Tag Archives: finansijeri

Prednosti fiskalnog novca

Zapadnom kapitalizmu nije ostalo mnogo svetih krava. Vreme je da se povede rasprava o još jednom od njegovih nedodirivih pravila: o nezavisnosti centralnih banaka od izabranih vlada, piše ekonomista Janis Varufakis.

Obrazloženje za stavljanje monetarne politike pod kontrolu centralne banke dobro je poznato: tokom izbornog ciklusa političari često padaju u iskušenje da uvećaju količinu novca i tako ugroze ekonomsku stabilnost. Mada su predstavnici progresivnih snaga oduvek iznosili primedbu da centralne banke ne mogu biti zaista nezavisne, jer autonomija u odnosu na izabrane političke predstavnike uvećava njihovu zavisnost od finansijera koje bi trebalo da drže pod kontrolom, argument u prilog razdavajanju monetarnih politika i demokratskog političkog procesa ne dovodi se u pitanje još od 70-ih godina 20-og veka.

Ako političke kontroverze na trenutak ostavimo po strani, videćemo da argument za nezavisnost centralne banke počiva na ekonomskom aksiomu o razdvajanju novca i duga (ili kredita). Dugom se može trgovati unutar zemlje – na primer, državnim ili korporativnim obveznicama koje se kupuju i prodaju po ceni koja je funkcija inflacije i rizika neplaćanja. Kod novca, s druge strane, rizik neplaćanja ne postoji, a novac je češće sredstvo nego predmet razmene (ako zanemarimo tržište valuta).

Ali taj aksiom više ne važi. Sa produbljivanjem finansijalizacije, komercijalne banke se u svakodnevnom poslovanju sve više oslanjaju jedne na druge i koriste uzajamne kratkoročne pozajmice za koje se kao garancija obično polažu državne obveznice. Takav oblik likvidnosti dobija dobro poznata svojstva: budući da se koristi kao sredstvo razmene i kao sredstvo čuvanja vrednosti, on postaje neka vrsta novca.

U tome je poenta: što više međubankarskog novca banke koriste, to je finansijskom sistemu potrebna veća količina državnih obveznica kao polog za taj rast. Rast ponude međubankarskog novca uvećava tražnju za državnim dugom u beskrajnom začaranom krugu koji proizvodi talase likvidnosti nad kojima banke nemaju kontrolu.

U vrlom novom finansijskom svetu nezavisnost centralne banke gubi smisao, jer novac koji ona stvara čini sve manji deo ukupne količine novca u ponudi. Sa usponom međubankarskog novca, čija je osnova uglavnom državni dug, fiskalna politika postaje presudno važna za regulisanje količine stvarnog novca kojim se podmazuje moderni kapitalizam.

Zapravo, što je centralna banka nezavisnija, to je uloga fiskalne politike u regulaciji količine novca u ekonomiji važnija. Na primer, restriktivna fiskalna politika u Nemačkoj proizvela je nestašicu „bundova“ (nemačkih državnih obveznica) u evrozoni, čime su ograničeni kapaciteti Evropske centralne banke za sprovođenje politike kvantitativnog popuštanja i komercijalnih banaka da proizvode više međubankarskog novca. Novac i državni dug su danas toliko prepleteni da je sama analitička osnova za autonomiju centralne banke nestala.

Naravno, pokušaji da se trezor i centralna banka vrate pod jedan krov izložili bi političare optužbama da pokušavaju da se dokopaju poluga monetarne politke. Ali na novu stvarnost se može reagovati i na drugi način: ostavimo centralne banke na miru, ali dozvolimo vladama da više utiču na stvaranje domaćeg novca – i tako dobiju više nezavisnosti u odnosu na centralne banke – tako što će uspostaviti paralelni platni sistem koji koristi fiskalni novac ili, tačnije, novac za koji će garancija biti buduće poreske obaveze.

