Norveški naftni fond: bogatstvo poniklo na zdravom razumu i savesnosti

Američki naftni gigant Philips Petroleum co. (Sada deo ConocoPhillips) je 1962. ponudio norveškoj vladi $160,000 mesečno za puna prava na licencu za bušenje nafte na norveškom kontinentalnom grebenu. Iako je većina ljudi u to vreme još uvek smatrala da je norveški deo Severnog mora mesto koje je jalovo, vlada je odbila ovu ponudu. Umesto toga, Norvežani su usvojili zakon kojim je osigurano da će sve rezerve nafte pripadati norveškoj državi. Ovo je bio sjajan potez, koji je Norvešku učinio jednom od najbogatijih zemalja na planeti.

Privatne kompanije dobile su dozvolu za obavljanje seizmičkih istraživanja, ali ne i da izvlače bilo kakvu naftu. Philips je 1969. objavio otkriće ogromnog naftnog polja Ekofisk. Verovatno je, u to doba, ovo bilo najveće ofšor naftno polje ikada.

Od tada, globalne naftne kompanije radile su u saradnji s norveškom vladom. Država naplaćuje pozamašnu poresku stopu od 78% (!!) za svaki barel nafte koji se vadi iz Severnog mora. Zauzvrat, država subvencioniše istraživačke aktivnosti i omogućava naftnim kompanijama sa ograničenim sredstvima da uđu na tržište.

Prihodi od ovog poreza se ostavljaju u državnom vlasništvu, i to u državni investicioni fond, popularniji pod nazivom “naftni fond“. Ovo je najveći suvereni fond na svetu, a njegova svrha je da obezbedi udobne penzije za talas bebi-bumera koji se danas približavaju svojim 70-tim. Njegova trenutna veličina je 7,675,968,803,152 norveških kruna, što je gotovo trilion američkih dolara. Kako to znam? Zato što ga možete pratiti uživo.

Postoji pravilo “tri odsto”, što znači da vlada svake godine može da potroši samo 3% od fonda kao nadopunu za nacionalni budžet, što je i dalje pristojan “gotovinski kolač“. U praksi, to znači da ovaj fond samo konstantno raste.

 

Håkon Hapnes Strand, Quora

 

Elon Musk: „Pomerati nove granice – ispod zemlje“

Ilon Mask želi da kopa tunele. Bez njih ćemo se uskoro, kako kaže, “svi zateći u večitom saobraćajnom kolapsu”. Ova njegova ambicija koju je pre neki dan izneo u javnost ima dobar tajming, s obzirom da novi američki predsednik Tramp planira da potroši čak trilion dolara na infrastrukturne projekte. Nadajmo se da će Tramp biti u stanju da pronikne u suštinu ove Ilonove ideje, piše za Bloomberg konsultantkinja za finansijske tehnologije Ilejn Ou.

Mask je u Los Anđelesu već počeo da se „ukopava“ u blizini kancelarija Korporacije za tehnologije kosmičkih istraživanja (Space Exploration Technologies Corp). Ovaj njegov potez za većinu „smrtnika“ može biti kontraintuitivan i „nekako nelogičan“, u trenutku kada gro drugih vrhunskih kompanija razvija načine da se što jeftinije i praktičnije vine ka nebu. Bezosov Amazon.com Inc intenzivno razrađuje isporuke dronovima, Uber Technologies Inc obećao je da će uskoro u svoju ponudu uključiti električni hoverkraft, i Airbus Grupa JI objavila je planove za proizvodnju autonomnih letećih automobila za ličnu upotrebu. Niko ne želi da ide pod zemlju; To je, uostalom, mesto gde žive gliste i krtice i pacovi.

Nesumnjiva je činjenica da današnji klasični gradski prevoz i njegova infrastruktura iziskuju značajnu nadgradnju i poboljšanja, dok Ilonova stvar s tunelima, takođe, ima i marketinški problem. Probijanje tunela evocira Amerikance na strašne uspomene tzv „Velikog bostonskog kopanja“ (Boston Big Dig), podzemnog megaprojekta koji je patio od lošeg rasporeda rada, prekoračenja rokova, procurivanja morske vode u tunel ali i i plafonske ploče teške 26 tona koja se stropoštala na automobil. Probijanje tunela probilo je rok čak osam godina od prvobitno planiranog datuma, da ne pominjemo naknadne silne milijarde dolara u odnosu na procenjene troškove. Sijetl trenutno radi na prokopavanju svojih podzemnih tunela, takođe kubureći sa sličnim kašnjenjima kao i u slučaju Bostona.

