Baroni razbojnici digitalnog doba


Način na koji je kompanija Cambridge Analytica iskoristila Facebook da prikupi podatke o desetinama miliona korisnika samo je jedan od problema vezanih za ovu društvenu mrežu i njen uticaj na društveni i politički život. Na izvestan način ovaj skandal je skrenuo pažnju sa važnijih pitanja koja proističu iz modela poslovanja giganata interneta: Google, Facebook, Amazon i druge velike tehnološke kompanije izgradile su najobuhvatniji i najbezobzirniji aparat nadzora i praćenja koji je svet ikada video. Svi smo pod njihovom prismotrom.

Poslovni model internet kompanija može se opisati kao kapitalizam nadziranja – što je prva učinila harvardska profesorka Shoshana Zuboff 2015. godine. Izgrađen na tehnologijama prikupljanja informacija i manipulisanja ponašanjem korisnika, kapitalizam nadziranja nastao je onog trenutka kada su inženjeri iz Googla shvatili da prateći šta korisnici unose u pretraživač mogu anticipirati njihove želje. Razvijanje tehnika za predviđanje želja korisnika omogućilo im je da plasiraju prilagođene oglase koji će uvećati prihode kompanije.

Danas praktično svaki aspekt svakodnevnog života ostavlja trag u korporativnim bazama podataka koji se koriste za predviđanje i oblikovanje svih oblika ponašanja. Ali korporacije koje se bave biznisom nadziranja ne zadovoljavaju se samo praćenjem želja korisnika; one aktivno oblikuju i usmeravaju te želje u skladu sa svojim ciljevima. To obično znači da se od nas očekuje da kliknemo na reklamu, posetimo veb-stranicu ili konačno nešto kupimo. Da bi to postigli, koriste se sve poznate prečice i predubeđenja koja utiču na ljude prilikom donošenja odluka, čime se bavi disciplina poznata kao „heuristika“. To često podrazumeva da se linkovi i drugi sadržaji moraju prikazati na način koji ih čini atraktivnijim, a u nekim slučajevima kao što su takozvani „mračni šabloni“ – trikovi za privlačenje pažnje i prodaju ili prikupljanje ličnih podataka koji uključuju element prevare – koriste se arhitekture izbora koje korisnike proračunato dovode u zabludu.

Opsežni eksperimenti omogućuju dalje usavršavanje oglasa i poziva na interakciju. Google je na primer do 2014. godišnje izvodio oko 10.000 eksperimenata u oblasti pretrage i plasiranja oglasa, a u bilo kom trenutku u toku je bar 1.000 eksperimenata. Eksperimentima se testiraju korisnički interfejsi, algoritmi i drugi elementi servisa da bi se ustanovilo koje kombinacije su najefikasnije za angažovanje korisnika. Oglasi vas prate sa jedne veb-stranice na drugu, svaki put suptilno izmenjeni, jer kompanija pokušava da na osnovu vašeg ponašanja i reakcija otkrije koja varijacija će vas naterati da konačno kliknete na oglas.

Otuda, ako koristite Chrome pretraživač ili Google aplikacije gotovo je sigurno da ste deo uzorka u desetinama psiholoških eksperimenata koji treba da ustanove profil vaših navika i slabe tačke koje kompanijama mogu doneti korist. Taj personalizovani i dinamički oblik podsticanja određenih oblika ponašanja pruža kompanijama mnoštvo prilika da manipulišu korisnicima na načine nezamislive pre nastanka interneta. A budući da se saznanja o vašim slabim tačkama dalje primenjuju za što efikasniji uticaj na ostale korisnike, vi ste praktično saučesnik, ne samo u sopstvenoj već i u manipulaciji vaših prijatelja i članova porodice, suseda i kolega, praktično svakog korisnika ovih usluga.

