Hladno je kul: pomama za svežom hranom s udaljenih meridijana


Prekookeanski brodovi-frižideri, takozvani „Riferi“ (Reefers) drže hranu svežom preko mesec dana i ne ‘unervoze’ jastoge. O ovom trendu piše Wall Street Journal.

U prošlosti su samo najveći distributeri, poput ekvadorskog Chiquita Brands, mogli da sebi priušte angažovanje teretnih brodova sa velikim hladnjačama.

U prošlosti su samo najveći distributeri, poput ekvadorskog Chiquita Brands, mogli da sebi priušte angažovanje teretnih brodova sa velikim hladnjačama.

Među trenutno najprofitabilnijim poslovima vezanim za globalni brodski transport sigurno je u samom vrhu prevoz rashlađenih prehrambenih proizvoda.

Potražnja za slanjem sveže hrane preko okeana je dvostruko veća nego za druge proizvode, kaže analitičar brodskih usluga Druri (Drewry).

Dva su razloga za procvat ovog trenda: kontejneri za hlađenje poznati kao “riferi” mogu držati hranu svežom više od mesec dana, omogućavajući distributerima da bezbedno širom sveta šalju sve – od soka od pomorandže do jastoga. U prošlosti su ova putovanja uglavnom bila rezervisana za banane, jer su samo glavni distributeri poput Chiquita Brands International Inc. mogli sebi priuštiti da angažuju teretne brodove sa velikim hladnjačama – uglavnom su to bile banane koje su iz Gvajakila u Ekvadoru isplovljavale ka svim većim svetskim lukama na severnoj hemisferi.

U međuvremenu, rastuće bogatstvo globalne populacije, naročito u Aziji, povećalo je potražnju za skupljom hranom.

“Srednjoj klasi koja je u usponu, osnovna hrana poput pirinča više nije dovoljna”, kaže Erik Legro (Eric Legros), šef operacija rifera pri francuskom gigantu u brodskom transportu CMA CGM. “Oni žele svoje voće, povrće i sveže meso, a to nagoni industriju da sve više proizvoda stavlja u hladni režim.”

Prema Druriju, rashladni boksovi čine 7% ukupne zapremine kontejnera, ali se potražnja u proteklih pet godina povećala za 5% do 6% na godišnjem nivou, u poređenju sa 2% do 3% za redovne kontejnere koji prevoze gotovo sve svetske proizvode.

Kontejneri, uključujući i rifere, godišnje transportuju teret u ukupnoj vrednosti od oko 4 biliona dolara (4 hiljade milijardi dolara).

Stijn Rubens, Drurijev viši konsultant u odeljenju za snabdevanje rekao je da plovidba sa svežim proizvodima pokazuje stabilan rast, ali da se na ovom „vrućem“ tržištu podržavaju i relativno novi proizvodi poput soka od pomorandže, farmaceutskih proizvoda, slatkiša i vejperske opreme (vejp, eng. „vape“: elektronske cigarete i lako isparive tečnosti koje se inhaliraju iz zadovoljstva i zbog arome, ili pak u cilju odvikavanja od cigareta).

Glavne riferske linije idu sa južne hemisfere ka severu. Tokom zimskih meseci, izvoznici iz Južne Amerike, Južne Afrike, Australije i Novog Zelanda prevoze sveže proizvode sa juga kako bi dopunili potražnju na severu. SAD i Kanada izvoze povrće, citruse i drugo voće, zajedno sa mesom i morskim plodovima, uglavnom u Aziju.

„Jagode su se u danskim prodavnicama do pre deset godina mogle naći samo tri meseca godišnje. Zahvaljujući riferima, sada ih ima tokom cele godine, a svi – od najmanjih do najvećih prevoznika – mogu se pridružiti lancu snabdevača”, kaže Anne-Sophie Zerlang Karlsen, šefica rukovodećeg menadžmenta kod danskog operatera Maersk Line, najveće brodske kompanije na svetu.

Jedan od manjih kupaca, Peru Sun Fruits Packs SA je prošle godine isporučio 700 rifera grožđa u Filadelfiju, kao i 220 kontejnera avokada u Španiju i Holandiju.

“Riferi su od apsolutno vitalne važnosti za naš posao”, rekao je Valter Munjoz, izvršni direktor kompanije Sun Fruits. “Sada možemo da pošaljemo čak samo jedan kontejner voća ka Evropi ili Sjedinjenim Državama po cenama do 50% višim od onih po kojima smo ih prodavali lokalnim tržištima u Južnoj Americi”.

Prevoz grožđa iz Perua za Filadelfiju traje 18 dana. Voće se “uspava” u kontrolisanoj atmosferi, koja odlaže proces sazrevanja pre nego što se distribuira supermarketima na istočnoj obali SAD.

Sve do kraja 1990-ih, sveži proizvodi isporučivani su kontejnerskim brodovima uz raznu drugu robu – prevoženi su teretnim brodovima opšte namene sa velikim frižiderima – od lokacije proizvodnje do samo jedne destinacije.

Teret je obično bio ograničen na banane, a brodove su koristili mahom glavni distributeri poput Čikite. Manji proizvođači, koji sebi nisu mogli da priušte angažovanje takvih brodova, ograničavali su se na lokalna tržišta.

Čikita je postepeno smanjivala svoju “veliku belu flotu” – ofarbanu belom bojom kako bi se sprečilo pregrevanje banana – da bi se vremenom sasvim prebacila na rifere. Čikita je početkom ove godine zakupila kontejnerske brodove i od Maerska naručila 2.500 rifera koji prate atmosferu i stanje unutar kontejnera, kontrolišući količinu ugljen-dioksida, kiseonika i azota kako bi se sprečilo rano zrenje voća i povrća. Brodski prevoznici imaju vidljivost tereta uživo, putem satelitskog praćenja.

Riferi prebacuju teret na manje brodove, jer su takse za vozarinu daleko niže ako se primopredaja izvrši na moru tj na vodi, nego na kopnu

Riferi prebacuju teret na manje brodove, jer su takse za vozarinu daleko niže ako se primopredaja izvrši na moru tj na vodi, nego na kopnu

“Riferi su nam pomogli da izgradimo konzistentnost sa redovnim planiranim plovidbama tokom cele godine, dok iz suprotnog smera, sa severa ka jugu, imamo u rasporedu tri čarter-broda sa jabukama”, objašnjava Tim Klark, potpredsednik globalne prodaje u prevoznoj kompaniji Issaquah, delu međunarodnog transportnog lanca Vanguard International Group.

Vangard u svom operativnom sastavu ima oko 9.000 kontejnera namenjenih prevozu voća, pre svega jabuka, krušaka, višanja i citrusa koji sa farmi u SAD, Novom Zelandu, Južnoj Africi i Čileu kreću put azijskih tržišta.

Pored toga što su u mogućnosti da svežu hranu šalju s jednog na drugi kraj sveta, špediteri takođe imaju koristi od niskih troškova kontejnerskih taksi tj vozarine, jer se sav teret iz kontejera prebacuje na vodi, a ne na kopnu.

Maersk i CMA CGM žele da prošire svoje poslovanje dodavanjem novih proizvoda koji se sada transportuju i vazdušnim putem.

