Čovek i robot kao kolege


Fabrika budućnosti je umrežena i inteligentna. Na najvećem sajmu industrije na svetu, sa 5.000 izlagača iz 75 zemalja, koji je u Hanoveru otvorila Angela Merkel, publika će moći da vidi najnovije tehnologije.

Dobre vesti su se čule još pre zvaničnog početka sajma: EU i Meksiko se u velikoj meri slažu oko novog sporazuma o slobodnoj trgovini. Novi trgovinski paket predviđa da se gotovo svim robama može trgovati bez carina. Vreme ne može biti bolje: Meksiko je zemlja-partner ovogodišnjeg sajma u Hanoveru. Meksikanci žele da se pokažu u najboljem svetlu i traže nova tržišta – nakon što sa severa duva prilično hladan vetar, zbog protekcionističkih mera američkog predsednika Donalda Trampa.

„Meksiko želi da pokaže da je vrlo zanimljiva industrijska lokacija, a takođe i izvoznik – i to ne samo u SAD, nego i u druge delove sveta“, rekao je direktor sajma Johen Kekler za DW. Najveća ekonomija u Latinskoj Americi hrli na svetska tržišta i veliki je pobornik slobodne trgovine.

Na otvaranju sajma, u nedelju uveče u Hanoveru, nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Meksika Enrike Penja Nieto takođe su istakli značaj slobodne trgovine. Nieto je u Hanover doveo delegaciju od oko 450 ljudi, uključujući pet ministara i šefove 30 vodećih firmi. Na samom sajmu izlaže 150 meksičkih kompanija.

Čovek u središtu moderne fabrike

Svi žele da pokažu šta je novo kada je reč o najsavremenijim proizvodnim metodama. Reč je o mašinama koje samostalno uče koristeći veštačku inteligenciju. Radi se o dronovima ili robotima asistentima koji će promeniti logističke procese. I radi se o ljudima, ističu svi važni ljudi iz Hanovera: Fabrika budućnosti nije bez ljudi.

„Osnovna poruka ovogodišnjeg sajma jeste da su ljudi u središtu moderne fabrike“, kaže Kekler. U narednim danima može da se vidi „da se robotom na radnom mestu bavimo kao što privatno rukujemo svojim pametnim telefonom, tako da danas ne moram biti stručnjak za IT da bih mogao da koristim najmoderniju tehnologiju“.

Kekler misli na takozvane kolaborativne robote koji pomažu radniku u fabrici, robote koji više ne rade ograđeni, već takoreći – ruku pod ruku sa ljudima. Čelični momci su sada toliko osetljivi da percipiraju svoje okruženje. Pametne mašine su prepune elektronike, izveštavaju o tome kada ih treba servisirati ili kada su oštećene.

Sad IT dolazi na sajam industrije

Gde ima toliko softvera i podataka, nisu daleko ni velike IT kompanije: U međuvremenu, Majkrosoft, Orakl, SAP i čak Amazon imaju velike štandove na industrijskom sajmu. Klaus Mitelbah, direktor Udruženja elektronike ZVEI kaže: „Svedoci smo toga da velike IT kompanije iz SAD dolaze na industrijski sajam, a ne – kao što je to bilo u prošlosti – da smo mi (industrija) odlazili na sajmove IT. To je novo“.

Dakle, digitalna transformacija je stigla u preduzeća i reč koja to označava je kreirana na sajmu u Hanoveru pre nekoliko godina: Industrija 4.0.

U dizajniranju umrežene industrije je „Nemačka prilično dobra“, rekla je kancelarka. A nemačke firme sada žele sledeći korak: „Sada je uzbudljivo, jer se radi o poslovnim modelima koji su postali mogući kroz digitalizaciju“, kaže Tilo Brodtman, generalni direktor inženjerskog udruženja VDMA u razgovoru za DW.