Većina ljudi ne shvata koliko inače nedostupnih informacija možete otkriti samo analizom relativno depersonalizovanih podataka o ponašanju neke osobe. Istraživanje iz 2013. koje je sproveo Centar za psihometriju Univerziteta u Kembridžu pokazalo je da i bez činjeničnih podataka o nekoj osobi analiza „lajkova“ na Facebooku može precizno pokazati njenu seksualnu orijentaciju, etničku pripadnost, nivo zadovoljstva životom, politička i verska ubeđenja, da li su joj roditelji razvedeni i da li koristi droge. U nastavku istraživanja 2015. pokazalo se da kroz analizu „lajkova“ kompjuter može proceniti karakteristike vaše ličnosti – koliko ste naklonjeni umetnostima, koliko ste stidljivi ili kooperativni – bolje nego članovi vaše porodice i prijatelji. Zamislite sad koliko se podataka, čak i onih koje smatrate ličnim i poverljivim, može izvući iz mora drugih informacija koje korporacije prikupljaju o vama i svakom drugom korisniku. Onda zamislite eksponencijalni rast količine takvih podataka koji će uslediti sa širenjem takozvanog interneta stvari (Internet of Things, IoT) – što je praktično mreža senzora, kamera i mikrofona koji će se kriti u vašim domovima, kancelarijama i na javnim mestima i vredno prikupljati i slati podatke u baze podataka kapitalizma nadziranja.

Oni koji su pratili saslušanje Marka Zuckerberga pred Kongresom prošle nedelje su u zabludi ako misle da ne treba da se brinu jer ne koriste Facebook. Tehnike praćenja koje kompanija koristi – uključujući alat Facebook Pixel namenjen oglašivačima i dugmad „like“ i „share“ – utkane su u sam internet i mnoštvo veb stranica. Na taj način se prate korisnici širom interneta, stiču predstavu o njihovim interesovanjima i upućuju im se prilagođeni oglasi. Zeynep Tufekci, profesor sociologije na Univerzitetu Severne Karoline, napisao je nedavno u New York Timesu da čak i ako nemate otvoren nalog, Facebook može dedukovati informacije o vama na osnovu onoga što zna o vašim prijateljima koji ga imaju. Čak i ako niste registrovani korisnik, Facebook verovatno sastavlja „skriveni dosije“ o vama, isto kao za svoje korisnike. U Americi nema načina da to sprečite. Koristili Facebook ili ne, on vas posmatra.

Često se tvrdi da su lični podaci cena koju plaćamo da bismo besplatno koristili ponuđene usluge. Ali to nije sasvim tačno. Prava cena koju plaćamo da bismo koristili Google i Facebook jeste naša privatnost. Odustajanje od prava na privatnost omogućuje kompanijama da istražuju vaše psihološke slabe tačke i naplaćuju oglašivačima mogućnost da ih koriste. Da bi to prikrile, ove kompanije se skrivaju iza dokumenata o politici privatnosti koji su često dugački, komplikovani i pisani nerazumljivim pravnim jezikom. Pre desetak godina jedno istraživanje je pokazalo da bi prosečnom korisniku godišnje trebalo oko 25 dana (i noći) da pročita sve politike privatnosti koje je primoran da prihvati. Ko ima vremena i volje da to čita? Pozivanje na privatnost da bi se opravdale takve prakse liči na prevaru – Federalna komisija za trgovinu je osudila politiku privatnosti koju nudi Google jer korisnike dovodi u zabludu – naročito kada se ima u vidu da korporacije u biznisu nadziranja koriste heurističke metode da otkriju najbolji način prezentacije politika privatnosti tako da navedu korisnike da ih prihvate.