Satelitsko praćenje prevoza i primopredaje tereta sa rifera na manje brodove, uz direktnu kontrolu uslova u kojima se hrana transportuje

Satelitsko praćenje prevoza i primopredaje tereta sa rifera na manje brodove, uz direktnu kontrolu uslova u kojima se hrana transportuje

“Na tržištu postoji ogromna potražnja za svežim rezanim cvećem poput ruža. Tražimo načine kako da usporimo njihovo cvetanje”, rekla je Anne-Sophie Zerlang Karlsen iz Maerska.

Iako za sada u malim količinama, CMA CGM je napravio odlučujući proboj u prevozu živih jastoga iz Kanade u Evropu. Samo se jedan odsto živih jastoga transportuje riferima.

U cilju uspešnog transporta živih jastoga, sistem filtracije u frižiderima oponaša temperature okeana, nivoe kiseonika i kvalitet vode.

“Naplaćujemo istu cenu kao i za avionski prevoz, ali nema više ni stope smrtnosti koja je u riferima sasvim anulirana”, rekao je Legro. “Dok  jastozi transportovani avionom usled stresa oslobađaju amonijak, što ponekad oseti i vaš nos nad tanjirom.”

 

WSJ

Koje avio-kompanije nude dobra a jeftina vina?


Ono što dobijate kao putnik koji leti poslovnom klasom može se razlikovati u zavisnosti od avio-kompanije, pa čak i od toga da li ste na zemlji ili u vazduhu, piše Skot Mekartni, urednik putničke rubrike “Srednje sedište” u Vol strit džornalu.

Jedan od najomiljenijih trikova kojima se avio-kompanije zdušno koriste jeste izbor vina koja poslužuju svojim putnicima u biznis-klasi na međunarodnim letovima. Verovali ili ne, avio-prevoznici privlače svoje buduće klijente i neodoljivim opisima vina u vinskim kartama koje sastavljaju vrhunski somelijeri – opisa koji ne izostaju čak ni za boce koje koštaju samo devet dolara.

Provera cenovnika u vinskim kartama desetak vrhunskih međunarodnih avio-kompanija otkriva nam širok spektar odgovora. Neki od operatera služe skupa vina, dok neki drugi čak imaju svoju burad u kojima se dovršava starenje vina – spomenimo i to da ova burad leže u vinskim podrumima čiji su vlasnici, takođe, sami avio-prevoznici. Drugi, pak, poslužuju neke manje poznate brendove koji nisu skupi ali su „uvijeni u oblande“ sjajnih opisa –za brojne je putnike, iako se radi o biznis-klasi, presudna visina maloprodajnih cena, koje se kod nekih operatera kreću u razumnom proseku.

Možda biste pomislili na British Airways Club World kao vrhunsku poslovnu klasu, ali da li kao putnik očekujete Novozelandski Šardone za 11 dolara, čak i ako je “svež i kremast sa notama vanile i tarta od limuna”(?!)

British Airways brani kvalitet svojih vina koje drži u ponudi: “Puno brige posvećujemo selekciji naših vina od koji su sva oprobana u testovima naslepo, kako bismo se osigurali da poslužujemo najbolje.”

Još jedan trik: nikada ne služiti dobre stvari na zemlji, gde avio-kompanije moraju da plaćaju porez. Ako svoja vina otvore tokom međunarodnog leta, „na ničijoj zemlji“, tada avio-kompanije više nemaju nikakvih problema.

Tako je, na primer, Delta erlajnz uvela penušavu dobrodošlicu sa italijanskim Prošekom od 11 dolara, dok je „leteći šampanjac“ Lanson Black Label Brut od $48  već u meniju za jun-septembar. Baš je nedavno jedan bloger „uhvatio“ Deltu u trenutku kada je posluživala kalifornijsko penušavo vino Andre uoči samog leta biznis-klasom. Avio-kompanija je ovo nazvala „greškom u dostavi“ (catering mistake).

Međutim, kada se sve sabere, Deltina lista vina – koja uključuje i francuski Šardone od 9 dolara – spadala je među najjeftinije u ovom veoma neformalnom istraživanju vinske ponude kod 12 avio-prevoznika. Amerikanci, takođe, na svojim trans-atlantskim menijima nude i bočicu vina od devet dolara.

Među avio-kompanijama i putnicima je poznato da suv vazduh u kabini letelice „ubija“ ukuse, zatupljujući čak i najosetljivija nepca. Da bi nadoknadili ovaj manjak punoće ukusa, avio-kompanije biraju vina izraženije voćne arome a prigušenije kiselosti nego što bi neki somelijeri preporučivali ukoliko bismo ih konzumirali na zemlji a ne u vazduhu. Jeftinija vina mogu biti zaista ukusna kada se nađete na 15km od tla. Skupa vina, ispijena na suvom kabinskom vazduhu, mogu nam delovati sasvim prosečno.

“Uzeti tokom leta neko vrlo fino, vrlo klasično, vrlo staro vino nije baš stvar koju bi trebalo da činite, niti bih vam savetovao takvo šta”, kaže Herman Frajdank, menadžer u sektoru nabavke hrane i pića za Singapur erlajnz. “Putnicima tokom leta morate ponuditi vino koje u svom ukusu ima nešto više svežine, nešto više živahnosti.”

Avio-kompanije se agresivno bore kako bi pridobile što brojniju klijentelu za svoje kabine biznis-klase, preplavljujući jedni druge sedištima rasklopivim u krevete, a sada i ličnim odeljcima i garniturama nameštaja. Ali, kako je prisutna opšta poplava po kvalitetu veoma sličnih luksuznih sedišta, tu u trku ulazi – vinska karta; ona može biti ultra-konkurentna stavka, koja je u stanju da zadobije novog klijenta. Mnogi klijenti iz poslovne klase smatraju se poznatim vinarima.

Mekartni je zatražio od poznatih avio-kompanija da mu daju na uvid trenutne vinske karte i cenovnik za biznis-klasu na aktuelnim letovima u Severnoj Americi, a potom i ona koje je osoblje vebsajta Wine-Searcher.com odabralo po cenovnom razredu („najbolja od skupih vs najbolja od jeftinih“ unutar cenovnika svake avio-kompanije pojedinačno). Ovo je, uostalom i taktika koju neki okoreli putnici rutinski izvode, naime, kada po ukrcavanju ugrabe iz biznis-klase meni i okače ga kroz aplikacije ili svoje veb-lokacije, kaže Ras Braun, direktor odeljenja za nabavku hrane i pića u Ameriken erlajnzu.

Po Mekartnijevoj anketi, avio-operater Emirates je u svojoj poslovnoj klasi imao najvišu prosečnu cenu vina (na osnovu menija sa najnovijih letova na liniji Njujork-Dubai). Prosečna cena izvučena na osnovu cena četiri flašice u ponudi – dve crvenog i dve belog vina – bila je 29 dolara po komadu, što je više nego duplo od cenovnog proseka bočica u Britiš ervejzu na nedavnim letovima od Čikaga do Londona. Po ovom istraživanju, flašica bordoškog šatoa Sen-Žorž (Chateau Saint-Georges Bordeaux, 2010) bila je najskuplja boca. Na vebsajtu Wine-Searcher.com kaže se da je berba 2010 bila poslednji put dostupna u martu, i to po ceni od 41 dolara za bočicu.

