Vojadžer 1, naš izaslanik… napokon među zvezdama


Svemirska sonda Vojadžer je preko 20 milijardi kilometara daleko od Zemlje i treba je popraviti: Evo šta se dogodilo.

Hvatajući slabašne signale kroz NASA-ine džinovske tanjire radio-antena, koji su deo mreže Deep Space programa, jedva da se čuju bledi šapati nezamislivo nam udaljenog robotskog istraživača Vojadžer 1, koji nam dostavlja poruku: možda neću još dugo.

Vojadžer 1 je dosad najudaljenija istraživačka sonda, koji i dalje funkcioniše i komunicira sa NASA-om, dok sve više ubrzava leteći kroz duboki svemir.

Poruka nije doslovni S.O.S. signal, mada podaci iz Vojadžerovog sistema motora upozoravaju NASA-ine inženjere da je problem na pomolu: Vojadžer će uskoro izgubiti sposobnost usmeravanja svog tanjira za radio-komunikaciju sa Zemljom – taj je „tanjir“ zapravo parabolična antena velike snage i predstavlja „pupčanu vrpcu“ koja Vojadžer 1 drži u životu.

Gubitak kontakta s Vojadžerom 1 ukazuje na više nego briljantnu završnicu preko 40 godina duge karijere prepune čudesnih naučnih otkrića, odiseje koja je 5. septembra 1977. započela prvo istraživanjem Jupitera i Saturna, a nastavila se  dugogodišnjim zadatkom pronalaženja same ivice međuzvezdanog prostora.

Pre nekoliko decenija započela je „Velika turneja“ (“Grand tour”) sondi Vojadžer 1 i 2 (Vojadžer dvojka lansiran je par nedelja pre jedinice, 20. avgusta 1977), a njihove misije podarile su čovečanstvu izvanredne slike i otkrića napravljena tokom njihovog prolaska kraj Jupitera, Saturna, Urana, Neptuna i njihovih meseca.

Sonde Vojadžer 1 i 2 otkrile su aktivne vulkane na Jupiterovom mesecu Io, nagoveštavajući postojanje ogromnog vodenog okeana u tečnom stanju pod ledenom korom Evrope, još jednog od čak 69 Jupiterovih meseca, pobudivši u nama i radoznalost za Titanom, Saturnovim misterioznim mesecom neprekidno skrivenim pod oblacima. Vojadžeri su nam poslali zapanjujuće slike Jupiterovih oblačnih pojaseva i ogromnih olujnih sistema, otvorivši nam oči za izvanredne detalje Saturnovih prstenova.

Nakon putovanja dugog 21 milijardu kilometara (i to u ovom momentu, udaljavajući se sve brže), Vojadžer 1 je nedavno prešao taj čarobni prag gravitacionog dometa našeg Sunca, ušavši slobodno u međuzvezdani prostor (dobro, ne baš sasvim slobodno:  u svemiru je mikrogravitacija sveprisutna). Uz ogromna, još neistražena područja koja su pred sondom, svaki neblagovremen završetak Vojadžerove misije sada bi bio nesaglediv gubitak. Naučnici su beskrajno željni da saznaju nešto više o onome što leži između zvezda unutar naše galaksije.

Vojadžer 1: paljenje alarmne lampice motora

Bilo je neizbežno da će u određenom trenutku Vojadžerova sposobnost da ostane u kontaktu početi da bledi. Upravljanje toliko udaljenom svemirskom opservatorijom  pretpostavlja nekoliko tehničkih izazova, od kojih nije najmanji onaj koji se tiče održavanja radio-komunikacije na ogromnim distancama. NASA to radi tako što Vojadžerove glavne radio-tanjire tj antene održava usklađenima sa Zemljom i ogromnim radio-uređajima NASA-ine mreže Deep Space.

Kada bi svemirske sonde bile prepuštene da plove kosmosom po inerciji, tanjiri za radio-komunikaciju ovih svemirskih letelica postepeno bi se izokrenuli pa samim tim i prestali da svoj položaj usklađuju sa Zemljom, reagujući na suptilne ali uporne sile kosmosa i zvezda, poput pritiska nastalog od sunčeve svetlosti ili solarnog vetra.

Vojadžer 1 je sve do sada koristio set „mlaznica za kontrolu položaja“ (attitude control thrusters) koji su se palili u izuzetno kratkim i malim „ekspozicijama“ kako bi obezbedili suptilno upravljanje svemirskim brodovima sa ciljem održavanja „poravnanja“ tj usklađenosti sa rutom leta i kontrolnim centrom na Zemlji. Ali, u poslednjih nekoliko godina, NASA je primetila kako su ovi potisnici počeli da sve češće otkazuju, stvarajući sve manje i manje potiska. Sve slabiji potisak je, logično, zahtevao sve duže periode aktivnosti mlaznica i njihovog paljenja, ne bi li odradili svoj posao korekcije položaja.

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere, u međuzvezdani prostor

Magična granica: fazni prelazak Vojadžera 1 iz heliosfere u međuzvezdani prostor

Kako pokvareni Vojadžer odšlepati „na kanal“ kod majstora?

Stvar je ista kao kada imate kola: ne nastavljate da vozite automobil onda kada motor započne da brekće, ukoliko planirate da dalje nastavite vožnju. Šta tada učinite? Pa, odvezete ga kod mehaničara.

S obzirom da dovođenje Vojadžera u podesno stanje „negde u nekoj radionici“ nije bila opcija, inženjeri NASA morali su da doslovce „izmaštaju“ kako da održe Vojadžerovo zdravlje tokom njegove misije, pritom koristeći već postojeće resurse na sondi. Sećate li se one scene iz filma Apolo 13, a zapravo realnog incidenta koji se desio između 11. i 17. aprila 1970. godine, kada su inženjeri morali da otkriju način na koji bi astronauti mogli da uspostave sistem uklanjanja ugljen-dioksida korišćenjem plastične kese i samolepljive trake?

Rešenje za Vojadžer 1 je glasilo: ponovo pokušati s uključivanjem jedne drukčije grupe motora, koji su bili ugašeni čitavih 37 godina.

Ova garnitura agregata kod Vojadžera jesu njegovi “potisnici za korekciju manevara“ (Trajectory correction maneuver, TCM)”. Nisu testirani toliko dugo pošto su ih NASA inženjeri poslednji put koristili pre gotovo četiri decenije, ne bi li tada pomogli manevrisanju Vojadžera 1 kroz Saturnov sistem, kako bi sonda napravila bliske prelete nad ovom planetom i njenim titanskim mesecom, Titanom. Jednom kada je let kroz Saturnov sistem okončan, TCM potisnici više nisu bili potrebni pa su 8. novembra 1980. ugašeni… sve do 28. novembra 2017.

Pre nešto više od četiri meseca, nakon 37 godina i 20 dana, NASA je naložila Vojadžeru da ispita TCM potisnike. Ovaj radio-signal putovao je kroz svemir 19,5 sati da bi stigao do svemirske sonde, dok su inžinjeri NASA čekali puni nade i nestrpljenja.

A zatim, nakon još 19 sati i 37 minuta sati ćutanja, NASA radio-antena Goldstoun u pustinji Mohave primila je od Vojadžera 1 poruku da su potisnici uspešno upaljeni. Štaviše, radili su perfektno, i to kroz seriju veoma kratkih pulsnih paljenja u trajanju od po 10 milisekundi.

Inače, sve Vojadžerove potisnike razvila je kompanija Aerojet Rocketdine. U pitanju je vrsta mlaznica MR-103 koja ne leti samo na Vojadžeru već se nalazi i na drugim svemirskim letelicama NASA-e, kao što su Cassini i Dawn.

NASA sada ima način kako da Vojadžerov komunikacijski radio-tanjir i dalje drži precizno uperen ka Zemlji još najmanje dve ili tri godine, prelaskom na TCM sistem onda kada aktuelni potisnici u nekom trenutku budu sasvim otkazali.

Vojadžerova zaostavština

Pokrenuta 1977. godine, primarna misija Vojadžera 1 bila je da napravi letove kroz Jupiterov i Saturnov sistem, pre nego što ga Saturnova gravitacija bude dalje „pogurala“ na put koji bi ga izvukao iz solarnog sistema, uputivši ga potom u međuzvezdani prostor.

