Kako je propao SSSR

Ekonomista Branko Milanović je na svom blogu napisao prikaz knjige Wisle Suraske “How the Soviet Union disappeared: An essay on the causes of dissolution / Kako je nestao Sovjetski Savez: esej o uzrocima raspada”, Duke University Press, 1998.

Raspad Sovjetskog Saveza je jedan od najneobičnijih događaja u istoriji. Nikada se nije dogodilo da se moćno i veliko carstvo odrekne moći i dopusti raspad jezgra (Sovjetski Savez) i satelitskih država (Istočna Evropa) tako brzo i bez borbe. U Osmanskom carstvu proces dezintegracije je trajao nekoliko vekova i protekao je u znaku ratova sa zapadnim silama i Rusijom, te pokreta za nacionalno oslobođenje (Grčka, Srbija, Bugarska). Habsburško carstvo se raspalo posle četiri godine do tada najvećeg sukoba u istoriji. Isto važi za rusku imperiju i Hoencolerne. Ali sovjetska imperija se raspala praktično bez borbe. Kako je to moguće?

U knjizi nevelikog obima o raspadu Sovjetskog Saveza Wisla Suraska je pokušala da odgovori na to pitanje. Ali prvo treba reći šta njena knjiga nije. To nije knjiga o komunizmu i ekonomiji. Autorka ne pokušava da odgovori (bar ne direktno) na pitanje o uspesima i neuspesima komunizma i ne bavi se ekonomijom. U čitavoj knjizi skoro da nema brojčanih podatka. To je knjiga politikološkinje u čijem fokusu su unutrašnje političke prilike koje su dovele do pada Sovjetskog Saveza.

Knjiga je dobro i jasno napisana. Glavni zaključak naglašen kurzivom u završnom poglavlju jeste to da je raspad bio posledica „presudno važnog neuspeha komunističkih režima – njihove nesposobnosti da izgrade modernu državu“ (str. 134). Upravo „slabost države, a ne njena svemoć, dovela je do propasti komunističkog projekta modernizacije i Gorbačovljeve perestrojke’ (str. 134). Da neko ne bi pomislio da je Suraska zagovornik moćne države, moram naglasiti da kao glavni razlog neuspeha u izgradnji odgovorne i bezlične veberovske birokratije ona vidi u arbitrarnoj prirodi komunističke države pod kontrolom komunističke partije. Državna mašinerija koja poštuje opšte poznata i racionalna pravila ne može se upostaviti ako je postupanje vlasti arbitrarno. A bez takve mašinerije projekat modernizacije je osuđen na propast.

Ipak, to ne objašnjava zašto se zemlja (SSSR) raspala. Do raspada je došlo, tvrdi autorka, zbog Brežnjevljevog ekvilibrijuma, koji je – u odsustvu funkcionalne države kontrolisane iz jednog centra, a nakon odustajanja od vladavine terora – doveo do uspostavljanja teritorijalnih feuda. Moć u centru zavisila je od podrške periferije, a lideri sa periferije su vremenom preuzeli na sebe većinu lokalnih (u slučaju SSSR-a, republičkih) funkcija. Njihovo razvlašćivanje zahtevalo bi pribegavanje masovnom teroru, kao u doba Staljina, kada se centar aktivno odupirao stvaranju lokalnih centara moći, bilo „čistkama“ ili redovnim premeštanjima iz jednog regiona u drugi da bi se sprečila akumulacija moći. Brežnjevljev ekvilibrijum je doneo „decentralizaciju“ i prenošenje moći na lokalne „barone“, koji su potom pružali podršku onim frakcijama u centru koje im nude najveću moć.

U pokušajima da recentralizuje proces odlučivanja i sprovede svoje reforme, Mihail Gorbačov je nailazio na otpor na svim nivoima. Shvatio je da bez podrške republika ne može ništa postići. Zato je, piše Suraska, na poslednjem partijskom kongresu 1991. porazio konkurente (Jegor Ligačev) tako što je regionalne partijske šefove i formalno uključio u Politbiro, čime je zapravo konfederalizovao partiju i zemlju. Ali pokazalo se da je to bilo premalo i da je došlo prekasno, jer su najveća republika Rusija pod Jeljcinovim vođstvom i baltičke zemlje već bile razvile jake secesionističke tendencije.

Drugi važan faktor na koji Suraska ispravno ukazuje, pored vertikalne de-koncentracije, bili su surevnjivost i konkurentski odnos između partije, tajne službe (KGB) i vojske. Ta trojna podela u kojoj su dva člana nastojali da oslabe i stave pod kontrolu trećeg doprinela je kolapsu. Autorka smatra da je početak kraja vodeće uloge vojske u zemlji bila odluka Politbiroa, na kojoj je Jurij Andropov (tadašnji šef KGB-a) insistirao, da se ne izvede intervencija u Poljskoj 1980-81. Andropovljev stav (prema zapisnicima sa sednica Politbiroa) da „intervencije ne sme biti… čak i ako Poljska padne pod kontrolu Solidarnosti“ (str. 70) počivao je na uverenju da je svaka sovjetska intervencija u inostranstvu (Mađarska 1956, Čehoslovačka 1968) doprinosila rastu moći vojske, zbog čega KGB, ako želi da se izbori za dominantnu poziciju, donošenje odluka ne sme prepustiti vojsci.

Slabljenje pozicija partije, piše Suraska, očigledno je iz ishoda sukoba u Sovjetskom Savezu i Poljskoj: u prvom slučaju na čelo partije je dospeo šef tajne policije, u drugom vrhovni komandant vojske.

Do najoriginalnijih uvida Suraska dolazi u delu posvećenom Gorbačovljevoj ideologiji i generaciji koja je rođena i odrasla u Sovjetskom Savezu, a koja je došla na vlast polovinom osamdesetih godina prošlog veka. Pripadnici te generacije su pod uticajem postmarksističke misli verovali da je demokratija ili njeno odsustvo tek periferni (ne-esencijalni) faktor: demokratija je varka, jer je „istinska vlast“ negde drugde. „Naoružani“ tim uverenjem i idejama o konvergenciji dva sistema koje su bile popularne sedamdesetih godina, te (po mom mišljenju) milenijarističkim marskističkim stavom da budućnost čovečanstva pripada komunizmu, izgubili su iz vida značajne razlike između ova dva sistema i poverovali da čak ni uvođenje demokratije neće ugroziti njihove pozicije. Tako autorka, koja se kritički odnosi prema marksističkim i postmarksističkim teorijama, u ironijskom obrtu zaključuje da su ove druge direktno doprinele kraju režima inspirisanih marksizmom (str. 147).

U pretposlednjem poglavlju Suraska ukratko i veoma kritički ispituje različite teorije kojima je objašnjavano funkcionisanje komunističkih država – teoriju modernizacije, totalitarizam, teoriju o birokratskoj državi – i svima pronalazi mane. Autorkin zaključak s početka ovog prikaza detaljnije se obrazlaže u završnom poglavlju pod naslovom „Despotizam i moderna država“. Tu, u poslednjem izlaganju na koje vredi skrenuti pažnju, Suraska razmatra komunističko odbacivanje države i njenih procedura regulisanih čvrstim pravilima (po čemu su komunisti ideološka braća anarhista) i ubedljivo izlaže svoje tumačenje komplementarnosti „sovjetske“ demokratije i centralnog planiranja. U oba slučaja država se poništava, a njene funkcije se preuzimaju nametanjem arbitrarnog procesa odlučivanja i ukidanjem podele vlasti. Tako se pokazuje da su despotizam i anarhizam ne samo komplementarni, nego i neophodni jedan drugome.

 

globalinequality, 19.02.2017.

Peščanik.net, 14.03.2017.

Nejednakost i lutrija rođenja

Premija državljanstva

07

Nema potrebe da naglašavamo nejednakost dohodaka u svetu. Ona je veća u zemljama sa većim unutrašnjim nejednakostima. Ali globalna nejednakost je raspoređena na još jedan način: kada je razložimo na unutrašnju i nejednakost između zemalja, veći deo otpada na nejednakost između zemalja. Dohodovne razlike između zemalja su velike, pa dohodak svakog čoveka u velikoj meri zavisi od toga gde živi, odnosno gde je rođen – a 97 odsto ljudi živi tamo gde je rođeno. Premija državljanstva koju dobijaju ljudi rođeni u bogatim zemljama u osnovi je oblik rente koji ne zavisi od ličnog zalaganja ljudi.

Sada ću razmotriti 3 pitanja: Kolika je renta od državljanstva? Koliko ona zavisi od pozicije u raspodeli dohotka? Šta to implicira za globalnu nejednakost mogućnosti i problem migracija?

Moguće je empirijski utvrditi iznos rente od državljanstva. Ja sam to uradio koristeći podatke iz anketa domaćinstava obavljenih u 118 zemalja sveta 2008. godine. Pokazalo se da Amerikanci u svakom smislu imaju veći dohodak nego ljudi iz na primer Kenije. Na svakoj tački raspodele dohotka Amerikanci dobijaju „premiju” koju Kenijci nemaju. Kako bi te premije izgledale za ceo svet? U odnosu na Kongo, najsiromašniju zemlju sveta, nacionalna premija za SAD je 9.200 odsto, za Švedsku 7.100 odsto, za Brazil 1.300 odsto i za Jemen svega 300 odsto. Preko dve trećine razlika u dohocima u različitim zemljama mogu se objasniti na osnovu samo jedne promenljive: lokacije. Tako smo dobili dogovor na prvo pitanje: veliki deo našeg dohotka zavisi od toga gde živimo. Rođenjem u SAD umesto u Kongu dohodak vam se automatski uvećava 93 puta.

