Ima li Kina demokratiju? (1/2)


Demokratija, je, zapravo, primereno ime za sistem koji odaje utisak da se jednakim zakonima što važe za sve obezbeđuju jednaka prava za sve, ali izgleda da se njeni ishodi uopšte ne slažu sa njenim nazivom. Monarhija, naprotiv, ima neprijatan prizvuk, ali je najpraktičniji oblik vladanja u kojem je moguće živeti. Jer, lakše je naći jednog jedinog izvrsnog čoveka nego li mnogo njih.“ (Kasije Dion, 200 AD)

Iako uveren u suštinsku dobrotu ljudske prirode, Konfučije je bio njen najrealističniji kritičar. Znajući da su vrlina, hrabrost i kompetencija bili retka pojava, on je prvenstveno tragao za vladarima koji su “izvrsni pojedinci (muškarci)”. Ali koliko je taj prioritet kompatibilan sa demokratijom i koliko je validnih tumačenja demokratije?

Jedinstvena demokratija Švajcarske i posvećenost Singapura jedinstvenim ljudima-liderima ukazuju na to da različite demokratije mogu biti podjednako legitimne kao i da, pored toga, demokratija sama po sebi ne pruža legitimitet. Američka „Čajanka“ (Tea Party) ili, recimo, italijanski birači, sebe smatraju demokratama a svoje države nezakonitima, institucijama uljeza čijem se autoritetu mogu suprotstaviti, ignorisati ga ili izbegavati. Ovim brojnim interpretacijama demokratije moramo pridodati i konfuziju koja vlada između partija i frakcija.

Džordž Vašington je 1796. upozoravao: “Stranke oduvek služe za ometanje javnog većanja kao i osujećivanje javne administracije. Ona (demokratija) uznemirava zajednicu neosnovanim ljubomorama i lažnim uzbunama, izazivajući neprijateljstvo jednog dela stanovništva prema drugom, podstičući povremene nemire i pobune. Ona otvara vrata stranom uticaju i korupciji koja pronalazi olakšan pristup samoj vladi putem kanala partijskih strasti. Stoga politika i volja jedne zemlje podležu politici i volji druge”. Upravo je frakcionaški rivalitet u Kongresu 1861. godine odveo Ameriku u građanski rat da bi, tek nakon ogromnog krvoprolića, 1877. bio potpisan Kompromis, kojim su neslaganja rešena putem pregovora.

Danas je Amerika kapitalistička država neprijateljski nastrojena prema komunističkim partijama, ali tolerantna prema kapitalističkim frakcijama poput republikanaca i demokrata, uprkos katastrofama koje su počinili i činjenice da ponovo stvaraju više problema nego što ih rešavaju. Kina je jednopartijska socijalistička država, neprijateljski nastrojena prema kapitalističkim partijama i netolerantna prema frakcijama.

Evo i pouka iz prošlosti: istorijski uslovi za gro naših promišljanja na temu političkih sistema i (većine) zapadnih demokratija podsećaju na Rim iz 60. pne., kada su, kako je to Robin Dejvermen primetio sa dozom humora, trojica aristokrata-političara – Julije Cezar, ratni heroj Pompej i bogataš Marko Licinijus Kras – iza kulisa i potajno formirali prvi rimski trijumvirat koji je dominirao nad izabranim poslanicima u Senatu. Ovi oligarsi su postigli da najniža klasa Rimskog carstva, bezemljaši (proletarii) ne promene ništa i da opštenarodne mase i dalje ostanu društveno nevidljive, osim ako nisu podigle neku pobunu ili izgubile život u nekom od beskrajnih građanskih ratova koje su vodile njihove elite (Nakon smrti Marka Licinija Krasa, člana Prvog trijumvirata uz Gaja Julija Cezara i Pompeja Velikog, došlo je do građanskog rata između Cezara i Pompeja). Dve hiljade godina kasnije, na opštim izborima u Velikoj Britaniji 1784. godine, sin Prvog Erla od Četema i Hester Grenvil, sestra prethodnog premijera Džordža Grenvila, i sin Prvog barona Holandije i Ledi Kerolajn Lenok, kćerka Drugog vojvode od Ričmonda, ponudili su biračima da oni budu ti koji će na izborima izabrati vojvodu.

Danas, u mnogim evropskim zemljama (čak i egalitarnoj Švedskoj), ‘demokratija’ je samo „glazura“ premazana povrh moćnih feudalnih aristokratija koje i dalje kontrolišu svoje ekonomije. Američki glasači su nedavno imali prilike da vide kako je supruga bivšeg predsednika ušla u trku sa bratom bivšeg predsednika, a potom poražena od milijardera koji je svoju kćerku i zeta postavio na važne državne funkcije i time obezbedio da će, kako je rekao Džon Djui, “politika Sjedinjenih Država ostati u senci koju krupan biznis baca na društvo sve dotle dok moć obitava u privatnim rukama zarad privatnog profita i kroz privatnu kontrolu banaka, zemljišta i industrije, ojačanih komandama poteklim iz štampe i drugih sredstava propagande”.