Izgradnja tunela jedan je od najkompleksnijih izazova u geotehničkom inženjeringu. Projektni menadžeri moraju da računaju na različite zemlje i tipove stena, linije podele, zone koje treba iskrčiti i druge opasnosti – i sve to bez uključivanja bilo kakvih vizionarskih pogleda unapred. Čak i bez lošeg finansijskog poslovanja i menadžmenta, neočekivane podzemne prepreke mogu dovesti do velikih troškova prekoračenja. Radnici zaposleni na projektu Bostonskog tunela gotovo su svakodnevno nailazili na neprijavljenu komunalnu infrastrukturu koja nije bila zavedena u evidenciju, stare brodske olupine, deponiju iz britanske kolonijalne ere ali i ostatke leda, dovoljno krupne da bi zadali glavobolju i uništili preskupu opremu. Bušilica za prokopavanje tunela u Sijetlu bila je na „poštedi“ čitave dve godine nakon što je udarila o čeličnu cev, a potom ponovo prestavši da funkcioniše nakon što je njen rad prouzokovao ogromnu rupu, bezdan na tlu pod mašinom.

02

Izgradnja tunela ne mora da bude poput ovakvih katastrofa. Napredak u geofizičkim tehnologijama omogućava bolje i jasnije skeniranje geoloških procesa, i to daleko bolje nego u danima Bostonskog velikog kopanja. Osim toga, Ilon Mask je svojom raketom SpaceX pokazao da je moguće ispuniti ugovor sa vladom, a visina cene tog projekta predstavljala je tek delić troškova tipičnih za izradu nove rakete. SpaceX je uspeo da značajno smanji troškove lansiranja time što je na svoju raketu Falcon 9 uveo prvi stepen propulzije, kojeg je moguće višekratno koristiti. Uz to, Ilon je bio veliki motiv i inspiracija svojim talentovanim inženjerima koji su veliki deo svog vremena, radnih sati, uglavnom prekovremenih, posvetili izgradnji rakete za višekratnu upotrebu.

Ako postoji jedna stvar u kojoj je Mask zaista briljantan, onda je to svakako talent za promociju i marketing svojih grandioznih vizija. Njegov nastup  privlači ne samo zaposlene već i investitore, koji bez njega, inače, ne bi ni ulazili u takve industrije i poslovne poduhvate. Proizvodnja automobila je dosadna, ali je Tesla Inc masama predstavio koncept sasvim održive energije vozila. Za one koji nisu rasli uz svemirsku trku između Sjedinjenih Država i Sovjetskog saveza, verovatno da je lansiranje satelita dosadna rutina. Međutim, Ilon Musk je obećao da će svojom SpaceX raketom – kolonizovati Mars.

Još uvek nije sasvim jasno kako Mask misli da ubedi javnost i finansijere u misao da je „prokopavanje tunela izuzetan poduhvat“. Ili, drukčije rečeno: prohujala su ta vremena kada je kopanje rupa u tlu smatrano „kul poduhvatom“. Tokom Svemirske trke 60-tih i 70-tih godina prošlog stoleća, bio je takođe i trenutak za još jedno nadmetanje između istočnog i zapadnog bloka: ko će probušiti najdublju rupu u zemlji? Amerika je imala Projekat „Mohole“ (po hrvatskom naučniku Mohorovičiću + hole, Mohorovičićev diskontinuitet), dok je Sovjetski Savez radio na kopanju superduboke bušotine “Kola”. Amerika je tu trku izgubila, ali su joj „propali“ projekti doneli nesvakidašnji napredak u ofšor bušenju nafte kao i nove merne podatke krucijelne za bolje razumevanje klimatskih promena u prošlosti i danas. Ako to nije dovoljno vizionarsko, možda bi Mask mogao da najavi putovanje u centar Zemlje.

04

Dokle god svi mi kao pojedinci, čitavo čovečanstvo, insistiramo da putujemo svojim privatnim vozilima, saobraćaj će ostati neminovan i praktično nerešiv problem velikih gradskih područja. Tuneli možda i nisu toliko zabavni kao leteći automobili, ali tlo pod našim nogama može biti nova, nadasve logična granica koju inženjeri u budućnosti treba da (ponovo) osvajaju. A ukoliko stvari dobro krenu i priča se „zavrti“, možda bi neki budući  korak mogao biti upravljen u izgradnju transatlantskog tunela do Londona.

Bloomberg

 

Multinacionalke: sinonim za kompanije u nevolji

Preporod i izlečenje svetske ekonomije i privrede nisu ni na vidiku a globalne američke firme postale su iznenađujuće ranjive; stoga su, daleko pre Trampovog upozorenja da vrate svoje poslovanje u Ameriku, počele da pakuju kofere i vraćaju se kući. Jer, nije u pitanju samo “nepravda” jer ne plaćaju poreze američkim vlastima; na pakovanje su ih primorale lokalne kompanije koje su postale sve jače, rafiniranije i konkurentnije. Oni se vraćaju kući ne zato što im Tramp to “naređuje”, već zato što su njihovi poslovi sve neuspešniji a profiti sve tanji, piše londonski The Economist.