Sada je Vojadžer 1 najudaljeniji ljudski predmet poreklom sa Zemlje, i to otkako je pre 20 godina (1998) nadmašio  poštovanja i divljenja vrednog Pionira 10. Od marta 2018. godine, Vojadžer 1 je udaljen više od 21 milijardu kilometara – što je ravno 141 distanci između Zemlje i Sunca.

Vojadžer 2, trenutno preko 10 milijardi kilometara daleko od Zemlje, imao je put koji se razlikovao od putanje njegovog blizanca: „dvojka“ je prvo krstarila prema Uranu, a zatim i Neptunu, nakon posete Jupiteru i Saturnu. Vojadžer 2 je postao jedini svemirski brod koji je posetio sve četiri planete koje važe za gasne gigante, i jedini je koji je ikada posetio Uran ili Neptun.

Međuzvezdani izaslanici

Po napuštanju područje gasnih giganata, oba Vojadžera postala su de facto „izaslanici“ ljudske rase koji hitaju ka drugim zvezdama, ploveći međuzvezdanim prostorom, postigavši dovoljnu brzinu zahvaljujući solarnim vetrovima tokom svojih međuplanetarnih preleta unutar Sunčevog sistema.

Od tog trenutka, misija oba Vojadžera preobrazila se od istraživača nama bliskih planeta u udaljene „predstraže“ i ispostave koje mere svojstva kosmičkog prostora oko sebe – brzinu i pravac solarnog vetra i njima pripadajućih magnetnih polja, kao i aktivnost čestica s električnim nabojem koje lete pokraj njih.

Sada se o sondama Vojadžer 1 i 2 može razmišljati kao o izuzetno udaljenim „meteorološkim stanicama“ koje nas izveštavaju o “kosmičkim vremenskim prilikama”, dok prevaljuju sve veće udaljenosti.

Naučnici uključeni u misije Vojadžera 1 i 2 već dugi niz godina proučavaju „tanke mlazeve“ podataka koje sa obe svemirske sonde „docure“ do Zemlje, čekajući dan kada bi jedna ili obe sonde mogle prijaviti promenu u njihovom čestičnom ili magnetskom okruženju – čekajući da se dogodi tzv “promena vetra” koja bi pokazala da je sonda ušla u međuzvezdani prostor.

Promena vetra

U avgustu 2012, Vojadžer 1 je i zvanično prešao nevidljivu a tako teško dostižnu granicu koja deli carstvo sunčeve gravitacije od ostatka svemira. Ovaj prelazak u međuzvezdani prostor ogledao se u velikom porastu čestica s električnim nabojem koje potiču iz međuzvezdanog prostora; to su čestice čiji je smer pomeren usled njihovog „odbijanja“ o solarne vetrove.

Razlika između međuzvezdanog prostora i „balona“ solarnog vetra prisutnog oko našeg Sunca je suptilna i ljudskim čulima ne bismo primetili promenu. Zapravo bi, u svakom slučaju, naša čula „prijavila“ samo prazan prostor koji nas okružuje i ništa više.

Ali sa svojim izuzetno osetljivim detektorom čestica i magnetnih polja, Vojadžer 1 nam upravo sada pruža prvu predstavu i sliku onoga što leži između zvezda. Što duže bude ostao u komunikaciji s nama, odlazeći sve dublje u svemir, tim će pre i saznanja o našoj galaksiji biti dublja i dragocenija.

KQED, NASA.GOV

 

Elon Musk izbrisao stranice svojih kompanija sa Fejsbuka


Ilon Mask je „ubio“ stranice koje su njegove firme imale na Fejsbuku, a koje je pratilo više od 5 miliona sledbenika, prenosi portal za informaciono i tehnološko preduzetništvo Venture Beat.

U četvrtak 22. marta, poznati američki preduzetnik Elon Musk naložio je zaposlenima u svojoj kompaniji SpaceX da obrišu stranicu koja je ovu firmu predstavljala na Fejsbuku. Još dve Maskove firme, Tesla i SolarCity, takođe su izbrisale svoje Facebook stranice. SpaceX i Tesla su zajedno imali više od pet miliona sledbenika. Ovaj potez je sproveden u delo za manje od sat vremena, kao odgovor na izazov upućen od jednog korisnika Tvitera.

Musk: “Facebook? Šta je to?”

Maskov nalog za gašenje naloga na Fejsbuku usledio je nakon sto je u sredu 21. marta kompanija Mozilla saopštila da se više neće oglašavati na Facebook-u. Ova runda žestokih reakcija pokrenuta je razotkrivanjem o upletenosti ovog giganta društvenih medija u skandal sa firmom Cambridge Analytica, čiji je vlasnik po mnogo čemu kontroverzni milijarder (i ekspert za AI) Robert Merser (Robert Mercer).

Iako su Mozilla i Musk definitivno zauzeli stavove protiv Fejsbuka, čini se da su mnoge kompanije dosad još nisu izbrisale svoje Facebook stranice, niti su prestale da se oglašavaju na ovom kolosu u polju društvenih medija.

Pretprošlog petka (16. mart), u očekivanju oštrih medijskih izveštaja, Facebook je suspendovao SCL Grupu (SCL Group) i kompaniju Cambridge Analytica sa Facebook platforme. Svet će, malo potom, saznati i da je Facebook bio svestan zloupotrebe podataka kako bi se kreirali psihološki profili 50 miliona korisnika Fejsbuka već 2015. godine, ali čini se da je za sada obelodanjena samo zloupotreba podataka koja je bila rezultat izveštavanja novinskih kuća kao što je, pre svega, londonski Gardijan.

CEO kompanije Cambridge Analytica Aleksander Niks (Alexander Nix) suspendovan je od strane njegove kompanije nakon objavljivanja skrivenih traka u kojima je govorio o ulozi koju je kompanija igrala u Trampovoj kampanji i lažnom svedočenju pred sudovima u Sjedinjenim Državama i Britaniji; sve je ovo snimio novinar koji se Niksu predstavio kao potencijalni, i kojem se doskora prvi čovek Kembridž Analitike razmetljivo otvorio u trenutku iskrenosti, rekavši kako je sposoban da ucenjuje one političke rivale koji su prepreka u njegovom poslu.

Brajan Ekton (Brian Acton), koosnivač WhatsApp aplikacije, koja je Facebook mreži prodata za 19 milijardi dolara, na svom Twitter nalogu pozvao je svet da obriše Facebook. Kratko, direktno: “Vreme je. #DeleteFacebook“, glasi njegov tvit.

Ekton je početkom ove godine napustio Facebook, nakon što ga je kompanija učinila neverovatno bogatim, pošto je kupila WhatsApp. Izgleda da je ovo bila kulminacija Ektonovog nezadovoljstva, a Facebook i WhatsApp je napustio kako bi osnovao sopstveni biznis. Usput je investirao čak 50 miliona dolara u WhatsApp konkurenta, aplikaciju Signal.

Ovo nije prvi put da bivši zaposleni kritikuju Facebook, želeći na taj način da „pomognu svetu“. Isto je učinio i bivši direktor razvoja Facebook poslovanja, koji je rekao da žali zbog alata koje su stvorili u Facebook sistemu, koji uslovljavaju kako društvo funkcioniše.

Inače, početkom prošle godine svetska javnost je – opet zahvaljujući londonskom Gardijanu – doznala da je na aplikaciji WhatsApp pronađen bezbednosni propust koji omogućava Facebooku i drugima da presretnu i čitaju kodirane poruke.

Kompanija Facebook tvrdila je da niko ne može da presretne poruku u WhatsApp, pa čak ni sama kompanija i njeni zaposleni, čime, kako kažu, obezbeđuju više od milijardu korisnika ovog servisa za razmenu poruka.

Međutim, istraživanja su pokazala da ipak mogu da čitaju, i to zbog načina na koji je WhatsApp primenio protokol za kodirane poruke.

Aktivisti za zaštitu privatnosti kažu da je ovakav propust “velika pretnja slobodi govora”, upozoravajući da vladine agencije mogu da iskoriste situaciju i “špijuniraju” korisnike koji veruju da su poruke koje šalju bezbedne.

