Tag Archives: kredit

Čudesni klinci koji obezbeđuju jeftine e-kredite

Nedavno upozorenje Engleske banke da bi bankarski sektor mogao izgubiti čak 30 milijardi funti (34mlrd evra) neplaćenog duga od kreditnih kartica, ličnih kredita i kredita za automobile ukoliko bi kamatne stope i nezaposlenost naglo porasli bilo je samo najnovije upozorenje za biznise.

Tokom letnjih meseci pojedini direktori centralnih banaka su govorili o tom problemu, a glavni regulator potrošačkih finansija govorio je o rešavanju najgorih ekscesa u oblasti kreditnog poslovanja.

Zaključak: mora biti da su kreatori politika dobro upoznati sa potencijalnim finansijskim balonom potrošačkih pozajmica, te da svi možemo mirno spavati. Međutim, u kancelarijama u blizini londonske stanice Old strit, preduzetnici specijalizovani za e-finansije razmišljaju o inovativnim alternativama finansijskih pozajmica, kao i načinu na koji bi tehnologija mogla omogućiti elitnim bankama i novoj vrsti „fintech“ firmi da potrošačima ponude primamljive opcije.

Na tom tržištu, “prilike” predstavljaju još jednu reč za onu klasu klijenata koji su otkrili da su isključeni iz jeftinih kredita usled vremešnog, zastarelog, staromodnog razmišljanja.

Postavlja se pitanje: ko su regulatori koji nadgledaju i paze finansijski sistem kada nam kažu da je sve dobro? Odgovor: oni za koje se već pretpostavljalo – što je, najblaže rečeno uznemirujuće.

Sa stanovišta bankara, lako je uočiti zbog čega se najbolji mozgovi angažuju kako bi razmišljali o novim mogućnostima ekspanzije potrošačkih kredita. I dok su veoma niske kamatne stope i državne subvencije u vidu pomoći za kupovinu podržavale kreditiranje stanovništva, hipotekarno tržište funkcioniše po strogim pravilima.

Finansijski kolaps iz 2008. godine svodi se na priču o rizičnim to jest subprime hipotekama prodavanim siromašnima, a preprodavanim investitorima kroz složenu mrežu derivata koje razume samo nekolicina „posvećenih“. Kada je nekoliko banaka otišlo predaleko, uglavnom u Americi ali i, recimo, britanska Northern Rock, regulatori su ustanovilii da većinu duga nije moguće proveriti i da je, stoga – ništavna.

Danas – deset godina kasnije – teško je prodati hipoteku nekom ko nije u stanju da obezbedi depozit od 10 odsto, te pruži garancije za stalno zaposlenje. Prisutan je, takođe, i ograničen broj klijenata koji mogu zadovoljiti ova potraživanja, posebno što su mere štednje vlade i tek skromne poslovne investicije protežirale ekonomiju zasnovanu na nesigurnom zapošljavanju, dok je neuspeh izgradnje novih stanova prisilio hiljade građana na opciju iznajmljivanja smeštaja.

Postavlja se razložno pitanje: Kako banka može da generiše tj obezbedi kredite onima koji imaju manje od 40 godina kad mnogi od njih izgleda da nemaju dovoljno bezbedna radna mesta ili hipotekarnog kapitala, ili oboje? Britanija je već imala prilike da iskusi porast samozapošljavanja do nivoa 15% ukupne radne snage: U Engleskoj se od 1996. više od milion žena pridružilo aktivnoj radnoj snazi, od kojih su mnoge imale tek malo ili nimalo kreditne istorije. Deceniju nakon toga, 2006. godine, 40% domaćinstava i dalje je živelo u iznajmljenom smeštaju.

Ono što je banka u stanju da učini jeste da se okrene – diplomcima fizike. Oni su razvili sisteme koji su svet finansija bacili na kolena 2008. godine. Danas, banke ih mole da ponovo budu inovativni.

Malo će njih biti iznenađeno saznanjem da je Goldman Sachs „luča vodilja“ u potrazi za načinima obezbeđivanja pozajmice američkim potrošačima. Kao i mnogi njeni rivali, i ova banka je uočila da postoji mogućnost kreiranja jeftinih kreditnih paketa za potrošače koji su samozaposleni konsultanti – grupu klijenata koja je dosad imala velikih problema da podiže kredit po postojećim kreditnim pravilima za osiguranje kredita.

Kao pečurke posle kiše, u jednom momentu nicale su agencije za kreditne rejtinge, koje su razvijale softvere koji su u stanju da utvrde koje je konsultante  moguće privoleti na fleksibilan zajam, a koje nije.

Goldman Sachs ovih dana nije toliko banka koliko je – tehnološka kompanija. Stotine onlajn trgovaca uskoro bi moglo da nam nudi zajmove za kupovinu svoje robe koristeći digitalne „novčanike“ ili čak i digitalne valute.

U Sjedinjenim Državama je broj onih koji uzimaju neobezbeđene kredite skočio za više od 15 odsto,  na 15,8 miliona u 2016. godini, sa 13,7 miliona u odnosu na prethodnu godinu i sada je na najvišem nivou od 2009, prema agenciji za kreditne podatke TransUnion.

U poslednje tri godine, potrošački krediti u Britaniji rastu po stopi od 10 odsto godišnje, dok na tržištu hipotekarnim kreditima nema napretka i ono je na stabilno nepromenjenom nivou.

A tu na scenu stupa sekuritizacija, koja je bila u samom srcu finansijske krize iz 2008.

Šta je ‘sekuritizacija’?

Sekuritizacija (engl. securitization, njem. Umwandlung in Wertpapiere) predstavlja proces pretvaranja neprenosivih oblika potraživanja (npr. kredita) u prenosive instrumente, tj. u vrednosne papire.

Sekuritizacija je proces kroz koji izdavalac stvara finansijski instrument kombinovanjem druge finansijske imovine, a zatim investitorima plasira različite nivoe prepakovanih instrumenata. Ovaj proces može obuhvatiti svaku vrstu finansijskog sredstva i promovisati likvidnost na tržištu.

Hipotekarne hartije od vrednosti su sjajan primer sekuritizacije. Kombinujući hipoteke u jedan veliki pool tj skup, izdavalac može podeliti veliki fond u manje delove na osnovu svakog pojedinačnog hipotekarnog rizika od neizvršenja obaveza, a zatim te male pulove da proda investitorima.

Proces sekuritizacije odnosno obezbeđenje sredstava po kreditu stvara likvidnost tako što omogućava manjim investitorima da kupuju akcije u većem pulu imovinskih sredstava. Korišćenjem obveznica obezbeđenih hipotekom, pojedini maloprodajni investitori mogu kupiti delove hipoteke kao vrstu obveznice. Bez sekuritizacije hipoteke, maloprodajni investitori možda neće moći da kupuju u velikom skupu tj pool-u hipoteka.

U sekuritizaciji, kompanija koja poseduje kredite, poznata i kao originator, prikuplja podatke o imovini koju bi želela da ukloni iz pridruženih bilansa stanja. Ova sredstva se onda grupišu obraćajući pažnju na faktore kao što su ostatak kredita, nivo rizika, visina preostale glavnice i ostalo.

Ova prikupljeni skup imovinskih sredstava, koja se sada smatraju referentnim portfoliom se potom prodaje izdavaocu. Izdavalac kreira utržive vrednosne papire koji predstavljaju udeo u imovini povezanoj s portfoliom, koji ih prodaju zainteresovanim investitorima s interesnom stopom ili povraćajem.

Koristi za poverioce i investitore

Sekuritizacija obezbeđuje poveriocima mehanizam za smanjivanje rizika nastalih podelom vlasništva nad dužničkim obavezama. Investitori efikasno preuzimaju poziciju zajmodavca kupovinom obveznica. Ovo dozvoljava kreditoru da ukloni pridružena sredstva iz svojih bilansa stanja.

Investitori zarađuju stopu povraćaja na osnovu glavnice i plaćanja kamata od strane uključenih dužnika po svojim obavezama. Za razliku od nekih drugih investicionih vozila, oni su podržani opipljivim tj materijalnim dobrima. Ukoliko bi dužnik prestao da otplaćuje svoju imovinu uzetu po kreditu, ona mu se može oduzeti i likvidirati kako bi se kompenzuju oni koji imaju kamatu na dug.

Sekuritizacija i rizik

Kao i druge investicije, što je veći rizik – veća je i potencijalna stopa prinosa. Ovo je u korelaciji sa višim kamatnim stopama za one dužnike koji su po svojim garantnim potencijalima manje kvalifikovani. Čak iako se hartije od vrednosti vrate kroz opipljiva materijalna sredstva, ne postoji garancija da će imovina zadržati svoju vrednost ukoliko dužnik prestane da plaća.

U razvijenoj finansijskoj strukturi, gde pored banaka postoje i druge institucije specijalizovane za promet vrednosnim hartijama, postoji stalna mogućnost da se višak novčanih sredstava upotrebi (tj. investira) za kupovinu određenih vrednosnih papira kao i mogućnost da se jednom kupljeni vrednosni papir proda (što je, zapravo, proces dezinvestiranja) i na taj način stiče željena likvidnost.

Vlasnici takvih papira time stiču fiksni (državne obveznice) ili varijabilni (deonice preduzeća) prinos od ulaganja, koji bi po logici stvari trebalo da bude viši i sigurniji od ulaganja tih novčanih sredstava u druge finansijske oblike, kao što su depoziti kod banaka, s rokom ili bez roka, različite pozajmice i sl. Na taj način deficitarni subjekti potrebna finansijska sredstva ne nalaze u bankarskom kreditu već u emisiji svojih deonica (preduzeća), obveznica (država) i sl. vrednosnih hartija koje nude na tržištu novca i kapitala.

Sekuritizacija (engl. securitization), jesu nove tehnike finansiranja u kojima se klasični oblici potraživanja preobražavaju u nove odnose koje sada predstavljaju vrednosni papiri u kojima su ti odnosi oličeni.

Tehniku sekuritizacije razvijaju finansijske organizacije ili velike korporacije da bi iz svojih bilansa izbacile ona potraživanja koja su podložna promenama kamatnih stopa, kreditnom riziku ili su opšte uzev nepovoljnih ili rizičnih karakteristika. Tehnikom sekuritizacije nelikvidna ili “zamrznuta” potraživanja (delovi aktive) transformišu se u utržive instrumente finansijskog tržišta. U procesu sekuritizacije, na osnovu skupa potraživanja jedne institucije ili korporacije emituju se deoničarski papiri na taj skup potraživanja ili obveznice kojima se kupcima novoemitovanih vrednosnih papira obećavaju prilivi po otplatama standardnog sekuritizovanog potraživanja i prinosi (kamate) koji će se na osnovu prihoda od standardnog potraživanja kroz vreme ostvarivati.

Ako je u posao sekuritizacije potraživanja uključena i treća osoba (specijalizovana finansijska institucija ili trust), ona za svoje usluge zaračunava provizije. Kod sekuritizacije potraživanja jedna vrsta potraživanja pretvara se u obavezu koja će biti ispunjavana u iznosima, dospećima, dinamici isplata glavnice i prinosa, i sa svim drugim karakteristikama koje vrede za sekuritizovano potraživanje. Emitovane obaveze zasnovane su, a njihovo ispunjavanje delom osigurano, aktivom korporacije ili finansijskim plasmanima sličnih karakteristika u aktivi finansijskih organizacija (asset-backed securities – vrednosni papiri bazitani na aktivi). Ova finanijska inovacija počinje da se primjenjuje od 1970. u hipotekarnom kreditiranju, uglavnom stambene izgradnje.

