Koje avio-kompanije nude dobra a jeftina vina?

Ono što dobijate kao putnik koji leti poslovnom klasom može se razlikovati u zavisnosti od avio-kompanije, pa čak i od toga da li ste na zemlji ili u vazduhu, piše Skot Mekartni, urednik putničke rubrike “Srednje sedište” u Vol strit džornalu.

Jedan od najomiljenijih trikova kojima se avio-kompanije zdušno koriste jeste izbor vina koja poslužuju svojim putnicima u biznis-klasi na međunarodnim letovima. Verovali ili ne, avio-prevoznici privlače svoje buduće klijente i neodoljivim opisima vina u vinskim kartama koje sastavljaju vrhunski somelijeri – opisa koji ne izostaju čak ni za boce koje koštaju samo devet dolara.

Provera cenovnika u vinskim kartama desetak vrhunskih međunarodnih avio-kompanija otkriva nam širok spektar odgovora. Neki od operatera služe skupa vina, dok neki drugi čak imaju svoju burad u kojima se dovršava starenje vina – spomenimo i to da ova burad leže u vinskim podrumima čiji su vlasnici, takođe, sami avio-prevoznici. Drugi, pak, poslužuju neke manje poznate brendove koji nisu skupi ali su „uvijeni u oblande“ sjajnih opisa –za brojne je putnike, iako se radi o biznis-klasi, presudna visina maloprodajnih cena, koje se kod nekih operatera kreću u razumnom proseku.

Možda biste pomislili na British Airways Club World kao vrhunsku poslovnu klasu, ali da li kao putnik očekujete Novozelandski Šardone za 11 dolara, čak i ako je “svež i kremast sa notama vanile i tarta od limuna”(?!)

British Airways brani kvalitet svojih vina koje drži u ponudi: “Puno brige posvećujemo selekciji naših vina od koji su sva oprobana u testovima naslepo, kako bismo se osigurali da poslužujemo najbolje.”

Još jedan trik: nikada ne služiti dobre stvari na zemlji, gde avio-kompanije moraju da plaćaju porez. Ako svoja vina otvore tokom međunarodnog leta, „na ničijoj zemlji“, tada avio-kompanije više nemaju nikakvih problema.

Tako je, na primer, Delta erlajnz uvela penušavu dobrodošlicu sa italijanskim Prošekom od 11 dolara, dok je „leteći šampanjac“ Lanson Black Label Brut od $48  već u meniju za jun-septembar. Baš je nedavno jedan bloger „uhvatio“ Deltu u trenutku kada je posluživala kalifornijsko penušavo vino Andre uoči samog leta biznis-klasom. Avio-kompanija je ovo nazvala „greškom u dostavi“ (catering mistake).

Međutim, kada se sve sabere, Deltina lista vina – koja uključuje i francuski Šardone od 9 dolara – spadala je među najjeftinije u ovom veoma neformalnom istraživanju vinske ponude kod 12 avio-prevoznika. Amerikanci, takođe, na svojim trans-atlantskim menijima nude i bočicu vina od devet dolara.

Među avio-kompanijama i putnicima je poznato da suv vazduh u kabini letelice „ubija“ ukuse, zatupljujući čak i najosetljivija nepca. Da bi nadoknadili ovaj manjak punoće ukusa, avio-kompanije biraju vina izraženije voćne arome a prigušenije kiselosti nego što bi neki somelijeri preporučivali ukoliko bismo ih konzumirali na zemlji a ne u vazduhu. Jeftinija vina mogu biti zaista ukusna kada se nađete na 15km od tla. Skupa vina, ispijena na suvom kabinskom vazduhu, mogu nam delovati sasvim prosečno.

“Uzeti tokom leta neko vrlo fino, vrlo klasično, vrlo staro vino nije baš stvar koju bi trebalo da činite, niti bih vam savetovao takvo šta”, kaže Herman Frajdank, menadžer u sektoru nabavke hrane i pića za Singapur erlajnz. “Putnicima tokom leta morate ponuditi vino koje u svom ukusu ima nešto više svežine, nešto više živahnosti.”

Avio-kompanije se agresivno bore kako bi pridobile što brojniju klijentelu za svoje kabine biznis-klase, preplavljujući jedni druge sedištima rasklopivim u krevete, a sada i ličnim odeljcima i garniturama nameštaja. Ali, kako je prisutna opšta poplava po kvalitetu veoma sličnih luksuznih sedišta, tu u trku ulazi – vinska karta; ona može biti ultra-konkurentna stavka, koja je u stanju da zadobije novog klijenta. Mnogi klijenti iz poslovne klase smatraju se poznatim vinarima.

Mekartni je zatražio od poznatih avio-kompanija da mu daju na uvid trenutne vinske karte i cenovnik za biznis-klasu na aktuelnim letovima u Severnoj Americi, a potom i ona koje je osoblje vebsajta Wine-Searcher.com odabralo po cenovnom razredu („najbolja od skupih vs najbolja od jeftinih“ unutar cenovnika svake avio-kompanije pojedinačno). Ovo je, uostalom i taktika koju neki okoreli putnici rutinski izvode, naime, kada po ukrcavanju ugrabe iz biznis-klase meni i okače ga kroz aplikacije ili svoje veb-lokacije, kaže Ras Braun, direktor odeljenja za nabavku hrane i pića u Ameriken erlajnzu.

Po Mekartnijevoj anketi, avio-operater Emirates je u svojoj poslovnoj klasi imao najvišu prosečnu cenu vina (na osnovu menija sa najnovijih letova na liniji Njujork-Dubai). Prosečna cena izvučena na osnovu cena četiri flašice u ponudi – dve crvenog i dve belog vina – bila je 29 dolara po komadu, što je više nego duplo od cenovnog proseka bočica u Britiš ervejzu na nedavnim letovima od Čikaga do Londona. Po ovom istraživanju, flašica bordoškog šatoa Sen-Žorž (Chateau Saint-Georges Bordeaux, 2010) bila je najskuplja boca. Na vebsajtu Wine-Searcher.com kaže se da je berba 2010 bila poslednji put dostupna u martu, i to po ceni od 41 dolara za bočicu.

„Emirati“ su više od bilo koje druge avio-kompanije iskoristili vina radi osnaživanja reputacije kroz kvalitet. Ovaj prevoznik iz Dubaija poseduje i svoje skladište vina u Burgundiji, u Francuskoj, u kojem vino ponekad leži i čitavu deceniju. Iz „Emirata“ poručuju da njihov vinski podrum ima 4.7 miliona boca.

