Zašto je Kina uverena da može pobediti Trampa u trgovinskom ratu


Kineski lideri su krajnje uvereni da mogu pobediti u trgovinskom ratu kojeg je protiv njih poveo predsednik Tramp. Ova rečenica je iz teksta objavljenog u Njujork tajmsu pre gotovo 15 meseci (5. aprila 2018), kojeg možete pročitati u produžetku – a u svetlu samita G20 u Osaki, na kojem je Tramp konačno seo i razmotrio opciju “smirivanja strasti” i obustavljanja carinskog rata kojeg je na svoju ruku nametnuo Kini. Sama Trampova želja da za nekoliko dana sedne za sto sa predsednikom Sijem više nego dobro osvetljava situaciju koja je postojala pre nešto više od godinu dana, kada se američki predsednik zahuktalo sukobio sa kineskom administracijom. U tom smislu, ima nečeg “proročkog” u ovom prošlogodišnjem tekstu, čija su se predviđanja obistinila – Sjedinjene Države su poklekle i rešile da sednu za sto u želji da normalizuju odnose s Kinom.

Američki državni mediji prikazali su ga kao bezobzirnog zlostavljača sa namerom da podrije globalni trgovinski sistem, dok je kinesku vladu predstavila kao pravednog prvaka slobodne trgovine. A kineski lider, Si Đinping, iskoristio je to protivljenje koje u američkim medijima postoji prema Trampu kako bi pojačao poruku poslatu od strane Komunističke partije: da su Sjedinjene Države odlučne da zaustave uspon Kine – ali da to više nisu u stanju da sprovedu u delo: Kina je već prejaka, jer je njena ekonomija prevelika.

“Kina se ne boji trgovinskog rata”, izjavio je na konferenciji za novinare potpredsednik finansija Žu Guangjao na kojoj se razgovaralo o mogućim protivmerama. Više nego jednom on je naveo istoriju “nove Kine” – koja je počela svoj izvanredni ekonomski oporavak pre čitave četiri decenije – kao dokaz da “nikada neće podleći spoljnom pritisku”.

Ono što nedostaje u toj medijskoj bujici reči i propagande su upitne metode koje je Kina usvojila kako bi istisnula strane kompanije iz ključnih tehnoloških tržišta – uz činjenicu da je, u hladnoj ekonomskoj kalkulaciji, Kina ranjivija na trgovinski rat no što njeni zvaničnici priznaju.

Izvoz čini veliki deo kineskog ekonomskog rasta. Pošto Sjedinjene Države toliko kupuju od Kine, Vašington ima mnogo više načina da udari na kineske proizvođače. Nasuprot tome, kontra-tarife  koje je Peking predložio u znak odmazde već pokrivaju više od jedne trećine onoga što Kina kupuje od Sjedinjenih Država, ostavljajući manje mogućnosti za uzvratni udarac.

U političkoj sferi, međutim, predsednik Si uživa u prednostima koje mu mogu omogućiti da se nosi s ekonomskim padovima daleko bolje nego što to može Tramp kod kuće: Njegov autoritarni stav prema medijima i sopstvenoj stranci znači da preostaje malo prostora za kritikovanje njegove politike, čak i onda kada se mora suočiti sa pritužbama američkih kompanija i potrošača.

Kineska vlada, takođe, ima mnogo veću kontrolu nad ekonomijom, što joj dozvoljava da zaštiti javnost od smanjenja broja radnih mesta ili zatvaranja fabrika tako što će narediti bankama da podrže industrije koje su na udaru američkih tarifa. Kina je u stanju da, s jedne strane, našteti još više i udari bolnije po Americi dok je, sa druge strane, sposobna da izdrži još godine i godine potencijalnih gubitaka svojih državnih kompanija, koje dominiraju njenim ključnim ekonomskim sektorima.