Kako bi taj novac funkcionisao? Pre svega, „živeo“ bi na digitalnoj platformi poreske uprave, uz korišćenje već postojećih poreskih identifikacionih brojeva fizičkih lica i preduzeća. Svako ko ima poreski identifikacioni broj (PIB) dobio bi besplatan račun povezan sa tim brojem. Pojedinci i preduzeća bi onda uplaćivali kredit na račune povezane sa poreskim identifikacionim brojevima prebacujući novac sa svojih bankovnih računa, isto kao što to danas čine kada plaćaju porez. Ali to bi činili unapred, jer bi im svakih 1.000 evra koje uplate danas država obračunala kao 1.080 evra plaćenog budućeg poreza – što daje efektivnu godišnju kamatu od 8 odsto, ako ste spremni da porez platite godinu pre dospeća.

U praksi, kada se na PIB račun uplati 1.000 evra, uplatiocu se izdaje lični identifikaconi broj (uobičajeni PIN) koji se može iskoristiti da se kredit od 1.000 evra prebaci na PIB račun nekog drugog lica ili da se iznos iskoristi za plaćanje budućeg poreza. Takva vremenski obeležena sredstva od budućih poreskih obaveza, ili fiskalni evri, mogu se držati na računu jednu godinu, do dospeća, ili koristiti za plaćanja u korist drugih poreskih obveznika. Aplikacije na mobilnim telefonima ili kartice koje bi izdavala država (na primer, kartice koje bi istovremeno služile kao identifikacione kartice socijalnog osiguranja) maksimalno bi olakšale i ubrzale takve transakcije, tako da se one praktično ne bi razlikovale od transkacija izvršenih korišćenjem novca centralne banke.

U takvom zatvorenom platnom sistemu, sa približavanjem datuma dospeća fiskalnog novca poreski obveznici koji ne raspolažu kreditom za datu fiskalnu godinu uvećali bi tražnju za njim. Da bi se osigurala održivost sistema, trezor bi morao da kontroliše ukupnu ponudu fiskalnog novca koristeći efektivnu kamatnu stopu, tako da obezbedi da nominalna vrednost ponude ne premaši određeni procenat nacionalnog dohotka ili agregatni iznos poreskih zaduženja, o čemu bi odlučivali zakonodavci. Da bi se osigurala puna transparentnost i poverenje, transakcije izvršene fiskalnim novcem regulisale bi se korišćenjem blokčejn (blockchain) algortima koji je razvio i koji kontroliše nezavisni organ na nivou države.

Fiskalni novac ima brojne prednosti. Države bi tako obezbedile izvor likvidnosti koji ne zavisi od tržišta obveznica. Ograničilo bi se se učešće državnog duga u stvaranju međubankarskog novca ili bi se bar finansijeri primorali da deo međubankarskog novca uključe u zatvoreni sistem domaćeg fiskalnog novca, čime se šokovi usled naglog povlačenja kapitala svode na minimum. Kroz konkurenciju sa bankarskim platnim sistemom fiskalni novac bi doprineo smanjenju provizija koje klijenti danas plaćaju bankama.

Zahvaljujući blokčejn tehnologiji fiskalni novac bi mogao da funkcioniše kao potpuno transparentan i besplatan javni platni sistem koji bi zajednički nadgledali svi državljani (i nedržavljani) koji u njemu učestvuju.

Fiskalni novac je i politički atraktivan. Država može iskoristiti eventualne viškove novčane ponude da dopuni PIB račune porodica koje primaju socijalnu pomoć ili da finansira javne radove, što ovu ideju čini privlačnom progresivnim snagama. A i konzervativcima bi trebalo da se dopadne sistem koji donosi značajne poreske olakšice svima koji pomažu državi u kreiranju fiskalnog novca, ne dovodeći pritom u pitanje ulogu centralne banke u regulisanju kamatnih stopa.