Među brojnim stvarima koje Donald Tramp ne voli jesu – velike globalne firme. Bezlične i raskorenjene, optužuju ih za izazivanje “pokolja” običnih Amerikanaca, naime, zbog izmeštanja radnih mesta i fabrika u inostranstvo. Njegov odgovor na ofšor poslovanje je: zauzdati ovakve maroderske kompanije. Nižim porezima keš treba vratiti u zemlju, kaže on, dok bi carinske takse trebalo da američke proizvođače osujeti u formiranju prekograničnog lanca snabdevanja američkog tržišta proizvodima koje su proizveli u ofšor (neoporezovanim) zonama. Takođe, sadašnje trgovinske dilove trebalo bi propisima drukčije regulisati. Da bi izbegli kazneni tretman, “sve što treba da urade je da ostanu (u zemlji)”, poručio je ove nedelje američkim poslovnim bosovima.

Takođe je neobičan Trampov agresivno protekcionistički ton. Ali, on u mnogo čemu kaska iza aktuelnog trenutka. Multinacionalne kompanije, svojevrsni posrednici koji stoje iza globalne integracije, otpočele su svoje povlačenje dobrano pre populističke „pobune“ iz 2016. godine. Njihove finansijske performanse toliko su se strmoglavile nadole da više ne uspevaju da nadmaše lokalne firme. Mnogi su iscrpli svoje sposobnosti da umanje troškove i poreze kao i da nadigraju svoj lokalne konkurente. Trampovi bočni napadi upereni su ka (multinacionalnim) preduzećima, koja su iznenađujuće ranjiva i, u mnogim slučajevima, već su odavno počela da se pakuju i idu kući. Uticaj ovih dešavanja na globalnu trgovinu biće dubok.

05

Kraj arbitraže

Multinacionalne kompanije (one čiji se veliki deo poslovanja odvija van njihove kuće i regiona, obavljajući ga u inostranstvu) zapošljavaju samo jednog u 50 svetskih radnika. Ipak, i ova cifra nešto znači i pokazuje. Nekoliko hiljada firmi utiče na ono što milijarde ljudi gleda, jede i nosi. IBM, Mekdonalds, Ford, H&M, Infosys, Lenovo i Honda su odavno reper za menadžere. Oni koordiniraju lance snabdevanja koji čine preko 50% ukupne svetske trgovine. Multinacionalke čine trećinu vrednosti svetskih berzi i vlasnici su lavovskog udela nad svojom intelektualnom svojinom: od donjeg rublja, preko softvera za virtuelnu realnost, do lekova protiv dijabetesa.

Globalne korporacije doživele su svoj bum početkom 1990-ih, u trenutku kada su Kina i bivši sovjetski blok počeli da se otvaraju a Evropa da se integriše. Investitorima se tada dopadala ekonomija koju su globalne kompanije vodile, pre svega njihov veliki obim i efikasnost. Umesto da rade kao svojevrsni „nacionalni feudi“, globalne firme počele su da razdvajaju i usitnjavaju svoje funkcije i delatnosti. Kineska fabrika može da koristi alat iz Nemačke, da ima vlasnike koji su u Sjedinjenim Američkim Državama, da plaćaju porez u Luksemburgu i prodaju svoju robu i usluge u Japanu. Vlade bogatih zemalja sveta priželjkivale su da njihovi nacionalni poslovni šampioni potuku i „ostatak“ planete. Vlade zemalja čije su privrede doživljavale brzu ekspanziju  pozdravile su dolazak poslova za nove radnike, izvoznu orijentaciju i tehnologije koje su globalne kompanije donele sa sobom. Bilo je to zlatno doba.

Esencijalni zahtev koji je uslovljavao porast globalnih firmi bio je sadržan u njihovom zahtevu da i u inostranstvu budu superiorne mašine za pravljenje novca. Potvrda ovoga nalazi se u stalnom osipanju poslovanja (videti brifing). U proteklih pet godina, profit multinacionalnih kompanija pao je za 25%. Povrat na kapital pao je na najniži nivo u protekle dve decenije. Jak dolar i niske cene nafte delimično mogu objasniti ovaj pad. Superzvezde tehnoloških industrija i firme sa jakim brendovima i dalje posluju uspešno.

Ali, nelagodnost je preširoko i predugo rasprostranjena da bi se u trenu mogla tek tako odbaciti. Oko 40% svih multinacionalnih kompanija ima sporiji rast i manji povrat kapitala od lokalnih firmi koje rade u domaćem dovrištu. Kraće rečeno – gosti počinju da gube, dok domaći počinju da vode.

03

Udeo multinacionalki u globalnom profitu pao je sa 35%, koliki je bio pre jedne decenije, na današnjih 30%. Za mnoge industrijske, finansijske i proizvodne grane, za proizvodnju, za oblast prirodnih resursa, medije i telekomunikacione kompanije, globalna dostupnost širom planete postala je teret, a ne prednost.