“Moj utisak je da u Vašingtonu postoji preterana egzaltacija o šteti koju Trampove tarife mogu naneti Kini”, rekao je Arthur R. Kroeber, izvršni direktor istraživačke fintech kompanije Gavekal Dragonomics, filijala u  Pekingu.

U najgorem slučaju, procenjuje on, američke akcije (nametanje tarifa Kini) mogle bi da “skinu” tek  jednu desetinu procenta ukupnog ekonomskog rasta Kine – što je jedva dovoljno da bi izazvalo drastičan preokret u kineskoj politici, s obzirom na ogromne koristi koje kineski lideri vide u svom državno-ekonomskom modelu, na koji se ova zemlja oslanjala poslednjih decenija.

Istovremeno, izgleda da kineski zvaničnici veruju da mogu iskoristiti ono što smatraju slabim tačkama u američkom političkom sistemu.

“Američki poljoprivredni sektor je prilično uticajan u Kongresu”, rekao je Vang Jong, profesor ekonomije na Univerzitetu u Pekingu, objašnjavajući zašto je Kina targetovala poljoprivredne proizvode poput soje, kao robe koja bi bila na udaru kineskih kontra-tarifa. “Kina želi da američki domaći politički sistem odadi svoj posao.”

Predsednik i njegova administracija su ove nedelje (početkom aprila 2018.) poslali poruke koje se drastično razlikuju.

Nekoliko sati nakon što je Kina objavila da će uvesti kontra-mere, pripadnici Trampove administracije su nastojali da primire zebnje od započinjanja trgovinskog rata, što sugeriše da oni možda neće povući okidač za plan uvođenja carina na 50 milijardi dolara vrednu kinesku robu.

Međutim, Tramp je, nepuna dva dana nakon toga, rekao da će razmotriti ubiranje dodatnih 100 milijardi dolara carina na kinesku robu kao odgovor na „nepoštenu odmazdu koju je Kina preduzela nad američkim poljoprivrednicima i proizvođačima”.

Kineski potpredsednik finansija Žu se zahvalio američkim uzgajivačima soje i udruženju koje ih predstavlja jer su javno izrazili svoje protivljenje planu Trampove administracije.

Pored soje, Kina je zapretila da će uzvratiti tarifama na američke automobile, hemikalije i druge proizvode: ukupno 106 proizvoda, od kojih su mnogi proizvedeni u onim američkim oblastima koje su podržavale Trampa u njegovoj predizbornoj kampanji – odabrane su kako bi poslale upozorenje da će američki radnici i potrošači trpeti usled dugoročnog zastoja u proizvodnji i poslovanju.

“Ako neko (od američkih proizvođača soje koji su glasali za Trampa) želi da se bori, mi ćemo biti uz njega”, rekao je Žu, manje-više naglašavajući uslove za američku predaju: uklanjanje jednostranih tarifa i rešavanje svih pritužbi putem Svetske trgovinske organizacije. “Ako želi da pregovara, vrata su mu otvorena.”

“Globalno, kineska strategija je bila da izoluje Sjedinjene Države, razdvajajući je od saveznika u Evropi i Aziji, koji inače dele američku zabrinutost oko trgovinskih politika Kine čiji je cilj zaštita ključnih tržišta i sticanje tehnologije od stranih firmi”, kaže se u tekstu Njujork tajmsa od aprila 2018. godine.

Kreber je rekao da će ujedinjeni front protiv Kine biti efikasniji od samih američkih tarifa, ali do sada Tramp nije uspeo da taj front i izgradi.

Umesto toga, Si je u velikoj meri uspeo da na svetskoj sceni zauzme visoku moralnu poziciju, projektujući Kinu kao trezvenog sprovodioca međunarodnih sporazuma po svim pitanjima: od globalne trgovine do klimatskih promena – po svim onim pitanjima za koje Tramp nije pokazao želju da ih rešava.