Možda vam se čini da je to razumna cena za održavanje kontakta sa prijateljima i rođacima. Ali ono što dobijate zauzvrat nije verna slika vašeg socijalnog kruga, već prilagođena verzija kojom upravljaju algoritmi inženjera iz Facebooka. To što vidite nije stvarnost, već slika stvarnosti koju je za vas filtrirao Facebook. U tu prilagođenu sliku enkodirani su različiti sudovi o tome šta je po mišljenju Facebooka vredno vaše pažnje. Na primer, algoritam za prikazivanje novih objava smanjuje vidljivost onih korisnika koji prema kriterijumima kompanije nisu dovoljno aktivni – to jest, prikazuje manji broj njihovih objava drugim korisnicima – i uvećava vidljivost onih koji su aktivniji. To je nov oblik kontrole: radite ono što Facebook od vas želi i bićete nagrađeni; ako ne ispunite kvotu, bićete kažnjeni socijalnom nevidljivošću. To može proizvesti teške posledice. Zamislite, na primer, da ste se u trenutku teške bolesti okrenuli Facebooku u pokušaju da doprete do prijatelja koji će vas podržati i utešiti, ali niko od vaših prijatelja ne reaguje i vi umirete u uverenju da nikome nije stalo do vas – samo zato što niste bili dovoljno aktivni da bi Facebook smatrao da je vaša bolest vredna pažnje vaših prijatelja. To nije anti-utopija iz budućnosti – to se navodno dogodilo prošle godine.

Kada Mark Zuckerberg govori o povezivanju ljudi, kao što često čini, on uvek zaboravlja da naglasi da je to povezivanje ljudi sa Facebookom. Koliko god da Zuckerberg priča o zajednici i povezanosti, Facebook ne postoji da bi doprineo održavanju društvenih veza i istinskih prijateljstava. On zarađuje od oglašavanja i zato želi da što više surfujete, skrolujete i klikćete i tako ustupate detalje o svom životu za dalju obradu. Da bi to postigao, Facebook se mora pozicionirati kao centar vašeg društvenog života i posrednik vaše stvarnosti.

Tako posredovana stvarnost daje kompaniji kao što je Zuckerbergova značajan uticaj na globalni protok informacija. Sa tim uticajem ide i odgovornost. Ipak, zahvaljujući nedavno procurelim internim dokumentima znamo da Facebook ne razmišlja mnogo o posledicama svog delanja i da toleriše globalni procvat lažnih vesti i dezinformacija. U Mjanmaru na primer, gde je Facebook toliko dominantan da mnogi veruju da su Facebook i internet jedna ista stvar, brisani su sadržaji kojima se skreće pažnja na etničko čišćenje Rohinja muslimana i zabranjivani sadržaji njihovih grupa, dok pozive na nasilje protiv njih niko nije cenzurisao. Uticaj Facebooka u Mjanmaru je tako veliki da ga Ujedinjene nacije i grupe za zaštitu ljudskih prava optužuju za pomaganje u genocidu.

Da ne bude zabune, takvo ponašanje nije ograničeno samo na Facebook; to je endemski oblik ponašanja u kapitalizmu nadziranja. Poznato je da je Google preporučivao linkove koji vode do stranica o teorijama zavere; u članku u Timesu objavljeno je da je Google čak postavljao oglase za lažne vesti na stranice posvećene proveri činjenica u vestima. U pokušaju da uveća broj klikova i prihod, YouTube, jedan od servisa pod kontrolom Googla, usmerava korisnike na sve ekstremnije video snimke i postaje vodeći generator radikalizacije u 21. veku.

Svet upravo otkriva da stvarnost posredovana Facebookom olakšava nadziranje glasača od strane političkih partija i kampanja. Facebook alati „prilagođena publika“ i „slična publika“ omogućuju oglašivačima, uključujući i političke organizacije, da dostave spiskove ljudi na koje ciljaju i povežu ih sa njihovim profilima. Oglašivači onda mogu izabrati slične ljude koji nisu bili na njihovim spiskovima i usmeriti političke poruke na sve njih, što znatno pojačava efekte kampanje. Pomoću takvih alata za mikrociljanje organizatori kampanja mogu precizno plasirati različite poruke različitim grupama glasača. Prema članku iz magazina Wired, tokom američkih predsedničkih izbora 2016. Trumpova kampanja je svakog dana koristila oglase u 40-50 hiljada različitih varijacija pažljivo osmišljenih da deluju na ciljane grupe i prethodno testiranih eksperimentima. Na dan treće predsedničke debate, takvih prilagođenih varijacija bilo je 175.000. Menadžer Trumpove digitalne kampanje tvrdi da je Trump pobedio zahvaljujući Facebooku i Twitteru.