Potencijalne prednosti fiskalnog novca na transnacionalnom nivou takođe su važne. Na primer, uz fiskalni novac Grčka se mogla odupreti zahtevima poverilaca iz 2015. i to je bila srž mog plana za suprotstavljanje predatorskim bankarskim politikama koje nam je nametnula Evropska centralna banka. Danas bi takav novac Italiji, Francuskoj i drugim članicama evrozone obezbedio potreban fiskalni prostor koji im nedostaje, a možda i stvorio temelje za jednu reformisanu evrozonu uzajamno povezanih domaćih fiskalnih evra, umesto paralelnih valuta, što bi delovalo stabilizujuće na makroekonomiju. Možda bi to bila dobra osnova za neki novi Breton Vuds, sporazum o sveobuhvatnoj klirinškoj uniji više različitih platnih sistema.

Yanis Varoufakis, Project Syndicate, 29.08.2017.
Social Europe, 06.09.2017.
Peščanik.net, 09.09.2017.

Elon Musk: „Pomerati nove granice – ispod zemlje“

Ilon Mask želi da kopa tunele. Bez njih ćemo se uskoro, kako kaže, “svi zateći u večitom saobraćajnom kolapsu”. Ova njegova ambicija koju je pre neki dan izneo u javnost ima dobar tajming, s obzirom da novi američki predsednik Tramp planira da potroši čak trilion dolara na infrastrukturne projekte. Nadajmo se da će Tramp biti u stanju da pronikne u suštinu ove Ilonove ideje, piše za Bloomberg konsultantkinja za finansijske tehnologije Ilejn Ou.

Mask je u Los Anđelesu već počeo da se „ukopava“ u blizini kancelarija Korporacije za tehnologije kosmičkih istraživanja (Space Exploration Technologies Corp). Ovaj njegov potez za većinu „smrtnika“ može biti kontraintuitivan i „nekako nelogičan“, u trenutku kada gro drugih vrhunskih kompanija razvija načine da se što jeftinije i praktičnije vine ka nebu. Bezosov Amazon.com Inc intenzivno razrađuje isporuke dronovima, Uber Technologies Inc obećao je da će uskoro u svoju ponudu uključiti električni hoverkraft, i Airbus Grupa JI objavila je planove za proizvodnju autonomnih letećih automobila za ličnu upotrebu. Niko ne želi da ide pod zemlju; To je, uostalom, mesto gde žive gliste i krtice i pacovi.

Nesumnjiva je činjenica da današnji klasični gradski prevoz i njegova infrastruktura iziskuju značajnu nadgradnju i poboljšanja, dok Ilonova stvar s tunelima, takođe, ima i marketinški problem. Probijanje tunela evocira Amerikance na strašne uspomene tzv „Velikog bostonskog kopanja“ (Boston Big Dig), podzemnog megaprojekta koji je patio od lošeg rasporeda rada, prekoračenja rokova, procurivanja morske vode u tunel ali i i plafonske ploče teške 26 tona koja se stropoštala na automobil. Probijanje tunela probilo je rok čak osam godina od prvobitno planiranog datuma, da ne pominjemo naknadne silne milijarde dolara u odnosu na procenjene troškove. Sijetl trenutno radi na prokopavanju svojih podzemnih tunela, takođe kubureći sa sličnim kašnjenjima kao i u slučaju Bostona.

Izgradnja tunela jedan je od najkompleksnijih izazova u geotehničkom inženjeringu. Projektni menadžeri moraju da računaju na različite zemlje i tipove stena, linije podele, zone koje treba iskrčiti i druge opasnosti – i sve to bez uključivanja bilo kakvih vizionarskih pogleda unapred. Čak i bez lošeg finansijskog poslovanja i menadžmenta, neočekivane podzemne prepreke mogu dovesti do velikih troškova prekoračenja. Radnici zaposleni na projektu Bostonskog tunela gotovo su svakodnevno nailazili na neprijavljenu komunalnu infrastrukturu koja nije bila zavedena u evidenciju, stare brodske olupine, deponiju iz britanske kolonijalne ere ali i ostatke leda, dovoljno krupne da bi zadali glavobolju i uništili preskupu opremu. Bušilica za prokopavanje tunela u Sijetlu bila je na „poštedi“ čitave dve godine nakon što je udarila o čeličnu cev, a potom ponovo prestavši da funkcioniše nakon što je njen rad prouzokovao ogromnu rupu, bezdan na tlu pod mašinom.

