Tag Archives: mir

Si: Samo socijalizam može spasiti Kinu

Predsednik Kine Si Đinping rekao je juče, nekoliko dana posle reizbora u parlamentu, da “samo socijalizam može spasiti Kinu”.

Si, koji se smatra najmoćnijim kineskim liderom u poslednjih četvrt veka, u govoru na zatvaranju godišnje sednice parlamenta utvrdio je vodeću ulogu Komunističke partije Kine.

“Istorija je dokazala i nastaviće da dokazuje da samo socijalizam može spasiti Kinu. Samo razvojem socijalizma s kineskim karakteristikama moći ćemo da postignemo veliku renesansu kineske nacije”, rekao je Si, prenosi Beta pozivajući se na AFP.

Kineski lider, kom je parlament odobrio vremenski neograničenu vlast, naveo je da izuzetni uspon zemlje u poslednje četiri decenije “nije pretnja” ni za koga.

“Kina nikada neće žrtvovati interese drugih zemalja zarad sopstvenog razvoja. Samo oni koji imaju naviku da prete drugima vide druge kao pretnju. Niko ne treba da pogrešno razume ni da iskrivljuje iskrene želje i dela kineskog naroda za doprinos miru i razvoju čovečanstva”, rekao je Si.

U novom upozorenju Tajvanu, ostrvu koje se faktički otcepilo 1949, Si je izjavio da Kina “nikada” neće prihvatiti otcepljenje nijednog dela svoje teritorije.

“Dela i manevri usmereni na podelu zemlje su osuđeni na propast”, izjavio je on.

SAD su nedavno usvojile zakon kojim se visokim funkcionerima dozvoljava da posećuju Tajvan, i obratno. Peking se smatra jedinim legitimnim predstavnikom Tajvana i ne dozvoljava kontakte tajvanske vlade sa stranim zemljama.

Sledeće godine biće obeleženo 70 godina od osnivanja Narodne Republike Kine.

“Ovo je prekretnica u razvoju Kine”, rekao je kineski predsednik Si Đinping otvarajući prošlogodišnji kongres Komunističke partije Kine, i dodao da će zahvaljujući novoj viziji socijalizma sa kineskim karakteristikama Kina od 2020. do 2035. godine ostvariti cilj socijalističke modernizacije da bi do 2050. postala velika, moderna socijalistička zemlja koje je prosperitetna, jaka, demokratska, kulturno napredna, složna i lepa.

Neupućenima je uvod u Sijev izveštaj pod naslovom “Razmišljanja o socijalizmu sa kineskim karakteristikama” zvučao pretenciozno ali poznavaoci Kine kažu da je ono što je izložio najveća promena u doktrini Komunističke partije u poslednjih 36 godina.

Šta je to Si promenio? Na 11. kongresu, 1981. godine, najveća protivrečnost u kineskom društvu koju Partija treba da reši definisana je kao “protivrečnost sve većeg ljudskog materijala i kulturnih potreba naroda i društvene produkcije”.

Drugim rečima, Kina je suviše siromašna da bi zadovoljila kulturne potrebe sve brojnijeg stanovništva.

Predsednik Si sada je promenio tu definiciju i za najveću protivrečnost označio “nesklad između neadekvatnog i neravnomernog razvoja i sve većih potreba naroda za boljim životom”.

Umesto prosto “kulturnih potreba” pojavio se “bolji život” koji Si konkretizuje kao širok pojam koji ne obuhvata samo potrebu ljudi za materijalnim boljitkom i kulturnim napretkom, već i njihove sve veće zahteve za “demokratijom, vladavinom prava, pravdom i poštenjem, bezbednošću i čistijom životnom sredinom”.

Najprostije rečeno, Si pred Partiju prvi put stavlja činjenicu da Kinezi žele da imaju sve ono u čemu uživaju građani drugih razvijenih zemalja na svetu. Zemalja koje imaju drugačije političke sisteme.

Da socijalistička kineska država ne bi prošla kao sve druge socijalističke utopije u istoriji potrebno je da shvati šta narodu treba i da ima snage to i da isporuči.

Kina je u proteklih 20 godina 700 miliona svojih građana izvukla iz siromaštva, čak 140 miliona njih se našlo u srednjoj klasi, mereno zapadnim standardima.

Zahvaljujući reformama privreda je rasla dvocifreno na godišnjem nivou a i danas, u vreme opšte svetske stagnacije, prosečan godišnji rast je oko 7,5 posto.

Iz toga bi se dalo zaključiti da je Partija i do sada radila na boljem životu, kako ga je opisao Si.

I to je tačno ali je problem što sve to nije postignuto bez gubitaka. Prvobitne reforme počivale su na jeftinoj radnoj snazi, prljavim tehnologijama, teškim uslovima rada, a delovi Partije nisu ostali imuni na ono što se dešavalo i u svim ostalim perestrojkama u kojima su političari odlučivali o novcu – korupciju.

Kinezi otvoreno govore da su do pre pet godina za svakog zvaničnika bili gotovo sigurni da je korumpiran.

Pre pet godina, na prošlom, 18. kongresu KP Kine, Si Đinping je preuzeo kormilo od Hu Đintaoa i ubrzo zatim izrazio sumnju da će Partija, takva kakva je, imati snage da dovede Kinu do toga da postane svetski lider u privredi, vladavini prava i demokratiji.

Si vidi “socijalizam sa kineskim karakteristikama” kao istinsku demokratiju, ali elitističku. Da bi bila elitistička, Partija mora da bude prava elita, intelektualna i moralna.

Tokom njegovog prethodnog mandata stotine disciplinskih komisija pročešljalo je Partiju uzduž i popreko. Kažnjene su stotine hiljada članova, smenjene i uhapšene desetine hiljada, mahom zbog korupcije.

Od zvaničnika se danas više ne traži samo da budu ideološki potkovani, čak nije dovoljno ni da samo budu moralni. Pre svega se cene organizaciona sposobnost i razumevanje ekonomije.

“Da bi vodila veliku socijalističku zemlju sa više od milijadu i trista miliona ljudi, Partija mora da bude kako politički jaka, tako i vrlo kompetentna. Moramo da sačuvamo sposobnost da učimo”, rekao je Si u izveštaju pred Kongresom.

Za 90 miliona članova koliko ih ukupno ima Partija, organizovano je sto miliona obuka i obrazovnih kurseva. Svi zvaničnici višeg ranga podvrgnuti su revizijama rezultata, najviše BDP-a u gradovima ili provincijama kojima upravljaju i testiranju.

Na svim nivoima smenjeno je 17.000 zvaničnika jer testove nisu prošli. Čak 9.500 nije dobilo unapređenje. Kad se tome doda nekoliko desetina hiljada koji su smenjeni zbog plagijata, falsifikata i drugih prekršaja, otvorilo se mnogo mesta za novu klasu upravljača.

O tome govori i deo izveštaja Si Đinpinga koji kaže da će “produbiti reforme u poslovnom sektoru, rasturiti administrativne monopole, ubrzati reforme tržišnog formiranja cena faktora proizvodnje, olabaviti kontrolu pristupa tržištu u sektoru usluga i poboljšati mehanizme kontrole tržišta… Obezbediti da se vrednost valute i kamate formiraju tržišno i poboljšati sistem regulacije finansijskog sektora tako da se izbegnu sistemski finansijski rizici.”

Doslovno sve od navedenog nalazi se, u nekakvom obliku, negde u zakonima slobodnog tržišta zapadnih razvijenih zemalja.

Ekologija ne samo da nikada nije figurirala u izveštajima lidera Partije, već je Kina i na svetskoj sceni bila, s opravdanjem, dežurni loš momak kad je reč o brizi o životnoj sredini.

I ne samo u svetu, sami Kinezi su izvršili pritisak na vlasti da misle na zagađenje.

Aplikacije za praćenje zagađenosti su među najprodavanijim u velikim gradovima Kine, a neki Kinezi su čak i emigrirali jer ne žele da im deca rastu u vazduhu koji štipa za oči u grlo.

Si Đinping je shvatio da mora da obrati pažnju i na taj zahtev naroda pa je obećao da će “ova generacije odraditi svoj deo posla da bi korist imale buduće generacije”.

Kina je pristupila sporazumima o sprečavanju globalnog zagrevanja, neke od novoizgrađenih termoelektrana na ugalj smatraju se najčistijim tog tipa na svetu, a 24 odsto energije sada dolazi iz obnovljivih izvora.

Dakle, “socijalizam sa kineskim karakteristikama” može se posmatrati kao vrsta elitističke demokratije gde najmoralniji, pošteni, obrazovani i oprobano ekonomski sposobni pojedinci koji žele da se bave politikom, vode državni aparat koji brine o potrebama naroda i ne stoji na putu privrednicima – iako nikada neće biti opštenarodna demokratija zapadnog tipa, već “marskistička partija koja uči”.

Papa i kalkulantstvo: nesklad s imidžom branioca potlačenih

Neki vernici kažu da se osećaju napuštenima kada vide kako papa Franja ostvaruje diplomatske ciljeve u Kini, Rusiji i na Srednjem istoku. Priču o papinim diskutabilnim potezima donosi Wall Street Journal.

Nedavna odluka pape Franje da dvojicu kineskih biskupa lojalnih Rimu zameni odabranicima kineske komunističke vlade, najava je Franjinih širih poteza kojima Vatikan želi da „resetuje“ svoj odnos s Pekingom; ovaj potez izmamio je vapaje i povike da je izdajnik: njemu su se suprotstavili zagovornici dugo proganjane, ilegalne Katoličke crkve.

Papine aktivnosti u Kini su karakteristične za jednog lidera koji je više puta praktikovao real-politiku zarad postizanja njemu važnih ciljeva. Međutim, real-politika i politički lideri kose se s imidžom koji papa Franja ima među mnogim katolicima – i ne samo njima – kao branioca ugnjetenih – profil koji će verovatno biti dodatno testiran tokom njegove kampanje za poboljšanje vatikansko-kineskih odnosa, a gotovo sedam decenija nakon međusobnog razlaza.

Prema osobi dobro upućenoj u ovo pitanje, papa je odlučio da prizna sedam kineskih episkopa koje je odobrila kineska vlada, čineći krupan ustupak Pekingu u nastojanju za otopljavanjem međusobnih odnosa i – na veoma dugi rok – mogućeg povratka diplomatskih veza prekinutih 1951. godine. U sklopu te odluke, papa Franja odlučio se da dva episkopa lojalna Vatikanu zameni prelatima iz onog dela katoličke crkve koja je pod državnom kontrolom.

Kardinal Džozef Zen (Joseph Zen), bivši episkop Hong Konga je u ponedeljak 29. januara napisao da se čini kako Vatikan “rasprodaje katoličku crkvu u Kini”. Vatikanski zvaničnici sada očekuju da će Papin stav u Kini izazvati daleko više takvih kritika od strane onih kineskih katolika koji odbacuju vladinu kontrolu crkve.

A nije ovo prvi put da su se katolici požalili kako ih je papa napustio zarad ostvarivanja svojih diplomatskih ili političkih ciljeva. Pa ipak, dok ishod njegove inicijative u Kini i dalje ostaje nejasan, onda kada je papa Franja u prošlosti činio iste takve promene, priroda njegovih dugoročnih ciljeva uglavnom je ograničavala poniženje i štetu nanetu njegovom imidžu.