Za vreme izbora za Kongres 2010. godine Facebook je organizovao sopstveno istraživanje efekata političkih poruka upućenih preko onlajn platformi. Istraživanje je pokazalo da je moguće uvećati verovatnoću izlaska birača na glasanje za oko 0,4 odsto plasiranjem obaveštenja da su njihovi prijatelji već glasali i ohrabrivanjem da učine isto (nešto drugačiji eksperiment izveden 2012. dao je sličan rezultat). To ne zvuči kao mnogo, ali na nivou zemlje to je oko 340.000 glasova. George W. Bush je pobedio sa razlikom od nekoliko stotina glasova u Floridi; Donald Trump je 2016. pobedio zahvaljujući tome što je uspeo da privuče oko 80.000 glasova više u samo tri države. Pažljivo dizajnirane mikro-kampanje pod parolom „izađi i glasaj“ imaju veliki značaj u slučajevima kada je trka izjednačena. Takođe, u kampanji 2016. Trump je koristio alatku „prilagođena publika“ za vođenje tri kampanje za odvraćanje onih grupa birača koji bi mogli glasati za Hillary: ciljali su na demokrate koji podržavaju Sandersa porukama o njenim vezama sa finansijskom elitom; na mlade žene porukama o njenoj podršci suprugu uprkos optužbama za seksualno neprimereno ponašanje; i na Afroamerikance porukama o njenim komentarima o „supergrabljivcima“ iz 1996. Negativne kampanje nisu ništa novo, ali precizno ciljanje mikro-kampanjama danas ih čini efikasnijim nego ikada – po cenu potkopavanja poverenja u političare i vere u demokratski proces.

Kao što primećuje profesor Tufekci: „Ako su inženjeri konsenzusa 20. veka imali na raspolaganju lupe i bejzbol palice, njihove kolege u 21. veku imaju teleskope, mikroskope i skalpele u obliku algoritama i analitike“. Moguće je da ne postoji dvoje ljudi koji su videli isti skup oglasa, jer se u svakom sukobljavanju argumenata i dezinformacija vrše precizna prilagođavanja za različite grupe, pa glasači i ne znaju šta je servirano drugima. Dok su se političke kampanje u prošlosti odvijale pred očima javnosti, a tvrdnje i argumenti kandidata su stavljani pod lupu, mikro-ciljanje znači da se izborni proces danas pomerio ka privatnoj i personalnoj sferi, bez mnogo prilika za unakrsno ispitivanje i osporavanje dezinformacija. Po mišljenju stručnjaka za digitalne medije Justina Hendrixa i Davida Carolla, to je „noćna mora za demokratiju“.

Kao društvo polako dolazimo sebi i uočavamo probleme koje stvara Facebook. Poštovanje privatnosti nikada nije bilo deo njihove misije. Zuckerberg je više puta podsećao senatore da je Facebook izrastao iz ideje grupe studenata za veb-stranicu – ali nije pomenuo da su na toj stranici birali najzgodnije studentkinje bez njihove saglasnosti. U prvoj deceniji razvoja ovog sajta, njegov moto je bio „kreći se brzo i ruši sve što ti se nađe na putu“. Sa takvim poslovnim etosom nije neobično što nas skandali povezani sa Facebookom više ne iznenađuju.