Tako izračunata renta ili premija državljanstva predstavlja prosečnu vrednost za jednu zemlju u odnosu na neku drugu. U sledećem koraku možemo postaviti pitanje da li vrednost premija varira duž ose raspodele. Drugim rečima, ako bismo razmatrali samo ljude sa dna dohodovne raspodele, da li bi premija i dalje bila ista? Šta bi bilo ako bismo poredili samo bogate, na primer jedan procenat najbogatijih za Kongo, Švedsku, SAD i Brazil? Ovde nam pomaže intuicija. Pretpostavimo da su dohoci u bogatim zemljama ujednačenije raspodeljeni nego u siromašnim zemljama (što je u načelu tačno). U tom slučaju bi dohodovni jaz između siromašnih i bogatih zemalja za siromašne grupe stanovništva bio još naglašeniji. Upravo takve rezultate i dobijamo. Premija državljanstva u Švedskoj (u odnosu na Kongo) iznosi 10.400 odsto (prosečna vrednost je bila 7.100 procenata), a u Brazilu „svega” 900 procenata (prosek je bio 1.300 procenata). Drugim rečima, relativna prednost koju siromašni u Švedskoj imaju u odnosu na siromašne u Kongu veća je od prednosti koju prosečni Šveđani imaju u odnosu na prosečne Kongoance. Ali to ne važi za Brazil.

Situacija na vrhu je obrnuta: relativna prednost Šveđana na vrhu skale iznosi „svega“ 4.600 procenata, a u Brazilu 1.700 procenata. Na svakoj tački raspodele dohotka isplativije je biti Šveđanin nego Kongoanac, ali ta prednost je na dnu raspodele izraženija nego na vrhu. Isto tako, na svakoj tački raspodele bolje je biti Brazilac nego Kongoanac, ali ta prednost je izraženija na vrhu raspodele nego na dnu.

Premija državljanstva i migracije

Postojanje premije državljanstva ima važne implikacije za problem migracija: ljudi iz siromašnih zemalja mogu udvostručiti, utrostručiti ili čak udesetostručiti dohodak migracijom u bogatiju zemlju. Otkriće da premija varira zavisno od pozicije unutar raspodele dohotka otvara i neka dodatna pitanja. Ako kao moguća odredišta razmatramo dve zemlje sa istim prosečnim dohotkom, odluka o tome u koju zemlju treba otići (samo na osnovu ekonomskih kriterijuma) zavisi od očekivanja gde ćemo završiti na lestvici raspodele dohotka u odredišnoj zemlji, odnosno koliko je raspodela dohotka u toj zemlji nejednaka. Pretpostavimo da Švedska i SAD imaju isti srednji dohodak. Ako potencijalni migrant očekuje da će završiti pri dnu lestvice raspodele dohotka, onda treba da izabere Švedsku, a ne SAD: siromašni u Švedskoj žive bolje nego siromašni u Americi, pa je tako premija državljanstva za niže dohodovne grupe veća. Suprotan zaključak sledi u slučaju da migrant očekuje da završi u gornjim segmentima raspodele dohotka u odredišnoj zemlji: u tom slučaju treba izabrati SAD.

Takav zaključak otvara neugodna pitanja za egalitarne bogate zemlje: one će najviše privlačiti migrante sa nižim kvalifikacijama koji očekuju da završe pri dnu lestvice raspodele dohotka u zemlji koja ih prima. Tako države sa razvijenijim sistemom socijalne zaštite mogu očekivati da privuku migrante čiji će doprinos biti manji. Ipak, čak i u našoj ovlašnoj skici, u obzir se mora uzeti još jedno pitanje: kolika je društvena pokretljivost u datim zemljama? Zemlje sa većom nejednakošću i većom društvenom pokretljivošću, ako su svi drugi parametri istovetni, privlačiće migrante sa boljim kvalifikacijama koji očekuju da završe u višim segmentima raspodele dohotka u zemlji primaocu. Mogućnost uspona na društvenoj lestvici dugo je bila deo najšire prihvaćene predstave o SAD – koja je u 19. i većem delu 20. veka možda i odgovarala stvarnosti. Ali ta treća prednost Amerike (pored višeg srednjeg dohotka i veće nejednakosti u raspodeli) gubi sjaj, jer je prema nekim istraživanjima međugeneracijska društvena pokretljivost u njoj danas manja nego u zemljama severne Evrope.

Zemlje sa razvijenim sistemom socijalne zaštite mogu pokušati da se zaštite od „negativnih” efekata privlačenja migranata sa slabijim kvalifikacijama. Jedan od načina koji se primenjuje u Kanadi, Britaniji i Australiji je prihvatanje samo „kvalifikovanih” migranata. To su migranti sa visokim obrazovanjem ili posebnim kvalitetima koji ih čine privlačnim za zemlju primaoca (sportski rezultati, umetnička karijera). Druge zemlje pokušavaju da privuku bogate migrante. U tom slučaju, dozvole boravka i državljanstvo se praktično prodaju i kupuju: kandidat mora uložiti određeni iznos (od nekoliko stotina hiljada do nekoliko miliona dolara) u kompaniju ili u nekretnine. SAD su jedna od zemalja koje primenjuju takav pristup i daju zelenu kartu migrantima koji ulože milion dolara u američke kompanije (ili pola miliona u kompanije u ruralnim oblastima i zonama visoke nezaposlenosti). Više zemalja u Evropi dozvoljava strancima boravak koji im omogućuje da se bez vize kreću unutar šengenske zone, u zamenu za investicije u nekretnine.

Oba pomenuta filtera, obrazovanje i bogatstvo, imaju za cilj da poboljšaju kvalitet primljenih migranata od kojih se očekuje da doprinesu ekonomskim performansama zemlje i osiguraju opstanak socijalne države svođenjem na minimum broja migranata koji zavise od socijalnih transfera. Sa stanovišta pojedinačnih zemalja, to su korisne strategije. Problem je u tome što je iz globalne perspektive takav pristup migraciji izrazito diskriminatoran. Postojećem skupu „diskriminacija” i rente od državljanstva dodaje se još jedan nivo diskriminacije koji ljudima koji nisu imali sreće da se rode u bogatoj zemlji dozvoljava pristup jedino ako poseduju posebne kvalitete ili bogatstvo. Takvim politikama rizikujemo da siromašni svet učinimo još siromašnijim usled odliva najobrazovanijih i najbogatijih. Tu pre svega mislim na Afriku.

Pomenuta pitanja ilustruju složenost problema sa kojima se nosimo u eri globalizacije i ukazuju na potrebu da se o njima razmišlja iz globalne perspektive, a ne iz perspektive pojedinačnih država i njihovih populacija. Vratićemo se toj temi na kraju poglavlja, kada budemo razmatrali pravila imigracionih politika.

Kousova teorema i vladavina prava u doba globalizacije

05

Razlike u dohocima između država imaju važne implikacije i za državne politike. O njima tek počinjemo da stičemo izvesnu predstavu, jer je većina naših ekonomskih alatki razvijana za korišćenje unutar okvira nacionalne države. Nejednakost mogućnosti je odličan primer, jer to je tema o kojoj gotovo nikada ne razmišljamo izvan granica nacionalne države. Globalna nejednakost mogućnosti kojom se bavimo u sledećem odeljku toliko se retko pominje da je i sam termin gotovo nepoznat.

Ali postoje i drugi primeri i mnogi su vezani za migracije. Razmotrimo proces privatizacije u bivšim socijalističkim zemljama, naročito u Rusiji, gde je privatizacija bila najekstenzivnija i verovatno najkorumpiranija. U ono vreme, glavni argument u prilog brzoj privatizaciji, makar i nepravičnoj i korumpiranoj, glasio je da sa stanovišta efikasnosti nije važno kome je državna imovina prodata i po kojoj ceni. To naravno – glasi nastavak argumenta – ima određene negativne posledice u domenu raspodele (neko će se obogatiti, neko neće dobiti ništa), ali dugoročno posmatrano, nema uticaja na ekonomsku efikasnost. Zašto? Zato što čak i ako bi se imovina besplatno podelila ljudima koji ne znaju šta bi s njom radili, oni bi imali podsticaj da je što pre prodaju „pravim” preduzetnicima koji to znaju. Taj argument je u skladu sa Kousovom teoremom koja kaže da se problem ekonomske efikasnosti može odvojiti od problema distributivne pravde tako što ćemo ovaj potisnuti na područje izvan ekonomske politike.

Čak i pre nego što imovinu prodaju – to jest čim je dobiju na poklon – novi tajkuni imaju dobar razlog da insistiraju na vladavini prava. To je zaključak koji se u doba privatizacije praktično podrazumevao. Čak i ako je privatizacija bila obeležena bezakonjem i netransparentnošću, novi milioneri će tražiti vladavinu prava i zaštitu vlasništva da bi sačuvali svoja novostečena bogatstva, kao baroni-razbojnici u SAD. Otuda, koliko god da je prvi krug privatizacije loše sproveden, ekonomska efikasnost i vlasnička prava koja su preduslov dinamičke efikasnosti (to jest efikasnosti kroz duže vremenske periode) nisu ugroženi. Na kraju će sve biti kao u najboljem od svih mogućih svetova. To je bio zvanični stav kreatora politika i liberalnih ekonomista u Rusiji, Ukrajini i na zapadu polovinom 90-ih godina prošlog veka.

Ali taj stav je pogrešan na najmanje dva važna načina. Prvo, prihvatanjem stava da se politička i društvena pitanja mogu odvojiti od ekonomije zanemaruje se problem raspodele. Nepravično kršenje pravila ostavlja dugotrajne političke i ekonomske posledice. Presedan rađa iskušenje da se pravila ponovo prekrše, da se ukradena imovina povrati ili podeli nekim drugim ljudima. Zato je uverenje da ekonomija može ignorisati problem raspodele pogrešno.