“Američka strana je spremna da pokrene trgovinski rat, a za njegovo pokretanje će upotrebiti i najmanji izgovor”, napisao je u svom žestokom uvodniku glavni urednik vodećeg republikanskog lista People’s Daily, osuđujući Trampove tarife kao “nešto što je potpuno protiv trenda ekonomske globalizacije”.

“Danas cilja na Kinu, a sutra može biti usmerena na neke druge zemlje”, navodi se u saopštenju.

Stranka je takođe iskoristila trgovinski spor kao novi dokaz da su Sjedinjene Države namerno potkopale uspon Kine kao globalne sile, centralnog narativa kojim se opravdava vladavina stranke i Sija.

U decembru (2017. godine), američki državni mediji su, takođe, istakli novu strategiju nacionalne bezbednosti koju je otkrila Trampova administracija, koja je izjavila da je Kina “pokušala da istisne Sjedinjene Države u Indo-Pacifičkom regionu, proširujući doseg njenog državnog ekonomskog modela, i preuređujući ovaj region u svoju korist.”

Dokument je ukazao na dvopartijski pomak u stavu Vašingtona prema Kini nakon decenija ekonomske saradnje i koncesija. Stranka je tvrdila da Sjedinjene Države tek sada izazivaju Kinu jer strahuju da će izgubiti svoje privilegovano mesto u svetskom poretku.

“Najnovije američke mere uperene protiv Kine odišu atmosferom obuzdavanja, koji je navodno uobičajen među američkim političarima”, pisalo je u uvodniku časopisa Global Times koji važi za nacionalistički obojeni tabloid iza kojeg stoji država. “Oni su, međutim, prevideli činjenicu da je Kina postala još jedan ekonomski centar sveta.”

U nastavku je konstatovano da je kinesko tržište sada “ni više ni manje privlačno” od američkog – što je možda pomalo preterano, ali ne toliko koliko bi bilo pre deset godina. I to čini ovu dalekoistočnu zemlju opasnijim protivnikom nego što jeTramp i mogao očekivati.

“Nastojati da se  obuzda Kina”, rekla je urednica, “značilo bi nezamislivo okrutnu bitku za Sjedinjene Države.”

Steven Lee Myers, New York Times

Samit G20: šansa za dogovor između Kine i SAD


Predsednik Si dolazi na samit G20, tokom kojeg će sa Trampom raygovarati o okončanju trgovinskog rata.

Si Đinping će krajem ove sedmice prisustvovacti samitu G-20 u Japanu, tokom kojeg će se sastati sa svojim američkim kolegom Donaldom Trampom – biće to, kako se očekuje, važni razgovori u cilju postizanja dogovora o okončanju trgovinskog rata na relaciji Kina-SAD, kao i da bi se preduhitrili potezi Vašingtona koji bi možda poželeo da “zacementira” tarife na 300 milijardi dolara robe koju Kina izvozi u SAD.

Si će od 27. do 29. juna prisustvovati četrnaestom skupu G-20 u Osaki, a na poziv japanskog premijera Šinza Abea, izjavio je portparol ministarstva spoljnih poslova, javlja Economic Times, najveći indijski vebsajt za poslovne i finansijske vesti.

Uoči njihovog planiranog sastanka, Tramp i Si su 18. juna održali detaljan telefonski razgovor kojim radi pripreme terena za rešavanje razlika koje ometaju sporazum o okončanju jednogodišnjeg trgovinskog rata između dve najveće svetske ekonomije.

Tramp, koji je prošle godine pokrenuo trgovinski rat, traži od Kine da smanji ogroman američki trgovinski deficit koji je prošle godine porastao na preko 539 milijardi dolara. On takođe insistira na tome da Kina uvede proverljive mere i procedure za zaštitu prava intelektualne svojine (Intellectual property rights IPR), transfere tehnologije i veći pristup američke robe na kinesko tržište.

Obe zemlje su jedna drugoj uvele dodatne tarife za izvoz vredan milijarde dolara.