Mnogi faktori mogu „umrsiti“ klasično poređenje na osnovu kvaliteta i cene, jer su i te kako prisutna dobra i ukusna vina po niskim cenama – baš kao što je i cena prosečnih vina u avionima mahom preterana. Avio-kompanije obično kupuju direktno od vinarija i to u velikim količinama i uz velike popuste. Geografija, takođe, može dodatno zakomplikovati uporedni prikaz cena: cena kalifornijskog vina u Ajovi ili Nju Hempširu razlikuje se od one u prodavnicama na Menhetnu ili u San Francisku, a, naravno, i od cene koju to vino ima kao izvozna roba u Aziji, Rusiji ili u Evropi.

Za Singapur erlajnz su, recimo, vina iz Kalifornije preskupa. Sva vina koja kupi, ova avio-kompanija isporučuje u Singapur pre nego što ih dalje distribuira na glavne aerodromske lokacije – u nekim slučajevima natrag na mesta sa kojih je vino stvarno i poteklo. Bočica avionskog vina može proputovati i preko 30 hiljada kilometara pre no što bude otvorena; ova kilometraža se takođe ugrađuje u njegovu konačnu cenu.

U avionima je, poput budžeta, ograničena i količina korisnog prostora, tako da, shodno tome, prevoznici ograničavaju i vinsku ponudu. Na letu poslovnom klasom, većina ih nudi  dva crvena i dva bela, plus jedan šampanjac, penušavo vino uoči poletanja a često i porto ili neko drugo desertno vino.

Ponekad posluživanje skupog vina u biznis-klasi predstavlja jeftiniju opciju, jer mogu uprosečiti cenovni razred; veće cene vina u prvoj klasi možda će zahtevati niže cene istih u poslovnoj klasi.

Strategije avio-prevoznika variraju. Air France služi – bien sûr! – samo francuska vina. Iz ove avio-kompanije kažu da uglavnom targetuju vinske etikete sa međunarodnom reputacijom kako bi impresionirali kupce iz Azije i Amerike, a kupuje mlada vina koja će sazrevati naredne četiri ili pet godina. Er Frans je, nakon Emirata, imao drugu najvišu prosečnu cenu svojih bočica.

“Ovo je u potpunosti ugrađeno u naše gene”, kaže Gizlen van Brantegem (Ghislaine Van Branteghem), Er Fransova menadžerka za ketering na dugim letovima.

Američke avio-kompanije nemaju previše sentimenta za američka vina: Junajted erlajnz nije imao nijedno vino iz američkih vinograda na meniju svoje biznis-klase, a umesto njih je izabrao dve francuske etikete, jedan nemački rizling i jedan argentinski kaberne. Tokom letova između Sjedinjenih Država i Evrope, Amerikanci služe vina iz Južne Afrike, Španije i Argentine, poznatih po dobrim buteljkama čije su cene po pravilu znatno niže. Na vinskoj listi Delta erlajnza za leto pred nama istaknute su vinske boce iz Francuske, Španije i Čilea.

Od avio-operatera iz američke „Velike trojke“, Junajted erlajnz imao je najvišu prosečnu cenu bočice, a od 12 kompanija koje su bile predmet ove ankete, Junajtedu je dopalo četvrto mesto. Junajtedove vinske etikete „zaglavile“ su se u uskom cenovnom rasponu od $22 do $17 (prema cenama poslednji put proverenim na sajtu Wine-Searcher.com u utorak i sredu 17-18.apr ). Američka vina kretala se od $19 to $9. Cena vina koja se nude u biznis-klasi Delta erlajnza kretala se između 9 i  17 dolara. To znači da su dva najskuplja vina kompanije Delta, prema cenovniku njihovih letnjih menija, bila približno iste cene kao i ona najjeftinija iz  Junajtedove ponude.

U Delti kažu kako im je poznato da kupci obraćaju pažnju na vino, uključujući i njihove cene. Deltina „vinska strategija“ je u pravljenju spoja prepoznatljivih brendova i malo poznatih iznenađenja, kaže Liza Bauer, potpredsednica sektora letnih usluga. “Mislim da (među našim klijentima u biznis-klasi)  skupoća vina ne igra veliku ulogu, već je naglasak pre svega na užitku koji im ta vina pružaju”, kaže ona.

U Ameriken erlajnzu kažu da pažljivo odabiraju dobra vina uz pomoć majstora somelijera i kompanije za vinski menadžment iz Nape, Kalifornija. Ključ je, kako kažu, ponuditi proizvod kojim će svi biti zadovoljni, a pri tom ne probiti prethodno zacrtani troškovni  budžet. “U pitanju je igra brojkama”, kažu u ovoj kompaniji.

Kvantas toči svojim klijentima mešavinu istaknutih australijskih etiketa, plus aktuelne „hitove“ potekle iz malih vinarija, od kojih neke sa tipičnim australijskim nazivima poput „Ladies Who Shoot Their Lunch Chardonnay”.

Nil Peri, australijski restorater koji posluje i kao Kvantasov kreativni direktor za hranu, napitke i usluge, smatra da 30% do 40% Kvantasovih klijenata obraća izuzetnu pažnju na savršena vina. On, takođe, smatra da je ukus tokom leta danas poboljšan ukoliko letite novim avionima poput Boeinga 787 ili Erbasa A350 i A380, koji imaju veći nivo vlažnosti putne kabine, smanjujući tako dehidraciju putnika.

“Po mom mišljenju, hrana i vino koji su dobrog ukusa na tlu, ukusni su i u vazduhu”, kaže Peri. “Mislim da se kod brojnih avio-kompanija koje se oko hrane  pića ne potrude dovoljno lako uoči bela zastava kao simbol predaje: poklekli su pred nedostatkom dovoljno dobrog ukusa.”

Avio-vina: koja su najjeftinija a koja najskuplja?

Avio-kompanije nalaze se usred beskrajnog nadmetanja za pridobijanje klijenata poslovne klase kroz ponudu raskošnih sadržaja. Vino igra veliku ulogu u ukupnoj slici i zadovoljstvu putnika letom. Bacimo pogled na najviše (High) i najniže cene (Low) među crvenim i belim vinima sa menija poslovne klase 10 svetski renomiranih avio-prevoznika.