Ovde se otvara još jedan problem koji nas zanima, a koji proističe otuda što su ekonomisti i kreatori novih politika izgubili iz vida globalizaciju. Ideja da će baroni-razbojnici insistirati na vladavini prava i tražiti zaštitu vlasništva na imovini koju su stekli zvuči prilično razumno – pod uslovom da ne živimo u doba globalizacije. Zahvaljujući globalizaciji više nema potrebe da se borimo za vladavinu prava u sopstvenoj zemlji. Neuporedivo je lakše uzeti novac i preseliti se u London ili Njujork, gde je vladavina prava već uspostavljena i gde niko neće postavljati pitanja o poreklu bogatstva. Izvestan broj plutokrata iz Rusije i sve više njih iz Kine bira taj put. To ima smisla sa individualnog stanovišta. To takođe pokazuje koliko naše ekonomske teorije zaostaju za ekonomskom stvarnošću. U 19. veku, Rokfelerovi su se borili za zaštitu vlasničkih prava u SAD, jer nije bilo mnogo drugih mesta na svetu gde se novac mogao bezbedno smestiti. Naravoučenije je to da se teorije koje u načelu važe ako kao okvir prihvatamo nacionalnu državu – kao što često prećutno činimo – ne mogu primenjivati na svet u kojem je kretanje kapitala gotovo neograničeno i neuhvatljivo, pa bogati s lakoćom premeštaju novac iz jednog u drugo područje pravne nadležnosti – naročito tamo gde propisi o migraciji favorizuju bogate.

Globalna nejednakost mogućnosti

07

Samo postojanje premije državljanstva potvrđuje da globalna jednakost mogućnosti danas ne postoji: znatan deo našeg dohotka zavisi od mesta rođenja koje ne možemo da biramo. Da li bi tim povodom trebalo nešto preduzeti? Ili pitanje jednakosti mogućnosti treba ograničiti na okvire pojedinačnih zemalja? Prihvatiti da je to isključivi domen nacionalne države? Politički filozofi su se tim pitanjima bavili više nego ekonomisti. Neki od njih, na tragu Džona Rolsa i njegovog Prava naroda (1999), veruju da globalna jednakost mogućnosti nije značajno pitanje i da se svaki argument u prilog takvoj jednakosti kosi sa pravom naroda na samoodređenje. Razlike u bogatstvu i mogućnostima različitih zemalja prikazuju se kao rezultat različitih izbora ljudi u tim zemljama: u nekim zemljama, kaže Rols, ljudi biraju da rade i štede više, u nekim drugim zemljama biraju da rade i štede manje: „ako [građani] nisu zadovoljni [svojim bogatstvom], mogu pokušati da ga uvećaju štednjom… ili pozajmljivanjem od drugih članova Društva naroda”. Narodi koji su siromašniji ne mogu polagati pravo na dohodak ili bogatstvo bogatijih naroda. To ne može biti pravično (prema Rolsu i drugim etatistima). Ako omogućimo prelivanje dohotka bogatijih zemalja, bilo kroz redistribuciju ili pravo migracije, suočavamo se sa problemom moralnog hazarda, jer neki narodi mogu donositi neodgovorne kolektivne odluke i onda tražiti deo kolača od onih čije su odluke bile promišljenije ili bolje. U tom slučaju bi pravo na samoodređenje, to jest, zajedničko donošenje odluka zajednice ljudi koji dele isto državljanstvo, izgubilo smisao.

Takođe se može tvrditi da uloženi trud nije jednak u svim zemljama. Ako ljudi koji žive u bogatim zemljama ulažu više truda nego oni u siromašnima, onda uočeni dohodovni jaz nije samo (ili nije uopšte) rezultat drugačijih životnih okolnosti i otuda se ne može smatrati rentom.

Ali argument koji uvodi element uloženog truda nema mnogo empirijske težine iz bar dva razloga. Prvo, znamo da je broj radnih sati u siromašnim zemljama veći, i drugo, kad poredimo ista zanimanja koja zahtevaju istu količinu rada, razlike u realnim nadnicama su i dalje velike. Korišćenjem podataka iz detaljne ankete o nadnicama za pojedina zanimanja koju je sproveo UBS (2009) u glavnim gradovima širom sveta lako možemo uporediti nadnice radnika u različitim zemljama (nominalne u dolarima i realne, to jest prilagođene lokalnom nivou cena). Razmotrimo tri zanimanja sa rastućim nivoom zahtevanih kvalifikacija – građevinski radnik, kvalifikovani industrijski radnik i inženjer – u pet gradova, dva bogata (Njujork i London) i tri siromašna (Peking, Lagos i Delhi). Jaz između realnih satnica (to jest nadnice po jedinici uloženog truda) između bogatih i siromašnih gradova iznosi 11 prema 1 za građevinskog radnika, 6 prema 1 za kvalifikovanog radnika i 3 prema 1 za inženjera. Zato argument da su ljudi u bogatim zemljama više plaćeni zato što više rade možemo, verujem, zanemariti.

Šta je sa argumentom o pravu na nacionalno samoodređenje koji zaista zvuči ubedljivije? Kada ga prebacimo sa nivoa zajednice država sveta na nivo porodica unutar nacionalne države, taj argument je neobično sličan argumentima kojima se obično odbijaju zahtevi za redistribuciju unutar države. Postoji određena simetrija između (A) porodica u odnosu na države u raspravi o jednakosti mogućnosti unutar države, i (B) država u odnosu na svet u raspravi o globalnoj jednakosti mogućnosti. Sa konzervativnih pozicija, međugeneracijski transfer kolektivno stečenog bogatstva je u oba slučaja dobra stvar, iako se jednakost mogućnosti tako smanjuje: prihvatljivo je da porodice prenose svoje bogatstvo i stečene prednosti s jedne generacije na drugu; isto tako, prihvatljivo je da države prenose bogatstvo samo unutar svojih granica, a ne siromašnijim državama. „Kosmopoliti” su takođe dosledni: oni odriču pravo na prenos bogatstva unutar porodica (slučaj A) i unutar država (slučaj B), tvrdeći da je u oba slučaja važnije osigurati jednakost mogućnosti. Drugi, poput Rolsa, zastupaju komplikovano „srednje” rešenje i tvrde da u slučaju (A) prenos porodično stečenih prednosti s generacije na generaciju nije poželjan (Rols i većina liberala se zato zalažu za oporezivanje nasledstva), dok je u slučaju (B) prenos nacionalno stečenih prednosti s generacije na generaciju poželjan.

Da bi se takva srednja pozicija odbranila treba pokazati da postoji nešto suštinski jedinstveno za državu (u odnosu na druge države) što ne postoji za porodicu (u odnosu na druge porodice u istoj nacionalnoj državi). Argumenti protiv globalne jednakosti mogućnosti moraju se pažljivo odmeravati da bi se moglo tvrditi da je jednakost mogućnosti dobra unutar nacionalne države i loša ako pokušamo da je primenimo preko državnih granica. Sajmon Kejni (2002) izlaže jedan takav argument koristeći Rolsovo implicitno „ograničenje domena”: građanska i politička prava, kao i distributivna pravda, važe samo unutar domena države, ali ne i u međunarodnim odnosima. Nije sasvim jasno zašto je to tako. Gotovo pre jednog stoleća, u raspravi o Smitovoj nevidljivoj ruci, britanski ekonomista Edvard Kanan je postavio sledeće pitanje: „ako je… tačno da se lični interes i opšte dobro prirodno poklapaju, zašto se… to poklapanje, za razliku od većine drugih ekonomskih procesa, ne prostire preko nacionalnih granica?”

Da bismo odbranili Rolsovu poziciju moramo takođe pokazati kako se pravo na nacionalno samoodređenje suštinski razlikuje od individualnog „samoodređenja”, to jest, čovekove slobodne volje. Zapravo, tvrdnju da redistribucija unutar nacionalne države otvara problem moralnog hazarda, zato što siromašni u tom slučaju mogu izabrati da ništa ne rade, kritikuje i sam Rols u Teoriji pravde, ali onda u Pravu naroda koristi gotovo identičnu formulaciju da pobije argumente u prilog redistribuciji između država. Postoji nerazrešena tenzija između Teorije pravde, u kojoj argumente protiv prava na jednakost mogućnosti u okvirima nacionalne države Rols odbacuje pozivajući se na veo neznanja, i Prava naroda, gde vrlo slične argumente protiv prava na jednakost mogućnosti građana sveta prihvata kao validne. U Teoriji pravde (1971, 100-101) Rols kaže: „osnovno načelo je da ničim zaslužene nejednakosti treba ispraviti, a pošto su nejednakosti rođenja i prirodne obdarenosti nezaslužene, treba ih otkloniti”. Ali to načelo, po Rolsu, očigledno nema univerzalno važenje.

Neki drugi politički filozofi, kao što su Tomas Poge (1994), Čarls Bajc (1999), Piter Singer (2004) i Darel Molendorf (2009), smatraju da se u jednom međuzavisnom svetu velike razlike u životnim izgledima u različitim državama ne smeju olako shvatati. Ako su sve države povezane i ako pojedinci koji u njima žive stupaju u direktne, a ne samo posredovane odnose, onda postoji implicitni društveni ugovor koji obuhvata sve građane sveta. Možda taj ugovor nije toliko očevidan kao ugovor koji postoji između građana iste zemlje koji biraju zajedničku vladu, ali tu je u pitanju razlika samo u stepenu, a ne u vrsti.

Znatno fleksibilnija i otvorenija definicija državljanstva koju predlaže Ajelet Šahar u knjizi Lutrija rođenja (2009) nudi drugačiji pristup problemu globalne distributivne pravde. Ako bi se državljanstvo šire definisalo, onako kako ona predlaže svojim konceptom jus nexi, u skladu sa idejom da državljanstvo treba da pripada svakome ko pokazuje istinsku društvenu povezanost sa zajednicom, i/ili ako bi se migracija iz siromašnih u bogate zemlje olakšala, premija državljanstva bi se vremenom smanjila i izgubila značaj koji danas ima.

Taj značaj ona bi mogla izgubiti i kroz proces globalizacije, ako dugotrajne stope rasta u siromašnim i mnogoljudnim zemljama dovedu do smanjivanja razlika u srednjim dohocima između siromašnih i bogatih država, čime bi se značaj komponente lokacije takođe smanjio, a renta od državljanstva značajno opala. Kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, to bi se moglo dogoditi već u 21. veku.

U načelu, ako su sile ekonomske konvergencije i migracija dovoljno snažne, renta od državljanstva opada. Pitanje je možemo li očekivati da migracije u tome odigraju značajnu ulogu, s obzirom na sve veće prepreke?