Na osnovu skupa (pool-a) standardnih hipotekarnih kredita s unapred poznatom dinamikom po otplatama glavnice i kamata, a uz garancije državnih hipotekarnih agencija, emituju se udeli u tom skupu ili obveznice. Otplatama standardnih hipotekarnih kredita od strane individualnih korisnika tih kredita se, kroz vreme, servisiraju obaveze po emitovanim udelima ili obveznicama (vrednosnim hartijama zasnovanim na hipotesi tj „mortgage-backed securities“). Najveći kupci ovih vrednosnih papira su investicioni fondovi, štedno-kreditne organizacije, penzioni fondovi, ili bankarska odeljenja specijalitovana za trastove.

Nakon velikog uspeha sekuritizacije hipotekarnih kredita, tehnika se širi na sekuritizaciju automobilskih zajmova, potraživanja po kreditnim karticama, lizing potraživanja, hipotekarnih kredita u brodogradnji, potraživanja po bankovnim akceptima, pa sve do sekuritizacije svih oblika kredita ili celokupne aktive. U SAD je 1985. sekuritizovano 900 miliona dolara automobilskih kredita, a već 1986. to je bilo učinjeno s više od 10 milijardi dolara takvih potraživanja. 1989. sekuritizovano je 30 milijardi dolara potraživanja po kreditnim karticama. Smatra se da je danas sekuritizovano više od 200 milijardi dolara nehipotekarnih potraživanja.

Sekuritizacija je instrument koji se primenjuje, osim navedenog, u finansiranje prodaje stambenih objekata, kuća, stanova, automobila, potrošačkog kreditiranja, lizinga i slično. Osim proizvođača i trgovaca uključuje i širok krug investitora od kojih se “ex post” pribavljaju sredstva za takve namene. Za uspešnu primenu sekuritizacionih tehnika nužna je moderna računarska tehnologija koja omogućava uredne evidencije, snižava troškove i omogućava krojenje raznovrsnih skupova potraživanja, angažman države (prvenstveno kroz sistem garantovanja) i odgovarajuća poreska politika.

Na taj način se – uz široke mogućnosti investiranja – omogućava i dezinvestiranje, čime se svakom učesniku na finanijskom tržištu pruža mogućnost “rastresanja” imovine i stalnog prilagođavanja pasive ali i aktive uslovima i podsticajima s tržišta (hipotekarno tržište, hipotekarne obveznice).

Naravno, banke i stotine fintech firmi koje igraju kreditne igre trebalo bi da budu oprezne s obzirom na upozorenja regulatornih institucija. Trebalo bi, naravno – ali one to neće. Toliko je novca u igri, kojeg su im  omogućile globalne štediše i to na vagone. A tu je i i tržište sekjuritizacije.

Kao što se to desilo početkom 2000-ih, krediti se sve više prodaju u paketima ili hartijama od vrednosti, kako bi ih investitori mogli kupiti. Tržište hartijama od vrednosti pod hipotekom bilo je u srcu poslednjeg finansijskog udesa. Da li će tržište vrednosnim hartijama, zasnovanog na potrošačkim kreditima, biti u srcu neke potencijalne buduće krize?

Jednom kada elitne banke i nova generacija bankarskih igrača targetuju mlade, stare, siromašne i samozaposlene kako bi im prodale kreditne pakete, neće imati razloga da brinu o tome da li će potrošači biti bačeni u dugove i onesposobljeni da izvršavaju novčane obaveze prema kreditnim paketima koje su im banke dale. Ukoliko projekat zahteva preveliki kredit za pojedinačnog zajmodavca, ili kada je projektu potreban specijalizovani zajmodavac sa ekspertizom u određenoj klasi imovine, može doći do sindikacije kredita. Sindikacija kredita na projektu omogućava zajmodavcima da prošire rizik i učestvuju u finansijskim prilikama i opcijama koje mogu biti prevelike za njihovu individualnu kapitalnu osnovu. Kamatne stope po ovoj vrsti kredita mogu biti fiksne ili plutajuće, na osnovu referentne stope kao što je londonska međubankarska stopa (LIBOR)

To znači da kada se reciklira naredni paket zajmova preko tržišta novca, zajmodavci mogu proširiti svoj domet izvan najsigurnijih rizika kreditiranja, znajući da će neko drugi u lancu zajmodavaca priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako.

Kristin Lagard, generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, prepoznala je taj trend u svom govoru od 29. septembra. Ona je rekla da su državni regulatori bili u stanju da uočavaju kreditne trendove kao i da nadgledaju zajmodavce. Nažalost, njihovi su napori u poslednjoj prilici bili nedovoljni ili ih nije bilo, pa se sumnja da će ponovo biti u stanju da preuzmu kontrolu nad zajmodavcima/bankama i njihovim potrošačkim kreditima.

A to znači da postoji mogućnost nekog novog finansijskog mehura.

Gardijan

Prednosti fiskalnog novca

Zapadnom kapitalizmu nije ostalo mnogo svetih krava. Vreme je da se povede rasprava o još jednom od njegovih nedodirivih pravila: o nezavisnosti centralnih banaka od izabranih vlada, piše ekonomista Janis Varufakis.

Obrazloženje za stavljanje monetarne politike pod kontrolu centralne banke dobro je poznato: tokom izbornog ciklusa političari često padaju u iskušenje da uvećaju količinu novca i tako ugroze ekonomsku stabilnost. Mada su predstavnici progresivnih snaga oduvek iznosili primedbu da centralne banke ne mogu biti zaista nezavisne, jer autonomija u odnosu na izabrane političke predstavnike uvećava njihovu zavisnost od finansijera koje bi trebalo da drže pod kontrolom, argument u prilog razdavajanju monetarnih politika i demokratskog političkog procesa ne dovodi se u pitanje još od 70-ih godina 20-og veka.

Ako političke kontroverze na trenutak ostavimo po strani, videćemo da argument za nezavisnost centralne banke počiva na ekonomskom aksiomu o razdvajanju novca i duga (ili kredita). Dugom se može trgovati unutar zemlje – na primer, državnim ili korporativnim obveznicama koje se kupuju i prodaju po ceni koja je funkcija inflacije i rizika neplaćanja. Kod novca, s druge strane, rizik neplaćanja ne postoji, a novac je češće sredstvo nego predmet razmene (ako zanemarimo tržište valuta).

Ali taj aksiom više ne važi. Sa produbljivanjem finansijalizacije, komercijalne banke se u svakodnevnom poslovanju sve više oslanjaju jedne na druge i koriste uzajamne kratkoročne pozajmice za koje se kao garancija obično polažu državne obveznice. Takav oblik likvidnosti dobija dobro poznata svojstva: budući da se koristi kao sredstvo razmene i kao sredstvo čuvanja vrednosti, on postaje neka vrsta novca.

U tome je poenta: što više međubankarskog novca banke koriste, to je finansijskom sistemu potrebna veća količina državnih obveznica kao polog za taj rast. Rast ponude međubankarskog novca uvećava tražnju za državnim dugom u beskrajnom začaranom krugu koji proizvodi talase likvidnosti nad kojima banke nemaju kontrolu.

U vrlom novom finansijskom svetu nezavisnost centralne banke gubi smisao, jer novac koji ona stvara čini sve manji deo ukupne količine novca u ponudi. Sa usponom međubankarskog novca, čija je osnova uglavnom državni dug, fiskalna politika postaje presudno važna za regulisanje količine stvarnog novca kojim se podmazuje moderni kapitalizam.

Zapravo, što je centralna banka nezavisnija, to je uloga fiskalne politike u regulaciji količine novca u ekonomiji važnija. Na primer, restriktivna fiskalna politika u Nemačkoj proizvela je nestašicu „bundova“ (nemačkih državnih obveznica) u evrozoni, čime su ograničeni kapaciteti Evropske centralne banke za sprovođenje politike kvantitativnog popuštanja i komercijalnih banaka da proizvode više međubankarskog novca. Novac i državni dug su danas toliko prepleteni da je sama analitička osnova za autonomiju centralne banke nestala.

Naravno, pokušaji da se trezor i centralna banka vrate pod jedan krov izložili bi političare optužbama da pokušavaju da se dokopaju poluga monetarne politke. Ali na novu stvarnost se može reagovati i na drugi način: ostavimo centralne banke na miru, ali dozvolimo vladama da više utiču na stvaranje domaćeg novca – i tako dobiju više nezavisnosti u odnosu na centralne banke – tako što će uspostaviti paralelni platni sistem koji koristi fiskalni novac ili, tačnije, novac za koji će garancija biti buduće poreske obaveze.

Kako bi taj novac funkcionisao? Pre svega, „živeo“ bi na digitalnoj platformi poreske uprave, uz korišćenje već postojećih poreskih identifikacionih brojeva fizičkih lica i preduzeća. Svako ko ima poreski identifikacioni broj (PIB) dobio bi besplatan račun povezan sa tim brojem. Pojedinci i preduzeća bi onda uplaćivali kredit na račune povezane sa poreskim identifikacionim brojevima prebacujući novac sa svojih bankovnih računa, isto kao što to danas čine kada plaćaju porez. Ali to bi činili unapred, jer bi im svakih 1.000 evra koje uplate danas država obračunala kao 1.080 evra plaćenog budućeg poreza – što daje efektivnu godišnju kamatu od 8 odsto, ako ste spremni da porez platite godinu pre dospeća.

U praksi, kada se na PIB račun uplati 1.000 evra, uplatiocu se izdaje lični identifikaconi broj (uobičajeni PIN) koji se može iskoristiti da se kredit od 1.000 evra prebaci na PIB račun nekog drugog lica ili da se iznos iskoristi za plaćanje budućeg poreza. Takva vremenski obeležena sredstva od budućih poreskih obaveza, ili fiskalni evri, mogu se držati na računu jednu godinu, do dospeća, ili koristiti za plaćanja u korist drugih poreskih obveznika. Aplikacije na mobilnim telefonima ili kartice koje bi izdavala država (na primer, kartice koje bi istovremeno služile kao identifikacione kartice socijalnog osiguranja) maksimalno bi olakšale i ubrzale takve transakcije, tako da se one praktično ne bi razlikovale od transkacija izvršenih korišćenjem novca centralne banke.

U takvom zatvorenom platnom sistemu, sa približavanjem datuma dospeća fiskalnog novca poreski obveznici koji ne raspolažu kreditom za datu fiskalnu godinu uvećali bi tražnju za njim. Da bi se osigurala održivost sistema, trezor bi morao da kontroliše ukupnu ponudu fiskalnog novca koristeći efektivnu kamatnu stopu, tako da obezbedi da nominalna vrednost ponude ne premaši određeni procenat nacionalnog dohotka ili agregatni iznos poreskih zaduženja, o čemu bi odlučivali zakonodavci. Da bi se osigurala puna transparentnost i poverenje, transakcije izvršene fiskalnim novcem regulisale bi se korišćenjem blokčejn (blockchain) algortima koji je razvio i koji kontroliše nezavisni organ na nivou države.

Fiskalni novac ima brojne prednosti. Države bi tako obezbedile izvor likvidnosti koji ne zavisi od tržišta obveznica. Ograničilo bi se se učešće državnog duga u stvaranju međubankarskog novca ili bi se bar finansijeri primorali da deo međubankarskog novca uključe u zatvoreni sistem domaćeg fiskalnog novca, čime se šokovi usled naglog povlačenja kapitala svode na minimum. Kroz konkurenciju sa bankarskim platnim sistemom fiskalni novac bi doprineo smanjenju provizija koje klijenti danas plaćaju bankama.