Ponekad neko primeti sumnjive postupke ove kompanije i digne prašinu. Kao i poslednjih dana, onda se obično pojavi Zuckerberg, izjavi da mu je veoma žao i da nije mogao da predvidi problem (uprkos upozorenjima stručnjaka i grupa za zaštitu privatnosti), izgovori nekoliko rečenica o „zajednici“ i planiranim „poboljšanjima“ i obeća da će se Facebook promeniti. Ali posle svih izvinjenja i obećanja da će biti pažljiviji i da će korisnicima osigurati više privatnosti – a bilo ih je dosta – neke stvari ostaju iste: nadziranje je ugrađeno u gene Facebooka, a svrha njegovog postojanja je kapitalizam nadziranja. Rešenje koje se nudi je predvidivo i pogrešno: dajte Facebooku još veću moć.

Zuckerbergovo saslušanje pred Kongresom jasno je pokazalo nekoliko stvari. Facebook i dalje odbija da prizna koliko malo korisnici znaju o onome što Facebook radi. Zuckerberg tvrdi da je većina korisnika upoznata sa aktivnostima praćenja koje se sprovode i da im to ne smeta, ali istraživanja pokazuju da se većina korisnika ne bi saglasila sa takvim praksama. Takođe, da bi opravdao svoj poslovni model, Facebook insistira na tvrdnji da korisnici preferiraju ciljano oglašavanje, uprkos tome što istraživanja pokazuju da 41 odsto njihovih korisnika više voli tradicionalno oglašavanje, dok se svega 21 odsto opredeljuje za ciljane oglase (63 odsto bi volelo da vidi manje oglasa bilo koje vrste). Sada se zna da desetine hiljada aplikacija imaju pristup velikim količinama podataka o korisnicima prikupljenim do 2015, baš kao i Cambridge Analytica. Tek sada, kad se našao pod reflektorima javnosti, Facebook pokušava da revidira odobrenja za korišćenje podataka.

Konačno, ni Facebook ni Google niti bilo koja od kompanija za nadziranje i praćenje ne mogu se same od sebe reformisati na iole smislen način, jer su zavisne od naših podataka. Poslednji patenti koje je Facebook zaštitio ne obećavaju ništa dobro. Kapitalizam nadziranja se često prikazuje kao prirodan poredak stvari u digitalnom svetu, ali to je rezultat izbora koje su pravili ljudi u trci za profitom. Kao poslovni model on nije ni neizbežan ni nepromenjiv.

Korak u dobrom smeru bi bio prelazak na kontekstualno oglašavanje. To znači da biste oglase dobijali na osnovu sadržaja stranice koju posećujete, a ne na osnovu analize podataka prikupljenih praćenjem ponašanja korisnika. Najavljena Opšta uredba o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR) u Evropskoj uniji, kojom se štite prava korisnika, zahteva nove pristupe. I Facebook i Google su imali teškoća da ispune zahteve već postojećih zakona o zaštiti podataka koji su u Evropi stroži. Sudovi u Belgiji i Nemačkoj nedavno su objavili da su neke od praksi koje primenjuje Facebook (uključujući praćenje ljudi koji nemaju Facebook nalog) protivzakonite, a Google je već bio kritikovan i plaćao velike kazne zbog prikupljanja podataka bez saglasnosti i obaveštavanja korisnika o tome šta radi sa njima.

Ispunjavanje uslova koje postavlja GDPR verovatno će biti veliki izazov za kompanije koje se bave biznisom nadziranja. Ali uz zaprećene kazne i do 4 odsto globalnog prometa za ozbiljna kršenja pravila EU, tehnološke kompanije će morati ozbiljnije da shvate svoju odgovornost i sprovedu reforme. Pošto će već morati da primene nova pravila da bi nastavile da rade u Evropi, mogle bi – relativno lako – da primene ista pravila na korisnike u Severnoj Americi i ostatku sveta. I zaista, Facebook je pod sve većim pritiskom da tako i postupi – a i Zuckerberg je natuknuo da bi kompanija mogla poći u tom smeru. To bi bio veliki korak napred; zaštitnica prava potrošača Jessica Rich u članku objavljenom u magazinu Wired primećuje da bi bilo još bolje kad bi i Sjedinjene Države usvojile zakone slične onima u Evropi.

