Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)


U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali Google efektom, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Knjige za ovo leto po izboru Fajnenšel Tajmsa (1/1)


0101. Jedina igra u gradu: Centralne banke, nestabilnost i izbegavanje narednog kolapsa (The Only Game in Town: Central Banks, Instability, and Avoiding the Next Collapse, Mohamed El-Erian, Yale, RRP£18.99/Random House, RRP$28)

Centralne banke spasle su svetsku ekonomiju od kolapsa. One, međutim, ne mogu i da stvore trajni i stabilan ekonomski rast. Ono što je sada potrebno, tvrdi ovaj cenjeni i kompetentni autor, jeste “Oživljavanje strukturnih reformi, rebalans agregatne tražnje, smanjivanje deficita usled velikih neizmirenih dugovanja (koja sprečavaju nove pozajmice) i modernizacija regionalne i globalne ekonomske arhitekture“. Mohamed El-Erijan je u pravu.

0202. Finansijski mešetari i njihovi korisnici: Uspon finansijske industrije i pad američkog biznisa (Makers and Takers: The Rise of Finance and the Fall of American Business, Rana Foroohar, Crown Business, RRP$30)

Finansijska industrija je dobar sluga, ali loš gospodar. To je slučaj koji je snažno potvrđen u ovoj knjizi. U poslednjih nekoliko decenija, avaj, finansijka industrija je ponovo doživela rast do nivoa kada je ponovo počela da dominira američkom ekonomijom i to ne samo direktno – putem rasta svojih često neproduktivnih aktivnosti – već i posredno, preko njenog uticaja na korporativno upravljanje ali i političare. Kako Rana Foruhar pokazuje, rezultati ponovnog uspona sveta finansijskog mešetarenja sa sobom povlače i ogromnu nejednakost, slabljenje investicija i posrnule inovacije.

0303. Novac menja sve: Kako su finansije omogućile stvaranje civilizacije (Money Changes Everything: How Finance Made Civilization Possible, William Goetzmann, Princeton, RRP£24.95/$35)

Ova fascinantna knjiga rehabilituje finansije preispitivanjem svoje 5.000 godina duge istorije. U njoj se zastupa teza da su finansije „sluškinja naše civilizacije“. Među njena postignuća ubrajaju se “razvoj pisanja, pamćenje i beleženje, računanje i štampanje“. Zašto su finansije tako važne za inovatorstvo ljudskog društva? Odgovor je: da bi nam omogućile kretanje “ekonomskih vrednosti napred i nazad kroz vreme”. Finansije nam omogućavaju da planiramo svoje živote, kako pojedinačno tako i kolektivno.

0404. Uspon i pad američkog ekonomskog rasta (The Rise and Fall of American Growth, Robert Gordon, Princeton, RRP£29.95/$39.95)

Po mišljenju članova redakcije Fajnenšel tajmsa, ovo je izuzetno važna knjiga. U njoj je prikazan širok opseg neponovljivih tehnoloških, ekonomskih i društvenih transformacija koje su vodile ka izuzetnom porastu američkog prosperiteta u periodu između 1870. i 1970. U ovoj knjizi, Robert Gordon takođe tvrdi da nedavni sve usporeniji i ograničeniji razvoj komunikacija i informacionih tehnologija, iako blistav, nije imao – niti će imati – sličnog pozitivnog efekta po dalji ekonomski napredak. Današnji tehno-optimisti trebalo bi da pripaze: njihov entuzijazam ima svoje korene u nepoznavanju relevantne prošlosti.

0505. Kraj Alhemije: Novac, bankarstvo i budućnost globalne ekonomije (The End of Alchemy: Money, Banking and the Future of the Global Economy, Mervyn King, Little Brown, RRP£25/WW Norton, RRP$28.95)

Mervin King, bivši guverner Engleske Banke odlučio je da ne napiše još jednu knjigu memoara na temu globalne finansijske krize; umesto toga, on nam pruža izuzetan uvid u ekonomske sile koje stoje iza tog globalnog pada. U nekoliko izvanredno jasnih poteza, King nam prenosi svoje zapažanje da je obećanje – koje su nakon započinjanja krize 2008. dale banke – naime, da će nelikvidnu i rizičnu aktivu preokrenuti u likvidnu i sigurnu pasivu tj. dugovanja – baš kao i drugi oblici alhemije, lažno. Banke se u krajnjoj nuždi ipak moraju oslanjati na centralne banke kao svoje kreditore. U cilju zavođenja reda u bankarskim procesima, lord King ukazuje na to da centralna banka treba da odredi striktne uslove za podizanje kredita (od strane banaka), delujući kao “zalagaoničar za sva godišnja doba”.

0606. Buržoaska ravnopravnost: Kako su ideje a ne kapital ili institucije obogatile naš svet (Bourgeois Equality: How Ideas, not Capital or Institutions, Enriched the World, Deirdre McCloskey, University of Chicago, RRP£31.50/$45).

Istaknuta ekonomska istoričarka sa Čikaškog univerziteta, Deirdre Mekloski napisala je blistavu knjigu. U njoj, ona tvrdi da su ideje bile te koje su vodile ka zapanjujućem i sve obuhvatnijem ekonomskom napretku u poslednja dva stoleća. Najvažnija od svega je, kako tvrdi, ona ideja o “buržoaskoj jednakosti”, verujući da je svako od nas pozvan i ima prirodno pravo da napreduje i uživa u boljem životu. Njeno delo pruža ubedljive tvrdnje kojima brani svoju postavku, i pored toga što je kontrast između ideja i institucija unekoliko preuveličan: jednakost pred zakonom je, na primer, ideja koja je ugrađena upravo u – institucije.

0707. Globalna nejednakost: Novi pristup dobu globalizacije (A New Approach for the Age of Globalization, Branko Milanovic, Harvard, RRP£22.95/$29.95)

Izuzetna knjiga Branka Milanovića značajno doprinosi novijim radovima Tome Piketija, Entonija Etkinsona i Fransoa Burginjona (Thomas Piketty, Anthony Atkinson, François Bourguignon). Milanović zaključuje da je nejednakost u porastu u većini zemalja sveta, mada globalna nejednakost, iako ogromna, opada. Na žalost, ne vidi se kraj tekućeg uspona nejednakosti u zemljama sa visokim prihodima. Ovo stvara uznemirujuće političke opasnosti i konsekvence.

0808. Problem novca: Preispitivanje finansijskih propisa (The Money Problem: Rethinking Financial Regulation, Morgan Ricks, University of Chicago, RRP£28.95/$38)

Ovo je još jedna knjiga koja identifikuje centralni problem finansijskog sistema u njegovoj ranjivosti tokom kriza. Rešenje, kako tvrdi autor, leži u poboljšanju “dizajna monetarnog sistema“. Suština njegovog intrigantnog plana je dvojake prirode. Prvo, vlada bi garantovala za sve depozite, naplaćujući premije osiguranja po osnovi rizika. Drugo, samo bi uredno kontrolisanim i regulisanim bankama bilo dozvoljeno da ponude likvidnu pasivu, definisanu kao obavezu duga sa rokom dospeća manjim od godinu dana. Na ovaj način, kako u knjizi tvrdi Morgan Riks, vlada može povratiti kontrolu nad novcem i njegovim tokovima.