Većina zapadnih političara vezanih brakom ili bogatstvom je, kao i sve nasledne klase, izgubilo simpatije sa širokim narodnim masama koje čine njihovi sugrađani u meri u kojoj, kako su to uočili američki politikolozi Martin Gilens i Bendžamin Pejdž, “preference prosečnog Amerikanca izgleda da imaju gotovo nulti, statistički beznačajan uticaj na javnu politiku” (iz knjige Teorije testiranja američke politike: Elite, interesne grupe i prosečni građani (Testing Theories of American Politics: Elites, Interest Groups, and Average Citizens).

Kina dve hiljade godina nije imala klasu profesionalnih političara, vojnih vladara, nasleđenog bogatstva ili oligarha. Ovo odsustvo feudalne prošlosti – i to više od nedavnih eksperimenata sa demokratijom – jeste ono što odvaja naša očekivanja od onoga šta vlast i vladavina predstavljaju od kineskog pogleda na vladanje zemljom.

Formalna demokratija je u potpunosti odsutna iz Kine sve do 1935. godine, kada se pojavila na bojnom polju, kada je, u vreme očaja, Mao izabran od strane pripadnika svojih trupa. Kineski državnik, jedan od najistaknutijih rukovodilaca Kineske revolucije, Džou Enlaj (Zhou Enlai, kineski 周恩来, današnja transkripcija Džou Enlaj a ranije i Ču En-laj, Ču Enlaj itd), koji je u tom trenutku bio Maov nadređeni mu je rekao: “Potreban nam je naš najbolji vojni lider, a s obzirom da je Mao naš najbolji strateg nominujem ga za predsedavajućeg Vojne komisije”. Julija Cezara, admirala Nelzona i predsednika Vašingtona imenovale su njihove vlade, ali je Mao verovatno bio jedini vojni lider koji je bio biran a ne nametnut. Mao je, zauzvrat, predložio da pripadnici trupa između sebe biraju sopstvene podoficire jer, kako je rekao, oni znaju svoje prijatelje intimno i izbliza, a njihovi životi zavise od izbora koji će sami napraviti, tako da su oni najkvalifikovaniji da ih biraju. Kina je od tada u trci, kako bi dostigla do što veće „uhodane“ i afirmisane demokratije.

Prvi britanski nacionalni izbori zasnovani na opštem pravu glasa i principu „jedan čovek-jedan glas“ održani su 1948. godine, u Kini 1953. godine, dok je u Americi ovakvo biranje uvedeno tek nakon što je prošao Zakon o glasačkim pravima – 1965. Kina je bila jedinstvena po tome što na njihovim izborima učestvuju čak i kvalifikovani stranci, kao što se to 1953. prisećao Kveker Vilijem Suel (Quaker William Sewell), profesor na hrišćanskom univerzitetu Đen Dah u Sečuanu:

“Kao član sindikata, imao sam pravo glasa, a izbor vlade u Kini je indirektan. Mi koji smo predavali u Đen Dahu glasali smo za naš lokalni narodni kongres. Tada bi lokalni kongresi, između svojih članova, izabrali Kongres Dulijang-a koji se sastojao od članova iz njihovih redova, kao i od kongresa velikih gradova i mnogih okruga, na kojima bi bio izabran Narodni pokrajinski parlament u Sečuanu. Konačno se pojavio Nacionalni narodni kongres, čiji bi svaki član bio na prvom mestu izabran u lokalno telo. Nacionalni kongres je donosio zakone, birao predsedavajućeg i imenovao premijera kao i članove državnog veća. U našoj „hemičarskoj grupi“ razgovarali smo o tipu muškaraca i žena koji bi nas najbolje predstavljali, a onda bismo istakli 5-6 imena.

Svaka grupa u našoj sekciji Đen Dah učinila je isto. Sva imena bi tada bila ispisana na tabli, tako da svi mogu videti ko je bio predložen. Imena koja bi bila istaknuta kao favoriti od strane nekoliko grupa „procedila“ bi se i od njih bi bila sastavljena kratka lista. To je otprilike skoro deset aspiranata, a svaka od grupa koja glasa bila bi toliko slobodna da ponovo iznese bilo koje ime za koje smatra da ga ne treba izostaviti. One koji bi ušli na kratku listu su njihovi glasači i simpatizeri ubeđivali da svoja imena ne povlače sa liste sve do kraja glasanja. Ovo traje izvesno vreme, i tada zadobijate onaj pravi osećaj nesposobnosti da se izglasani drugovi izbore sa situacijom; tada veliki broj njih izjavi kako gaji sumnju u sebe i svoje sposobnosti da preduzmu takav odgovoran stranački posao. Grupa bi razgovarala o svakoj osobi. Oni koji su bili „nepoznati“ bili bi pozivani da posete različite grupe kako bi ih mogli pridanici istih upoznali i detaljnije ispitali. Shodno biračkoj proceduri unutar same KPK, od te kratke dobija se još kraća lista kandidata, koja se, nakon daljnje diskusije, smanjuje na željeni tj očekivani broj.