Fransoa Šole iz kompanije Google, inače glavni autor popularne biblioteke Keras duboko mrežno-neuralno učenje, insistirao je da praktikanti u oblasti AI ne bi trebalo da rade za Facebook.

Kao odgovor na skandal, generalni direktor Mark Zuckerberg priznao je da je ovaj skandal poljuljao poverenje između Fejsbuka i njegovih korisnika, FB je predstavio niz promena svoje platforme za aplikacije, uključujući i planove za reviziju aplikacija kojima je omogućen pristup velikim količinama korisničkih podataka.

Težak period za Facebook se nastavlja, a kraj aferi sa proneverom preko 50 miliona korisničkih naloga se ni ne nazire.

U prilog ovome treba pomenuti i da je Blekberi pre tri tedelje, u utorak 6. marta, predao tužbu zbog kršenja autorskih prava protiv Fejsbuka i njegovih aplikacija Whatsapp i Instagram. U tužbi, Blekberi tvrdi da su te aplikacije kopirale tehnologiju i funkcije koje je Blekberi razvio za svoju aplikaciju Blackberry Messenger.

Podizanje tužbe zbog kršenja patentnih prava deo je strategije Džona Čena (John Chen), Blekberijevog CEO-a, u kojem pokušava da skupi što više novca za svoju kompaniju.

Blekberi je bio jedna od dominantnih sila u mobilnom svetu –  početkom 2009. godine držali su 20,1 odsto tržišta, a u trećem kvartalu 2016. godine, pali su na samo 0,1%. Lansiranjem novih Android modela, prodaja je počela da raste, ali su prošle godine prodali samo 850.000 telefona.

“Optuženi su stvorili mobilne aplikacije za dopisivanje koje su koristile Blekberijeve inovacije. Koristili su veći broj rešenja i oblasti bezbednosti i zaštite i funkcija koje poboljšavaju njihove karakteristike”, napisao je kanadski Blekberi u dokumentima koje su predali federalnom sudu u Los Anđelesu.

“Zaštita intelektualnih prava i imovine deoničara posao je svakog CEO-a”, rekla je portparolka Blekberija Sara Mekini za Rojters. Međutim, istakla je kako tužbe nisu ključne za Blekberijevu strategiju poslovanja. Tužba je rezultat dugogodišnjih pregovora, a Blekberi se obavezao svojim deoničarima na pokretanje pravnih mera.

Zamenik Fejsbukovog glavnog pravnika izjavio je da se kompanija sprema da se bori protiv tužbe. Blekberi u stvari pokušava da prisili druge kompanije na plaćanje naknade za korišćenje njihovih preko 40.000 patenata koji pokrivaju tehnologiju za operativne sisteme, mrežnu infrastrukturu, akustiku, dopisivanje, sisteme za automobile, bezbednost i bežičnu komunikaciju. Blekberi trenutno takođe prodaje svoju bezbednosnu tehnologiju za samonavodeće automobile.sistem,

Blekberi je u februaru prošle godine tužio još jednog posrnulog giganta, finsku Nokiu, zbog kršenja patenata povezanih s 3G i 4G komunikacijom. Kompanije su trenutno još uvek na sudu oko te tužbe. Prošle godine, Qualcomm se nagodio sa Blekberijem, pa su im platili 940 miliona dolara zbog neplaćenih naknada za korišćenje patenata. Tokom septembra prošle godine, Blekberi je objavio da su sklopili tajni dogovor s proizvođačem mobilnih telefona Blu, ponovo zbog kršenja patentnih prava.

Khari Johnson,  Venture Beat

 

 

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (1/2)


Istraživanja sugerišu da, dok raste zavisnost mozga od mobilne tehnologije, istovremeno naš intelekt slabi.

I tako ste konačno kupili i taj novi iPhone. Ukoliko spadate u tipičnog vlasnika dotičnog mobilnog uređaja, izvlačićete ga i koristiti 80 puta dnevno, prema podacima koje prikuplja Apple, kompanija koja proizvodi ajfon. To znači da ćete se s ovim svetlucavim malim pravougaonikom konsultovati skoro 30.000 puta tokom naredne godine. Vaš novi pametni telefon, kao i vaš stari, postaće vaš stalni saputnik, pouzdana desna ruka i pomagalo – vaš učitelj, sekretar, ispovednik, guru. Vi i vaši mobilni uređaji bićete nerazdvojni.

Pametni telefon predstavlja jedinstven slučaj u analizama lične tehnologije. Brinemo se o ovom gadžetu manje-više  24 sata dnevno a koristimo ga na bezbroj načina, konsultujemo svoje aplikacije, proveravamo njegove poruke i obaveštenja koja neprekidno pristižu. Pametni telefon postao je svojevrsno spremište u kojem čuvamo a potom i delimo snimke, muziku, slike i sve ono što definiše način na koji razmišljamo, šta doživljavamo i ko smo. U istraživanju Galupa iz 2015. godine, više od polovine vlasnika ajfona izjavilo je da ne mogu da zamisle život bez svog „mobilnog ljubimca“.

Što se nas samih tiče, imamo dobre razloge zbog čega volimo naše telefone. Teško je zamisliti drugi proizvod koji nam je pružio toliko korisnih funkcija u tako zgodnom obliku. Pa ipak, dok naši telefoni nude udobnost i razbibrigu, oni s druge strane takođe „neguju“ i našu anksioznost. Njihova izvanredna korisnost obezbeđuje im da ih gledamo kao na jedinstveni oslonac, koji u ogromnoj meri utiče na naše razmišljanje i ponašanje. Pa, s obzirom na sve ovo, šta se dešava sa našim umovima kada dozvolimo jednoj alatki da na ovakav način uspostavi dominaciju nad našom percepcijom i spoznajom?

To su pitanje počeli da istražuju naučnici – a ono što otkrivaju je koliko fascinantno toliko i zabrinjavajuće. Ne samo da naši telefoni oblikuju naše misli na dubok i komplikovan način, već posledice ostaju čak i onda kada ne koristimo naše mobilne uređaje. Onoliko koliko raste zavisnost našeg mozga od tehnologije, kako ovo  istraživanje sugeriše, toliko u isto vreme slabi naš intelekt.

Edrijen Vord (Adrian Ward), kognitivni psiholog i profesor marketinga na Teksaškom Univerzitetu u Ostinu već deceniju proučava način na koji pametni telefoni i internet utiču na naše misli i prosuđivanje. U svom radu, kao i radovima drugih istraživača, on se suočio sa sve većim brojem dokaza da korišćenje pametnog telefona – ili čak kada samo čujete jedan signal njegovog zvona ili zujanje kada vibrira – stvara pravi nalet distrakcija tj ometanja koje otežavaju koncentraciju na težak problem ili posao. Podeljenost pažnje je, u tom slučaju, ono što ometa razmišljanje i performanse.

Jedna studija iz eksperimentalne psihologije od januara 2015. godine, u kojoj je učestvovalo 166 ispitanika, otkrila je da kada nam telefon zazvoni ili zazuji u trenutku kada smo usredsređeni na neki izazovan radni zadatak, naša se usredsređenost smanjuje a naš rad postaje nemaran, neuredan i aljkav – bez obzira da li proveravamo telefon ili ne. Još jedna studija iz 2015. godine, u kojoj je učestvovao 41 korisnika ajfona, a koji se pojavio u publikaciji „Journal of Computer-Mediated Communication“ pokazao je da kada ljudi čuju zvono svog telefona, ali nisu u mogućnosti da odgovore, raste njihov krvni pritisak, puls im se ubrzava a sposobnosti rešavanja problema opadaju.

Ranija istraživanja nisu objasnila da li i kako se pametni telefoni razlikuju od mnogih drugih izvora ometanja koji nas guše u životu. Vord je podozrevao da je veza koju imamo s našim telefonima postala tako intenzivna da već samo njihovo prisustvo može smanjiti našu inteligenciju. Pre dve godine je, sa svojim kolegama – Kristen Djuk i Ajlet Gnizi sa Kalifornijskog i univerziteta u San Dijegu i Martenom Bosom, bihejvioristom sa instituta Disney Research – otpočeo genijalni eksperiment kako bi testirao svoje pretpostavke.

