Tag Archives: svetsko tržište

Fino podešavanje, daleko na jugu

Minhenski inženjeri podešavaju akustiku jednog takvog kultnog mesta kao što Opera u Sidneju. Ovo je još jedna demonstracija kako manje nemačke kompanije, usredsređene na dobro obavljanje jedne stvari, postaju svetski lideri.

Nemačke operske zvezde kao što su Jonas Kaufmann nisu stranci u legendarnoj Sidnejskoj operskoj kući, ali su se na nedavnoj probi Vagnerovog “Parsifala”, nalazila još dva posetioca iz Minhena koji su stajali u prolazu među sedištima, prekrštenih ruku, i koji će na kraju najviše doprineti onome što će publika imati prilike da uskoro čuje.

Jirgen Rajnhold i Ginter Engel (Jürgen Reinhold, Gunter Engel) su inženjeri za akustiku iz inženjerske firme srednje veličine sa sedištem u Planegu (Planegg) nadomak Minhena, i upravo prikupljaju podatke potrebne za renoviranje akustike u glavnoj sali operske kuće koja je postala simbol Sidneja i čitave Australije, otkako je 1973. otvorena. Preklapajuće „ljušture školjki“ sugerišu na jedrenje, dizajnirane od strane danskog arhitekte Jorna Ucona (Jørn Utzon), i smeštene u sidnejskoj luci, učinili su da se ovo za svoje vreme avangardno zdanje nađe na listi svetske baštine UNESCO-a. Sidnejskoj operi, takođe, treba zahvaliti što je učestvovala u preobražaju arhitekture 20. veka.

Međutim, velika koncertna dvorana Sidnejske opere, koja ima gotovo 2700 sedišta, godinama je kritikovana zbog – zatomljavanja nota i gutanja zvuka. Džon Malkovič, holivudska zvezda i povremeni operski producent, jednom je primetio da je „Čak i akustika avionskog hangara bolja od Opere u Sidneju“.

“Mnoge srednje firme su visoko specijalizovane za samo jedan do dva proizvoda, a to često rezultira njihovim liderstvom  na globalnom tržištu.”

Müller-BBM je planirala i realizovala akustiku za operske kuće širom sveta. Firma je pomogla rekonstrukciji legendarne venecijanske dvorane „La Fenice“ (Teatro Feniće, Teatar Feniks, prim. prev), nakon požara, a takođe i popravila akustiku Teatra David H. Koch u Linkoln centru, koja je bila sedište Njujork siti baleta i Njujorške opere. Isto tako, Rajnhold i Ginter radili su na operskim i baletskim salama kako u Parizu, tako i u Salcburgu i Moskvi.

Osnovana 1962. godine, ova nemačka srednja firma radila je na akustici koncertnih dvorana, pozorišta, sportskih arena, poslovnih zgrada, pa čak i Rajhstaga (Reichstag), kao i Domu nemačkog parlamenta u Berlinu. Zapošljava oko 350 ljudi, pridošlih iz multidisciplinarnog pula sastavljenog od inženjera, arhitekata i naučnika. Mala kompanija specijalista sa globalnim dostignućima, Miler-BBM, je primer nemačkih “Mitelštand“ (Mittelstand) firmi, što je nemački naziv za mala i srednja preduzeća koja se smatraju okosnicom nemačke privrede.

Inženjerska firma je u vlasništvu svojih zaposlenih, koji su jedini deoničari. Nijedan akcionar ne poseduje više od tri procenta firme. Imajući udeo u firmi – koja je prošle godine zabeležila prihode od 47 miliona evra – bez sumnje doprinosi nesumnjivoj strasti koju ova dvojica inženjera unose u svoj rad.

Pošto su širom sale postavili svoje visoko osetljive mikrofone kako bi prikupili podatke o akustici prostora, akustičari su bili u stanju da identifikuju neke od problema. „Ukleti zvuk“ hale proizvodio je eho, dok je plafon u predelu iznad pozornice „gutao“ toliko zvuka da muzičari nisu bili u stanju da čuju jedni druge.

Koncertna dvorana biće zatvorena naredne dve godine, a s radovima se kreće početkom 2020. godine. Renoviranje je ujedno deo šireg projekta obnove ove legendarne operske sale; planirano je da košta više od 200 miliona evra, a započelo je 2011. godine i očekuje se da će trajati 10 godina.

Uspeh firme Miler-BBM je tipičan za nemačka Mittelstand preduzeća. Ove manje kompanije, od kojih su mnoge u porodičnom vlasništvu, ne objavljuju finansijske izveštaje. Međutim, nedavna analiza agregiranih podataka koje je Nemačko udruženje štednih banaka dalo na raspolaganje listu Handelsblatt pokazalo je da su ove kompanije efikasnije od mnogih javno listiranih kompanija, da njihov novac ide dalje onda kada investiraju, a kao rezultat toga rastu brže od listiranih preduzeća.