U srži globalizacije kakvu danas poznajemo nalazi se kontradikcija. U najširem smislu, globalizacija implicira neometano kretanje proizvodnih faktora, roba, tehnologija i ideja širom sveta. Ali dok to važi za kapital, uvoz i izvoz roba, pa sve više i usluge, za radnu snagu se to ne može reći. Globalni broj migranata, meren kao udeo u svetskoj populaciji, nije se povećao od 1980. do 2000. Još nemamo kompletne podatke za poslednji talas migracija i ne znamo da li će se taj talas povući ili je to novo normalno stanje. Ipak, često stičemo utisak da se migracija intenzivira upravo zato što je svet sve zatvoreniji za nju, pa isti broj migranata privlači više pažnje. U isto vreme, potencijalni broj migranata je značajno porastao zahvaljujući širenju znanja o razlikama u dohocima između zemalja. Ta tenzija je najuočljivija u Evropi koja s teškoćama apsorbuje povećani broj migranata i izložena je stalnom pritisku siromašnijih regiona koji je okružuju, i sa istoka (bivše sovjetske republike i Balkan) i sa juga (arapske zemlje i podsaharska Afrika).

01

Na slici su prikazana mesta u svetu na kojima su postavljene fizičke prepreke kretanju ljudi: zidovi, ograde, minska polja. (Mapa je završena pre poslednjeg skoka broja migranata u Evropi u leto 2015. i podizanja nekoliko novih ograda na granicama). U gotovo svim slučajevima te barijere se nalaze tamo gde su siromašni i bogati svet fizički najbliži jedan drugome. Drugim rečima, tamo gde zemlje sa velikim razlikama u dohotku dele zajedničku granicu (kopnenu ili vodenu) možemo očekivati postavljanje prepreka migraciji.

Pogledajmo 8 lokacija obeleženih na slici. Ograda između SAD i Meksika proteže se duž 650 od ukupno 2.000 milja kopnene granice. Južni deo Evrope se „brani“ poluvojnom operacijom Fronteks koju sprovodi flotila malih patrolnih čamaca sa zadatkom da presreću i vraćaju migrante u Afriku. Oni koji odbiju da se vrate smeštaju se u prihvatne kampove u kojima žive pod teškim uslovima (najblaže rečeno). Zid između Izraela i Palestine je podignut iz političkih, ali i ekonomskih razloga: prema anketama domaćinstava, odnos prosečnih dohodaka Izraelaca i Palestinaca (stanovnika Zapadne obale i Gaze) je 10 prema 1. Slični razlozi (politički i ekonomski) motivisali su Saudijsku Arabiju da podigne zid na granici sa Jemenom. Severna i Južna Koreja su razdvojene minskim poljima, iz političkih razloga. Ali razdvajanja koja su izvorno bila politička vremenom generišu velike ekonomske razlike. Ne znamo koliki je srednji dohodak u Severnoj Koreji, ali verovatno nije veći od jedne desetine dohotka u Južnoj Koreji. Malajskim prolazom, gde su Indonezija i Malezija najbliže jedna drugoj, patroliraju brodovi čiji je zadatak da spreče prelazak indonezijskih radnika u Maleziju. Uprkos tome, oko 400.000 Indonežana radi u Maleziji. Još jedna prepreka u tom tužnom nizu je zid koji se gradi između Indije i Bangladeša (dugačak je više od 2.000 kilometara i delom pokriva i vodene puteve). Dohodovni jaz između te dve zemlje nije tako veliki kao u nekim drugim slučajevima, ali razlika postoji (oko 50 odsto, prema anketama domaćinstava, ili dva prema jedan, prema BDP-u po glavi stanovnika); takođe, etnička i religijska bliskost Bangladeša (bivšeg Istočnog Bengala) i Zapadnog Bengala u Indiji doprinosi migraciji u Indiju. Zid je podignut sa ciljem da se taj priliv zaustavi.

Bugarska je nedavno počela da gradi zid na granici sa Turskom. Glavni razlog je reka sirijskih izbeglica koji dolaze u Evropsku uniju. Bugarska ne pripada šengenskoj zoni, ali je članica EU, a sirijske izbeglice se nadaju da će iz Bugarske lakše ući u druge evropske zemlje. Kao Španija i Italija na jugu, Bugarska i Grčka su „meki trbuh” na jugoistoku Evrope, gde je potreba za kontrolom granica najveća.

Postavljanje fizičkih prepreka migrantima postaje deo svakodnevice, pa se moramo zapitati ima li boljih načina da se taj problem reši ili bar stavi pod kontrolu.

Ispitivanje ćemo početi izlaganjem 4 elementarne karakteristike migracija i sa njima povezanih tenzija. Prvo, postoji tenzija između prava građana da napuste sopstvenu zemlju i odsustva prava da uđu u zemlju u kojoj žele da žive. Druga je tenzija između dva aspekta globalizacije: jednog koji podstiče slobodno kretanje svih proizvodnih faktora, roba, tehnologija i ideja, i drugog koji grubo ograničava pravo kretanja radne snage. Treće, postoji tenzija između ekonomskog načela maksimizacije dohotka, što podrazumeva slobodu pojedinaca da donose odluke o tome kako će i gde koristiti svoj rad i kapital, i poštovanja tog načela isključivo unutar individualnih nacionalnih država, a ne globalno. Na apstraktnom nivou znamo da maksimizacija dohotka u svakoj nacionalnoj državi ne može dovesti do maksimizacije globalnog dohotka, kao što ni maksimizacija dohotka u svakom pojedinačnom gradu (sa fiksnom populacijom) ne vodi do maksimizacije nacionalnog dohotka. Zato moramo ponuditi neko obrazloženje zašto je odustajanje od načela maksimizacije dohotka na globalnom nivou opravdano. Četvrto, postoji tenzija između koncepta razvoja koji naglašava razvoj unutar pojedinačnih država i jednog šireg koncepta koji teži poboljšanju kvaliteta života svakog pojedinca bez obzira na to gde živi.

Ali pre nego što nastavimo razmatranje ove 4 tenzije, moramo se osloboditi jedne rasprostranjene greške. To je uverenje da smanjivanje apsolutnog siromaštva na globalnom nivou eliminiše ili ublažava pomenute tenzije. Sajmon Kuznjec je tu ideju odavno odbacio (1954). Nepremostiv jaz u dohotku i životnom standardu između na primer stanovnika Njujorka i pripadnika nekog plemena u Amazoniji obesmišljava i onemogućuje svaki pokušaj dovođenja u vezu ili poređenja njihovih načina života. S druge strane, veliki jaz u dohotku, onaj koji je manji od pomenutog „ogromnog” jaza, između ljudi koji pripadaju istom civilizacijskom krugu i stupaju u interakciju – a danas su to praktično svi stanovnici sveta – dovodi do pojačavanja političkih tenzija: „Budući da tenzije nastaju kao rezultat uspostavljanja kontakata i upoznavanja… smanjivanje fizičke bede [u nerazvijenim zemljama]… vodi do jačanja, pre nego slabljenja tenzija” (Kuznets [1958] 1965, 173-174). Drugim rečima, trenutak u kojem su 4 tenzije najjače nije neki trenutak u prošlosti kada su dohodovne razlike bile najveće, pa verovatno ni neki trenutak u budućnosti kada se očekuje njihovo značajno opadanje, već upravo… ovaj trenutak.

Iz trećeg poglavlja nove knjige Branka Milanovića “Global inequality: A new approach for the age of globalization”, Harvard University Press 2016 / “Globalna nejednakost: Novi pristup za doba globalizacije”, preveo Đorđe Tomić, Akadamska knjiga, Novi Sad 2016.

Branko Milanović, Peščanik.net,

Strah od robota

00

U raspravama o „usponu robota“ se stvarno preteruje. Pretnja da će roboti zameniti ljude smatra se novinom koja će promeniti našu civilizaciju i naš način života. Ali tu nema ničeg novog. Mašine koje zamenjuju mehanički, a ponekad i kreativni rad ljudi postoje još od industrijske revolucije. Robot je mašina kao i svaka druga. Opsesija robotima ili strah od njih u vezi su sa našom fascinacijom njihovim antropomorfizmom. Govori se o velikim profitima „vlasnika robota“, kao da su oni robovlasnici. A nema nikakvih vlasnika robota, već samo kompanija koje investiraju u ove tehnološke pronalaske da bi ostvarile što veći profit. Može se dogoditi da se neto raspodela konačnog proizvoda pomeri u korist kapitala, ali sam fenomen se ne razlikuje od uvođenja bilo kojih novih mašina koje zamenjuju ljudski rad, i to već najmanje dvesta godina, piše ekonomista Branko Milanović na svom blogu Global Inequality

16Želim da razjasnim 3 zablude u vezi sa robotima.

Prva je da će, prema doktrini ukupne količine rada, nove mašine zameniti veliki broj radnika zbog čega će oni ostati trajno nezaposleni. To je verovatno tačno na kratak rok, jer broj poslova je ograničen, a što više posla obavljaju mašine to je manje posla za ljude. Ali na dugi rok broj poslova postaje promenjiva u jednačini. Ne možemo da predvidimo koji novi poslovi će nastati, jer ne znamo šta će sobom doneti nova tehnologija, ali možemo da se oslonimo na iskustvo iz poslednja dva veka tehnološkog razvoja. Već je utvrđeno da su se slični strahovi javljali i ranije i da su se svi ispostavili kao neosnovani. Nove tehnologije su stvorile nove poslove, to jest više novih i boljih poslova od onih izgubljenih. To ne znači da u ovom procesu neće biti gubitnika. Neke radnike će zameniti nove mašine zvane „roboti“ ili će doći do smanjivanja zarada, ali iako će ovi gubici biti tragični za pojedince, oni neće imati negativan uticaj na društvo u celini.