Zahvaljujući blokčejn tehnologiji fiskalni novac bi mogao da funkcioniše kao potpuno transparentan i besplatan javni platni sistem koji bi zajednički nadgledali svi državljani (i nedržavljani) koji u njemu učestvuju.

Fiskalni novac je i politički atraktivan. Država može iskoristiti eventualne viškove novčane ponude da dopuni PIB račune porodica koje primaju socijalnu pomoć ili da finansira javne radove, što ovu ideju čini privlačnom progresivnim snagama. A i konzervativcima bi trebalo da se dopadne sistem koji donosi značajne poreske olakšice svima koji pomažu državi u kreiranju fiskalnog novca, ne dovodeći pritom u pitanje ulogu centralne banke u regulisanju kamatnih stopa.

Potencijalne prednosti fiskalnog novca na transnacionalnom nivou takođe su važne. Na primer, uz fiskalni novac Grčka se mogla odupreti zahtevima poverilaca iz 2015. i to je bila srž mog plana za suprotstavljanje predatorskim bankarskim politikama koje nam je nametnula Evropska centralna banka. Danas bi takav novac Italiji, Francuskoj i drugim članicama evrozone obezbedio potreban fiskalni prostor koji im nedostaje, a možda i stvorio temelje za jednu reformisanu evrozonu uzajamno povezanih domaćih fiskalnih evra, umesto paralelnih valuta, što bi delovalo stabilizujuće na makroekonomiju. Možda bi to bila dobra osnova za neki novi Breton Vuds, sporazum o sveobuhvatnoj klirinškoj uniji više različitih platnih sistema.

Yanis Varoufakis, Project Syndicate, 29.08.2017.
Social Europe, 06.09.2017.
Peščanik.net, 09.09.2017.

Globalni građani, lokalni zabušanti

Britanska premijerka Tereza Mej je oktobra prošle godine šokirala mnoge kada je kritikovala ideju globalnog građanstva. “Ukoliko ste ubeđeni da ste građanin sveta”, rekla je ona, “onda nigde niste građanin.”

11

Njena izjava naišla je na podsmeh ali i uznemirenost u finansijskim medijima i među liberalnim komentatorima. “Najkorisniji oblik državljanstva ovih dana”, poučno je komentarisao jedan analitičar, “posvećen je ne samo dobrobiti jedne, recimo, berkširske parohije već čitave planete.” Magazin The Economist ovu njenu izjavu deklarisao  je kao „neliberalni preokret“. Jedan ekspert ju je optužio za odricanje od ideja prosvetiteljstva, upozorivši je da se u njenom govoru mogu čuti “odjeci 1933”.

07Znam kako izgleda “globalni građanin”, piše ugledni američki ekonomista turskog porekla Deni Rodrik na sajtu „Udruženi poduhvat“ (Project Syndicate) i dodaje: „njegov savršen primerak vidim svaki put kad prođem kraj ogledala. Odrastao sam u jednoj zemlji, živeo u drugoj, a nosim pasoš obe. Pišem o globalnoj ekonomiji a moj rad me, sticajem okolnosti, odveo do mnogih udaljenih mesta planete. Provodim više vremena putujući po drugim zemljama nego što ga provodim u obe zemlje čiji sam državljanin.“

Većina mojih bliskih kolega na poslu su, poput mene, na sličan način, rođeni u inostranstvu. Prosto proždirem vesti iz sveta, dok, s druge strane, skoro svake nedelje i dalje uporno ne otvaram lokalne novine na koje sam pretplaćen. U sportu, nemam pojma kako stoje moji domaći američki (i turski) timovi, ali sam zato pasionirani obožavalac fudbalskih timova s druge strane Atlantika, u Evropi.

13

Pa ipak, i pored sve okrenutosti ka spoljnom svetu, ka „globalnom građanstvu“, izjava premijerke Mej ipak pogađa u žicu. Ona sadrži jednu suštinsku istinu: zanemarivanje o kojem govori mnogo kazuje o tome kako smo – kako se svetska finansijska, politička i tehnokratska elita – distancirala od naših sunarodnika i tako među njima izgubila poverenje.

17Počnimo prvo sa stvarnim smislom „građanina“, i to onakvog kakvim ga definiše Oksfordski rečnik engleskog jezika: “Građanin je pravno priznati subjekat ili državljanin neke zemlje ili Zajednice” (“a legally recognized subject or national of a state or commonwealth”). Stoga, državljanstvo pretpostavlja oblik vladavine (tj. državno uređenje) “države ili državne zajednice (komonvelta) čije je on član”. Zemlje imaju takve oblike vladavine, takve državne i političke zajednce – ali ne i svet.

Zagovornici globalnog građanstva brzo i spremno priznaju da, kada razmišljaju o globalnom građanstvu nemaju na umu nikakvo doslovno i striktno značenje ovog pojma. Oni, uglavnom, razmišljaju figurativno. Tehnološka revolucija u telekomunikacijama i ekonomska globalizacija, kako oni tvrde, povezala je građane svih zemalja do jednog zajedničkog nivoa. Svet se smanjio, a moramo delovati imajući na umu globalne implikacije. I pored toga, svi u sebi nosimo veći broj „preklapajućih“ identiteta. Globalno građanstvo ne istiskuje – a i ne treba da istiskuje – odgovornost u lokalnim ili nacionalnim okvirima, „kod svoje kuće“.

Sve je ovo lepo i dobro. Ali, šta su zaista globalni građani?27

Pravo državljanstvo podrazumeva interakciju i razmatranje problema sa ostalim građanima s kojima se deli zajednička politička zajednica. To znači da pravi građani drže odgovornim donosioce odluka na lokalnom ili nacionalnom nivou, uzimajući pritom učešća u politici oblikovanja političkih ishoda. U tom procesu, moje ideje o poželjnim ciljevima i sredstvima suočavaju se i bivaju iskušavane u odnosu na one koji su moji sugrađani.

09Globalni građani nemaju ista prava i odgovornosti. Njima niko ne treba da bude odgovoran, a i ne postoji niko kome oni moraju da se (o)pravdaju. Oni, u najboljem slučaju, formiraju zajednice sa svojim istomišljenicima-pojedincima iz drugih zemalja. Njihove kolege nisu građani zemalja iz kojih potiču a koji komuniciraju s ostalima na globalnom planu; oni su, po sopstvenom opredeljenju, “globalni građani” – u svim drugim zemljama čiji građani oni nisu.

Globalni građani, naravno, imaju pristup (i) svojim domaćim političkim sistemima, kako bi kroz njih gurali svoje ideje. Politički predstavnici se, međutim, biraju kako bi zastupali interese onih građana koji su ih izglasali da bi ovi uspešno radili u tim državnim kancelarijama koje su im upravo ti birači obezbedili – i to u njihovo ime, u ime onih koji su ih izglasali. Nacionalne vlade imaju za cilj da se brinu o nacionalnim interesima, i to s pravom. Ovo ne isključuje mogućnost da konstituenti mogu delovati čak i sa prosvećenih pozicija ličnog interesa, ali da pritom uzmu u obzir posledice koje će njihove odluke i delovanje imati po druge, naravno – u domaćim okvirima.

Ali, šta se dešava kada ono što bi trebalo da predstavlja dobrobit po lokalno stanovništvo dođe u sukob sa dobrobiti stranaca – što je čest slučaj?14Nije li, u takvim situacijama, ovo svojevrsno nepoštovanje njihovih sunarodnika upravo ono što toj tzv. kosmopolitskoj eliti daje njihov negativan predznak?

24Globalni građani brinu da će interesi globalnih dobara biti ugroženi onda kada svaka vlada bude sledila isključivo svoje uske interese. Ovo je svakako problem sa pitanjima koja se zaista tiču globalnih dobara i resursa, kao što su klimatske promene ili pandemija. Ali u većini privrednih oblasti – poreza, trgovinske politike, finansijske stabilnosti, fiskalnog i monetarnog upravljanja – ono što ima smisla iz globalne perspektive takođe ima smisla iz domaće perspektive. Ekonomija uči da zemlje treba da svoje ekonomske granice održavaju otvorenima – da svaka zemlja treba da je platno sposobna, sigurna po pitanju potraživanja, sposobna za plaćanja i davanja kredita, solidna i pouzdana u poslovanju, da ima dobru bonitetnu regulativu i zaštitu od  sistemskih rizika na globalnom finansijskom tržištu, uz politiku pune zaposlenosti: ne zato što su dobri za druge zemlje, već zato što služe za povećanje domaćeg privredno-ekonomskog učešća na globalnom planu.

Naravno, neuspesi nekih politika – kao što je, na primer, protekcionizam – nisu prisutni u svim ovim oblastima. Ovo je, međutim, odraz slabog domaćeg upravljanja a ne nedostatak kosmopolitizma. Oni su rezultat ili nesposobnosti politicke elite da ubede domaće biračko telo u prednosti alternativa, ili od njihove nespremnosti da se usklađuju, kako bi se osiguralo da svi građani i zaista u realnosti imaju koristi od političara i njihovog upravljanja privredom i ekonomijom.

Skrivanje iza kosmopolitizma u takvim slučajevima – onda kada se, recimo, zalažu za trgovinske sporazume – predstavlja slabu zamenu za uspešne političke borbe prema sopstvenim zaslugama. Ovo, takođe, i unekoliko obezvređuje valutu kosmopolitizma onda kada nam je ovaj zaista potreban, kao što to činimo u borbi protiv globalnog zagrevanja.

16

Malo je njih tako uspešno i pronicljivo tumačilo tenzije koje postoje između naših različitih identiteta – lokalnom, nacionalnom, globalnom – kao što je to činio filozof Kvame Entoni Apija (Kwame Anthony Appiah). U ovom dobu “planetarnih izazova i međupovezanosti zemalja”, napisao je u on reagujući na  stavove britanske premijerke, “nikada nije bio potrebniji osećaj za zajedničku ljudsku sudbinu.” Teško je ne složiti se s ovim.

29Pa ipak, jedan kosmopolita često će naići na lik iz „Braće Karamazov“ Fjodora Dostojevskog: onaj koji otkriva da što više voli čovečanstvo u celini, manje voli ljude pojedinačno. Globalni građani treba da se čuvaju kako se njihovi visoki ciljevi ne  bi pretvorili u izgovor za izbegavanje svojih dužnosti koje imaju prema sunarodnicima.

Primorani smo da živimo u svetu kakav imamo, sa svim svojim političkim podelama, a ne u svetu kojeg želimo da imamo. Najbolji način rada u cilju sprovođenja globalnih interesa jeste živeti shodno svojim odgovornostima i to u okviru političkih institucija koje su važne: onih koje i u stvarnosti zaista postoje.

Dani Rodrik, Project Syndicate

 

Ekonomisti MMF: “Staviti neoliberalizam pod lupu”

Danas je očigledno da je kapitalizam odneo prevagu nad socijalističkim i komunističkim društveno-ekonomskim modelom. Ali, iako je iz ove žilave borbe izašao kao pobednik, da li je u stanju i da preživi samog sebe? Zato je, nakon mnogih godina, zapravo decenija koje su jasno i činjenicama ukazivale da “nešto nije u redu s kapitalizmom”, njegovim hroničnim sistemskim greškama počele da se ozbiljno bave najveće, krovne finansijske institucije na globalnom nivou – Međunarodni monetarni fond pre svih. Ili, barem – za početak – neki delovi ove institucije, koji doživljavaju promene u stavu prema strategiji koju MMF već decenijama drži čvrsto zacrtanim.

