godine u godinu. U drugim zemljama, cene rastu polaganim tempom. U nekim slučajevima, proizvodi u potpunosti nestaju. Rezultat je njihov katalog koji se neprestano razvija i obnavlja “u hodu”. Ova ponuda, koja odražava filozofiju da “samo najjači opstaju”, napravila je ogroman uticaj u oblasti stambenih enterijera.
Ikea ima jedinstveni ekonomski model, i to je činjenica; možda ćete poželeti da sedite u Poäng stolici ove kompanije, od kojih se svake godine proda 1,5 milion komada. Ikea je za poslednje četiri decenije prodavala ovaj model širom sveta, obezbeđujući da prostor vaše dnevne sobe poseduje senzibilitet modernog dizajna. Svaki komad nameštaja možete sklopiti potpuno sami, tek samo sa nasadnim ključem (gedora), kojeg dobijate u kutiji – i, naravno, sa uputstvom za sklapanje: “stripom”, koji na vizuelan način uspešno objašnjava metod sklapanja svakome na svetu.
Poäng je ¾ stoleća star-a-uvek-moderan predak kojeg je 1939. osmislio finski dizajner Alvar Aalto, nazvavši je jednostavno “stolica za odmor 406”. Imala je ram od kuvanog pa savijenog drveta breze, rukohvate blago savijene nadole i relativno tanak tapacirung bledožute boje. Poäng dizajnerska fotelja (odnosno stolica za odmor) je prvi put prodata tek decenijama kasnije (skoro četrdeset godina kasnije!), 1978. godine, nakon saradnje između Larsa Engmana i Noborua Nakamure. Nakamura je u kompanijskoj brošuri kojom je obeleženo četiri decenije njegove stolice, rekao da iako trendovi i moda utiču na ono što on dizajnira, “svi proizvodi treba da poseduju bezvremenu vrednost.”
Ne radi se toliko o modnim trendovima koliko o naročitoj vrsti vođenja ekonomije koja je rezultirala nadasve zanimljivim istorijatom ove kompanije za nameštaj. Verzije koje Aalto prodaje onlajn prodaju se i za preko za preko $4,000 po komadu. Poang je na tržištu debitovao cenom koja je tek samo delić one koju postiže identična po dizajnu fotelja Aalto, a sada, nakon strmoglavog pada cene, Poäng se prodaje po ceni nižoj od prvobitne. Nameštaj je vremenom uglavnom postao jeftiniji u odnosu na druge robe – verovatno zbog efekata globalizacije – ali trend koji oličava ovu stolicu je nešto što je izdvaja od svega ostalog. Tokom ranih 1990-ih, ova stolica se nije mogla kupiti za manje od 300 dolara, uz prilagođavanje inflatornim kretanjima. Danas, ona košta $79 (Prosečan komad nameštaja koji bi 1990. koštao 300 dolara, danas bi koštao upola manje – oko 151 dolar, po potrošačkom indeksu za nameštaj i posteljinu).
Nakon jednog filma iz 80-tih dobio sam inspiraciju da pregledam stare Ikeine kataloge i cene – kuvana i savijena breza, padajući rukohvat, tanak tapacirung. Ili mi se tako činilo. Nakon nekoliko uvida sam, međutim, shvatio da sam napravio neprijatnu grešku. Sve vreme sam tražio fotelju Aalto 406. Nije u pitanju billa “prodaja najjeftinije drvne građe” zbog koje je Ikea počela da dominira, već se radilo o mojem unutarnjem estetskom kompasu. Ono što nije Ikea – postaje Ikea, a ono što je Ikea – to postaje i sve ostalo.
Drugi, koji su postali sledbenici načina na koji je Ikea prodavala svoj Poäng – iz godine u godinu su mu obarali cenu. Ikein stočić “Lack”, na primer, prodavan je 1985. za $25 (današnjih 56 dolara), ali se danas može kupiti za samo $10. Varijacije na temu i višedecenijski proizvodni ciklus doživela je i Ikeina polica “Billy”, koja je takođe doživela veliki pad cena.Ali to nije baš ako jednostavno kao što se priča, naime da je sve u Ikeinom katalogu iz 1988. postalo radikalno jeftinije. Cela priča je, poput svih celih priča, suptilnija. Entoni Lendri, istraživač-savetnik u Kanadskoj banci (Bank of Canada), i Merien Bakster (Marianne Baxter), ekonomista na Univerzitetu u Bostonu, proučavali su velike segmente podataka izvedenih iz starih Ikeinih kataloga, kao i način na koji oni odražavaju ekonomske koncepte ove kompanije: valutni kurs koji važi svuda i zakon jedne univerzalne cene za svaki deo sveta.
Baksterova, koji voli dizajn s polovine 20. veka, kao što je dizajn Alvara Aalta, podelila je neke “kriške” tih podataka sa piscem ovih redaka dok su razgovarali o fenomenima koje su ona i Entoni Lendri uočili u njima. Pored stalno opadajućeg velikog dela palete Ikeinih proizvoda, istraživači su takođe identifikovali tendenciju Ikee da stalno modifikuje svoju ponudu i vrste proizvoda.