Tramp je prošle sedmice zapretio da će “odmah” podići tarife za preostalih 300 milijardi kineskog izvoza u SAD, ukoliko se predsednik Si ne pojavi na sastanku. Sjedinjene Države već su uvele 25 odsto carina na robu uvezenu iz Kine, vrednu preko 250 milijardi dolara.

Specijalni timovi sa obe strane predvođeni visokim zvaničnicima održali su 11 krugova razgovora o okončanju carinskog rata. Pregovori su, kako se izveštava, propali nakon Trampovog insistiranja na proverljivim merama koje bi zaustavile kinesko delovanje u pravcu kršenja prava intelektualne svojine, kao i prenosa tehnologija, za koje Peking kaže da ometaju njen suverenitet.

Nakon telefonskih razgovora sa Sijem, Tramp je zvučao optimistično u vezi sa mogućim napretkom na njegovom sastanku sa kineskim predsednikom u Osaki.

“Imali smo veoma dobar telefonski razgovor sa predsednikom Sijem. Sledeće nedelje održaće se jedan produženi sastanak na G-20 u Japanu. Timovi obe zemlje će započeti razgovore pre našeg sastanka”, rekao je Tramp.

Sa svoje strane, Si je takođe rekao: “Spreman sam da se sastanem sa predsednikom (Trampom) tokom samita G-20 u Osaki kako bismo razmenili mišljenja o osnovnim pitanjima koja se odnose na razvoj kinesko-američkih odnosa”, navodi se u zvaničnoj izjavi nakon telefonskog razgovora između dva lidera.

Si je naglasio da dve strane treba da reše svoja ekonomska i trgovinska pitanja kroz dijalog na ravnopravnoj osnovi, s tim da je ključno obostrano prihvatanje prisutnosti realnih problema s kojima se suočavaju obe strane.

“Kineska strana se nada da će američka strana pošteno postupati prema kineskim firmama. Slažem se da trgovinski timovi dvaju zemalja konstantno održavaju kontakt kako bismo rešili spor”, rekao je on.

“Kao dve najveće svetske ekonomije, Kina i Sjedinjene Države bi na samitu G20 u Osaki trebalo da zajedno igraju vodeću ulogu u podsticanju pozitivnih rezultata, kako bi se povratilo poverenje i vitalnost globalnog tržišta”, rekao je Si.

Uoči sastanka sa Trampom, Si je iznenada posetio Severnu Koreju, prvu koju je jedan kineski lider napravio u proteklih 14 godina – a u vatrometu spekulacija da je cilj putovanja bio demonstracija kojom je američkom predsedniku poslata poruka o značaju koji kineski uticaj ima nad severnokorejskim diktatorom Kim Džong-unom.

Tramp, koji je već imao dva neuspela samita sa Kimom, već je ranije optuživao Sija da “utiče” na severnokorejskog lidera, a što je nasuprot dogovoru o odustajanju Severne Koreje od nuklearnog oružja.

Tokom svoje nedavno završene posete Severnoj Koreji, Si je rekao Kimu da je Kina odlučna da podrži novi “strateški put” zemlje, dok je Kim rekao da je Pjongjang preduzeo korake ka denuklearizaciji, ali da nije dobio “pozitivan odgovor relevantne strane”.

Lim Eul-čul (Lim Eul-chul), stručnjak iz Severne Koreje koji radi na Institutu za dalekoistočne studije na Univerzitetu Kjungnam u Seulu, rekao je da situacija postaje “veoma komplikovana”.

“Kinesko obećanje Severnoj Koreji tumačim kao odlučnost Pekinga za usklađivanjem pozicije sa Pjongjangom protiv Vašingtona”, rekao je Lim u Hong Kongu.

Žao Tong, saradnik u Karnegijevom programu za razvoj nuklearnih politika pri Carnegie-Tsinghua centru za globalnu politiku, rekao je da će naglasak na istorijske veze i međusobno približavanje Kine, Rusije i Severne Koreje izazvati podozrenje Zapada.