Air China

High: $30 Chateau Milon Saint Emilion Grand Cru Cabernet Franc-Merlot, France*

Low: $10 Château Moulin de Launay, France*

Air France

High: $27 2010 Chateau Rollan de By Medoc, France

Low: $19 2013 Domaine Paul Corneau Pouilly-Fume, France

American 

High: $19 2015 Kaiken Ultra Cabernet Sauvignon, Argentina

Low: $9 2017 Kleine Zalze Vineyard Selection Chardonnay, South Africa

British Airways

High: $17 2016 The Hedonist Shiraz, Australia

Low: $11 2016 Seifried Chardonnay, New Zealand

Delta

High: $17 2016 Pazo de Villarei Albarino, Spain, and 2015 Ritual Pinot Noir, Chile

Low: $9 2016 Maison Ventenac Les Plos Chardonnay, France

Emirates

High: $41 2010 Château Saint-Georges Bordeaux, France

Low: $20 2015 Schloss Vollrads Alte Reben Riesling, Germany

Etihad

High: $16 2016 Bouchard Pere et Fils Chardonnay, France; 2012 Le Baron Malleret Bordeaux, France

Low: $13 2015 M. Chapoutier Belleruche Grenache-Syrah, France

Lufthansa

High: $20 2014 Vina Errazuriz Max Reserva, Chile

Low: $16 2016 Donovan-Parke Chardonnay, California

Singapore

High: $27 2015 Heirloom Shiraz, Australia

Low: $14 2015 Weinhaus Ress Kabinett Riesling, Germany

United

High: $22 2016 Domaine Joseph Drouhin Chablis, France

Low: $17 2015 Bouchard Pere et Fils, France

Izvor: Avio-prevoznici koji obezbeđuju nabavku za svoje potrebe. Prikazane su svetske maloprodajne cene vina izražene u američkim dolarima, ažurirane 17. i 18. aprila 2018, a po podacima sa vebsajta Wine-Searcher.com

Wall Street Journal

 

Rosé: “šampanjac” Millenijumovaca i hit među klaberima

I dok se u Francuskoj na ružičasta vina gleda kao na “staromodni napitak”, ovo vino je doživelo procvat popularnosti u Sjedinjenim Američkim Državama. Pjerik Buke (Pierrick Bouquet) primetio je ovaj trend kao uspešnu poslovnu priliku, pa je u tu svrhu i osnovao dve popularne manifestacije: „La Nuit en Rosé“, koja se odigrava od 18. do 20. maja, i „Pinknic“, od 24. do 25. juna.

U intervjuu za dvojezični mesečnik France-Amérique, ovaj 34-godišnji Parižanin objašnjava kako je roze postao “šampanjac Milenijumovaca”, i kakve su sve inovacije Francuzi uveli u vinarstvo, proizvodnju vina i načine da pridobiju nove generacije enofila.

France-Amérique: Kako je roze postao zvezda američkih zabava i prigodnih okupljanja?

Pierrick Bouquet: U oblasti ProvansaAlpiAzurna obala (Provence-Alpes-Côte d’Azur) pokrenuta je velika inicijativa za promenom imidža roze vina. Vinarija/ vinograd Chateau d’Esclans i njen vlasnik Saša Lašen (Sacha Lachine) dali su neprocenjiv doprinos popularizaciji i poboljšanju ovog vinskog napitka. U međuvremenu, s druge strane Atlantskog okeana, takođe je poboljšan i američki roze. Nekada je ovo vino bilo slatko i jedva nešto svetlije od crnog vina, sasvim se uočljivo ne poklapajući sa roze vinima napravljenim na Azurnoj obali. Ali, američki proizvođači su pre pet godina iznajmili usluge francuskih enologa ne bi li savladali provansalske tehnike vinogradarstva. Zahvaljujući njihovom radu, prodaja rozea je u Sjedinjenim Američkim Državama doživela veliki i nagli rast. Ovo vino u SAD sada poseduje divnu pastelnu boju, uz laki, voćni ukus. Neka američke ružice danas poseduju isti kvalitet kao i ona koja su napravili njihovi francuski učitelji i„vinske kolege“.

F. A. : Zašto francuska ružičasta vina uživaju daleko bolji imidž i reputaciju u Sjedinjenim Državama nego u Francuskoj?

P. B. : Zaista dobru ružicu možete pronaći u u francuskoj regiji LangdokRusijon (Languedoc-Roussillon), gde košta između 11 i 15 evra (cena u Francuskoj). U Njujorku, pak, boca odličnog francuskog rozea trenutno košta između 30 i 35 dolara. U marketingu to nazivamo „strateškim pozicioniranjem cena“ (price positioning strategy): Francuska ružica je već u startu skupa, što je čini „šik pićem“. Amerikanci, naime, povezuju francuska ružičasta vina s nečim što se naziva „provansalski glamur“. Ružice iz vinograda na Provansalskoj obali (Côtes de Provence) se odlično prodaju ovde (u SAD). Vino iz berbe „Šapat Anđela“, nastalo od grožđa iz vinograda Šato Deklan (Chateau d’Esclans) u departmanu Var bilo je najbolje prodavano francusko vino u Sjedinjenim Američkim Državama u 2016. (ne računajući šampanjac i penušava vina).

F. A. : Kako je roze postao centralna tema vaših vinskih događaja u Sjedinjenim Državama?

P. B. : Pre pet godina smo pokrenuli festival hrane i vina „La Nuit en Rosé“, upriličen na brodu koji krstari rekom Hadson. Tom prilikom, naši gosti na brodu otkrili su svu raskoš ružičastih vina koje su im tada predstavili somelijeri i kuvari. Njujork je otvorio oči za sve boje „ružičastog“. Naš cilj je tada imao edukativni karakter: poučiti Amerikance, i uvesti ih u svu raznolikost gamea ružičastih vina. Dopalo im se, i ubrzo je ružica postala „trendi“ piće, dok je njegova konzumacija u restoranima i noćnim klubovima eksplodirala. Roze je postao „šampanjac“ među pripadnicima tzv. Milenijumske generacije – posebno žena koje su u 30-im; ružicu su počeli da piju oni koji su već bili “smoreni” crvenim i belim vinima omiljenim u prethodnim generacijama vinofila. Ove godine, festival „Noć u ružičastom“ ponudiće skoro 125 vrsta ružičastih vina iz devet zemalja.