Zastave su se vijorile na dan izbora, dok su orkestri konstantnim ritmom svojih cimbala i bubnjeva činili da “glasački ugođaj” bude prijatno bučan. Glasački listići deljeni su na jednom kraju štanda, a učenici, svi pod zakletvom o diskreciji, bili su na raspolaganju da pomognu ukoliko, recimo, niste znali da čitate. Onda biste sami, ili u pratnji vašeg pomoćnika, seli za sto i glasali. Na spisku bi bila sadržana imena koja su dosad već postala poznata, ali je na dnu bilo prostora za dodavanje dodatnih imena ukoliko to želite. Oko onih za koje želite da budu izabrani postavljan je prsten, dok se u jednu kutiju stavi papir. U Engleskoj sam glasao za čoveka koga nisam poznavao, sa kojim nikada nisam razgovarao i koji je cirkularnim pismom zatražio moj glas… a koji je napokon izgubio od svog rivala s razlikom od preko 14.000 glasova. Osećao sam da je moj glas tamo u Engleskoj bio potpuno bezvredan. U Kini, na ovim izborima, barem sam imao tu srećnu iluziju da je moj glas bio od stvarnog značaja.”

Do osamdesetih godina, moćni porodični klanovi dominirali su na lokalnim izborima, a birači su u Pekingu redovno ulagali molbe ne bi li im poslali nekog ko je “sposoban sekretar/ica kako bi popravio/la stvari”; nedugo zatim, kineska je vlada pozvala Karterov centar da nadgleda izbore. Godine 2010., nakon što je premijer Ven Đijabao primetio da je “Iskustvo mnogih sela pokazalo da poljoprivrednici mogu uspešno odabrati članove mesnog ili oblasnog odbora, pa – ako ti ljudi mogu dobro upravljati selom, onda mogu upravljati opštinom i županijom. Ljude moramo ohrabriti da smelo eksperimentišu i testiraju demokratiju u praksi”, Centar je proširio svoje učešće.

Kineski Veliki prasak: preko 100 gradova sa preko milion stanovnika


Već zahuktala urbanizacija Kine dosad je rezultirala sa više od 100 kineskih gradova koji imaju preko milion ljudi, donosi londonski Gardijan.

Politika kineske vlade i prestrojavanje na urbanizaciju zapada Kine učinili su da zastaje dah od razmera kineskih ambicija u stanogradnji, posebno u građenju novih gradova. Kina tako sada ima 119 gradova veličine Liverpula, a ova brojka će se verovatno udvostručiti do 2025. godine.

Kina sada ima više od 100 gradova od preko milion stanovnika, što je brojka koja će se u narednoj deceniji verovatno udvostručiti.

Prema istraživačkoj grupe Demographia, najmnogoljudnija zemlja na svetu ima 102 grada veća od milion ljudi, od kojih su mnogi malo poznati izvan zemlje – ili čak unutar njenih granica, među samim Kinezima.

Čuančou (Quanzhou), na primer, na jugoistočnoj obali Kine, bio je jedan od najkosmopolitskijih gradova u svetu i pre jednog milenijuma, kada je služio kao centar za trgovce koji su krstarili preko Azije sve do Bliskog istoka. On je sada dom za više od 7 miliona stanovnika, skoro 800.000 više nego što ih ima Madrid.

Ali, dok je Madrid kulturno čvorište i centar španske politike, Čuančou, sa svojim 1.000 godina starim  bogomoljama i šarmantnim kafeima, retko da se i pominje čak i u kineskim medijima, dok Peking, Šangaj i Hong Kong i dalje zauzimaju većinu naslova.

Izvan Kine, u međuvremenu, malo je onih koji su makar i čuli za Kajfeng, nekadašnju carsku prestonicu koja je u drevnim epohama bila jedna od ključnih terminala tj. usputnih čvorišta na Putu svile, Ili, recimo, grad Vejhai. Oba su po obimu veća od Liverpula (u gradskom području imaju po 880.000).

Razmere kineskih urbanističkih ambicija su zapanjujuće: Kina sada ima 119 gradova većih od Liverpula. Do 2025. godine, navodi se u izveštaju Mekinsi Globalnog instituta (McKinsey Global Institute), predviđa se da će se ta brojka tokom naredne decenije više nego udvostručiti.

Jedan od razloga je taj što kineska vlada svoje seosko stanovništvo aktivno podstiče da se urbanizuje. Kina je zacrtala cilj da do 2020. godine 60%  njenih građana živi u gradovima, u odnosu na 56,1% koliko ih je trenutno, a Svetska banka procenjuje da će milijardu ljudi – ili 70% stanovništva ove zemlje – živeti u gradovima do 2030. godine.

Hiljade državnih službenika su širom zemlje vodili kampanju nastojeći da ubede poljoprivrednike da se presele u novoizgrađene urbane oblasti, pretvarajući viševekovna sela u utvarno prazna mesta.

Koji je drugi faktor ovakve brojnosti milionskih gradova? Centralna Kina krenula je u osvajanje zapada svoje zemlje. Guang, na primer, koji se prošle godine nalazio na vrhu nekolikih lista kineskih gradova sa najboljim učinkom, nekada poznat kao uspavana prestonica najsiromašnije kineske pokrajine, zabeležio je „Veliki prasak“ u razvoju cloud kompjuterskih servera i telekomunikacija, sa e-trgovinom potpomognutom onlajn trgovačkim gigantom Alibabom, kao ključnim investitorom u razvoj samog grada.