Istraživači su regrutovali 520 studenata na UCSD-u i dali im dva standardna testa za procenu intelektualne britkosti. Jedan test ispitivao je “raspoložive kognitivne kapacitete”, meru kako se čovek može u potpunosti usredsrediti na određeni zadatak. Drugi je procenjivao “fluidnu inteligenciju”, sposobnost osobe da tumači i reši nepoznat problem. Jedina varijabla tj promenljiva u eksperimentu bila je lokacija pametnih telefona ispitanika. Neki od studenata su zamoljeni da svoje telefone stave pred sebe na sto; drugima je rečeno da ih stave u džepove ili torbice; ostali su morali da ih odlože u drugu prostoriju.

Rezultati su bili frapantni. U oba testa, ispitanici čiji su telefoni bili u njihovoj neposrednoj blizini, ispred njih na stolu, ispostavili su najgore rezultate, dok su oni koji odložili svoje telefone u drugu prostoriju napravili najbolje rezultate. Studenti koji su držali svoje telefone u džepovima ili torbama bili su sredini.

Zaključak: Što su mobilni uređaji bili bliži subjektima, to su njihove mentalne sposobnosti više opadale.

U naknadnim intervjuima, skoro svi učesnici su izjavljivali da ih njihovi mobilni telefoni nisu odvraćali niti su ih ometali – da zapravo nisu ni razmišljali o mobilnim uređajima tokom eksperimenta. Ostali bi nesvesni njihovog prisustva čak i pošto bi im telefoni, zapravo, evidentno poremetili pažnju i razmišljanje.

Drugi eksperiment koji su istraživači sproveli dao je slične rezultate, istovremeno otkrivajući da što su se učenici više oslanjali na svoje telefone u svakodnevnom životu, tim je veća bila šteta po kognitivne funkcije koju bi pretrpeli.

U aprilskom izdanju publikacije „Journal of the Association for Consumer Research“, pojavio se članak u kojem su dr. Vord i njegove kolege napisali da “integracija pametnih telefona u svakodnevni život”, čini se, dovodi do “odliva mozgova” koja može da umanji takve vitalne mentalne veštine kao što su “učenje, logičko razmišljanje, apstraktna misao, rešavanje problema i kreativnost“. Pametni telefoni postali su toliko isprepletani s našim postojanjem da, čak i kada ne kuckamo ili piljimo u njih oni, ipak, privlače našu pažnju, preusmeravajući dragocene kognitivne resurse. Samo suzbijanje želje da proverimo naš telefon, što rutinski i podsvesno činimo tokom dana, već samo po sebi može oslabiti i iznuriti naše razmišljanje. Činjenica da većina nas sada obično drži mobilne telefone “u blizini“ i „na vidiku”, kako ističu istraživači, samo uvećava gubitke naših mentalnih sposobnosti.

Nalazi dr. Vorda su u skladu sa drugim nedavno objavljenim istraživanjima. U sličnoj ali manji studiji iz 2014. godine (koja uključuje 47 ispitanika) u časopisu „Socijalna psihologija“, psiholozi sa Univerziteta Južni Mejn utvrdili su da su ispitanici koji su imali svoje telefone u vidokrugu, iako su ovi bili isključeni, tokom dva zahtevna testa ispitivanja saznajnih i sposobnosti usredsređivanja, pravili su znatno više grešaka nego što je to činila kontrolna grupa čiji su telefoni ostali izvan njihovog vidokruga. (Obe grupe su imale približno iste rezultate na setu lakših testova).

U drugoj studiji, objavljenoj u aprilskom izdanju publikacije „Applied Cognitive Psychology“, istraživači su ispitivali kako pametni telefoni utiču na učenje u klasi sa 160 učenika na Univerzitetu Arkanzas u Montičelu. Otkrili su da su studenti koji nisu uneli svoje telefone u učionicu postigli bolji uspeh za čitavo jedno slovo (ili ocenu, kada se ocenjuje brojevima) na testu prikazanog materijala od onih koji su doneli svoje telefone. Nije bilo važno da li su učenici koji su imali telefone koristili te iste ili ne: svi su postigli jednako loše rezultate. Studija koja je ispitivala 91 srednju školu u Britaniji, i koja je prošle godine objavljena u časopisu „Labor Economics“, utvrdila je da kada škole zabrane pametne telefone, rezultati ispitivanja učenika znatno porastu, dok najslabiji učenici imaju najviše koristi.

Ne radi se samo o načinu na koji rezonujemo onda kada kada su naši mobilni telefoni u blizini. Izgleda da trpe naše društvene sposobnosti i veze. Zbog toga što pametni telefoni služe kao konstantni podsetnik na sve prijatelje s kojima možemo da ćaskamo elektronskim putem, oni se uvlače u naše umove u ličnoj komunikaciji sa ljudima, čineći našu konverzaciju površnijom i manje zadovoljavajućom.

Kako boja vina utiče na naše mišljenje o njegovom ukusu?


00

Ljubitelji vina kažu da piti vino podrazumeva mnogo više od proste procene ukusa. Aroma, temperatura i lepa boca – sve ovo utiče na naše iskustvo u ispijanju, recimo, Bordoa (Bordeaux). Ali, šta ako spoljašnji faktori kao što je boja vina, ili čak i osvetljenje u prostoriji u kojoj ga pijemo mogu da zaista promene način na koji opažamo njihov ukus?

Dejvid Manksgard (David Munksgard), vinar iz vinograda Iron Horse u Sonomi, Kalifornija, kaže da koristi malo crnog vina u nekim od svojih blistavih mešavina kako bi nagovestio kakav bi sve ukus trebalo da ima atribut penušavosti – i to pre nego što vlasnici vinarije uzmu prvi gutljaj.

“To je ono što određuje čitavu scenu”, kaže Munksgard. “Ukoliko je [vino] sipano u čašu od tamnog stakla – i vi ne vidite boju – onda vaš mozak uopšte neće obrađivati tu temu. Jednostavno ćete se skoncentrisati na miris a onda isprobati kakvog je ukusa. Ali, ono što vas čini ljudskim bićem jednostavno neće moći da odoli da promisli kakvog će vino biti ukusa i mirisa.

Čarls Spens slaže da boja i drugi čulni fenomeni mogu da pripreme naš mozak za određeni ukus, utičući na stvaranje očekivanja u vezi sa aromom, koja će zapravo predodrediti naša iskustva u vezi sa onim što jedemo i pijemo. Spens vodi istraživačku laboratoriju Crossmodal na Univerzitetu u Oksfordu i proučavao je efekte “poboljšanja raspoloženja” na našu percepciju ukusa vina. On kaže da je naša sklonost da kategorišemo ukuse prema bojama možda rezultat evolucije koja nam pomaže da razlučimo da li je neka hrana spremna za konzumiranje i da li je otrovna ili ne.11“U kakvom bi smo svetu živeli kad bi smo sve morali prvo da prinesemo ustima da bi smo znali da li je hranljivo ili otrovno ili ne?” pita se Spens. “Dakle, naši mozgovi su naučeni da predvide i kažu nam: ‘U redu, ja sam naučio da ako vidim zrelu crvenu boju voća, pretpostavim da je reč o nečemu slatkom. Kada vidim nešto što je zeleno, verovatno je nezrelo, možda kiselo ili manje hranljivo. “Ako mogu da napravim takve prognoze, to mi daje prednost u odlučivanju ima li smisla da se penjem na neko drvo kako bih obezbedio ukusno voće i šta drugo da jedem.”

Da bi testirali uticaj boja na ukus vina, Spens i njegov tim su 2014. Godine izveli eksperiment u kojem su stanovnicima Londona, više od 3.000 njih dali da degustiraju crveno vino u crnim čašama, skrivajući tako koje je boje napitak. Oni su tada zamolili ljude da pijuckaju isto piće pod belim, crvenim i zelenim svetlima i ocene ukus vina, u svakoj od te tri prilike.

“Ono što smo uspeli da pokažemo sa ovih 3.000 redovnih konzumenata – ne stručnjaka za vino i njima sličnih – jeste da smo zabeležili promenu od 15 do 20 odsto u percepciji ljudi u vezi sa svežinom i voćkastošću arome, kao i u njihovim procenama koliko im se vino dopalo, jednostavno kao funkcije pozadinskog osvetljenja u prostoriji u kojoj se odvijala degustacija, “kaže Spens.