Podaci obuhvataju 300.000 malih firmi od ukupno tri miliona nemačkih Mittelstand kompanija i poslovnih partnerstava. Nasuprot tome, samo je 550 javno listiranih preduzeća prisutno na listi. Prihodi u manjim firmama porasli su za trećinu od 2010. godine, u poređenju sa samo četvrtinom, koliko je bio rast zarada javno listiranih preduzeća.

“Mnoga mala i srednja preduzeća (MSP) tj Mittelstand firme, visoko su specijalizovane za samo nekoliko proizvoda i kao rezultat toga često su predvodnici na svetskom tržištu“, kaže Jan-Alexander Huber, konsultant u kompaniji Bain & Co. “Ovo omogućava natprosečni rast prihoda.”

Kaufman (48), kako ga je Njujork tajms opisao, “važi za najvećeg, najsvestranijeg tenora svoje generacije”, a njegovi koncertni nastupi u ulozi Parsifala ostavili su sidnejsku publiku ushićenom. Kaufmanov uspeh je u većoj meri delo dva nepoznata inženjera iz jedne male kompanije pokraj Minhena, koji će se i nadalje brinuti da i Kaufman a i svi ostali izvođači nastave da ushićuju ljubitelje najlepšeg zvuka.

Handelsblatt

Pobediti (sa) vinom

Nova generacija preduzetnika otkriva u čemu je privlačnost posla vezanog za – grožđe.

02

Pri pomisli na raznovrsnost biznisa koje preduzetnici otvaraju svake godine, šanse da postanete “vinar” ne bi bile na vrhu ove vaše liste. Pa ipak, iznenađujuće je veliki broj početnika koji su ušli u veoma konkurentnu arenu vinara, pritom uspevši da pronađu svoje tržišno mesto a i profit.

Šta je u igri?

Ukoliko se radi o već tradicionalnom putu vinara – gde kupujete zemljište, postrojenja, berete grožđe, pravite od njega vino i na kraju ga flaširate – izazovi su ogromni. Između cene zemljišta i berbe je Hirovitost Majke Prirode, uz vreme potrebno da vino sazri i bude spremno za prodaju – vinarstvo, u najboljem slučaju, predstavlja rizičan posao. Čak i ako grožđe ne uzgajate sami već ga kupujete, pridodajući tom izdatku i troškove marketinga, rizike od globalne konkurencije, uz strogo pridržavanje stabilnoj mreži kanala distribucije – uverićete se koliko je ovaj posao nepredvidiv a ishod poslovanja varljiv.

Svako ko želi da vodi uspešan vinarski biznis mora da ima veliki broj unapred osmišljenih koraka koji, između ostalog, uključuju: profesionalno realizovanje ulaganja, dubok džep, dugoročnu viziju, debelu kožu (tj sposobnost da primite udarac) i nepokolebljivu veru u krajnji ishod.

“Morate biti i pomalo ludi [ako želite da ste u ovom poslu], ali to je sasvim okej”, kaže Keti Korison (Cathy Corison), jedna od prvih žena koje su još sredinom 1970-tih imale svoj vinski podrum u dolini Napa u Kaliforniji (a na podsmeh njenih “muških” kolega koji nisu želeli da joj pomognu, ubeđeni da vinarstvom ne može da se bavi “žensko”). Keti je vlasnik malog ali unosnog biznisa: vodi svoju vinariju “Corison” koja ima petoro zaposlenih. Njen Cabernet Sauvignon uspostavio je sjajnu tržišnu nišu u rangu “majstorskih” i maloserijskih vina (artisan), koje je traženo kako na američkom tako i na svetskom tržištu.

Iako kaže da su njeni poslovni počeci bili jedna “uzbudljiva vožnja”, Korison tvrdi da nema ničeg logičnog u poslu malih vinarija jer je u pitanju biznis koji neprekidno iziskuje puno novca i konstantna ulaganja (Keti svoj čuveni Kaberne čuva da odleži u buradima tri godine pre nego što ga pusti na tržište).

“Takođe, stavljeni ste na milost i nemilost odnosa koji vladaju međunarodnom razmenom valuta i stanja u svetskoj privredi, koji vam mogu srezati unapred projektovane profite”, dodaje Korison.

I mada se njeni vinogradi i vinski podrum nalaze u jednom od najvećih vinogradarskih regija na svetu, a ona sama drži poslovni fokus na vrhunski kvalitet malih serija a ne na količinu, Keti je u proteklih četrdesetak godina pokazala da je i jedna žena sposobna da stvori globalni vinski brend, kao i da uspešno napreduje u složenom i teškom poslu vinara.