„Emirati“ su više od bilo koje druge avio-kompanije iskoristili vina radi osnaživanja reputacije kroz kvalitet. Ovaj prevoznik iz Dubaija poseduje i svoje skladište vina u Burgundiji, u Francuskoj, u kojem vino ponekad leži i čitavu deceniju. Iz „Emirata“ poručuju da njihov vinski podrum ima 4.7 miliona boca.

Mnogi faktori mogu „umrsiti“ klasično poređenje na osnovu kvaliteta i cene, jer su i te kako prisutna dobra i ukusna vina po niskim cenama – baš kao što je i cena prosečnih vina u avionima mahom preterana. Avio-kompanije obično kupuju direktno od vinarija i to u velikim količinama i uz velike popuste. Geografija, takođe, može dodatno zakomplikovati uporedni prikaz cena: cena kalifornijskog vina u Ajovi ili Nju Hempširu razlikuje se od one u prodavnicama na Menhetnu ili u San Francisku, a, naravno, i od cene koju to vino ima kao izvozna roba u Aziji, Rusiji ili u Evropi.

Za Singapur erlajnz su, recimo, vina iz Kalifornije preskupa. Sva vina koja kupi, ova avio-kompanija isporučuje u Singapur pre nego što ih dalje distribuira na glavne aerodromske lokacije – u nekim slučajevima natrag na mesta sa kojih je vino stvarno i poteklo. Bočica avionskog vina može proputovati i preko 30 hiljada kilometara pre no što bude otvorena; ova kilometraža se takođe ugrađuje u njegovu konačnu cenu.

U avionima je, poput budžeta, ograničena i količina korisnog prostora, tako da, shodno tome, prevoznici ograničavaju i vinsku ponudu. Na letu poslovnom klasom, većina ih nudi  dva crvena i dva bela, plus jedan šampanjac, penušavo vino uoči poletanja a često i porto ili neko drugo desertno vino.

Ponekad posluživanje skupog vina u biznis-klasi predstavlja jeftiniju opciju, jer mogu uprosečiti cenovni razred; veće cene vina u prvoj klasi možda će zahtevati niže cene istih u poslovnoj klasi.

Strategije avio-prevoznika variraju. Air France služi – bien sûr! – samo francuska vina. Iz ove avio-kompanije kažu da uglavnom targetuju vinske etikete sa međunarodnom reputacijom kako bi impresionirali kupce iz Azije i Amerike, a kupuje mlada vina koja će sazrevati naredne četiri ili pet godina. Er Frans je, nakon Emirata, imao drugu najvišu prosečnu cenu svojih bočica.

“Ovo je u potpunosti ugrađeno u naše gene”, kaže Gizlen van Brantegem (Ghislaine Van Branteghem), Er Fransova menadžerka za ketering na dugim letovima.

Američke avio-kompanije nemaju previše sentimenta za američka vina: Junajted erlajnz nije imao nijedno vino iz američkih vinograda na meniju svoje biznis-klase, a umesto njih je izabrao dve francuske etikete, jedan nemački rizling i jedan argentinski kaberne. Tokom letova između Sjedinjenih Država i Evrope, Amerikanci služe vina iz Južne Afrike, Španije i Argentine, poznatih po dobrim buteljkama čije su cene po pravilu znatno niže. Na vinskoj listi Delta erlajnza za leto pred nama istaknute su vinske boce iz Francuske, Španije i Čilea.

Od avio-operatera iz američke „Velike trojke“, Junajted erlajnz imao je najvišu prosečnu cenu bočice, a od 12 kompanija koje su bile predmet ove ankete, Junajtedu je dopalo četvrto mesto. Junajtedove vinske etikete „zaglavile“ su se u uskom cenovnom rasponu od $22 do $17 (prema cenama poslednji put proverenim na sajtu Wine-Searcher.com u utorak i sredu 17-18.apr ). Američka vina kretala se od $19 to $9. Cena vina koja se nude u biznis-klasi Delta erlajnza kretala se između 9 i  17 dolara. To znači da su dva najskuplja vina kompanije Delta, prema cenovniku njihovih letnjih menija, bila približno iste cene kao i ona najjeftinija iz  Junajtedove ponude.

U Delti kažu kako im je poznato da kupci obraćaju pažnju na vino, uključujući i njihove cene. Deltina „vinska strategija“ je u pravljenju spoja prepoznatljivih brendova i malo poznatih iznenađenja, kaže Liza Bauer, potpredsednica sektora letnih usluga. “Mislim da (među našim klijentima u biznis-klasi)  skupoća vina ne igra veliku ulogu, već je naglasak pre svega na užitku koji im ta vina pružaju”, kaže ona.

U Ameriken erlajnzu kažu da pažljivo odabiraju dobra vina uz pomoć majstora somelijera i kompanije za vinski menadžment iz Nape, Kalifornija. Ključ je, kako kažu, ponuditi proizvod kojim će svi biti zadovoljni, a pri tom ne probiti prethodno zacrtani troškovni  budžet. “U pitanju je igra brojkama”, kažu u ovoj kompaniji.

Kvantas toči svojim klijentima mešavinu istaknutih australijskih etiketa, plus aktuelne „hitove“ potekle iz malih vinarija, od kojih neke sa tipičnim australijskim nazivima poput „Ladies Who Shoot Their Lunch Chardonnay”.

Nil Peri, australijski restorater koji posluje i kao Kvantasov kreativni direktor za hranu, napitke i usluge, smatra da 30% do 40% Kvantasovih klijenata obraća izuzetnu pažnju na savršena vina. On, takođe, smatra da je ukus tokom leta danas poboljšan ukoliko letite novim avionima poput Boeinga 787 ili Erbasa A350 i A380, koji imaju veći nivo vlažnosti putne kabine, smanjujući tako dehidraciju putnika.

“Po mom mišljenju, hrana i vino koji su dobrog ukusa na tlu, ukusni su i u vazduhu”, kaže Peri. “Mislim da se kod brojnih avio-kompanija koje se oko hrane  pića ne potrude dovoljno lako uoči bela zastava kao simbol predaje: poklekli su pred nedostatkom dovoljno dobrog ukusa.”

Avio-vina: koja su najjeftinija a koja najskuplja?

Avio-kompanije nalaze se usred beskrajnog nadmetanja za pridobijanje klijenata poslovne klase kroz ponudu raskošnih sadržaja. Vino igra veliku ulogu u ukupnoj slici i zadovoljstvu putnika letom. Bacimo pogled na najviše (High) i najniže cene (Low) među crvenim i belim vinima sa menija poslovne klase 10 svetski renomiranih avio-prevoznika.