02

Izgradnja tunela ne mora da bude poput ovakvih katastrofa. Napredak u geofizičkim tehnologijama omogućava bolje i jasnije skeniranje geoloških procesa, i to daleko bolje nego u danima Bostonskog velikog kopanja. Osim toga, Ilon Mask je svojom raketom SpaceX pokazao da je moguće ispuniti ugovor sa vladom, a visina cene tog projekta predstavljala je tek delić troškova tipičnih za izradu nove rakete. SpaceX je uspeo da značajno smanji troškove lansiranja time što je na svoju raketu Falcon 9 uveo prvi stepen propulzije, kojeg je moguće višekratno koristiti. Uz to, Ilon je bio veliki motiv i inspiracija svojim talentovanim inženjerima koji su veliki deo svog vremena, radnih sati, uglavnom prekovremenih, posvetili izgradnji rakete za višekratnu upotrebu.

Ako postoji jedna stvar u kojoj je Mask zaista briljantan, onda je to svakako talent za promociju i marketing svojih grandioznih vizija. Njegov nastup  privlači ne samo zaposlene već i investitore, koji bez njega, inače, ne bi ni ulazili u takve industrije i poslovne poduhvate. Proizvodnja automobila je dosadna, ali je Tesla Inc masama predstavio koncept sasvim održive energije vozila. Za one koji nisu rasli uz svemirsku trku između Sjedinjenih Država i Sovjetskog saveza, verovatno da je lansiranje satelita dosadna rutina. Međutim, Ilon Musk je obećao da će svojom SpaceX raketom – kolonizovati Mars.

Još uvek nije sasvim jasno kako Mask misli da ubedi javnost i finansijere u misao da je „prokopavanje tunela izuzetan poduhvat“. Ili, drukčije rečeno: prohujala su ta vremena kada je kopanje rupa u tlu smatrano „kul poduhvatom“. Tokom Svemirske trke 60-tih i 70-tih godina prošlog stoleća, bio je takođe i trenutak za još jedno nadmetanje između istočnog i zapadnog bloka: ko će probušiti najdublju rupu u zemlji? Amerika je imala Projekat „Mohole“ (po hrvatskom naučniku Mohorovičiću + hole, Mohorovičićev diskontinuitet), dok je Sovjetski Savez radio na kopanju superduboke bušotine “Kola”. Amerika je tu trku izgubila, ali su joj „propali“ projekti doneli nesvakidašnji napredak u ofšor bušenju nafte kao i nove merne podatke krucijelne za bolje razumevanje klimatskih promena u prošlosti i danas. Ako to nije dovoljno vizionarsko, možda bi Mask mogao da najavi putovanje u centar Zemlje.

04

Dokle god svi mi kao pojedinci, čitavo čovečanstvo, insistiramo da putujemo svojim privatnim vozilima, saobraćaj će ostati neminovan i praktično nerešiv problem velikih gradskih područja. Tuneli možda i nisu toliko zabavni kao leteći automobili, ali tlo pod našim nogama može biti nova, nadasve logična granica koju inženjeri u budućnosti treba da (ponovo) osvajaju. A ukoliko stvari dobro krenu i priča se „zavrti“, možda bi neki budući  korak mogao biti upravljen u izgradnju transatlantskog tunela do Londona.

Bloomberg

 

Zašto ekonomisti imaju problema sa finansijskim mehurovima?

Danas se osporava jedna od najjačih dogmi moderne ekonomije, što bi moglo imati krupne implikacije po stanje ove profesije. A nove i “nepokorne” ideje nam, takođe, mogu pomoći kako bismo bolje razumeli razloge zbog kojih nastaju finansijski mehurovi, piše Noah Smith za poslovni portal Bloomberg.