Papa Franja “je ekstremno realistična osoba koji dugo i zdušno vaga i proračunava posledice onoga što će reći ili učiniti”, rekao je Sandro Magister, stručnjak iz Vatikana koji piše za italijanski magazin L’Espresso. “Da bi postigao određene rezultate, on je u celosti spreman da potceni brižnost koju inače pokazuje prema prognanima i ugnjetenima.”

Ukrajinski hrišćani kažu da je papa Franja umanjivao značaj ruske agresije na njihovu zemlju, opisujući borbu Ukrajinaca protiv Rusije podržanih separatista na istoku zemlje kao “bratoubistvo”. Oni kažu da je takav papin stav odraz njegovih nastojanja za negovanjem odnosa sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja ima bliske veze sa Kremljom. Franja je 2016. godine napravio dramatičnu prekretnicu u svojim nastojanjima da ponovo spoji katoličke i pravoslavne crkve 1.000 godina od rasscepa tj. šizme; sada, je po prvi put nakon jednog milenijuma, održan sastanak katoličkog poglavara sa ruskim pravoslavnim patrijarhom.

Slično tome, hrišćani na Bliskom istoku optužili su papu da zanemaruje njihov hrišćanski zavet kako bi promovisao bolje veze sa islamom, kao kada je 2016.  tokom posete izbegličkom kampu u Grčkoj dovodio k sebi samo muslimane ali ne i izbeglice hrišćanske veroispovesti. Njegov pomirljiv pristup prema muslimanskom svetu, uključujući njegovo rado ponavljano insistiranje na tome  da „islamski terorizam na neki način nije inspirisan religijom“, široko je shvaćen kao napor da se održi mir s ovom religijom koja ima više od 1,6 milijardi sledbenika širom sveta.

Mnogo je onih koji su prošle godine videli potvrdu ovakvog papinog pristupa kada je publika na Muslimanskom univerzitetu u Egiptu pozdravila papinu osudu svakog nasilja počinjenog u ime Boga.

Što se tiče Kine, papa nastoji da, barem postepeno, poveća versku slobodu katolika, pa čak i putem kompromisa sa zvanično ateističkom državom. Papa, takođe, traži način za objedinjavanje nezakonite katoličke zajednice i članova crkve pod kontrolom države.

Neki od katolika i njihovih simpatizera obavezali su se na otpor protiv takve papine politike, bez obzira na buduća dešavanja. Njegov uspeh zavisiće od toga da li će ostatak sveta ovakve njegove poteze oceniti kao oprez ili kao – oportunizam.

WSJ

Making China Great Again (1/3)

Sledi prvi deo priče o usponu Kine i zalasku Sjedinjenih Država, članak iz pera Njujorkerovog dopisnika iz Pekinga, Juena Osnosa. Kao iskusan novinar i dnevni komentator – a uprkos svog oštrog kritičkog stava prema Trampu, što je popularno među čitaocima nedeljnika u kojem je angažovan – Osnos ipak donekle ostaje zaglavljen u sferi klasičnih američkih sentimenata i resentimana, predrasuda i predubeđenja. I pored toga, Osnos ovde donosi nadasve korisne i zanimljive podatke o manje poznatim trenucima sa kineskog puta ka vrhu.

Kada je kineski akcioni film “Wolf Warrior II” stigao u bioskope jula 2017. godine, izgledalo je kao da se radi o još jedom standardnom „pucačkom“ filmu koji nas zabavlja toliko poznatim akcionim zapletom „pobij sve i vrati se sam“, u kojem samotni heroj „solira“ pejzažima prošaranim čestim eksplozijama. Međutim, u roku od dve sedmice, “Wolf Warrior II” je postao najveći kineski film svih vremena. Često se dešavalo da na završetku projekcije publika ustane i kličuči proprati kraj uz bučne ovacije; bilo je i takvih koji su pevali nacionalnu himnu. Kina ga je prošlog oktobra izabrala za svog zvaničnog kandidata na predstojećem Oskaru u kategoriji filma ne-engleskom jeziku.

Glavni filmski heroj, Leng Feng, kojeg igra akcioni superstar Vu Đing (koji je takođe i režirao film) veteran je iz redova “vučjih ratnika”, formacije specijalnih snaga Kineske narodnooslobodilačke vojske. Nakon što se penzionisao, počinje da radi kao čuvar u izmišljenoj afričkoj zemlji, u područjima gde se kineski poduhvati odvijaju u inostranstvu. Pobunjenička armija uz podršku zapadnih plaćenika pokušava da preuzme vlast, a zemlja je zaglibljena u građanski rat. Leng prikuplja civile koje vodi do kapije kineske ambasade, gde ambasador uđe u bitku i izjavi: “Stani! Mi smo Kinezi! Kina i Afrika su prijatelji.” Pobunjenici drže pod vatrom i obezbeđuju tu lokaciju, dok se preživeli prebacuju u sigurno okrilje kineskog bojnog broda.

Leng spasava jednu američku lekarku, koja mu kaže da će marinci priteći u pomoć. “Ali gde su sada?”, upita je Leng, na šta ova poziva američki konzulat i – umesto osoblja – sluša snimljenu poruku: “Nažalost, zatvoreni smo.” U završnoj odsudnoj bici, zlikovac (kojeg igra američki glumac Frank Grillo) kaže Lengu: “Ljudi poput tebe uvek će biti inferiorni prema ljudima kao što sam ja . Navikni se na to.” Leng ga isprebija do smrti, uzvraćajući mu: “Inferiornost je sada jebena prošlost.” Film se završava kadrom u kojem je u prvom planu kineski pasoš, uz reči: “Ne odustajte ako u inostranstvu upadnete u opasnu situaciju. Molim vas da zapamtite da će vam snažna zemlja uvek čuvati leđa!”

Kada sam se 2005. preselio u Peking, malo bi toga iz ove filmske priče imali smisla za ondašnju kinesku publiku. Uz povremene doze invencija i izražene sentimentalnosti, film se zasniva na skorašnjim događajima. Kineska mornarica je 2015. sprovela svoju prvu međunarodnu evakuaciju, spasavši civile od borbi u Jemenu; Kina je prošle godine u Džibutiju otvorila svoju prvu vojnu bazu u inostranstvu. Došlo je, takođe, i do dubljeg razvoja. Decenijama se kineski nacionalizam obrtao oko žrtve kao svoje centralne ose i ideje: ovo je gorko nasleđe invazije i imperijalizma, isto tako i sećanja na onu do pre par decenija toliko slabu Kinu – zemlju koju je krajem devetnaestog veka filozof Liang Kichao nazvao “Bolesnikom Azije”. Film “Wolf Warrior II” obuhvata jednu novu, muskulozniju tj „mišićaviju“  iteraciju narativa Kine o samoj sebi – baš kao što je Rambov heroizam pre 35 godina bio filmska ilustracija političkih poteza i stavova, prisutnih u doba Reganove administracije.

Nedavno sam u Los Anđelesu upoznao Vua Đinga; došao je kako bi svoj film promovisao uoči dodele Oskara 4. marta. Vu ima četrdeset tri godine i kratku oštru kosu, snažnu vilicu i glasan, samouveren nastup. Bio je na štakama, što je rezultat “skakanja sa previše zgrada”, kako mi je rekao na kineskom jeziku (engleski je govorio malo). “U prošlosti su svi naši filmovi – recimo, oni o Opijumskim ratovima – bili o tome kako su druge zemlje vodile ratove protiv Kine”, rekao je on. “Kineski narod je, međutim, oduvek želeo da naša zemlja jednog dana stekne moć dovoljnu da zaštiti svoj narod i doprinese miru u svetu”.

Kao omiljeni „sin Kine“, slavljen i podržavan i od strane ove azijske države, Vu se ne žali na cenzuru i propagandu. “Iako ne živimo u mirnom vremenu, živimo u mirnoj zemlji. Mislim da ne bi trebalo da trošimo previše energije na razmišljanja o negativnim aspektima, koji bi nas uvek činili nesretnim. Negujte i čuvajte sadašnost i ove trenutke!”

Kina nikada nije proživljavala neki takav trenutak, dok se njena težnja za većom ulogom u svetu poklapa sa težnjom Amerike za jednom takvom – ali manjom. Od Drugog svetskog rata naovamo, Sjedinjene Države su se zalagale za međunarodni poredak zasnovan na slobodnoj štampi i poštenom, humanom pravosuđu, ljudskim pravima, slobodnoj trgovini i zaštiti životne sredine. Ona je te ideje ugrađivala u Nemačku i Japan tokom njihove obnove, šireći ih kroz saveze širom sveta. Predsednik Dvajt Ajzenhauer je marta 1959. tvrdio da vlast u Americi ne može počivati samo na vojnoj moći. “Mogli bismo biti najbogatiji i najmoćniji narod i još uvek izgubiti bitku na svetskom planu ukoliko ne pomognemo našim susedima da zaštite slobodu i ustanove svoj društveni i ekonomski napredak”, rekao je on. “Cilj američkog naroda nije da Sjedinjene Države postanu najbogatija nacija na groblju istorije”.

Pod sloganom “Prvo Amerika” (“America First” se može protumačiti i frazom „Amerika je najbolja“), predsednik Tramp umanjuje te američke istorijske obaveze koje su Sjedinjene Države dosad imale u međunarodnim okvirima: Već trećeg dana na položaju američkog predsednika povukao se iz Trans-pacifičkog partnerstva, trgovinskog dila postignutog između dvanaest zemalja – ideja koju su Sjedinjene Države osmislile kao protivtežu rastućoj Kini. Za američke saveznike u Aziji, ovo povlačenje predstavljalo je narušavanje kredibilnosti Amerike. “Nećete to uspeti da to uočite preko noći“, rekao mi je singapurski predsednik Li Hsijen Lung jednom prilikom u Vašingtonu. “To je kao kada povučete crvenu liniju, odredite limit i granice, a onda to ne uzimate za ozbiljno. Da li je bilo neugodnosti? Niste je iskusili, te granice ali sam siguran da će (ovakva Trampova politika) ostaviti posledice. “

U svom govoru pred najvišim zvaničnicima Komunističke partije 20. januara prošle godine, general-major Đin Jinan, predavač teorije strategije na Kineskom Univerzitetu za nacionalnu odbranu likovao je zbog povlačenja Amerike iz ovog trgovinskog sporazuma. “Mi smo tihi u vezi tih stvari”, rekao je tada. “U više navrata kažemo da Trump ’šteti Kini’”. Želimo da taj stav zadržimo na ovakav način. Ovim svojim potezom Tramp je, zapravo, Kini uručio ogroman poklon. Taj poklon zove se – američko povlačenje iz TPP-a“(Trans-pacifičko partnerstvo). “Đin, čija su opažanja i opaske potom prostrujali kroz domaću i međunarodnu javnost, nosile su poruku onima koji su ih čitali: „I dok se Sjedinjene Države globalno povlače, Kina počinje da se globalno pojavljuje. “

Kineski lideri su već godinama unazad predviđali da će doći neko ovakvo vreme i trenutak – možda negde sredinom ovog veka – kada bi Kina mogla da projektuje sopstvene vrednosti širom sveta. U doba kada su prve reči ovog američkog predsednika da je “Prvo Amerika” bitna a potom sve ostalo, izgleda da je taj trenutak nastupio dosta ranije nego što se očekivalo.