Jason Grizzanti (levo) Jeremy Kidde (desno) vlasnici Warwick Valley Winery & Distillery

Jason Grizzanti (levo) Jeremy Kidde (desno) vlasnici Warwick Valley Winery & Distillery

Pronalaženje tržišne niše

Džejson Grizanti (Jason Grizzanti) i Džeremi Kid (Jeremy Kidde), obojica 30-togodišnjaci, sprijateljili su se još u sedmom razredu osnovne škole. Kid je 2002. godine ostavio svoju poziciju u banci Credit Suisse kako bi sa Džejsonom započeo posao u vinariji Grizantijevog oca u Vorviku, država Njujork, Warwick Valley Vinery & Distillery.

Sa više od 200 vinarija koliko ih radi u dolini Hadson, Kid i Grizani veoma su brzo uvideli da treba da što pre razviju sopstvenu tržišnu nišu. Tako su počeli da razvijaju brend American Fruits, liniju voćnih rakija i likera.

“U industriji vina je tako oštra konkurencija da je izuzetno teško uspeti ukoliko ne napravite nešto jedinstveno” kaže Kid, čiji je ulazak u posao s lokalno proizvedenim voćnim rakijama i sajderima pokazao kao dobitna kombinacija.

Tokom narednih šest godina, ovi drugari iz detinjstva učetvorostručili su prodaju, povećavši broj zaposlenih sa četiri na dvadeset. Grizanti je glavni vinar i COO (direktor operative), i trenutno drži predavanja iz oblasti vrenja i destilacije na škotskom univerzitetu Heriot-Watt University. Kid je direktor prodaje i CFO (finansijski direktor).

Sa kombinacijom svojih znanja i poslovnih veština, njihova su vina osvojala nekoliko značajnih nagrada – uključujući i zlatnu medalju za svoju kruškovaču (Bartlett Pear) na Međunarodnom vinskom sajmu u Finger Lejksu, i srebrnu (takođe za svoju famoznu rakiju od kruške), koju su dobili na Međunarodnom vinskom sajmu u Riversajdu.

03Od “korporativca” do vinskog poznavaoca

Dženifer Meklaud (Jennifer McCloud), koja je osnovala Vinograde Krisalis (Chrysalis Vineyards) zna kakvu vrednost ima tržišna niša koju uspete da osvojite. Meklaudova je izabrala da njena vinarija bude u Virdžiniji (Midlburg), a ne u Napi, i to iz jednog specifičnog razloga:

“U našem vinogradu imamo najveći zasad ove loze na svetu i aktivno učestvujemo u obnovi ovog nasleđenog dragulja”, kaže ona. “Radije bih pravila najbolji Norton nego da uzgajam 40. najbolji Merlo na svetu.”

Ovo je, verovali ili ne, već 14. poslovni poduhvat ove “masovne preduzetnice”. Dženifer Meklaud radila je u softverskom biznisu pre nego što je kupila 412 hektara, seljačku zemlju nadomak Vašington Di-Sija.

Svake godine, Dženifer zapošljava između 25 i 40 ljudi, i na preko 70 hektara proizvodi 15 vina; u proizvodnju je uključila i domaću, američku sortu – Norton, kao i francuski Vjonje (Viognier). U ovom poslovnom poduhvatu, Meklaudova se suočila s nekoliko prepreka, od kojih nije bila najmanja ona koja se ticala prilagođavanja sporijem tempu seoskog života.

Da bi svoj vinski posao postavila na put uspeha, “bilo je potrebno motivisati ljude da ostvare sve što je potrebno kako bi se čitava stvar pokrenula”, kaže Dženifer, koja smatra da “brzina kojom možete ostvariti svoje ciljeve određuje i snagu vađe kompanije”.

Meklaudova takođe vrši pozitivan uticaj na životnu sredinu kroz “nove” oblike poljoprivrednog uzgajanja, i to na mestu koje je po tradiciji glavni generator robne proizvodnje Virdžinije (ova američka država je značajan proizvođač pšenice, kukuruza i mlečnih proizvoda).

Preokret

Kada joj je iznenadni razvod preokrenuo život naopačke, Debora Brener (Deborah Brenner) počela je da ga korenito menja.

“Razvod je bio moj katalizator”, kaže Brenerova, koji je napustila svoj unosan posao uspešnog egzekutivca u marketingu i razvoju poslovanja, postavši proizvođač vrhunskih vina. “Znala sam da ravnotežu u svom životu i karijeri ne mogu postići ako ne siđem s ‘pokretne trake’, na kojoj sam se  dotad nalazila u svom svakodnevnom poslu.”

Strast za dobrim zalogajem i sjajnim vinom podstakli su je na putovanje do doline Napa, američkog vinarskog carstva, kao i na slučajan i veoma srećan susret: dogodio joj se “nepredviđeni” ručak sa Karen Kejkbred (Karen Cakebread), koja je vlasnica Podruma Kejkbred. Razgovor sa Karen je, po rečima Brenerove, “razbistrio” dosta toga što je za Deboru bilo od ključne važnosti, uključujući tu i sličnosti koje su njih dve imale: rad u granama kojima dominiraju – muškarci.