U Hanoveru su vidljivi prvi znaci u kom pravcu će to ići. Sledeći korak bi bio da komunicira sa svojim partnerima na tržištu: „Ne moraju svi koji žele da budu uspešni za deset godina da pevaju pesmu digitalizacije, ali 80 odsto srednjih preduzeća to radi zato što se nečemu nadaju – i zato što to mogu da oblikuju.“

Jer, i druge nacije umeju da se digitalizuju. Prema sadašnjoj prognozi, 40 odsto svih prodatih robota otići će u Kinu 2020. godine. Zbog toga pre svega preduzeća srednje veličine koja se bave proizvodnjom mašina i postrojenja moraju se potruditi ako se žele da odbrane svoju poziciju najboljih na svetu. To bi trebalo da bude moguće imajući u vidu tehnologije koje se narednih dana pokazuju u Hanoveru.

DW

EU Observer: EU da brine zbog kineskih inovacija, a ne zbog kineskih investicija


Već nekoliko godina Kina sve više investira u Evropu. Kineske kompanije su 2016. uložile 35 milijardi evra u EU.

Često su ove investicije u naprednim proizvodnim sektorima, ili su namenjene kupovini određenih tehnologija. U strahu od gubitka nekih svojih „krunskih dragulja“ evropske ekonomije, EU priprema mere kako bi zaustavila ovaj trend.

Ali, možda Evropa ne bi trebalo da previše brine o ovome. Na kraju krajeva, sledeći talas već dolazi: talas kineskih inovacija i tehnologija koje će osvojiti svet.

A prvi znaci su već uočjivi. Evropa je pre nekoliko nedelja pokrenula dve inicijative koje su simptomatične, a na njih se gleda kao na reakcije na kinesku „pretnju“. Evropa je odlučila da formira svojevrsni savez, alijansu među nekim vodećim evropskim kompanijama kako bi ponovo zadobila prostor među kineskim proizvođačima baterija za električne automobile.

I zato što se kineski brzi vozovi i njihova tehnologija prodaju širom sveta, francuski Alstom i njemački Siemens su formirali koaliciju kako bi ušli u trku protiv kineske kompanije za proizvodnju vozova CRRC, koja je nedavno osvojila nekoliko projekata u Evropi.

Tokom proteklih nekoliko godina Kina je implementirala politiku koja se fokusira na masovno preduzetništvo, tehnologiju i inovacije.

Osvrt na privatni sektor

Sada, kada su tradicionalni industrijski sektori koji su dosad podsticali privredni rast Kine postali slabiji – trend koji je osnažen i sve skupljom kineskom radnom snagom – kineska vlada gaji nadu da bi privatni sektor i inovacije mogli postati novi pokretači njihove ekonomije.

Kao i mnogi trendovi u Kini, jedna tako velika vlada predstavlja onu pokretačku snagu koja stoji iza svega ovoga. A to bi upravo moglo da funkcioniše. Kina ima radnu snagu od 800 miliona ljudi, od kojih 170 miliona ima visoku stručnu spremu ili visoke profesionalne veštine.

Trebalo bi, uz njih, dodati i veliki broj kineskih studenata koji su studirali u inostranstvu i sada se u sve većem broju vraćaju kući – onda može se razumeti da Kina poseduje kritičnu masu inovacija i preduzetničkog duha.

Efekti ove politike postaju sve uočljiviji.

Kineska korporacija ZTE je 2016. godine preuzela Huawei Technologies od svog konkurentskog rivala „s drugog kraja grada“ (obe korporacije smeštene su u Šenženu), kao najveći uvoznik međunarodnih patentnih aplikacija.

Kineske kompanije su prošle godine potrošile 14 puta više novca na istraživanje i razvoj nego u 2000. godini.

Za to vreme, samo su američke kompanije potrošile više novca na istraživanje i razvoj. Pored toga, Kina je postao centar uspešnih start-up firmi iz čitavog sveta sa ogromnim svotama rizičnog kapitala i „vrućeg“ novca koji se ulaže u startaperske inovacije. Kineski fondovi venčer kapitala su 2016. utrostručili svoje budžete, na 320 milijardi evra. Ovi fondovi po svom ulagačkom obimu zapremaju 25 odsto globalnih venčer investicija.

Od ‘Made in China’ do ‘Izmišljeno u Kini’?

Kineske inovacije ostavljaju svoj globalni trag naročito u sektoru razvoja interneta. Kinesko društvo je već daleko više digitalizovano od zapadnih kolega, a danas je u Kini praktično nemoguće živeti bez pametnog telefona.