Spoljna politika Baraka Obame bila je okarakterisana kao „vođenje iz pozadine“. Trampova doktrina može biti shvaćena kao – povlačenje s prednje strane. Tramp je prekinuo američke obaveze i posvećenost onome što smatra rizičnim, skupim ili politički neugodnim. Tokom svojoj prvoj sedmici na položaju američkog predsednika, Tramp je pokušao da zabrani ulazak putnicima iz sedam muslimanskih zemalja, tvrdeći da predstavljaju terorističku pretnju (nakon teških sudskih bitaka, jedna verzija ove zabrane stupila je na snagu u decembra 2017). Objavio je svoju nameru da povuče SAD iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama kao i iz UNESCO-a, napustivši debatu u Ujedinjenim nacijama na temu svetskih migracija, izbeglica iz ratom ugroženih područja i njihovog primanja u treće zemlje. Izjavio je i da bi mogao odustati od nuklearnog sporazuma s Iranom, kao i od sporazuma o slobodnoj trgovini s Južnom Korejom ali i u okviru NAFTA-e (Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini).

Njegov predlog za budžet 2018. smanjio bi američku pomoć ka inostranstvu za četrdeset dva procenta (11,5 milijardi dolara), uz seču budžeta za finansiranje razvojnih projekata, poput onih koje finansira Svetska banka. Tramp je prošlog decembra pripretio da će prekinuti pomoć svakoj zemlji koja podržava rezoluciju kojom se osuđuje njegova odluka da se Jerusalim prizna kao glavni grad Izraela (narednog dana, uprkos njegovim pretnjama, ova rezolucija o osudi Trampovog plana je ogromnom većinom prošla).

U cilju čvršćeg uspostavljanja svoje vizije, naime, smanjenja američkog prisustva u svetu, Tramp često prikazuje svoje ideje kao da su neki urgentni zadatak kojeg je otrebno što hitnije sprovesti kako bi Amerika preživela. Ili, kako je to već naglašavao tokom svoje predsedničke kampanje, “Na kojoj ćete se to tački konačno zaustaviti i zaustiti: ’Hej, moramo da se pobrinemo za sebe’? Dakle, znate, ja znam da spoljašnji svet postoji i biću svestan toga – iako se, u isto vreme, naša zemlja raspada.”

Tramp je do sada predložio i smanjivanje finansijskog učešća Sjedinjenih Država u kasi Ujedinjenih Nacija za četrdeset procenata, vršeći pritisak na Generalnu skupštinu UN da svoj mirovni budžet umanji za šesto miliona dolara. U septembru je, tokom svog prvog govora u UN ignorisao kolektivni duh ove institucije, hvaleći pre svega (američki) suverenitet uz reči: “Kao predsednik Sjedinjenih Država, uvek ću na prvo mesto stavljati Ameriku, baš kao što bi i vi, kao lideri, trebalo da u prvi plan uvek stavljate interese svojih zemalja.”

Kineski pristup je ambiciozniji. Poslednjih godina preduzela je korake da se snaga ove nacije ujedini u takvom obimu i razmerama kakve nijedna zemlja nije ni teoretski pokušala od kraja Hladnog rata; ova zemlja je povećala svoja ulaganja u kupovinu američke imovine – zaposedajući aktivu pomoću koje je, zapravo, i ustoličila svoju vlast u prethodnom veku: inostranu pomoć, međunarodnu bezbednost, prekogranični uticaj i najnaprednije nove tehnologije, poput veštačke inteligencije. Ona je, u prošlom stoleću, prednjačila po svom doprinosu budžetu Ujedinjenih nacija i njenim mirovnim snagama, učestvujući u razgovorima za rešavanje svih globalnih problema poput terorizma, piraterije i širenja nuklearne energije u vojne svrhe.

Kina je, isto tako, otpočela realizaciju svog najskupljeg globalnog infrastrukturnog plana u istoriji. Pod „Inicijativom za pojas i put“, Azijski tigar sada gradi mostove, železnice i luke u Aziji, Africi i šire. Ukoliko trošak za realizaciju ove inicijative dostigne bilion dolara (hiljadu milijardi), kako je predviđeno planom, to će biti preko sedam puta veća suma od one koja je bila potrošena za realizaciju Maršalovog plana, kojeg su Sjedinjene Države pokrenule 1947. godine (potrošivši tada na obnovu posleratne Evrope sto trideset milijardi današnjih dolara).

Kina, takođe, koristi svoje trenutne mogućnosti koje je predstavio Tramp. U danima pre nego što će se Amerika povući iz TPP-a, predsednik Si Đinping govorio je na Svetskom ekonomskom forumu, u Davosu – ovo je bio prvi put da je jedan kineski lider nastupio na tom mestu. Si je ponovio svoju podršku Pariskom sporazumu o klimatskim promenama, uporedivši Trampov protekcionizam sa “zaključavanjem sebe u mračnoj sobi.” On je tom prilikom izjavio i da “Iz trgovačkog rata niko neće izaći kao pobednik.” Bio je to ironičan nastup: Kina se decenijama unazad oslanjala upravo na protekcionizam – ali Tramp je ovoj zemlji na dlanu pružio neodoljivost globalnog otvaranja. Kina trenutno pregovara s najmanje 16 zemalja kako bi s njima formirala Regionalno sveobuhvatno ekonomsko partnerstvo (Regional Comprehensive Economic Partnership, RCEP), zonu slobodne trgovine sastavljenu od 6 članica ASEAN-a i RCEP, a koja isključuje Sjedinjene Države – predlog koji je još 2012. godine bio odgovor na TPP. Ako se sporazum zaključi ove godine, kako se predviđa, on će stvoriti uslove za obrazovanje najvećeg svetskog trgovinskog bloka mereno brojem stanovnika zemalja koje su njegove članice.

Svetska javnost možda još uvek nije dovoljno dobro uočila neke šire poteze Kine. U oktobru je Svetska trgovinska organizacija sazvala ministre iz skoro četrdeset zemalja u Marakeš, na samit koji je trebalo da predstavlja sasvim rutinsku diplomatsku sednicu na kojoj su se ažurirala pravila o trgovini poljoprivrednim proizvodima i morskim plodovima. Predstavnici Trampove administracije, koji su dotad već izrazito snažno kritikovali STO su u Maroko poslali zvaničnika koji je došao, održao govor i odmah otišao – pre okončanja tog kratkog dvodnevnog panela. “Tokom dva dana i mnogobrojnih sastanaka, nigde nije bilo Amerikanaca”, izjavio mi je jedan bivši američki zvaničnik. „Dok su Kinezi išli na svaku sesiju, likujući kako je Kina ta koja je sada garant svetskog trgovačkog sistema.”

Učestvovanjem u postavljanju sve većeg broja globalnih pravila, Kina se nada da će “prekinuti zapadnu moralnu prednost”, koja prepoznaje “dobre i loše” političke sisteme, kako je to već rekao Li Žiguo iz Kineskog instituta za međunarodne studije. U novembru 2016. godine, Meng Hongvei, kineski zamenik ministra za javnu bezbednost postao je prvi predsednik Interpola koji dolazi iz Kine; ovaj potez je uznemirio grupe za ljudska prava jer je Međunarodna policijska organizacija već ranije bila na udaru kritika – jer, navodno, pomaže autoritarnim vladama da označe i onemoguće disidente kao i prodemokratske aktiviste koji žive u inostranstvu.

Sjedinjene Države će, po nekim merilima, ostati dominantna sila i u godinama koje dolaze. Ima najmanje dvanaest nosača aviona. Kina ima dva. SAD imaju ugovore o kolektivnoj odbrani sa više od pedeset zemalja. Kina ima jedan – sa Severnom Korejom. Štaviše, ekonomski put Kine je zakomplikovan velikim dugovima, državnim preduzećima koja su preplavila ne samo ovu zemlju već i svet, porastom nejednakosti i usporavanjem privrednog rasta. Radnici koji su nekada pokretali kineski bum sada su sedih glava, ostareli. Kineski vazduh, voda i zemlja su katastrofalno zagađeni. Sve su to izazovi s kojima se Kina suočava u ovom trenutku, dok aktivno i intenzivno traži i sprovodi rešenja za ove probleme.

Jaz se, ipak, smanjio. SAD su 2000. godine činile 31% svetske privrede, dok je Kina činila četiri procenta. Danas je udeo SAD 24%, a Kina ima 15%. Onog trenutka kada njena ekonomija bude prevazišla obim američke, Kina će igrati veću ulogu u oblikovanju vrednosti – ili sprečavanju istih – u odnosu na slobodne izbore, slobodu izražavanja i otvoreni Internet. S druge strane, svet već gaji manje poverenja u Ameriku nego što možemo i pretpostaviti. Prošle godine je američki Istraživački centar Pju zatražio od anketiranih iz 37 zemalja da se izjasne koji bi to lider uradio pravu stvar kada je reč o svetskim poslovima. Izabrali su Sija Đinpinga (28%), koji je prednjačio nad Donaldom Trumpom, kome je poverenje ukazalo 22%.

Suočavajući se sa kritikama usled nedostatka interesovanja za globalno liderstvo, Tramp je u decembru 2017. objavio strategiju nacionalne bezbednosti koja je izdvojila Kinu i Rusiju, ujedno izjavljujući: “Podići ćemo našu konkurentnost kako bismo se suočili s tim izazovom, zaštitićemo američke interese i unaprediti naše vrednosti”. Ali, u govoru kojim je otkrio svoju strategiju, pozdravio je svoje povlačenje iz “onih sporazuma koji ubijaju američke poslove, sporazuma kao što su Trans-pacifičko partnerstvo i veoma skup a nepravedan Pariski klimatski sporazum.” Sledećeg dana, Rodžer Koen iz Tajmsa je Trampove kontradikcije u vođenju spoljne politike opisao kao “farsu”. Neki od tradicionalnih američkih saveznika preduzeli su poteze kojima je cilj „zaobilaženje“ saradnje s Trampovom administracijom. “Reći ću vam, iskreno, stranci su u prošlosti bili navikli na odlazak u Belu kuću kako bi obavili posao”, rekao mi je Šivšankar Menon, bivši indijski sekretar za inostrane poslove i savetnik za nacionalnu bezbednost indijskog premijera. “A danas idemo u korporacije, u Kongres, u Pentagon, posvuda (samo ne u Belu kuću).”

Tokom svoje nedavne posete Vašingtonu, singapurski premijer Li izjavio je da se ostatak sveta više ne može pretvarati da ignoriše kontraste između američkog i kineskog rukovodstva. “Od rata, (kinesko rukovodstvo) obezbedilo je mir. Obezbedilo je sigurnost. Otvorilo svoja tržišta. Razvilo je veze širom Pacifika “, rekao je. “A sada, uz grupu brzo rastućih igrača na zapadnoj obali Pacifika, gde to sada Amerika želi da ide? Hoće li biti angažovana?” Potom je nastavio:” Jer, ako niste nigde – ako se izuzmete iz igre – onda će svi ostali na globalnom planu pogledati oko sebe i reći: aha, pa da, želim da budem prijatelj sa SAD baš kao i sa Kinezima – a Kinezi su već spremni, pa ću početi s njima.”