Njena urođena radoznalost i potkovanost u novinarstvu podstakli su Brenerovu da se pozabavi istraživanjem na temu žena u biznisu proizvodnje vina. Ideja za  osnivanje udruženja “Žene od vina” (Women of Vine) je rođena, a Debora je ubrzo zatim krenula put Kalifornije kako bi intervjuisala pasionirane (i poznate) “vinarske preduzetnice”.

Radeći ove intervjue, shvatila je da – pored knjige koju je pisala o uspešnim vinarkama – može još neposrednije da dokaže tezu o uspešnosti žena u vinarstvu tako što će i sama ući u vinski posao; tako je rođen brend pod nazivom “Podrumi žena od vina” (Women of the Vine Cellars).

05

Brenerova je u početku imala želju da vina kupuje od vinarki i potom ih preprodaje. A onda je ideja je evoluirala: želela je da i sama postane deo kreativnog procesa i da proizvede ono što Debora naziva “umetničkom galerijom vinarstva”, praveći ograničene serije nekoliko ručno proizvedenih vina, a koristeći se talentima isključivo vinarki – žena koje su uspešne i umešne u veštini pravljenja dobrih vina.

Za razliku od vinara koji žive na ili u blizini vinarije koju su pokrenuli, Debora Brener radi od svoje kuće smeštene u Roklend Kauntiju, u državi Njujork.

Dakle, ukoliko imate dovoljno duboke džepove za skupu investiciju – da kupite već postojeću ili iz temelja uspostavite potpuno novu, funkcionalnu vinariju – ukoliko ste zainteresovani da razvijete tržišnu nišu za vaš proizvod i ako strasno želite da svoju etiketu ponosno stavite na proizvod napravljen u vašem kraju – možda će vam priče o ovim istinskim, tvrdokornim i tvrdovernim enofilima biti dobar putokaz za pronalaženje sopstvenog, uspešnog poslovnog modela u vinarstvu.

Pattie Simone, The Entrepreneur

Kinesko istraživanje i razvoj: od jeftinih imitacija do vrhunskih inovacija

Većina nas koji svakodnevno koristimo proizvode izrađene u Kini svesni smo njene rastuće ekonomske moći kao “najveće svetske fabrike”. Kina, međutim, namerava da do sredine ovog stoleća postane razvijena zemlja, a sastavni deo ovih ambicija je njen intenzivan fokus na inovacije.

Tokom nekoliko poslednjih decenija, kineske kompanije su se razvile od pukih imitatora do maštovitih i efikasnih inovatora. Brus Mekern, pisac ovih redaka i saradnik think-thanka Hoover, Univerziteta Stenford i Univerziteta Oksford je sa svojim kolegom Džordžom Jipom istraživao ovaj fenomen pri čemu su njih dvojica identifikala tri ključne faze u razvoju Kine:

1.     Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

2.     Od “sledbenika” do “nosilaca svetskih standarda”

3.     Od “potrage za novim resursima” do “potrage za novim saznanjima”

Kineske kompanije danas predstavljaju veliki izazov već odavno etabliranim multinacionalnim kompanijama sa Zapada, ušavši na tržišta razvijenog sveta kako bi na njemu postale insajderi. Pošto je u periodu 1979-80 bivši kineski lider Deng Ćjaoping sproveo tržišno orijentisane ekonomske reforme, pokretačke snage ove transformacije postale su 1. Potrošači, i 2. Prosvećivanje. Kineski kupci imali su brzorastuću potražnju za svim vrstama proizvoda s obzirom da je velika, raznolika populacija ove zemlje tada počela da stremi boljem životu i standardu. Ovakav trend je stimulisao brojne kompanije da razviju pristupačne proizvode za ovakvu vrstu potreba. I kultura preduzetništva u poslovnom sektoru uveliko je olakšana dalekovidošću vlade, uz snažnu motivaciju za postizanjem što veće nezavisnosti i ekonomskog razvoja.

Kineska vlada negovala je sistem razvoja inovacija širom zemlje, sistem koji se sada sastoji od nekih 100 naučnih i tehnoloških parkova, univerziteta i vladinih istraživačkih institucija koje pružaju podršku novim preduzećima. Kineska vlada je 2013. uložila u istraživanja i razvoj svojih preduzeća oko 190 milijardi dolara, što je tada bilo oko 40% novca koji su Sjedinjene Države u tom periodu potrošile na svoj R&D.

Novac koji Kina troši na istraživanje i razvoj predstavlja nešto preko od dva odsto njenog bruto domaćeg proizvoda, što je nešto više od R&D procenta tj udela u BDP-a zapadne Evrope. Tehnološki razvoj, kao vrhunski prioritet kineske vlade, praćen je preduzetničkim duhom i energijom kineskih preduzetnika.