Fabrike u unutrašnjosti kreću se dalje od obalnih područja, i to u „grozdovima“. Ćjanđjang (Xiangyang) i Henđjang (Hengyang) sada su dom za više od po milion ljudi, narastajući u svetski poznato carstvo za proizvodnju i trgovinu jeftinim artiklima, čija se produkcija u slapovima izliva u gradove – zajedno sa jeftinijom radnom snagom, i novopečenim „građanima“, a doskorašnjim poljoprivrednicima.

Lokalna samouprava u gradu Džendžou (Zhengzhou) je, sa svoje strane, preko noći preobražen iz parčeta prašnjave zemlje u centralnoj Kini u jedan gigantski industrijski park; Foxconn, najveći svetski ugovorač za proizvodnju elektronskih komponenata i uređaja, sada proizvodi oko polovinu svih svetskih ajfona, a takođe je izgradio i fabriku u Hangjanu (Hengyang).

U međuvremenu, dok fabrike beže sa skupe obale, drugi bivaju prisiljeni na tradicionalno proizvodno središte provincije Guangdong, posebno u industrijama kao što su tekstil i jeftina elektronika.

Ovaj preokret Kine ka ultrabrzoj izgradnji novih gradova je bez presedana u savremenoj kineskoj istoriji. Decenijama je vladajuća stranka želela da zadrži seosko stanovništvo podalje od gradskih oblasti. Koristili su sistem registracije domaćinstava – poznat kao hukou – što je značilo da su jedino mogli da dobiju zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i druge socijalne usluge na mestu gde su registrovani. Danas, međutim, zvaničnici su pokazuju želju da poljoprivrednike domame u gradove, nudeći im registraciju u novim gradovima uz obećanja da će im tamo biti bolje nego na selu.

Ovo je rezultiralo očekivanim rastom urbanih centara svih veličina i dimenzija, a do 2025, prema procenama konsultantske firme Mekinsi, Kina će imati 221 grad sa populacijom od najmanje milion stanovnika. Ovo će značiti eksploziju u izgradnji objekata, puteva i transportnih sistema.

Mnogo je onih koji se brinu da će ovakve brojne a brzo iskovane metropole izgubiti svoj karakter, dok je kineska vlada postavila cilj da u narednih 10 godina 30% objekata bude izgrađeno od montažnih komponenti.

Novoizgrađeni stambeni blokovi već su gotovo identični i odaju utisak jednoličnosti; posvuda po Kini niču stereotipne 30-spratne zgrade koje se lako primećuju kroz prozor gotovo svakog superbrzog voza. Jednolična konstrukcija može u nama proizvesti izvesnu nelagodnost, jer se jedan grad ne može razlikovati od drugog – svi su već i previše slični.

Izmeriti broj stanovnika koji žive u ovim novoizgrađenim urbanim strukturama baš i ne spada u egzaktnu nauku. Iz kineskih gradova često se upravlja značajnim ruralnim područjima koja su podaleko od gradskog centra i okolnih predgrađa. Kineska reč za grad – shì, odnosni piktogramski simbol 市  – obično se koristi za opisivanje sub-pokrajinskih regiona tj prefektura kojima se upravlja iz pokrajinskih centara. Planine nanizane duž stotina kilometara Velikog zida, primera radi, leže tik do zvaničnih granica gradske oblasti Pekinga, i skoro sve kineske opštine sadrže najmanje jedan seoski okrug u okviru gradskog područja.

Evo jednog ekstremnog primera: provincija Čungking (Chongqing) prostire se na površini koja je gotovo veličine Austrije, iako njeno urbano područje obuhvata tek jednu četvrtinu teritorije (prema podacima Demographia-e). Analiza pokazuje da, dok je ukupan broj stanovnika koji žive unutar granica grada skoro nezamislivih 50 miliona, samo je oko 7,4 miliona onih koji žive u urbanim sredinama.

Sledeći problem je taj što kineski gradovi toliko narastaju da je postalo teško odrediti gde jedan počinje a drugi se završava. Guangdžou (ili Gunagdžu), ranije poznat samo kao kanton a sada i kao istoimeni grad, ima podzemnu liniju koja se provlači sve do susednog grada, Fošana. Da li su onda u pitanju jedan ili dva grada?

U ovom trenutku, kineska vlada nastoji da poveže Peking sa dve susedne regije, gradom Tjanđin i provincijom Hebei, kako bi stvorili mega-grad, Đing-Din-Đi (Jing-Jin-Ji, poznat pod nadimkom „JJJ“džej-džej-džej). Kao znak koliko su vlasti ozbiljne u integraciji ova tri regiona, donosioci odluka su nedavno odobrili izgradnju pruge vrednu 33.4 milijarde evra (!) kako bi unapredili saobraćajne veze među ovim urbanim konglomeratima. Tako dobijeni mega-grad (ili megalopolis) imaće ukupno više od 100 miliona stanovnika, a zauzimaće površinu dvostruko veću od Južne Koreje(!)

The Guardian

Kinesko istraživanje i razvoj: od jeftinih imitacija do vrhunskih inovacija


Većina nas koji svakodnevno koristimo proizvode izrađene u Kini svesni smo njene rastuće ekonomske moći kao “najveće svetske fabrike”. Kina, međutim, namerava da do sredine ovog stoleća postane razvijena zemlja, a sastavni deo ovih ambicija je njen intenzivan fokus na inovacije.