F. A. : Da li je uspeh rozea proizvod odlične marketinške kampanje ili iza ovog uspeha stoji još nešto?

P. B. : Rezultat skoka popularnosti i prodaje ružičastih vina nije tek neki marketinški trik. Već i sama nagla potrošnja rozea doprinela stvaranju čitave jedne paralelne industrije koja „igra“ poslovnu igru zasnovanu na istim kodovima – time je, takođe, uvećana popularnost ružice u SAD. Prošle godine smo pokrenuli prvo izdanje festivala „Pinknic“, džinovskog tematskog „piknikafestivala“ u ružičasto-belim bojama održanom na Guvernerskom ostrvu u Njujorku. Ideja je bila da se stvori svečani događaj čija je potka u ružičastim vinima, i, u skladu s njima, probrane festivalske kuhinje, uz sve to prodavali smo i prigodnu odeću-suvenire a festival obeležava i plesna elektronska muzika (takođe prepoznatljiv afinitet među Milenijumovcima). U prošloj 2016. godini, imali smo 8.000 posetilaca, a u ovoj 2017. dočekujemo barem njih 12.000 . Proizvodi povezani i inspirisani roze vinima tada se pojavljuju posvuda. Dve devojke iz Kalifornije otvorile su nalog na Instagramu pod nazivom @YesWayRosé, i uspešno generišu zajednicu od skoro 40.000 ljudi, pravu komunu ispletenu oko ružičastih vina. Njih dve su, takođe, uspostavile i prodaju „ružičastih“ proizvoda, uključujući tu i majice na bretele, bejzbol kape i “Eau de rosé” sveće.

F. A. : Koji su najnoviji trendovi u industriji rozea?

Planirano je da “Ružičasti ribnjak (Rosé Piscine) svoju premijeru ima na ovogodišnjem izdanju festivala „La Nuit en Rosé“ – radi se o vinu dizajniranom da zadrži svoj ukus čak i onda kada se služi sa ledom. Vinograd „La Grande Sieste“ nedavno je otpočeo marketinšku kampanju u kojoj promoviše svoje „ledene kocke” rozea. Kocke se prodaju za 1.50 evro po komadu, među Milenijumskim klaberima poznate su pod nazivom “Rose Stone”. Ove dve Amerikanke su osmislile još jedan vinsko-klaberski hit: savremeno i naočito dizajniranu konzervu rozea “Una Lou”. Moj tim i ja smo upravo lansirali “Rosé S’il Vous Plaît”, novu paletu koktela napravljenih s ružičastim vinima. Ovog juna će biti dostupne tri različite boce: Rosé Mimosa, Rosé Sangria i Rosé Bellini. “Želimo da Amerikancima između 21 i 29 godina predstavimo koncept konzumacije rozea kroz koktele koje već poznaju i vole.

 

France-Amerique

Sprintom do vrha ili: uspon vrhunskih kineskih vina

Ukoliko vam se posreći da na retko vedar dan posetite kinesko vinogorje „Grejs“ na 500 kilometara jugozapadno od Pekinga, moglo bi vam se dogoditi da ga lako pomešate s nekom od trendi vinarija u Toskani. Balkonska vrata italijanske vile otvaraju se pravo ka bujnim špalirima vinove loze koja se proteže sve do ivice horizonta, gde planine lelujaju kroz slojeve toplog vazduha. Raštrkani piknik stolovi leže u vrtu pod tanušnim stablima, uz šuštanje lišća na suvom vetru, upečatljivo opisuje Tony Perrottet za dnevni list The Australian.

Prođite kroz vrata ove vinarije, i već ćete biti korak bliže srcu provincijalne Kine. Uske, asfaltirane staze vode do farmerskih sela u kojima se i sada mogu uočiti ruševne fasade i ostaci starih, krečom ispisanih parola Komunističke partije Kine; na fasadama i dalje vise pocepane crvene zastave. Na ulici, zaglušujuća buka jednog prastarog motocikla, relikta iz Maovih dana; u vinograde kreću berači grožđa sa svojim tradicionalnim, širokim seljačkim kapama – ovakvu scenu zatičemo u oblasti vinogorja Grejs.

U daljini na horizontu leže poluzaboravljeni puteljci i staze provincije Šansi (Shanxi), regiona o kojem se znalo još u doba kineskih careva; ova je oblast bila poznata kao bogati trgovački centar. Samo nekoliko minuta vožnje odatle leže ostaci drevne i slavne kineske istorije: tu je ogromno plemićko imanje i na njemu kuće porodice Čang, luksuznog prebivališta trgovaca čajem tokom dinastije Ming.

Vinogradi Grejs gledaju u budućnost Kine. Elegantnom trpezarijom ukrašenom savremenim umetničkim delima razletela se mala armija poslužitelja koji profesionalno i nečujno klize oko gostiju. I dok se u kuhinji ovog zdanja priprema gozba sa sjajnim poslasticama iz oblasti Šansi, uključujući “kineske rezance na makaze”, sotiranu rečnu ribu i pržene kolače “Bing”, uz probrana vina koja se gostima dosipavaju u redovnim intervalima – bili su tu najbolji Kaberne, baršunasto „Predsedničko“ Grand Reserve vino koje je čuveni američki vinski kritičar Robert Parker stavio na 85. mesto zbog svog suptilnog ukusa s aromom kupine, lovorovog lista, bibera i kedra. Inače, oznaka „Reserve“ ili „Riserva“ na vinima asocira na nešto skupo, posebno, kvalitetno, na neki način i ekskluzivno. Međutim, u stvarnosti se dešava da vinari, u želji da što bolje i skuplje prodaju svoja vina, često okite svoje etikete ovim izrazom – pa i onda kada se radi o tek prosečnom vinu; tako se može desiti da platite više nego što bi trebalo, ili bar više nego što bi vas koštalo neko stvarno posebno vino bez natpisa Reserve. Drugi će, još gore, na nekom jako jeftinom vinu napisati Gran Reserva jer je odležalo. Nema jeftinih a dobrih vina, ali, isto tako, ni sva skupa vina ne moraju da budu dobra. Zato, probajte što više različitih vina pa ćete tako sami otkriti svoje omiljeno vino u kome ćete često uživati. A do tada – uživajte u istraživanju.

Vinarija Grejs odvažno predvodi jedan od najneverovatnijih kineskih trendova, kao najuspešnija vinarija iz novog talasa butik-vinarija. Danas Kina ima više od 400 takvih vinograda u zemlji, uglavnom u suvim regionima Šansi i Ninšja na severu, dok enološki konsultanti koji pomažu Kinezima dolaze iz Francuske, Kalifornije i Australije – sve je ovo postalo uobičajeno, kao što je danas već potpuno uobičajena slika viđati inostrane IT stručnjake zaposlene u Šangaju.

Štaviše, renomirani vinski kritičari su od 2012. počeli da obraćaju pažnju i na kineska vina. Te su godine u Pekingu pobedila četiri kineska crvena vina, predvođena već pomenutim Grace’s Chairman’s Reserve, potukavši tada francuski Bordo na testu ukusa i bukea naslepo, u kojem su učestvovale međunarodne sudije. Iako su neki u Francuskoj ovaj test proglasili „nepoštenim i prljavim“ – trebalo je da vina budu jeftinija od 100$, uključujući i porez od 48% na ona iz uvoza – ovaj iznenađujući rezultat ohrabrio je Kineze da s punom ozbiljnošću priđu proizvodnji vina kao važnoj grani kineske industrije.