02

Od “kopiranja” do “svrhovitog prilagođavanja”

U prvoj fazi svog planskog razvoja, kineske kompanije počele su da kopiraju proizvode i procese nastale u zapadnim kompanijama, ili da proizvode komponente za lance snabdevanja koje drže multinacionalne korporacije. Tada su kineski dobavljači, angažovani za multinacionalne kompanije bili prisiljeni od strane svojih poslovnih partnera da osvoje visoke standarde kvaliteta po niskoj ceni.

Dok je tražnja domaćih potrošača u početku bila mahom orijentisana ka veoma jeftinim proizvodima, kineski proizvođači su izuzetno brzo naučili kako da razviju proizvode koji su bili “dovoljno dobri”, kombinujući da oni odgovaraju svojoj svrsi ali i dalje sa niskim troškovima proizvodnje i plasmana. Na primer, jedan kineski startup stvorio je “Apple Peel”, komponentu koju kupac može da koristi sa svojim džepnim računarom nalik ajfonu (ali bez funkcije telefona), – takozvani iPod Touch – da bi ga pretvorio u mobilni telefon.

Za razliku od niskog nivoa konkurencije u poslovnom sektoru koji spada u kinesko državno vlasništvo, privatne kompanije bile su prisutne i aktivne u poslovnim sektorima koji su bili otvoreniji i konkurentniji. Samim tim, kineske (privatne) firme stekle su bolje razumevanje lokalnih klijenata, što im je vremenom omogućilo da se efikasno takmiče s multinacionalnim kompanijama koje su poslovale na kineskom tržištu.

Iako lokalna preduzeća nisu posedovala mogućnosti za istraživanja i razvoj poput stranih kompanija, ipak su uporno stremila ka što inovativnijim procesima, nastalim širokom tehnološkom mrežom i inovatorskim ekosistemom razvijenim od strane kineske vlade. Sa iskustvom stečenim u zadovoljavanju zahteva kupaca i radom sa intenzivno prisutnom konkurencijom, kineske firme bile su takođe u stanju da se prošire na druga tržišta i to sa svojim naprednijim generacijama proizvoda.

Primer za to je Joyoung, kompanija za kućne aparate sa sedištem u Hangžou, počela je kao izumitelj uređaja za sojino mleko kojeg su kasnije kopirale mnoge druge firme, uključujući tu i strane firme sa Zapada. Kompanija Đojang (Joyoung), sazdana na uspešnoj prodaji mašina za proizvodnju i obradu sojinog mleka vremenom je prerasla u velikog proizvođača malih kućnih aparata sa najširom mogućom paletom artikala. Ovo iskustvo, nastalo kaljenjem na jednom tako konkurentnom i brzo rastućem tržištu kakvo je kinesko, uvelo je kineske firme u drugu fazu njihove evolucije.

00

Od “sledbenika” do “svetskog standarda”

U ovoj fazi, kineske firme su ambiciozno zacrtale svoje ciljeve, a posebno postizanja globalnih standarda; za ovakav razvoj su naročito imale interesa one domaće kompanije koje su već bile aktivne na izvoznim tržištima, za šta je odlična ilustracija multinacionalna kompanija za kućne aparate i belu tehniku, Haier. Od samog početka, Haier je bio usmeren na inovacije, a sada je po profitu najveća svetska kompanija u sektoru kućnih aparata (već sedmu godinu zaredom), imajući pritom i najveći udeo na svetskom tržištu prodaje kućne tehnike (preko 10%). Legendarna je inovacija Hajerovih mašina za pranje, koje peru krompir – ali i odeću! – što je bio savršen poslovni odgovor na potrebe kineskih poljoprivrednika.

Mnoge  kineske kompanije već su postigle svetske standarde kvaliteta. Međutim, veoma je mali broj jakih domaćih brendova koji su priznati i izvan Kine. Ovo je jedan od razloga za treću fazu u njihovoj evoluciji.

Od “traženja novih resursa” do “traženja novih saznanja”

Oslanjajući se na sposobnosti razvijene na domaćem tržištu, zajedno sa novcem poniklim na njihovim uspesima, kineska preduzeća su sada krenula da osvajaju svetsko tržište.

Za razliku od prethodne generacije kineskog globalnog poslovanja, kada su kineske firme u inostranstvu mahom investirale u naftu i druge prirodne resurse, ova treća faza za vrhunski prioritet ima inoviranje kao i eksploataciju inovacija razvijenih kod kuće, kako bi ih primenila na potrošačka i industrijska tržišta Zapada.

Kineska preduzeća tragaju za brendovima kao i pristupom tržištu i tehnologijama koje bi mogle nedostajati njihovim matičnim portfolijima razvijenim kod kuće. Njihov ulazak (ili izlazak, kako god ga videli) na strana tržišta često se obavlja akvizicijama (pripajanjem), i u tom smislu njihove popularne mete su evropske firme a posebno nemačka preduzeća srednje veličine.