Si Đinping obavlja ulogu predsednika na način koji bi se mogao svideti i samom Donaldu Trampu. Si je prošle jeseni započeo svoj drugi mandat, bez ometanja svoje moći s bilo koje unutarstranačke struje i grupacije – i to na način na koji je Kinu vodio još samo Deng Sjaoping pre njega (preminuo je 1997). Nedavno održani 19. Kongres KPK koji je održan prošlog oktobra odisao je duhom krunisanja, u kojem je Partija proglasila Sija za “suštinskog vođu” (core leader), političku čast dodeljenu samo tri puta od osnivanja nacije (Mao Cetung, Deng i Đijang Cemin), išavši dotle da je”Misao Sija Đinpinga” ugrađena i u kineski ustav – što mu je efektivno omogućilo da drži vlast za života, samo ako bi to poželeo. Si uživa potpunu dominaciju nad medijima: tokom formalnog predstavljanja svog novog Politbiroa* (kontrast prema ponašanju Komunističke partije Kine u prošlosti, kada je zabranjivala zapadne novinske kuće i agencije za koje je smatrala da joj predstavljaju smetnju); kada se Si pojavio na naslovnim stranama širom zemlje, njegov izgled je bio savršen, doteran do visokog sjaja koji su mu obezbedil partijski „novinski radnici”.

Politbiro* (politički biro) je izvršni, operativni deo određenog obično višeg rukovodećeg organa političke partije ili druge političke ili društvene organizacije koji ima određene nadležnosti i obično statutom predviđene obaveze da sprovodi njegove odluke i stavove i obavlja tekuće poslove između dve sednice organa, a u praksi mnogih partija uzdiže se u nosioca političke inicijative i usmerivača cele organizacije.

Kina je proteklih decenija izbegavala direktno izazivanje američke supremacije u globalnom poretku, i umesto toga se bavila sprovođenjem strategije koju je 1990. kineski lider Deng objasnio izrekom: “sakrij svoju snagu i sačekaj svoj trenutak”. Međutim, Si je u svom govoru na Kongresu stranke proglasio „osvit Novog doba”, u kojem će se Kina pomaći “bliže ka centru svetske scene”. On je Kinu predstavio kao “novu opciju za druge zemlje”, opisavši ovu alternativu zapadnoj demokratiji kao „zhongguo fang’an“ – kinesko rešenje.

Kada sam nekoliko sedmica kasnije stigao u Peking, kineska medijska mašina radila je punom parom. Državni mediji su Sijev profil ujednačili i „poravnali“ čak i po standardima oblika, prikazujući ga kao “neuporedivog kormilara” čije ga “široko poznavanje literature i umetnosti čini savršenim za komunikaciju na međunarodnoj sceni.” Članak u novinama je upućivao da “Si sve tretira s podjednakom iskrenošću, toplinom, pažnjom i otvorenošću”. Potom je usledio citat ruskog lingviste, kojeg je Si ubacio u svoj Kongresni govor: “Čitao sam od jutra do ponoći, zaboravljajući čak i na obroke”.

Katalonija: šta nakon referenduma?

Svi se slažu u jednom: Katalonski referendum o nezavisnosti otvorio je Pandorinu kutiju. Želja Katalonaca da se otcepe od Španije i proglase nezavisnost može biti šibica koja će zapaliti čitav svet, donosi ugledni evropski politički portal VoxEurop.

Katalonija: sinonim za katastrofu na pomolu.

Antagonizam između Madrida i nacionalističke regionalne vlade Katalonije, koji je doveo do nasilja tokom referenduma o nezavisnosti 1. oktobra, doveli su do situacije u kojoj nema pobednika i sa mnogo manje nade za političko rešenje katalonskog pitanja.

Zamka se zatvorila. Sa arogancijom i ponosom političara zaslepljenog cinizmom i zabludom da se legitimitet može postići putem sile, španski premijer Marijano Rahoj (Mariano Rajoy) upravo je namamljen tamo gde su želeli katalonski nacionalisti: u uzimanju učešća u neprihvatljivom nasilju i brutalnosti policijske represije.

Rahoj je želeo da napne svoje mišiće i demonstrira snagu. Ipak, sve što je postigao bilo je da nas podseti mračnih sena jedne diktature iz veoma sveže španske prošlosti, senki na kojima su katalonski nacionalisti sada profitirali. Kolumnisti već misle i pišu o tome kako je vladajuće desno krilo države naslednilo Frankovu diktaturu. Zapravo, aktuelna Španija 2017. godine – čak i kada se dešava da se policija na krajnje skandalozan način ponaša protiv katalonskih birača – nije autoritarni režim i nema nikakve veze sa tragičnim sećanjem na Frankovu vladavinu. Ali, šteta je počinjena i povratka nema.

Seme nezadovoljstva je posejano. Od sada će biti nesrazmerno teže pronaći političko rešenje koje bi primirilo duhove koji su izašli iz boce. Kada se proliva krv, mastilo pregovarača usahne. Nacionalisti, kako katalonski tako i španski, pobedili su, dok su Evropljani izgubili. Izgubili su onda kada su počeli da postaju sve saosećajniji prema zahtevima poteklim iz katalonske prestonice, Barselone. Nije da su ti zahtevi bili nelegitimni: Katalonski autonomaši žele veću fiskalnu, kulturnu i administrativnu slobodu. Traže ista prava i status koji je Baskija stekla u zamenu za mir nakon godina i decenija terorizma.

Socijalistička vlada Hozea Luisa Zapatera je 2006. godine, u stvari, ta prava dodelila Kataloniji. A onda je 2010. godine, iz nesumnjivo političkih razloga, njegov naslednik, konzervativac Marijano Rahoj, doveo ovu odluku u pitanje, što je doprinelo velikim izmenama na Ustavnom sudu. Stvari su veoma brzo izmakle kontroli, a dva suprotstavljena tabora postala su sve nepomirljivija. Trebalo je da se autonomisti tu i zaustave. Po svakoj logici, trebalo je da nastave borbu za iznalaženje političkog rešenja – sve se iznova vraćajući u upornim nastojanjima za nalazak mirnog rešenja, poput Sizifa koji gura svoj kamen – kako bi osigurali mogućnost da druga vlada na nacionalnom nivou može doneti sporazume potpisane tokom vladavine Zapatera.

To je, upravo, dragocena prilika koju svaka demokratija nudi: da se bude u stanju da nastavi stavljanje predloga na sto kako bi se, koliko god da je taj proces spor, postigao napredak ili kompromis. Umesto toga, katalonski autonomaši daleko su više žudeli za izlaskom, čineći da stvari eskaliraju do neslućenih razmera; a tu su i provokacije šefa katalonske vlade Karlesa Pućdemona (Carles Puigdemont i Casamajó). Nezavisnost je zamenila autonomiju upravo u trenutku kada skoro svuda u svetu efekti globalizacije dovode u pitanje dosadašnje utvrđene vrednosti, podbadajući građane da traže žrtvenog jarca i političke, identitetske načine za bekstvo (od federalizma). Katalonski nacionalizam, međutim, kako kažu, nije ni antievropske a ni antiimigrantske prirode.

Ovo je, zapravo, tačno. Novi šegrti Čarobnjaka regionalizma i cepanja deluju – barem tako izjavljuju – na osnovu svog evropejstva i obećavaju da je njihovo otcepljenje prijateljsko, mirno, progresivno, otvoreno i odgovara vrednostima Evropske unije. U stvarnosti, međutim, oni su izdali evropske vrednosti. Oni su raspirivali žar nezadovoljstva i resentimana među svojim autonomašima. Oni su vaskrsli sećanje na Kataloniju koju je nekada davno potčinila francuska kraljevska loza Burbona, a potom su mučeni od strane frankista. Razmislimo, na primer, kako se to – nekih noći na stadionu FK Barselone – dešavalo da grupe navijača Barse čak i čitavih 17 minuta i 14 sekundi tokom igre pevaju “Independencia!” u znak sećanja na pad Barselone 1714. godine, kada je ovaj grad pokorio Filip V. Naravno, niko ne može, a i ne treba, da poriče da je Katalonija bila jedan od glavnih bastiona otpora Fransisku Franku i njegovom režimu.

Međutim, 2017. godine, zarad instrumentalizacije ovih sećanja kojima se uspostavlja raskid, Katalonci krše osnivački pakt ujedinjene Evrope. Ne samo zbog toga što pristupanje Evropi u principu implicira neku vrstu solidarnosti između regiona i građana – umesto regionalnog ekonomskog egoizma – već pre svega zbog toga što su pristalice nezavisnosti smišljeno i neumoljivo radile kako bi građane zatrovali podelama, osvetom, odmazdom, koje tako često dovode do čiste mržnje. Da li postoji takva jedinstvena regionalna tvrdnja koja zaslužuje da rizikuje mir jedne teritorije koja je zapravo tek nedavno ponovo otkrila demokratiju i slobodu mišljenja, kulture, govora, protesta, a nakon nesretnog građanskog rata i trideset i šest godina prilično gadne diktature?

“Nacija, po svojoj suštini, jeste nešto gde svi pojedinci poseduju mnogo stvari koje su im zajedničke, ali znači i da su svi njeni pripadnici prinuđeni da mnoge stvari zaborave, prevazidu i pređu preko njih”, nagoveštava Ernest Renan. Ovo je, zapravo, jedno od osnovnih načela posleratne Evrope sazdane na ruševinama totalitarizma: zapamtiti zločine, naravno, ali i zapamtiti kako su oni prevaziđeni. Da sačuvamo sećanje na tragedije, ali i puta ka pomirenju. Katalonski premijer Karles Pućdemon svesno je odabrao put sukobljavanja. Marijano Rahoj – put represije. Za Evropljane bi bilo pogrešno da ovde biraju bilo koju od te dve strane, ili da opravdavaju akcije jedne strane nepopustljivošću one druge.

Jer, ovde nema pobednika – već samo poraženih.

Eric Jozsef (1966), francuski novinar i dopisnik dnevnog lista Libération od 1989., a od 1992. i dopisnik ovog dnevnika iz Rima. Kolumnista u listu Internazionale, radio je za nekoliko francuskih izdanja uključujući pariski dnevnik Le Temps. Autor je knjiga “Main Basse sur l’Italie, L’irrésistible ascension de Silvio Berlusconi” (Grasset, 2001), potom “Italie, Les années Cavaliere”. “De Berlusconi à Berlusconi” (Cygne Editions, 2008). Snimio je dva dokumentarna filma, “Gêne(s)rations”, i “Halte à la Mafia”.

Vox Europ

Ko propisuje nova pravila globalne ekonomske igre?

S obzirom na to da domaće tržište u Kini nastavlja da raste, isto tako raste i njena ekonomska moć i sposobnost da postavlja globalna pravila. Sa zemljom koja se brzo približava poziciji sličnoj onoj koju su zauzimale SAD i Evropa nakon Drugog svetskog rata, puno će toga zavisiti od politika koje bude ostvarivala u dve ključne oblasti.

Helen Vong, izvršna direktorka HSBC-a za Kinu je u svom nedavnom komentaru za South China Morning Post izjavila da će kineska generacija koju čini 400 miliona mladih potrošača uskoro imati više od polovine domaće potrošnje ove zemlje. Ova generacija, kako Vongova primećuje, u velikoj meri transponuje se putem interneta i inovativnih integrisanih mobilnih platformi, što ukazuje na to da se već “skočilo od ere bez interneta do današnjeg mobilnog interneta, gotovo preskočivši i skoro ne dotakavši lični računar”.

Naravno, uspon srednje klase u Kini nije nova vest. Međutim, još uvek se nije obratilo dovoljno pažnje u kojoj meri digitalno orijentisani mlađi potrošači pokreću brz rast kineske industrije uslugama. Usluge će, uostalom, doprineti zahuktalosti kineske strukturne tranzicije – od ekonomije srednjeg do ekonomije visokog dohotka.