Afinitet za kulturu gajenja vinove loze deluje nam prilično daleko od Srednjeg kraljevstva. Kinezi su se tokom četiri milenijuma uglavnom družili s pirinčanim vinom, tamnim i izuzetno žestokim alkoholnim napitkom čiji ukus podseća na suvi šeri. I – kao i mnogi neupućeni autsajderi – kada mi je prvi put ponuđena čaša kineskog vina u jednom izuzetno otmenom šangajskom restoranu, „Mišel na nasipu“ (M on the Bund), mislio sam da je to nekakva šala. Ideja je bila upravo takva: izazvati kod gostiju komentare u vezi njegovih „toksičnih sporednih efekata“ – recimo, gubljenja osećaja za ukus na jeziku, ili čak i vida na jednom oku.

“Da ste to rekli pre nekoliko godina, možda biste bili u pravu” kaže Mišel Garno (Michelle Garnaut), Australijanka koja u Kini drži nekoliko skupih restorana poput M on the Fringe, Capital M, M on the Bund i The Glamour Bar. Pruža mi čašu vrsnog šardonea iz zadnje berbe, dok stojimo na balkonu okrenuti ka neverovatnoj panorami kojom dominiraju futuristički neboderi. Prvi gutljaj je iznenađenje: jasna i svetla aroma, sa suptilnim ukusom nektarine.

U Kini je vino od grožđa svoj komercijalni uspon prvi put doživelo 1892. godine, kada je korišćena i uzgajana loza uvezena iz Kalifornije, dok je širi zamah proizvodnje ponovno otpočeo tokom 1980-tih, pošto je kineska privreda usvojila neke odlike kapitalizma. Akcenat je tada, međutim, bio na kvantitetu a ne na kvalitetu. Želeći da baci makar letimičan pogled na vinariju koja pripada „staroj školi“ proizvodnje vina, pisac ove priče Toni Perotit se jednog blago kišnog popodneva uputio ka nasledniku originalnog proizvođača iz 1892., vozeći do vinarije neobičnog imena „Zamak Čangju“ (Chateau Changyu AFIP Global), smeštenoj u seoskoj oblasti na 90 minuta putem severoistočno od Pekinga.

Vinograd nije bilo teško uočiti, jer je, što i njegovo ime sugeriše, na posedu  sazidana neverovatna reprodukcija francuskog klasičnog zamka, sa svojom elegantnom kupolom koja se izdiže nad zelenim vinogradima. „Osećaj da sam zabasao u pravu diznijevsku fantaziju još se više pojačao na ulasku u „Strani grad“, jedno od krila kompleksa vinarije i nestvarnu imitaciju srednjovekovnog evropskog sela – sve zajedno sa srednjovekovnom crkvom i radnjom po imenu Sveti gral; tog trenutka sve je bilo pusto, a domaćini su očekivali nove ture autobusa punih turista.

Na put do vinarije pratio me je Džim Bojs koji živi i radi u Pekingu, vinski bloger razbarušenog izgleda čiji je opori humor podsećao na Njumana iz TV serije Sajnfeld. Mladi vodič, devojka po imenu Nan Sja vodi nas u istraživanje vinskih podruma ukrašenih grbovima i živopisnom heraldikom a la Kralj Artur; tu je i muzej u kome je na vidnom mestu istaknuta fotografija vina Čangju, posluženog predsedniku Obami tokom državne večere. Naša „turneja“ završava u ogromnom prostoru za degustaciju, gde nas je mlada somelijerka poslužila šardoneom iz 2008. na sobnoj temperaturi, ulepšanog muzičkim ugođajem lift-verzije pesme iz „Titanika“.

“Opisao bih ovo vino kao slabo”, primećuje Bojs. “Buke mu ne ostaje u nosu. Ali je, ako ništa drugo, veoma bistro.” Kada mu je rečeno da se na tržištu prodaje za više od $120 po boci, Bojs je skoro ispustio čašu. “Mogu da kupim bocu čileanskog za $15 u bilo kom supermarketu u Pekingu – i bilo bi bolje od ovoga! Zašto bih kupovao baš ovo vino?” Naša somelijerka se smeška, šireći dlanove ka nama. “Ne znam!”

Nan Sja je potpuno neuznemirena ovim lošim komentarom. “Možemo li da se slikamo svi zajedno?” Pruža Bojsu svoju vizit-kartu, „u slučaju da negde sa strane čuje za posao u nekoj drugoj vinariji“.

Nakon iskustva sa Čangjuom, lako je razumeti zašto je pojava manjih proizvođača kao što je Grejs izazvala takvo uzbuđenje među kineskim ljubiteljima vina. Kinesko vinarstvo je još uvek u ranoj fazi, a vinski butici su skupi zbog malog obima proizvodnje i visokih transportnih troškova; zato je cena vina u maloprodaji između $50 i $100, a proizvodnja u nekim vinogradima gotovo zanemarljiva. Pa ipak, ne može se osporiti istinski potencijal jer Kina ima tle, klimu i sve vrhunske tehničke aspekte za proizvodnju vrhunskih vina; raspon i paleta domaćih vina se stalno i ubrzano uvećava – kao i sve ostalo u Kini.

Uspeh Vinograda Grejs predstavlja model budućeg razvoja kineske vinske industrije – čak je i način na koji je ova vinarija uspela podseća na zaplet iz nekog TV rijalitija. “Nazivaju nas čudom”, kaže Džudi Čen, izvršna direktorka ove porodične firme, kojoj je bilo tek 24 godine kada je 2002. preuzela poslovne uzde ove tada pet godina stare vinarije.

Počevši svoju karijeru kao bankarka Goldman Saksa u Hong Kongu, jedino što je Džudi znala o vinima bilo je njeno tinejdžersko iskustvo s odmora u Burgonji, gde je popila dve čaše crvenog vina i potom zaspala na kauču. “Kada su mi vinari pomenuli Cabernet sauvignon, nisam imala pojma o čemu su mi to pričali,” kaže ona.

Džudi Čen je brzo angažovala vinskog konsultanta, Australijanca Kena Marčisona; u cilju poboljšanja kvaliteta, morao je da povadi polovinu već postojećih čokota. Ubrzo je vinograd Grejs privukao pažnju međunarodne enofilske javnosti (uzgred, Marčison je prošle godine otišao iz Grejs vinograda pravo u penziju).

Ključni proboj na tržište dogodio se u trenutku kada je legendarna hotelska grupa „Peninsula“ počela da služi Grejsova vina. Uskoro je usledio još jedan kineski hotel sa pet zvezdica. I tako se zavrtela priča sa kineskim vinima, koja postaju sve popularnija.