Problematična praksa kompanija za nadziranje i njihovo uporno odbijanje da odgovorno postupaju doveli su nas do prekretnice. Možemo se usprotiviti visokom nivou korporativnog nadziranja, kakvo pre dolaska interneta svakako ne bismo prihvatili, tako što ćemo izvršiti pritisak na Facebook i zakonodavce da nešto promene i tako što ćemo koristiti alternativne servise sa drugačijim poslovnim modelima. Takođe možemo zahtevati pozivanje na odgovornost čitavog digitalnog oligopola i bolju zaštitu naše privatnosti i podataka. Ovo je trenutak odluke: da li će internet pripasti njima ili nama?

Jennifer Cobbe, The New York Review of Books, 12.04.2018.

Peščanik.net, 19.04.2018.

Srodni link: Paul Mason – Budućnost Facebooka

 

Američki apelacioni sud: “Guglovo skeniranje knjiga je legalno”


01

Skenirati knjige je legalno – čak i ako ne posedujete autorska prava – odlučio je Američki apelacioni sud u drugom krugu suđenja Guglu koji je bio pod optužbom zbog navodnog kršenja autorskih i izdavačkih prava.

Udruženje autora je, naime, tužilo Google, napominjući da se služenjem rezultatima internet-pretrage skeniranih knjiga krše autorska prava izdavača, iako su rezultati pretrage ovog net-giganta samo ograničenog dometa: prikazuju jedino odlomke iz dela. Grupa autora je, u prilog svojoj tužbi, izjavila da Guglova pretraga knjiga “nije transformativne prirode”, tj ne može se tek tako preobražavati niti preinačavati u “ograničenu pretragu”; da delovi knjiga obezbeđuju besplatnu nelegalnu zamenu za integralna autorska dela; i da Google Books krši autorska “prava na izvode” kroz prihode koji može dobiti sa tržišta “licencirane pretrage” (jednostavnije, klijenti će želeti da se reklamiraju na Guglu kroz sadržaje izvoda iz knjiga”.

U svom mišljenju, tročlano sudsko veće odbacilo je sva potraživanja Udruženja autora – svojom presudom oni su proširili obim fer upotrebe autorskih dela u digitalnoj eri. Neposredni efekat ove presude prvo će se odraziti na Google Books, koji neće morati da zatvori svoju “radnju”, niti će imati obavezu da izdavače pita za dozvolu radi skeniranja i prenošenja odlomaka. Na dugi rok, ova presuda bi mogla biti ključna inspiracija i drugim zamašnim projektima digitalizacije.

Guglove digitalne kopije čine javnima “informacije o knjigama onih koji tuže” ističu sudije, mada pritom ne obezbeđuju i “suštinsku zamenu” za dotična autorska dela. Što se tržišta licencama tiče, Udruženje autora “pogrešno tumači način na koji ono funkcioniše”. Autorova prava ne uključuju i “ekskluzivno pravo na pribavljanje-snabdevanje informacijama… o njegovim delima”.

Ovo, sada već istorijsko sudsko mišljenje započinje kratkim opisom Guglovog projekta skeniranja knjiga koja je počela 2004. godine. Gugl je pre više od deceniju započeo saradnju s velikim bibliotekama kao što su one bilioteke Stenfordskog, Kolumbijskog ili univerziteta Kalifornije, a tu je i Njujorška javna biblioteka. Google je skenirao i za elektronsko čitanje priredio više od 20 miliona knjiga. Većina ih ne pripada čistoj književnosti već su “dokumentarističke” (non-fiction) i više se ne štampaju.