“Kina i Rusija postaju sve bliže kada dele slične stavove o stavu i ponašanju u međunarodnim odnosima. Kina, Rusija i Severna Koreja takođe će se približiti, s obzirom na sličnost njihovih stavova i ideologija – što bi moglo da isprovocira reakcije Sjedinjenih Država i njihovih saveznika”, kaže Žao.

“Pjongjang će morati da se kreće na liniji između Kine i SAD-a da bi se održao u ovoj ulozi, a to će neminovno dovesti do promene u dinamici snaga”, rekao je Žao Tong.

 

economictimes.com

Održan brifing o učešću Si Đinpinga na Samitu G20


Predsednik Kine Si Đinping će prisustvovati na 14. Samitu G20 koji će se od 28. do 29. juna održati u Osaki, rekao je Džang Đun, koordinator Kine za poslove G20 i pomoćnik ministra spoljnih poslova na današnjoj konferenciji za novinare u Pekingu.

Džang je najavio da će predsednik Si prisustvovati na četiri plenarne sesije u sklopu samita, učestvovati u diskusijama na teme svetske privrede i trgovine, digitalne ekonomije, inkluzivnog i održivog razvoja, infrastrukture, klimatskih promena, energetike i životne sredine.

Predsednik Si će takođe prisustvovati neformalnom sastanku lidera zemalja članica BRIKS-a, trilateralnom sastanku lidera Kine, Rusije i Indije, sastanku lidera Kine i afričkih država, koji će biti održani u sklopu samita u Osaki, rekao je Džang. Očekuje se da će Si tokom Samita G20 imati i više bilateralnih sastanaka sa liderima drugih zemalja, dodao je on.

Samit G20 predstavlja glavni forum za međunarodnu ekonomsku saradnju. Kina, kao druga ekonomija u svetu, dala je dugoročan i značajan doprinos unapređenju svetskog privrednog rasta, usavršavanju globalnog upravljanja i reagovanju na rizike i izazove, čime je igrala konstruktivnu ulogu odgovorne velike zemlje, ocenio je Džang.

Kina želi da se sa svim stranama pridržava duha partnerstva G20, pojača političku koordinaciju i solidarnu saradnju, i da zajednički reaguje na velike probleme koji se odnose na perspektivu svetskog privrednog rasta i strukturu globalnog ekonomskog upravljanja, rekao je Džang na brifingu.

Na brifingu govorili su između ostalog i zamenik ministra trgovine i zamenik predstavnika za međunarodne trgovinske pregovore Vang Šouven i viceguverner Centralne banke Kine Čen Julu.

Vang Šouven je izjavio da je na prethodno održanom sastanku ministara trgovine zemalja G20 objavljeno zajedničko saopštenje, u kome je postignut dogovor o stvaranju povoljnog trgovinskog i investicionog okruženja, unapređenju reformi Svetske trgovinske organizacije, jačanju kombinacije trgovine sa digitalnom ekonomijom, unapređenju održivog i inkluzivnog razvoja. Kina se nada da će na predstojećem samitu, sve strane na osnovu zajedničkog saopštenja, uložiti zajedničke napore kako bi bilo postignuto više dogovora u Osaki.

Čen Julu je govorio o očekivanjima i stavovima Kine na planu koordinacije makroekonomske politike, međunarodnog finansijskog okvira, jačanja finansijskog nadzora, kao i zelenih i inkluzivnih finansija.

 

Džao Peng, China Radio International (CRI)

Fejsbuk, Libra i budućnost demokratije


Da li je najava iz kompanije Fejsbuk da će u opticaj pustiti svoju kriptovalutu zapravo dobar plan za razbijanje globalnog finansijskog sistema?