Druga velika zabluda, koja je u vezi sa prvom i tiče se naše nesposobnosti da predvidimo šta će doneti nove tehnologije – jeste da su ljudske potrebe ograničene. Nama se čini da su one svodive na one koje postoje danas, jer nismo u stanju da predvidimo nove potrebe koje ćemo razviti sa novom tehnologijom. Zato ne možemo da zamislimo ni nove poslove koji će ih zadovoljiti. Ovde nam opet može pomoći istorija. Pre 10 godina nismo mogli da zamislimo potrebu za smart telefonima (jer nisu postojali) i nismo mogli da zamislimo nove poslove koje će stvoriti iPhone (preko Ubera do elektronske prodaje karata). Pre samo 40 godina nismo mogli da zamislimo potrebu za ličnim računarom u svakoj sobi i milione poslova koje će oni stvoriti. Pre nekih sto godina nismo mogli da zamislimo potrebu za ličnim kolima i fabrikama poput Forda, Dženeral Motorsa i Tojote, pa ni stvari poput Mišlenovog vodiča za restorane. Čak su i najbolji ekonomisti poput Ricarda Hausmanna i John Maynard Keynesa (u „Ekonomskoj budućnosti naših unuka“) smatrali da su ljudske potrebe ograničene. Danas znamo da to nije slučaj: potrebe su neograničene i kreiraju ih nove tehnologije.

06

Treća velika zabluda, indirektno povezana sa pitanjem robotike, odnosi se na konačnost sirovina i izvora energije i bavi se „ograničenim kapacitetima Zemlje“. Naravno da postoje geografska ograničenja količine sirovina na Zemlji kao zatvorenom sistemu, ali nas iskustvo uči da su ove granice daleko fleksibilnije nego što mislimo, jer se naše znanje o njima pomera sa napretkom tehnologije. Kroz tehnološki razvoj otkrivamo sve više zamena za prirodne materijale. Prihvatanje činjenice da je na primer x izvor energije ili sirovina i da će po sadašnjem tempu eksploatacije za nekoliko godina nestati, zanemaruje činjenicu da sa smanjivanjem količina x raste njegova cena na tržištu i povećava se potreba za pronalaženjem njegove zamene (što pokazuju pronalasci šećerne repe, sintetičke gume ili freking), ili za upotrebom različite kombinacije elemenata u proizvodnji finalnog proizvoda koji sada sadrži x. Možda će to povećati cenu finalnog proizvoda, ali se svakako neće desiti nikakva kataklizma. Kapaciteti planete Zemlje posmatrani mimo tehnološkog razvoja i porasta cena samo su još jedna velika zabluda.

Neki poznati ekonomisti su sakupljali papir u strahu od nestanka drveća prepuštajući se iracionalnim strahovima. Do toga nije došlo, iako je potrošnja papira dostigla svoj istorijski rekord. Oni prosto nisu mogli da predvide da će tehnologija omogućiti reciklažu papira i da će elektronska komunikacija zameniti većinu papirne. Mi nismo ništa pametniji od njih, jer ne možemo da zamislimo zamenu za naftu, magnezijum ili gvozdenu rudu, ali možemo da zaključujemo po analogiji.

Strah od robotike i tehnologije proizlazi iz dve ljudske slabosti. Jedna je kognitivna: ne znamo kakve će biti tehnološke promene u budućnosti i zato ne možemo da predvidimo svoje potrebe. Druga je psihološka: želja za uzbuđenjem koje izaziva strah od nepoznatog, od zastrašujuće i istovremeno privlačne mogućnosti da u fabrikama metalni roboti zamene radnike. Ona zadovoljava istu potrebu zbog koje gledamo horor filmove. A kada ne gledamo horor filmove, plašimo se nestanka prirodnih resursa, kraja ekonomskog rasta i zamene ljudi robotima. To je jako zabavno, ali nas istorija uči da nema realnih razloga za strah.

Branko Milanović, Global Inequality

Social Europe, 26.09.2016.

Peščanik.net, 27.09.2016.

Globalizacija: niko nije savršen

000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.

Knjige za ovo leto po izboru Fajnenšel Tajmsa (1/1)

0101. Jedina igra u gradu: Centralne banke, nestabilnost i izbegavanje narednog kolapsa (The Only Game in Town: Central Banks, Instability, and Avoiding the Next Collapse, Mohamed El-Erian, Yale, RRP£18.99/Random House, RRP$28)

Centralne banke spasle su svetsku ekonomiju od kolapsa. One, međutim, ne mogu i da stvore trajni i stabilan ekonomski rast. Ono što je sada potrebno, tvrdi ovaj cenjeni i kompetentni autor, jeste “Oživljavanje strukturnih reformi, rebalans agregatne tražnje, smanjivanje deficita usled velikih neizmirenih dugovanja (koja sprečavaju nove pozajmice) i modernizacija regionalne i globalne ekonomske arhitekture“. Mohamed El-Erijan je u pravu.

0202. Finansijski mešetari i njihovi korisnici: Uspon finansijske industrije i pad američkog biznisa (Makers and Takers: The Rise of Finance and the Fall of American Business, Rana Foroohar, Crown Business, RRP$30)

Finansijska industrija je dobar sluga, ali loš gospodar. To je slučaj koji je snažno potvrđen u ovoj knjizi. U poslednjih nekoliko decenija, avaj, finansijka industrija je ponovo doživela rast do nivoa kada je ponovo počela da dominira američkom ekonomijom i to ne samo direktno – putem rasta svojih često neproduktivnih aktivnosti – već i posredno, preko njenog uticaja na korporativno upravljanje ali i političare. Kako Rana Foruhar pokazuje, rezultati ponovnog uspona sveta finansijskog mešetarenja sa sobom povlače i ogromnu nejednakost, slabljenje investicija i posrnule inovacije.

0303. Novac menja sve: Kako su finansije omogućile stvaranje civilizacije (Money Changes Everything: How Finance Made Civilization Possible, William Goetzmann, Princeton, RRP£24.95/$35)

Ova fascinantna knjiga rehabilituje finansije preispitivanjem svoje 5.000 godina duge istorije. U njoj se zastupa teza da su finansije „sluškinja naše civilizacije“. Među njena postignuća ubrajaju se “razvoj pisanja, pamćenje i beleženje, računanje i štampanje“. Zašto su finansije tako važne za inovatorstvo ljudskog društva? Odgovor je: da bi nam omogućile kretanje “ekonomskih vrednosti napred i nazad kroz vreme”. Finansije nam omogućavaju da planiramo svoje živote, kako pojedinačno tako i kolektivno.

0404. Uspon i pad američkog ekonomskog rasta (The Rise and Fall of American Growth, Robert Gordon, Princeton, RRP£29.95/$39.95)

Po mišljenju članova redakcije Fajnenšel tajmsa, ovo je izuzetno važna knjiga. U njoj je prikazan širok opseg neponovljivih tehnoloških, ekonomskih i društvenih transformacija koje su vodile ka izuzetnom porastu američkog prosperiteta u periodu između 1870. i 1970. U ovoj knjizi, Robert Gordon takođe tvrdi da nedavni sve usporeniji i ograničeniji razvoj komunikacija i informacionih tehnologija, iako blistav, nije imao – niti će imati – sličnog pozitivnog efekta po dalji ekonomski napredak. Današnji tehno-optimisti trebalo bi da pripaze: njihov entuzijazam ima svoje korene u nepoznavanju relevantne prošlosti.

0505. Kraj Alhemije: Novac, bankarstvo i budućnost globalne ekonomije (The End of Alchemy: Money, Banking and the Future of the Global Economy, Mervyn King, Little Brown, RRP£25/WW Norton, RRP$28.95)

Mervin King, bivši guverner Engleske Banke odlučio je da ne napiše još jednu knjigu memoara na temu globalne finansijske krize; umesto toga, on nam pruža izuzetan uvid u ekonomske sile koje stoje iza tog globalnog pada. U nekoliko izvanredno jasnih poteza, King nam prenosi svoje zapažanje da je obećanje – koje su nakon započinjanja krize 2008. dale banke – naime, da će nelikvidnu i rizičnu aktivu preokrenuti u likvidnu i sigurnu pasivu tj. dugovanja – baš kao i drugi oblici alhemije, lažno. Banke se u krajnjoj nuždi ipak moraju oslanjati na centralne banke kao svoje kreditore. U cilju zavođenja reda u bankarskim procesima, lord King ukazuje na to da centralna banka treba da odredi striktne uslove za podizanje kredita (od strane banaka), delujući kao “zalagaoničar za sva godišnja doba”.

0606. Buržoaska ravnopravnost: Kako su ideje a ne kapital ili institucije obogatile naš svet (Bourgeois Equality: How Ideas, not Capital or Institutions, Enriched the World, Deirdre McCloskey, University of Chicago, RRP£31.50/$45).

Istaknuta ekonomska istoričarka sa Čikaškog univerziteta, Deirdre Mekloski napisala je blistavu knjigu. U njoj, ona tvrdi da su ideje bile te koje su vodile ka zapanjujućem i sve obuhvatnijem ekonomskom napretku u poslednja dva stoleća. Najvažnija od svega je, kako tvrdi, ona ideja o “buržoaskoj jednakosti”, verujući da je svako od nas pozvan i ima prirodno pravo da napreduje i uživa u boljem životu. Njeno delo pruža ubedljive tvrdnje kojima brani svoju postavku, i pored toga što je kontrast između ideja i institucija unekoliko preuveličan: jednakost pred zakonom je, na primer, ideja koja je ugrađena upravo u – institucije.

0707. Globalna nejednakost: Novi pristup dobu globalizacije (A New Approach for the Age of Globalization, Branko Milanovic, Harvard, RRP£22.95/$29.95)

Izuzetna knjiga Branka Milanovića značajno doprinosi novijim radovima Tome Piketija, Entonija Etkinsona i Fransoa Burginjona (Thomas Piketty, Anthony Atkinson, François Bourguignon). Milanović zaključuje da je nejednakost u porastu u većini zemalja sveta, mada globalna nejednakost, iako ogromna, opada. Na žalost, ne vidi se kraj tekućeg uspona nejednakosti u zemljama sa visokim prihodima. Ovo stvara uznemirujuće političke opasnosti i konsekvence.

