Kina, digitalni gigant


Kina se čvrsto uspostavila kao globalni lider u digitalnim tehnologijama usmerenim ka potrošnji. Ona je najveća svetska „tezga“ za e-trgovinu, koju čini više od 40% globalnih transakcija a uvrstila se i među tri zemlje najpogodnije za ulaganje u rizične investicije: u oblasti razvoja autonomnih vozila, 3D štampanje, robotiku, bespilotne letelice i veštačku inteligenciju (AI). Jedan na svaka tri svetska jednoroga (start-up kompanije vredne više od milijardu dolara) potiče iz Kine, a njeni provajderi za cloud pohranjivanje podataka drže svetski rekord u računarskoj efikasnosti. Iako, opšte uzev, Kina ima trgovinski deficit, u poslednje vreme je trgovinski suficit u digitalnim uslugama donosi 15 milijardi dolara godišnje.

Impresivan napredak Kine u digitalnoj ekonomiji ogleda se u sjajnom funkcionisanju njenih internet giganata kao što su Alibaba, Baidu i Tencent, koji uspevaju da u ogromnom obimu utrže svoje usluge, a uz to i demonstrirajući svetu nove poslovne modele. Svakog meseca, ove tri kompanije zajedno imaju 500-900 miliona aktivnih korisnika u svojim sektorima. Njihovom rastu doprineli su pojednostavljeni – ili, možda, tačnije rečeno, odskora doneseni i usavršeni – propisi. Regulatori, na primer, postavljaju ograničenje na vrednost transfera onlajn novca nakon više od 11 godina pošto je Alipay predstavio svoj internet finansijski servis.

Vodeći svetski mozgovi i kreatori politika razmatraju šta se to sve dešavalo tokom ove (već protekle) godine, predviđajući šta je to što bi moglo definisati narednu godinu.

Navedene internet-kompanije koriste svoje pozicije kako bi investirale u kineski digitalni ekosistem – a brzo nastajući kadrovi ovih snažnih preduzetnika sve ga više definišu. Alibaba, Baidu i Tencent zajedno finansiraju 30% kineskih vrhunskih start-up firmi, kao što su Didi Chuxing (50 milijardi dolara), Meituan-Dianping (30 milijardi dolara) i JD.com Inc. (56 milijardi dolara).

Sa najvećim domaćim tržištem u svetu i obiljem rizičnog kapitala, stari kineski “copy-cat” preduzetnici transformisali su se u inovacione centre. Borili su se kao gladijatori na najkonkurentnijim tržištima sveta, u areni u kojoj su naučili da razvijaju sofisticirane poslovne modele (poput „freemium“ modela kompanije Taobao), prokopavši neosvojive „rovove“ iz kojih štite svoje kompanije; Meituan-Dianping je, recimo, stvorio prehrambenu mobilnu aplikaciju po principu „od kraja do kraja“ (end-to-end), uključujući isporuku.

Kao rezultat toga, procena vrednosti kineskih inovatora i njihovih izuma mnogostruko premašuje vrednosti njihovih zapadnih kolega. Štaviše, Kina je svetski lider u nekim sektorima, od striminga uživo (jedan dobar primer je Musical.ly, aplikacija za sinhronizaciju zvuka i video-sharing), pa sve do bajk-šeringa, aplikacije za deljenje bicikala. Uzgred, Mobike i Ofo mobilne aplikacije premašuju 50 miliona vožnji dnevno –  i to samo u Kini – a sada se šire i preko granice, u inostranstvu.

Ono što je najvažnije je to da je Kina na granici da postane zemlja sveprisutnog mobilnog plaćanja, sa više od 600 miliona kineskih mobilnih korisnika sposobnih da vrše peer-to-peer transakcije i to gotovo bez naknade. Kineska infrastruktura mobilnog plaćanja – koja već obrađuje daleko više transakcija nego tržište mobilnih plaćanja trećih strana u Sjedinjenim Državama – postaće platforma za mnoge nove inovacije.

Kako kineske kompanije postaju tehnički sve sposobnije, dosadašnje tržišne prednosti zemlje transformišu se u prednosti prikupljanja i baratanja podacima – ove su prednosti ključne za podršku razvoju veštačke inteligencije. Kineska firma Face++ nedavno je prikupila 460 miliona dolara, najveći iznos ikada namenjen za jednu AI kompaniju. Kompanija  DJI – koja proizvodi dronove – vredi 14 milijardi dolara, iFlyTek – kompanija za opremu i softver prepoznavanja glasa – procenjena je na 14 milijardi dolara, dok je kompanija Hikvision – koja se bavi proizvodnjom opreme za video nadzor – vredna 50 milijardi dolara. Sve su ove firme najvrednije na svetu u svojim oblastima.

Još jedan važan razvojni trend u Kini je “onlajn i oflajn povezivanje” (online merging with offline, OMO) – trend na koji svoje nade – a naročito novac – zajedno s AI, polaže Sinovation Ventures, kineska firma za tehnološke i hajtek investicije. Fizički svet postaje digitalizovan, a kompanije otkrivaju lokaciju osobe, njeno kretanje i identitet, da bi potom emitovale ove podatke tako da mogu pomoći pri oblikovanju onlajn iskustava na Mreži.

Na primer, prodavnice OMO-a će biti opremljene senzorima koji mogu identifikovati kupce, prepoznajući njihovo verovatno ponašanje, kao i veb lokacije e-trgovine. Slično tome, OMO učenje jezika kombinuje domaće nastavnike koji predaju daljinski, lokalne asistente koji se brinu da atmosfera ostane zabavna, autonomni softver koji ispravlja izgovor, i autonomno ocenjivanje domaćih zadataka i testova. Kina, koja je u poziciji da ponovo izgradi svoju offline infrastrukturu, ova zemlja osigurala je vodeću poziciju u OMO oblasti.

Ipak, čak i da Kina predvodi digitalizaciju u sferi industrije potrošačke robe/ usluga, poslovno usvajanje digitalnih tehnologija je u svojevrsnom zaostatku. Ovaj trend mogao bi se uskoro promeniti. Istraživanje Globalnog instituta Mekinsi utvrdilo je da bi tri digitalne sile – disintermediacija (izbacivanje posrednika), disagregacija (razdvajanje procesa u komponente) i dematerijalizacija (prebacivanje iz fizičke u elektronsku formu) mogli da stvore 10-45% prihoda u ovoj industrije do 2030.

Oni akteri koji budu uspešno kapitalizovali ovu smenu (matrice poslovanja) verovatno će biti dovoljno veliki da utiču na globalni digitalni pejzaž, inspirišući digitalne preduzetnike daleko izvan granica Kine. Doći će do pomaka vrednosti: sa usporavajućih operatera na brze digitalne napadače, naoružane novim poslovnim modelima, kao i pomak od jednog kraja vrednosnog lanca ka drugom. Kreativno „razaranje“ velikih razmera iskoreniće neefikasnost, svrstavajući Kinu u novi ešelon globalne konkurentnosti.

Kineska vlada ima velike planove za budućnost zemlje kao digitalne svetske velesile. Projekat masovnog preduzetništva i inovacija pod vođstvom Državnog saveta rezultirao je sa više od 8.000 inkubatora i akceleratora. Program vladinog Upravljačkog Fonda obezbedio je ukupno 27,4 milijardi dolara za ulagače koji se bave rizičnim i privatnim kapitalom – svojevrsnoj pasivnoj investiciji, ali sa posebnim podsticajima za otkup. Vlasti sada mobilišu investitorske resurse od 180 milijardi dolara kako bi u narednih sedam godina podržala razvoj 5G mobilne mreže, a tu je i finansijska podrška razvoju kvantne tehnologije.