Tokom nekoliko poslednjih decenija, kineske kompanije su se razvile od pukih imitatora do maštovitih i efikasnih inovatora. Brus Mekern, pisac ovih redaka i saradnik think-thanka Hoover, Univerziteta Stenford i Univerziteta Oksford je sa svojim kolegom Džordžom Jipom istraživao ovaj fenomen pri čemu su njih dvojica identifikala tri ključne faze u razvoju Kine:

1.     Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

2.     Od “sledbenika” do “nosilaca svetskih standarda”

3.     Od “potrage za novim resursima” do “potrage za novim saznanjima”

Kineske kompanije danas predstavljaju veliki izazov već odavno etabliranim multinacionalnim kompanijama sa Zapada, ušavši na tržišta razvijenog sveta kako bi na njemu postale insajderi. Pošto je u periodu 1979-80 bivši kineski lider Deng Ćjaoping sproveo tržišno orijentisane ekonomske reforme, pokretačke snage ove transformacije postale su 1. Potrošači, i 2. Prosvećivanje. Kineski kupci imali su brzorastuću potražnju za svim vrstama proizvoda s obzirom da je velika, raznolika populacija ove zemlje tada počela da stremi boljem životu i standardu. Ovakav trend je stimulisao brojne kompanije da razviju pristupačne proizvode za ovakvu vrstu potreba. I kultura preduzetništva u poslovnom sektoru uveliko je olakšana dalekovidošću vlade, uz snažnu motivaciju za postizanjem što veće nezavisnosti i ekonomskog razvoja.

Kineska vlada negovala je sistem razvoja inovacija širom zemlje, sistem koji se sada sastoji od nekih 100 naučnih i tehnoloških parkova, univerziteta i vladinih istraživačkih institucija koje pružaju podršku novim preduzećima. Kineska vlada je 2013. uložila u istraživanja i razvoj svojih preduzeća oko 190 milijardi dolara, što je tada bilo oko 40% novca koji su Sjedinjene Države u tom periodu potrošile na svoj R&D.

Novac koji Kina troši na istraživanje i razvoj predstavlja nešto preko od dva odsto njenog bruto domaćeg proizvoda, što je nešto više od R&D procenta tj udela u BDP-a zapadne Evrope. Tehnološki razvoj, kao vrhunski prioritet kineske vlade, praćen je preduzetničkim duhom i energijom kineskih preduzetnika.

02

Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

U prvoj fazi svog planskog razvoja, kineske kompanije počele su da kopiraju proizvode i procese nastale u zapadnim kompanijama, ili da proizvode komponente za lance snabdevanja koje drže multinacionalne korporacije. Tada su kineski dobavljači, angažovani za multinacionalne kompanije bili prisiljeni od strane svojih poslovnih partnera da osvoje visoke standarde kvaliteta po niskoj ceni.

Dok je tražnja domaćih potrošača u početku bila mahom orijentisana ka veoma jeftinim proizvodima, kineski proizvođači su izuzetno brzo naučili kako da razviju proizvode koji su bili “dovoljno dobri”, kombinujući da oni odgovaraju svojoj svrsi ali i dalje sa niskim troškovima proizvodnje i plasmana. Na primer, jedan kineski startup stvorio je “Apple Peel”, komponentu koju kupac može da koristi sa svojim džepnim računarom nalik ajfonu (ali bez funkcije telefona), – takozvani iPod Touch – da bi ga pretvorio u mobilni telefon.

Za razliku od niskog nivoa konkurencije u poslovnom sektoru koji spada u kinesko državno vlasništvo, privatne kompanije bile su prisutne i aktivne u poslovnim sektorima koji su bili otvoreniji i konkurentniji. Samim tim, kineske (privatne) firme stekle su bolje razumevanje lokalnih klijenata, što im je vremenom omogućilo da se efikasno takmiče s multinacionalnim kompanijama koje su poslovale na kineskom tržištu.

Iako lokalna preduzeća nisu posedovala mogućnosti za istraživanja i razvoj poput stranih kompanija, ipak su uporno stremila ka što inovativnijim procesima, nastalim širokom tehnološkom mrežom i inovatorskim ekosistemom razvijenim od strane kineske vlade. Sa iskustvom stečenim u zadovoljavanju zahteva kupaca i radom sa intenzivno prisutnom konkurencijom, kineske firme bile su takođe u stanju da se prošire na druga tržišta i to sa svojim naprednijim generacijama proizvoda.

Primer za to je Joyoung, kompanija za kućne aparate sa sedištem u Hangžou, počela je kao izumitelj uređaja za sojino mleko kojeg su kasnije kopirale mnoge druge firme, uključujući tu i strane firme sa Zapada. Kompanija Đojang (Joyoung), sazdana na uspešnoj prodaji mašina za proizvodnju i obradu sojinog mleka vremenom je prerasla u velikog proizvođača malih kućnih aparata sa najširom mogućom paletom artikala. Ovo iskustvo, nastalo kaljenjem na jednom tako konkurentnom i brzo rastućem tržištu kakvo je kinesko, uvelo je kineske firme u drugu fazu njihove evolucije.