Samo u prošloj godini, u Kini je prodato 467 miliona smart telefona, a ima više od 730 miliona aktivnih korisnika interneta. Kinesko tržište e-trgovine je naprosto divovskih razmera pa se predviđa da će 2020 biti veće od e-trgovine Sjedinjenih Država, Britanije, Japana, Francuske i Nemačke zajedno.

Mobilna aplikacija WeChat, sa svojih 900 miliona korisnika, predstavlja apsolutno čudo kineske tehnologije.

WeChat je zapravo samo jedna, „all-in-one“ platforma koja služi za komunikaciju, marketing, plaćanja i elektronsku trgovinu. Sve ove opcije „spakovane“ u jednu aplikaciju i – napravljene u Kini.

Kineske tehnološke kompanije ne osvajaju samo kinesko već takođe osvajaju i svetsko tržište, s novim proizvodima i uslugama vrhunskog kvaliteta. Baidu, Alibaba, Tencent i Xiaomi spadaju u prvih deset najvećih internetskih i tehnoloških kompanija u svetu.

Ali, od 2013. godine, samo su tri kineske firme bile rangirane na listi najvećih globalnih igrača u tehnološkim sektorima.

Kompanija Ćaomi (Xiaomi) je 2014. važila za najvredniji tehnološki start-up na svetu. Silicijumska dolina sve više i više upire pogled ka Kini, gde inovacije i preduzetništvo idu ruku pod ruku.

Fokus je posebno na Šenženu sa svojih 30.000 tehnoloških kompanija – i kombinovanom vrednošću od preko 200 milijardi evra.

Ova evolucija, takođe, počinje da ostavlja svog traga i u međunarodnim okvirima. U prošlosti su se globalno širila jedino velika preduzeća (kakva su tada bila jedino državna preduzeća), ali danas prisustvujemo naletu drugog talasa internacionalizacije. Autobusi kompanije BYD, vodećeg proizvođača električnih automobila, već se voze u centru Londona.

Jedna trećina svih “startup jednoroga” sada potiče iz Kine.

Ambiciozni kineski startaperi danas se šire i preko granica Kine pa ih ima posvuda – i to od samog početka svog postojanja, sa sve većim uspehom.

Pored poznatih imena kao što su Xiaomi, Mobike ili DJI, stoji Musical.ly – sa svojih 100 miliona korisnika širom sveta – Musical.ly je jedna od onih startup kompanija koje su se globalno formirale od svog samog početka (a koje sada nazivaju mikro-multinacionalkama“).

Očigledno je da se Kina ponovo transformiše i da će nadolazeći talas inovacija i privatnog preduzetništva biti talas budućnosti, sa ogromnim globalnim posledicama.

Sven Agten, EU Observer (Peking, 19.dec 2017)

 

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)


U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali Google efektom, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (1/2)


Istraživanja sugerišu da, dok raste zavisnost mozga od mobilne tehnologije, istovremeno naš intelekt slabi.

I tako ste konačno kupili i taj novi iPhone. Ukoliko spadate u tipičnog vlasnika dotičnog mobilnog uređaja, izvlačićete ga i koristiti 80 puta dnevno, prema podacima koje prikuplja Apple, kompanija koja proizvodi ajfon. To znači da ćete se s ovim svetlucavim malim pravougaonikom konsultovati skoro 30.000 puta tokom naredne godine. Vaš novi pametni telefon, kao i vaš stari, postaće vaš stalni saputnik, pouzdana desna ruka i pomagalo – vaš učitelj, sekretar, ispovednik, guru. Vi i vaši mobilni uređaji bićete nerazdvojni.

Pametni telefon predstavlja jedinstven slučaj u analizama lične tehnologije. Brinemo se o ovom gadžetu manje-više  24 sata dnevno a koristimo ga na bezbroj načina, konsultujemo svoje aplikacije, proveravamo njegove poruke i obaveštenja koja neprekidno pristižu. Pametni telefon postao je svojevrsno spremište u kojem čuvamo a potom i delimo snimke, muziku, slike i sve ono što definiše način na koji razmišljamo, šta doživljavamo i ko smo. U istraživanju Galupa iz 2015. godine, više od polovine vlasnika ajfona izjavilo je da ne mogu da zamisle život bez svog „mobilnog ljubimca“.