To je zato što se, nakon 30 godina arbitraže*, ovaj „lansirni prozor“ zatvara. Poreski računi firmi bili su na najnižem mogućem nivou, a sada poreske stope rastu; fabričkim radnicima u Kini plate rastu. Lokalne firme  postale su daleko sofisticiranije. One mogu da „pozajme“, prekopiraju ili izmeste/uvezu inovacije globalnih firmi bez troškova za skupe kancelarije izgradnju fabrika u inostranstvu. Od američkog frekinga (dobijanja nafte iz škriljaca) do brazilskog bankarstva, od kineske e-trgovine do indijskih telekomunikacija – kompanije na samom vrhu su one koje posluju lokalno, a ne globalno.

(arbitraža*: istovremena kupovina i prodaja vrednosnih papira, valute ili robe na različitim tržištima ili u izvedenim oblicima, kako bi se iskoristile različite cene za istu robu/uslugu/imovinu)

Promene političkog pejzaža industrijskim gigantima čak više otežava stvari nego ostalim igračima. Tramp je najnovija i najoštrija manifestacija aktuelne i globalne promene: ugrabiti više novca nego što su to u stanju multinacionalne kompanije. Kina od globalnih firmi ne želi više samo odavno prisutne globalne lance snabdevanja/prodaje, već i njihove intelektualno najnaprednije aktivnosti, kao što su istraživanje i razvoj (R&D). Evropa i Amerika su se prošle godine borile oko toga ko bi trebalo da dobije $13 milijardi dolara, koliki je porez koji Apple i Pfizer plaćaju na godišnjem nivou. Od Nemačke, pa sve do Indonezije – posvuda su zavladali sve strožiji zakoni koji se tiču preuzimanja, trustova i (neovlašćenog) korišćenja podataka.

Trampov dolazak samo će ubrzati jedan „krvavi“ proces restrukturiranja. Mnoge firme su, naprosto, prevelike: One će biti primorane da smanje svoja carstva. Drugi, pak, puštaaju još dublje svoje korene na tržištima gde posluju. General Electric i Siemens ‘lokalizovali’ su lanac snabdevanja, proizvodnje, radnih mesta i poreza u regionalne ili nacionalne jedinice. Druga strategija je da postanu “neopipljive”. Poslovne zvezde Silicijumske doline, od Ubera do Gugla, i dalje se šire svetom. Firme za brzu hranu i hotelski lanci prelaze sa „šamaranja hamburgera i prenoćišta“ na franšizno poslovanje: počinju da prodaju prava za brendiranje. Ali, takve virtuelne multinacionalke posebno su osetljive na populizam jer stvaraju malo direktnih radnih mesta, plaćaju mali porez i nisu zaštićeni trgovinskim pravilima i zakonima koji važe isključivo za sektor fizičke robe, a ne one virtuelne.

02

Preuzimanje kontrole

Povlačenja globalnih firmi pružiće političarima osećaj bolje kontrole nad kompanijama koje obećavaju da će se povinovati njihovim zapovestima. Ali, neće svaka zemlja moći da u istoj multinacionalki dobije veći udeo u proizvodnji, broju radnih mesta i porezima. A prebrzo izjednačavanje dominantnih oblika poslovanja u poslednjih 20 godina može biti jedna izuzetno haotična stvar. Mnoge zemlje sa trgovinskim deficitom (uključujući, kako nova britanska vlada naziva svoju zemlju, “Globalnu Britaniju) oslanja se na protok kapitala koji im pritiče iz multinacionalnih kompanija. Ukoliko profiti firmi budu i dalje padali, vrednost na berzi će im verovatno pasti.

Šta se događa kada je reč o biračima i potrošačima?

Pa, svi oni redom kuckaju po ekranima, nose odeću i čuvaju zdravlje koristeći proizvode firmi koje su im odbojne jer su nemoralne, izrabljivačke i drže se po strani. Zlatno doba globalnih firmi bilo je takođe i zlatno doba za izbor i efikasnost potrošača. Njihova propast može učiniti da svet izgleda pravedniji. Ipak, povlačenje multinacionalnih kompanija i povratak „domu svome“ ne može vratiti i sve izgubljene poslove koje su im Tramp i njemu slični obećavali. A to će značiti rast cena, što automatski umanjuje konkurenciju i usporava inovacije koje su suština konkurentnosti svakog, pa i američkog, proizvoda. Vremenom, milioni malih preduzeća koja svoju trgovinu i posao obavljaju preko nacionalnih granica moći će da zamene velike firme kao prenosioce ideja i kapitala. Njihova je težina, međutim, mala. Pa ipak, ima još onih koji će se sa žaljenjem evocirati na doba kada su globalne kompanije vladale svetom biznisa, žaleći zbog njihovog odlaska.