Air China

High: $30 Chateau Milon Saint Emilion Grand Cru Cabernet Franc-Merlot, France*

Low: $10 Château Moulin de Launay, France*

Air France

High: $27 2010 Chateau Rollan de By Medoc, France

Low: $19 2013 Domaine Paul Corneau Pouilly-Fume, France

American 

High: $19 2015 Kaiken Ultra Cabernet Sauvignon, Argentina

Low: $9 2017 Kleine Zalze Vineyard Selection Chardonnay, South Africa

British Airways

High: $17 2016 The Hedonist Shiraz, Australia

Low: $11 2016 Seifried Chardonnay, New Zealand

Delta

High: $17 2016 Pazo de Villarei Albarino, Spain, and 2015 Ritual Pinot Noir, Chile

Low: $9 2016 Maison Ventenac Les Plos Chardonnay, France

Emirates

High: $41 2010 Château Saint-Georges Bordeaux, France

Low: $20 2015 Schloss Vollrads Alte Reben Riesling, Germany

Etihad

High: $16 2016 Bouchard Pere et Fils Chardonnay, France; 2012 Le Baron Malleret Bordeaux, France

Low: $13 2015 M. Chapoutier Belleruche Grenache-Syrah, France

Lufthansa

High: $20 2014 Vina Errazuriz Max Reserva, Chile

Low: $16 2016 Donovan-Parke Chardonnay, California

Singapore

High: $27 2015 Heirloom Shiraz, Australia

Low: $14 2015 Weinhaus Ress Kabinett Riesling, Germany

United

High: $22 2016 Domaine Joseph Drouhin Chablis, France

Low: $17 2015 Bouchard Pere et Fils, France

Izvor: Avio-prevoznici koji obezbeđuju nabavku za svoje potrebe. Prikazane su svetske maloprodajne cene vina izražene u američkim dolarima, ažurirane 17. i 18. aprila 2018, a po podacima sa vebsajta Wine-Searcher.com

Wall Street Journal

 

Američka slobodna trgovina – bez Amerike


Kako bi Latinska Amerika trebalo da reaguje na tretman koji prema njoj imaju Donald Tramp i njegova politička garnitura: „prvo pristup globalnoj ekonomiji“? Evo jednog mogućeg odgovora: sazdati američku slobodnu trgovinu na američkom kontinentu – bez Sjedinjenih Država.

Naravno, daleko od toga da je ovo nova ideja. Osnivači latinoameričkih republika debatovali su o tome još pre dva veka. Ova ideja, međutim, nikada nije sprovedena do kraja.

Šezdesetih godina se u Latinskoj Americi mnogo diskutovalo o svakoj vrsti integracije. Brojni su samiti i zasedanja održani, i mnogo je dogovora potpisano. Ali, malo je bilo istinskog napretka, koji bi trebalo da prati potpisane sporazume o slobodnoj trgovini. Za većinu pojedinačnih zemalja tog regiona, Evropa ili Sjedinjene Države ostale su veći trgovinski partneri od njihovih neposrednih suseda.

Početkom 90-ih je tadašnji američki predsednik Džordž V. Buš otmeno predložio „uspostavljanje slobodne trgovine od Aljaske do Ognjene zemlje“. SAD su potom potpisale sporazume sa Kanadom, Meksikom, Čileom, Kolumbijom, Peruom i zemljama Centralne Amerike, ali ovaj ambiciozan i sveobuhvatan sporazum na relaciji sever-jug Amerike nikada nije materijalizovan.

Dobra vest je da je većina faktora koja je dosad blokirala slobodnu trgovinu ovog regiona nestala. Sada je, dakle, pravi trenutak da se ostvari dva veka stara ideja Simona Bolivara.

Jedan od razloga za dosadašnju propast latinoameričkog trgovinskog sporazuma je u tome što ponosni Brazil nije bio voljan da prisustvuje zabavi čiji su glavni domaćini bile Sjedinjene Države. Ali, ukoliko se Tramp bude držao svojih protekcionistickih obećanja, onda u budućnosti više ne bi trebalo brinuti o rivalstvu između SAD i Brazila u okviru istog trgovinskog sporazuma.

U prošlosti su subvencije koje su Sjedinjene Države davale svojim farmerima bile kamen spoticanja za dogovor između SAD i velikih poljoprivrednih izvoznika kao što je Argentina i, naravno, Brazil. Ali, bez Sjedinjenih Država u tom sporazumu, latinoamerički dogovor o slobodnoj trgovini u regionu više ne predstavlja problem za njegove potpisnice.

Tokom 90-tih godina prošlog veka, u velikom broju zemalja Latinske Amerike su na vlast došle levo orijentisane populističke vlade. Za ove vlade – uspostavljene u Argentini, Boliviji, Ekvadoru, Nikaragvi, i, naravno, Venecueli – slobodna trgovina bio je „prljav neoliberalni” izraz. Za one koji su predvodili ove političke garniture, takođe, sporazum sa SAD nije dolazio u obzir.

Danas u Latinskoj Americi ovaj brend populizma gubi na popularnosti. U Argentini, Peronisti su izgubili predsedavanje; u Brazilu, predsednica Dilma Rusef (Dilma Rousseff)je opozvala samu sebe; i u Venecueli, predsednik gotovo diktatorskog režima Nikolasa Madura se takođe nalazi na ivici ambisa. Ekvador bi, takođe, uskoro mogao da završi svoje flertovanje sa populizmom: ekvadorski ekonomista i političar Rafael Correa je samovoljno odabrao naslednika, koji je na nedavnom prvom krugu predsedničkih izbora u zemlji prošao slabije nego što se očekivalo.

S obzirom da su tri glavna kamena spoticanja nestala, šta je ono što sada sprečava potpisivanje sporazuma o slobodnoj panameričkoj trgovini? Ništa posebno – osim politike inercije i nedostatka jasnog vođstva. Međutim, ne postoji manjak regionalnih lidera koji bi mogli da nose baklju trgovinske integracije, sve od reke Rio Grande na severu Srednje Amerike do Kejp Horna na krajnjem jugu Južne Amerike.

Pored već svog poslovičnog opreza kada je reč o Sjedinjenim Državama, poslednji brazilski predsednici su se plašili i za svoje već dobro ustanovljene i profitabilne biznise koji se, istini za volju, nikada dosad nisu suočavali sa nekim neželjenim carinskim ili necarinskim barijerama. Ovaj protekcionistički sentiment, dosad uvek najsnažniji u industrijskom srcu brazilske prestonice, Sao Paulu, još je uvek prisutan. Ali, s obzirom da Brazil tek sada počinje da izranja iz svoje najdublje recesije u poslednjih nekoliko decenija, brazilska preduzeća željno traže nove kupce. A sa Kinom, koja već nekoliko godina usporava, i Evropom, koja se obrela u sopstvenoj krizi – kao i Sjedinjenim Državama, koje su svoje zidove oko sebe same podigle – rastuća tržišta u regionu zadobila su jednu novu privlačnost.

Nešto slično dogodilo se u Meksiku. Njeni lideri uvek su pominjali potrebu za vođenjem razgovora o regionalnoj slobodnoj trgovini, ali nije potrebno biti Šerlok Holms da bi se otkrilo kako stvarni interes Meksikanaca leži na severnoameričkom tržištu, za koje sada ide preko 80% ukupnog meksičkog izvoza. Tramp je meksičke imigrante prozvao „silovateljima“, žestoko apelujući na podizanje graničnog zida (i uz carinske takse na meksičku robu, što bi bio način prikupljanja novca kojim bi se platili troškovi podizanja zida). Tako je meksička trgovinska bliskost sa SAD počela da gubi nešto od svoje privlačnosti. Sve u svemu, nije iznenađenje to što meksički političari i poslovni lideri odskora upiru pogled na jug, kako bi ponovo iznašli poslovno-ekonomski entuzijazam.