0808. Problem novca: Preispitivanje finansijskih propisa (The Money Problem: Rethinking Financial Regulation, Morgan Ricks, University of Chicago, RRP£28.95/$38)

Ovo je još jedna knjiga koja identifikuje centralni problem finansijskog sistema u njegovoj ranjivosti tokom kriza. Rešenje, kako tvrdi autor, leži u poboljšanju “dizajna monetarnog sistema“. Suština njegovog intrigantnog plana je dvojake prirode. Prvo, vlada bi garantovala za sve depozite, naplaćujući premije osiguranja po osnovi rizika. Drugo, samo bi uredno kontrolisanim i regulisanim bankama bilo dozvoljeno da ponude likvidnu pasivu, definisanu kao obavezu duga sa rokom dospeća manjim od godinu dana. Na ovaj način, kako u knjizi tvrdi Morgan Riks, vlada može povratiti kontrolu nad novcem i njegovim tokovima.

O neproduktivnom radu

Nekadašnji šef grupe za razvoj pri Svetskoj banci, srpsko-američki ekonomista Branko Milanović je na svom blogu pisao o pitanju produktivnosti radne snage, šta je ona i kako se meri – da li se, uopšte, može precizno premeravati produktivnost, i koji su reperi za vrednovanje iste. Milanović se prvo osvrnuo na slučaj zemlje sa socijalističkom strukturom koja trenutno proživljava veliku krizu, Venecuelom, a potom i na (ne)produktivnost na Zapadu, s osvrtom na Sjedinjene Države. Ovaj tekst su objavili portali Social Europe kao i Peščanik, s kojeg je i preuzet.

Danas sam čitao članak o nestašicama i ekonomskom kolapsu u Venecueli. Uzrok dugih redova ispred prodavnica je dobro poznat ekonomistima koji su istraživali socijalističke ekonomije: državne prodavnice prodaju robu po subvencionisanim cenama, zbog čega tražnja za njima premašuje ponudu. Mnogi kupuju više nego što im je potrebno i bave se preprodajom po višim cenama onima koji su dovoljno bogati da plate ili onima koji su imali nesreću da zalihe nestanu pre nego što su došli na red.

Takvi kupci i preprodavci su u Venecueli poznati kao bachaquerosi, obaveštava nas Njujork tajms, a zatim citira Ricarda Hausmanna iz Kenedijeve škole na Harvardu, koji je bio ministar planiranja u Venecueli devedesetih godina: „To je najluđe u ovom sistemu. Mnoštvo ljudi ulaže napor (kroz kupovinu i preprodaju robe), a to ne uvećava ponudu bilo čega. To je potpuno neproduktivan rad“.

Tu sam morao da zastanem. „Potpuno neproduktivan rad?“ Kao što svaki ekonomista zna, taj „neproduktivni rad“ doprinosi boljoj alokaciji dobara. Dobra se preusmeravaju ka onima koji imaju veću platežnu moć, a pošto veću platežnu moć vezujemo za veću korisnost, dobra su, zahvaljujući bachaquerosima, bolje alocirana. Ako neko tvrdi da je rad bachaquerosa neproduktivan zato što „ne uvećava ponudu“, moramo se zapitati da li to znači da je svaki oblik trgovine i posredovanja neproduktivan, jer ne stvara nova dobra već ih samo drugačije alocira. Isto bi se moglo tvrditi za čitav finansijski sektor počevši od Volstrita. Aktivnostima na Volstritu nikada nije proizveden ni kilogram brašna, ni vekna hleba, ni jedna jedina sofa. Ali mi verujemo da je finansijsko posredovanje produktivno, jer usmerava novac sa mesta na kojima bi bio manje efikasno korišćen na mesta gde se efikasnije koristi. Ili od potrošača koji ne mogu da plate ka potrošačima koji mogu. To je upravo ono što rade bachaquerosi.

Hausmannov stav se poklapa sa (pogrešno tumačenim) marksističkim shvatanjem produktivne i neproduktivne aktivnosti koje se reflektovalo u nacionalnim računima socijalističkih zemalja kao koncept neto materijalnog proizvoda. U socijalističkim zemljama preovladavao je stav da su usluge (uključujući zdravstvo, školstvo i državnu upravu) neproduktivne jer ne stvaraju nova fizička dobra. Očigledno, špekulanti poput bachaquerosa su otelovljenje neproduktivnog, čak i (kako se verovalo) „društveno štetnog“ rada. Takav stav je imao i praktične posledice za obračun nacionalnog dohotka, zbog čega je nacionalni dohodak socijalističkih zemalja bio potcenjen u odnosu na vrednost koju bi imao prema sistemu nacionalnih računa Ujedinjenih nacija, dok je stopa rasta bila precenjena, jer je rast produktivnosti u načelu bio veći u proizvodnji roba nego u domenu usluga.

Marxova distinkcija između produktivnog i neproduktivnog rada je sofisticiranija. Produktivan je svaki rad koji stvara višak vrednosti. Tako, u poznatom primeru, Marx pokazuje da je rad pevačice (prototip aktivnosti koja ne proizvodi ništa opipljivo) produktivan ako ju je angažovala kompanija ili pojedinac i ako svojom aktivnošću stvara profit za poslodavca. Sa Marxovog stanovišta, dihotomija produktivnog i neproduktivnog rada nije zauvek data, već se menja sa društveno-ekonomskim formacijama. Problem sa socijalističkim vladama u Istočnoj Evropi bio je u tome što nisu mogle da utvrde šta bi u socijalističkom društvu po Marxu bio produktivan, a šta neproduktivan rad, pa su zaobišle problem proglašavajući za neproduktivnu svaku aktivnost koja nije imala za rezultat opipljiva fizička dobra.

Postoji još jedna kategorizacija koju je 70-ih godina uvela Anne Krueger, u kojoj su definisane takozvane „direktno neproduktivne aktivnosti“ ili „aktivnosti traženja rente“. U tu kategoriju bi spadale sve aktivnosti koje za cilj imaju pribavljanje državnih koncesija koje za rezultat imaju veće prihode za one koji su lobiranjem uspeli da se izbore za njih. Tu spadaju farmaceutske i IT kompanije koje danas plaćaju stotine lobista u Vašingtonu – mada je kvalifikacija izvorno uvedena da bi se vlade zemalja u razvoju stimulisale da odustanu od intervencionističkih politika (kao što je, na primer, bio sistem izdavanja poslovnih dozvola u Indiji, na snazi od 1947. do 1990, vidi Bhagawati ovde). Lobiranje je smatrano za neproduktivno jer vodi stvaranju rente. A renta je, naravno, dohodak koji se ostvaruje bez uticaja na ponudu i alokaciju dobara.

To nas konačno dovodi do teme krađe. U ekonomiji nije lako pronaći pravo mesto za krađu. Krađa za lične potrebe može se pravdati tvrdnjom da će hleb koji je siromah ukrao od bogataša gotovo sigurno uvećati količinu „društvene sreće“. (Često sam razmišljao o tome u Njujorku, gde je važilo staromodno pravilo da čovek uvek treba da ima u novčaniku 20 dolara koje će dati pljačkašu, što sigurno ima smisla kao način da se osigura „najviši stepen sreće za najveći broj ljudi“.) Stvari postaju složenije kada je u pitanju krađa radi prodaje: provala u juvelirnicu i prodaja nakita mogu uvećati opšte blagostanje ako su provalnici veoma siromašni, a juvelir veoma bogat, ali ne može se pravdati sa pozicija bolje alokacije, jer je nakit jednako dostupan onima koji žele da ga kupe bilo da ga prodaje vlasnik ili provalnici.

Problem sprečavanja krađe dovodi nas do još jedne kategorije rada koji se može smatrati neproduktivnim: to je obezbeđenje ili „rad na zaštiti“. Radnicima obezbeđenja isplaćuju se plate da bi sprečavali krađe. Oni očigledno ne uvećavaju ponudu dobara niti doprinose boljoj alokaciji. Jedini način da se tvrdi da njihov rad ipak nešto stvara bio bi argument da sprečavanje krađe doprinosi zaštiti imovine, što stimuliše investicije i dugoročni rast. Ali to je prilično zaobilazno opravdanje, koje se, treba napomenuti, može upotrebiti da se pokaže zašto je krađa, iako kratkoročno doprinosi blagostanju, na duži rok opasna, što je stav koji se može pronaći još kod Adama Smitha.

Utvrditi šta je produktivan, a šta neproduktivan rad u kapitalističkoj ekonomiji nije uvek lako. To je još teže ako se okrenemo ekonomskoj istoriji: šta ćemo s monasima koji su živeli od obaveznog desetka; Robin Hood se može braniti sa pozicija maksimizacije korisnosti, ali i kritikovati sa pozicija dugoročnog rasta; a Francis Drake je samo otimao dobra koja su Španci ekstrahovali korišćenjem prinudnog rada…

globalinequality, 30.05.2016.

Social Europe, 03.06.2016.

Peščanik.net, 05.06.2016.

 

Novi pristup nejednakosti

O novoj knjizi Branka Milanovića: „Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije“, Harvard University Press 2016. Razgovor vodio Nicola Melloni.

01

Počnimo pitanjem kako je nejednakost postala važna tema u javnim raspravama? Ona je u politici i nauci dugo bila marginalizovana, naročito na levici, koja bi trebalo da je osetljiva na socijalna pitanja. Onda je sa početkom krize nejednakost iznenada zauzela centralno mesto u javnim debatama. Njome se bave mediji i važna je tema preliminarnih izbora Demokratske partije za predsedničkog kandidata u SAD. Šta se promenilo?

Odgovor ću podeliti na dva dela. Počnimo time kako je nejednakost postala važna tema. Uzrok te promene je ekonomska kriza, koja utiče na živote ljudi i njihov način razmišljanja. Nejednakost raste već duže vremena, ali je srednja klasa 25 godina prikrivala stagnaciju svojih prihoda zaduživanjem. Kriza je dovela do pucanja ovog mehura i odjednom su se milioni ljudi našli u teškom položaju: ekonomija je ušla u recesiju dok su zarade padale. Ljudi više nisu mogli da otplaćuju kredite, naročito one na tržištu nekretnina. Podećam vas da je privatni dug u SAD bio veći od američkog BDP-a.