03

Ekonomisti već jako dugo vremena shvataju kako su ljudska očekivanja od presudnog značaja za ekonomsko ponašanje. Ako očekujete da izgubite posao, možda ćete malo bolje preispitati vašu želju za kupovinom novog automobila. Ukoliko u skorijoj budućnosti očekujete inflaciju, možda razmislite o kupovini raznih nužnih stvari upravo sada, pre nego što cene odu naviše, i tako dalje. Problem je u tome što je vrlo nezgodno praviti ekonomsko-matematičke modele koji mogu u sebi da potpuno sažmu kako će ljudi postaviti svoja očekivanja. Da li ih formiraju na osnovu dugoročnih trendova? Da li u obzir uzimaju nedavne promene? Da li svoje prognoze zasnivaju na teorijama, i, ako je tako, kojim su se teorijama koristili?

Ekonomisti su se borili sa ovim pitanjima tokom 1960-ih i 1970-ih, i tada došli do velikog broja različitih odgovora, ali niko od njih nije ponudio preterano zadovoljavajuće rešenje i formulu. Potom je Robert Lukas (Robert Lucas), ekonomista s Univerziteta u Čikagu u par svojih radova iz 1972. i 1976. godine konstruisao teoriju koju su ekonomisti koristili u nastupajućim decenijama. Ovo je nešto što nazivamo racionalnim očekivanjima.

Lukasova ideja počiva na tehnici razvijenoj više od jedne decenije pre toga, i to od strane ekonomiste po imenu Džon Mut (John Muth). Po njemu, racionalna očekivanja podrazumevaju da, u proseku, ljudi prave ispravne prognoze o budućnosti ekonomije. Oni, ponekad, naravno, čine i greške – predviđajući da će, recimo, nezaposlenost biti manja nego što se potom zaista ispostavi u realnosti, ili prognoziraju da će inflacija biti viša od realne. Ali, sve u svemu, ljudi ne prave nikakve “sistemske greške”. U suštini, Teorija racionalnih očekivanja nam govori da je mentalni model ljudi o načinu na koji funkcioniše ekonomija u principu korektan model.

Ekonomisti su doslovce prigrabili ovaj princip racionalnih očekivanja, koji je ubrzo postao kanon. Do 1990-ih, gotovo niko unutar ekonomskog mejnstrima nije koristio bilo šta drugo. Princip racionalnih očekivanja u ekonomiji je relativno jednostavan za korišćenje, pa je stoga i univerzalno prihvaćen. Pored toga, ova ideja je bila veoma atraktivna za one koji vole da misle kako privreda funkcioniše glatko i efikasno. Ako preovladavaju racionalna očekivanja, onda ima i manje prostora za vladine intervencije i poboljšavanje performansi funkcionisanja privrede, odnosno, za finansijere da zarade novac koji počiva na iracionalnosti stanovništva.

04

Ipak, oduvek se provlačio jedan veliki problem sa racionalnim očekivanjima – ona, možda, jednostavno ne pružaju ispravnu i realnu perspektivu. Ekonomisti,zapravo, zaista mogu činiti sistemske greške u načinu na koji predviđaju funkcionisanje privrede. Ukoliko ekonomisti insistiraju na korišćenju pogrešne pretpostavke kao jezgra svojih modela, to će ih primorati na sve brojnija, preterano komplikovana teorijska iskrivljenja, s obzirom da modeli uvek i nanovo ne odgovaraju činjenicama. Cinici bi rekli da je to upravo ono što vidimo da se dešavalo u makroekonomiji u protekloj deceniji, gde su vladajuće teorije dovele do nekoliko dragocenih – i pre svega tačnih – predviđanja.

Zašto bi princip racionalnih očekivanja uopšte bio pogrešan? Pa, iz nekog razloga, čovek nije rođen sa saznanjima o funkcionisanju ekonomije. On to mora da nauči. Taj proces učenja uvek će ga u nekoj meri ostaviti u neizvesnosti oko toga kako stvari zaista funkcionišu, što će u njemu, potom, proizvesti oklevanje u stvarima kao što je ulaganje u akcije. Drugi problem je što je primanje potpuno tačnih podataka verovatno previše zahtevno za ljudski mozak – pa verovatno koristitimo aproksimacije.