Takođe, kineski Državni savet izdao je smernice za razvoj AI tehnologija s ciljem da Kina do 2030. postane svetski centar za razvoj inovacija. Siongan (Xiongan), koji je u trenutno izgradnji, mogao bi biti prvi “pametni grad” namenjen saobraćaju autonomnih vozila. Kineska vlada je postavila ambiciozan cilj da u provinciji Guangdong, automatizuje 80% proizvodnih procesa.

Ovakve težnje će neminovno narušiti tržište rada, počev od rutinskih poslova (kao što su usluge za klijente i telemarketing), nakon čega sledi rutinski profili poslova (kao što je rad na montažnoj liniji) i, konačno, utičući na ne-rutinske poslove (npr. kao vožnja ili čak radiologija). Nedavna istraživanja MGI-a pokazala su da bi u ubrzanom automatizacijskom scenariju nekih 82-102 miliona kineskih radnika bilo prinuđeno da promeni poslove i prebaci se na neke druge profile zanimanja.

Prekvalifikacija onih koji će biti prinuđeni da se premeste na neke druge poslove biće veliki izazov za kinesku vladu, kao što će izazov biti i sprečavanje velikih digitalnih igrača da se dokopaju monopola koji, po svojoj prirodi, ugrožavaju inovacije. Međutim, spremnost kineske vlade da prihvati novo digitalno doba, sprovodeći politiku podrške i izbegavanja prekomerne regulacije tj. uvođenja previše propisa, već je ovu zemlju postavilo u poziciju sa koje ima značajnu prednost.

Kai-Fu Lee, Jonathan Woetzel

Project Syndicate

 

China Daily: Li Kećang otvorio CEEC Forum u Budimpešti


Na početku četvorodnevne posete, kineski premijer se već na samom aerodromu sastao sa svojim mađarskim kolegom, piše China Daily.

Kineski premijer Li Kećang stigao je u nedelju u Budimpeštu kako bi prisustvovao šestom sastanku šefova vlada Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope (CEE), praveći  svoju prvu posetu Mađarskoj u svojstvu premijera.

Po svom dolasku na aerodrom u Budimpešti, pozdravio ga je mađarski premijer Viktor Orban.

Li je prisustvovao sastanku lidera za okruglim stolom, sedmom ekonomsko-trgovinskom forumu Kine i zemalja članica CEEC-a. Usledilo je i potpisivanje sporazuma o saradnji između Kine i 16 zemalja Jugoistočne Evrope.

Lideri ovih zemalja ove nedelje u Budimpešti razgovaraju o tome kako promovisati saradnju u oblastima kao što su međusobno bolje povezivanje, trgovina i investicije, finansije, zelena ekonomija i tehnološke inovacije. Takođe, 16+1 zemlje razmenjuju svoje stavove o globalnim pitanjima od zajedničkog interesa.

Budimpeštanske smernice će nakon sastanka biti objavljene, predočavajući direktive i načine sprovođenja saradnje između Kine i CEEC-a, zajedno sa listom postignuća – kako za ovu godinu tako i u proteklih pet godina.

Očekuje se da će Li ovom prilikom obaviti i zvaničnu posetu Mađarskoj. Prisustvovaće svečanom prijemu na kojem će njegov domaćin biti mađarski premijer Viktor Orban. Li i Orban susreli su se sa predstavnicima svetskih medija, a takođe su održali jedan u nizu predviđenih razgovora, potpisavši tom prilikom brojne sporazume o saradnji. Li se takođe sastaje i sa mađarskim predsednikom, Aderom Janošom, kao i predsednikom Narodne skupštine Koverom Laszlom.

Mađarska je bila među prvim zemljama koje su oktobra 1949. uspostavile diplomatske veze sa Novom Kinom. Česte su bile razmene tokom naredih decenija, sve do danas, ove dve zemlje imale su učestalu razmenu na visokom nivou.

Mađarska je bila prva evropska zemlja koja je potpisala Dokument o međusobnoj kooperaciji s Kinom, u cilju daljeg usaglašavanja sa „Inicijativom za pojas i put“ (Belt and Road Initiative), rekao je Li u potpisanom članku objavljenom u subotu u časopisu Hungarian Times. Ove dve zemlje su ostvarile izuzetna dostignuća u saradnji u oblastima poput investicija, finansija i poljoprivrede, rekao je on.

Tokom dve zvanične posete Kini, u februaru 2014. i maja ove godine, bilateralni odnosi dvaju zemalja su nadograđeni, stigavši do statusa sveobuhvatnog strateškog partnerstva tokom posete u maju, kada je Orban prisustvovao „Belt and Road“ Forumu za međunarodnu saradnju.

Li i Orban su se iz godine u godinu susretali na samitima Kine i zemalja CEEC-a: u Bukureštu novembra 2013., kao i u Beogradu decembra 2014. godine. Orban je novembra 2015. otputovao u Sužou (Suzhou), provincija Đjangcu (Jiangsu), kako bi tamo prisustvovao četvrtom po redu sastanku 16+1 CEEC. Najnoviji takav sastanak odigrao se prošlog novembra u Rigi, glavnom gradu Letonije.

Orbanov put, koji se dogodio nakon zaključaka usvojenih tokom 19. Nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine, kao i povodom petogodišnjice saradnje “16 + 1” između Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope, od vitalnog je značaja za promovisanje sveobuhvatnog strateškog partnerstva između Kine i Evrope, izjavio je prošle nedelje ministar spoljnih poslova Vang Čao (Wang Chao) na informativnom brifingu.

Po završetku svog putovanja u Mađarsku, kineski premijer leti za Rusiju kako bi tamo prisustvovao 16. sastanku Veća šefova vlada (premijera) Šangajske organizacije za saradnju, i to pre nego što se kineska delegacija vrati u Peking tokom narednog vikenda.

Hu Yongqi, China Daily

Čudesni klinci koji obezbeđuju jeftine e-kredite


Nedavno upozorenje Engleske banke da bi bankarski sektor mogao izgubiti čak 30 milijardi funti (34mlrd evra) neplaćenog duga od kreditnih kartica, ličnih kredita i kredita za automobile ukoliko bi kamatne stope i nezaposlenost naglo porasli bilo je samo najnovije upozorenje za biznise.

Tokom letnjih meseci pojedini direktori centralnih banaka su govorili o tom problemu, a glavni regulator potrošačkih finansija govorio je o rešavanju najgorih ekscesa u oblasti kreditnog poslovanja.

Zaključak: mora biti da su kreatori politika dobro upoznati sa potencijalnim finansijskim balonom potrošačkih pozajmica, te da svi možemo mirno spavati. Međutim, u kancelarijama u blizini londonske stanice Old strit, preduzetnici specijalizovani za e-finansije razmišljaju o inovativnim alternativama finansijskih pozajmica, kao i načinu na koji bi tehnologija mogla omogućiti elitnim bankama i novoj vrsti „fintech“ firmi da potrošačima ponude primamljive opcije.

Na tom tržištu, “prilike” predstavljaju još jednu reč za onu klasu klijenata koji su otkrili da su isključeni iz jeftinih kredita usled vremešnog, zastarelog, staromodnog razmišljanja.

Postavlja se pitanje: ko su regulatori koji nadgledaju i paze finansijski sistem kada nam kažu da je sve dobro? Odgovor: oni za koje se već pretpostavljalo – što je, najblaže rečeno uznemirujuće.

Sa stanovišta bankara, lako je uočiti zbog čega se najbolji mozgovi angažuju kako bi razmišljali o novim mogućnostima ekspanzije potrošačkih kredita. I dok su veoma niske kamatne stope i državne subvencije u vidu pomoći za kupovinu podržavale kreditiranje stanovništva, hipotekarno tržište funkcioniše po strogim pravilima.