Još bi donedavno mnogi analitičari sumnjičavo odmahivali glavama na informaciju da bi Kina mogla napraviti prelazak iz ekonomije u kojoj dominiraju intenzivna proizvodnja, izvoz, investicije u infrastrukturu i tešku industriju u ekonomiju utemeljenu na uslugama, poduprtu domaćom potražnjom. Ali, čak i ako je ekonomska tranzicija u Kini daleko od svoje konačne realizacije, njen napredak je nesumnjivo impresivan.

Kina se poslednjih godina otarasila svojih radno intenzivnih izvoznih sektora , prebacujući ih u manje razvijene zemlje sa nižim troškovima rada. Ona se i u drugim sektorima prebacila na proizvodnju koja je sve više digitalizovana, kao i na proizvodnju koja je po svom obliku kapitalno intenzivna, čime su manjkavosti troškova za radnu snagu svedene na neznatne. Ovi trendovi podrazumevaju da je rast na strani ponude postao nezavisniji od spoljnih tržišta.

Kao rezultat ovih promena, ekonomska moć Kine se brzo povećava. Njeno domaće tržište brzo raste i uskoro može biti najveće na svetu. Samim tim što je kineska vlada u stanju da kontroliše pristup tom tržištu, ona može i sve više uvećavati svoj uticaj u Aziji i šire. Istovremeno, kineska opadajuća zavisnost od rasta podstaknutog izvozom smanjuje njenu ranjivost i podložnost onima koji kontrolišu pristup globalnim tržištima.

Međutim, Kina zapravo ne mora da ograničava pristup sopstvenim tržištima kako bi održala svoj rast, jer bi mogla uvećati svoju pregovaračku moć več i samom pretnjom da će to učiniti. Ova činjenica ukazuje na to da položaj Kine u globalnoj ekonomiji počinje da liči na onaj u Sjedinjenim Državama tokom posleratnog perioda, kada je SAD, zajedno sa Evropom, bila dominantna ekonomska sila. Decenijama nakon Drugog svetskog rata, Evropa i SAD predstavljale su više od polovine (i u jednom trenutku skoro 70 odsto) globalne proizvodnje i u velikoj meri nisu bile zavisne od tržišta u drugim zemljama, izuzev od prirodnih resursa kao što su nafta i minerali.

Današnja Kina se velikom brzinom približava sličnoj konfiguraciji. Ima veoma veliko domaće tržište – na kojem može da kontroliše pristup – sve veće prihode i visoku agregatnu tražnju; njen model rasta se, u isto vreme, sve više zasniva na domaćoj potrošnji i investicijama a manje na izvozu.

Ali, kako će Kina da zaposedne i rukuje svojom sve većom ekonomskom moći? U posleratnom periodu, razvijene svetske ekonomije su iskoristile svoj stav kako bi postavljale pravila igre u globalnoj ekonomskoj aktivnosti. Oni su to učinili tako da su, naravno, od ovih poteza imali koristi; ali su, isto tako, takođe pokušali da budu što je moguće više inkluzivniji za zemlje u razvoju.

Posleratne sile sigurno nisu morale zauzeti ovakav pristup. Bilo je u njihovoj moći da svoj fokus daleko više sažmu, usredsređujući se isključivo na sopstvene interese. To, možda ipak ne bi bilo previše mudro. Vredna je pamćenja činjenica da je u dvadesetom veku, nakon dva velika Svetska rata, mir bio najveći prioritet, uz – ili čak i pre – prosperiteta.

Sve indicije upućuju na to da se Kina kreće u istom pravcu. Ona, najverovatnije, neće slediti neki uski i sebični pristup, i to uglavnom zato što bi to umanjilo njen globalni rast i uticaj. Kina je pokazala da želi da bude uticajna u svetu u razvoju – a svakako u Aziji – igrajući ulogu partnera koji pruža podršku drugima – barem u ekonomskoj sferi.

Može li Kina ostvariti taj cilj – zavisiće od toga šta oca zemlja čini u dve ključne političke oblasti. Prva su investicije, gde je Kina agresivno nastupila uvođenjem različitih multilateralnih i bilateralnih inicijativa. Na primer, pored intenzivnog ulaganja u afričke zemlje, ona je 2015. stvorila i Azijsku banku za infrastrukturne investicije (Asian Infrastructure Investment Bank), dok je 2013. godine objavila “Inicijativu za transportni pojas i put”, koji bi trebalo da integrišu Evroaziju kroz velike investicije u autoputeve, luke i železnički transport.

Drugo, kako Kina upravlja pristupom svom ogromnom unutrašnjem tržištu, u pogledu trgovine i investicija, od toga će zavisiti dalekosežne posledice po sve kineske spoljno-ekonomske partnere, a ne samo po zemlje u razvoju. Domaće tržište u Kini je sada izvor njegove moći, što znači da će izbori i mogućnosti koje ona pruža u ovoj oblasti u bliskoj budućnosti u velikoj meri utvrditi njen globalni položaj i narednim decenijama.

Naravno, trenutna pozicija Kine u vezi pristupa domaćem tržištu je nešto manje jasna nego što su to njene ekonomske ambicije u inostranstvu. Ali, Kina će najverovatnije krenuti ka otvorenom, uglavnom multilateralnom okviru zasnovanom na pravilima. Lekcija izvučena tokom posleratnog perioda je da bi ovakav pristup bilo najprimerenije učiniti spolja, i time povećati međunarodni uticaj Kine. U ovoj fazi kineskog razvoja, jedan takav pristup koštaće malo – ako bi uopšte i postojali bilo kakvi troškovi – dok bi najverovatnije pružao mnogobrojne koristi.

Ono što ostaje da se vidi je odnos Kine sa Sjedinjenim Državama. SAD pate od ne-inkluzivnih obrazaca rasta i njemu srodnih političkih i društvenih pokreta i preokreta. Čini se kao da se Amerika danas odvaja od svog istorijskog posleratnog pristupa međunarodnoj ekonomskoj politici. Ali čak i da se SAD izoluju od sveta tokom mandata predsednika Trampa, i dalje je ova zemlja prevelika da bi se tek tako mogla ignorisati. Ukoliko Trampova administracija usvoji agresivnu politiku prema Kini, Kinezi neće imati drugog izbora osim da na takav američki stav odgovore.

Pa ipak, Kina u međuvremenu može nastaviti da se bavi multilateralnim pristupom zasnovanim na (dosad uspostavljenim) pravilima, te može očekivati široku podršku od drugih naprednih zemalja kao i zemalja u razvoju. Ključ i rešenje ne treba da budu ometeni od strane američkog zapadanja u nacionalizam. Na kraju krajeva, svi mi možemo pretpostaviti koliko cbi takav pristup mogao trajati.

Michael Spence, Project Syndicate

(Majkl Spens je dobitnik Nobelove nagrade iz ekonomije, profesor je ekonomskih nauka na Sternovoj školi pri Njujorškom univerzitetu, počasni član američkog Saveta za međunarodne odnose i viši saradnik Huverovog instituta pri Univerzitetu u Stenfordu)

“U lepoti govorim”

Krajem svakog leta, u proteklih 15 i više godina, slušamo statistike o tome kako je “i ovo leto bilo rekordno po visini temperatura, mesečnim i godišnjim prosecima”. Kako se, zapravo, kretala temperatura na Zemlji, počev od 20 hiljada godina pre nove ere do danas? Evo sjajne infografike koja će nam to pojasniti. Temperaturne pomake prate i duhovito plasirane informacije o pomacima koje je tokom tog perioda pravila ljudska civilizacija. Nalazimo se u Antropocenu – epohi u kojoj Čovek vrši ozbiljan uticaj na klimu svoje planete, ugrožavajući život na njoj pa i opstanak ljudske vrste.

Moramo sačuvati šume za svoju decu, unuke i one koji tek treba da se rode. Moramo sačuvati šume za one koji ne mogu govoriti u svoje ime, poput ptica, životinja, riba i drveća.
Poglavica Qwatsinas (Edward Moody), Nuxalk

Kad čovek učini nešto vredno divljenja, kažemo da je to čudesno; ali gledajući izmene dana i noći, Sunce, Mesec i zvezde na nebu, promenu godišnjih doba na zemlji s plodovima što zru, moramo shvatiti da je to delo nekog moćnijeg od čoveka.
Santee Yanktonai Sioux

Uskoro će doći vreme kad će moje unuče čeznuti za zovom gnjurca, mesom lososa, šumom iglica omorika ili kliktanjem orla. Ono se neće sprijateljiti ni s jednim od ovih bića, a kad ga srce zaboli od čežnje – prokleće me. Jesam li učinio sve kako bih sačuvao vazduh svežim? Jesam li se dovoljno brinuo o vodi? Jesam li pustio orla da se slobodno vine u visine? Jesam li učinio sve za ljubav svog unučeta?
Poglavica Dan George, Salish

Veliki Duh (Wakan Tanka) je u svim stvarima: on je u vazduhu koji udišemo. Veliki Duh je naš otac, a zemlja je naša majka. Ona nas hrani; ono što stavimo u nju, ona nam vraća.
Veliki Grom (Bedagi), Wabanaki Algonquin

Bio sam na kraju zemlje. Bio sam na kraju voda. Bio sam na kraju neba. Bio sam na kraju planina. Nisam pronašao ništa što mi nije prijatelj.
Navaho izreka

Iz Velikog Duha, Velike Tajne, dolazi sva snaga. Veliki Duh daje svetom čoveku mudrost, moć lečenja i izrade svetih čini.
Maza Blaska, Oglala Sioux

Prvi mir, koji je najvažniji, jeste onaj koji dolazi u dušu čoveka kad shvati svoju vezu, svoje jedinstvo s univerzumom i svim njegovim moćima, i kad shvati da se u središtu univerzuma nalazi Veliki Duh i da je to središte svugde, da se nalazi u svakom od nas.
Crni Los, Oglala Sioux

Sve što je stvoreno je sveto. I zato ne zaboravite: svaka zora koja dolazi sveti je događaj i svaki dan je svet, jer svetlost dolazi od Velikog Duha. Uvek morate imati na umu i to da su dvonožni i sav ostali narod kojim je naseljena ova zemlja sveti i da s njima morate tako i postupati.
Oglala Sioux

Zemlja Vrana je dobra zemlja. Veliki Duh smestio ju je baš na pravo mesto. Ima snežne planine i sunčane ravnice, sve vrste klime i blagodeti u svako doba. Kad letnje vrućine sprže preriju, možeš se povući u podnožje planina gde je vazduh sladak i prohladan, trava sveža, a bistre se reke obrušavaju sa snežnih obronaka. Onde možeš da loviš bizone i dabrove. A kad dođe zima, možeš se skloniti u šumovita podnožja uz reke; onde ćeš za sebe pronaći bizonovo meso ili koru pamukovca za svoje konje. Zemlja Vrana je baš na pravom mestu. Onde se može naći sve što je dobro. Nema takvog mesta kao što je zemlja Vrana.
Arapooish, poglavica Vrana

Hoćeš li ikada početi da shvataš značenje tla pod svojim nogama? Sve je sveto – od zrnca peska do planine. Na ovoj zemlji juče i sutra postoje večno. Mi, domoroci, čuvari smo ovih svetih mesta.
Plavi Oblak, Mohawk

Sveta Majko Zemljo, drveće i čitava priroda svedoci su tvojih misli i dela.
Winebago

Lepota ispred mene
Iza mene
Ispod mene
Svud oko mene
U lepoti govorim.
Annie Kahn, Navajo

Mi smo zvezde što pevaju
Mi pevamo našim sjajem
Mi smo vatrene ptice
Mi letimo nebom
Mi gledamo dole na planine
Ovo je pesma zvezda.
Pesma Algonquiana

0 Zemljo, majko naša,
O Nebo, oče naš,
mi smo vaša deca, na umornim leđima
donosimo vam darove koje volite.
Ispletite nam stoga sjajnu odeću,
nek joj osnova bude bela svetlost jutra,
nek joj potka bude crvena svetlost večeri,
nek joj rese budu od kiše koja pada,
nek joj rub bude ravna duga.
Istkajte nam takvu sjajnu odeću,
da bismo mogli da hodamo kako priliči
tamo gde je trava zelena,
o Zemljo, majko naša,
o Nebo, oče naš.
Winebago

earth_temperature_timeline

Džozef Stiglic: Evro kao uzrok evropskih problema

U svom osvrtu na sadašnju situaciju u kojoj se Evropska unija nalazi, poznati američki ekonomista Džozef Stiglic (Joseph Stiglitz) iznosi ne tako novu, a nažalost i velikim delom u praksi potvrđenu tezu da je evro uzrok brojnim problemima s kojima se Stari kontinent susreće danas.