Fond je, kako donosi Fajnenšel tajms, prvo preispitivao kapitalnu kontrolu a ztim nejednakost, pa sada i fiskalnu štednju. Da li Međunarodni monetarni fond sada gađa daleko širu oblast ekonomske ortodoksije?, piše veliki broj medija, uključujući Fajnenšel tajms, Gardijan, Forbes, Independent i druge, posle objavljivanja teksta vodećih ekonomista MMF u najvažnijem magazinu koji objavljuje ova institucija, Finance & Development.

U članku objavljenom u četvrtak (26.maj 2016.) u svom vodećem časopisu, tri od vodećih ekonomista MMF-a pozabavilo se neoliberlizmom koji je, kako kažu kritičari, glavni lekar kojeg MMF koristi.

Pod naslovom “Neoliberalizam: Precenjen?”, članak je više odraz snažnih debata koje su u toku unutar MMF-a nego zvanični otklon od politike slobodnog tržišta koju Fond odavno zagovara. Izalazak ovog članka dogodio se u istoj sedmici kada je Dejvid Lipton, drugi čovek MMF, suprotno tome, isticao vrednosti slobodnog tržišta i globalizacije kao i potrebe da se oni još mnogo agresivnije zagovaraju i primenjuju. Istovremeno, ovi signali dolaze u vreme u kojem je dominatna politička klima takva da kandidati na izborima i glasači tretiraju tradicionalno zalaganje MMF za još otvoreniju trgovinu sa prezirom, pozivajući na snažnije mere protekcionizma.

05

Ali, čak i upotreba termina “neoliberalizma” je provokativna. Njega obično koriste kritičari slobodnog tržišta koje zagovaraju Fridrih Hajek i Milton Fridman. Mnogo je češća upotreba ovog termina unutar diskursa, recimo, u ovonedeljnom izdanju “Socialist Worker”: “MMF koristi dug kao oružje da forsira opake neoliberalne reforme kod novoizabranih vlada.”

Novi tekst MMF razmatra dva specifična elementa takozvane neoliberalne agende: liberalizaciju kapitalnog računa, ili uklanjanje barijere za tokove kapitala; i fiskalnu konsolidaciju, ili ono što se sada češće zove štednja.

“Postoji mnogo toga u neoliberalnoj agendi što treba toplo pozdraviti “,pišu autori. “Međutim, postoje aspekti neoliberalnog dnevnog reda koji nisu ispunili očekivanja” i njihovo dejstvo je dovelo do “uznemirujućih zaključaka”, uključujući i to da su rezultirali povećanjem nejednakosti koja podriva ekonomski rast.

U intervjuu, Džonatan Ostri, zamenik direktora istraživačkog odeljenja MMF-a i glavni autor članka, izjavio je kako “novi tekst nije osmišljen kao napad na šitavu neoliberalnu agendu ili Vašingtonski konsenzus“. On se, međutim, nada da će ovaj tekst stvoriti uslove za šire razmatranje “neoliberalizma” koji će uslediti ove godine.

08

Ovaj tekst se takođe uklapa u prethodna istraživanja o štednji, nejednakosti do duga i poželjnosti otvorenih kapitalnih računa, koji se uklapa u istraživanja koje on i drugi autori proučavaju od finansijske krize 2008., rekao je Ostri, navodeći i da su ova istraživanja u skladu sa rastućim raspoloženjem u široj zajednici ekonomista.

“Ima mnogo ljudi koji misle isto u ovom trenutku, da, u osnovi, neke aspekte neoliberalne agende verovatno treba preispitati”, rekao je on. “Kriza nam je rekla: ‘Način na koji smo mislili ne može biti u redu’. “

Ostri je priznao da je novi tekst ne odražava “mejnstrim kulturu” u MMF-u i nikada ne bi uspeo da bude objavljen u publikaciji Fonda, do unazad pet godina. “Ali kulture su nešto što se sporo ali ipak pomer “, rekao je on.

Fabio Ghironi, italijanski ekonomista koji predaje na Univerzitetu u Vašingtonu, tvitovao je da novi papir nanosi “štetu mnogima koji su radili na drugim politikama”.

“To! MMF se pridružuje kritici neoliberalizma “, napisao je na tviteru Robert Vent, holandski ekonomista koji je mnogo veći skeptik kada govorimo o rezultatima globalizacije.

10

“Šta se to, dođavola, dešava?”, rekao je u intervjuu Deni Rodrik, turski ekonomista koji predaje na Univerzitetu Harvard i poznat je po svom preispitivanju koristi globalizacije.

Deni Rodrik, koji je profilisan u istom broju MMF-a “Finance & Development” od strane jednog od autora teksta o neoliberalizmu, Prakasha Lounganija, rekao je da je konstantna promena u tonu MMF dobrodošla. Ima, takođe, znakova i da su radovi Ostrija i drugih boraca za promene u odeljenju za istraživanja MMF-u u poslednjih nekoliko godina počeli da prodiru i šire uticaj na jednu sveobuhvatniju politiku MMF, što se ogleda u Fondovom pritisku da se smanji dužnički teret za Grčku.

Međutim, rekao je Rodrik, “definitivno postoji jaz” između odeljenja za istraživanja MMF-a i ostalih odeljenja ove finansijske institucije. “Operativna strana MMF-a, koji je, zapravo, ono mesto gde se “stvari dešavaju”, gde su programi država dizajnirani, gde se pregovaraju uslovi kredita i gde je pristup mnogo ortodoksniji “, rekao je on. “Tu je promena daleko sporija i ide iza ovih razmišljanja odeljenja za istraživanje MMF.”

FT

Ekonomija ponude, ekonomija potražnje ili inovacije?

Već je postalo nemoguće negirati tzv. “sekularnu stagnaciju” (secular stagnation). Ovu sintagmu skovao je Leri Samers (Larry Summers). Najkraće rečeno, zemlje koje pate od sekularne stagnacije opterećene su s previše štednje i premalo ulaganja; kada se radi o najrazvijenijim ekonomijama na svetu, bogatstvo im se gomila, ali realne zarade jedva da rastu, dok je učešće radne snage u proizvodnom procesu na silaznoj putanji. Što je još gore, političari nemaju verodostojnu sliku o tome šta se uopšte može učiniti povodom ovog problema.

Iza ove stagnacije leži usporavanje rasta produktivnosti još od 1970. godine. Izvorište takve, sve usporenije produktivnosti – a to su autohtone inovacije – bilo je loše “krpljeno” još od kasnih 1960-ih (uglavnom u određenim industrijama), što je još više došlo do izražaja počev od 2005.

Ronald Regan i Margaret Tačer posmatrali su stagnaciju koja je zahvatala ekonomije i privrede od 1970. od strane agregatne ponude. Oni su želeli da smanjenjem poreza na dobit i zarade podstaknu investicije i privredni rast, ali sa spornim i diskutabilnim rezultatima.

Ali danas, sa znatno nižim poreskim stopama, rezovi te veličine doveli bi do velikog povećanja fiskalnih deficita. Jer, sa nivoima duga već više nego dovoljno visokim, kao i velikim deficitima koji su pred nama, takve mere “ekonomije ponude” bile bi nesmotrene.

Tako je sada najbolje i najpametnije prikazivati stvari iz perspektive ekonomije potražnje, koristeći se teorijom koju je 1936. koncipirao Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes). Kada “agregatna tražnja” – nivo realnih troškova na finalne domaće artikle koje su domaćinstva, preduzeća, vlade, kao i kupci u drugim zemljama spremni da naprave – zaostaje output na punu zaposlenost, a output je ograničen na tražnju. A inovacija neće biti.

09

Ali zamisao koju podržavaju zagovornici ekonomije potražnje je unekoliko čudna. Po njima, potražnja za privatnim investicijama je autonomna, upravljana silama koje je Kejnz nazivao “životinjskim duhovima”. Tražnja potrošača je takođe u suštini autonomna, jer je tzv indukovani deo (da visina potrošnje zavisi od visine ličnih primanja) “upregnut” na samostalno ulaganje kroz “sklonost za potrošnjom”. Prema tome, vladine mere su jedini način da se povećaju zaposlenost i rast onda kada autonomna potražnja zaostaje a poslovi se gube.

Ova koncepcija ne predstavlja ni rast niti oporavak. Kod zdravih ekonomija, jedna kontrakcijska šok-potražnja pokreće dve vrste odgovora tj. reakcija, kako bi se pokrenuo oporavak.

Adaptacije na pojavu novih mogućnosti bile bi jedan takav odgovor. Kada su preduzeća pogođena smanjenom tražnjom ugovornih poslova, (poslovni) prostor kojeg se odriču postaje dostupan za upotrebu od strane preduzetnika sa boljim načinima vođenja preduzeća – ili boljim poslovanjem. Neki od zaposlenih koji su otišli započeće sa svojim firmama (i zaposliti radnike). Sa svakom recesijom, mnogi mali biznisi nestaju; a, tokom vremena, novi mali biznisi – uglavnom još uspešniji – pojavljuju se na njihovom mestu.

Drugi odgovor odnosno reakcija su domaće inovacije – nove ideje proistekle iz najrazličitijih preduzetničkih glava. Kada preduzeća pogođena smanjenom potražnjom zaustave dalje zapošljavanje na neko vreme, neki zaposleni će iskoristiti svoju situaciju kako bi smislili nove proizvode i metode, osnivajući startapove kako bi ih razvili.

Sve veći broj ambicioznih inovatora naporno radi u kućnim garažama kako bi samostalno proizveli neka od svojih kapitalnih dobara. Što je još važnije, akumulacija novih startup firmi će postepeno generisati sve veću potražnju za investicijama – a to je indukovani tj. pobuđeni zahtev izazvan novom situacijom! – a takođe će generisati i rast.

Neki mogu posumnjati u ovaj koncept. Mogu li novi proizvodi i metode da prođu dobro na tržištu ukoliko postoji manjak potražnje? Kao što mi je jedan inovator rekao usred finansijske krize: njegov cilj je bio da preuzme tržište – a zaista mu je malo bilo važno to što su ciljna tržišta bila samo 90% svoje nekadašnje veličine.

Ilustracija: The Guardian

Ilustracija: The Guardian

Može li kapital biti podignut tamo gde se prihodi depresivno umanjuju? Male firme i startup preduzeća uvek moraju da se bore za kredit, a Velika Recesija koja je sledila finansijsku krizu iz 2008. godine još im je više otežala situaciju. Ipak, recesija nije sprečila gomile tih firmi da pronađu izvore finansiranja u Silikonskoj dolini, Londonu i Berlinu. Nije ni čudo što su se Nemačka, Sjedinjene Države i Velika Britanija više-manje oporavili od krize. U Sjedinjenim Državama, ukupan faktor rasta produktivnosti dostigao je svoje rekorde upravo tokom 1930-tih, kada je privreda bila u padu, a potom izrastajući jača iz Velike depresije.

Oporavak je žalosno podbacio u dve vrste ekonomije. Francuskoj i Italiji nedostaju mladi ljudi koji žele da budu novi preduzetnici ili inovatori, a oni malobrojni rušeni su i ometani ukopanim i uparloženim korporacijama i mnogim drugim interesima. Grčkoj ne nedostaju  potencijalni preduzetnici i inovatori, ali joj nedostaje sistem anđela investitora kao sistem za  venčer kapital (ulaganje s rizikom). Neki Grci su osnovali dobre i značajne startup firme, mada ne u Grčkoj.