03Ljudi su shvatili da u poslednjih 25 godina nisu imali koristi od ekonomskog rasta, za razliku od čuvenih 1% ili 5%, kojima je išlo veoma dobro. Pitanje nejednakosti je pokrenula stagnacija prihoda većine i njeno saznanje da je manjina za to vreme postala veoma bogata. To „saznanje“ je probudilo javnost i nejednakost je postala popularna tema. Kao posledica ovog šoka nastali su pokret Occupy u SAD, Indignados u Španiji i SIRIZA u Grčkoj.

Drugi deo pitanja je zašto je nejednakost pre krize bila nevažno političko pitanje, naročito na levici. Pa prosto nije bilo levice koja bi pokrenula ovo pitanje. Ona je bila nestala. U poslednjih nekoliko decenija ona se pomerila ka centru, a u Španiji čak zauzela mesto desnog centra. (Ako biste kao mernu jedinicu uzeli političke parametre iz 70-ih godina prošlog veka, španski socijalisti PSOE bi bili desni centar.) Isto važi i za politiku francuske Socijalističke partije i italijanske demokrate, inače bivše komuniste, koji su se svi čvrsto pozicionirali na desnici. Ove partije nisu postavljale pitanje nejednakosti i preuzele su neoklasični pristup, razblaženu verziju tačerizma koja izbegava socijalne teme.

Tako je ovo politički osetljivo pitanje ignorisano. A onda je sa izbijanjem krize došlo do razočarenja, naročito među mladima, ekonomskim modelom i političkim predstavnicima, što je dovelo do zanimljivog razvoja situacije.

05Kažete da je levica odavno prestala to da bude i da smo posle krize dobili nove pokrete u Španiji i Grčkoj? Ali to se nije desilo na drugim mestima. U Italiji se pokret Pet zvezdica više bavi korupcijom nego nejednakošću. U većini velikih evropskih zemalja bivša stara levica nije napuštala svoje mesto na desnom centru. Meni se čini da su novi postkrizni levi pokreti i dalje na margini.

Argument vam ne stoji, jer se odnosi na predstavljanje klasa pogođenih krizom isključivo sa levice. I desnica je zastupnik gubitnika krize. Uz izuzetak mediteranske Evrope gde je došlo do zaokreta ka levici sa socijalističkim vladama u Portugalu i Grčkoj i usponom Podemosa u Španiji – ostatak Evrope se kreće udesno. Ali to je drugačija desnica od one Margaret Tačer, jer je protekcionistička, ksenofobna i donekle antiglobalizacijska. Nejednakost hrani i radikalnu levicu i desnicu, a podršku gube partije centra.

Zaista mi nije jasno zašto mladi i ljudi srednjih godina u Francuskoj glasaju za Olanda. Za šta se zalažu francuski socijalisti? Oni sprovode desničarske politike u zemlji i podržavaju liberalni imperijalizam van nje. Onda prosto glasajte za Sarkozija, jer je on originalni nosilac tih ideja. U istočnoj Evropi nema levih partija, delimično zbog istorijskih okolnosti. U Grčkoj i Španiji je došlo do naglog zaokreta ka levici posle decenija polufašističkih diktatura, dok u istočnoj Evropi imamo reakciju na komunističke režime koji su tamo vladali od Drugog svetskog rata do 1989. Na poslednjim izborima u Mađarskoj i Poljskoj pobedila je desnica. U poljskom parlamentu uopšte nema levice.

Važnost pitanja nejednakosti ne dovodi do automatskog zaokreta ka levici, jer od njega i desnica ima koristi. To vidimo u SAD gde nezadovoljstvo krizom pomaže Berniju Sandersu, ali i Donaldu Trampu, dok je u Evropi od toga profitirala i jedna Marin Le Pen.

02

Pitanje nejednakosti je ključni deo i akademskih rasprava, naročito među ekonomistima. Do nedavno je neoklasični narativ koji je monopolizovao ekonomsku nauku ignorisao ovo pitanje i tvrdio da bi svako smanjenje nejednakosti pogoršalo efikasnost tržišta. Po tom scenariju, siromaštvo treba iskoreniti ekonomijom prelivanja: ekonomski rast obogaćuje kapitaliste, pa se njihovo bogatstvo polako preliva niz socijalnu lestvicu. Tu je došlo do promene, naročito posle Piketijeve knjige Kapital u 20. veku, pa sve više ekonomista razmišlja o nejednakosti.

Prvo se zapitajmo zašto je neoklasična teorija ignorisala ekonomsku nejednakost i to još uvek čini? Zato što je nejednakost sastavni deo njihovog ekonomskog modela i ne zahteva dalja istraživanja. U tom modelu cene određuje konkurentno tržište. U neoklasičnom modelu nema promenjivih vrednosti, pa nejednakost dohotka proizlazi iz razlika u sposobnostima svakog subjekta koji izlazi na tržište. Štaviše, emipirijski je dokazano da je raspodela nacionalnog dohotka između kapitala i rada manje više stabilna, tako da nije bilo razloga da se ona posebno proučava.

14Istraživanja preraspodele ličnog dohotka tako vise u nekom vakuumu. Kada sam počeo da se bavim ovom temom, urednici ekonomskih časopisa nisu znali kako da klasifikuju moje radove. Piketijev doprinos je u tom smislu veoma važan, jer je on iznova strukturirao analizu tih fenomena: počinjemo sa teorijom proizvodnje i rasta, analiziramo funkcionalnu preraspodelu dohotka i onda prelazimo na ličnu preraspodelu dohotka.

Ali osim ovih tehničkih razloga postojao je i politički razlog marginalizacije ovog pitanja. Svako istraživanje nejednakosti uzdrmava temelje ekonomske strukture sveta u kome živimo, a to nije preporučljivo. Kao što sam napisao u knjizi Oni koji imaju i oni koji nemaju, bilo je vrlo teško dobiti stipendiju za istraživanja nejednakosti.

Dok sam radio u Jugoslaviji imao sam slične probleme koji su me kasnije dočekali i u Svetskoj banci i na zapadu. U oba slučaja mi je predočen narativ da imamo savršeni sistem i da ne treba talasati. To se u psihologiji naziva „opravdanje sistema“, to jest potreba odbrane ispravnosti postojećeg stanja stvari.

13Ali sada se to menja. Imamo daleko više istraživanja i rasprava u mejnstrim medijima. Da li je toj promeni prethodila neka politička promena? I koliko je tome doprineo uspeh Piketijeve knjige?

U pitanju je kombinacija faktora. Prvo smo imali dramatičan napredak u ekonomskoj nauci. Ekonomija je dugo ignorisala odnose moći u društvu u svoje zaključke izvodila na osnovu „reprezentativnih uzoraka“, zanemarujući svaku heterogenost i oslanjajući se na prosečne vrednosti promenjivih u predmetima svog proučavanja. Nejednakost je po svojoj definiciji heterogena, jer ona ne može da postoji ako ne postoje razlike. Sada imamo sveobuhvatan pristup podacima, što omogućava dublja i detaljnija istraživanja koja očigledno obuhvataju i fenomen nejednakosti.

Drugi deo odgovora je naravno politički, jer se pojavio jak politički i socijalni interes za pitanje nejednakosti. Piketi nije došao niotkuda; njegov rad je posledica protesta miliona ljudi svesnih da postoji problem sa preraspodelom dohotka. Ova dva faktora zajedno, ekonomska teorija i tektonski zaokret javnog mnjenja doveli su do velikih promena. Mejnstrim sada mora da reaguje na novu situaciju, institucije i think tankovi ne mogu da ignorišu tako važan fenomen. Čak se i Peterson institut za međunarodnu ekonomiju, koga finansiraju komercijalne banke iz Vašingtona, sada ozbiljno bavi pitanjem nejednakosti. Isto je i u Svetskoj banci, gde je do samo pre pet godina nejednakost bila na lošem glasu.

10

Govorili smo o nejednakosti u zemljama zapada. Vaša nova knjiga Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije izazvala je ozbiljnu raspravu o podacima koje u njoj iznosite i koji pokazuju da je u poslednjih 30 godina sav višak prihoda otišao famoznom 1% i takozvanoj globalnoj srednjoj klasi, sačinjenoj pretežno od kineskih i indijskih radnika čiji je dohodak značajno porastao, dok su gubitnici globalizacije srednja klasa i radnici na zapadu.

Ništa nikada nije potpuno negativno ili pozitivno, već je uvek u pitanju neka vrsta razmene, jer neko gubi a neko dobija. Možemo da kažemo da je iz globalne perspektive broj onih koji su dobili manji od onih koji su izgubili, ili da je ono što su pobednici dobili više od onog što su gubitnici izgubili, tako da imamo opšti pozitivni rezultat prema kome je prosečni dohodak porastao.

Podaci pokazuju da je globalizacija nesporno bila važan faktor u promeni preraspodele dohotka. Naravno ona nije bila jedini faktor, jer imamo i tehnološki napredak i promene politike, ali ni njih ne možemo posmatrati odvojeno od globalizacije. Tehnološki napredak se sastoji od neutralnih inovacija i on ne može da razvije svoj puni potencijal bez globalizacije. Isto važi i za politiku. Ako se vratimo na socijaliste koji su promenili svoju politiku, primetićemo jak pritisak globalizacije. Uzmite na primer poresku politiku: zbog olakšanog kretanja kapitala postalo je prosto nemoguće očuvati visok nivo oporezivanja zbog čega je politika morala da se prilagodi ovim strukturnim promenama. Na isti način je radno zakonodavstvo u Nemačkoj pod velikim uticajem nemačkog kapitala, koji preti da će premestiti proizvodnju u Češku i Poljsku.

Globalno najzanimljivije pojave su ova tri faktora: rast takozvane globalne srednje klase, naročito u Kini, stagnacija srednje klase razvijenih zemalja i značajan porast prihoda najbogatijih. Da li je to dobra stvar? Jeste, u smislu da su stotine miliona siromašnih sada manje siromašni, dok su oni koji su najviše izgubili već bili prilično bogati. Ali to nije zadovoljavajući odgovor za zapadne političare i radnike na zapadu koji su dosta izgubili u poslednjem periodu.