Džudi Čen kaže da aktuelni restorani za srednju klasu Kineza čine glavni deo tržišta, mada su među strancima još uvek prisutne predrasude o kineskim vinima. “Ljudi zaboravljaju da su, kada su kalifornijska i australijska vina prvi put izašla na tržište, potrošači bili veoma, veoma skeptični. Francuzi su decenijama gledali prezrivo i s visine na kalifornijsko carstvo vina, Dolinu Napa“, kaže ona.

Mnogi veruju da profitne šanse i izgledi za lokalne vinare u budućnosti mogu biti samo još bolji.

“Tačno je da kineska vina još uvek ne poseduju prepoznatljiv identitet, za razliku od, recimo, klasičnih kalifornijskih vina iz doline Napa ili onih iz Južne Australije, iz doline Kler (Clare Valley)“, kaže Dejvid Šumejker, somelijer u šangajskom hotelu Pudong Shangri-La. “Ali, vrlo brzo ćemo biti u mogućnosti da probamo njihova vina i kažemo: ‘Ah, pa to je klasika… dobri stari Šansi’.”

 

Tony Perrottet, The Australian

 

 

Pobediti (sa) vinom

Nova generacija preduzetnika otkriva u čemu je privlačnost posla vezanog za – grožđe.

02

Pri pomisli na raznovrsnost biznisa koje preduzetnici otvaraju svake godine, šanse da postanete “vinar” ne bi bile na vrhu ove vaše liste. Pa ipak, iznenađujuće je veliki broj početnika koji su ušli u veoma konkurentnu arenu vinara, pritom uspevši da pronađu svoje tržišno mesto a i profit.

Šta je u igri?

Ukoliko se radi o već tradicionalnom putu vinara – gde kupujete zemljište, postrojenja, berete grožđe, pravite od njega vino i na kraju ga flaširate – izazovi su ogromni. Između cene zemljišta i berbe je Hirovitost Majke Prirode, uz vreme potrebno da vino sazri i bude spremno za prodaju – vinarstvo, u najboljem slučaju, predstavlja rizičan posao. Čak i ako grožđe ne uzgajate sami već ga kupujete, pridodajući tom izdatku i troškove marketinga, rizike od globalne konkurencije, uz strogo pridržavanje stabilnoj mreži kanala distribucije – uverićete se koliko je ovaj posao nepredvidiv a ishod poslovanja varljiv.

Svako ko želi da vodi uspešan vinarski biznis mora da ima veliki broj unapred osmišljenih koraka koji, između ostalog, uključuju: profesionalno realizovanje ulaganja, dubok džep, dugoročnu viziju, debelu kožu (tj sposobnost da primite udarac) i nepokolebljivu veru u krajnji ishod.

“Morate biti i pomalo ludi [ako želite da ste u ovom poslu], ali to je sasvim okej”, kaže Keti Korison (Cathy Corison), jedna od prvih žena koje su još sredinom 1970-tih imale svoj vinski podrum u dolini Napa u Kaliforniji (a na podsmeh njenih “muških” kolega koji nisu želeli da joj pomognu, ubeđeni da vinarstvom ne može da se bavi “žensko”). Keti je vlasnik malog ali unosnog biznisa: vodi svoju vinariju “Corison” koja ima petoro zaposlenih. Njen Cabernet Sauvignon uspostavio je sjajnu tržišnu nišu u rangu “majstorskih” i maloserijskih vina (artisan), koje je traženo kako na američkom tako i na svetskom tržištu.

Iako kaže da su njeni poslovni počeci bili jedna “uzbudljiva vožnja”, Korison tvrdi da nema ničeg logičnog u poslu malih vinarija jer je u pitanju biznis koji neprekidno iziskuje puno novca i konstantna ulaganja (Keti svoj čuveni Kaberne čuva da odleži u buradima tri godine pre nego što ga pusti na tržište).

“Takođe, stavljeni ste na milost i nemilost odnosa koji vladaju međunarodnom razmenom valuta i stanja u svetskoj privredi, koji vam mogu srezati unapred projektovane profite”, dodaje Korison.

I mada se njeni vinogradi i vinski podrum nalaze u jednom od najvećih vinogradarskih regija na svetu, a ona sama drži poslovni fokus na vrhunski kvalitet malih serija a ne na količinu, Keti je u proteklih četrdesetak godina pokazala da je i jedna žena sposobna da stvori globalni vinski brend, kao i da uspešno napreduje u složenom i teškom poslu vinara.

Jason Grizzanti (levo) Jeremy Kidde (desno) vlasnici Warwick Valley Winery & Distillery

Jason Grizzanti (levo) Jeremy Kidde (desno) vlasnici Warwick Valley Winery & Distillery

Pronalaženje tržišne niše

Džejson Grizanti (Jason Grizzanti) i Džeremi Kid (Jeremy Kidde), obojica 30-togodišnjaci, sprijateljili su se još u sedmom razredu osnovne škole. Kid je 2002. godine ostavio svoju poziciju u banci Credit Suisse kako bi sa Džejsonom započeo posao u vinariji Grizantijevog oca u Vorviku, država Njujork, Warwick Valley Vinery & Distillery.

Sa više od 200 vinarija koliko ih radi u dolini Hadson, Kid i Grizani veoma su brzo uvideli da treba da što pre razviju sopstvenu tržišnu nišu. Tako su počeli da razvijaju brend American Fruits, liniju voćnih rakija i likera.

“U industriji vina je tako oštra konkurencija da je izuzetno teško uspeti ukoliko ne napravite nešto jedinstveno” kaže Kid, čiji je ulazak u posao s lokalno proizvedenim voćnim rakijama i sajderima pokazao kao dobitna kombinacija.

Tokom narednih šest godina, ovi drugari iz detinjstva učetvorostručili su prodaju, povećavši broj zaposlenih sa četiri na dvadeset. Grizanti je glavni vinar i COO (direktor operative), i trenutno drži predavanja iz oblasti vrenja i destilacije na škotskom univerzitetu Heriot-Watt University. Kid je direktor prodaje i CFO (finansijski direktor).

Sa kombinacijom svojih znanja i poslovnih veština, njihova su vina osvojala nekoliko značajnih nagrada – uključujući i zlatnu medalju za svoju kruškovaču (Bartlett Pear) na Međunarodnom vinskom sajmu u Finger Lejksu, i srebrnu (takođe za svoju famoznu rakiju od kruške), koju su dobili na Međunarodnom vinskom sajmu u Riversajdu.