00

Od “sledbenika” do “svetskog standarda”

U ovoj fazi, kineske firme su ambiciozno zacrtale svoje ciljeve, a posebno postizanja globalnih standarda; za ovakav razvoj su naročito imale interesa one domaće kompanije koje su već bile aktivne na izvoznim tržištima, za šta je odlična ilustracija multinacionalna kompanija za kućne aparate i belu tehniku, Haier. Od samog početka, Haier je bio usmeren na inovacije, a sada je po profitu najveća svetska kompanija u sektoru kućnih aparata (već sedmu godinu zaredom), imajući pritom i najveći udeo na svetskom tržištu prodaje kućne tehnike (preko 10%). Legendarna je inovacija Hajerovih mašina za pranje, koje peru krompir – ali i odeću! – što je bio savršen poslovni odgovor na potrebe kineskih poljoprivrednika.

Mnoge  kineske kompanije već su postigle svetske standarde kvaliteta. Međutim, veoma je mali broj jakih domaćih brendova koji su priznati i izvan Kine. Ovo je jedan od razloga za treću fazu u njihovoj evoluciji.

Od “traženja nova resursa” do “traženja novih saznanja”

Oslanjajući se na sposobnosti razvijene na domaćem tržištu, zajedno sa novcem poniklim na njihovim uspesima, kineska preduzeća su sada krenula da osvajaju svetsko tržište.

Za razliku od prethodne generacije kineskog globalnog poslovanja, kada su kineske firme u inostranstvu mahom investirale u naftu i druge prirodne resurse, ova treća faza za vrhunski prioritet ima inoviranje kao i eksploataciju inovacija razvijenih kod kuće, kako bi ih primenila na potrošačka i industrijska tržišta Zapada.

Kineska preduzeća tragaju za brendovima kao i pristupom tržištu i tehnologijama koje bi mogle nedostajati njihovim matičnim portfolijima razvijenim kod kuće. Njihov ulazak (ili izlazak, kako god ga videli) na strana tržišta često se obavlja akvizicijama (pripajanjem), i u tom smislu njihove popularne mete su evropske firme a posebno nemačka preduzeća srednje veličine.

Druge kineske kompanije su instalirale svoje istraživačke i razvojne centre na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, u kojima se nalaze njihovi ključni centri za inovacije (kao što je to Silicijumska dolina u Kaliforniji). Dobar primer za kineski R&D u inostranstvu je kineski proizvođač telekomunikacione opreme i pametnih telefona, Huawei. Tokom dugog niza godina svoje međunarodne ekspanzije, kompanija Huawei razvila je globalnu mrežu od 16 istraživačkih i razvojnih instituta i 36 zajedničkih tj kooperantskih centara za inovacije. Huawei i ZTE, još jedna velika telekom kompanija iz Kine, konstantno su, iz godine u godinu, među prvih 10 podnosilaca patenata u svetu.

08

Kineske lekcije u poslovnom menadžmentu

Kineske firme su takođe usvojile niz praksi vezanih za upravljanje poslovanjem koje na Zapadu nije toliko zastupljeno. Istraživanja su identifikovala 10 poslovnih oblasti u kojima Kinezi razvijaju svoj menadžment: u rasponu od dubinskih tehnika razumevanja klijenta i brzog donošenja odluka, preko brze izrade prototipova i učenja na greškama do podizanja “borbene gotovosti” i spremnosti da na opsežne resurse primenjuju svoja inovatorska rešenja. I dok ove oblasti nisu same po sebi naročito nove, one su u svakom slučaju izvor konkurentske prednosti u kineskom poslovnom okruženju, unutar kojeg ih strane kompanije ne primenjuju na dosledan način.

Mnogo je toga što inostrane kompanije mogu naučiti od Kine u ovom trenutku, kada ona postaje vodeće svetsko tržište. Stranci u ovoj zemlji mogli bi da dodatno razviju i unaprede neke poslovne sposobnosti koje su možda dosad zanemarivali, uključujući tu hrabro eksperimentisanje, brzu implementaciju, stvaranje novih kategorija proizvoda, kao i usredsređivanje na “lean value” poslovnu filozofiju: razvijati se što više, a sa što manje potrošenih sredstava – maksimizirati vrednost proizvoda po što manjoj ceni. Takođe, ne treba smetnuti s uma da su Kinezi u kratkom roku razvili izvanredne mešovite timove i svetske poslovne lidere.

Na horizontu se uočava cunami poslovnog suparništva, koji je iz Kine krenuo da preplavi razvijeni svet. Najbolji način na koji se zapadne multinacionalne kompanije mogu pripremiti za ovaj talas je da i same uzmu neposredno učešće unutar kineskog inovacionog ekosistema.

Originalni članak objavljen je na britanskom portalu The Conversation, gde možete pročitati originalni članak.

The Atlantic (Quartz Blog)

Lista nepoznatih kompanija koje zarađuju gomile novca


Kakvi su poslovni modeli i strategija onih kompanija za koje većina nas nije nikada čula, a koje zarađuju ogroman novac? Zašto su još uvek nepoznate uprkos svom bogatstvu? Da li je to namerno? Henry Wong je za Q&A vebsajt Quora analizirao nekoliko sjajnih firmi koje su nam sve (izuzev Monsanta!) nekako “ispod radara”.