08

Sada navodite uobičajeno opravdanje neoliberalne politike. Jedna od trenutnih mantri je da su politike Vašingtonskog konsenzusa bile uspešne i da su doprinele razvoju svetskog Juga. U stvari, najveći napredak u takozvanoj globalnoj srednjoj klasi ostvaren je u Kini i Indiji, tako da je pitanje da li se to može pripisati politici zapada ili su to zasluge, na primer, kineske vlade.

12Možete da iskoristite ove podatke da biste proglasili uspeh neoliberalnih politika, ali ne zaboravite da Kina nije neoliberalna zemlja. Naprotiv, njen pravni sistem je netransparentan, u njoj caruju korupcija, monopoli, nedefinisana prava svojine, ogroman javni sektor i stroga ograničenja slobode kretanja radnika. Jedino zajedničko kineskim i neoliberalnim politikama je njihova otvorenost prema međunarodnoj trgovini, mada je insitucionalni sklop sasvim drugačiji. Naravno, ovi aspekti se često prećutkuju, jer je za visoku klasu, koja je imala toliko koristi od globalizacije, veoma važna poruka kako su ove politike pomogle najsiromašnijima.

Činjenica je da se političke elite na zapadu suočavaju sa porastom nezadovoljstva. Kada su Regan i Tačer stvarali konsenzus za neoliberalni zaokret, nisu to činili objašnjavajući kako će ove politike obogatiti siromašne Kineze, dok će engleski i američki radnici izgubiti svoje poslove.

Šta nas čeka u budućnosti? Potoje neki veoma zanimljivi i međusobno suprotstavljeni strukturni faktori. Sa jedne strane, rast zarada u Kini bi mogao da zaustavi preseljenje kapitala, što bi moglo da dovede do smanjenja zahteva za većom globalizacijom. Prema profesoru Čarlsu Gudhartu sa Londonske škole ekonomije glavna razlika će biti demografski trend. U poslednjih 50 godina smo imali značajan rast stanovništva, što je dovelo do porasta radne snage i pada zarada. Sa stabilizacijom rasta stanovništva, očekuje se zaokret u odnosu kapital-rad, a time i smanjenje nejednakosti. Međutim, istovremeno se očekuje novi talas tehnološkog napretka i robotizacija brojnih industrijskih grana, tako da će potražnja za radnom snagom biti smanjena.

11To su teška pitanja. Tačno je da je Kina u demografskoj tranziciji, sa stanovništvom koje će dostići vrhunac sledeće decenije. Međutim, u Indiji je trend drugačiji i vrhunac rasta stanovništva se očekuje u drugoj polovini ovog veka. Istovremeno imamo veliki rast stanovništva u Africi. Vrhunac svetskog broja stanovnika će prema nekim procenama biti 11 milijardi ljudi. Njihov broj će se u naredna dva veka verovatno stabilizovati i uz obilje kapitala možemo da se vratimo u trenutno stanje nejednakosti. Razumna pretpostavka, ali veoma dugoročna.

Što se tehnološke revolucije tiče, nisam pesimista. Svaka tehnološka promena praćena je strahom od masovne nezaposlenosti, koja je do sada uvek izostala. Tu nas ograničava naša imaginacija, jer vidimo samo poslova koji trenutno postoje, ali ne i one koji će se pojaviti u budućnosti. Zamišljamo robote koji nam uzimaju postojeće poslove i strahujemo za budućnost, ali ne znamo kakva će ona biti. Daću vam jedan primer: kada sam pre mnogo godina došao u SAD, živeo sam sa majkom, naročito tokom rata u Jugoslaviji. Ona nije mogla da razume poslove ljudi sa kojima sam se družio. Znala je šta su obućar ili lekar, ali je za nju posao hedž fond menadžera bio potpuno neshvatljiv. Sada imamo razne poslove u IT sektoru, startapove, stvari koje do pre samo nekoliko godina nisu postojale.

18

Šta očekujete kada je reč o globalizaciji i nejednakosti?

To je pitanje kojim se bavim u poslednjem delu svoje nove knjige. Smatram da je vrlo teško dati preciznu prognozu. Svi mi nešto predviđamo, neki broj za koji mislimo da će ostati nepromenjiv u narednih 20 godina, ali stvari se menjaju i prognoze postaju beskorisne. Mislim da će ulogu Kine preuzeti neke druge zemlje (one sa većim rastom stanovništva), što će dovesti do daljeg približavanja zarada između bogatih i siromašnih zemalja, barem u narednih 50 godina. Na zapadu će ovo približavanje zarada prerasti u politički problem, jer će izostati rast zarada u razvijenim zemljama. Globalna nejednakost će se smanjiti, kao što je već slučaj, zbog rasta u nekim azijskim i afričkim zemljama.

Međutim, klasna komponenta, ili nejednakost, će sigurno porasti. U naredne dve ili tri decenije su vrlo verovatni nacionalni sukobi u vezi sa globalizacijom i preraspodelom dohotka.

Ovo nas dovodi do pitanja o odnosu nejednakosti i demokratije. Kao što kažete, ono što vidimo na zapadu je stagniranje zarada, koje bi moglo da dovede do nereda ili klasnih sukoba. Možda je sama demokratija ugrožena, jer ona podrazumeva ista politička prava i nejednak dohodak, ali znamo kako ekonomska moć može da iskrivi predstavničku ulogu demokratije. Da li će porast nejednakosti ugroziti zapadne demokratije?

Ono što je u trenutnoj situaciji zanimljivo je da uprkos teškoj ekonomskoj krizi nije došlo do značajnog porasta antisistemskih pokreta. Čak se i Nacionalni front pridržava demokratskih pravila. Možda su Erdogan i Putin najbliži političkom modelu koji prevazilazi demokratiju, ali to trenutno nije slučaj u zapadnoj Evropi. Takođe sam sumnjičav kada je reč o sposobnosti partija poput Nacionalnog fronta da ispune svoja predizborna obećanja, počevši od razgradnje Evropske unije. Naravno, stvari mogu da se promene. Brexit bi otvorio vrata nekom novom razvoju događaja.

Smatram da će u narednim godinama biti dosta napetosti između, s jedne strane, partija koje žele populistički odgovor na krizu, poput Trampa u SAD, i koje se protive talasu migracije i uopšte globalizaciji, koje podržavaju protekcionizam za domaću industriju i ekonomsku politiku neka komšiji crkne krava (beggar-thy-neighbour), i sa druge strane plutokratskih partija koje, sada više nego ikad, nameravaju da ograniče moć najsiromašnijeg dela stanovništva, koje je u porastu, što će dovesti do centralne uloge novca u donošenju političkih odluka.

06

Ono što se dešava u SAD je vrlo zanimljivo: imamo Trampa koji unosi sopstveno bogatstvo u politiku; on je savršeni oligarh. I imamo idealnu kandidatkinju viših klasa Hilari Klinton, pravu braniteljku establišmenta. Oni će učiniti sve da radnici, Afroamerikanci i uopšte ekonomski najsiromašniji deo stanovništva – ne glasa na ovim izborima.

Dakle u ovom trenutku imamo dva pokreta: jedan koji podržava globalizaciju i brani njene prednosti, naročito za onih 5% na vrhu, što može da dovede do postepenog prelaza iz demokratije u plutokratiju i, da citiram Gramšija, do ponovnog uspostavljanja hegemonije ovog narativa i ovih interesa – dok sa druge strane imamo desničarski antiglobalistički pokret.

To važi za Evropu i zapadni svet, dok je u ostalim delovima sveta situacija drugačija. U Latinskoj Americi dolazi do povratka desnice, ali smatram da je to pre posledica redovnog političkog ciklusa. Ne znamo šta će se dogoditi u Aziji, gde u Indiji imamo otvoreno desničarsku vladu, dok je u zemljama poput Kine, Indonezije i Tajlanda podela na klasičnu levicu i desnicu daleko izraženija nego na zapadu.

Ali rizik nije samo politički. Mnogi ekonomisti, uključujući i Roberta Rajha, smatraju da je ekonomsku krizu izazvala nejednaka preraspodela dohotka. Prosto rečeno, postoji rizik slabe tražnje zbog visoke koncentracije dohotka.

Postoje rešenja, iako ih nije lako ostvariti. Na primer, smatram da je zbog globalizacije vrlo teško sprovesti veće oporezivanje bogatih i prihoda od kapitala. Čak i ako neka zemlja odluči da podigne poreze ili ako to učine desetine zemalja, uvek će se naći zemlje koje su spremne da ponude niže poreze kako bi privukle kapital.

Političke odluke treba da idu u drugom pravcu, prema jednakoj raspodeli sposobnosti. Toma Piketi je u pravu kada kaže da vlasništvo nad kapitalom određuje veći prihod i upravo tu treba intervenisati. To se pre svega odnosi na obrazovanje, kako bi se obezbedila relativno jednaka zarada za ljude sa sličnim kvalifikacijama, za razliku od onoga što imamo danas gde oni koji dolaze sa Harvarda dobijaju desetostruko veću zaradu od onih koji dolaze sa manje prestižnih univerziteta. Ujednačiti kvalitet obrazovanja bi imalo sličan efekat kao dekoncentracija vlasništva nad kapitalom.

Istovremeno bi bilo važno smanjiti koncentraciju kapitala, što je teže, ali ne i nemoguće ostvariti. U prošlosti smo imali slične primere: radnici vlasnici akcija preduzeća, radničko saodlučivanje u Nemačkoj, veća uloga sindikata u upravnim odborima, sindikalno vlasništvo nad akcijama preduzeća u Švedskoj. Naravno, to nije lako ali je daleko održivije od opcija koje danas imamo.

Razgovor vodio Nicola Melloni, o novoj knjizi Branka Milanovića: Global Inequality – A New Approach for the Age of Globalization / Globalna nejednakost – novi pristup u eri globalizacije, Harvard University Press 2016.

Social Europe, 18.03.2016.
Peščanik.net, 22.03.2016.