Argentina takođe ima razloga za pružanje podrške slobodnoj trgovini u Latinskoj Americi. U toj zemlji je već godinu dana na snazi funkcionisanje administracije vođene predsednikom Maurisijom Makrijem, a koja je prirodno sklona ekonomskom liberalizmu. Argentina je danas svezana „ludačkom košuljom“ spoljnih carina regionalnog trgovinskog sporazuma „Mercosur“ sklopljenog sa Brazilom, Paragvajem i Urugvajem (Uzgred, Mercosur je skraćenica od Mercado del Sur, ili Mercosul – Mercado Comum do Sul), naziv je za zajedničko tržište Južne Amerike). Najbezbolniji način za postizanje veće otvorenosti, a da pritom ne dignu u vazduh postojeći sporazum – je da se zemlje članice Mercosura pridruže većoj zoni slobodne trgovine. Argentini bi ovakva tranzicija sasvim odgovarala.

Uz Brazil, Meksiko i Argentinu koji su se zahuktali u istom smeru, pitanje liderstva biće rešeno automatski. Recimo, Čile – koji je iz političkih razloga oduvek želeo da ekonomski liberalnije ekonomije u pacifičkom basenu ujedini sa protekcionistički nastrojenim zemljama u basenu Atlantika – imao bi obilje razloga da pomogne da se ovaj proces pokrene napred. I Kanadi, na čelu sa premijerom Džastinom Trudoom (danas svuda omiljenom lideru s engleskog govornog područja), nadasve bi dobrodošlo da se pridruži ovom trgovinskom savezu.

Da, Venecuela pod Madurom mogla bi se usprotiviti, uz eventualnu Madurovu osudu „neoliberalne zavere uperene protiv njega“. Ali, s obzirom da je reputacija venecuelanskog predsednika u Južnoj i Latinskoj Americi na izuzetno niskim granama, većina zemalja bi taj njegov gest i reakciju uzeli kao dodatni podsticaj za pridruživanje novom trgovinskom bloku. Nikaragva, Bolivija a možda i Ekvador mogli bi da odugovlače. Međutim, za razliku od Venecuele, nedostaje im politička i ekonomska težina za blokadu nekog budućeg trgovinskog dogovora i sporazuma.

Sporazum o slobodnoj trgovini u Latinskoj Americi ne bi morao da započinje od nule. Pacifička alijansa, koja već spaja Meksiko, Kolumbiju, Čile i Peru bila bi korisna polazna tačka. Taj sporazum se fokusira na promet roba i usluga, olakšavajući trgovinu i propise o poreklu robe, i načinu rešavanja sporova.

U svakom mogućem novom dogovoru, oko necarinskih barijera i javnih nabavki, dva su seta instrumenata koji se često koriste za skriveni i ne tako skriveni protekcionizam u Latinskoj Americi, a koja bi trebalo da prate zajedničke standarde. Tako bi trebalo da bude i sa položajem radne snage i prakse zaštite životne sredine. Uvek škakljiva pitanja investicija i intelektualne svojine trebalo bi da budu sastavni deo svakog novog posla; ali, sad kada Sjedinjenih Država više nema, neka od kontroverznih pravila za koja su lobirale kompanije iz Severne Amerike sada se mogu isključiti.

Dakle, da, era slobodne trgovine preko najvećeg dela Latinske Amerike i Južne Amerike možda konačno dolazi na dnevni red… A za to treba zahvaliti Trampovom nacionalističkom i protekcionističkom maltretmanu.

 

Andrés Velasco, La Nacion

(Andres Velasko je nekadašnji čileanski ministar finansija i profesor međunarodnog ekonomskog razvoja na Univerzitetu Kolumbija.

Zašto je oznaka za dolar $? 


Slovo „S” ne pojavljuje se nigde u reči “dolar”, iako je “S” s vertikalnom linijom povučenom preko njega ($) nesumnjivo znak za ovu valutu. Ali, zašto slovo “S”? Zašto znak za dolar nije, recimo, nešto poput slova “D” s horizontalnom crtom – identično našem slovu “Đ” ali i oznaci bivše južnovijetnamske valute dong (đồng) kao i oznaci za digitalnu valutu doudžkoin (dogecoin).

Iza ovoga stoji dobra priča, ali ovde ćemo je samo nagovestiti: znak za dolar nije znak – za dolar.

To je znak za – pezos.01Boemska rapsodija

Iako su simboli dolara i pezosa neraskidivo povezani, poreklo reči “dolar” ima svoje korene na nekom drugom mestu. Ta priča počinje 1500. godine i to u Bohemiji, srednjoevropskom carstvu koje se najvećim delom prostiralo preko teritorije današnje Češke.

Centralna Evropa je u to vreme upravo postala bogata srebrom, tj. počela je da otkriva nova, velika nalazišta ovog metala. Nakon što su prohujali vekovi tokom kojih je srebro (i zlato) odlazilo u strana carstva – kao valuta kojom su evropski trgovci kupovali luksuznu potrošnu robu poput svile i začina – a uz fakat da su ti dragoceni metali ostajali među stranim trgovcima, i da je jako malo zlatnika i srebrnjaka nalazilo svoj put nazad do Evrope – novi izvori srebrne rude otkriveni su u Saksoniji, nemačkom delu Tirola i Češkoj. Sa mnogo više srebra u odnosu na još uvek retko zlato, Tirol je otpočeo zamenu svojih majušnih zlatnika velikim, teškim srebrnjacima jednake vrednosti. Novoiskovani novčić, gulden-groš (guldengroschen) težio je 32 grama i bio skoro od čistog srebra; postao je trenutni hit u svetu trgovaca, plemića i vlastele. Zvao se “gulden” (“zlatnik”) jer je vredeo kao i zlatni novćić (gulden znači zlatnik).

Od 1517. grofovi iz loze Šlik (Schlick) koji su bili vlasnici rudnika srebra u češkom Joakimovu (Jáchymov) počeli su da sistematski kuju srebrne kovanice po uzoru na guldene, koje su nazvali “Iochims -taler münz”, a kasnije samo taleri.

Regija Joakimštal (Joachimstahl) u kraljevini Bohemiji je 1519. konačno proizvela dovoljno srebra da može otpočeti kovanje ovog teškog srebrnjaka za sebe i interni opticaj. Ovaj novi češki novčić, Joakimštaler, bio je poboljšana verzija Guldengrošena, s dodatno podešenim odnosom težina-čistoća kako bi ova kovanica bila ravnomerno deljiva s već postojećim evropskim tegovima i merama. Joakimštaler je ubrzo postao novi evropski favorit u razmeni valuta, a uskoro je skoro svako kraljevstvo koje je držalo srebrnjake u opticaju iskovalo svoju verziju Joakimštalera. Sufiks “-thaler” (u našem jeziku u opticaju to je bio talir) odnosio se na bilo koji od ovih i njima sličnih srebrnjaka… a tokom narednih nekoliko decenija Taler je doživeo nekoliko varijacija u transkripciji svog imena: slovenski narodi su imali Talir ili Taler, Holanđani Daalder, dok je na engleskom jeziku reč talir tj. taler postao – dolar.