03Od “korporativca” do vinskog poznavaoca

Dženifer Meklaud (Jennifer McCloud), koja je osnovala Vinograde Krisalis (Chrysalis Vineyards) zna kakvu vrednost ima tržišna niša koju uspete da osvojite. Meklaudova je izabrala da njena vinarija bude u Virdžiniji (Midlburg), a ne u Napi, i to iz jednog specifičnog razloga:

“U našem vinogradu imamo najveći zasad ove loze na svetu i aktivno učestvujemo u obnovi ovog nasleđenog dragulja”, kaže ona. “Radije bih pravila najbolji Norton nego da uzgajam 40. najbolji Merlo na svetu.”

Ovo je, verovali ili ne, već 14. poslovni poduhvat ove “masovne preduzetnice”. Dženifer Meklaud radila je u softverskom biznisu pre nego što je kupila 412 hektara, seljačku zemlju nadomak Vašington Di-Sija.

Svake godine, Dženifer zapošljava između 25 i 40 ljudi, i na preko 70 hektara proizvodi 15 vina; u proizvodnju je uključila i domaću, američku sortu – Norton, kao i francuski Vjonje (Viognier). U ovom poslovnom poduhvatu, Meklaudova se suočila s nekoliko prepreka, od kojih nije bila najmanja ona koja se ticala prilagođavanja sporijem tempu seoskog života.

Da bi svoj vinski posao postavila na put uspeha, “bilo je potrebno motivisati ljude da ostvare sve što je potrebno kako bi se čitava stvar pokrenula”, kaže Dženifer, koja smatra da “brzina kojom možete ostvariti svoje ciljeve određuje i snagu vađe kompanije”.

Meklaudova takođe vrši pozitivan uticaj na životnu sredinu kroz “nove” oblike poljoprivrednog uzgajanja, i to na mestu koje je po tradiciji glavni generator robne proizvodnje Virdžinije (ova američka država je značajan proizvođač pšenice, kukuruza i mlečnih proizvoda).

Preokret

Kada joj je iznenadni razvod preokrenuo život naopačke, Debora Brener (Deborah Brenner) počela je da ga korenito menja.

“Razvod je bio moj katalizator”, kaže Brenerova, koji je napustila svoj unosan posao uspešnog egzekutivca u marketingu i razvoju poslovanja, postavši proizvođač vrhunskih vina. “Znala sam da ravnotežu u svom životu i karijeri ne mogu postići ako ne siđem s ‘pokretne trake’, na kojoj sam se  dotad nalazila u svom svakodnevnom poslu.”

Strast za dobrim zalogajem i sjajnim vinom podstakli su je na putovanje do doline Napa, američkog vinarskog carstva, kao i na slučajan i veoma srećan susret: dogodio joj se “nepredviđeni” ručak sa Karen Kejkbred (Karen Cakebread), koja je vlasnica Podruma Kejkbred. Razgovor sa Karen je, po rečima Brenerove, “razbistrio” dosta toga što je za Deboru bilo od ključne važnosti, uključujući tu i sličnosti koje su njih dve imale: rad u granama kojima dominiraju – muškarci.

Njena urođena radoznalost i potkovanost u novinarstvu podstakli su Brenerovu da se pozabavi istraživanjem na temu žena u biznisu proizvodnje vina. Ideja za  osnivanje udruženja “Žene od vina” (Women of Vine) je rođena, a Debora je ubrzo zatim krenula put Kalifornije kako bi intervjuisala pasionirane (i poznate) “vinarske preduzetnice”.

Radeći ove intervjue, shvatila je da – pored knjige koju je pisala o uspešnim vinarkama – može još neposrednije da dokaže tezu o uspešnosti žena u vinarstvu tako što će i sama ući u vinski posao; tako je rođen brend pod nazivom “Podrumi žena od vina” (Women of the Vine Cellars).

05

Brenerova je u početku imala želju da vina kupuje od vinarki i potom ih preprodaje. A onda je ideja je evoluirala: želela je da i sama postane deo kreativnog procesa i da proizvede ono što Debora naziva “umetničkom galerijom vinarstva”, praveći ograničene serije nekoliko ručno proizvedenih vina, a koristeći se talentima isključivo vinarki – žena koje su uspešne i umešne u veštini pravljenja dobrih vina.

Za razliku od vinara koji žive na ili u blizini vinarije koju su pokrenuli, Debora Brener radi od svoje kuće smeštene u Roklend Kauntiju, u državi Njujork.

Dakle, ukoliko imate dovoljno duboke džepove za skupu investiciju – da kupite već postojeću ili iz temelja uspostavite potpuno novu, funkcionalnu vinariju – ukoliko ste zainteresovani da razvijete tržišnu nišu za vaš proizvod i ako strasno želite da svoju etiketu ponosno stavite na proizvod napravljen u vašem kraju – možda će vam priče o ovim istinskim, tvrdokornim i tvrdovernim enofilima biti dobar putokaz za pronalaženje sopstvenog, uspešnog poslovnog modela u vinarstvu.

Pattie Simone, The Entrepreneur

Od sporta do vina (2/2)

Varijacije na temu

Možda je najveća razlika između sportskog i vinskog pisanja ta da je sportskim navijačima često već poznat ishod jednog sportskog događaja o kojem su čitali, dok “u vinima, tek morate da napravite rezultat” kaže Stejmen.

23

Povrh toga, čitaoci sportskih rubrika veoma često puno toga znaju o timovima i ligama. Ali, kada je pitanju vino – ne toliko.

“Vino je nekako oduvek predstavljalo ‘najstrahotniju’ temu za čitaoce, a ljudi se gotovo po pravilu osećaju nesigurno i inferiorno u vezi sa svojim degustatorskim veštinama”, kaže Džejms Laube, urednik dopisničke rubrike i recenzent magazina Wine Spectator iz Kalifornije, dodajući da je zadatak vinskog pisca pre svega da “razbije ta strahovanja, faktor zastrašivanja, svodeći priču na nešto što je ljudima shvatljivo.”

26Šoenfeld, čije pisanje za najveće vinske, sportske i turističke publikacije poseduje dubinu i širinu dobrog starog Bordoa, vidi ovde još jednu razliku između te dve oblasti pisanja: “Vino je odlična i zavodljiva tema ali po svojoj prirodi ne poseduje bilo kakvu unutrašnju napetost u sadržaju, tako da tu napetost morate sami da smislite”, kaže on. “Za razliku od vina, tenzija u sportu je nešto što je bitna odlika sporta po sebi: Uz svakog pobednika, tu je i po jedan – gubitnik.