Počinjemo – možda i logično – sa nekoliko firmi koje su veoma „Bafetovske“, nalik onom što bi Voren Bafet voleo da ima u svom portfoliju: firmama čiji je poslovni proces jednostavan, sasvim razumljiv a uz to svaka od ovih izuzetno solidno utemeljenih kompanija zarađuje „tone“ novca iako su većini nas nepoznate. One su uglavnom manje poznate – ili gotovo sasvim nepoznate – jer ih nema pred očima njihovih potrošača, a nemaju nikakvu potrebu da troše novac na marketing i reklame. Izabrano je nekoliko njih iz širokog spektra industrija, pa pogledajte koliko znate:

01Givaudan – Švajcarski proizvođač ukusa i mirisa. Dobra pretpostavka je da bi opis ove firme trebalo prepustiti svakome od nas ponaosob. Kompanija dizajnira ukuse i mirise koji idu u hrane i pića, parfeme, itd Oni (kao, uostalom, i njihovi bliski konkurenti) poseduju recepture za većinu onoga što svakodnevno jedete, pijete i mirišete. TV emisija 60 minuta ima epizodu o ovom fenomenalno lukrativnom preduzeću (Arome: doterivanje ukusa i stvaranje žudnje, The Flavorists: Tweaking tastes and creating cravings). Operativni prihod: 900 miliona američkih dolara. Njegovi takmaci su firme Symrise i IFF.

02CSL/Baxter/Grifols – Proizvođači centrifuga za krvnu plazmu. Jednostavno rečeno, prikupljena krv stavlja se u centrifugu, u kojoj se usled velikog broja obrtaja iz krvi izdvajaju različite komponente (albumin, imunoglobulin, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. Pre nekoliko godina, kada je direktor Grifolsa (španska kompanija) rekao da skauti ove firme idu posvuda po Španiji, loveći studente i plaćajući im pet evra da bi od njih uzeli krv. Krvna plazma se centrifugira i potom iz nje izdvajaju sastojci koji se prodaju u različite svrhe. Zaljubio sam se u taj njihov biznis. Operativni prihod: ~US$1,100-1,600m. CSL, Baxter i Grifols su jedno drugom neposredna konkurencija.

03 praviPraxair – Mašine za centrifugiranje – vazduha (a vi mislili da je centrifugiranje krvi dobar biznis). Praxair je kompanija koja se bavi proizvodnjom industrijskih gasova (ovde u Srbiji operiše nama dobro poznata kompanija Messer koja je istog tipa). Vazduh se skladišti, hladi, i potom centrifugira kako bi se iz njega izvukle različite komponente (kiseonik, azot, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. A vi mislili da novac ne može da se dobije “iz vedra neba”. Koliko se dobro prodaje vazduh? Operativni prihodi ove firme su 2,4 milijarde američkih dolara. Prvi najoštriji konkurent je kompanija Linde.

04American Tower – Kompanija za proizvodnju infrastrukture mobilnih komunikacija. Ova firma širom sveta gradi i poseduje više od sto hiljada dvadesetometarskih kula (prostije rečeno, čeličnih stubova veoma jednostavne konstrukcije), pre svega u Sjedinjenim Državama. Ulaze isključivo u dugoročne ugovore kako bi telekomunikacionim kompanijama (AT&T, Verizon, itd) obezbedili da svoje antene postavljaju na njihove tornjeve u zamenu za rentu koju ubiraju od telekom saobraćaja. Kada se tornjevi jednom podignu, oni ujedno zadobiju i efektivni mini-monopol u toj oblasti (obično ne ekonomski za nove učesnike). Kako potrošnja podataka raste, tako paralelno raste i potreba za većom gustinom tornjeva/antena. Mislite li da će ljudi u budućnosti trošiti više mobilnih podataka? I meni se čini, a deluje da ovakva vrsta biznisa ima svetlu budućnost. Operativa prihoda je $1,9mlrd. U ostale učesnike i rivale spadaju firme SBA i Crown Castle.

05SES/Eutelsat – satelitski operateri. Poseduju 40-50 satelita, svaki u geosinhronoj orbiti (npr. orbiti koji se uklapa u Zemljinu rotaciju tj. period orbite je 1 zvezdani dan [23h, 56 min, 4.1 s], pri čemu orbita može da bude jako eliptična ili inklinirana u odnosu na ekvator), prenoseći programe više od deset hiljada televizijskih stanica. Oni, takođe, imaju i mini-monopol za svoje zone pokrivanja (i to monopola iz svemira!). Ako ste se ikada zapitali koje kompanije prenose do vas satelitski televizijski i radiosignal, to su ovi momci. Operativni prihodi firmi SES/Eutelsat veći su od milijardu američkih dolara na godišnjem nivou. Od ostalih učesnika/rivala na ovom tržištu treba izdvojiti firmu Inmarsat, itd.