03

Ceo Novi svet

Centralna Evropa obilovala je srebrom po tadašnjim standardima, ali već od 1530. njeni rudnici počinju da usporavaju eksploataciju. Međutim, došlo je do geopolitičke promene snaga: celokupno rudno bogatstvo ovog dela sveta bačeno je u senku svega onoga što je Španija upravo “pronašla” u Novom svetu. Između doslovce besplatnog topljenja srebra među tek osvojenim civilizacijama i svog rudarstva, Evropa je odabrala ovo prvo: tokom naredne tri stotine godina, 85% svetske proizvodnje srebra poticaće iz dominiona pod španskom kontrolom – Bolivije, Perua i Meksika.

I dok su drugi narodi samo sporadično smanjili sadržaj srebra svojih Talera koji su jednom bili od skoro čistog srebra (Thaler/ Daalder/Dollar), Španija je odjednom došla u posed srebra kojeg je imala više nego bilo koja druga nacija na svetu; samim tim, Španci nisu imali razloga da ikada više spuštaju robnu vrednost svoje valute. A ovaj naizgled beskrajan tok srebra značio je, takođe, i da su u stanju da iskuju dosta srebrnjaka. Ali – čemu?

Blagoslovena količinom zlata, srebra i stabilnošću izvora dragocenih metala iz Latinske Amerike, španski novčić “Real de a Ocho” (poznatiji kao Pezos de Ocho tj. “parče od osam”) postepeno je zamenio sve talire od srebra, postavši vodeća valuta međunarodne trgovine. Ubrzo se “španski dolar” koristio svuda – od “Zapadnih nezavisnih” ostrva u Karibima (West Indies) do Dalekog istoka.

Da bismo stekli predstavu kolika je, zapravo, bila rasprostranjenost ovog španskog novčića, samo treba baciti pogled na imena nekoliko nacionalnih valuta koja se danas koriste:

Osam zemalja (Argentina, Čile, Kolumbija, Kuba, Dominikanska Republika, Meksiko, Filipini, i Urugvaj) imaju valutu koja se zove pezos;

Kina ima juan a Japan svoj jen, koji su svoje nazive dobili po okruglastom obliku španskih “komada od osam” to jest pezosa. U oba jezika značenje je isto: “obao” ili “okrugao”, što je bio i oblik novčića; “oblice” tj. “okruglice” od kojih se sastoji pezos koji je vredeo osam reala: „komad od osam“. Ove “okruglice” bile su uzor po kojem je nastao prvi juan, a potom i japanski jen.

• Rijal, valuta Saudijske Arabije (a samim tim i Katara koji se u njoj nalazi) takođe je dobila jime po španskom realu, koji je istorijski bio zastupljen u tom u regionu kao pezos (Peso de Ocho).

• A kada je došlo vreme da tek stvorene Sjedinjene Američke Države uspostave sopstvenu valutu, “Oci osnivači” izabrali su da tu valutu nazovu “dolar” po pezosu – novčiću koji se još zove i “španski dolar”,moneta koja je u to vreme u SAD najviše cirkulisala, i to iznenađujuće dugo, sve do polovine 19. veka (1857). Ovo je bila prva formalna upotreba “dolara” kao osnovne valute, umesto pojedinačnih španskih novčića. Tako je započeo trend korišćenja američkog dolara, koji je danas osnovna valuta u 37 zemalja i na devet teritorija.

Da, toliko je ovaj španski srebrnjak nekada bio popukaran među belosvetskim trgovcima da je “komad od osam” koristila gotovo trećina (32%) svetske populacije, koja živi u zemljama čije su valute nazvane po pezosu-realu, ili po njihovom prvobitnom uzoru – uključujući i današnji američki dolar.02PS. Volim te

Većina naših savremenih simbola svoje postojanje duguje našoj želji da skratimo “dosadno dugačke” rukopise. Pisanje rukom je po svojoj prirodi bilo spora (i dosadna) aktivnost beskrajnog ponavljanja istih reči, tako da su profesionlani pisari neumorno tražili načine kako bi svoje pisanje ubrzali (i osvežili).

Kao primer, navedimo ampersand* tj. logogram za veznik “&” koji je nastao još u Starom Rimu, započevši svoj život kao skraćeni oblik latinske reči “et” (veznik “i”). U početku, ampersand je predstavljao vizuelnu stilizaciju poveza tj ligature, gde je uvezivanje dva slova, “e” i “t”, na kraju rezultiralo jednim sjedinjujućim simbolom u koji su se slili. Simbol elektronske adrese “@“ (“u”, engleski “at”), verovatno je nastalo na sličan način, iako niko pouzdano ne zna tačno za kakvu reč je ovaj simbol prvobitno bila skraćenica.

Kao što je ranije navedeno, pezos je osvojio svet kao valuta kojom se obavljala međunarodna trgovina. Toliko učestalo obavljanje trgovine u pezosima izvesno je dovelo do prezasićenja ovom rečju, pa je bilo uobičajeno da se ljudi onog vremena zaglave u pisanje reči “pezos” koja se svako malo pojavljivala u njihovim računovodstvenim knjigama, iznova, i iznova, i iznova, i iznova… što je bilo, možete pretpostaviti, nadasve “smarajuće”, a da ne pominjemo i, takođe, nepotrebno rasipanje vremena i mastila.

Tako su trgovci osmislili jednostavnu i očiglednu stenografsku skraćenicu: “P” za “pezos” – a množinu su obeležavali sa “Ps”. Ovde je moglo sve i da se završi, ali je neki trgovac ili više njih (pretpostavljamo da mu je ili da im je bilo strašno dosadno) smislio da bi bilo čak i više “kul” kada bi se “P” i “S” pisali jedno povrh drugog. Ovo je, očigledno, bilo brzo prihvaćeno, pa je već 1770-tih, u cilju povećanja efikasnosti stenografa, slovo “P” potpuno izgubilo svoj obli “trbuh” dok se preostala vertikalna crta ili “stablo” (nalik slovu “I”) inkorporirala u slovo “S” (gde i danas vizuelno postoji kao izvrnuta verzija slova “P”). I tako je rođen potpuno novi simbol, koji se i danas prepoznaje kao pezos ($).

I zato što je američki dolar nazvan po “španskom dolaru” (peso de ocho), simbol za ovaj španski novčić postao je i simbol novonastale američke valute – američkog dolara.

I zbog toga je znak za dolar slovo “S” sa okomitom linijom preko njega.

[*Ampersand: Simbol  koji je prvi put počeo da se koristi oko 1. veka nove ere a nastao je spajanjem slova E i T (“et” znači “i” na latinskom). Otad je pretrpeo brojne stilske promene a ponovo je uveden u širu upotrebu nakon što u 15. veku otkrivena štamparska presa. Ampersand je ranije često bio navođen kao poslednje slovo latiničnih pisama i tako je nastalo njegovo englesko ime. U anglofonom svetu, ampersand je nekad bio naveden kao 27. slovo engleskog alfabeta i izgovaran je u obliku fraze “and per se and” (“i po sebi i“). Reč ampersand je nastala iz ove fraze].