Na primer, Spens kaže da čak i kada imamo neprozirne vinske čaše, crveno-osvetljena soba može ipak pripremiti naš mozak da očekuje slast.10“Kada smo u naš Color Lab doveli vinare na ovakav događaj, imali smo pred sobom prave eksperte za vino“, kaže Spens. “Pomislili biste da će oni biti imuni na boju i da će jednostavno prepoznati šta je u čaši, ukus i buke (Bouquet). Ipak, i oni su nam govorili: ‘Hej, treba da znamo više o tome.’ “

Spens kaže da i druge senzorne  informacije takođe mogu da nam pomognu da dođemo do trenutnih sudova o karakteru vina i pre nego što smo ih gucnuli. Da li ste otvorili čep uz karakterističan zvuk, ili se čula škripa otvaranja plutanog čepa? Kakav je zvuk pravila tečnost dok ste je sipali u čašu? Zvuk je, kaže Spens “zaboravljeni instinkt za ukus.”

“Iz zvuka sipanja… možete nešto reći o temperaturi,” kaže Spens. “Možda možete nešto reći o velični čaše. Možete reći nešto o vrsti pića koja je sipana, a možda čak i o njenoj viskoznosti. Koje informacije odatle dolaze? Mi nikada stvarno ne mislimo o tome, jer obično vidimo vino, pa ipak naš mozak kupi te signale i oni mogu suptilno promeniti naša očekivanja. “

A šta se dešava kada vi (ili konobar) postave bocu vina na sto, možda sa uzdahom zadovoljstva? Spens kaže da je i to igra čula, do izvesne mere.” Kada smo testirali ili ocenili šest ili sedam stotina boca u prodavnici vina u Oksfordu… ono što smo našli je da za svaku dodatnu funtu koju plaćate, dobijate osam dodatnih grama stakla”, kaže Spens. “Postoje neki proizvođači koji prave boce koje su možda dva i četvrt kilograma stakla kada se istoči vino, u poređenju sa drugima gde puna boca teži manje od kilograma.”

Na kraju krajeva, ipak, ne možete staviti ruž na svinju – ili poturiti jeftino vino kao skuplje i bolje samo zato što je u težoj boci sa raskošnim čepom.

“Može biti da se vina srednje kategorije mogu vozati duž cele ove skale, ali kako ih onda zvati? ‘Two Buck Chuck?’ [urbani sleng za jeftino vino ali boljeg ukusa od očekivanog koje se može nabaviti u lancu samoposluga Trejder Džo (Trader Joe’s) za dva dolara]. Možda ćete se suočiti sa većim izazovom, “kaže Spens. “Samim tim što ste ga stavili u težu bocu, možda ćete ubediti neke, ali mislim da nećete baš sve uspeti da zavedete.”

24. Sept 24 2016, Julia Franz, PRI.org

Lista nepoznatih kompanija koje zarađuju gomile novca


Kakvi su poslovni modeli i strategija onih kompanija za koje većina nas nije nikada čula, a koje zarađuju ogroman novac? Zašto su još uvek nepoznate uprkos svom bogatstvu? Da li je to namerno? Henry Wong je za Q&A vebsajt Quora analizirao nekoliko sjajnih firmi koje su nam sve (izuzev Monsanta!) nekako “ispod radara”.

Počinjemo – možda i logično – sa nekoliko firmi koje su veoma „Bafetovske“, nalik onom što bi Voren Bafet voleo da ima u svom portfoliju: firmama čiji je poslovni proces jednostavan, sasvim razumljiv a uz to svaka od ovih izuzetno solidno utemeljenih kompanija zarađuje „tone“ novca iako su većini nas nepoznate. One su uglavnom manje poznate – ili gotovo sasvim nepoznate – jer ih nema pred očima njihovih potrošača, a nemaju nikakvu potrebu da troše novac na marketing i reklame. Izabrano je nekoliko njih iz širokog spektra industrija, pa pogledajte koliko znate:

01Givaudan – Švajcarski proizvođač ukusa i mirisa. Dobra pretpostavka je da bi opis ove firme trebalo prepustiti svakome od nas ponaosob. Kompanija dizajnira ukuse i mirise koji idu u hrane i pića, parfeme, itd Oni (kao, uostalom, i njihovi bliski konkurenti) poseduju recepture za većinu onoga što svakodnevno jedete, pijete i mirišete. TV emisija 60 minuta ima epizodu o ovom fenomenalno lukrativnom preduzeću (Arome: doterivanje ukusa i stvaranje žudnje, The Flavorists: Tweaking tastes and creating cravings). Operativni prihod: 900 miliona američkih dolara. Njegovi takmaci su firme Symrise i IFF.

02CSL/Baxter/Grifols – Proizvođači centrifuga za krvnu plazmu. Jednostavno rečeno, prikupljena krv stavlja se u centrifugu, u kojoj se usled velikog broja obrtaja iz krvi izdvajaju različite komponente (albumin, imunoglobulin, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. Pre nekoliko godina, kada je direktor Grifolsa (španska kompanija) rekao da skauti ove firme idu posvuda po Španiji, loveći studente i plaćajući im pet evra da bi od njih uzeli krv. Krvna plazma se centrifugira i potom iz nje izdvajaju sastojci koji se prodaju u različite svrhe. Zaljubio sam se u taj njihov biznis. Operativni prihod: ~US$1,100-1,600m. CSL, Baxter i Grifols su jedno drugom neposredna konkurencija.

03 praviPraxair – Mašine za centrifugiranje – vazduha (a vi mislili da je centrifugiranje krvi dobar biznis). Praxair je kompanija koja se bavi proizvodnjom industrijskih gasova (ovde u Srbiji operiše nama dobro poznata kompanija Messer koja je istog tipa). Vazduh se skladišti, hladi, i potom centrifugira kako bi se iz njega izvukle različite komponente (kiseonik, azot, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. A vi mislili da novac ne može da se dobije “iz vedra neba”. Koliko se dobro prodaje vazduh? Operativni prihodi ove firme su 2,4 milijarde američkih dolara. Prvi najoštriji konkurent je kompanija Linde.

04American Tower – Kompanija za proizvodnju infrastrukture mobilnih komunikacija. Ova firma širom sveta gradi i poseduje više od sto hiljada dvadesetometarskih kula (prostije rečeno, čeličnih stubova veoma jednostavne konstrukcije), pre svega u Sjedinjenim Državama. Ulaze isključivo u dugoročne ugovore kako bi telekomunikacionim kompanijama (AT&T, Verizon, itd) obezbedili da svoje antene postavljaju na njihove tornjeve u zamenu za rentu koju ubiraju od telekom saobraćaja. Kada se tornjevi jednom podignu, oni ujedno zadobiju i efektivni mini-monopol u toj oblasti (obično ne ekonomski za nove učesnike). Kako potrošnja podataka raste, tako paralelno raste i potreba za većom gustinom tornjeva/antena. Mislite li da će ljudi u budućnosti trošiti više mobilnih podataka? I meni se čini, a deluje da ovakva vrsta biznisa ima svetlu budućnost. Operativa prihoda je $1,9mlrd. U ostale učesnike i rivale spadaju firme SBA i Crown Castle.

05SES/Eutelsat – satelitski operateri. Poseduju 40-50 satelita, svaki u geosinhronoj orbiti (npr. orbiti koji se uklapa u Zemljinu rotaciju tj. period orbite je 1 zvezdani dan [23h, 56 min, 4.1 s], pri čemu orbita može da bude jako eliptična ili inklinirana u odnosu na ekvator), prenoseći programe više od deset hiljada televizijskih stanica. Oni, takođe, imaju i mini-monopol za svoje zone pokrivanja (i to monopola iz svemira!). Ako ste se ikada zapitali koje kompanije prenose do vas satelitski televizijski i radiosignal, to su ovi momci. Operativni prihodi firmi SES/Eutelsat veći su od milijardu američkih dolara na godišnjem nivou. Od ostalih učesnika/rivala na ovom tržištu treba izdvojiti firmu Inmarsat, itd.