Zagovornici ekonomije tražnje reći će da inovacije samo čine da oporavak bude još teži, jer inovacije omogućavaju da firma zadovolji postojeću potražnju sa manje zaposlenih. Oni se, prema tome, pozivaju na godišnje investicije u javnom sektoru – sve do nivoa potrebnog za punu zaposlenost. Takve infrastrukturne investicije bi, međutim, daleko prevazilazile sve ono što je ikada bilo preduzimano onda kada je ekonomija bili “ostavljana” da povrati visoku zaposlenost kroz sposobnost adaptacije i inovativnost. U stvari, takva investicija je daleko skuplja, jer predupređuje i sprečava adaptaciju i inovaciju, koje bi omogućile veću zaposlenost i brži rast.

Štaviše, sve dok zapadna inovacija i dalje ostaje usko ograničena, opredeljenost ekonomije tražnje jednom velikom, neprekidnom protoku ulaganja u infrastrukturu – i, shodno tome, opredeljenost i privrženost ekonomije ponude neprekidnom protoku privatnih investicija – mora dovesti do uvek umanjujućih profitnih povraćaja, dok, neminovno, ekonomija ne dostigne stanje gotovo potpune nepokretnosti.

Ponuda, ona kojom se nudi još više od one stare robe, nastale bez daljeg inovatorstva, nikad ne “stvara svoju sopstvenu potražnju” kako je mislio Kejnz. Ali, obezbeđivanje nove robe, proistekle na inovacijama, to može. Prepreke i smetnje prilagođavanju i inovaciji – a ne fiskalna štednja – jesu faktori koji izazivaju našu stagnaciju. A samo bi obnova dinamike – a ne još više fiskalne neodgovornosti – ponudilo makar neku nadu za trajni izlaz iz krize, recesije i stagnacije.

Project Syndicate

Nemačka vs. Mario Dragi: gužva na evropskom finansijskom kormilu

U nemačkim se medijima sve glasnije čuju kritike na račun prve glave Evropske centralne banke, Marija Dragija. Neki idu dotle da jedva čekaju da okonča svoj mandat, koji ističe 2019.

Markus Zoder, ministar finansija nemačke pokrajine Bavarske iz sindikalne partije CSU se, potom, javio saopštenjem da sebi “nikako ne možemo da priuštimo još jednog ministra kao što je Mario Dragi (Mario Draghi)“. Zoder još traži, u intervjuu za nemački Bild, da “njegov naslednik mora da bude Nemac, koji će osećati obavezu privrženosti “nemačkim tradicionalnim vrednostima” a to je, naime, održavanje stabilnosti valute, kako je njom upravljala Nemačka savezna banka u periodu dok je u Nemačkoj koš uvek u opticaju bila nemačka marka.

Čak i teži kritički tonovi, pa i pretnje, čule su se i od nemačkog ministra finansija, Volfganga Šojblea (CDU), “kako ova politika jeftinog novca u Nemačkoj podstiče skepsu prema evropskoj valuti, evru. Najglasnije kritike potiču upravo iz Nemačke, jer se stiče utisak da ova zemlja i najviše trpi od takvog ponašanja ECB-a. Sada gotovo da je i besmisleno stavljati bilo šta na štednu knjižicu. Razlog tome su praktično nikakve kamate, koje su veoma blizu 0%, pa ispada da Nemce, kao naciju štediša, više nema ko da “nagradi” za svoju tako čuvenu vrlinu štedljivosti. Banke se već žale kako su Nemci, na ovaj način, već izgubili milijarde evra, jer ni nemačkim bankama ne ide bolje.

Klasičan izvor prihoda banaka su ulozi građana, a banke, onda kada uzmu novac od svojih klijenata, dele kredite i finasiraju ekonomiju. Međutim, ovaj sistem je praktično gotovo prestao da funkcioniše, jer dokle god ECB zasipa tržište novcem sa 0% kamate, tu, onda, nema ničega što bi na kraju dana ostalo samoj banci. Situacija je još lošija kada se radi o osiguravajućim društvima, kao i kod dodatnih penzija od poslodavca (tzv.Betreibsrente), i to upravo stoga što zavise od dobiti na uloge u svojim blagajnama. Drugim rečima, ukoliko u nekoj bliskoj budućnosti i u Nemačkoj bude više siromašnih penzionera, jedan od krivaca za to biće, po mišljenju brojnih Nemaca – Mario Dragi.

I prošlog četvrtka 21.aprila se, kao po pravilu svake druge nedelje i uvek četvrtkom, u Frankfurtu sastaje Veće Evropske centralne banke, koje okuplja sve šefove centralnih banaka zemalja u zoni opticaja evro-valute. Međutim, uprkos oštrim kritičkim tonovima koji potiču iz Nemačke, jedva da iko očekuje da će se bilo šta promeniti u politici ECB-a. Napokon, tek je ovog marta osnovna kamatna stopa određena na 0%, a uz to je još povećana i “kaznena” kamata, to jest kamata na novac kojeg banke skladište u ECB-u, za šta čak moraju da plaćaju 0.4%. Takođe, određeno je da će se povećati obim otkupa državnih obveznica.

Uz sve to, Mario Dragi je sasvim jasno stavio do znanja da će se takva finansijska politika “poplave novca” sasvim izvesno nastaviti, i tvrdi kako “nisu zabrinuti da će im ponestati metaka”. sasvim sigurno da je ovo bio povod za kritike koje dolaze iz Nemačke, mada je problem i to što sve te mere ECB-a jedva da deluju. Ekonomija se u čitavom nizu zemalja evrozone presporo oporavlja, i to uprkos aktuelnoj poplavi novca, ne izgleda ni da postoji opasnost od inflacije. U toj kalkulaciji, doduše, pomaže i trenutno izvanredno jeftina nafta, ali inflacija je duboko ispod unapred zacrtane granice od dva odsto.

Treba reći da taj jeftin novac naravno da prouzrokuje čak i veće probleme nego što su štedni ulozi i profiti penzionih fondova: novac “beži” tamo gde se čini da može da ostvari veću dobit. Tako su se u Nemačkoj i cene nekretnina uzvinule do nebeskh visina, iako Dragija jedva da i interesuje šta bi se moglo dogoditi ukoliko bi taj “balon” pukao. To je zato što je njegova jedina briga usmerena ka još uvek problematičnim članicama evrozone, a ne ekonomski i privredno snažna Nemačka. Još je njegov prethodnik, Žan-Klod Triše, vodio drugačiju politiku: u to doba, pre desetak godina, upravo su Nemačkoj – koja je tada bila u ekonomskim problemima – pritrebale povoljne kreditne linije, pa makar i da se tim potezom još dodatno pogorša ionako teška kriza s nekretninama u tzv “slabim” zemljama evrozone, koje se nalaze na jugu Evrope.

Postoji izreka koja kaže da majka, pre svega, voli onu svoju decu koja su najslabija – a upravo je ta poslovica odlična ilustracija politike koju trenutno vodi Evropska centralna banka, i to kao “urođena mana”, koju je stekla već po rođenju. Jer, onda kada se desi da ministar finansija Bavarske traži da naredni predsednik ECB-a od 2019. godine bude Nemac, izgledi i šanse za takvo šta su, zapravo – minimalni. I to ne zbog toga što među nekim članicama evrozone izostaju simpatije za želje i aspiracije Nemačke po ovom pitanju – i čitav špalir guvernera nacionalnih centralnih banaka bi takođe želeli da ECB “ipak malo jače stegne pojas”.

Ipak, brojne male zemlje koje pripadaju evrozoni gaje strahovanja da najveća privreda Evropske unije može zadominirati politikom evropskog novca. U veću Evropske centralne banke važi načelo “jedan član – jedan glas”, ma koliko da je ta EU članica mala, odnosno velika. Nekadašnji predsednik instituta ifo Hans-Verner Sin je pokušavao da progura svoj predlog da i u ECB-u na snagu stupi isto načelo koje važi, recimo, i u Međunarodnom monetarnom fondu: nečiji glas ima onoliku težinu koliko je i njegovo učešće u ukupnom obimu MMF-a. U tom bi slučaju i težina izjave predsednika Nemačke centralne banke Jensa Vajdemana u Veću ECB-a imala jedno sasvim drugo značenje. U ovom trenutku, Vajdemanov glas je potpuno ravnopravan sa glasovima predsednika centralnih banaka Malte ili jednog Kipra.

0000

Nemačka: sigurno utočište za pranje novca

Kada smo već kod kontrole novčanih tokova unutar EU i evrozone, treba primetiti da su krivične radnje povezane sa pranjem para u Nemačkoj daleko obimnije nego što bi iko mogao očekivati. Procenjuje se da se na godišnjem nivou kreću na nivou od oko sto milijardi evra, kaže se u izveštaju Nemačkog ministarstva finansija objavljenom 21. aprila.

“Ukupan obim transakcija kojima se u nemačkom finansijskom sektoru, a i van njega, pere novac na godišnjem nivou kreće se oko sto milijardi evra, što je dvaput više od svote od koje se dosad polazilo”, nalazi su jedne studije sa univerziteta Hale-Vitenberg, sačinjene na traženje nemačkog Ministarstva finansija.

Ako se u obzir uzme samo oblast trgovine nekretninama i umetničkim delima, broj delikata na godišnjem nivou procenjuje sa na petnaest do 28 hiljada slučajeva.

“Naročito su osetljive one oblasti u kojima se obrće velika količina keša, kao što je gastronomija (ugostiteljstvo) i hotelijerstvo“, izjavio je Kai Busman sa univerziteta Hale-Vitenberg. Ova studija pokazuje da je Nemačka, kao tržište atraktivno za ulagače, posebno pogodno tle za operacije pranja novca. Dobar deo ovog “opranog” novca potiče iz inostranstva.

Ova studija izvodi i preporuku, predlog da se bolje koordinira finansijskim kontrolnim mehanizmima. Promet novčanih sredstava koji ne potpada u finansijski sektor je, za razliku od finansijskog sektora odnosno banaka i kreditnih institucija koje su kontrolisane od strane ustanova na saveznom nivou, u rukama i nemačkih saveznih pokrajina. Eksperti i upućeni u problematiku smatraju da bi, na tom nivou, trebalo uvesti daleko bolju kontrolu.

Nova rekordna ulaganja Kine u Evropi

Illustration by Sébastien Thibault

• Kineska stopa stranih direktnih investicija (SDI, Foreign Direct Investment, FDI) nastavila je da raste u 2015. godini, a kinesko rukovodstvo postavilo je agresivno investiranje u inostranstvu kao novi stub kineskih pozitivnih doprinosa globalnoj ekonomiji.

16• Kineski OFDI (OFDI, Outward Foreign Direct Investment, spoljne direktne investicije u inostranstvu) u Evropi ponovo postavljaju rekord i u 2015., čime se ističe potencijal Kine kao izvora oplođujućeg kapitala, ali istovremeno podstičući i već postojeće probleme.

• Nova realnost sporijeg privrednog rasta i tranzicije ka novom ekonomskom modelu objašnjavaju razlog što su se kineski investitori fokusirali na tehnološki razvijena industrijska sredstva, kao i na sektor savremenih usluga i poslovanje nekretninama.

• Kineski investitori sa državnim kapitalom nastavlju da dominiraju u strukturi kineskih direktnih investicija u inostranstvu, a novi finansijski subjekti mogli bi da dodatno uvećaju ulogu državnog kapitala.