Kinja.com

Direktor Dojče banke: “Globalni bankarski propisi korisni samo za SAD”


Američki  finansijski propisi nametnuti su čitavom svetu. Direktor Dojče banke Džon Krajen (John Cryan) kaže da od međunarodnih bankarskih pravila koristi imaju jedino – Sjedinjene Države.

John Cryan: “Vreme je da Evropa počne s uvođenjem pravila koja bi pomogla Evropi”.

Džon Krajen, izvršni direktor Deutsche Bank kaže da od globalnih bankarskih pravila „koristi imaju samo Sjedinjene Američke Države” – govoreći i o najnovijem predznaku rastuće zabrinutosti u Nemačkoj, tokom sastanka na kojem bi trebalo da se usklade transatlantski bankarsko-finansijski standardi.

Visoki bankarski zvaničnici iz celog sveta sastaju se ovog meseca u Čileu kako bi pokušali da iznađu kompromis o pravilima koje postavlja Bazelski komitet za superviziju banaka. Pravila, koncipirana da doprinesu većoj sigurnosti banaka, uputiće ovo sporno pitanje svima u globalnim okvirima. Od ključne je važnosti odrediti koliko bi slobode trebalo da dobiju kreditori prilikom merenja rizičnosti svojih aktivnosti u korišćenju internih modela.

Američki regulatori žele da bankama ograniče manevarski prostor ne bi li time sprečili njihova nastojanja da izigraju sistem. Međutim, njihove kolege iz Evrope smatraju da pravila koja se trenutno razmatraju ne uzimaju u obzir postojeće razlike između evropskih i američkih bankarskih tržišta, kao što je recimo način na koji se tretiraju hipoteke. Kao rezultat toga, kažu evropski stručnjaci, nova pravila mogla bi da nesrazmerno povećaju kapitalne zahteve.02

Na bankarskoj konferenciji u Frankfurtu u petak 21. novembra, Krajen je upozorio evropske zvaničnike da “propisi koji sa kojima se suočavamo u bankarskom sektoru, na globalnom planu idu u korist jedino SAD”.

“Mislim da je vreme da Evropa započne s uvođenjem pravila koja bi pomogla i koristila Evropi, a ne da trošimo vreme sprovodeći neku politiku globalne harmonizacije koja zvuče dobro samo na papiru, ali nije relevantne za bilo šta”, rekao je on.

“Moramo da učinimo da se u evrozoni ponovo pokrene ekonomski rast, moramo da učinimo da cela Evropu ponovo ima rast. Potrebne su nam sve vrste odgovora, ali ono što nam zaista treba jeste praktična reforma svih onih stvari koje taj rast umanjuju.”

Ovo  razmirica i kanonada s obe strane Atlantskog okeana poklapa se s porastom zabrinutosti usled sve dubljeg jaza između evropskih i američkih banaka, koje nastavljaju da prednjače u svom poslovanju u odnosu na svoje bankarske rivale u Evropi, od kojih se mnogi i dalje tiču bojazni za sigurnost kapitala. Deutsche Bank i italijanski Monte dei Paschi su ove godine pretrpeli oštar pad cena svojih akcija ove usled zabrinutosti investitora za zdravlje njihovih finansija.03

Od tada se nižu pitanja, i to naročito posle izborne pobede Donalda Trumpa u SAD – uglavnom se strepi oko budućeg položaja Amerike u odnosu na globalnu finansijsku regulativu – posebno se razmišlja o pravilima koja su zacrtala međunarodna tela.

Krajenovu salvu kritka prati cunami osuda i prekora upućenih Sjedinjenim Državama od strane drugih evropskih i nemačkih zvaničnika i bankara. Valdis Dombrovskis, glavni šef finansijske regulative EU, izjavio je prošlog meseca da neće prihvatiti promene koje bi podrazumevale značajno povećanje količine kapitala koju Evropske banke moraju da drže deponovane. Početkom prošle sedmice je Andreas Dombret, član Izvršnog odbora Bundesbanke neuobičajeno nedvosmisleno izjavio da Nemačka neće prihvatiti dogovor o novim pravilima “po svaku cenu”.

Nemačka je odlučna da obezbedi uslove da bankama i nadalje bude dozvoljeno korišćenje njihovih internih modela za merenje rizičnosti svojih kredita, dodao je Dombret.

Kao dobra nadopuna ovoj temi je i izjava Nila Kaškarija (Neel Kashkari), koji sasvim otvoreno govori o planu okončanja banaka koje su “prevelike da bi propale“.

Džejms Šoter (Frankfurt), Kerolajn Binhem (London), 18.nov 2016

Financial Times

Planeta na kojoj su zalasci Sunca triput lepši nego na Zemlji


Tatuin (Tatooine), pustinjski svet-planeta i topli dom Luka Skajvokera i Anakina iz Ratova zvezda (Star Wars), odavno je postala pop-ikona, delimično i zato što se navode dve zvezde koje orbitiraju u blizini, što je za mnoge poklonike ove filmske sci-fi sage slikovito: kako li je samo lepo imati dvostruke zalaske sunca!

02

Ovih dana, astronomi su otkrili planetu sa još egzotičnijim pogledom na horizontu i nebu: trostruki zalazak sunca.

Planeta HD 131399Ab je džin sazdan od gasa koji u sistemu sa tri zvezde i na oko 320 svetlosnih godina udaljena od nas, u zvezdanoj konstelaciji Kentaur (Centaurus). Glavna zvezda u orbiti je skoro duplo masivnija od našeg Sunca. Druge dve zvezde u sistemu su manji i međusobno mnogo bliže. Na maloj su udaljenosti i besomučno se  vrte jedna oko druge.

Planeti HD 131399Ab je potrebno oko 550 zemaljskih godina da bi obišla oko svoje zvezde – što je više nego duplo više vremena potrebnog Plutonu da obiđe oko našeg Sunca. Polovinu puta-orbite oko svoje zvezde, ova planeta doživljava impresivne trostruke zalaske svojih sunaca. Zatim, u drugoj polovini svoje putanje, glavno sunce i dva manja razmeštena na svodu pojavljuju se tako da izlaze u različita vremena, stvarajući trajnu dnevnu svetlost.

Umetnikov doživljaj kruženja planete u sistemu HD 131399. Video: Evropska južna opservatorija (European Southern Observatory, ESO)

Astronomi su ovu planetu pronašli pomoću opreme Evropske južne opservatorije (European Southern Observatory) i njenog Vrlo velikog teleskopa (Very Large Telescope), smeštenog na severu Čilea. To je prva egzoplaneta široke orbite ikada pronađena u trostrukom zvezdanom sistemu, kako je navedeno u naučnom časopisu Sajens (Science) u četvrtak sedmog jula 2016.

HD 131399Ab je stara samo oko 16 miliona godina, što je čini jednom od najmlađih egzoplaneta ikada otkrivenih. Takođe je oko četiri puta masivnija od Jupitera, sa temperaturama na površini koje dostižu i više od 1.000 stepeni Celzijusa. Ovo može izgledati ekstremno, ali što se tiče Egzoplaneta HD 131399Ab po svojoj masi i veličini spada među najmanje i najhladnije ikada pronađene – uprkos zracima koje prima od svih svojih sunaca.

Nicholas St. Fleur, New York Times

 

Treba li i dalje putovati na poslovne sastanke?