“Ipak, dobra vest je da [vinari] uvek žele da vas vide uz sebe, pa vas oni, samim tim, uvek i – dobro nahrane. Tetoše vas i to je sjajno. Za razliku od vinske priče, u sportu je suprotno. Sportisti ne žele da razgovaraju s tobom”,  zaključuje Šoenfeld.

Da biste se obezbedili od komplikacija, kaže Goldfarb, “vi se jednom sportisti, kao komentator, nikada ne približavate onoliko koliko to sebi možete da priuštite kada je u pitanju vinar.” Takođe, poentira Goldfarb dosetkom, da su “vinari skloni da budu pametniji od sportista”.

40

Stvari se u sportu dodatno zapetljavaju i ogromnim prilivom novca od TV prenosa. “Ali, u vinskom novinarstvu – snaga i dinamika su drugačiji”, kaže Grej. “Tu vi nemate onaj kontradiktorni odnos koji se ponekad razvija sa igračima ili trenerima jer ne zavisite od bilo kog tima. Već i sami razgovori na temu sporta često su puko zezanje. Za razliku od toga, vinari su takođe i naučnici, ali i vrsne zanatlije. Oni su obrazovani, radoznali, ljudi širih pogleda (od sportista).”

27Sportisti su često umeli da me pljunu i maltretiraju, dok je industrija vina po pravilu sinonim za gostoprimstvo i blagonaklonost.”

Tu je lekciju Linda Marfi savladala iz prve ruke i to tokom svojih putešestvija kao početnica u sportskoj redakciji. Ona je druga žena-sportska komentatorka koja je uspela da uđe u svlačionicu profesionalnih sportista (1979. godine sa timom San Diego Padres). Danas radi kao pisac knjiga (mahom o vinima) i urednica je jednog vinskog magazina.

Poput mnogih svojih kolega, nesumnjivo je da se i ona našla daleko bolje primljenom u svetu vinara nego li među sportistima.

“U vinskoj industriji ljudi su pristojniji”, kaže Linda Marfi. “Sportisti su me pljuvali i maltretirali, dok industriju vina po pravilu sačinjavaju oni koji su skloni gostoprimstvu… ne mogu se setiti nijednog trenutka u svojoj karijeri vinske spisateljke da sam osetila bilo kakvu diskriminaciju, ili da sam privlačila pažnju sagovornika samo zbog toga što sam bila –  žena.”

Dati vinu sportsku šansu

Ove metamorfoze su, uzgred, skoro u potpunosti stvar razlike u mentalitetu ljudi koji žive na Levoj (zapadnoj) obali Sjedinjenih država. “Kada sam 1973. došao u San Francisko, brzo sam naučio da je br.1 na Levoj obali vino i hrana, pa sam odmah prešao da tamo živim”, kaže Goldfarb.

28Napredak “od sportskog magarca do vinskog konja” nije bio baš uvek tako nagao. Steiman je jedno duže vreme radio kao gastronomski pisac i urednik, u stalnom manevrisanju između njegove karijere pisca kako u sportu tako i u enologiji. Luis Perdju (Lewis Perdue), urednik/izdavač publikacije Wine Industry Insight, proveo je neko vreme kao profesor novinarstva na UCLA. Berger je bio biznis-kolumnista. Grej je šest godina živeo u Japanu, pišući o hrani i – sakeu, tj. japanskoj industriji pirinčanog alkohola.

Od svih njih, Linda Marfi je verovatno imala najprirodniju a možda i najdugotrajniju “evoluciju”. Trebalo joj je najviše vremena da se potpuno preorijentiše sa sportske na vinsku industriju.

Nakon 13 godina pisanja za sportsku redakciju u San Dijegu, Linda se konačno umorila od propuštenih božićnih slavlja, venčanja, “uvek odsutna od sopstvenog privatnog života”. Ona je takođe otkrila čudesni svet vina tokom degustacija sa svojim kolegama i prijateljima Vajtlijem i Bergerom (van redakcije!). “Napokon sam pomislila” ‘hej, da znaš – ima nečeg sjajnog u svemu ovome’. Bila sam u najvećoj vinogradarskoj oblasti Kalifornije, Sonomi, i u jednom trenutku me je ova rečenica i saznanje obasjalo kao veliki neonski natpis; tako sam se 1990. preselila u Healdsburg [Kalifornija].”

“Svaka berba je drugačija a svaki sportski tim je takođe malo drugačiji. I, u tom kontekstu, svaka godina/sezona poseduje svoj jedinstveni ton, stil, osećaj svrhe.”

11

Deni Berger već se dotad preselio u Sonomu, i bio je na svojoj teritoriji. Počeo je Lindi Marfi da daje preostale uzorke vina koji bi preostali nakon degustacija. Onda ju je odveo na jednu vinsku aukciju, gde je Linda doživela svoj “A-HA!” vinski trenutak – pravo profesionalno prosvetljenje.

“Bila sam zaljubljena ne toliko u vina koliko u ljude”, kaže ona. “Svi ti ljudi imali su sjajne priče o sjajnim vinima i sjajnoj hrani. Tako sam pomislila, ‘Hej, moraš da postaneš deo ovoga.’ “

45Sa svojim novopronađenim afinitetom za Pinot Noir i ljude koji ga proizvode, Marfijeva je prvu godinu svog boravka u Kaliforniji provela radeći u vinariji ali i kao PR za odnose s medijima na vinsku tematiku pre nego što se vratila u novinarstvo. “Volim da se našalim na svoj račun, da sam tih godinu dana provedenih u vinarijama Sonome nadopunjavala svoje navike konzumiranja vina”, kaže ona, “ali sam u stvari značajno nadopunila broj ljudi s kojima se i danas i družim. A i hrana je bolja na Levoj obali; još se živo sećam hot-dogova u stiroporskim kutijama [Smeh]. “

Ostali, kao što su Šoenfeld i Dejl Robertson iz Hjuston kronikla (Houston Chronicle i dalje se susreću s viršlama tokom sportskih susreta, i dalje pišući i o sportu a i o vinima, kao što su to – poput njih, a i pre njih – radili Paul Zimmerman iz Sports Illustrated i čuveni kolumnista lista San Francisco Examiner, Art Spander.

Šoenfeld uživa u obe ove oblasti spisateljstva, ali ne propušta dane kada je angažovan kao sportski pisac s punim radnim vremenom. “Nije u pitanju to što prerastete sport”, kaže on. “Već prerastete situaciju da razmišljate samo o sportu – a vino je lep civilizacijski korak napred.

Bill Ward je vinski i gastro-bloger koji piše i o putovanjima. Osvojio je nagradu James Beard 2004. godine za seriju o italijanskoj regionalnoj kuhinji.

Od sporta do vina (1/2)