Finansijski kolaps iz 2008. godine svodi se na priču o rizičnim to jest subprime hipotekama prodavanim siromašnima, a preprodavanim investitorima kroz složenu mrežu derivata koje razume samo nekolicina „posvećenih“. Kada je nekoliko banaka otišlo predaleko, uglavnom u Americi ali i, recimo, britanska Northern Rock, regulatori su ustanovilii da većinu duga nije moguće proveriti i da je, stoga – ništavna.

Danas – deset godina kasnije – teško je prodati hipoteku nekom ko nije u stanju da obezbedi depozit od 10 odsto, te pruži garancije za stalno zaposlenje. Prisutan je, takođe, i ograničen broj klijenata koji mogu zadovoljiti ova potraživanja, posebno što su mere štednje vlade i tek skromne poslovne investicije protežirale ekonomiju zasnovanu na nesigurnom zapošljavanju, dok je neuspeh izgradnje novih stanova prisilio hiljade građana na opciju iznajmljivanja smeštaja.

Postavlja se razložno pitanje: Kako banka može da generiše tj obezbedi kredite onima koji imaju manje od 40 godina kad mnogi od njih izgleda da nemaju dovoljno bezbedna radna mesta ili hipotekarnog kapitala, ili oboje? Britanija je već imala prilike da iskusi porast samozapošljavanja do nivoa 15% ukupne radne snage: U Engleskoj se od 1996. više od milion žena pridružilo aktivnoj radnoj snazi, od kojih su mnoge imale tek malo ili nimalo kreditne istorije. Deceniju nakon toga, 2006. godine, 40% domaćinstava i dalje je živelo u iznajmljenom smeštaju.

Ono što je banka u stanju da učini jeste da se okrene – diplomcima fizike. Oni su razvili sisteme koji su svet finansija bacili na kolena 2008. godine. Danas, banke ih mole da ponovo budu inovativni.

Malo će njih biti iznenađeno saznanjem da je Goldman Sachs „luča vodilja“ u potrazi za načinima obezbeđivanja pozajmice američkim potrošačima. Kao i mnogi njeni rivali, i ova banka je uočila da postoji mogućnost kreiranja jeftinih kreditnih paketa za potrošače koji su samozaposleni konsultanti – grupu klijenata koja je dosad imala velikih problema da podiže kredit po postojećim kreditnim pravilima za osiguranje kredita.

Kao pečurke posle kiše, u jednom momentu nicale su agencije za kreditne rejtinge, koje su razvijale softvere koji su u stanju da utvrde koje je konsultante  moguće privoleti na fleksibilan zajam, a koje nije.

Goldman Sachs ovih dana nije toliko banka koliko je – tehnološka kompanija. Stotine onlajn trgovaca uskoro bi moglo da nam nudi zajmove za kupovinu svoje robe koristeći digitalne novčanikeili čak i digitalne valute.

U Sjedinjenim Državama je broj onih koji uzimaju neobezbeđene kredite skočio za više od 15 odsto,  na 15,8 miliona u 2016. godini, sa 13,7 miliona u odnosu na prethodnu godinu i sada je na najvišem nivou od 2009, prema agenciji za kreditne podatke TransUnion.

U poslednje tri godine, potrošački krediti u Britaniji rastu po stopi od 10 odsto godišnje, dok na tržištu hipotekarnim kreditima nema napretka i ono je na stabilno nepromenjenom nivou.

A tu na scenu stupa sekuritizacija, koja je bila u samom srcu finansijske krize iz 2008.

Šta je ‘sekuritizacija’?

Sekuritizacija (engl. securitization, njem. Umwandlung in Wertpapiere) predstavlja proces pretvaranja neprenosivih oblika potraživanja (npr. kredita) u prenosive instrumente, tj. u vrednosne papire.

Sekuritizacija je proces kroz koji izdavalac stvara finansijski instrument kombinovanjem druge finansijske imovine, a zatim investitorima plasira različite nivoe prepakovanih instrumenata. Ovaj proces može obuhvatiti svaku vrstu finansijskog sredstva i promovisati likvidnost na tržištu.

Hipotekarne hartije od vrednosti su sjajan primer sekuritizacije. Kombinujući hipoteke u jedan veliki pool tj skup, izdavalac može podeliti veliki fond u manje delove na osnovu svakog pojedinačnog hipotekarnog rizika od neizvršenja obaveza, a zatim te male pulove da proda investitorima.

Proces sekuritizacije odnosno obezbeđenje sredstava po kreditu stvara likvidnost tako što omogućava manjim investitorima da kupuju akcije u većem pulu imovinskih sredstava. Korišćenjem obveznica obezbeđenih hipotekom, pojedini maloprodajni investitori mogu kupiti delove hipoteke kao vrstu obveznice. Bez sekuritizacije hipoteke, maloprodajni investitori možda neće moći da kupuju u velikom skupu tj pool-u hipoteka.

U sekuritizaciji, kompanija koja poseduje kredite, poznata i kao originator, prikuplja podatke o imovini koju bi želela da ukloni iz pridruženih bilansa stanja. Ova sredstva se onda grupišu obraćajući pažnju na faktore kao što su ostatak kredita, nivo rizika, visina preostale glavnice i ostalo.

Ova prikupljeni skup imovinskih sredstava, koja se sada smatraju referentnim portfoliom se potom prodaje izdavaocu. Izdavalac kreira utržive vrednosne papire koji predstavljaju udeo u imovini povezanoj s portfoliom, koji ih prodaju zainteresovanim investitorima s interesnom stopom ili povraćajem.

Koristi za poverioce i investitore

Sekuritizacija obezbeđuje poveriocima mehanizam za smanjivanje rizika nastalih podelom vlasništva nad dužničkim obavezama. Investitori efikasno preuzimaju poziciju zajmodavca kupovinom obveznica. Ovo dozvoljava kreditoru da ukloni pridružena sredstva iz svojih bilansa stanja.

Investitori zarađuju stopu povraćaja na osnovu glavnice i plaćanja kamata od strane uključenih dužnika po svojim obavezama. Za razliku od nekih drugih investicionih vozila, oni su podržani opipljivim tj materijalnim dobrima. Ukoliko bi dužnik prestao da otplaćuje svoju imovinu uzetu po kreditu, ona mu se može oduzeti i likvidirati kako bi se kompenzuju oni koji imaju kamatu na dug.

Sekuritizacija i rizik

Kao i druge investicije, što je veći rizik – veća je i potencijalna stopa prinosa. Ovo je u korelaciji sa višim kamatnim stopama za one dužnike koji su po svojim garantnim potencijalima manje kvalifikovani. Čak iako se hartije od vrednosti vrate kroz opipljiva materijalna sredstva, ne postoji garancija da će imovina zadržati svoju vrednost ukoliko dužnik prestane da plaća.

U razvijenoj finansijskoj strukturi, gde pored banaka postoje i druge institucije specijalizovane za promet vrednosnim hartijama, postoji stalna mogućnost da se višak novčanih sredstava upotrebi (tj. investira) za kupovinu određenih vrednosnih papira kao i mogućnost da se jednom kupljeni vrednosni papir proda (što je, zapravo, proces dezinvestiranja) i na taj način stiče željena likvidnost.

Vlasnici takvih papira time stiču fiksni (državne obveznice) ili varijabilni (deonice preduzeća) prinos od ulaganja, koji bi po logici stvari trebalo da bude viši i sigurniji od ulaganja tih novčanih sredstava u druge finansijske oblike, kao što su depoziti kod banaka, s rokom ili bez roka, različite pozajmice i sl. Na taj način deficitarni subjekti potrebna finansijska sredstva ne nalaze u bankarskom kreditu već u emisiji svojih deonica (preduzeća), obveznica (država) i sl. vrednosnih hartija koje nude na tržištu novca i kapitala.