Druge kineske kompanije su instalirale svoje istraživačke i razvojne centre na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država i Evrope, u kojima se nalaze njihovi ključni centri za inovacije (kao što je to Silicijumska dolina u Kaliforniji). Dobar primer za kineski R&D u inostranstvu je kineski proizvođač telekomunikacione opreme i pametnih telefona, Huawei. Tokom dugog niza godina svoje međunarodne ekspanzije, kompanija Huawei razvila je globalnu mrežu od 16 istraživačkih i razvojnih instituta i 36 zajedničkih tj kooperantskih centara za inovacije. Huawei i ZTE, još jedna velika telekom kompanija iz Kine, konstantno su, iz godine u godinu, među prvih 10 podnosilaca patenata u svetu.

08

Kineske lekcije u poslovnom menadžmentu

Kineske firme su takođe usvojile niz praksi vezanih za upravljanje poslovanjem koje na Zapadu nije toliko zastupljeno. Istraživanja su identifikovala 10 poslovnih oblasti u kojima Kinezi razvijaju svoj menadžment: u rasponu od dubinskih tehnika razumevanja klijenta i brzog donošenja odluka, preko brze izrade prototipova i učenja na greškama do podizanja “borbene gotovosti” i spremnosti da na opsežne resurse primenjuju svoja inovatorska rešenja. I dok ove oblasti nisu same po sebi naročito nove, one su u svakom slučaju izvor konkurentske prednosti u kineskom poslovnom okruženju, unutar kojeg ih strane kompanije ne primenjuju na dosledan način.

Mnogo je toga što inostrane kompanije mogu naučiti od Kine u ovom trenutku, kada ona postaje vodeće svetsko tržište. Stranci u ovoj zemlji mogli bi da dodatno razviju i unaprede neke poslovne sposobnosti koje su možda dosad zanemarivali, uključujući tu hrabro eksperimentisanje, brzu implementaciju, stvaranje novih kategorija proizvoda, kao i usredsređivanje na “lean value” poslovnu filozofiju: razvijati se što više, a sa što manje potrošenih sredstava – maksimizirati vrednost proizvoda po što manjoj ceni. Takođe, ne treba smetnuti s uma da su Kinezi u kratkom roku razvili izvanredne mešovite timove i svetske poslovne lidere.

Na horizontu se uočava cunami poslovnog suparništva, koji je iz Kine krenuo da preplavi razvijeni svet. Najbolji način na koji se zapadne multinacionalne kompanije mogu pripremiti za ovaj talas je da i same uzmu neposredno učešće unutar kineskog inovacionog ekosistema.

Originalni članak objavljen je na britanskom portalu The Conversation, gde možete pročitati originalni članak.

The Atlantic (Quartz Blog)

Kineski grad koji je shvatio budućnost

Kineski predsednik Si Đinping nedavno je izrazio svoju želju da do 2020. Kina bude prepoznata i kao jedna od najinovativnijih zemalja kao i da do sredine ovog veka zauzme čelnu poziciju u svetu inovacija. Ako sve bude išlo po dosadašnjoj praksi i kako je zacrtano, to najverovatnije znači da će se mnogo više novca ulagati u rizične startup firme i možda prebrzo osmišljene visokotehnološke planove. Međutim, postoji ideja za iznalaženje boljeg modela, a ta im je ideja takoreći pod prozorom: nju već pretače u realnost južni grad u usponu, po imenu Šenžen (Shenzhen).

01

Nanšan (Nanshan) je oblast Šenžena koja je centar velikog visokotehnološkog industrijskog parka, i trenutno je najbogatije mesto u Kini, sa većim BDP-om po glavi stanovnika nego što ga ima čak i kapitalistički ustrojeni Hong Kong, koji je odmah preko oblasne granice. I zaista, brz uspeh Šenžena mogao bi biti još značajniji nego što je to bio slučaj u prošlosti: Nekada samo malo više od ribarskog sela, 1979. godine kada je Deng Sjaoping (Deng Xiaoping) odlučio da tamo pokrene kineske reforme osnivajući posebnu ekonomsku zonu. Šenžen je do danas narastao u megalopolis sa više od 11 miliona žitelja čiji je BDP pet puta veći od onog kojeg napravi Makao. Sa prosekom od $727 po kvadratnoj stopi, cene nekretnina su veće nego bilo gde u Sjedinjenim Državama; grad će uskoro biti dom četvrtom po veličini oblakoderu na svetu. Stoga ima malo mesta za čuđenje što je još 1992. godine Deng, došavši u taj grad kako bi zatražio podršku svom reformskom programu, podsetio lokalno stanovništvo na vrline preduzetništva i privatnih poslovnih inicijativa.