06Verisign – monopolski provajder za registar domena „.com“. Tehnokrate sasvim izvesno imaju dobar uvid u prirodu poslovanja i profite ove kompanije, iako se današnje kompanije ove vrste veoma razlikuju od onih iz protekle decenije, a danas su isključivo fokusirane na domen „.com“. Uprkos svih priča o disintermedijaciji* (smanjivanju broja posrednika) za imena domena, dobro ime na „.com“ domenu je i dalje veoma traženo. Ukoliko imate .com domen, onda je prilično izvesno da svojim novcem plaćate upravo ove momke. Operativni godišnji prihod Verisign-a je 700 miliona američkih dolara. Monopol, moji prijatelji, a bez neke ozbiljnije konkurencije (*disintermedijacija: smanjenje upotrebe posrednika između proizvođača i potrošača, na primer, direktno investiranje na tržištu hartija od vrednosti, umesto preko banaka)

07Luxottica – Mislim da bi trebalo pomenuti da se ova kompanija pročula na emisiji „60 minuta“ (Stiker šok: Zašto su naočare tako skupe?, Sticker shock: Why are glasses so expensive?). Kao što je već isticano i pre ovog teksta, ova firma ima daleko najjaču globalnu distribuciju naočari za sunce. Inače, veoma je neobično da luksuzni brendovi naočara (Dior, Šanel, itd)  potpuno prepuste svoj proizvod firmi kao što je Luxottica. To samo ilustruje koliko je ova kompanija dominantna. Godišnji operativni prihodi iznose US$1,8mlrd. Ostali igrači na tržištu su… pa, zaista bez iole značajnije konkurencije.

08SGS – globalna firma za verifikaciju, testiranje, inspekciju, i sertifikaciju. Verovatno da bi lako mogla biti jedna od omiljenijih kompanija u sekciji „nepoznati a megabogati“). Kada je u pitanju ova vrsta usluge, SGS je „mirođija u gotovo svakoj čorbi“. Od ispitivanja hrane, auditorskog posla u fabrikama, inspekcije novih vozila koja silaze sa trake, poštovanju mera energetske bezbednosti – sve to radi, nadgleda i sertifikuje SGS. Oni su uključeni u sve ono što je u vezi sa industrijskim/regionalnim pravilima i propisima. I, napokon, budimo iskreni: što je ono što u današnje doba ne potpada pod neka pravila i propise? Da li mislite da će nas za recimo 10 godina čekati više pravila i propisa? U pravu ste. Ovo je jedna od retkih kompanija koj cveta uporedo sa sve većim procvatom pravila, propisa i regulativa. Operativni prihodi na godišnjem nivou su oko milijardu američkih dolara. Ostali učesnici u ovom tržišnom segmentu su Bureau Veritas, Intertek, itd

09Monsanto – Pretpostavljam da je Monsanto svima dobro poznat, ali iz pogrešnih razloga. Nakon  ove izjave, mogao bih dobiti nekoliko „hejterskih“ mejlova ali mislim da je njihovo otkriće glifosata (Glyphosate), sistemskog herbicida širokog spektruma delovanja bilo prilično genijalno. Tokom 1960-tih, Monsanto je otkrio glifosat, herbicid sa efikasnim inhibiranjem proizvodnje pojedinih aminokiselina koje učestvuju u aktivnom rastu biljke (ali i korova). Uporedo s ovim otkrićem, Monsanto je projektovao, izradio i u biljke ubacio gene otporne na glifosat kako bi usevi postali rezistentni na ovo složeno organofosforno jedinjenje koje je, kao herbicidna hemikalija, imalo zadatak da ubija korov. Ovo otkriće dramatično je povećalo prinose otvorivši novo poglavlje za GMO. Na žalost, “patentirani geni“ su vremenom postali veoma kontroverzni. Takođe, Monsantova taktika i pravne radnje kako bi sprečio poljoprivrednike da sačuvaju seme nakon branja useva (poljoprivrednici moraju da svake sezone obezbede novo seme od Monsanta, a ne da uštede seme od svoje žetve kako bi ga iskoristili kao rasadni materijal), postala je neverovatna noćna mora za relacije ove kompanije sa svetskom javnošću. Nećemo tvrditi da smo sasvim upoznati sa razlozima koji idu u prilog, ili pak protiv etičkih ili naučnih izazova koji stoje iza Monsantovih genetski modifikovanih organizama, već smo jedino želeli da rasvetlimo jednu zanimljivu firmu i njen inovativni proizvod. Godišnji operativni prihodi Monsanta su 3,2 milijarde američkih dolara. Od rivala na ovom poslovnom polju trebalo bi izdvojiti kompaniju Syngenta.

10Experian je biro za izdavanje potrošačkih kredita i valuaciju kreditne sposobnosti zajmoprimaca. Njihova reputacija donekle je narušena izveštajem koji se pojavio u emisiji „60 minuta“ (40 miliona grešaka: Da li je vaš kreditni izveštaj tačan?, 40 Million Mistakes: Is your credit report accurate?). Međutim, Experian, poredeći ga sa bankama, i dalje važi za najveći autoritet kada su u pitanju kreditni izveštaji i procene kreditne sposobnosti, kao i algoritmovanje i proračuni koje banke koriste prilikom planiranja otplate kredita svojih klijenata. Treba li  hipoteka kako biste podigli kredit? Prethodno će vas momci iz firme Experian oceniti i dati svoje mišljenje o tome da li ste i koliko sposobni za otplatu kredita. Experian ima godišnje operativne prihode od 1,2 milijarde dolara. Od ostalih igrača koji rade evaluaciju kreditne spsobnosti klijenata mogli bi se izdvojiti TransUnion i Equifax.

Ubuduće ćemo dodavati još neka imena nepoznatih kompanija koje briljiraju po profitima (a da mi uglavnom nikada nismo čuli za njih).

Henry Wong, Business Analyst (Quora)

Kako nameštati izbore (3/3)


Kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos, Uribeov naslednik, neočekivano je 2012. ponovo pokrenuo mirovne pregovore sa FARC-om, nadajući se da će okončati 50 godina dug rat. Besan, Uribe, čiji je otac ubijen od strane FARC-ovih gerilaca, stvorio je novu stranku i podržao njenog alternativnog kandidata za predsednika, Oskara Ivana Zuluagu (Oscar Ivan Zuluaga), koji se suprotstavljao bilo kakvim mirovnim pregovorima sa FARC-om.

Rendon, koji je radio za Santosa, želeo je da se Sepulveda pridruži njegovom timu, ali je Sepulveda to odbio. Smatrao je da je Rendonova spremnost da radi za kandidata koji podržava mir sa FARC-om svojevrsna izdaja, te je počeo da sumnja kako je konsultant smekšao, pretpostavljajući novac iznad principa. Andre Sepulveda kaže da je pre svega “motivisan ideologijom a da novac dolazi tek posle”, i, da je želeo da se obogati, mogao je da napravi daleko više para hakovanjem finansijskih sistema nego radeći na izborima. Bio je ovo prvi put da je odlučio da se suprotstavi svom mentoru.

Sepulveda je rešio da radi za opoziciju, direktno otišavši do menadžera Zuluagine kampanje, Luisa Alfonsa Ojosa (Luis Alfonso Hoyos). Zuluaga je, inače, negirao bilo kakva saznanja o postojanju “hakerskih plaćenika” poput Sepulvede u redovima njegovog izbornog štaba, dok Ojos nije bio dostupan za bilo kakav komentar. Zajedno su, kako kaže Sepulveda, skovali plan diskreditacije predsednika, javno ukazujući da su gerilci FARC-a nastavili sa nasiljem, krijumčarenjem narkotika i njihovom distribucijom, čak i u periodu kada su želeli da ostvare primirje i postignu sporazum. Tokom nekoliko narednih meseci, Sepulveda je upadao u komunikacije mobilnih i fiksnih telefona i e-poštu više od 100 militanata, među kojima i FARC-ovog lidera Rodriga Londonje (Rodrigo Londoño), takođe poznatog i pod nadimkom Timočenko. Nakon što je praćenjem i špijunažom skupio dovoljno materijala, sklopio je jedan debeli dosije koji kompromituje FARC, uključujući i dokaze o suzbijanju grupe glasova seljaka u jednom selu, Sepulveda je pristao da se pridruži Ojosu do kancelarija informativnog programa TV Bogote i tamo u studiju predstavi dokaze.