Ovim je javnosti omogućeno da traga za određenim pojmovima koji se u knjizi pojavljuju (ili ne pojavljuju). Time su omogućeni novi oblici pretrage, dok se desetine miliona knjiga u digitalnoj eri mogu istražiti, i o njima više doznati, preko podataka o učestalosti specifičnih reči i pojmova, njihovoj nomenklaturi, lingvističkoj upotrebi, kao i drugim temama. Za razliku od drugih oblika Guglove pretrage, Google ne prikazuje reklame onima koji pretražuju njihove knjige to jest e-biblioteku, niti primaju uplate ukoliko se internet-tragač koristio Guglovim linkom radi potencijalne kupovine primerka.

02

Četiri faktora

Sud je, zatim, krenuo u razmatranje četiri faktora fer korišćenja. Guglovo skeniranje i upotreba knjiga je zapravo “transformativna”, pri čemu su se sudije oslanjale na navođenje primera iz dosadašnje sudske prakse koje su u svojim predmetima imale uključene ostale “pretrage baza podataka sa integralnim tekstovima” kao “suštinski transformativnoj upotrebi”. Sud još ukazuje i na Guglov alat za pretragu takozvanih “engrama” (ngrams) – ovo je digitalni alat koji omogućava pretraživanje učestalosti korišćenja izabranih reči – nešto što se ne može sprovesti u manuelnom pretraživanju, čak omogućavajući pristup milionima knjiga u bibliotekama s kojima je Google sarađivao. Takozvani “Pregled isečka” (snippet view) koji Google nudi je takođe transformativan, “identifikujući knjige od interesa za pretraživača”, ali to je i dalje samo isečak – samim tim on nije u stanju da bude odgovarajuća zamena bilo kom integralnom pisanom delu.

Sudije su, kada su razmatrali drugi faktor, pridale malu težinu, a on se tiče “prirode autorskog dela”, kvalitet koji “retko kada igra neku značajniju ulogu” u odlučivanju o fer upotrebi autorskih prava i dela.

Treći faktor je uspon koji je Gugl trebalo da prevali kako bi nešto postigao: količina korišćenih radova zaštićenih autorskim pravima. Google je skenirao čitavu knjigu. Ali ovo nije ubio svoju argumentaciju. Članovi sudskog veća odbacili su bilo kakvo “kategoričko pravilo” da primerak čitave knjige ne može biti predmet poštenog korišćenja. “Dok Google pravi neovlašćenu, tj. neautorizovanu digitalnu kopiju cele knjige, on pritom tu kopiju ne otkriva, niti obznanjuje u javnosti”, stav je ovog sudskog veća. “Primerak je napravljen kako bi omogućio funkcije ključne za pretragu, da bi se na taj način otkrile ograničene, važne informacije o knjigama.”

Sudije su takođe pažljivo analizirale Guglovo korišćenje “Pregleda isečka”. Ovi “tekstualni komadići” su mali, obično samo osminu jedne stranice; ne više od tri isečka prikazuje se tokom svake pretrage koja polazi od određenog pojma ili izraza, a ne više od jednog po stranici; sam Gugl “zacrni” neke delove sa svake stranice, a jednu punu stranicu na svakih deset, u celosti ih isključujući iz funkcije “Pregleda isečka”. Napokon, funkcija “Pregled isečka” nije dostupna u slučajevima u kojima bi fragment u potpunosti zadovoljavao potrebe čitalaca, kao što su rečnici i kuvari.

Četvrti faktor je posledica koje ova Guglova aktivnost ima po tržište radova zaštićenih autorskim pravima; i ovde su, opet, sudije presudile u korist Gugla. Funkcija čitanja fragmenta “može izazvati određeni gubitak tokom prodaje”, kao što i sudije priznaju. Ukoliko su potrebe čitaoca-pretraživača zadovoljene malim fragmentom knjige, oni je, u tom slučaju, možda neće kupiti niti je dalje tražiti u biblioteci (što bi izazvalo dodatnu potencijalnu kupovinu knjige u fondu Guglove e-biblioteke). “Ali mogućnost, ili čak verovatnoća ili izvesnost određenog gubitka u prodaji, nisu dovoljni da bi od tog primerka načinili delotvornu konkurentnu zamenu, koja bi doprinela težini i relevantnosti četvrtog faktora, koji ide u u korist nosioca prava originala“, zaključuju sudije.