Sekuritizacija (engl. securitization), jesu nove tehnike finansiranja u kojima se klasični oblici potraživanja preobražavaju u nove odnose koje sada predstavljaju vrednosni papiri u kojima su ti odnosi oličeni.

Tehniku sekuritizacije razvijaju finansijske organizacije ili velike korporacije da bi iz svojih bilansa izbacile ona potraživanja koja su podložna promenama kamatnih stopa, kreditnom riziku ili su opšte uzev nepovoljnih ili rizičnih karakteristika. Tehnikom sekuritizacije nelikvidna ili “zamrznuta” potraživanja (delovi aktive) transformišu se u utržive instrumente finansijskog tržišta. U procesu sekuritizacije, na osnovu skupa potraživanja jedne institucije ili korporacije emituju se deoničarski papiri na taj skup potraživanja ili obveznice kojima se kupcima novoemitovanih vrednosnih papira obećavaju prilivi po otplatama standardnog sekuritizovanog potraživanja i prinosi (kamate) koji će se na osnovu prihoda od standardnog potraživanja kroz vreme ostvarivati.

Ako je u posao sekuritizacije potraživanja uključena i treća osoba (specijalizovana finansijska institucija ili trust), ona za svoje usluge zaračunava provizije. Kod sekuritizacije potraživanja jedna vrsta potraživanja pretvara se u obavezu koja će biti ispunjavana u iznosima, dospećima, dinamici isplata glavnice i prinosa, i sa svim drugim karakteristikama koje vrede za sekuritizovano potraživanje. Emitovane obaveze zasnovane su, a njihovo ispunjavanje delom osigurano, aktivom korporacije ili finansijskim plasmanima sličnih karakteristika u aktivi finansijskih organizacija (asset-backed securities – vrednosni papiri bazitani na aktivi). Ova finanijska inovacija počinje da se primjenjuje od 1970. u hipotekarnom kreditiranju, uglavnom stambene izgradnje.

Na osnovu skupa (pool-a) standardnih hipotekarnih kredita s unapred poznatom dinamikom po otplatama glavnice i kamata, a uz garancije državnih hipotekarnih agencija, emituju se udeli u tom skupu ili obveznice. Otplatama standardnih hipotekarnih kredita od strane individualnih korisnika tih kredita se, kroz vreme, servisiraju obaveze po emitovanim udelima ili obveznicama (vrednosnim hartijama zasnovanim na hipotesi tj „mortgage-backed securities“). Najveći kupci ovih vrednosnih papira su investicioni fondovi, štedno-kreditne organizacije, penzioni fondovi, ili bankarska odeljenja specijalitovana za trastove.

Nakon velikog uspeha sekuritizacije hipotekarnih kredita, tehnika se širi na sekuritizaciju automobilskih zajmova, potraživanja po kreditnim karticama, lizing potraživanja, hipotekarnih kredita u brodogradnji, potraživanja po bankovnim akceptima, pa sve do sekuritizacije svih oblika kredita ili celokupne aktive. U SAD je 1985. sekuritizovano 900 miliona dolara automobilskih kredita, a već 1986. to je bilo učinjeno s više od 10 milijardi dolara takvih potraživanja. 1989. sekuritizovano je 30 milijardi dolara potraživanja po kreditnim karticama. Smatra se da je danas sekuritizovano više od 200 milijardi dolara nehipotekarnih potraživanja.

Sekuritizacija je instrument koji se primenjuje, osim navedenog, u finansiranje prodaje stambenih objekata, kuća, stanova, automobila, potrošačkog kreditiranja, lizinga i slično. Osim proizvođača i trgovaca uključuje i širok krug investitora od kojih se “ex post” pribavljaju sredstva za takve namene. Za uspešnu primenu sekuritizacionih tehnika nužna je moderna računarska tehnologija koja omogućava uredne evidencije, snižava troškove i omogućava krojenje raznovrsnih skupova potraživanja, angažman države (prvenstveno kroz sistem garantovanja) i odgovarajuća poreska politika.

Na taj način se – uz široke mogućnosti investiranja – omogućava i dezinvestiranje, čime se svakom učesniku na finanijskom tržištu pruža mogućnost “rastresanja” imovine i stalnog prilagođavanja pasive ali i aktive uslovima i podsticajima s tržišta (hipotekarno tržište, hipotekarne obveznice).

Naravno, banke i stotine fintech firmi koje igraju kreditne igre trebalo bi da budu oprezne s obzirom na upozorenja regulatornih institucija. Trebalo bi, naravno – ali one to neće. Toliko je novca u igri, kojeg su im  omogućile globalne štediše i to na vagone. A tu je i i tržište sekjuritizacije.

Kao što se to desilo početkom 2000-ih, krediti se sve više prodaju u paketima ili hartijama od vrednosti, kako bi ih investitori mogli kupiti. Tržište hartijama od vrednosti pod hipotekom bilo je u srcu poslednjeg finansijskog udesa. Da li će tržište vrednosnim hartijama, zasnovanog na potrošačkim kreditima, biti u srcu neke potencijalne buduće krize?

Jednom kada elitne banke i nova generacija bankarskih igrača targetuju mlade, stare, siromašne i samozaposlene kako bi im prodale kreditne pakete, neće imati razloga da brinu o tome da li će potrošači biti bačeni u dugove i onesposobljeni da izvršavaju novčane obaveze prema kreditnim paketima koje su im banke dale. Ukoliko projekat zahteva preveliki kredit za pojedinačnog zajmodavca, ili kada je projektu potreban specijalizovani zajmodavac sa ekspertizom u određenoj klasi imovine, može doći do sindikacije kredita. Sindikacija kredita na projektu omogućava zajmodavcima da prošire rizik i učestvuju u finansijskim prilikama i opcijama koje mogu biti prevelike za njihovu individualnu kapitalnu osnovu. Kamatne stope po ovoj vrsti kredita mogu biti fiksne ili plutajuće, na osnovu referentne stope kao što je londonska međubankarska stopa (LIBOR)

To znači da kada se reciklira naredni paket zajmova preko tržišta novca, zajmodavci mogu proširiti svoj domet izvan najsigurnijih rizika kreditiranja, znajući da će neko drugi u lancu zajmodavaca priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako.

Kristin Lagard, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, prepoznala je taj trend u svom govoru od 29. septembra. Ona je rekla da su državni regulatori bili u stanju da uočavaju kreditne trendove kao i da nadgledaju zajmodavce. Nažalost, njihovi su napori u poslednjoj prilici bili nedovoljni ili ih nije bilo, pa se sumnja da će ponovo biti u stanju da preuzmu kontrolu nad zajmodavcima/bankama i njihovim potrošačkim kreditima.

A to znači da postoji mogućnost nekog novog finansijskog mehura.

Gardijan

Ko propisuje nova pravila globalne ekonomske igre?


S obzirom na to da domaće tržište u Kini nastavlja da raste, isto tako raste i njena ekonomska moć i sposobnost da postavlja globalna pravila. Sa zemljom koja se brzo približava poziciji sličnoj onoj koju su zauzimale SAD i Evropa nakon Drugog svetskog rata, puno će toga zavisiti od politika koje bude ostvarivala u dve ključne oblasti.

Helen Vong, izvršna direktorka HSBC-a za Kinu je u svom nedavnom komentaru za South China Morning Post izjavila da će kineska generacija koju čini 400 miliona mladih potrošača uskoro imati više od polovine domaće potrošnje ove zemlje. Ova generacija, kako Vongova primećuje, u velikoj meri transponuje se putem interneta i inovativnih integrisanih mobilnih platformi, što ukazuje na to da se već “skočilo od ere bez interneta do današnjeg mobilnog interneta, gotovo preskočivši i skoro ne dotakavši lični računar”.