Što se nas samih tiče, imamo dobre razloge zbog čega volimo naše telefone. Teško je zamisliti drugi proizvod koji nam je pružio toliko korisnih funkcija u tako zgodnom obliku. Pa ipak, dok naši telefoni nude udobnost i razbibrigu, oni s druge strane takođe „neguju“ i našu anksioznost. Njihova izvanredna korisnost obezbeđuje im da ih gledamo kao na jedinstveni oslonac, koji u ogromnoj meri utiče na naše razmišljanje i ponašanje. Pa, s obzirom na sve ovo, šta se dešava sa našim umovima kada dozvolimo jednoj alatki da na ovakav način uspostavi dominaciju nad našom percepcijom i spoznajom?

To su pitanje počeli da istražuju naučnici – a ono što otkrivaju je koliko fascinantno toliko i zabrinjavajuće. Ne samo da naši telefoni oblikuju naše misli na dubok i komplikovan način, već posledice ostaju čak i onda kada ne koristimo naše mobilne uređaje. Onoliko koliko raste zavisnost našeg mozga od tehnologije, kako ovo  istraživanje sugeriše, toliko u isto vreme slabi naš intelekt.

Edrijen Vord (Adrian Ward), kognitivni psiholog i profesor marketinga na Teksaškom Univerzitetu u Ostinu već deceniju proučava način na koji pametni telefoni i internet utiču na naše misli i prosuđivanje. U svom radu, kao i radovima drugih istraživača, on se suočio sa sve većim brojem dokaza da korišćenje pametnog telefona – ili čak kada samo čujete jedan signal njegovog zvona ili zujanje kada vibrira – stvara pravi nalet distrakcija tj ometanja koje otežavaju koncentraciju na težak problem ili posao. Podeljenost pažnje je, u tom slučaju, ono što ometa razmišljanje i performanse.

Jedna studija iz eksperimentalne psihologije od januara 2015. godine, u kojoj je učestvovalo 166 ispitanika, otkrila je da kada nam telefon zazvoni ili zazuji u trenutku kada smo usredsređeni na neki izazovan radni zadatak, naša se usredsređenost smanjuje a naš rad postaje nemaran, neuredan i aljkav – bez obzira da li proveravamo telefon ili ne. Još jedna studija iz 2015. godine, u kojoj je učestvovao 41 korisnika ajfona, a koji se pojavio u publikaciji „Journal of Computer-Mediated Communication“ pokazao je da kada ljudi čuju zvono svog telefona, ali nisu u mogućnosti da odgovore, raste njihov krvni pritisak, puls im se ubrzava a sposobnosti rešavanja problema opadaju.

Ranija istraživanja nisu objasnila da li i kako se pametni telefoni razlikuju od mnogih drugih izvora ometanja koji nas guše u životu. Vord je podozrevao da je veza koju imamo s našim telefonima postala tako intenzivna da već samo njihovo prisustvo može smanjiti našu inteligenciju. Pre dve godine je, sa svojim kolegama – Kristen Djuk i Ajlet Gnizi sa Kalifornijskog i univerziteta u San Dijegu i Martenom Bosom, bihejvioristom sa instituta Disney Research – otpočeo genijalni eksperiment kako bi testirao svoje pretpostavke.

Istraživači su regrutovali 520 studenata na UCSD-u i dali im dva standardna testa za procenu intelektualne britkosti. Jedan test ispitivao je “raspoložive kognitivne kapacitete”, meru kako se čovek može u potpunosti usredsrediti na određeni zadatak. Drugi je procenjivao “fluidnu inteligenciju”, sposobnost osobe da tumači i reši nepoznat problem. Jedina varijabla tj promenljiva u eksperimentu bila je lokacija pametnih telefona ispitanika. Neki od studenata su zamoljeni da svoje telefone stave pred sebe na sto; drugima je rečeno da ih stave u džepove ili torbice; ostali su morali da ih odlože u drugu prostoriju.