04

Bez prava na tržište za “licenciranu pretragu”

Drugi argument autora je da jedno tržište licenciranim delima i autorskim digitalnim radovima postoji, “ili bi postojalo”, da ga Google nije “nepravedno prigrabio za sebe”. Oni, delimično, konstituišu ovaj argument navođenjem početnih (odbijenih) nagodbi, u kojim bi Google bio u obavezi da autorima plaća za korišćenje njihovih digitalizovanih kopija.

Sud je, takođe, istakao da raniji sporazumi – koji su korisnicima omogućavali “da čitaju zamašne delove knjiga”, kako se navodi, “nemaju uticaja na Guglove današnje programe i aktivnosti”. Oni, takođe, ukazuju na njihovo “neplaćeno tržište u oblasti licenci” (naglasak u odluci), kao što je licenca data Amazonu za njihov “traži u knjzi” (“Search Inside the Book”) funkciju. I ovde, sudije ne prihvataju poređenje. Google širi informacije “o originalnim delima, što izlazi izvan oblasti zaštite autorskih prava.”

Konačno, udruženje autora iznelo je zanimljivu tezu da ih projekat Google Books izlaže opasnosti da njihove digitalizovane knjige mogu biti hakovane i ukradene i zatim deljene, što bi uništilo “vrednost njihovih autorskih prava”. Sudije su zaključile da Google bezbednosne mere, uključujući i držanje digitalnih skenera na računarima “koji ih dele od javnog pristupa Internetu,” dovoljno dobra zaštita.

Tužba je prvobitno podneta 2005. godine kao grupna tužba. Stranke su postigle sporazum, ali ga je sudija odbacio 2011 godine. Novi spor se ticao “fer upotrebe” (“fair use” doktrina propisuje korišćenje materijala i radova za svrhe komentara, kritike, izveštavanja, obrazovanja i studiranja i ne smatra se kršenjem autorskih prava pod izvesnim već specifikovanim uslovima) i Gugl je u tom procesu pobedio u okružnom sudu 2013. godine. sada je tu presudu potvrdio i Apelacioni sud. S obzirom na važnost slučaja Google Books naredni – i poslednji stepenik – mogao bi biti Vrhovni sud.

07

Ishod “fer upotrebe” (“fair use”) upotrebe trebalo bi da zadovolji kritičare prethodnog sporazuma koji su smatrali da je on otvorio vrata Guglovom monopolu nad digitalizovanim knjigama. Uklanjanjem obaveze pribavljanja licence, svaki učesnik koji skupi dovoljno sredstava i izgradi veze sa bibliotekama može napraviti alternativu Google Books.

Google u vreme pisanja ovog teksta nije odgovorio na zahtev za komentar ove odluke. Udruženje autora izdalo je zvanično saopštenje u kojem kaže da je ova odluka ostavila pisce “na suvom” i da će se oni žaliti Vrhovnom sudu.

“Udruženje autora je razočaran0 jer sud nije uspeo da preokrene manjkavo tumačenje Okružnog suda o doktrini fer upotrebe”, rekla je izvršna direktorka Udruženja autora, Meri Rasenberger (Mary Rasenberger). “Kao što je pokazalo naše nedavno istraživanje, većina autora sa punim radnim vremenom živi na ivici mogućnosti bavljenja pisanjem kao svojom profesijom, a gubitak prihoda od davanja dozvola za preštampavanje mogao bi biti onaj elemenat koji bi odneo prevagu… Veoma smo obeshrabreni time što sud nije bio u stanju da razume negativan uticaj koji će ova odluka, ukoliko bude potvrđena, imati na podsticanje zaštite autorskih prava i, u krajnjoj liniji, naše književne baštine.”

 

Joe Mullin, arstechnica.co.uk (16.10. 2015)