Naravno, uspon srednje klase u Kini nije nova vest. Međutim, još uvek se nije obratilo dovoljno pažnje u kojoj meri digitalno orijentisani mlađi potrošači pokreću brz rast kineske industrije uslugama. Usluge će, uostalom, doprineti zahuktalosti kineske strukturne tranzicije – od ekonomije srednjeg do ekonomije visokog dohotka.

Još bi donedavno mnogi analitičari sumnjičavo odmahivali glavama na informaciju da bi Kina mogla napraviti prelazak iz ekonomije u kojoj dominiraju intenzivna proizvodnja, izvoz, investicije u infrastrukturu i tešku industriju u ekonomiju utemeljenu na uslugama, poduprtu domaćom potražnjom. Ali, čak i ako je ekonomska tranzicija u Kini daleko od svoje konačne realizacije, njen napredak je nesumnjivo impresivan.

Kina se poslednjih godina otarasila svojih radno intenzivnih izvoznih sektora , prebacujući ih u manje razvijene zemlje sa nižim troškovima rada. Ona se i u drugim sektorima prebacila na proizvodnju koja je sve više digitalizovana, kao i na proizvodnju koja je po svom obliku kapitalno intenzivna, čime su manjkavosti troškova za radnu snagu svedene na neznatne. Ovi trendovi podrazumevaju da je rast na strani ponude postao nezavisniji od spoljnih tržišta.

Kao rezultat ovih promena, ekonomska moć Kine se brzo povećava. Njeno domaće tržište brzo raste i uskoro može biti najveće na svetu. Samim tim što je kineska vlada u stanju da kontroliše pristup tom tržištu, ona može i sve više uvećavati svoj uticaj u Aziji i šire. Istovremeno, kineska opadajuća zavisnost od rasta podstaknutog izvozom smanjuje njenu ranjivost i podložnost onima koji kontrolišu pristup globalnim tržištima.

Međutim, Kina zapravo ne mora da ograničava pristup sopstvenim tržištima kako bi održala svoj rast, jer bi mogla uvećati svoju pregovaračku moć več i samom pretnjom da će to učiniti. Ova činjenica ukazuje na to da položaj Kine u globalnoj ekonomiji počinje da liči na onaj u Sjedinjenim Državama tokom posleratnog perioda, kada je SAD, zajedno sa Evropom, bila dominantna ekonomska sila. Decenijama nakon Drugog svetskog rata, Evropa i SAD predstavljale su više od polovine (i u jednom trenutku skoro 70 odsto) globalne proizvodnje i u velikoj meri nisu bile zavisne od tržišta u drugim zemljama, izuzev od prirodnih resursa kao što su nafta i minerali.

Današnja Kina se velikom brzinom približava sličnoj konfiguraciji. Ima veoma veliko domaće tržište – na kojem može da kontroliše pristup – sve veće prihode i visoku agregatnu tražnju; njen model rasta se, u isto vreme, sve više zasniva na domaćoj potrošnji i investicijama a manje na izvozu.

Ali, kako će Kina da zaposedne i rukuje svojom sve većom ekonomskom moći? U posleratnom periodu, razvijene svetske ekonomije su iskoristile svoj stav kako bi postavljale pravila igre u globalnoj ekonomskoj aktivnosti. Oni su to učinili tako da su, naravno, od ovih poteza imali koristi; ali su, isto tako, takođe pokušali da budu što je moguće više inkluzivniji za zemlje u razvoju.

Posleratne sile sigurno nisu morale zauzeti ovakav pristup. Bilo je u njihovoj moći da svoj fokus daleko više sažmu, usredsređujući se isključivo na sopstvene interese. To, možda ipak ne bi bilo previše mudro. Vredna je pamćenja činjenica da je u dvadesetom veku, nakon dva velika Svetska rata, mir bio najveći prioritet, uz – ili čak i pre – prosperiteta.

Sve indicije upućuju na to da se Kina kreće u istom pravcu. Ona, najverovatnije, neće slediti neki uski i sebični pristup, i to uglavnom zato što bi to umanjilo njen globalni rast i uticaj. Kina je pokazala da želi da bude uticajna u svetu u razvoju – a svakako u Aziji – igrajući ulogu partnera koji pruža podršku drugima – barem u ekonomskoj sferi.

Može li Kina ostvariti taj cilj – zavisiće od toga šta oca zemlja čini u dve ključne političke oblasti. Prva su investicije, gde je Kina agresivno nastupila uvođenjem različitih multilateralnih i bilateralnih inicijativa. Na primer, pored intenzivnog ulaganja u afričke zemlje, ona je 2015. stvorila i Azijsku banku za infrastrukturne investicije (Asian Infrastructure Investment Bank), dok je 2013. godine objavila “Inicijativu za transportni pojas i put”, koji bi trebalo da integrišu Evroaziju kroz velike investicije u autoputeve, luke i železnički transport.

Drugo, kako Kina upravlja pristupom svom ogromnom unutrašnjem tržištu, u pogledu trgovine i investicija, od toga će zavisiti dalekosežne posledice po sve kineske spoljno-ekonomske partnere, a ne samo po zemlje u razvoju. Domaće tržište u Kini je sada izvor njegove moći, što znači da će izbori i mogućnosti koje ona pruža u ovoj oblasti u bliskoj budućnosti u velikoj meri utvrditi njen globalni položaj i narednim decenijama.

Naravno, trenutna pozicija Kine u vezi pristupa domaćem tržištu je nešto manje jasna nego što su to njene ekonomske ambicije u inostranstvu. Ali, Kina će najverovatnije krenuti ka otvorenom, uglavnom multilateralnom okviru zasnovanom na pravilima. Lekcija izvučena tokom posleratnog perioda je da bi ovakav pristup bilo najprimerenije učiniti spolja, i time povećati međunarodni uticaj Kine. U ovoj fazi kineskog razvoja, jedan takav pristup koštaće malo – ako bi uopšte i postojali bilo kakvi troškovi – dok bi najverovatnije pružao mnogobrojne koristi.

Ono što ostaje da se vidi je odnos Kine sa Sjedinjenim Državama. SAD pate od ne-inkluzivnih obrazaca rasta i njemu srodnih političkih i društvenih pokreta i preokreta. Čini se kao da se Amerika danas odvaja od svog istorijskog posleratnog pristupa međunarodnoj ekonomskoj politici. Ali čak i da se SAD izoluju od sveta tokom mandata predsednika Trampa, i dalje je ova zemlja prevelika da bi se tek tako mogla ignorisati. Ukoliko Trampova administracija usvoji agresivnu politiku prema Kini, Kinezi neće imati drugog izbora osim da na takav američki stav odgovore.

Pa ipak, Kina u međuvremenu može nastaviti da se bavi multilateralnim pristupom zasnovanim na (dosad uspostavljenim) pravilima, te može očekivati široku podršku od drugih naprednih zemalja kao i zemalja u razvoju. Ključ i rešenje ne treba da budu ometeni od strane američkog zapadanja u nacionalizam. Na kraju krajeva, svi mi možemo pretpostaviti koliko cbi takav pristup mogao trajati.

