Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)


U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali Google efektom, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Vino, bolje od odlaska u teretanu?


Nauka kaže – da.

01

Čaša crnog vina dnevno- korisna kao i odlazak u teretanu. (Foto: Shutterstock)

Ko god je rekao da su ove vesti – malo za promenu! – dobre – bio je u pravu. Još jednom se ispostavilo da je popiti crno vino bolje nego otići u – teretanu. Kako ovo mogu biti dobre vesti? Džejson Dajk (Jason Dyck) i njegove kolege sa Univerziteta u Alberti, Kanada, istraživali su način na koji kompleksno jedinjenje resveratrol iz crnog vina, oraha i grožđa poboljšava srčane, mišićne i koštane funkcije; kako su otkrili, vino ove funkcije poboljšava na način na koji vežbanje u teretani deluje na organizam. Resveratrol se pokazao kao efikasan antioksidans pri testiranju na glodarima, što je je razlog zbog kojeg su naučnici planirali da ga testiraju kod dijabetičara. Ako se rezultati ponovo pokažu pozitivni, što je ovaj kompleks dosad pokazao, efekti po zdravlje srčanog mišića mogli bi biti barem onoliki kao kada se energično “odradi” trening u teretani.

I dok se naučnici i ljubitelji vina raduju ovoj vesti, ipak je malo verovatno da će lekari svojim pacijentima preporučivati da počnu s ispijanjem bilo koje vrste alkohola, jer ovaj može imati štetne efekte po organizam. Ljudi treba da imaju na umu da se ove blagodeti mogu uživati samo ako uzmete ne više od jedne čaše vina uz večeru. Resveratrol se posebno može naći u crnom vinu, i važi za jedan od korisnih antioksidanata po zdravlje srca. Takođe je poznato da crno vino smanjuje “loš holesterol” i sprečava krvne ugruške.

Ostale koristi od crvenog vina, ako se konzumira veoma umereno, jesu: duži životni vek, prevencija od katarakte i raka debelog creva, a takođe smanjuje rizik od dijabetesa tipa 2, usporava starenje i disfunkcije mozga (za čije je funkcionisanje posebno dobro upravo pivo).

Eto dobrih izgovora da uzvratite na “niske udarce”, i da se svako veče opustite uz čašu vina. Do dna!

Ne zaboravite: pivo poboljšava vašu memoriju i mentalne sposobnosti

02

Pivo može biti dobro za moždane funkcije i memoriju. (Foto: Shutterstock)

Uprkos onome što vam mamurluci priređuju subotom ujutro, pivo može, zapravo, biti dobro po vaš mozak, ili je barem to ono što se tvrdi u jednom svežem medicinskom istraživanju. Preciznije, nova ispitivanja sugerišu da određeni elementi u jednom od glavnih sastojaka piva mogu poboljšati kognitivne funkcije. Istraživači sa Državnog univerziteta Oregon (OSU) otkrili su da određena doza ksantohumola, flavonoida iz hmelja poboljšava memoriju i kognitivne procese u grupi laboratorijskih miševa. Flavonoidi se nalaze u biljkama, i, prema poslednjim zdravstvenim studijama, imaju potencijal da obezbede višestruke zdravstvene koristi – tolike da neki veruju kako odredjeni flavonoidi u celeru i artičoki mogu pomoći u borbi protiv raka pankreasa.

Istraživači na OSU počeli su svoja proučavanja tako što su osam sedmica hranili laboratorijske miševe dijetetskim suplementom ksantohumol. Cilj eksperimenta bio je otkrivanje efekata koji on ima na palmitoilaciju, prirodni proces kod životinja i ljudi blisko povezan sa gubitkom memorije. Sledeći korak bio je ispitivanje miševa na više testova, koji bi identifikovali kako moždane tako i memorijske funkcije mozga. Miševi koji su bili zatvoreni u Morisov vodeni lavirint, što je široko prhvaćen “poligon” za naučne testove, prolazili su kroz njega pri čemu su naučnici merili prisutnost prostorne memorije i kognitivne fleksibilnosti kod miševa, kao i eventualno stepen poboljšanja ovih faktora. Testovi su bili obećavajući, ali samo za deo miševa: mlađim primercima u grupi memorija se poboljšala, ali na starije miševe, kako se čini, ksantohumol nije imao nikakvog efekta.

I dok su rezultati uzbudljivo otkriće za mlađe miševe – i, eventualno, mlađe generacije ljudi – eksperiment još uvek nije praktično primenljiv. Ksantohumol je retko hemijsko jedinjenje, a hmelj je jedini njegov poznati izvor u hrani. I dok pivopije imaju razloga za radovanje – pitanje je kolika je odista korist od piva. Izgleda da ga treba popiti dosta: količina ksantohumola kojeg su miševi konzumirali više od 8 nedelja značilo bi da biste – kao prosečno ljudsko biće – morali da unosite 2.000 litara piva dnevno(!), što je ekvivalent za 5.636 flaša piva.

Izgleda da je, ipak, lakše i zdravije unapređivati mentalne performanse na neki drugi način.

 

Natali RotermanDonovan Longo