Danas oko 8.000 tehnoloških kompanija ima svoje prodajno mesto u Šenženu, uključujući i Internet giganta Tencent i telekomunikacionu kompaniju Huawei Technologies, kao i najveće svetske proizvođače dronova; tri triliona dolara novčane razmene koju Šenžen ima dobar je start za dalju posvećenost podršci tehnološkim startup preduzećima visokog rasta. Beijing Genomics International, firma s javno-privatnim partnerstvom, omogućava brzu manipulaciju “DNA digitalnom datom” odnosno procesiranje DNK podataka , koji su na internetu već raspoloživi za preuzimanje (download)  bilo gde u svetu preko Amazon Cloud usluga. Kompanija za proizvodnju rasvete LEDS Film već proizvodi u svetu najmanju i “najpametniju” studijsku i  šou-rasvetu.

Naravno, nije svaki grad u Kini mogao da postane “Kineska Silikonska dolina”. A Šenžen je imao posebno dobru osnovu na kojoj je ponikao, s obzirom da je okružen ušćem Šuđjanga (Zhu Jiang), “Biserne reke” koja je dom hiljadama okretnih proizvođača i gde je okupljena većina najvećih svetskih fabrika za proizvodnju potrošačke elektronike. Ipak, sam grad je već odavno stekao neke ključne osnove za vrhunsko globalno poslovanje.

Prvo i najvažnije, Šenžen je istinsko stecište najzanimljivijih i najboljih svetskih preduzetnika. U daleko većoj meri nego što je to slučaj u drugim kineskim mega-gradovima, Šenžen je olakšao procedure za radnike–migrante da postanu punopravni građani: Svako ko kupuje stan ima pravo na punopravan boravišni status kao i “starosedeoci”. Oni koji su ambiciozni i spremni da rizikuju hrle iz čitave Kine u ovaj grad kako bi stvorili svoje parče bogatstva, a Šenžen ih, neopterećen istorijskim bagažom i tradicijom, oberučke prima u svoje okrilje.

02

Kinesko turbulentno tržište

Za razliku od Šenžena, Peking ostaje zabran za primerke stranačkih elita, dok je, recimo, Šangaj poznat po tome da autsajderima zabranjuje ulazak. U oba grada, sukobi unutar birokratskih struktura i otpor srednje klase i dalje ometaju napore kako bi se liberalizovao “hukou” sistem registracije domaćinstva. Ovo sprečava niskokvalifikovane potencijalne useljenike da rade na crno u oblastima kao što je obrazovanje, ograničavajući protok radne snage tako da na najefikasniji način može da doprinese razvoju ovdašnjih kompanija. Ukoliko kineski gradovi žele da razviju ambicioznu, vrednu i preduzetničku radnu snagu, Kinezi moraju da poboljšaju prijem nove radne snage – moraju da pruže bolju “dobrodošlicu” novajlijama koji poseduju te pozitivne poslovne osobine.

Drugo, Šenžen je stvorio najpristupačnije poslovno okruženje u Kini. U njemu je relativno lako osnovati kompaniju kao i prenositi novčana sredstava iz Kine u inostranstvo i obratno. Svetska banka velikodušno procenjuje da je potrebno više od 31 dana i 11 različitih procedura za pokretanje biznisa u Kini. Zvaničnici poslovne zone Kjenhai (Qianhai Enterprise zone) u Šenženu mogu se pohvaliti da stranci kod njih mogu registrovati svoju firmu za osam dana. Uspešne firme sa ulagačkim i privatnim kapitalom koje su naselile grad, dalji su podsticaj i inspiracija novim i novopridošlim osnivačima preduzeća da preuzmu poslovne rizike.

Imajući u vidu njen nedostatak prirodnih resursa, Šenžen se umesto rasipanja napora na sirovinske tj bazične industrije fokusirao na podsticanje građana da aktivno inoviraju: Zajedničkim snagama kineske vlade i lokalnih preduzeća, investicije u istraživanje i razvoj su prošle godine dostigle više od tri milijarde dolara, što je skoro šest procenata BDP-a, dok je kineski prosek 2,3 odsto. Čitav  grad je oblepljen posterima koji ističu poruku da se “inovacije podstiču a neuspeh toleriše”. Gradski zvaničnici aktivno promovišu otvorenost i pristupačnost finansijskih tržišta, tako da je preduzetnicima maksimalno olakšano rukovođenje i manipulisanje finansijskim sredstvima.

Ono što je najvažnije, više od osluškivanja pulsa vladinih poslovnih instrukcija, jeste pitanje šta ovde i koliko kompanije treba da proizvode. Uspešan privatni sektor ovog grada takmiči se žestoko za razvoj novih proizvoda koji mogu da opstanu na ubistvenom svetskom tržištu. Drugde u Kini, još uvek vladaju državni nosioci funkcija – uprkos prezaduženosti za koju su i sami dobrim delom odgovorni, uprkos loših rezultata u stvaranju novih radnih mesta i ukupnoj neefikasnosti.

03

Konačno, nova preduzeća i startapovi, kako bi dalje napredovali, treba da imaju solidnu regulatornu strukturu koja dosledno primenjuje jasna pravila. Mnogi lokalni pravni stručnjaci imaju radnu dozvolu i za Šenžen a i Hong Kong, što olakšava prekogranične dogovore. Oblasna zona slobodne trgovine sada nudi pravne garancije kompanijama iz Hong Konga, koje strahuju od kapricioznosti kineskih sudova i regulatora.