• Kineske investicije sve više prevazilaze nivo ulaganja ekonomske “Velike trojke” (Nemačka, Francuska, Britanija), podstičući  time unutarevropsko nadmetanje za naklonost Pekinga.

10• Nemačka je i dalje među najprivlačnijim destinacijama za kineske investitore koji su u neprekidnoj potrazi za naprednim tehnologijama, tržištima i sigurnim utočištima za svoja ulaganja.

• Malo je verovatno da će se u skorije vreme kineski globalni investicioni bum okončati, mada borba Kine protiv odliva svog kapitala i lošeg duga (velikog nivoa loših kredita u sopstvenom bankarskom sistemu) predstavljaju kratkoročne rizike za taj trend u 2016.

Kineski globalni SDI nastavio je da u 2015. raste, a kinesko rukovodstvo je agresivno investiranje postavilo kao novi stub kineskih pozitivnih doprinosa globalnoj ekonomiji.

Tokom poslednje decenije, kineski globalni SDI je na impresivnoj putanji rasta, a tok njihovih novčanih investicija popeo se prošle godine na novi rekordno visoki nivo. U očekivanju zvaničnih podataka za celu proteklu godinu, koji još uvek nisu dostupni, procenjuje se da je spoljašnji SDI dostigao 130-140 milijardi dolara u 2015, u odnosu na 123 milijardi dolara u 2014. Deonice kineskog globalnog SDI-ja sada premašuju billion dolara, što je trostruko više u odnosu na samo pre pet godina. Ovaj impresivni rast transformisao je Kinu od malog igrača u jednog od najvećih svetskih izvoznika SDI – njihova direktna ulaganja širom sveta čine skoro 10% ukupnog globalnog protoka SDI novca.

Brz uspon Kine kao možda najznačajnijeg izvoznika u sebi krije ogroman potencijal za zemlju domaćina u kojoj se kineski novac “usidri”, a kineska vlada je obznanila da su strane direktne investicije novi reprezentativni poslovni model kojim Kina daje pozitivan doprinos globalnoj ekonomiji. Kineska ulaganja sada zauzimaju vodeće mesto na dnevnom redu velikih diplomatskih misija – ulaganja koja Kina želi kao protivtežu rastućem negativizmu, podstaknutom padom kineske potražnje za stranom robom, kao i finansijskim mehurom kineskih trgovinskih suficita. Kineske diplomate, takođe, sve intenzivnije najavljuju  i obećavaju  sveže investicije i druge forme finansijskog dotoka novca kao diplomatski instrument za osvajanje politički povoljnih rezultata u pregovorima sa EU i njenim članicama.

Nova rekordna godina za kineske strane direktne investicije u EU

Slika 1:

Fig01

Kineski globalni rast SDI se nastavlja.

Kineski SDI u Evropi je 2015. dostigao novi rekord, čime je prepoznat potencijal Kine kao izvora obrtnog kapitala, ali, ujedno, i jačajući postojeće probleme koje Evropa ima kao glavno ishodište za kineske direktne investicije – sve to u skladu sa širim strateškim potezima: kineske investicije se odskora pomeraju iz zemalja u razvoju kako bi se “nastanile” u ekonomijama sa visokim prihodima. U 2015. godini, kineske kompanije su u EU uložile 20 milijardi evra, što je skok od 44%, u odnosu na 2014,  kada je uložila 14 milijardi evra. Veći deo tolikog povećanja ulaganja može se pripisati kompaniji ChemChina koja je prošle godine za 7.7 milijardi dolara preuzela italijanskog proizvođača guma Pirelli – ovo je ujedno i najveće kinesko preuzimanje u EU do danas.

Fig05

U proteklih pet godina (2010-2015), godišnji kineski SDI u EU je u proseku iznosio više od 10 milijardi evra, u poređenju sa po oko 1 milijardu evra godišnje u prethodnom petogodištu (2005-2010).

Novi rekord kineskih SDI u 2015. dodatno potvrđuje stav da skok kineskih investicija nije bio samo tek privremena epizoda oportunističke kupovine nakon krize iz 2008., već se mora posmatrati kao strukturna priča izazvana promenama u kineskoj ekonomiji i pozicijom Evrope kao sigurnog ekonomskog utočišta sa atraktivnom bazom za aktivu. U isto vreme, 2015., investicioni obrasci su dodatno pogoršali već postojeću zabrinutost zbog ekonomskih rizika vezanih za ove investicije. Ono što je najvažnije, nove rekordne cifre za kineske SDI u Evropi su u potpunoj suprotnosti sa stagnacijom ili čak opadanjem investicija evropskih kompanija u Kini, što dodatno povećava rizik od SDI neravnoteže. Ovo ukazuje na hitnost smanjenja formalnih i neformalnih barijera za evropske SDI investicije u kinesku privredu, korišćenjem Bilateralnog porazuma o investicijama (Bilateral Investment Agreement) kao efikasnog instrumenta u fazi pregovora.

Fig07

Kineska distribucija SDI u Evropi u 2015. je potvrda da je promena ekonomske realnosti u samoj Kini bila pokretač njenih globalnih direktnih ulaganja. Započinjanje faze strukturnog prilagođavanja i rastuća nestabilnost povećali su pritisak na kineske kompanije da diversifikuju svoj portfolio i pripreme se za još oštriju konkurentsku trku kod kuće, na svom terenu – ovaj trend je podstakao porast apetita za međunarodnom ekspanzijom i preuzimanjem investicionih rizika. U 2015. godini, kineski interes se još dalje pomerio ka još raznovrsnijoj kombinaciji imovinskih sredstava, uključujući tehnologije, napredni uslužni sektor, razvijanje sopstvenih brendova kao i razvoj potrošačkih (neopipljivih) sredstava. Tu je na prvom mestu automobilski sektor (Pireli), zatim sektor nekretnina kao i ugostiteljstva (Louvres hoteli, Club Med), informacionih i komunikacionih tehnologija (NXP Semiconductors RF business) i finansijskih usluga (holandska osiguravajuća kompanija SNS REAAL, kao i portugalska investiciono-bankarska jedinica Banco Espirito Santo).

Fig08

Ono što je važno je to da kineski interes raste naročito brzo u sektorima koji i dalje ostaju ograničeni i u restriktivnom modu za strane investitore koji žele da ulažu u Kinu, pojačavajući političku izloženost neravnopravnom pristupu tržištima. Jedan od primera su finansijske usluge, gde su kompanije iz EU već dugo frustrirane svojim neuspešnim pokušajima da se ravnopravno nose sa lokalnim akterima na kineskom tržištu. Nedavni rast kineskih spoljašnjih investicija u ovim oblastima trebalo bi da pruže Evropi veću moć ispostavljanja zahteva za jednakim uslovima i mogućnostima prilikom sklapanja bilateralnih pregovora.

Još jedan politički relevantan trend je to da je Kina nedavno postala uspešnija u pridobijanju ugovora za poslove u sektoru uslužne industrije, a u kombinaciji sa investicijama u infrastrukturu. Primeri za ove nove ambicije su  Hinkley Point nuklearna elektrana, plimska laguna u zalivu Svonsi, izgradnja železničke pruge i infrastrukture u Mađarskoj i elektrana u Rumuniji. Potencijalne političke implikacije uključuju transnacionalne bezbednosne probleme kao i prostor za moguću integraciju Kine u postojeće relevantne međunarodne sporazume, uključujući tu i pravila OECD-a o izvoznom finansiranju i Sporazum o javnim nabavkama koji je u nadležnosti Svetske trgovinske organizacije (WTO).

Slika 2:

Fig02

Kineske strane direktne investicije (SDI) u Evropi su se u 2015. našle na novom rekordno visokom nivou

Slika 3:

Fig03

Kineski investitori imaju za cilj što raznovrsniji investicioni portfolio u Evropi

Slika 4 :

Fig04

Državne kompanije i dalje predstavljaju najveći izvor kineskog SDI u Evropi

Slika 5:

Fig06

Južna Evropa trenutno dobija značajan udeo kineskog SDI.

Thilo Hanemann and Mikko Huotari, MERICS (Mercator Institute for China studies)

Kina: Strah i nada nemačke industrije

Kada se – kao što su to krajem novembra 2015. godine dogodilo u Pekingu – okupe šefovi država Kine i 16 zemalja Centralne i Istočne Evrope, bar na ovom podneblju, u vazduhu zatreperi pitanje: kako Evropa gleda na ovo zbližavanje?

01

The Diplomat, magazin specijalizovan za političko ekonomske analize azijsko pacifičkog regiona, u tekstu objavljenom posle ovogodišnjeg četvrtog samita Kine i CEE, ne ostavlja sumnju u krajnje interese Kine: „Za Kinu, Centralna i Istočna Evropa predstavljaju „most ka Evropi“ u političkom i ekonomskom smislu. Na diplomatskom polju Kina se nada da će gradeći dobre odnose sa zemljama CEE od kojih su mnoge članice EU, uspeti da unapredi svoje odnose sa Unijom. Istovremeno, logistički CEE će odigrati ključnu ulogu u tome da kineski „Ekonomski put svile“ (“Silk Road Economic Belt”) stigne do svoje krajnje destinacije – Zapadne Evrope.

Prvi test evropskog pogleda na kinesko CEE zbližavanje, bar za prugu Beograd Budimpešta, uslediće pošto Mađarska ovih dana zvanično zatraži dozvolu od Evropske komisije da odobri ovaj projekat. Pruga je mikroskopski krak na zamišljenoj zemaljsko morskoj ekspres liniji Ekonomskog puta svile (Pojas i Put) i koncepta pomorskog puta svile za 21 vek, koji ima čvorište u grčkoj luci Pirej i odatle se račva na istok i zapad. No posle mnogo obrta sa gasovodom Južni tok i mogućim preokretima sa gasovodom Tesla, čovek na Balkanu ne može biti dovoljno oprezan kada su u pitanju geopolitički obrti.

Za Nemačku – koja je za mnoge danas sinonim za ključnog čoveka Evrope, i Kinu, ovakva pitanja evropskog odobravanja se ne postavljaju. Dve zemlje već godinama razvijaju posebno blizak odnos svojih industrija, i skoncentrisane su na pitanja koja su i ekonomski i tehnološki i bezbednosno na daleko višem nivou.

Nemačka želi da u Kini zacementira i proširi – ono što je već davno ostvarila „u manjem formatu“ u svim zemljama u CEE – poziciju vodećeg snabdevača kineske industrije složenom opremom, a Kina, da u Aziji ponovi nemačko čudo, izgradi snažnu tehnološki superiornu industriju četvrte generacije sa globalnim apetitom.

02

Ako se pod „Industrijom 1.0“ podrazumeva izum parne mašine, pod „Industrijom 2.0“ pojava električne energije i pokretne trake, a pod verzijom 3.0. ono što imamo danas – uspon elektronike i IT, onda „Industrija 4.0“ koju je Nemačka lansirala kao svoj cilj, 2011. godine na čuvenom hanoverskom sajmu, a Kina početkom ove godine, pretpostavlja pametne mašine koje međusobno komuniciraju (Internet of Things) i u stanju su da same usavršavaju proces proizvodnje, komunikaciju u oblaku (cloud computing) i obradu velikih baza podataka (big data).

Od oktobra prošle godine dve zemlje tesno sarađuju na ovom projektu a strategija „Made in China 2025.“ koji je najviše kinesko rukovodstvo obelodanilo u maju 2015. godine, predstavlja – po svojoj filozofiji i ciljevima – ogledalo nemačkog plana i novi kineski adut za održavanje visokog privrednog rasta u uslovima povećanja cene radne snage u Kini.