Rezultati su bili frapantni. U oba testa, ispitanici čiji su telefoni bili u njihovoj neposrednoj blizini, ispred njih na stolu, ispostavili su najgore rezultate, dok su oni koji odložili svoje telefone u drugu prostoriju napravili najbolje rezultate. Studenti koji su držali svoje telefone u džepovima ili torbama bili su sredini.

Zaključak: Što su mobilni uređaji bili bliži subjektima, to su njihove mentalne sposobnosti više opadale.

U naknadnim intervjuima, skoro svi učesnici su izjavljivali da ih njihovi mobilni telefoni nisu odvraćali niti su ih ometali – da zapravo nisu ni razmišljali o mobilnim uređajima tokom eksperimenta. Ostali bi nesvesni njihovog prisustva čak i pošto bi im telefoni, zapravo, evidentno poremetili pažnju i razmišljanje.

Drugi eksperiment koji su istraživači sproveli dao je slične rezultate, istovremeno otkrivajući da što su se učenici više oslanjali na svoje telefone u svakodnevnom životu, tim je veća bila šteta po kognitivne funkcije koju bi pretrpeli.

U aprilskom izdanju publikacije „Journal of the Association for Consumer Research“, pojavio se članak u kojem su dr. Vord i njegove kolege napisali da “integracija pametnih telefona u svakodnevni život”, čini se, dovodi do “odliva mozgova” koja može da umanji takve vitalne mentalne veštine kao što su “učenje, logičko razmišljanje, apstraktna misao, rešavanje problema i kreativnost“. Pametni telefoni postali su toliko isprepletani s našim postojanjem da, čak i kada ne kuckamo ili piljimo u njih oni, ipak, privlače našu pažnju, preusmeravajući dragocene kognitivne resurse. Samo suzbijanje želje da proverimo naš telefon, što rutinski i podsvesno činimo tokom dana, već samo po sebi može oslabiti i iznuriti naše razmišljanje. Činjenica da većina nas sada obično drži mobilne telefone “u blizini“ i „na vidiku”, kako ističu istraživači, samo uvećava gubitke naših mentalnih sposobnosti.

Nalazi dr. Vorda su u skladu sa drugim nedavno objavljenim istraživanjima. U sličnoj ali manji studiji iz 2014. godine (koja uključuje 47 ispitanika) u časopisu „Socijalna psihologija“, psiholozi sa Univerziteta Južni Mejn utvrdili su da su ispitanici koji su imali svoje telefone u vidokrugu, iako su ovi bili isključeni, tokom dva zahtevna testa ispitivanja saznajnih i sposobnosti usredsređivanja, pravili su znatno više grešaka nego što je to činila kontrolna grupa čiji su telefoni ostali izvan njihovog vidokruga. (Obe grupe su imale približno iste rezultate na setu lakših testova).

U drugoj studiji, objavljenoj u aprilskom izdanju publikacije „Applied Cognitive Psychology“, istraživači su ispitivali kako pametni telefoni utiču na učenje u klasi sa 160 učenika na Univerzitetu Arkanzas u Montičelu. Otkrili su da su studenti koji nisu uneli svoje telefone u učionicu postigli bolji uspeh za čitavo jedno slovo (ili ocenu, kada se ocenjuje brojevima) na testu prikazanog materijala od onih koji su doneli svoje telefone. Nije bilo važno da li su učenici koji su imali telefone koristili te iste ili ne: svi su postigli jednako loše rezultate. Studija koja je ispitivala 91 srednju školu u Britaniji, i koja je prošle godine objavljena u časopisu „Labor Economics“, utvrdila je da kada škole zabrane pametne telefone, rezultati ispitivanja učenika znatno porastu, dok najslabiji učenici imaju najviše koristi.

Ne radi se samo o načinu na koji rezonujemo onda kada kada su naši mobilni telefoni u blizini. Izgleda da trpe naše društvene sposobnosti i veze. Zbog toga što pametni telefoni služe kao konstantni podsetnik na sve prijatelje s kojima možemo da ćaskamo elektronskim putem, oni se uvlače u naše umove u ličnoj komunikaciji sa ljudima, čineći našu konverzaciju površnijom i manje zadovoljavajućom.