Možda i nije bilo previše mudro da se deluje tako uporno i javno protiv stranke koja je na vlasti. Mesec dana kasnije, Sepulveda je pušio na terasi svoje kancelarije u Bogoti kada je dole na ulici ugledao kolone policijskih vozila koje su se zaustavile na trotoaru spod mesta na kojem je sedeo. Četrdeset komandosa odevenih u crno upalo je u kancelariju i tada je, konačno, Andre uhapšen. Sepulveda je za hapšenje okrivio sopstveni nemar dok se pojavljivao na TV stanici. On smatra da ga je neko odande izdao. Na sudu je nosio pancir, sedeći na klupi okružen stražarima koji su bili živi štit od bombaškog napada. U zadnjem delu sudnice, ljudi su podigli slike njegove porodice, s pokretom prstiju koji su išli preko njihovih grla, ili držeći ruku preko usta – znak da “ućuti ili će im se dogoditi jako ružne stvari”. Napušten od bivših saveznika, na kraju je priznao krivicu za špijunažu, hakovanje, i druge zločine u zamenu za kaznu od 10 godina.

Tri dana nakon dolaska u zatvor La Picota u Bogoti, išao je kod zubara kada je naleteo na zasedu: neki od zatvorenika imali su noževe i brijače, ali su zatvorski čuvari uspeli da ga sačuvaju. Nedelju dana kasnije, stražari su ga probudili i izveli iz ćelije, rekavši da su doznali za zaveru robijaša da ga ućutkaju pištoljem na spavanju. Nakon što je policija presrela još neke telefonske pozive, otkrila je još jednu zaveru protiv njega, pa su Sepulvedu prebacili u samicu sa maksimalnim obezbeđenjem u neuglednoj četvrti u centru Bogote. Spava sa kevlarskim prslukom i ćebetom otpornim na metke, u ćeliji čija su vrata neprobojna za bombe. Stražari ga proveravaju svakih sat vremena. Kao deo dogovora o priznanju svoje krivice, kaže da je postao svedok u korist kolumbijskih vlasti, pomažući istražiteljima u proceni slučajeva koji bi mogli da se upotrebe protiv bivšeg predsedničkog kandidata, Zuluage, kao i njegovog stratega, Hojosa. Vlasti su, na osnovu njegovog svedočenja podigle optužnicu izdavši nalog za hapšenje Ojosa, ali je on, prema izveštajima kolumbijske štampe, u poslednjem trenutku utekao, pobegavši u Majami.

Kada Andre odlazi na sastanke sa tužiocima u Bunker, gde se nalazi sedište kolumbijskog pravobranilaštva u Bogoti, on do tamo putuje u oružanoj koloni sa šest motocikala koji voze kroz prestonicu brzinom od 100km na sat. Tokom kretanja konvoja, policija ometa signale mobilnih telefona kako bi blokirali eventualno praćenje konvoja, onemogućavajući javljanje o njegovom kretanju, takođe blokirajući potencijalne telefonske signale kojima bi se mogle detonirati eksplozivne naprave smeštene na njihovoj trasi.

03

Jula 2015, Sepulveda je sedeo u malom dvorištu Bunkera, nasipajući sebi kafu iz termosa i vadeći kutiju Marlboro cigareta. Kaže da želi da ispriča svoju priču jer javnost ne shvata kolika je moć hakera u nameštanju današnjih izbora kao ni koliko je potrebno biti umešan i vešt da bi se hakeri zaustavili. “Radio sam sa predsednicima, jako moćnim javnim ličnostima, mnoge stvari činio apsolutno bez ikakve griže savesti upravo zato što sam to činio sa punom verom i jasnim ciljem – boreći se da okončam diktature socijalističkih vlada u Latinskoj Americi” kaže on. “Uvek sam govorio da postoje dve vrste politike – ono što ljudi vide je jedna stvar, a sasvim druga je ono što se zaista dešava. Radio sam u carstvu ove druge, nevidljive politike.”

Sepulveda kaže da mu je dozvoljeno da ima kompjuter i internet vezu koja se proverava, a sve to kao deo dogovora kojim treba da pomogne Pravobranilaštvu u praćenju narko-kartela i remećenju aktivnosti narko-kartela korišćenjem verzije njegovog softvera Social Media Predator (SMP). Kolumbijska vlada ne potvrđuje ali i ne negira da Sepulveda ima pristup računaru, ili da zna kakva je svrha njegovog korišćenja istog. On kaže da je modifikovao svoj malver “Social Media Predator” kako bi se suprotstavio upravo onoj vrsti sabotaže koju je i sam praktikovao u danima dok je još bio na slobodi – ove veštine uključuju i ometanja Tviter fidova i fejsbuk zidova i profila protivničkih kandidata.

Sepulveda je svoj SMP koristio za skeniranje 700.000 tviter naloga Islamske Države (ISIS), kako bi naučio šta je ono što čini dobrog regruta u terorizmu. Sepulveda kaže da je njegov softver bio u stanju da identifikuje ISIS-ove regrute samo par trenutaka nakon što otvore Tviter naloge i započnu postovanje. Nada se da će ove informacije uspeti da podeli sa vlastima Sjedinjenih Država i ostalim zemljama uključenim u borbu protiv terorizma islamističkih grupa. Uzorke Sepulvedinog programa analizirala je jedna nezavisna kompanija, koja je potvrdila da je njegov softver autentičan i suštinski originalan.

Sepulvedina tvrdnja da se hakerske operacije poput onih koje je on vodio događaju posvuda je sasvim logički prihvatljiva, kaže Dejvid Mejnor (David Maynor), šef kompanije Errata Security iz Atlante koja se bavi testiranjem digitalne bezbednosti, dodajući da povremeno dobija upite za poslove u vezi sa političkim kampanjama. Kada je njegova firma tražila da dobije e-mailove i druga dokumenta iz kompjutera i telefona tih kandidata, krajnji klijent nikada ne bi bio otkriven. “Te aktivnosti se dešavaju u SAD, i dešavaju se stalno”, kaže on.

U jednom slučaju, od Mejnora je zatraženo da ukrade podatke u sklopu sprovođenja bezbednosnog testa, ali da mu “neko” nije obezbedio uvid u stvarnu vezu sa političkom kampanjom čiju je bezbednost želeo da testira. U drugom slučaju, potencijalni klijent bi tražio detaljan brifing o tome kako bi mogao pratiti kretanje protivničkog kandidata, menjajući njegov ajfon za prislušni klon. “Iz očiglednih razloga, mi ovakve klijente uvek odbijamo”, kaže Mejnor, koji odbija da imenuje kandidate zainteresovane za ovakve hakerske operacije.

02

Tri nedelje pre Sepulvedinog hapšenja, Rendon je bio primoran da podnese ostavku i povuče se iz Santosove kampanje zbog navoda u štampi da je uzeo 12 miliona dolara od narko-dilera, a da je deo tog novca dao Santosu za njegovu izbornu kampanju, što on poriče.

Prema Rendonu, kolumbijski zvaničnici su s njim razgovarali ubrzo nakon toga u Majamiju, gde je sada njegov dom. Rendon kaže da su ga kolumbijski istražitelji ispitivali o Sepulvedi, i da im je on rekao kako je uloga Sepulvede bila ograničena isključivo na internet.

Rendon poriče rad sa Sepulvedom. “On (Sepulveda) kaže da je radio sa mnom na 20 mesta, a istina je da nije”, kaže Rendon. “Nikada mu nisam platio ni pezos.”

Prošle godine, na osnovu anonimnog izvora, kolumbijski mediji izvestili su da je Rendon radio na predsedničkoj kampanji Donalda Trampa. Rendon izjavljuje kako su ovi izveštaji neistiniti. Ljudi iz Trampove kampanje su mu prišli, kaže on, ali ih je on odbio jer ne voli Trampa. “Koliko je meni poznato, nismo upoznati sa tom osobom”, kaže Trampova glasnogovornica, Houp Hiks. “Nikada nisam čula za njega, a isto važi i za druge visoke članove Trampovog osoblja.” Rendon, međutim, kaže da je pregovarao oko angažmana na jednoj drugoj kampanji za predsednika SAD – nije hteo da kaže kojoj – onog trenutka kada se budu okončali unutarstranački i započnu kampanje za opšte izbore.