The Economist (štampano izdanje, rubrika Leaders, Retreat 28jan) 

 

Panamska dokumenta: zlatni rudnik za teoretičare zavere

02

Na prvi pogled, Panamski dokumenti kao da su, čini se, predodređeni da prerastu u mit i legendu unutar krugova teoretičara zavere. Istraga, objavljena u nedelju trećeg aprila oslanjala se na 2,6 terabajta tajnih podataka koji razotkrivaju ogromnu mrežu ofšor kompanija koje kriju novac povezan sa političarima, poznatim ličnostima i kriminalcima širom sveta. Ova otkrića nude teoretičarima zavere još jedan opijajući “gutljaj ambrozije”, jer su ovi papiri retka i veoma očigledna potvrda organizovane “podlosti s predumišljajem” od strane elite. Još od Edvarda Snoudena (Edward Snowden) nije bilo dokumenata koji su tako čvrsto potvrđeni od strane zvaničnih instanci.

Ali, možda i očekivano, teorije zavere sada cvetaju na temu samih Panamskih dokumenata. Jesu li oni autentični, sumnjičavo se upitala čak i grupa aktivista okupljena oko WikiLeaks, koja podržava kako Snoudena tako i Džulijena Asanža.

08Neki veruju da ovaj set iscurelih podataka ima za cilj ublažavanje kriticizma na račun Hilari Klinton, koja je u jeku kampanje za demokratskog kandidata na ovogodišnjim izborima u Sjedinjenim Državama. Nakon ubistva američkih diplomata u sigurnoj kući u Bengaziju 11.septembra 2012, ona se, uoči ovog terorističkog napada, a u svojstvu šefice Stejt Departmenta i samim tim najodgovornija, oglušila o molbe osoblja američke ambasade u Libiji da im se pojačaju bezbednosne mere, uz to i pokušavajući da zataška ovaj masakr time što je u medijima isprva tvrdila kako je ovo ubistvo plod “trenutnih, nekontrolisanih emocija rulje”, dok se kasnije pokazalo kako je napad bio unapred osmišljen od strane ISIS-a. Drugi tvrde kako je američki Stejt Department sam proizveo ovu priču kako bi oblatio svoje političke neprijatelje. Online diskusije na forumu su uzavrele, i, naravno, u njima prednjači čuveni teksaški teoretičar zavere, radio-voditelj i autor mnogih dokumentaraca na urotničke teme, Aleks Džons, koji je takođe sumnjičav i kada je u pitanju motiv onih koji stoje iz ovog curenja podataka. On i Vikiliks izrazili su sumnju na poreklo dokumenata kao i na integritet novinarstva. U pitanju su, kako kažu, organizacije koje finansiraju projektne lidere u ICIJ-u. Ono što je možda najupečatljivije jeste kako se, ovakvim nerazumevanjem situacije oko Panamskih dokumenata kao i nesposobnošću poimanja načina na koji mediji funkcionišu, istovremeno mogu osuditi svi koji traže i otkrivaju stvarne ili navodne skandale oko korupcije, posebno u politici, ali i osnažiti medijska artiljerija koja se nalazi u rukama države. Stoga je afera oko Panamskih dokumenata mač sa dve oštrice. I dalje u vazduhu visi pitanje: da li je ova afera isprodukovana, i, ukoliko jeste, u koje i čije svrhe?

01

Za početak, evo malo i pozadine čitave situacije oko curenja Panamskih dokumenata: Nemački list Zidojče Cajtung (Süddeutsche Zeitung) počeo je da prima zaštićene datoteke iz nepoznatog izvora, što je trajalo više od godinu dana. Dokumenti – email poruke, računi, fotografije, itd koji su pripadali panamskoj advokatskoj kancelariji Mosak Fonseka (Mossack Fonseca), koja je već nekoliko decenija opštepoznata “javna tajna” među brojnim poslovnim i javnim ličnostima. Fonseka je bilo mesto specijalizovano za otvaranje ofšor kompanija u ime banaka, koje su ovo činile u ime svojih klijenata. Novine su kontaktirale ICIJ kako bi ova krovna svetska organizacija istraživačkih novinara vodila ono što će ovog aprila postati dosad najveća novinarska međunarodna istraga, obuhvatajući više od 100 novinskih redakcija iz 80 zemalja. Pokazalo se da su njihovi nalazi u nekim slučajevima bili dalekosežno kompromitujući i intenzivno razorni. Do sada, Panamski dokumenti rezultirali su ostavkama islandskog premijera, najvišeg funkcionera u FIFA, kao i šefa Austrijske banke.

Kada je ova vest pukla kao grom iz vedra neba, Putin i njegovi saradnici počeli su da uzvraćaju medijsku paljbu. Ruska državna televizija RT i njena informativna mreža tvrdili su da su zapadni mediji ovim skandalom nastojali da uzdrmaju Putina uoči predstojećih ruskih izbora. Ostali novinski članci postavljali su pitanje da li, koliko i kako je na ovo curenje imala uticaja američka vlada i moćni američki pojedinci.