00

Evropa, postojbina prosvetiteljstva i kolevka moderne nauke, nalazi se u krizi. Kontinent na kojem je počela industrijska revolucija, koja je donela nezapamćeni rast životnog standarda u protekla dva veka, prolazi kroz dugotrajni period gotovo potpune stagnacije. Procenjuje se da je 2015. BDP po glavi stanovnika u evrozoni (prilagođen za stopu inflacije) bio jedva nešto viši nego 2007. Neke zemlje su već godinama u depresiji.

Kada je u oktobru 2009. stopa nezaposlenosti u SAD dostigla 10%, većina Amerikanaca je smatrala da je to neprihvatljivo. Nezaposlenost je u međuvremenu smanjena na 5%. Stopa nezaposlenosti u evrozoni 2009. takođe je bila 10%. Ali za razliku od Amerike, još se nije spustila ispod te brojke. U proseku, više od jednog među pet mladih ljudi danas nema posao. U najteže pogođenim zemljama gotovo svaki drugi je nezaposlen. Suvoparni statistički podaci o nezaposlenosti kriju srušene snove i ambicije miliona mladih Evropljana. Mnogi od njih su naporno učili i radili. Statistika ništa ne govori o podeljenim porodicama, o ljudima koji su u potrazi za poslom napustili zemlju. Ti podaci takođe najavljuju budućnost nižeg rasta i nižeg životnog standarda, koja bi u Evropi mogla potrajati i nekoliko decenija.

Ekonomske činjenice proizvode političke posledice. Uzdrmani su temelji posthladnoratovske Evrope. U usponu su partije krajnje desnice i levice i grupe koje traže rasparčavanje nacionalnih država, naročito u Španiji i Italiji. Britanija je u junu glasala za brexit, izlazak iz EU. Nešto što je izgledalo kao nužnost istorijskog razvoja – formiranje nacionalnih država u 19. veku – sada se dovodi u pitanje. Postavljaju se pitanja i o najvećem dostignuću Evrope posle Drugog svetskog rata – o stvaranju Evropske unije.

Produbljivanju problema u Evropi doprinosi više faktora, ali većina njenih nevolja ima zajednički izvor: stvaranje jedinstvene valute – evra. Tačnije, stvaranje jedinstvene valute bez uspostavljanja mehanizama koji bi osigurali efikasno funkcionisanje tako raznolikog regiona kao što je Evropa.

Zajednička valuta je izdanak projekta započetog polovinom 20. veka, dok se Evropa još oporavljala od klanica i razaranja dva svetska rata. Evropski lideri su se složili da je za bezbedniju budućnost potrebna temeljna reorganizacija politike, ekonomije, pa čak i nacionalnih identiteta na kontinentu. Njihova vizija se približila ostvarenju potpisivanjem Rimskog ugovora 1957. godine i osnivanjem Evropske ekonomske zajednice (EEZ) koju su činili Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadna Nemačka. U narednim decenijama, obeleženim Hladnim ratom, nove zapadnoevropske zemlje su se priključivale EEZ. Korak po korak, ukidana su ograničenja za rad, putovanje i trgovinu između sve većeg broja zemalja članica EEZ.

05

Sa okončanjem hladnog rata evropske integracije su se ubrzale. Pad Berlinskog zida 1989. pokazao je da je došlo vreme za uspostavljanje bližih i čvršćih veza unutar Evrope. Nade polagane u mirnu i prosperitetnu budućnost nikada nisu bile veće, i među liderima i među građanima. To je dovelo do potpisivanja Mastrihtskog ugovora kojim je Evropska unija zvanično uspostavljena 1993. i kojim je ustanovljen veći deo njenih ekonomskih struktura i institucija – uključujući i pokretanje procesa za uvođenje zajedničke valute – evra.

Zagovornici evra su ispravno naglašavali da evro nije samo ekonomski projekat koji treba da doprinese višem životnom standardu kroz podizanje efikasnosti alokacije resursa, poštovanje načela komparativne prednosti, jačanje konkurentnosti, korišćenje ekonomija obima i obezbeđivanje ekonomske stabilnosti. Još važnije je bilo to što je zajednička valuta takođe zamišljena i kao politički projekat koji će doprineti daljoj integraciji Evrope, približiti ljude i države jedne drugima i osigurati miroljubivu koegzistenciju.

Ali evro nije ostvario nijedan od svoja dva cilja – ni prosperitet ni političku integraciju. Danas se čini da su ti ciljevi dalji nego u vreme stvaranja evrozone. Umesto da žive u miru i slozi, evropske zemlje posmatraju jedne druge s nepoverenjem i besom. Stari stereotipi oživljavaju, stanovnici severa Evrope optužuju južnjake da su lenji i neodgovorni, a ovi odgovaraju evociranjem sećanja na postupke Nemačke u dva svetska rata.

Evrozona je rođena s greškom. Struktura evrozone, njena pravila, propisi i upravljačke institucije glavni su krivac za loše ekonomske performanse regiona, uključujući i nekoliko ekonomskih kriza. Snaga Evrope je bila u njenoj raznolikosti. Sigurno nije lako osigurati funkcionisanje jedinstvene valute u regionu sa tako velikim ekonomskim i političkim razlikama. Jedinstvena valuta podrazumeva fiksni kurs razmene između zemalja i jedinstvenu kamatnu stopu. Čak i kada su ti parametri podešeni tako da odgovaraju okolnostima u najvećem broju zemalja članica, zbog veoma velikih ekonomskih razlika potreban je dodatni skup mehanizama koji će pomoći onim zemljama kojima zajedničke politike nisu prilagođene. Evropa takve mehanizme nije izgradila.

Što je još gore, u strukturu evrozone su ugrađene već gotove ideje o tome šta je potrebno za ekonomski uspeh – na primer, ideja da centralne banke treba da se fokusiraju isključivo na inflaciju, za razlliku od sistema federalnih rezervi u Sjedinjenim Državama koji je zadužen da vodi računa i o nezaposlenosti, ekonomskom rastu i stabilnosti. Problem nije samo u tome što struktura evrozone ne uzima u obzir ekonomsku raznolikost Evrope, već i to što njena organizacija i temeljna pravila i propisi nisu projektovani tako da promovišu rast, zaposlenost i stabilnost.

07

Kako su dobronamerni državnici u pokušaju da stvore jaku i jedinstvenu Evropu izgradili nešto što daje upravo suprotne rezultate? Kreatori jedinstvene valute su se rukovodili skupom ideja o funkcionisanju ekonomije koje su u njihovo vreme bile veoma popularne, ali su pogrešne. Verovali su u tržište, ali nisu razumeli ograničenja tržišta i sve ono što je neophodno da bi tržište funkcionisalo. Slepa vera u tržište se ponekad opisuje kao tržišni fundamentalizam, ponekad kao neoliberalizam. Tržišni fundamentalisti su verovali da je jedini zadatak države da osigura da stopa inflacije bude niska i stabilna, a tržište će se samo pobrinuti za rast i prosperitet za sve. Posle globalne finansijske krize 2008, tržišni fundamentalizam je izgubio kredibilitet u većem delu sveta, ali i dalje opstaje i cveta u Nemačkoj, dominantnoj zemlji unutar evrozone. Uprkos brojnim novim činjenicama koje govore drugačije, njegovi zagovornici insistiraju na starim stavovima sa toliko samouverenosti da se njihova vera s pravom može opisati kao ideologija. Slične ideje koje su MMF i Svetska banka nametali čitavom svetu imale su za rezultat izgubljenih četvrt veka u Africi, izgubljenu deceniju u Južnoj Americi i tranziciju u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi čiji su rezultati bili, najblaže rečeno, razočaravajući.

Nemačka se predstavlja svetu kao primer uspeha i uzor koji svi treba da slede. Od 2007. do danas njena ekonomija je porasla 6,7%, što daje prosečan godišnji rast od svega 0,8% – u normalnijim okolnostima to bi se smatralo neuspehom. (Poređenja radi, godišnja stopa rasta u SAD je u istom periodu iznosila 1,2%.) Takođe treba imati na umu da su reforme sprovedene u Nemačkoj pre krize, početkom dvehiljaditih – kada je redukovan sistem socijalne zaštite – najviše pogodile radnike, naročito one najsiromašnije. Dok su realne nadnice stagnirale (prema nekim izveštajima i opadale), jaz između ljudi na dnu i na sredini lestvice se uvećavao – za oko 9% tokom samo jedne decenije. U prvim godinama novog veka siromaštvo i nejednakost su takođe porasli. Nemačka je uspešna samo u poređenju sa drugim zemljama evrozone.

Možda je prirodno to što lideri evrozone za sadašnje stanje krive žrtve – zemlje u recesiji ili depresiji. Možda je prirodno što odbijaju da prihvate odgovornost za velike institucije koje su izgradili, a na čijem se čelu sada nalaze. Ali, osim što nije fer, prebacivanje krivice na žrtve nimalo ne doprinosi rešavanju problema.

Ne treba da nas iznenadi to što je na rezultat referenduma o brexitu u Velikoj Britaniji Evropa odgovorila istim onim oštrim tonom kojim je dočekala rezultat referenduma u Grčkoj 2015. Herman Van Rompuy, bivši predsednik Evropskog saveta, izražava široko rasprostranjeno uverenje kada kaže da je Kameronova odluka o održavanju referenduma bila “najgora politička odluka u nekoliko poslednjih decenija”. Tom izjavom on pokazuje duboki prezir prema ideji demokratskog pozivanja na odgovornost. To je i očekivano: kad god im se pruži prilika, glasači se izjašnjavaju protiv evra, Evropske unije i evropskog ustava. Štaviše, ankete organizovane u vreme brexita pokazale su da i u ostalim zemljama većina glasača ima negativan stav prema EU (uključujući Grčku, Francusku i Španiju).