 

Razmislite o tome: Možete telefonirati, poslati e-mail, pa čak i gledati svog sagovornika oči u oči zahvaljujući servisima FaceTime, Skype, ili GoToMeeting. Zašto onda preduzeća izdvajaju više od $1.2 triliona godišnje, punih 1,5% svetskog BDP-a, za međunarodna poslovna putovanja? Bolje bi bilo kada bih za svoj biznis našao utočište na mestu na kojem već jesam – bez dugačkih i zamornih putovanja – rekli bi mnogi, ako ne i većina onih čiji su poslovi vezani za druga mesta, gradove, zemlje i meridijane, piše ekonomista Rikardo Hausman za sajt Svetskog ekonomskog foruma.

Trošak nije samo ogroman; on takođe i raste – i to po stopi od 6,5% godišnje, skoro dva puta većoj od stope globalnog privrednog rasta i skoro jednako brzo kao informacione i telekomunikacione usluge. Kompjuterska moć je prešla iz naših laptop računara i mobilnih telefona u oblak, i svi od toga imamo koristi. Pa zašto ona moramo da šaljemo mozgove umesto da taj mozak ostane kod kuće a da umesto njega pošaljemo bajtove? Zašto gubiti dragoceno vreme rada na sedenje u kabini aviona, na bezbednosne provere, i čekanje našeg prtljaga?

Pre nego što iko počne da saseca budžete za putovanja, hajde da pokušamo da razumemo zašto nam je potrebno pre da šaljemo ljude nego informacije. Zahvaljujući istraživačkom radu o inkluzivnom rastu sa MasterCard-om i anonimnim donacijama podataka Centru za međunarodni razvoj (the Center for International Development) na Univerzitetu Harvard, počeli smo sa rasvetljavanjem ove misterije. Tokom mog rada sa Denijem Baharom (Dany Bahar), Mikelom Kosijom (Michele Coscia) i Frenkom Nefkeom (Frank Neffke), bili smo u stanju da otkrijemo neke zanimljive činjenice.

Zemlje sa više stanovnika imaju više poslovnih putovanja u oba smera, ali je obim putovanja disproporcionalan u odnosu na njihovo stanovništvo: zemlja sa 100% više stanovništva u odnosu na neku drugu zemlju imaju samo oko 70% više poslovnih putovanja. Ovo sugeriše postojanje ekonomije obima u vođenje biznisa koje favorizuje velike zemlje.

Nasuprot tome, zemlja sa dohotkom po glavi stanovnika koji je 100% viši nego kod neke druge zemlje dobija 130% više poslovnih putnika i šalje 170% više ljudi u inostranstvo. To znači da poslovna putovanja teže da rastu više nego proporcionalno u odnosu na nivo  razvoja.

Dok privrednici putuju kako bi trgovali ili investirali, više od polovine međunarodnih poslovnih putovanja izgleda da se odnose na upravljanje stranim filijalama. Svetsku ekonomiju karakteriše sve više globalno prisutnih firmi koje treba da prenesu svoje znanje na različitim lokacijama širom sveta. Podaci pokazuju da je broj putovanja od matice ka filijalama gotovo dvostruko veći nego u suprotnom smeru. Izvoznici takođe putuju duplo više nego uvoznici.

Ali zašto moramo da pomerimo mozak, a ne samo bitove? Mogu da navedem najmanje dva razloga. Prvo, mozak ima kapacitet da apsorbuje informacije i identifikuje promene, i reši probleme a da nije svestan na koji način to obavlja. Zato možemo, na primer, da zaključimo šta su ciljevi i namere drugih ljudi iz izraza njihovih lica, govora tela, intonacije u glasu i drugih suptilnih pokazatelja koje nesvesno prikupljamo.

Kada fizički prisustvujemo jednom sastanku  možemo da pratimo govor tela, a ne samo izgovorenu reč, i možemo da biramo gde da gledamo, a ne samo u određeni ugao koji nam video ekran prikazuje. Kao posledica toga, mi smo u stanju da bolje procenimo, saosećamo i stvorimo ličnu vezu, što ne možemo da učinimo sa današnjim telekomunikacionim tehnologijama.

Drugo, naš mozak je dizajniran tako da radi paralelno sa drugim mozgovima. Rešavanje mnogih problema traži da više ljudi zajednički o njima promišlja jer njihovi mozgovi imaju različite “softvere” i informacije, ali se njihove misli koordiniraju. Zato imamo dizajnerske timove, savetodavne odbore, međuagencijske grupe i druge oblike grupne interakcije.

Konferencijski pozivi pokušavaju da pruže takvu vrstu interakcije, ali je teško govoriti ili pratiti izraze lica drugih kada neko govori. Konferencijski pozivi nisu uspešni u repliciranju zamršenosti svesnih i nesvesnih interakcija grupa ljudi koje su od ključnog značaja za rešavanje problema i ostvarivanje zadataka.

Količinu putovanja treba staviti u vezu sa količinom znanja koje treba pomerati. Zemlje se razlikuju u količini znanja koje poseduju, a industrije se razlikuju po količini znanja koja im je potrebna. Ako naše rezultate izrazimo vodeći računa o veličini populacije i prihodima po glavi stanovnika, putovanja su znatno intenzivnija ka i iz zemalja i industrija koje poseduju ili koriste više znanja.

Zemlje koje spadaju u one čija biznis zajednica najviše putuje u odnosu na broj stanovnika skoncentrisane su u Zapadnoj Evropi: Nemačkoj, Danskoj, Belgiji, Norveškoj i Holandiji. Izvan Evrope, zemlje sa najintenzivnijim poslovnim putovanjima su Kanada, Izrael, Singapur i Sjedinjene Države, što je odraz činjenice da oni moraju da pošalju puno mozgova da bi iskoristili svoja raznolika znanja.

Zanimljivo, zemlje u razvoju se znatno razlikuju u količini znanja koje dobijaju kroz poslovna putovanja. Na primer, zemlje poput Južne Afrike, Bugarske, Maroka, Mauricijusa dobijaju mnogo više znanja nego zemlje na sličnom nivou razvoja kao što su Peru, Kolumbija, Čile, Indonezija, ili Šri Lanka.

Činjenica da preduzeća snose troškove poslovnih putovanja ukazuje na to da je za neke ključne zadatke, lakše pokretati mozgove ka informacijama nego relevantne informacije do mozga. Osim toga, činjenica da poslovna putovanja rastu brže od globalne ekonomije ukazuje na to da proizvođenje rezultata kroz know-how postaje sve intezivnije i da se know how širi kroz mobilnost mozgova. I, konačno, velika raznovrsnost intenziteta poslovnih putovanja sugeriše da neke zemlje šalju ili traže mnogo više znanja (know-how) nego druge.

Umesto slavljenja štedljivosti, zemlje koje su izvan krugova poslovnih putovanja trebalo bi da budu zabrinute. One možda gube više od bonusa za broj pređenih milja (frequent flyer miles).

 

Autor: Rikardo Hausman, bivši ministar za planiranje Venecuele i bivši glavni ekonomista Inter-American Development Bank, je profesor Primene ekonomskog razvoj na Univerzitetu Harvard.

 

Rikardo Hausman

World Economic Forum online