Michael Spence, Project Syndicate

(Majkl Spens je dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije, profesor je ekonomskih nauka na Sternovoj školi pri Njujorškom univerzitetu, počasni član američkog Saveta za međunarodne odnose i viši saradnik Huverovog instituta pri Univerzitetu u Stenfordu)

Postati Voren Bafet: čovek, ne investitor


01

Na kraju odjavne špice HBO dokumentarca „Postati Voren Bafet“ (Becoming Warren Buffett) čujemo Bafetov napukli glas kako u falsetu peva „Negde iznad duge“ (Somewhere Over the Rainbow). U tom trenutku započinje jedna od ranijih scena iz serije, kada njegova ćerka Suzi kaže kako je uvek razdragana kada čuje ovu pesmu jer joj je otac nju pevao kada je bila mala. I mada možda deluje kao da je čudan način na koji je producent odlučio da okonča ovaj sjajni dokumentarac o najpoznatijem svetskom investitoru, ona, zapravo, iznenađujuće dobro odgovara čitavoj toj priči. Dokumentarac, koji je napravljen u saradnji s njim i njegovom porodicom bavi se Bafetom iz ugla biznismena i investitora; iako je u njoj prikazan kao čovek od krvi i mesa koji je „kao i svi mi“, sa svim svojim komplikovanim a često i teškim odnosima s osobama koje je najviše voleo – sve je ovo ušlo u dokumentarac, piše Džejms Surovjecki u Njujorkeru

I dalje smo, kao gledaoci i njegovi savremenici pod utiskom „najvećih hitova“ poslovne karijere Proroka iz Omahe. Slušamo o njegovim ranim preduzetničkim poduhvatima – kako je prodavao gazirane napitke i žvakaće gume od vrata do vrata, prodajući i po pet stotina novina i časopisa dnevno; saznajemo o njegovoj ljubavi prema brojevima i strasnom interesovanju da od malih nogu prati stanje na berzi. Bafet opisuje kako je doživeo prosvetljenje kada je čuo za Bendžamina Grejema (Ben Graham), jednog od očeva savremenog investiranja u osnovne vrednosti, a ne na osnovu mišljenja drugih ili pravca tržišta (tzv. value investing), bio je čovek od koga je dobio ideju kupovine “ispušenih priča” (cigar butts).

Bafet opisuje svoj pristup u to vreme kao ulaganja u “opuške”; kupovina akcija problematičnih kompanija sa na berzi potcenjenom vrednošću bila  je “kao kad na ulici pokupite opušak od kojeg bi mogao da se povuče još jedan dim”.

U filmu dobijamo i predstavu o njegovom partnerstvu sa Čarlijem Mungerom (Charlie Munger), koji je odigrao ključnu ulogu u Bafotovom preokretu poslovne strategije, naime, da od kupovine loših preduzeća po niskim cenama pređe na kupovinu velikih biznisa (već sada svima poznata kupovina Koka-Kole) po razumnim cenama. Ovo je, naime, bio potez koji je postavio temelj njegovog ogromnog bogatstva.02

Ipak, ono što je u ovoj seriji daleko zanimljivije od prostog „životopisa“ je dubinsko istraživanje Bafetovog privatnog života, i, posebno, njegov odnos sa svojom prvom suprugom, Suzan, koja je umrla 2004. godine.

Lični odnosi nisu bili nešto što je Bafetu bilo prirodom dato. U jednom momentu u filmu, on kaže: “Ne posedujem um koji bi se baš dobro snalazio u fizičkom univerzumu”, a čini se isto da je ovo istina kada je u pitanju njegov emocionalni univerzum. Bafet je, po sopstvenom opisu, kao dete, društveno nespretan i trapav (a veliki deo svog kasnijeg uspeha pripisuje tome što je kao mladić svim srcem prihvatio govore i filozofiju Dejla Karnegija). Serija je portret osobe za koju su finansijska pitanja ” laka”, kako kaže sam Bafet, “dok su ljudski problemi oni koji predstavljaju pravu teškoću.”

Bafet je, na neki način, arhetipsko oličenje karaktera koji nam se najbolje može dočarati kao „rasejani profesor“, toliko obuzet sobom i sopstvenim razmišljanjima da nije uvek bio svestan onoga šta se dešava oko njega (On sam priznaje da se ne seća boje zidova u svojoj spavaćoj ili dnevnoj sobi.) Ovo može pasti dosta teško onima koji su oko vas.

“Fizička blizina sa Vorenom ne znači uvek i da je uvek prisutan kad je sa vama”, kaže Suzan u jednom starom TV intervjuu koji je za stanicu CBS napravio poznati televizijski voditelj Čarli Rouz. Njegova deca ponavljaju ta ista razmišljanja i stavove o Vorenu. Njegov sin Hauard kaže da je teško povezati se sa njim na emotivnom nivou, “Jer to nije osnovni način na koji on funkcioniše”. Suzi, njegova ćerka, kaže da je uvek bilo najbolje obraćati mu se „kratkim rečenicama i pomalo“; jer, ako biste mu „predugo“ govorili, “izgubili biste ga kao sagovornika nauštrb još jedne njegove monumentalne ideje koja mu je tog trenutka sinula u glavi.”

03

Bafetova do izvesne mere cerebralna i ka sebi okrenuta priroda izgleda da je u njemu ležala od samog rođenja, i da nije ničim isprodukovana. Ovaj dokumentarni film, takođe, nenametljivo sugeriše da je ovu njegovu crtu tokom dečaštva možda donekle pojačao njegov porodični život. Bafetov otac, čiji portret i dalje visi na zidu kancelarije njegovog sina u Vorenovoj kompaniji Berkshire Hathaway je, po njegovim rečima, oličenje velikog tate, nežan i inspirativan. “Najbolji poklon koji sam ikada dobio je da od rođenja imam takvog oca”, kaže Bafet.

Njegova majka koja je uvek briljirala i bila ambiciozna, predstavljala je, međutim, neku sasvim drugu priču: Mučile su je hronične glavobolje, i, kako sam Bafet kaže, “Ne biste želeli da budete pored nje u trenucima dok je imala te strašne glavobolje. Tada bi lako mogla da vas potkači.“

Bafetova sestra Doris je još otvorenija, dok govori da odlično pamti kako je “bila prestravljena svojom majkom tokom njenih napada glavobolje. Kada bih se probudila ujutro, neretko sam mogla da čujem njen glas i da, po tom njenom jutarnjem tonu i boji tačno ocenim  da li će joj dan biti loš ili ne.” Ipak, teško bi se moglo spekulisati idejom da je Bafetova emotivna rezervisanost mogla biti, makar delom, reakcija na ovakva i slična previranja kod kuće.

Ali Bafet je, kako su godine i decenije prolazile, ovu rezervisanost uspevao da sve bolje potiskuje. Ovaj film pravi osvrt na njega kao na čoveka koji pokušava, sa zadrškom ali uspešno, da otvori sebe prema svetu, dopuštajući i da ovaj uđe u njega. Bafet je ovaj psihološki napor, koji je urodio sa dosta uspeha, skoro u potpunosti pripisao svojoj prvoj ženi: “Bio sam (emotivno) klimava, jednodimenzionalna ličnost. Ona (prva supruga) me je dovela u red.” Suzan je 1977. otišla iz Omahe (gde je Bafet živeo više od šezdeset godina), a njih dvoje je i dalje ostalo blisko (nikada se nisu razveli), pa mu je ona kasnije čak i pomogla da što bolje „orkestrira“ svoju vezu sa Astrid Menks, kojom se  oženio nakon što je Suzan preminula.

05

Suzan, koja je u nekom smislu prava zvezda ovog dokumentarnog filma, izgleda da je bila ona pokretačka snaga koja je stajala iza Bafetove evolucije kao ličnosti. Ona je ta koja ga je zainteresovala za pitanje građanskih prava i feminizam, koja ga je inspirisala da postane nešto više od javne ličnosti i da veći deo svog zarađenog novca pokloni još tokom života (Bafet, sa svojom sklonošću za mešanje i sjedinjavanje najraznovrsnijih interesa, hteo je da novac tokom života skuplja, a da ovaj bude poklonjen tek nakon njegove smrti). Paradoks samog naslova dokumentarca je u tome što mu je, da bi postao takav Voren Bafet kakav je danas – prisan, skroman i sušta suprotnost jednom Donaldu Trampu – bilo potrebno da na mnogo načina „ubije“ onog izvornog sebe: da prestane da bude ono što, zapravo, jeste, ili da, u najmanju ruku, prestane da bude onakav kakvog ga je priroda, uglavnom, sazdala.