Naravno, ekonomske i političke posledice brexita će u velikoj meri zavisiti od odgovora Evrope. Većina posmatrača pretpostavlja da u Evropi ipak neće prevagnuti samodestrukcija. Verovatno je u najboljem interesu obe strane da se što pre pronađe najpovoljniji modus ekonomske saradnje u skladu sa demokratski izraženom voljom glasača sa obe strane Lamanša. Koristi od trgovinske i ekonomske integracije su obostrane. Ako EU ne odustane od stava da je bliža ekonomska integracija uvek poželjna, može se očekivati da će pokušati da uspostavi najtešnje veze koje su u sadašnjim okolnostima moguće. Sve što bi EU mogla preduzeti da kazni Veliku Britaniju imalo bi jednako snažan kontraefekat, pa bi tako i sebi napravila veliku štetu. To što su evropske berze zabeležile pad, a evropske banke razne poremećaje, pokazuje da je brexit loša vest i za Evropu.

09

Ali, Žan-Klod Junker (Jean-Claude Juncker), ponosni arhitekta luksemburškog mehanizma za izbegavanje plaćanja korporativnih poreza, sada šef EU komisije, izabrao je tvrdu liniju, što je donekle razumljivo – verovatno ne želi da bude zapamćen u istoriji kao čovek u čijem mandatu je počeo raspad Evropske unije. Juncker zastupa stav da Evropa mora biti nepopustljiva u kažnjavanju i da ne sme ponuditi Velikoj Britaniji ništa više od onoga na šta ona ima pravo na osnovu globalnih sporazuma (kao što je Svetska trgovinska organizacija), jer će u protivnom i drugi požuriti da izađu iz EU. Kakav odgovor! Po Junckerovom mišljenju Evropu ne treba da drže na okupu prednosti članstva u zajednici – korist koja premašuje gubitke, ekonomski prosperitet, solidarnost, ponos na evropski identitet. Ne, Evropu treba spasavati pretnjama i širenjem straha od onoga što sledi ako neka zemlja napusti zajednicu.

Evro se često opisuje kao loš brak. Loš brak je zajednica dvoje ljudi koje verovatno nije ni trebalo vezivati zavetima koji navodno treba da važe zauvek. Slučaj evra je mnogo složeniji: to je zajednica 19 veoma različitih zemalja. Kada bi par završio kod bračnog savetnika, savetnici stare škole bi pokušavali da otkriju kako da brak učine funkcionalnim. Današnji savetnici prvo pitaju: Je li ovaj brak vredan spasavanja? Troškovi razvoda – finansijski i emocionalni – mogu biti veliki. Ali, troškovi ostajanja u zajednici mogu biti još veći.

Jedna od prvih lekcija u ekonomiji glasi da ne vredi plakati nad prolivenim mlekom. Što je bilo, bilo je. U ovom trenutku pravo pitanje je šta se sad može učiniti, imajući u vidu situaciju u kojoj smo se našli. Političari na obe strane Lamanša treba da se fokusiraju na skrivene izvore besa; kako je moguće da u jednom demokratskom sistemu politički establišment čini tako malo da reši probleme tako velikog broja ljudi, i kako se to može promeniti; kako unutar svake zemlje, uz podršku potrebnih prekograničnih aranžmana, stvoriti novu i demokratičniju Evropu čiji će cilj biti da obezbedi blagostanje građana. Neoliberalna ideologija koja vlada već trećinu stoleća i odigrala je važnu ulogu u izgradnji evrozone to ne može učiniti. To ne možemo postići ni ako zaboravimo na razliku između sredstava i ciljeva – evro nije cilj po sebi, već samo sredstvo koje će doneti više zajedničkog prosperiteta ako se njim dobro upravlja, i niži životni standard za mnoge ili možda većinu građana ako se njim loše upravlja.

Imamo dosta razloga za pesimizam, ali sada su nam važniji razlozi za nadu: činjenica da toliko ljudi širom Evrope još uvek veruje u evropski projekat, da čak i u zemljama u kojima vlada očaj još postoji nada da se EU može reformisati i da će se to dogoditi. Širom Evrope ima političkih lidera koji su u politiku ušli jer još veruju da demokratske politike mogu osigurati promene koje donose prosperitet. Širom Evrope ima ljudi, mnogi od njih su mladi, koji su u desetinama hiljada izlazili na ulice da zahtevaju jednu drugačiju Evropu, u kojoj novi trgovinski sporazumi neće služiti samo korporativnim, već i širim društvenim interesima.

Alternativna rešenja koja mogu doneti istinski zajednički prosperitet postoje: pred nama je izazov da izvučemo pouke iz prošlosti i naučimo kako da izgradimo novu ekonomiju i politiku budućnosti. Nadam se da će ovaj šok proizvesti talase na obe strane Lamanša i otvoriti put do nove, refromisane Evropske unije.

Tekst je preuzet iz autorove knjige “Evro i pretnje budućnosti Evrope”, koju će izdavačka kuća Allen Lane objaviti 16. avgusta ove godine.

The Guardian, 10.08.2016.

Peščanik.net, 14.08.2016.

Kako nameštati izbore (3/3)

Kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos, Uribeov naslednik, neočekivano je 2012. ponovo pokrenuo mirovne pregovore sa FARC-om, nadajući se da će okončati 50 godina dug rat. Besan, Uribe, čiji je otac ubijen od strane FARC-ovih gerilaca, stvorio je novu stranku i podržao njenog alternativnog kandidata za predsednika, Oskara Ivana Zuluagu (Oscar Ivan Zuluaga), koji se suprotstavljao bilo kakvim mirovnim pregovorima sa FARC-om.

Rendon, koji je radio za Santosa, želeo je da se Sepulveda pridruži njegovom timu, ali je Sepulveda to odbio. Smatrao je da je Rendonova spremnost da radi za kandidata koji podržava mir sa FARC-om svojevrsna izdaja, te je počeo da sumnja kako je konsultant smekšao, pretpostavljajući novac iznad principa. Andre Sepulveda kaže da je pre svega “motivisan ideologijom a da novac dolazi tek posle”, i, da je želeo da se obogati, mogao je da napravi daleko više para hakovanjem finansijskih sistema nego radeći na izborima. Bio je ovo prvi put da je odlučio da se suprotstavi svom mentoru.

Sepulveda je rešio da radi za opoziciju, direktno otišavši do menadžera Zuluagine kampanje, Luisa Alfonsa Ojosa (Luis Alfonso Hoyos). Zuluaga je, inače, negirao bilo kakva saznanja o postojanju “hakerskih plaćenika” poput Sepulvede u redovima njegovog izbornog štaba, dok Ojos nije bio dostupan za bilo kakav komentar. Zajedno su, kako kaže Sepulveda, skovali plan diskreditacije predsednika, javno ukazujući da su gerilci FARC-a nastavili sa nasiljem, krijumčarenjem narkotika i njihovom distribucijom, čak i u periodu kada su želeli da ostvare primirje i postignu sporazum. Tokom nekoliko narednih meseci, Sepulveda je upadao u komunikacije mobilnih i fiksnih telefona i e-poštu više od 100 militanata, među kojima i FARC-ovog lidera Rodriga Londonje (Rodrigo Londoño), takođe poznatog i pod nadimkom Timočenko. Nakon što je praćenjem i špijunažom skupio dovoljno materijala, sklopio je jedan debeli dosije koji kompromituje FARC, uključujući i dokaze o suzbijanju grupe glasova seljaka u jednom selu, Sepulveda je pristao da se pridruži Ojosu do kancelarija informativnog programa TV Bogote i tamo u studiju predstavi dokaze.

Možda i nije bilo previše mudro da se deluje tako uporno i javno protiv stranke koja je na vlasti. Mesec dana kasnije, Sepulveda je pušio na terasi svoje kancelarije u Bogoti kada je dole na ulici ugledao kolone policijskih vozila koje su se zaustavile na trotoaru spod mesta na kojem je sedeo. Četrdeset komandosa odevenih u crno upalo je u kancelariju i tada je, konačno, Andre uhapšen. Sepulveda je za hapšenje okrivio sopstveni nemar dok se pojavljivao na TV stanici. On smatra da ga je neko odande izdao. Na sudu je nosio pancir, sedeći na klupi okružen stražarima koji su bili živi štit od bombaškog napada. U zadnjem delu sudnice, ljudi su podigli slike njegove porodice, s pokretom prstiju koji su išli preko njihovih grla, ili držeći ruku preko usta – znak da “ućuti ili će im se dogoditi jako ružne stvari”. Napušten od bivših saveznika, na kraju je priznao krivicu za špijunažu, hakovanje, i druge zločine u zamenu za kaznu od 10 godina.

Tri dana nakon dolaska u zatvor La Picota u Bogoti, išao je kod zubara kada je naleteo na zasedu: neki od zatvorenika imali su noževe i brijače, ali su zatvorski čuvari uspeli da ga sačuvaju. Nedelju dana kasnije, stražari su ga probudili i izveli iz ćelije, rekavši da su doznali za zaveru robijaša da ga ućutkaju pištoljem na spavanju. Nakon što je policija presrela još neke telefonske pozive, otkrila je još jednu zaveru protiv njega, pa su Sepulvedu prebacili u samicu sa maksimalnim obezbeđenjem u neuglednoj četvrti u centru Bogote. Spava sa kevlarskim prslukom i ćebetom otpornim na metke, u ćeliji čija su vrata neprobojna za bombe. Stražari ga proveravaju svakih sat vremena. Kao deo dogovora o priznanju svoje krivice, kaže da je postao svedok u korist kolumbijskih vlasti, pomažući istražiteljima u proceni slučajeva koji bi mogli da se upotrebe protiv bivšeg predsedničkog kandidata, Zuluage, kao i njegovog stratega, Hojosa. Vlasti su, na osnovu njegovog svedočenja podigle optužnicu izdavši nalog za hapšenje Ojosa, ali je on, prema izveštajima kolumbijske štampe, u poslednjem trenutku utekao, pobegavši u Majami.

Kada Andre odlazi na sastanke sa tužiocima u Bunker, gde se nalazi sedište kolumbijskog pravobranilaštva u Bogoti, on do tamo putuje u oružanoj koloni sa šest motocikala koji voze kroz prestonicu brzinom od 100km na sat. Tokom kretanja konvoja, policija ometa signale mobilnih telefona kako bi blokirali eventualno praćenje konvoja, onemogućavajući javljanje o njegovom kretanju, takođe blokirajući potencijalne telefonske signale kojima bi se mogle detonirati eksplozivne naprave smeštene na njihovoj trasi.

03

Jula 2015, Sepulveda je sedeo u malom dvorištu Bunkera, nasipajući sebi kafu iz termosa i vadeći kutiju Marlboro cigareta. Kaže da želi da ispriča svoju priču jer javnost ne shvata kolika je moć hakera u nameštanju današnjih izbora kao ni koliko je potrebno biti umešan i vešt da bi se hakeri zaustavili. “Radio sam sa predsednicima, jako moćnim javnim ličnostima, mnoge stvari činio apsolutno bez ikakve griže savesti upravo zato što sam to činio sa punom verom i jasnim ciljem – boreći se da okončam diktature socijalističkih vlada u Latinskoj Americi” kaže on. “Uvek sam govorio da postoje dve vrste politike – ono što ljudi vide je jedna stvar, a sasvim druga je ono što se zaista dešava. Radio sam u carstvu ove druge, nevidljive politike.”