Očigledna implikacija bila je da je na ICIJ počelo da se gleda samo kao na medijsku “pokrivku” za one prave, opake igrače koji deluju u tajnosti. Ko su, dakle, donatori koji stoje iza ICIJ-a, s, ko su, dakle, ljudi sposobni da utiču na uredničke i uređivačke aktivnosti u redakcijama širom sveta, i da li ih oni finansiraju?

ICIJ na svojoj internet stranici navodi ko su njegove pristalice koje ga finasiraju. Neki, poput Pulicerovog centra za izveštavanje o krizama, usmereni su ka podsticanju jakog istraživačkog novinarstva. Većina drugih naginjalo je nalevo. Fondacije Otvoreno Društvo (Open Society Foundations), na primer, finansira bogati liberal Džordž Soroš (George Soros), potom Ford fondacija, Adesijum fondacija (Adessium), uz Fondaciju Dejvida i Lusil Pakard, koji svi teže da podrže istraživanja pre svega onih uzročnika koji su povezani sa aktuelnim svetskim stanjem i problemima, recimo, klimatskim promenana.

12Tako se može reći da oni koji su uhvaćeni u unakrsnoj vatri Panamskih dokumenata, čemu se pridružio i medijski konzervativac Breitbart, bacaju senku na finansijere novinarskih organizacija.

Ovo se čini kao sasvim fer (U stvari, novinari bi trebalo da se zapitaju da li bi trebalo da javnosti skreću pažnju na finansijere jedne novinske organizacije koju finansiraju republikanski teškaši poput braće Koh ili Šeldona Adelsona. “Da” je pravi odgovor). Direktor ICIJ-a Džerard Rajl, međutim, kaže da osobe koje ispisuju čekove za ICIJ ne pišu preko ove novinarske organizacije svoje priče. Zaštitni zid koji postoji između redakcije i njenih finansijera znači da finansijeri znaju samo to da je na pomolu neka velika priča. On kaže da ne prihvata donacije od onih potencijalnih izvora koji žele da diktiraju reportaže i novinarska istraživanja, tvrdeći da ne postoje nikakvi dokazi da takvi donatori kao što je Ford pokušavaju da igraju uređivačku ulogu. “Novac od finansijera nije bitan u našoj uređivačkoj politici”, dodaje on. “A ne verujem ni u uzimanje njihovog novca samo kako bismo pisali priče na teme koje nam oni diktiraju.”

07

Iako je ICIJ svoju reputaciju izgradio objavljivanjem informacija o međunarodnim istragama vezanim za poreske rajeve, ova novinarska grupacija nipošto nije specijalizovanaa samo za novac sumnjivog porekla. ICIJ je takođe medijski pokrivao o priče o posledicama aktivnosti Svetske banke, o rudarstvu u Africi, kao i o trgovini leševima.

Ako su ove optužbe plod konspiracije,  onda je izvesno da su njeni organizatori u tu bombu upakovali mnogo šrapnela. Čak se i filmska zvezda Džeki Čen našao pod mikroskopom.

15Ono što je još verovatnije jeste da je šačica bogatih ljudi krenula da finansira dobro novinarstvo. Već sam imovinski status povezan s njihovim imenima podstiče paranoidne spekulacije. Neki ljudi, na primer, skloni su da atakuju na porodice Rokfelera i Karnegija kao finansijere ICIJ-a. Postoji jedan mali broj “nekih” imena koja pobuđuju daleko žustrije reakcije među teoretičarima zavere. Ova tvrdnja, ipak, nije sasvim tačna. Fondacije povezane sa svakom od ove dve porodice podržavaju matičnu organizaciju kojoj ICIJ pripada, a to je Centar za javni integritet (Center for Public Integrity), mada sam Rajl kaže kako njeno funkcionisanje ne zavisi od novca koji se direktno prima od njih.

Malo je dokaza koje su teoretičari zavere dosad ponudili kako bi potkrepili svoje teorije. “Verovati u teorije zavere umnogome je nalik podržavanju nekog kandidata”, kaže Džozef Uscinski, profesor na Univerzitetu Majami i stručnjak za teoretičare zavere. “Bez obzira šta da im se kaže, oni će svaku informaciju uvek tumačiti u svetlu svojih predubeđenja, onoga u šta već veruju.”

Kao što  Uscinski primećuje, čak je i izveštavanje o Votergejtu od strane dnevnog lista Vašington Post bilo predmet sumnjičavosti i spekulacija.

03

Da su Panamski dokumenti nekim slučajem razotkrili veći broj Amerikanaca, manje bi se skeptika pojavilo. Naravno, nekoliko američkih medijskih kuća želelo je da radi sa ICIJ-om, koji god da je bio razlog za tu zainteresovanost, a tu su i stotine stručnjaka za offshore kompanije čiji su fajlovi još uvek na bezbednom.