Ekonomisti su uslovno počeli da koriste ove modele kao i druge vrste malih odstupanja od racionalnih očekivanja na veoma ortodoksan, takoreći tvrdokoran i dogmatski način. Međutim, negde u pozadini ispod, jedan mali broj ekonomista oduvek je podozrevao kako bi racionalna očekivanja mogla da budu srušena na daleko dramatičnije načine. Ljudska psihologija može ova očekivanja kreirati ne samo na pogrešan, već i na dramatično i dosledno pogrešan način. Ovu ideju su 2013. godine razradili Robin Grinvud (Robin Greenwood) i Andrej Šlejfer (Andrei Shleifer)  Flajšer s Univerziteta u Čikagu , dvojica vodećih svetskih ekonomista u oblasti finansijskog bihejviorizma – ekonomije zasnovane na čovekovom mentalnom ponašanju i unutrašnjem psihološkom stanju.

01

Trio ekonomista iz Upravnog odbora Federalnih rezervi je otišao i korak dalje, istražujući da li ljudske greške mogu objasniti nastajanje finansijskih mehurova. Prilikom skorašnje prezentacije u Nacionalnom birou za ekonomska istraživanja, Džesi Briker, Džejkob Krimel i Klaudija Zam (Jesse Bricker, Jacob Krimmel, Claudia Sahm) predstavili su neke vrlo zanimljive rezultate.

FED-ova trojka imala je uvid u podatke iz Ankete potrošačkih finansija (Survey of Consumer Finances) pre i posle prskanja mehura u trgovini nekretninama iz 2008. Oni su pritom utvrdili da je bilo više optimističnih ZIP kodova tj. poštanskih brojeva na mestima gde su ljudi imali nerealno visoka očekivanja u poređenju sa sopstvenim prihodima – pa je tu bilo verovatnije preplatiti vrednost kuće koju su uzeli na kredit uoči pucanja mehura 2008. Ovi previše optimistički nastrojeni ljudi su se, takođe, i više zaduživali, pa se time povećavala i verovatnoća da će baš oni povećati svoje zaduživanje kao odgovor na rast cena nekretnina.

Ovo je izuzetno upečatljivo kao sistemska greška. Ako ste bili menadžer hedž-fonda tokom 2005. ili 2006. godine, a imali ste pristup podacima koji pokazuju da su ljudi previše optimistični, mogli ste napraviti puno novca short selling* metodom prodaje tokom stambenog finansijskog mehura – što su, u stvari, neke menadžere hedž-fondova i činili. Ako ste bili vlast u 2005. i 2006. godini, možda ste bili u mogućnosti da iskoristite istraživanja o očekivanjima javnog mnjenja, kao znak upozorenja koji vam je naznačio trenutak kada da ograničite hipotekarne kredite.

[Short selling*, tehnika ulaganja suprotna finansiranju sa margin kreditom; omogućava profit kada je tržište u padu i zasniva se na pozajmici deonica od investicione kompanije kao i prodaji istih, kako bi se na kraju pokrila prodaja tj. otkupila nazad ista količina deonica, ali po nižoj ceni. Profit je u razlici cene i ostvaruje se kratkoročno, unapred regulisano od strane investicione kompanije. Naravno, gubitak je lako moguć i rizik je veliki.]

Drugim rečima, racionalna očekivanja bi, u stvari, lako mogla biti sasvim pogrešna. Ljudi mogu praviti sistemske greške, misleći kako će finansijski uspesi ili krahovi trajati zauvek. Ako je to slučaj, onda se od ekonomske profesije i nauke očekuje da odustane od jedne od svojih najjačih dogmi. Ali ovo se može uveliko isplatiti – ukoliko bi modeli unutar ekonomske struke počeli da uspešno objašnjavaju fenomene poput finansijskih mehurova ili krahova berze.