Sepulveda kaže da mu je dozvoljeno da ima kompjuter i internet vezu koja se proverava, a sve to kao deo dogovora kojim treba da pomogne Pravobranilaštvu u praćenju narko-kartela i remećenju aktivnosti narko-kartela korišćenjem verzije njegovog softvera Social Media Predator (SMP). Kolumbijska vlada ne potvrđuje ali i ne negira da Sepulveda ima pristup računaru, ili da zna kakva je svrha njegovog korišćenja istog. On kaže da je modifikovao svoj malver “Social Media Predator” kako bi se suprotstavio upravo onoj vrsti sabotaže koju je i sam praktikovao u danima dok je još bio na slobodi – ove veštine uključuju i ometanja Tviter fidova i fejsbuk zidova i profila protivničkih kandidata.

Sepulveda je svoj SMP koristio za skeniranje 700.000 tviter naloga Islamske Države (ISIS), kako bi naučio šta je ono što čini dobrog regruta u terorizmu. Sepulveda kaže da je njegov softver bio u stanju da identifikuje ISIS-ove regrute samo par trenutaka nakon što otvore Tviter naloge i započnu postovanje. Nada se da će ove informacije uspeti da podeli sa vlastima Sjedinjenih Država i ostalim zemljama uključenim u borbu protiv terorizma islamističkih grupa. Uzorke Sepulvedinog programa analizirala je jedna nezavisna kompanija, koja je potvrdila da je njegov softver autentičan i suštinski originalan.

Sepulvedina tvrdnja da se hakerske operacije poput onih koje je on vodio događaju posvuda je sasvim logički prihvatljiva, kaže Dejvid Mejnor (David Maynor), šef kompanije Errata Security iz Atlante koja se bavi testiranjem digitalne bezbednosti, dodajući da povremeno dobija upite za poslove u vezi sa političkim kampanjama. Kada je njegova firma tražila da dobije e-mailove i druga dokumenta iz kompjutera i telefona tih kandidata, krajnji klijent nikada ne bi bio otkriven. “Te aktivnosti se dešavaju u SAD, i dešavaju se stalno”, kaže on.

U jednom slučaju, od Mejnora je zatraženo da ukrade podatke u sklopu sprovođenja bezbednosnog testa, ali da mu “neko” nije obezbedio uvid u stvarnu vezu sa političkom kampanjom čiju je bezbednost želeo da testira. U drugom slučaju, potencijalni klijent bi tražio detaljan brifing o tome kako bi mogao pratiti kretanje protivničkog kandidata, menjajući njegov ajfon za prislušni klon. “Iz očiglednih razloga, mi ovakve klijente uvek odbijamo”, kaže Mejnor, koji odbija da imenuje kandidate zainteresovane za ovakve hakerske operacije.

02

Tri nedelje pre Sepulvedinog hapšenja, Rendon je bio primoran da podnese ostavku i povuče se iz Santosove kampanje zbog navoda u štampi da je uzeo 12 miliona dolara od narko-dilera, a da je deo tog novca dao Santosu za njegovu izbornu kampanju, što on poriče.

Prema Rendonu, kolumbijski zvaničnici su s njim razgovarali ubrzo nakon toga u Majamiju, gde je sada njegov dom. Rendon kaže da su ga kolumbijski istražitelji ispitivali o Sepulvedi, i da im je on rekao kako je uloga Sepulvede bila ograničena isključivo na internet.

Rendon poriče rad sa Sepulvedom. “On (Sepulveda) kaže da je radio sa mnom na 20 mesta, a istina je da nije”, kaže Rendon. “Nikada mu nisam platio ni pezos.”

Prošle godine, na osnovu anonimnog izvora, kolumbijski mediji izvestili su da je Rendon radio na predsedničkoj kampanji Donalda Trampa. Rendon izjavljuje kako su ovi izveštaji neistiniti. Ljudi iz Trampove kampanje su mu prišli, kaže on, ali ih je on odbio jer ne voli Trampa. “Koliko je meni poznato, nismo upoznati sa tom osobom”, kaže Trampova glasnogovornica, Houp Hiks. “Nikada nisam čula za njega, a isto važi i za druge visoke članove Trampovog osoblja.” Rendon, međutim, kaže da je pregovarao oko angažmana na jednoj drugoj kampanji za predsednika SAD – nije hteo da kaže kojoj – onog trenutka kada se budu okončali unutarstranački i započnu kampanje za opšte izbore.

Carlos Manuel Rodríguez and Matthew Bristow

Editor: Bryant Urstadt

Producer: Laura Ratliff

Jordan Robertson, Michael Riley, and Andrew Willis | March 31, 2016

Photographs by Juan Arredondo

Bloomberg Businessweek

Da li ljudi pre biraju bol umesto dosade ?

Kako biste se nosili sa sobom da ste 15 minuta u praznoj sobi?

dos 01(Foto: BBC)

Ljudi su nezadovoljni u svom preduzeću, na poslu koji može predstavljati beskonačnu, monotonu rutinu; zato su nekima draža čak i bolna iskustva nego dosada, potvrđuju nova istraživanja. Ukratko – bolje da smo na udaru uspona i padova nego da nam se ništa ne događa. Ljudima, najčešće, nedostaje komunikacija sa drugim ljudima.

U jednom testu, skoro polovina ispitanika davalo je sebi blage elektrošokove tokom 15 minuta tišine i bez ikakvih spoljnih nadražaja.

Nalazi, proistekli iz zatvaranja ispitanika i uskraćivanja spoljašnjih nadražaja, a potom njihovog ispitivanja, naišli su na kritike nekih drugih istraživača.

Sporni dokument, objavljen u naučnom časopisu Science, tvrdi kako mi ljudi nismo baš previše dobri u prijatnim, rekreativnim mislima.

Profesor Timoti Vilson, koji je vodio istraživanje na Univerzitetu u Virdžiniji, SAD, rekao je: “Učesnici u našoj studiji dosledno su pokazali da bi radije da imaju barem nešto čime će se zanimati nego da nemaju ništa drugo osim svojih misli – pa za čak i kada je u pitanju prilično kratak vremenski period.”

Ovo možda neće biti iznenađenje ako ste takvi da vam lako postaje dosadno, ili ako ste ikada, u takvoj situaciji, dirnuli u svoje unutarnje bolno mesto i ranu – u nekom trenutku tišine i isključenosti od spoljašnjeg sveta.

U stvari, drugi istraživači iz ove oblasti kažu da ovi nalazi, kako tvrde, ‘preterani’.

Ipak, autori pišu da je pitanje uživaju li ljudi “samo razmišljajući” u ovom psihološkom istraživanju imalo i previda.

Dobrovoljni elektro-šokovi

Njihov rad je počeo sa nekoliko opita u kojima je od studenata koji su bili zatvoreni u maloj sobi sa praznim zidovima traženo da sede za stolom i “zabavljaju se svojim mislima”.

Nakon šest, 12 ili 15 minuta, upitali su ih da li je vreme koje su proveli u miru i tišini bilo prijatno i da li im je bilo teško da se koncentrišu. U proseku , njihovi su odgovori bili negde u sredini, ili nešto lošiji, na skali od devet podeljaka.

Kako bi se pokazalo da ovoo nije bio problem koji proizilazi iz teskobe i skučenosti laboratorijske prostorije, ili usled mogućih karakternih nedostataka površnih studenata, drugi eksperimenti zahvatili su širi pul dobrovoljaca, starosti do 77 godina, kako bi sličan test obavili kod kuće, sedeći za računarom. Kako u svojim domovima nisu bili nadgledani, mnogi od njih “varali” su tako što bi često proveravali svoje mobilne telefone ili bi slušali muziku.

Od kontrolne grupe zatraženo je da pronađe spoljno ometanjae, sami, kao što je gledanje TV ili pretraživanje Interneta – i oni su mnogo bolje provodili svoje vreme nego oni koji su ostali da “sanjare i blude” u svojim mislima.

Konačno, tim profesora Vilsona uradio je eksperiment sa strujnim udarima, u pokušaju da saznaju da li je mirno, solo razmišljanje dovoljno neprijatno da bi ljudi zaista voleli da učine sebi nešto zaista gadno – asve samo zbog toga “da bi im se nešto dešavalo”. Podaci dovoljno govore za sebe: 18 od 42 ispitanika, više muškaraca nego žena, odlučilo je da sebi da najmanje jedan blagi elektro-šok na zglobu onda kada su bili ostavljani “sa samima sobom”na 15 minuta.

“Bila je neka vrsta teškog “statičkog” šoka, nije to bio neki veliki udar ali je ipak malo bolelo”, rekao je profesor za program BBC-a Naked Scientists. “Izgleda da žele da se “šokiraju” iz dosade, da tako kažem.”

dos 02(Foto: BBC)

Sve su to bile osobe koje su isti šok već iskusile, i izjasnile se da bi radije pristali da daju pet dolara samo kako ih struja ne bi opet protresla. Oni koji nisu bili radi da plate kako bi izbegli šok bili su isključeni – kao što je to bio jedan čovek koji je pritisnuo dugme za elektro-šok 190 puta.

“Nisam siguran šta se s njim dogodilo”, rekao je Vilson .

Neki britanski istraživači ispitivali su aspekte ove studije, uključujući nivo primljenih elektro-šokova, kojih je više među muškarcima nego među ženama (na osnovu ranijih rezultata, u kojima su žene ocenjivale šokove kao bolnije), iako nije bio variranja između pojedinaca. Ovo ukazuje na neka druga istraživanja, koja sugerišu da naši pragovi bola variraju od čoveka do čoveka, i da ta opcija sa “hipotetičkom otplatom” od pet dolara – ako ne žele elektrošok – može preuveličati i iskriviti odgovore ispitanika.

Osećaj svrhe

Profesor Vilson kaže kako ne proglašava ljude nesposobnima za mirnu unutarnju kontemplaciju. “Ne želim da preterujem oko ovoga. Mislim da svi mi, u našim svakodnevnim životima, dobro znamo da naši umovi najradije odlutaju ka prijatnim temama ili razmišljanjima o nečemu što nam tek predstoji. Mislim da je ono što je teško (u vezi smirenog i izolovanog razmišljanja) … to što ga je teško upražnjavati u nepokretnom stanju, na izolovanom, fiksnom mestu.”

Profesor Ivo Vlaev, bihevioralni psiholog na Univerzitetu Vorvik i Imperijal koledžu u Londonu, smatra da su nalazi “veoma interesantni”, ali da bi davanje električnih šokova moglo biti preterano i precenjeno.

“Suština je da su se ispitanici osećali bedno” izjavio je on za BBC. “Istraživanje je pokazalo da sreća nije samo u doživljavanju zadovoljstva. Treba vam takođe i osećaj smisla i svrhe – koji vam izostaje u ovim uslovima izolovanosti, kada se osećate beskorisnim. A kada imate zadatak da nešto uradite, makar i nešto najmanje, odmah zadobijate taj osećaj korisnosti i svrhe… Čak i ako se radi o jednostavnom zadatku.”

Dr Kris Čembers, viši istraživač u Školi za psihologiju Univerziteta Kardif je ovim rezultatima bio nešto manje impresioniran.

“To je u suštini studija koja pokazuje da ljudi ne vole da im bude dosadno”, rekao je on za BBC. “Kako se nalazi iz (samo) 11 eksperimenata mogu pojaviti u jednom tako velikom naučnom časopisu, to je već zagonentije.”

“Najinteresantniji aspekt istraživanja je to što su ispitanici bili raspoloženiji da sebi daju elektrošokove nego da samo sede u prostoriji i dosađuju se. Možda su subjekti ove studije to naprosto činili kako bi ostali budni… a pošto sada čitamo autorov rad od početka do kraja – moguće je razumeti njihove nevolje.”

04. 07. 2014.

Džonatan Veb, BBC News