Ono što smo dosad saznali je isprovociralo Vikiliks da pozove ICIJ na objavjivanje svih dokumenata vezanih za Panamske dokumente. “Krtica” koja je dosad obezbedila ovoliko obimno curenje podataka kaže da će omogućiti nezavisnim novinarskim izvorima da proveravaju postojeće informacije, da će istraživati one informacije o kojima se dosad nije izveštavalo, i na taj način se suprotstavljati svakoj potencijalnoj pristrasnosti. Rajl ne planira da svoj kancelarijski orman otvori za svetsku javnost. On kaže da postoji puno dokumenata sa podacima iz pasoša i ostalih ličnih dokumenata, podacima o osobama čije je korišćenje offshore kompanija legalno, a može biti osetljiv materijal za krađu identiteta mnogobrojnih osoba.

09Neslaganje između dve strane, međutim, moglo je biti razlog zbog kojeg je Rajl napao VikiLiks u intervjuu za magazine Wired. “Mi nismo Vikiliks. Pokušavamo da pokažemo da novinarstvo može biti odgovorno”, rekao je on ovom mesečniku. Od tada, kriticizam od strane Vikiliksa, koji je u početku bio koncentrisan na Panamske dokumente, dodatno poduprt teorijama zavere i propagandom koja se pojavila u medijima onih zemalja čiji su se građani nađli na udaru  ovog curenja podataka.

Nakon svega ovoga, postavlja se pitanje: postoji li neki efikasan način za utišavanje galame koja se digla oko Panamskih dokumenata? Postoji jedan način kojeg je sam Rajl uspeo da se seti:  “Sve što možete da uradite jeste da radite ono što mislite da je najbolje moguće kada je u pitanju vaša (novinarska) profesija, a onda se udobno zavalite i pustite da samo novinarstvo progovori.”

Jack Murtha, CJR

Romansa između Zapada i renminbija

Kinezi gube poverenje u svoju valutu. Suočena sa posustalim ekonomskim rastom, Narodna banka Kine (PBOC) je pojačala napore da uspostavi stabilnost svog renminbija, koristeći svoje ogromne devizne rezerve kako bi podržala postojanost deviznog kursa i zaustavljanje odliva sredstava koja su počela da odlaze iz zemlje. Guverner PBOC, Džou Sjaočuan (Zhou Xiaochuan), je više puta ponovio da nema osnova za nastavak depresijacije, ali malo ga u zemlji, izgleda, malo ko sluša. Samo u poslednjem kvartalu 2015. godine, neto odliv kapitala iz Kine iznosio je 367 milijardi dolara.

Pa ipak, poljuljano poverenje u Kinu nije sprečilo Zapad – a Evropu posebno – da udvostruči svoje uloge u baratanju kineskom valutom. Kada je prošlog decembra Međunarodni monetarni fond saopštio da će se renminbi pridružiti dolaru, britanskoj funti, evru i japanskom jenu u valutnoj korpi koja leži u osnovi vrednovanja valutnih jedinica ove svetske finansijske organizacije, takozvana “Korpa na Specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights, SDR)”, svakako da je ova odluka bila politička.

06Sporazumom članica Međunarodnog monetarnog fonda iz 1974. godine, zlato je prestalo da se koristi kao merilo vrednosti jer je zbog krize na berzama izgubilo svojstvo sigurnog i stabilnog merila vrednosti. Umesto zlata uveden je SDR. SDR služi kao mera veličine nacionalne ekonomije i količina do koje MMF može privremeno da otkupi nacionalnu valutu radi uravnoteženja bilansa plaćanja pojedine članice. SDR se koristi i u trgovačkom i pomorskom pravu a određuje se na temelju dnevnog proseka srednjih vrednosti četiri – a odnedavno, s Kinom i njenim renminbijem, pet svetskih valuta – to je tzv. valutna korpa (eng. “currency basket”): USD, EUR, JPY, GBP, RMB

Malo je onih koji bi mogli da tvrde da renminbi (renminbi: na kineskom “domaća valuta”, u svetu poznatija pod nazivom juan), ispunjava kriterijume MMF-a za uključivanje u korpu valuta SDR. On, pre svega, nije u slobodnoj razmeni niti je u globalnom slobodnom opticaju, a pristup njemu je ograničen i unutar a i izvan Kine. Neke filijale kineskih banaka u inostranstvu nude štedne uloge u kineskoj valuti, dok kvalifikovani investitori mogu da otkupe dužničke instrumente vezane za renminbi. Ali, je obim je ograničen.

07

Pojašnjenja radi, treba reći da se vrednost renminbija pokazala solidnom – barem u statistici vezanoj za trgovinu. Prema podacima svetske finansijske mreže SWIFT, ovo je druga najkorišćenija valuta u finansijskoj trgovini, ispred je evra a na petom je mestu u smislu međunarodnih plaćanja. Ovi podaci su, međutim, naduvani transakcijama Hong Konga, koje čine približno 70% međunarodnih trgovinskih plaćanja u kojima se trgovalo renminbijem. Kada je u pitanju renminbi, tek je nekoliko ugovora realizovano trgovinom ovom valutom; ostalo je, mahom, dolarsko plaćanje u finansijskim transakcijama. Dolar i dalje ostaje kralj u fakturisanju, sa evrom koji ga sledi ali daleko iza. Čak su i akcije u japanskom jenu i britanskoj funti, iako veoma skromne po obimu, i dalje većeg obima nego deonice u renminbiju.