Dengove reforme započete 1979. ukorenjene su u jednoj ideji, a to je stvaranje snažnijeg, preduzetnijeg pojedinca i unapređivanje preduzetništva, umesto da jača status kvo pod paskom države. Ukoliko Kina zaista želi da izgradi ekonomiju 21. veka – što je više nego nužno u jeku sve malobrojnije populacije i rasta cene radne snage – moraće da učini isto. Šenžen je dokaz da ova formula funkcioniše.

Bloomberg

Američka privreda: rast ispod očekivanog

01

U sadašnjoj situaciji i okolnostima, planirano povećanje kamatne stope američke Centralne banke za septembar imalo bi zamašne negativne posledice po inače veoma nestabilno svetsko tržište.

Naime, ono što traži Međunarodni monetarni fond (IMF) od Centralne banke Sjedinjenih Američkih Država jeste odlaganje planiranog povećanja primarne kamatne stope do 2016. godine. Finansijskim merama Centralna banka (odnosno Federalne rezerve, što je uobičajeniji naziv za američku krovnu banku), podržava ekonomski rast SAD koji bi, prema brojnim analizama, mogao da se nastavi i bez podrške FED-a. Ocene Kristin Lagard (Christine Lagarde), direktorke Međunarodnog monetarnog fonda, međutim, odražavaju izvesnu zabrinutost zbog smanjenja američkog privrednog rasta za 0.7% u prvom kvartalu ove godine. A sve ono što se dešava sa najjačom svetskom ekonomijom, bilo da je dobro ili loše, neminovno se odražava i na sveukupne, globalne ekonomske trendove.

Optimizam koji je prošle godine pokrenut američkim privrednim rastom sada je unekoliko suzdržaniji i odmereniji, naročito nakon objavljivanja podataka koji ukazuju da je od januara do marta 2015. došlo do usporavanja. Osnovni razlog je jačanje dolara prema drugim valutama, čime je američki izvoz u druge zemlje značajno poskupeo i, usled toga, u određenom obimu i smanjen.

Direktorka Međunarodnog monetarnog fonda je mišljenja da bi, u sadašnjim okolnostima, skorašnje povećanje primarne kamatne stope američkog FED-a imalo značajne negativne posledice na i onako već prilično nestabilno svetsko tržište:

“Procenjujući taj rizik, mišljenja smo da je bolje popričekati sa podizanjem kamatnih stopa sve dok nam se jasno ne pokažu pouzdani znakovi smirivanja inflacije i cena, koje su u mnogim zemljama osetne i uočljive. Verujemo da će za taj korak okolnosti biti povoljnije početkom iduće godine.”

03

Konstantno poboljšanje ekonomskih paramaetara je nagnalo šefove Feda da najave i mogućnost povećanja primarne kamatne stope sredinom 2015, i to po prvi put nakon skoro devet godina. Pri tom, nimalo beznačajno upozorenje o kojem bi trebalo posebno voditi računa je, osim usporavanja provrednog rasta u prvom tromesečju ove godine, i rast potrošnje Amerikanaca od 1,8%. Ovo je iznenađujuće malo, ako se uzme u obzir da je za potrošnju raspoloživi prihod porastao za više od pet procenata. Lael Brainard, koja je član Upravnog odbora Feda kaže:

“Nastavljanje oprezne, suzdržane potrošnje i u narednim mesecima bi značilo da su, zbog prethodnih finansijskih kriza američki građani daleko oprezniji u trošenju svog novca, i da procenjuju kako su dosadašnji proivredni rast i oporavak (samo) privremeni.”

Shodno procenama onih koji su “ekonomski optimisti”, usporavanje američkog rasta u prva tri meseca 2015. bilo je samo “privremeno odstupanje”. Itan Heris (Ethan Haris), šef odeljenja za ekonomske analize u Bank of America, izražava očekivanje da će u septembru doći do povećanja primarne kamate:

“Uporedivši se s onim stanjem u kojem smo bili do pre nekoliko godina, današnji bankarski sektor je daleko zdraviji, pri tom je prodaja nekretnina, stanova i kuća u porastu ne naziru se neki veći finansijski potresi niti “finansijske litice”, nema naznaka političkih blokada iz pravca Vašingtona… Imamo, dakle, sve uslove za dalje ozdravljenje privrede i ekonomije.”

Isto tako, Asocijacija glavnih ekonomista američkih poslovnih banaka, predviđa i dalji nastavak rasta provrede tokom druge polovine ove godine. Nasuprot njima, analitičari Međunarodnog monetarnog fonda daju prognozu da će, u odnosu na raniju procenu MMF-a od 3,1 odsto, američki ekonomski rast do kraja godine dostići tek 2.5%.

 

Wall Street Journal