Postoji još jedan paradoks koji je u seriji takođe samo nagovešten: osobine koje su za njega bile problem i izazov za okolinu upravo su one iste osobine koje su ga i načinile tako briljantnim investitorom. Ovo je prikazano daleko suptilnije nego što je puka ljubav za brojke i računanje, koje je Bafet toliko voleo. U stvari, njegov pravi genije nije se samo sastojao u njegovoj sposobnosti da se identifikuje sa (na berzi) potcenjenim a u realnosti sjajnim kompanijama; ovde se takođe radi i o njegovom talentu i sposobnosti da te kompanije kupi i zadrži čak i tokom neizbežnog, ponekad dugotrajnog, perioda fluktuacija i hirovitosti s kojima su suočena sva tržišta. Ovde se ne radi samo o prostom „dubokouvidu“: Voren je takođe imao talenat i sposobnost da se lako razdvoji od sopstvenih emocija, da bude surovo realističan i racionalan u vreme kada drugi (investitori) postupaju neracionalno i impulsivno, kao i da sačuva svoju mirnoću onda kada su drugi u panici, a kretanja na berzi hirovita i nepredvidiva.

Voren je oduvek mrzeo nepredvidivost i impulsivnost, zazirao je od emocija a oslanjao se na surovu logiku; to je, između ostalog, i jedan od ključnih razloga koji je doprineo njegovom poslovnom uspehu.

Na zidovima njegove kancelarije u Berkšir Hataveju vise uramljene naslovne strane iz doba kada je američkim tržištima zavladala nepojamna tržišna panika, naime, onih dana kada se 1929. godine dogodio finansijski krah američke berze. Ove naslovke i ilustracije služe mu kao svakodnevni višedecenijski podsetnik da nikada ne podlegne strastima trenutka. To je osobina koju bi, po njegovom dubokom ubeđenju, trebalo da svi investitori imaju pre i posle svakog svog poslovnog poteza. Međutim, biti u stanju da to uradite – da imate snage i mirnoće da kupujete onda kada svi ostali urlaju kako “po svaku cenu treba prodavati” – i da ne kupujete onda kada vam svi govore da to učinite je veoma teška veština kojom može ovladati samo nekolicina. Kada se radi o Bafetu, čini se kako je ova osobina u njega usađena poput disanja.

Nije, međutim, teško uveriti se da hiperracionalnost, sposobnost da napravite otklon i distancu od onoga što se dešava oko vas takođe mogu doprineti da se zaista teško povezujete sa događajima iz vaše okoline i svakodnevnog života; događajima koji se, na kraju krajeva, zbivaju u ovom trenutku. Bafet je rođen da bude dobar u ulaganju.

A morao je da radi zaista teško kako bi u životu postao dobar – ne samo kao investitor.

Džejms Surovjecki, Njujorker

 

Srbija: evropski centar Kine za infrastrukturu


Prva poseta jednog kineskog predsednika Srbiji posle trideset godina postavila je novi politički okvir za međusobne odnose dveju zemalja, rekao je u emisiji Svet sa Sputnjikom Jovan Čavoški, istraživač-saradnik sa Instituta za noviju srpsku istoriju.

00

Emisija Svet sa Sputnjikom bavila se pre nekog vremena saradnjom Srbije i Kine. Da li nekome smeta strateško partnerstvo dve zemlje, i može li Srbija da bude „most“ između Kine i Evropske unije?

Jovan Čavoški, istraživač-saradnik sa Instituta za noviju srpsku istoriju, smatra da cse posetom kineskog predsednika Srbiji postavljen novi politički okvir međusobnih odnosa dveju zemalja.

„Srbija je u ovom delu sveta prepoznata kao kineski centar za infrastrukturu. Modalitet 16+1 ujedno stvara i novi modalitet odnosa Kine sa zemljama Evrope, bez obzira na to da li su članice Unije ili ne, a Srbija tu igra važnu ulogu. Obični kineski građani imaju izražen prijateljski odnos prema Srbiji, a na političkom nivou ti odnosi konstrantno napreduju“, kaže Čavoški.

04Kako kaže Čavoški, Srbija u očima Kine figurira kao prijateljska zemlja jer nikada nije zauzela kontroverznu poziciju prema Pekingu. Iako će najstabilniji koridor novog kineskog „Puta svile“ biti onaj kroz Rusiju, prva faza kineskih investicija u ovom delu sveta je, smatra Čavoški, izgradnja infrastrukture. To će za Srbiju biti jako značajno, i ostaće joj kao trajno nasleđe dobrih odnosa sa Kinom.

Nikola Janković iz Privredne komore Srbije kaže za Sputnjik da država, u skladu sa svojim mogućnostima, radi na privlačenju kineskih investicija. Prema njegovim rečima, teško je porediti Srbiju i Kinu, ali ima puno mogućnosti za unapređenje odnosa.

„Srbiji su jako bitne kineske investicije u proizvodne delatnosti. Ta zemlja osvaja zapadnoevropsko tržište svojim proizvodima, a sve je više prisutna i na istočnoevropskom tržištu. Srbija je na kineskom ’Putu svile‘ svakako jedna stepenica ka Evropi“, napominje Janković.

On dodaje da je Privrednoj komori Srbije potrebno ozbiljno predstavništvo u Kini, jer je teško probiti se na tržištu na kojem su već prisutne najveće svetske kompanije. Naše firme, iako skromno, izvoze na kinesko tržiše, a osvajanje izvoza prehrambenih proizvoda u Kinu za Srbiju bi bio veliki plus.

08I novinar Borislav Korkodelović smatra da je Srbija „jedna od kapija kineskog ulaska u Evropu“, ali napominje da je trgovinska razmena Kine sa Srbijom zanemarljiva u odnosu na razmenu koju ta zemlja ima sa Evropom. On dodaje da je u saradnji Srbije i Kine „samo mašta granica“, jer Kinezi, kako kaže, imaju mnogo ideja.

„Ne bi me čudilo da Evropskoj uniji zasmeta dobra saradnja Beograda i Pekinga. Mislim da će novi kineski ’Put svile‘ biti veliko iskušenje, jer Kinezi mnoge tačke na tom putu ne kontrolišu — i toga su svesni. S druge strane, Amerikanci se ne osećaju lagodno dok gledaju kako se Kina uzdiže neverovatnom brzinom. Novi ’Put svile‘ ne može da prođe bez Amerike, ali je pitanje u kojoj će se meri ona uključiti“, napominje Krkodelović.

Kako kaže naš sagovornik, Hladni rat je prestao na Istoku, ali ne i na Zapadu — jer se tamo Rusija i Kina i dalje doživljavaju kao „crvene“ zemlje. Moskvi i Pekingu je zapravo zajedničko to što su obe ugrožene politikom Sjedinjenih Američkih Država.

Sputnik News

U borbi za Afriku Kina pobedila Zapad


U poslednjih 15 godina Kina jača svoj uticaj na Crnom kontinentu. Peking je danas najveći trgovinski partner Afrike, a direktne kineske investicije i kreditiranje u afričke zemlje rapidno rastu. Korist je obostrana — Kinezima su važni afrički resursi, a kineske investicije su dovele do ekonomskog rasta i smanjenja siromaštva na najgladnijem kontinentu.