06Verisign – monopolski provajder za registar domena „.com“. Tehnokrate sasvim izvesno imaju dobar uvid u prirodu poslovanja i profite ove kompanije, iako se današnje kompanije ove vrste veoma razlikuju od onih iz protekle decenije, a danas su isključivo fokusirane na domen „.com“. Uprkos svih priča o disintermedijaciji* (smanjivanju broja posrednika) za imena domena, dobro ime na „.com“ domenu je i dalje veoma traženo. Ukoliko imate .com domen, onda je prilično izvesno da svojim novcem plaćate upravo ove momke. Operativni godišnji prihod Verisign-a je 700 miliona američkih dolara. Monopol, moji prijatelji, a bez neke ozbiljnije konkurencije (*disintermedijacija: smanjenje upotrebe posrednika između proizvođača i potrošača, na primer, direktno investiranje na tržištu hartija od vrednosti, umesto preko banaka)

07Luxottica – Mislim da bi trebalo pomenuti da se ova kompanija pročula na emisiji „60 minuta“ (Stiker šok: Zašto su naočare tako skupe?, Sticker shock: Why are glasses so expensive?). Kao što je već isticano i pre ovog teksta, ova firma ima daleko najjaču globalnu distribuciju naočari za sunce. Inače, veoma je neobično da luksuzni brendovi naočara (Dior, Šanel, itd)  potpuno prepuste svoj proizvod firmi kao što je Luxottica. To samo ilustruje koliko je ova kompanija dominantna. Godišnji operativni prihodi iznose US$1,8mlrd. Ostali igrači na tržištu su… pa, zaista bez iole značajnije konkurencije.

08SGS – globalna firma za verifikaciju, testiranje, inspekciju, i sertifikaciju. Verovatno da bi lako mogla biti jedna od omiljenijih kompanija u sekciji „nepoznati a megabogati“). Kada je u pitanju ova vrsta usluge, SGS je „mirođija u gotovo svakoj čorbi“. Od ispitivanja hrane, auditorskog posla u fabrikama, inspekcije novih vozila koja silaze sa trake, poštovanju mera energetske bezbednosti – sve to radi, nadgleda i sertifikuje SGS. Oni su uključeni u sve ono što je u vezi sa industrijskim/regionalnim pravilima i propisima. I, napokon, budimo iskreni: što je ono što u današnje doba ne potpada pod neka pravila i propise? Da li mislite da će nas za recimo 10 godina čekati više pravila i propisa? U pravu ste. Ovo je jedna od retkih kompanija koj cveta uporedo sa sve većim procvatom pravila, propisa i regulativa. Operativni prihodi na godišnjem nivou su oko milijardu američkih dolara. Ostali učesnici u ovom tržišnom segmentu su Bureau Veritas, Intertek, itd

09Monsanto – Pretpostavljam da je Monsanto svima dobro poznat, ali iz pogrešnih razloga. Nakon  ove izjave, mogao bih dobiti nekoliko „hejterskih“ mejlova ali mislim da je njihovo otkriće glifosata (Glyphosate), sistemskog herbicida širokog spektruma delovanja bilo prilično genijalno. Tokom 1960-tih, Monsanto je otkrio glifosat, herbicid sa efikasnim inhibiranjem proizvodnje pojedinih aminokiselina koje učestvuju u aktivnom rastu biljke (ali i korova). Uporedo s ovim otkrićem, Monsanto je projektovao, izradio i u biljke ubacio gene otporne na glifosat kako bi usevi postali rezistentni na ovo složeno organofosforno jedinjenje koje je, kao herbicidna hemikalija, imalo zadatak da ubija korov. Ovo otkriće dramatično je povećalo prinose otvorivši novo poglavlje za GMO. Na žalost, “patentirani geni“ su vremenom postali veoma kontroverzni. Takođe, Monsantova taktika i pravne radnje kako bi sprečio poljoprivrednike da sačuvaju seme nakon branja useva (poljoprivrednici moraju da svake sezone obezbede novo seme od Monsanta, a ne da uštede seme od svoje žetve kako bi ga iskoristili kao rasadni materijal), postala je neverovatna noćna mora za relacije ove kompanije sa svetskom javnošću. Nećemo tvrditi da smo sasvim upoznati sa razlozima koji idu u prilog, ili pak protiv etičkih ili naučnih izazova koji stoje iza Monsantovih genetski modifikovanih organizama, već smo jedino želeli da rasvetlimo jednu zanimljivu firmu i njen inovativni proizvod. Godišnji operativni prihodi Monsanta su 3,2 milijarde američkih dolara. Od rivala na ovom poslovnom polju trebalo bi izdvojiti kompaniju Syngenta.

10Experian je biro za izdavanje potrošačkih kredita i valuaciju kreditne sposobnosti zajmoprimaca. Njihova reputacija donekle je narušena izveštajem koji se pojavio u emisiji „60 minuta“ (40 miliona grešaka: Da li je vaš kreditni izveštaj tačan?, 40 Million Mistakes: Is your credit report accurate?). Međutim, Experian, poredeći ga sa bankama, i dalje važi za najveći autoritet kada su u pitanju kreditni izveštaji i procene kreditne sposobnosti, kao i algoritmovanje i proračuni koje banke koriste prilikom planiranja otplate kredita svojih klijenata. Treba li  hipoteka kako biste podigli kredit? Prethodno će vas momci iz firme Experian oceniti i dati svoje mišljenje o tome da li ste i koliko sposobni za otplatu kredita. Experian ima godišnje operativne prihode od 1,2 milijarde dolara. Od ostalih igrača koji rade evaluaciju kreditne spsobnosti klijenata mogli bi se izdvojiti TransUnion i Equifax.

Ubuduće ćemo dodavati još neka imena nepoznatih kompanija koje briljiraju po profitima (a da mi uglavnom nikada nismo čuli za njih).

Henry Wong, Business Analyst (Quora)