Carlos Manuel Rodríguez and Matthew Bristow

Editor: Bryant Urstadt

Producer: Laura Ratliff

Jordan Robertson, Michael Riley, and Andrew Willis | March 31, 2016

Photographs by Juan Arredondo

Bloomberg Businessweek

Apokalipsa sada: nailazi li novi gigantski finansijski krah?


Već predviđani početak globalne krize prošao je bez događaja. Postoji, međutim, dovoljno znakova upozorenja da u sledeću krizu ulazimo usnuli, kao mesečari. Piše Pol Mejson za londonski Gardijan

00

Prvi oktobar došao je i prošao bez finansijskog Armagedona. Veteran prognostičar Martin Armstrong koji je precizno predvideo krah 1987, koristio je isti model koji ukazuje da je 1. oktobar trebalo da bude D-dan velike prekretnice na globalnim tržištima. Neki investitori su se čak i kladili na to. Ipak, prolazak D-dana bez nekog vidljivijeg događaja je samo donekle dobra vest. Mnogi pokazatelji u globalnim finansijama imaju silazni tok – a neki čak misle da je novi finansijski slom već počeo.

Hajde da pogledamo dokaze. Prvo, neodrživ dug. Od 2007. godine, ukupan obim duga u svetu porastao je za $57tn (52.3tn evra). To ukazuje na godišnji rast od 5,3%, što je znatno iznad rasta BDP. Dugovi su udvostručeni na takozvanim tržištima u razvoju, dok su u razvijenom svetu porasli za oko jednu trećinu.

Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) je jednom napisao da je novac “kopča ka budućnosti” – što znači da ono što radimo sa novcem danas predstavlja signal za ono što mislimo da će se dogoditi u budućnosti. Ono što smo uradili od globalne krize 2008. godine je da su krediti porasli brže nego privreda – što se može smatrati racionalnom odlukom samo ako mislimo da ćemo u budućnosti biti mnogo bogatiji nego danas.

Ovog leta, Banka za međunarodna poravnanja (BIS) je navela da se u nekim velikim ekonomijama uočava visok rast odnosa duga prema BDP, i da su ti pokazatelji izvan istorijski zabeleženih normi. U Kini, ostatku Azije i Brazilu, zaduživanje privatnog sektora poraslo je tako brzo da se BIS-ova tabela zacrvenela. U dve trećine slučajeva, crvena upozorenja, kao što su to ova, praćena su velikim bankarskim krizama unutar perioda od tri godine.

Osnovni uzrok ovog ogromnog dugovnog čvora je $12tn slobodnog ili jeftinog novca stvorenog od strane centralnih banaka od 2009. godine, a u kombinaciji sa skoro nultim kamatnim stopama. Kada je realna cena novca blizu nule, ljudi pozajmljuju – a o posledicama brinu kasnije.

Dalje, hajde da pogledamo cene realnih stvari. Prvo je pala cena nafte, sredinom 2014. godine, sa 110$ za barel na, za sada, $49 uprkos blagom skoku u međuvremenu. Zatim su na red došle sirovine. Bakar je koštao $4.50 za funtu 2011. godine, ali danas se prodaje za upola te cene. Inflacija unutar G7 je jedva iznad nule, a deflacija opseda južnu evro zonu. Obim trgovine u svetu se značajno smanjio od decembra 2014. godine, mereno prema indeksu holandske vlade (Dutch government index), dok je vrednost globalne trgovine primarnih proizvoda, po istom pokazatelju dostigla 150 pre godinu dana, a sada je 114.

04

U ovim okolnostima, jedini način na koji bi ova sve veća planina kredita mogla biti tačan signal budućeg razvoja događaja, važio bi ukoliko bi ispred nas stajao snažan rast produktivnosti. Tehnologija je tu da ovo omogući, ali društveno ustrojstvo nije. Tržište nagrađuje kompanije koje stvaraju berze rada za razmenu vozača taksija sa multimilijarderskom evaluacijom. Vruć novac juri svršene studente IT usmerenja sa dobrim idejama ali to je, kao jedna faza u ciklusu – takođe i odličan indikator gluposti novca u jednakoj meri kao i briljantnosti ideja.

Kina – motor globalnog oporavka od 2009. do danas – značajno usporava. Japan je upravo revidirao prognozu svog rasta naniže, uprkos tome što je usred opsežnog programa štampanja novca (tzv „Abenomics“). Evrozona stagnira. U SAD, rast, koji se dobro oporavio u uslovima kvantitativnog popuštanja, usporava nakon povlačenja ovih monetarnih mera.

Ukratko, kako to kažu ekonomisti BIS, ovo je “svet u kome su nivoi duga previsoki, rast produktivnosti preslab a finansijski rizici isuviše preteći”. Nemoguće je iz ovih podataka odrediti tačan datum novog kraha ili forme koji će taj krah poprimiti. Sve što znamo jeste da postoji nesklad između porasta kredita, usporavanja rasta, trgovine i cena, kao i grozničavog finansijskog tržišta, koje u ovom trenutku surfuje na talasu novca koji ide od jednog sektora, ili geografskog regiona, ka drugom.

Možda je za nas bolja ovakva vežba, da zamislimo arhetipove koje bi dramaturg iskoristio da napiše farsu koja opisuje stanje u društvu uoči još jedne katastrofe. Tu bi bio jedan karakter obuzet imovinom: London je pun mladih profesionalaca koji pokušavaju da zaključe poslove sa nekretninama. Na obalama Temze su šume dizalica, saloni sa uzorcima modela stanova koji se nude na tržištu i polu-iznajmljeni spekulativni projekti, koji će nakon potencijalno veoma izglednog, novog finansijskog udara, biti sjajna mesta za socijalne stanove.

05

Onda bi tu morao da pre svega bude nesretan centralni bankar, koji optimistički gleda „kroz” podatke o niskom rastu, stagnaciji cena i nivoima trgovine koja se obrušava, a sve to kako bi opravdao svoju odluku da ne čini ništa.

Ipak, glavni protagonista bi morao da bude političar. Ekonomista sa Kingston Univerziteta Stiv Kin (Steve Keen) ističe da je neposredno pre kolapsa 2008. godine pogrešna ideologija neoliberalne ekonomije jednu već ionako opasnu situaciju učinila gorom. Ekonomisti stavljaju svoj profesionalni pečatna ideju da su rizične investicije bile sigurne. Danas su vrata stabilnosti ekonomije čvrsto zatvorena. Čak i mejnstrim ekonomisti u bankama traže radikalne mere za oživljavanje rasta: Nick Kounis (Nick Kounis), šef odeljenja za makroekonomske prognoze ABN AMRO je pozvao centralne banke da podignu svoje pokazatelje ciljane inflacije na 4% i preplave svet novcem sa koordiniranom strategijom preživljavanja.
Umesto toga, najjasnija su razmišljanja vezana za svet geopolitike.

Ekonomska opasnost postaje jasna ako razumete da štampanje dvanaest triliona dolara podstiče svaku zemlju da krajnju cenu i posledice antikriznih mera prebaci na nekog drugog. Ali sada tu postoji i jasan geopolitički rizik.

Cena nafte je pala jer su Saudijci želeli da miniraju američku industriju proizvodnje nafte iz škriljaca. Upravo sada, mada su ruske i američke diplomate sposobne da sede zajedno u Beču, njihovi piloti koji napadaju zasebno odabrane neprijateljske ciljeve u Siriji, ne komuniciraju međusobno. Evropa, oslabljena krizom u Grčkoj, koja je svoje međugranične institucije bacila u haos izbegličke krize, izgleda da nije sposobna da bilo kome uradi bilo šta.

Dakle, najveći rizik u svetu, uprkos rastućoj ozbiljnosti, nije deflacija balona. To je rizik njegove isprepletanosti sa geopolitikom. Svaki političar koji smanjuje ili ignoriše ovaj rizik čini isto ono što su uradili poluslepi ekonomisti vodeći nas u susret 2008. godini.

 

(Paul Mason je urednik ekonomije na Channel 4 News)