Interesovanje Pekinga za Afriku objašnjava se sve većim geopolitičkim i geoekonomskim značajem ovog regiona u svetu. Afrika je dugo smatrana „beznadežnim kontinentom“, ali je gotovo neopaženo postala „kontinent budućnosti“, koji beleži ubrzani ekonomski i društveni rast, navode eksperti. Kao i krajem 19. veka, velike sile i danas vode bitku za „crnu Afriku“ — Amerika, Kina, Indija i posustale evropske države bore se za resurse. Afrika ima ogromnu teritoriju, oko milijardu stanovnika i ogromna prirodna bogatstva, koja prema različitim procenama čine 30-40 odsto svetskih rezervi sirovina — nafte, dijamanata, zlata i drugih ruda. Za poslednjih 30 godina, prema podacima Uprave za energetske informacije SAD, dokazane rezerve nafte u Africi uvećale su se za 120 odsto, sa 57 milijardi barela 1980. godine na 124 milijarde barela, 2012. A prema procenama kompanije KPMG, na obalama kontinenta ima još najmanje sto milijardi barela, koji „čekaju da budu otkriveni“.

Takođe, značajno su porasle i dokazane rezerve prirodnog gasa — sa 210 triliona kubnih stopa 1980. godine na 509 triliona 2012, odnosno za više od 140 odsto. Zahvaljujući intenzivnim potragama te brojke se stalno povećavaju. Recimo, nedavno je u Mozambiku pronađeno 127 triliona kubnih stopa gasa, a dodatne nedokazane rezerve procenjuju se na još 152 triliona.

Peking je „u borbu“ za Afriku ušao 2000. godine i vrlo brzo je pretekao Zapad i postao najvažniji trgovinski partner Afrikanaca. Još 2009. godine Kina je prestigla SAD, a već 2013. afričko-kineska trgovinska razmena premašila je 210 milijardi dolara, a Kinezi su ostavila Amerikance daleko iza sebe. Sa Zapada se čuju optužbe da je posredi „novi tip kolonijalizma“, ali većina Afrikanaca smatra da je partnerstvo sa Kinom dobrodošlo i da pogoduje razvoju kontinenta.

Brojke pokazuju da je 2013. godine uvoz sirove nafte iz Afrike pokrio 23 odsto potreba Kine. Pritom, nafta čini 64 odsto od ukupnog uvoza Kine iz afričkih zemalja. Takođe, Afrika obezbeđuje šest odsto kineskog uvoza rude gvožđa (uglavnom iz Južne Afrike) i 8,3 odsto uvoza bakra (uglavnom iz Zambije). Formula afričko-kineske saradnje definiše se kao „pomoć u zamenu za resurse“. Direktne investicije Kine u afričke zemlje uvećale su se sa 500 miliona dolara 2003. godine na skoro 15 milijardi dolara 2012. Neki procenjuju da ukupan obim kineskih ulaganja u ekonomije afričkih zemalja sada iznosi od 40 do 45 milijardi dolara, od kojih su skoro 15 milijardi direktne investicije. Kinezi ulažu u infrastrukturu, industriju, transport, energetiku, poljoprivredu i građevinu, u pedesetak afričkih zemalja. U Africi posluje preko 2.000 kineskih kompanija, a u poslednjih desetak godina tamo se preselilo i oko milion kineskih biznismena i radnika.

Eksperti ocenjuju da Kina, podstaknuta „glađu“ za sirovinama i masovnim tržištima, nastupa odlučno. Na kontinentu se grade luke, saobraćajnice, železničke pruge, aerodromi, brane, električne centrale, naftovodi, tržni centri… Uz upravljanje kineskih stručnjaka pojavile su se plantaže pamuka, otvaraju se fabrike i puštaju u rad hidrocentrale…

Jedan od većih projekata je izgradnja železničke pruge na istoku kontinenta, koja će povezivati više istočnoafričkih zemalja. Posebnu pažnju zaslužuju napori Kine u eksploataciji uranijuma na Crnom kontinentu. Dugogodišnji lideri tržišta uranijuma su Kanada, Kazahstan i Australija. Peking sa nekim od njih trguje, ali sada sve više računa na nove snabdevače uranijuma — Namibiju, Južnoafričku Republiku i Niger. Nalazište Hisab u Namibiji, čiji je godišnji kapacitet 5.700 tona, pretvorio je zemlju u jedan od najvećih izvoznika uranijuma u svetu. Ako se posmatra učešće Kine u afričkoj privredi, može se zaključiti da Kinezi imaju ogromne građevinske i infrastrukturne projekte u regionu. Tu recimo spada izgradnja velike džamije u Alžiru, koju gradi Kineska državna građevinsko-inženjerska korporacija CSCEC, a čija se vrednost procenjuje na 1,3 milijarde. Džamija će moći da primi 120.000 ljudi. U Gani je, na primer, kompanija „Sinohydro“ izgradila hidroelektranu, čija je vrednost 700 miliona dolara. To je samo deo velikog kineskog projekta izgradnje hidroelektrana u mnogim afričkim zemljama. Takođe, u Gvineji je sagrađen kongresni centar, vrednosti od 800 miliona dolara. Za 3,5 milijarde dolara Kinezi su u Angoli izgradili novi grad Kilambu, predviđen za 500.000 ljudi, a u Keniji su za 300 miliona dolara napravili najveći put u Istočnoj Africi, koji spaja Najrobi sa gradom Thika. Osim toga, Kinezi grade i stadione i sportske centre u mnogim afričkim državama.

Ovo je samo delić projekata koji Kinezi realizuju u Africi.

Kineski predsednik Xi Jingping je još u decembru prošle godine govorio o planovima da uključi Afriku u projekat morskog „Puta svile“. Tada je Kina obećala Afrikancima 60 milijardi dolara investicija i kredita. Deo te sume otići će na projekte u okviru „Puta svile“. „Novi put svile“ spajaće Aziju, Evropu i Afriku, a glavni cilj tog projekta je povezivanje ljudi i jačanje kapitala, investicija, saradnje u trgovini i razvijanje infrastrukture.

Osim toga, kineski zvaničnici su više puta isticali da taj kontinent ostaje jedan od prioriteta njihove politike. Afrika je već puna kineskih prodavnica i kineske robe, ali Kina računa na dalje širenje tržišta. Saradnja, međutim, nije uvek pogodna za Afrikance — kineski radnici im zauzimaju radna mesta, a u Južnoafričkoj Republici je, recimo, kineski tekstil potisnuo domaću proizvodnju. Ali Kinezi mudro rade — oni grade puteve, infrastrukturu, nude kredite, daju pomoć.

Cilj — rast uticaja i ekonomska korist. Alarmantna nestašica vode u svetu Osim toga, Kina je afričkim liderima ponudila alternativu i tako im omogućila da ignorišu mnoge zapadne zahteve. Kinezi daju novac i ne vezuju ga za politička uslovljavanja. Kineska roba široke potrošnje po svojim karakteristikama (niska cena, jednostavnost upotrebe i sl.) savršeno odgovara afričkim kupcima. Kinezi na ovom tržištu dominiraju i zato što se proizvođači iz drugih zemalja plaše mnogih rizika koji vrebaju u ovom regionu. To olakšava razumevanje sa afričkim liderima, kao i činjenica da Peking nema običaj da se meša u unutrašnju politiku afričkih zemalja. Takođe, Kina za razliku od zapadnih država ne kritikuje lokalne vlasti za narušavanje ljudskih prava.

To što su Kinezi uspostavili dobre odnose sa afričkim vlastima jako nervira Zapad. Još 2012. godine Hilari Klinton je tokom svoje afričke turneje kritikovala zemlje koje „daju Africi novac, ne mareći za to što on ide u ruke autoritarnih vlada“. Ona nije direktno „prozvala“ Kinu, ali je bilo više nego jasno na koga je mislila.

Olivera Ikodinović, Sputnik News