“Mislim da je ovo obrazac za proizvode koji uspeju da prežive jedan duži vremenski period”, rekla je Baksterova povodom strmoglavog pada cena nekih proizvoda. “U osnovi, oni neće preživeti izuzev ako nisu isplativi. Mislim da je ekonomija obima stvarno vezana za tu stolicu.”
Čak mi je i zaposleni u Ikei rekao da su zadivljeni pojeftinjenjima koja su nastupila. “Izvukli smo katalog iz 1985. i počeli smo da razgledamo tadašnju paletu proizvoda”, rekao je Marston. “Bilo je zaista zabavno dok bismo komentarisali nešto tipa, ‘O moj Bože, pogledaj cenu ovoga. Pogledajte koliko je to bilo skupo bilo kada smo prvi put došli u tu zemlju.’ “Iako Merien Bakster još uvek ne može da dokaže teoriju koju je dobila koristeći svoje podatke – naknadno filtriranje i analiza podataka koji su neophodan korak za njen krajnji cilj analize Ikeinog ekonomskog modela – postoji neka vrsta evolutivne dinamike koja je “u igri” kada je reč o godišnjem katalogu ovog švedskog giganta: opstanak onih komada nameštaja i drugih artikala koji donose najveći (tj. sve veći) profit. Ona je, tako, primetila da ova kompanija teži da ukine proizvode koji ostaju skupi i ne pojeftinjuju. “Ako ne mogu da shvatim kako da se jeftinije naprave, ili da se preoblikuju ili da se malo redizajniraju, izgleda da ti artikli nestaju iz njihove ponude”, kaže Baksterova.
I zaista, Ikeini proizvodi su evoluirali. Neki drveni delovi stolice Poang su 1992. promenjeni i danas se prave od čelika a ne više od drveta, omogućavajući da stolica bude još kompaktnije upakovana i efikasnije složena u pljosnate pakete za isporuku (“Avionska dostava je veoma skupa”, rekao je Marston). A sto “Lack” sto je takođe promenjen, pa se više ne pravi od punog drveta već od saćaste strukture u sendviču između dve table, čime su smanjeni proizvodni troškovi, a uz povećanje efikasnosti slanja i dostave. Baksterova, međutim, dalje razvija svoju teoriju da, ukoliko proizvod iziskuje izbirljiv pristup tokom produkcije – zahtevajući švedski dizajn, proizvodnju u Kini i nejasne komade “nečega” iz, recimo, Švajcarske – proizvodnja tog artikla može na kraju biti napuštena.
Marston smatra da je Darvinova ideja bila zanimljiva, ali da iznenadna brisanja proizvoda iz Ikeinih kataloga nisu toliko stvar uporno visokih cena, već da se pre radi o (ne)popularnosti neke stvari. “Ukoliko proizvod ne daje dobre rezultate – a imamo određena očekivanja od prodaje – onda će taj proizvod prestati da postoji. Javnosti i kupcima se iz nekog razloga nešto nije dopalo, pa čemu dalji trud oko prodaje?”, rekla je ona.
Nisu sve Ikea stolice doživele uspeh trenda poput stolice Poäng, naime, strmoglavi pad njene cene i višedecenijsku popularnost. Dečija stolica “Antilop” (švedski izraz za “antilopu”) je, na primer, tokom 1990-tih doživela pad cena na nekoliko međunarodnih tržišta, iako je u mnogim slučajevima nakon toga cena ostala nepromenjena ili je povećana, uključujući i SAD. Baksterova je prikazala ovaj primer sledećom tabelom:
Mada se, u stvari, stolica još uvek prodaje – i još uvek nije izumrla iz Ikeinog kataloga.
Uopšteno govoreći, postoji još jedan zajednički obrazac u Ikeinim cenama. “Ako će povećati cenu, to će učiniti konstantno ih povećavajući pomalo, gotovo neprimetno”, kaže Baksterova. “Ali, ako će smanjiti cenu, ta pojeftinjenja imaju tendenciju da budu velika i primetna, i tada se ona reklamiraju.”
Marston je ponovila ovaj empirijski nalaz. “U proseku, cene svega će iz godine u godinu ići za 1 procenat nadole. “Neke cene mogu da krenu nadole u velikom skoku. Ostale cene mogu se malo povećati. Ali sve u svemu, iz godine u godinu, konstantno, pokušavamo da smanjimo cene.”
I dalje ostaju neke misterije. Jedna od njih je međunaroda cenovna razlika. “Ponekad će smanjiti cene u Sjedinjenim Američkim Državama a povećati ih u Kanadi, nešto od čega čak i Kanađani mogu da polude”, kaže Bakster. Marston je rekla da svaka zemlja ima “svoj jedinstveni konkurentski profil” koji utiče na to kako kompanija ceni (vrednost) svoje robe.
Neke od ovih neobičnosti mogu se objasniti jednim principom: Ikea je “sui generis” – klasa za sebe. Ova švedska kompanija plovi uglavnom neistraženim vodama poslovanja, nepoznatim za tradicionalne ekonomske modele. “Ikea i dalje nastavlja da bude takoreći neponovljiva”, rekla je Baksterova. “Pre 15 godina bih vam rekla da će danas imati opštu globalnu konkurenciju, svuda po svetu, I strašno bih pogrešila. Postoji samo ona – Ikea.”