[*SWIFT (skr. od engl. Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) je glavna tehnološka i komunikaciona mreža deviznih transakcija u svetu, osnovana 1977. godine SWIFT omogućava formiranje globalnog deviznog tržišta u pravom smislu reči. SWIFT – svetsko udruženje međubankarskih finansijskih telekomunikacija je osnovano 1970. u formi neprofitnog akcionarskog društva, a od 1977. počinje da obavlja poslove u mnogo većem obimu nego do tada. SWIFT se sastoji iz tri bazična dela, i to: mreže, zajedničkog (standardnog) jezika i koordinisanja sistema]

Odluka MMF-a da kinesku valutu pridoda SDR valutnoj korpi uveliko duguje odlukama Sjedinjenih Država da napravi ustupke Evropi. SAD su godinama tvrdile da bi renminbi mogao biti uključen u SDR samo ukoliko je Kina otvorila svoj kapitalni račun, dozvoljavajući time da njena valuta pluta slobodno, kao i samo ukoliko bi imala jednu nezavisniju centralnu banku. Ništa od ovoga nije se desilo.

Međutim, nakon što je Kina osnovala Azijsku infrastrukturno-investicionu banku uz podršku Evrope, Sjedinjene Američke Države pristale su da odustanu od svojih primedbi. Na kraju krajeva, SDR korpa ima sporednu ulogu u globalnim finansijama, a na priznavanje vrednosti renminbija (što znači juana) gleda se kao na malu cenu koju treba platiti kako bi se Kina “ugradila” u već postojeće institucije Breton Vudsa (Bretton Woods).

Ulaganje Evrope u renminbi, međutim, daleko prevazilazi političku simboliku. Lideri evropskog kontinenta bili su veliki zagovornici internacionalizacije juana, podržavajući napore reformski orijentisanih zvaničnika kao što je Džou. Uključivanje kineske valute u SDR bi, kako se mnogi nadaju, moglo ohrabriti Kinu da dodatno liberalizuje svoj kapitalni račun.

01

Evropske vlade i centralne banke takođe aktivno rade na tome da renminbi postane održiva rezervna valuta, kao i da se poveća trgovina sa Kinom. Britanski kancelar Džordž Ozborn (George Osborne) je jasno i glasno izrekao kako bi voleo da London bude najvažnije off-shore tržište za trgovinu i usluge kroz renminbi. Stoga nije slučajno što je, tokom državničke posete predsednika Si Đinpinga (Xi Jinping) Velikoj Britaniji u oktobru 2015. Kina izabrala upravo London za  emitovanje svojih državnih obveznica.

Ostatak Evrope je pojednako oduševljen. Danas, Stari kontinent predstavlja sigurnu luku za najveći broj bankarskih kliringa* u renminbiju. Ofšor renminbi čvorišta su se pojavila i zaživela u Frankfurtu, Parizu, Milanu, Luksemburgu, Pragu i Cirihu (Zürich), a većina centralnih banaka u Evropi je dodalo – ili upravo dodaju –  kinesku valutu u svoj portfolio. Kineska Narodna banka i Evropska centralna banka su oktobra 2013. potpisale bilateralni sporazum o valutnoj razmeni (svopu) za 45 milijardi evra (50 milijardi američkih dolara), što je dosad najveći kineski svop izvan Azije.

09[* Kliring (engl. clearing), obračun međusobnih dugovanja i potraživanja njihovim prebijanjem (kompenzacijom) tako što se podmiruje samo potražni saldo. Danas se primenjuje i pri obračunavanju dugovanja i potraživanja između dveju zemalja. **Svop (Swap), oblik osiguranja zbog kursnog kamatnog ili kreditnog rizika. istovremena kupovina i prodaja odredjene valute s tim da se jedna od radnji (bilo kupovina bilo prodaja) odvija sa valutom SPOT a druga radnja sa valutom FORWARD (videti ovde i ovde)].

Podizanjem juana kao rezervne valute, Evropa se nada podršci liberalnih struja unutar Kine i pozdravljaju pridruživanje ove zemlje jezgru najvećih svetskih sila, kojoj je odsad omogućeno da i ona odlučuje I ima svoj glas o globalnim monetarnim pitanjima. Nažalost, međutim, jer ovo je učinjeno u trenutku kada je renminbi na udaru spekulacija pa i sami Kinezi počinju da u nju gube poverenje. Evropski napori bi mogli uroditi plodom. Ipak, sve dotle dok Kina svoju valutu ne učini široko dostupnom svetu i nastavi da dalje otvara svoje tržište, skoro je izvesno da će se ovi napori izjaloviti.

Project Syndicate