Za obe zemlje, „Industrija 4.0“ je stadijum industrijske proizvodnje koji je u najvećoj meri tek ideal stratega budućnosti, ali obe zemlje, doduše u veoma različitim razmerama, poseduju industrijske kapacitete koji u praksi „žive“ budućnost.

Merics – Mercator Institute for China studies, jedan najrelevatnijih think tankova za ovu oblast, situiran u Berlinu, navodi da u ovom trenutku u Kini ima svega 23 robota na 10,000 industrijskih radnika i 282 robota na isti broj radnika u Nemačkoj (58 prosečno u svetu), što jasno govori o tehnološkoj prednosti ovog drugog. Kina u ovom trenutku ima svega nekoliko fabrika koje već funkcionišu na ovim principima budućnosti, jedna je na primer Sany Heavy Industry Co., Ltd– šesti najveći svetski proizvođač teških industrijskih mašina a druga Haier Group, kineska multinacionalka za proizvodnju bele tehnike i drugih kućnih aparata, dok je većina drugih kineskih postrojenja na prelazu sa standarda 2.0 na standard 3.0.

03

Ipak, treba samo baciti pogled na kalendar sajmova u Kini posvećen robotici i elektronici da čovek uvidi koliko je ova nova industrijska revolucija vruća tema u Kini. Ili, koliko je na primer Haeir, za sada jedina kineska kompanija koja je pozvana da u Njujorku na ovogodišnjoj konferenciji First Industrial Internet Committee posvećenoj pametnim tehnologijama govori o svojim iskustvima, u vrhu novog industrijskog trenda.

Za lokalne kineske lidere pitanje izgradnje pametnih fabrika je jedno od najvažnijih u periodu do 2020. godine a centralna vlada snažno finansijski podupire digitalizovanje industrije još od 2007. godine – mnogo više nego što to na primer čini nemačka vlada. Merics smatra da kineskoj vladi gori pod nogama jer je slabljenje privrednog rasta kombinovano sa rastom zarada što na duži rok Kinu čini mestom nepovoljnim za masovnu radnointenzivnu proizvodnju niskog tehnološkog nivoa. Na dugi rok, politika jednog deteta Kinu će koštati nedostatka radne snage, pa se jedna od kineskih rukovodilaca nedavno, gorko našalio da će Kina morati uskoro da postane zemlja sa najvećim brojem robota po glavi stanovnika ako želi da se izbori sa posledicama naglog starenja stanovništva.

Ključni promoter industrijskog razvoja Kine je Ministarstvo za industriju i informacione tehnologije čiji je zadatak da industriju „prevuče“ sa standarda 3.0 ka počecima pametne industrije (4.0), dok se na lokalnom nivou izvodi niz eksperimenata sa digitalizacijom industrijskih pogona, prelaskom na Internet of things, robotiku, uvođenje inteligentne proizvodnje, i druge elemente koji vode ka izgradnji Kine kao industrijske supersile. To je napor gigantskih razmera između ostalog i zbog činjenice da u Kini nema razvijenih i široko uspostavljenih industrijskih standarda i čak i one industrije koje prednjače u nekoj oblasti postavljaju samostalne standarde nekompatibilne sa standardima drugih industrija sa kojima treba da se ukrste tokom tehnološkog rasta. Nemačko kineskim sporazumom potpisanim polovinom ove godine, dogovoreno je kinesko preuzimanje i ujednačavanje standarda sa nemačkim „Industrije 4.0“

Koliko je Kina napredovala na putu tehnološke supersile je pitanje gledanja u čašu dopola punu vode. Agencija Blumberg nedavno je ismejala kinesko upinjanje da osvoji proizvodnju putničkih aviona na kojoj se radi više od decenije. Zamišljen kao konkurent modelima Embraer i Bombardier, ARJ21 je trebalo da bude konkrentan na tržištu aviona sa manje od sto sedišta kao uvod za kasnije izazove – Boeing i Airbus. ARJ21 međutim, za sada ne može da dobije dozvolu američkih vlasti što znači da može da leti samo u Kini, i nekim južnoameričkim, azijskim i afričkim zemljama. Uz to, teži je, sporiji i manje energetski efikasan nego drugi avioni u ovoj klasi, dakle nekonkurentan. Imajući u vidu da će, prema procenama Boinga Kina u naredne dve decenije imati potrebu za 5.580 aviona, i postati najveće svetsko tržište za komercijalne avione, sasvim je jasno zašto ne samo Nemci, već i Amerikanci i Francuzi imaju dileme da li je kineskim partnerima na dugi rok bolje prodati tehnologije i „ugraditi se“ u njihove proizvode ili gajiti nadu da će Kina biti prisiljena da kupuje njihove gotove proizvode.

06

Blumberg smatra bi za Kinu bilo mnogo bolje da sledi primer Japana koji je, pre nego što je krajem novembra uspešno lansirao svoj avion Mitsubishi Regional Jet (MRJ), koji već ima 400 narudžbina iz inostranstva, savladavao nove tehnologije na parče, radeći kao podizvođač velikih zapadnih brendova. No kinesko iskustvo sa maglev vozovima baziranim na transferu pre svega nemačke (Siemens), francuske (Alstom), kanadske (Bombardier) i japanske tehnologije (Kawasaki Heavy Industries) pokazuju da je zemlja spremna da „prožvaće“ zapadne tehnologije, unapredi ih i pokaže se kao ozbiljan pretendent da postane najveći svetski izvoznik tehnologija i opreme u oblasti železničkog saobraćaja. Neke od zapadnih kompanija (pre svega japanske) smatraju da su pomažući Kini da uđe u srce novih tehnologija sebi pucale u nogu stvrajući jeftinijeg i moćnijom državom poguranog izazivača na globalnom tržištu.

Baš zato Merics smatra da SAP i Siemens treba da budu prve nemačke kompanije koje će testirati opasne vode saradnje sa Kinom, pre nego što se ka njemu upute manji i srednji proizvođači. Najveća nemačka briga je mogućnost krađe industrijskih patenata a najveći strah da ako se ona bude ustezala od saradnje sa Kinom u oblasti razmene tehnologija, to mogu učiniti drugi takmaci, pre svega iz SAD.

Zato Merics smatra da velike nemačke kompanije, pod snažnom podrškom nemačke države treba da uspostave pilot projekte sa kineskim partnerima i obavežu ih na snažnu zaštitu tehnoloških inovacija prema drugima i međusobno fer deljenje patenata razijenih u zajedničkoj saradnji. U ovom trenutku, procenjuje nemačka strana, Kina po svaku cenu želi saradnju sa Nemačkom i kineski državni vrh će lako preneti svoju volju na kineske kompanije.

Gde u ovom svetu visokih tehnologija ima mesta za zemlje CEE, koje su za sada veliki korisnici kineskih kredita i uvoznici kineske tehnologije izgradnje pruga (sa Makedonijom kao prvom zemljom u regionu koja je uvezla kineske vozove) i puteva, a gotovo minorni izvoznici svojih roba?

Prema najnovijim podacima ukupna trgovinska razmena između Kine i zemalja CEE posrasla je sa 43,9 milijardi dolara u 2010. na 60 milijardi dolara u 2014. dok su kineske kompanije investirale oko pet milijardi dolara u ove zemlje, a 16 zemalja CEE oko 1,2 milijarde dolara u Kinu.

11

Nesumnjivo je da je najbolje od svih CEE takmaca pozicionirana Mađarska, koja je do 2010. na primer učestvovala sa 89% od svih kineskih investicija u odnosu na druge CEE partnere, a od izbijanja finansijske krize posebno usredsredila pažnju na privlačenje kineskih investitora sa namerom da od Mađarske napravi središte Kine u Evropi. U nedavno objavljenoj studiji Ágnes Szunomár, Katalin Völgyi i Tamása Matura detaljno se razmatraju Mađarske opcije za dalji razvoj ove politike i izazivači – druge zemlje Višegradske grupe. Prema procenama autora Mađarska je do 2013, godine kroz različite kompanije i sa različitih teritorija privukla oko 2,5 milijardi dolara kineskih investicija u hemijsku industriju, telekomunikacije, trgovinu, hotelijerstvo, logistiku, nekretnine i konsultantske usluge. Mnoge od ovih 5000 registrovanih kompanija su mali dućani ali i multinacionalke kakve su Huawei, ZTE Corporation, Lenovo, Sevenstar Electronics Co., BYD Electronics i Comlink koji su od Mađarske napravile svoj glavni proizvodni i distributivni centar ne samo za Evropu već i mnoge druge delove sveta uključujući i Afriku.

U Višegradskoj grupi, najozbiljniji izazivač je Poljska koja takođe ima svoju razvijenu politiku otvaranja prema Kini, a na Balkanu joj se pridružuje Srbija koja ima velike ambicije u korišćenju kineskog novca za infrastrukturne projekte ali i za razvoj industrijskih zona koje bi trebalo da budu jeftinija verzija mađarskih investicija.

Kada je reč o izvozu, Mađarska u Kinu šalje tone svinjskog mesa, a kineski rukovodioci najčešće pominju zemlje CEE kao moguće izvoznike organske hrane, jagnjetine i drugih prehrambenih proizvoda. Milena Popović Martinelli, Knowledge Leader u KPMG u Beogradu, vidi prostor za srpsku pa i sve druge ekonomije CEE upravo u sferi snabdevanja manjih kineskih gradova čije su industrije na prelazu između standarda 2.0. i 3.0 sa srednjom još relativno manje probirljivom klasom u usponu, kao moguće potrošače ovdašnjih roba.

Ostaje ipak i to krajnje pitanje: šta ako se geopolitička kretanja tako pomere da partnerstvo Kine i CEE zemalja iz nekog razloga bude osujećeno?

Iako zvuči na prvi pogled kontradiktorno Mađarska koja ima najotvoreniju i najrazrađeniju politiku otvaranja ka Istoku, najlakše bi slegla ramenima. Jer više od 2,5 milijardi dolara koliko je Mađarska dobila od Kine, čine svega 2,5% ukupnih investicija od preko 111 milijardi dolara koliko je ova zemlja dobila sa Zapada, a prvenstveno iz EU.

Ovaj tekst je originalno objavljen u mesečniku Ekonomija & Biznis u decembru 2015. godine

Apokalipsa sada: nailazi li novi gigantski finansijski krah?

Već predviđani početak globalne krize prošao je bez događaja. Postoji, međutim, dovoljno znakova upozorenja da u sledeću krizu ulazimo usnuli, kao mesečari. Piše Pol Mejson za londonski Gardijan

00

Prvi oktobar došao je i prošao bez finansijskog Armagedona. Veteran prognostičar Martin Armstrong koji je precizno predvideo krah 1987, koristio je isti model koji ukazuje da je 1. oktobar trebalo da bude D-dan velike prekretnice na globalnim tržištima. Neki investitori su se čak i kladili na to. Ipak, prolazak D-dana bez nekog vidljivijeg događaja je samo donekle dobra vest. Mnogi pokazatelji u globalnim finansijama imaju silazni tok – a neki čak misle da je novi finansijski slom već počeo.

Hajde da pogledamo dokaze. Prvo, neodrživ dug. Od 2007. godine, ukupan obim duga u svetu porastao je za $57tn (52.3tn evra). To ukazuje na godišnji rast od 5,3%, što je znatno iznad rasta BDP. Dugovi su udvostručeni na takozvanim tržištima u razvoju, dok su u razvijenom svetu porasli za oko jednu trećinu.

Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) je jednom napisao da je novac “kopča ka budućnosti” – što znači da ono što radimo sa novcem danas predstavlja signal za ono što mislimo da će se dogoditi u budućnosti. Ono što smo uradili od globalne krize 2008. godine je da su krediti porasli brže nego privreda – što se može smatrati racionalnom odlukom samo ako mislimo da ćemo u budućnosti biti mnogo bogatiji nego danas.

Ovog leta, Banka za međunarodna poravnanja (BIS) je navela da se u nekim velikim ekonomijama uočava visok rast odnosa duga prema BDP, i da su ti pokazatelji izvan istorijski zabeleženih normi. U Kini, ostatku Azije i Brazilu, zaduživanje privatnog sektora poraslo je tako brzo da se BIS-ova tabela zacrvenela. U dve trećine slučajeva, crvena upozorenja, kao što su to ova, praćena su velikim bankarskim krizama unutar perioda od tri godine.

Osnovni uzrok ovog ogromnog dugovnog čvora je $12tn slobodnog ili jeftinog novca stvorenog od strane centralnih banaka od 2009. godine, a u kombinaciji sa skoro nultim kamatnim stopama. Kada je realna cena novca blizu nule, ljudi pozajmljuju – a o posledicama brinu kasnije.

Dalje, hajde da pogledamo cene realnih stvari. Prvo je pala cena nafte, sredinom 2014. godine, sa 110$ za barel na, za sada, $49 uprkos blagom skoku u međuvremenu. Zatim su na red došle sirovine. Bakar je koštao $4.50 za funtu 2011. godine, ali danas se prodaje za upola te cene. Inflacija unutar G7 je jedva iznad nule, a deflacija opseda južnu evro zonu. Obim trgovine u svetu se značajno smanjio od decembra 2014. godine, mereno prema indeksu holandske vlade (Dutch government index), dok je vrednost globalne trgovine primarnih proizvoda, po istom pokazatelju dostigla 150 pre godinu dana, a sada je 114.

04

U ovim okolnostima, jedini način na koji bi ova sve veća planina kredita mogla biti tačan signal budućeg razvoja događaja, važio bi ukoliko bi ispred nas stajao snažan rast produktivnosti. Tehnologija je tu da ovo omogući, ali društveno ustrojstvo nije. Tržište nagrađuje kompanije koje stvaraju berze rada za razmenu vozača taksija sa multimilijarderskom evaluacijom. Vruć novac juri svršene studente IT usmerenja sa dobrim idejama ali to je, kao jedna faza u ciklusu – takođe i odličan indikator gluposti novca u jednakoj meri kao i briljantnosti ideja.

Kina – motor globalnog oporavka od 2009. do danas – značajno usporava. Japan je upravo revidirao prognozu svog rasta naniže, uprkos tome što je usred opsežnog programa štampanja novca (tzv „Abenomics“). Evrozona stagnira. U SAD, rast, koji se dobro oporavio u uslovima kvantitativnog popuštanja, usporava nakon povlačenja ovih monetarnih mera.

Ukratko, kako to kažu ekonomisti BIS, ovo je “svet u kome su nivoi duga previsoki, rast produktivnosti preslab a finansijski rizici isuviše preteći”. Nemoguće je iz ovih podataka odrediti tačan datum novog kraha ili forme koji će taj krah poprimiti. Sve što znamo jeste da postoji nesklad između porasta kredita, usporavanja rasta, trgovine i cena, kao i grozničavog finansijskog tržišta, koje u ovom trenutku surfuje na talasu novca koji ide od jednog sektora, ili geografskog regiona, ka drugom.

Možda je za nas bolja ovakva vežba, da zamislimo arhetipove koje bi dramaturg iskoristio da napiše farsu koja opisuje stanje u društvu uoči još jedne katastrofe. Tu bi bio jedan karakter obuzet imovinom: London je pun mladih profesionalaca koji pokušavaju da zaključe poslove sa nekretninama. Na obalama Temze su šume dizalica, saloni sa uzorcima modela stanova koji se nude na tržištu i polu-iznajmljeni spekulativni projekti, koji će nakon potencijalno veoma izglednog, novog finansijskog udara, biti sjajna mesta za socijalne stanove.

05

Onda bi tu morao da pre svega bude nesretan centralni bankar, koji optimistički gleda „kroz” podatke o niskom rastu, stagnaciji cena i nivoima trgovine koja se obrušava, a sve to kako bi opravdao svoju odluku da ne čini ništa.

Ipak, glavni protagonista bi morao da bude političar. Ekonomista sa Kingston Univerziteta Stiv Kin (Steve Keen) ističe da je neposredno pre kolapsa 2008. godine pogrešna ideologija neoliberalne ekonomije jednu već ionako opasnu situaciju učinila gorom. Ekonomisti stavljaju svoj profesionalni pečatna ideju da su rizične investicije bile sigurne. Danas su vrata stabilnosti ekonomije čvrsto zatvorena. Čak i mejnstrim ekonomisti u bankama traže radikalne mere za oživljavanje rasta: Nick Kounis (Nick Kounis), šef odeljenja za makroekonomske prognoze ABN AMRO je pozvao centralne banke da podignu svoje pokazatelje ciljane inflacije na 4% i preplave svet novcem sa koordiniranom strategijom preživljavanja.
Umesto toga, najjasnija su razmišljanja vezana za svet geopolitike.

Ekonomska opasnost postaje jasna ako razumete da štampanje dvanaest triliona dolara podstiče svaku zemlju da krajnju cenu i posledice antikriznih mera prebaci na nekog drugog. Ali sada tu postoji i jasan geopolitički rizik.

Cena nafte je pala jer su Saudijci želeli da miniraju američku industriju proizvodnje nafte iz škriljaca. Upravo sada, mada su ruske i američke diplomate sposobne da sede zajedno u Beču, njihovi piloti koji napadaju zasebno odabrane neprijateljske ciljeve u Siriji, ne komuniciraju međusobno. Evropa, oslabljena krizom u Grčkoj, koja je svoje međugranične institucije bacila u haos izbegličke krize, izgleda da nije sposobna da bilo kome uradi bilo šta.

Dakle, najveći rizik u svetu, uprkos rastućoj ozbiljnosti, nije deflacija balona. To je rizik njegove isprepletanosti sa geopolitikom. Svaki političar koji smanjuje ili ignoriše ovaj rizik čini isto ono što su uradili poluslepi ekonomisti vodeći nas u susret 2008. godini.

 

(Paul Mason je urednik ekonomije na Channel 4 News)

Da li se isplati otvoriti firmu u Srbiji?

Siguran posao u državnoj upravi ili nekom skrajnutom kutku javnog sektora i dalje je većini mladih, pa i malo starijih, primamljiviji od pokretanja svog posla.

10

U rizik preduzetništva, po podacima Agencije za privredne registre, od početka ove godine se upustilo 24.775 ljudi, ali je istovremeno 23.206 zatvorilo radnju. Pokrenuto je i 6.153 privredna društva, dok je iz posla izašlo njih 1.595.

Stopa “preživljavanja” nešto je bolja nego poslednjih godina, ali su još daleko ciljevi iz državne strategije koji u 2020. vide 350.000 malih i srednjih preduzeća koja će upošljavati 950.000 ljudi. Trenutno ih je oko 320.000, a u njima je oko 770.000 zaposlenih. Prema podacima Agencije za privredne registre, među onima koji osnivaju radnje i preduzeća, najviše je onih koji se bave – hranom i lepotom, pišu Večernje novosti.

12Među novoosnovanim preduzetničkim radnjama najzastupljeniji su restorani. Slede usluge pripremanja hrane i pića, a prate ih frizerski i kozmetički saloni, trgovina na malo, pa tek onda računarsko programiranje.

l nezaposleni sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje mogu da računaju na subvencije za samozapošljavanje. l ove godine je planirano da se u taj program uključi 3.284 ljudi i za to je odvojeno 525,4 miliona dinara. l u 2014. godini bilo je planirano uključivanje 615 lica u Program subvencije za samozapošljavanje. Zaključeno je, međutim, ukupno 736 ugovora i utrošeno je 117,7 miliona dinara.

Cilj Vlade je da po većini parametara koje ocenjuje Svetski ekonomski forum u okviru globalnog indeksa konkurentnosti, Srbija bude u prvih 60 zemalja sveta. Poslednji izveštaj ove institucije pokazuje da se Srbija nije pomerila sa 94. pozcije na listi 140 zemalja.

U odnosu na prethodnu godinu gore smo ocenjeni u slučaju infrastrukture – 75. pozicija, razvijenosti finansijskog tržišta – 120. mesto i sofisticiranost poslovanja – 132. mesto. Nešto je manji pad u u slučaju efikasnosti tržišta dobara (127) i efikasnosti tržišta rada (118). Pomak je priznat u slučaju makroekonomskog okruženja (125) i zdravstva i osnovnog obrazovanja (62).

11Sa finansijskim tržištem koje je razvijenije nego u svega 20 zemlja na svetu, a gore od čak 119, ako je verovati Svetskom ekonomskom forumu, izvori finansiranja početnicima u poslu su priličan problem. Pomoć bi mogla da stigne od države. Preko Fonda za razvoj je od 2006. godine odobreno ukupno 8.500 pozajmica za početnike, ukupne vrednosti 12 milijardi dinara. Poslednje dve godine, međutim, broj onih koji su dobili ovakve pozajmice je zanemarljiv. U 2014. svega šest start-up početnika je dobilo sredstva za startap od ove institucije. Koliko ih je u 2015, još je nepoznanica.

“Startap krediti se odobravaju u iznosu od 300.000 do milion i po dinara za preduzetnike i od pola do tri miliona za firme. Rok otplate je pet godina, a poček godinu”, objašnjavaju u Ministarstvu privrede.

“Zbog problema u zastoju u radu, Fond za razvoj je u 2014. počeo sa realizacijom svog programa tek krajem septembra prošle godine. Broj odobrenih i iskorišćenih sredstava je zato manji. Fond je lane plasirao ukupno 2,7 milijardi dinara za 168 korisnika. Njih šest je uzelo startap kredit, a podneto je ukupno 27 takvih zahteva”.

06Interesovanje za startap pozajmice je poslednje dve godine manje nego ranije. U Ministarstvu privrede veruju da je tako zato što je u sektoru usluga, za koji su se pozajmice uglavnom tražile, povećana ponuda.

“S druge strane, Fond je, zbog loših iskustava iz ranijih godina, pojačao kontrolu trošenja sredstava. To svakako ne bi trebalo da obeshrabri one koji žele da otpočnu svoj privatni posao”, odgovaraju u Ministarstvu privrede.

Oni koji svakodnevno rade sa mladim preduzetnicima napominju da su im potrebni i podrška i uzori. Iskustvo Nenada Moslavca, jednog od osnivača “Impakt haba”, pokazuje da početnici u biznisu tragaju za modelima mladih i vodećih preduzetnika, umrežavanjem lokalnih i globalnih iskustava, mehanizmima podrške, pristupom mreži mentora i savetnika i investicijama. Inače, “Impakt hab” je zajednica koja okuplja više od 11.000 članova širom sveta. U Beogradu se, u nekadašnjem Studiju 10 Radio Beograda, u Velikoj dvorani Zadružne palate, svakog dana okuplja od 40 do 60 početnika u poslu.

 

(Economy.rs, 27. oktobar 2015.)