Šta možemo očekivati od iznenadnog Fejsbukovog upada u svet digitalnog novca? Baš kao što su državni regulatori počeli da se bude iz svoje samoindukovane kome – da bi „otkrili“ kako je njegov rast i prebrz i prevelik – ova je kompanija odlučila da udvostruči svoju nepokolebljivu posvećenost „brzom kretanju i prodorima“. Dobra stara vremena, kada je Facebook samo „prodirao“ u našu privatnost i izbore su prohujala – i izvesno je da će nam nedostajati. Ali, kakve šanse ima ova kompanija da jednom i zauvek „prodre“ u globalni finansijski sistem?

U tu svrhu, Fejsbuk je objavio Libru: svoju kripto-valutu, uz koju idu infrastruktura i mreža – dvosmisleni digitalni entitet koji je dovoljno prostran da bude sve za svakoga, i sa „plemenitim“ domenom „.org“. To je ultimativna Šredingerova mačka digitalne ekonomije: blokčejn/ non-blokčejn, koja će služiti kao novac / ne-novac da bi sačuvala / zakopala Facebook / sve nas.

Donekle oskudevamo u informacijama o specifičnostima funkcionisanja ovog amorfnog projekta, ali se ipak može uočiti njegova sveukupna težnja. Fejsbuk i Libra bi omogućili korisnicima – posebno onima koji su nesretni jer nemaju bankovni račun ali su te sreće da imaju Fejsbuk nalog – da konvertuju pravi novac u Libru, da ga deponuju virtuelno, da ga pošalju drugima ili da ga jednostavno iskoriste za plaćanje usluga.

Fejsbukov okvir za ovaj finansijski poduhvat slovi za human: Libra je tu da poboljša globalne bankarske usluge, a ne da iščupa ono što nam je od para još preostalo (a nije na našim bankovnim računima – ili, pak, jeste). Tako, za svaki Uber i Mastercard koji se pridruži Librinoj grupi u svojstvu partnera (po „sitnoj“ ceni od 10 miliona dolara po kompaniji – očigledno je da je era „besplatnih“ online usluga takođe prohujala), isto tako postoje i neprofitne grupe kao što su Mercy Corps i Women’s World Banking koje današnjem finansijskom i digitalnom kapitalizmu utiskuju „humanost“, pa čak i svojevrsnu komičnu crtu. Bez ovog neprofitnog kontingenta, Fejsbukova bi Libra pre bila grupa koja je više nalik kriminalnoj grupi koja pogoduje inovatorima i njihovim inovacijama – samo pogledajmo ukupan broj nedavnih sudskih slučajeva vezanih za Uber, Mastercard i Facebook.

Primamljivo bi bilo pogrešno protumačiti Fejsbukov „prodor“ u sferu svetskih finansija kao još jedan dokaz njegove beskonačne besramne drskosti, bezobrazluka i kratkovide arogancije. Da li je Libra tek samo jedna pametna forma pljuvanja u lice gnevnim državnim regulatorima? Gde, onda, Fejsbuk pronalazi hrabrost da objavi da će raditi sa kreatorima politika kako bi “oblikovao regulatorno okruženje” na način koji pogoduje njegovim potrebama? Jer, nijedan normalan regulator ne bi voleo da ga oblikuje neko ko se kreće u Fejsbukovoj orbiti.

Fejsbuk, međutim, nije novajlija u kontroverzama i verovatno je manje naivan nego što to sugeriše manifest iz Libre. Šeril Sandberg, zamenica generalnog direktora Marka Zakerberga dobro poznaje svet finansija pošto je svoju karijeru provela u američkom trezoru (FED) pod mandatom Larija Samersa. Je li moguće da Zakerberg, u stvari, ima dobro razrađen plan?

Fejsbuk prati rizičnu ali ujedno i racionalnu, dvostruku strategiju. Prvo, kompanija mora da diversifikuje svoje poslovanje nezavisno od profita koji joj sada dolazi od oglašavanja. Drugo, želja je da, koliko je to moguće, izbaci neke od strožih regulatornih mera koje će se pojaviti kada krajem ove godine američka predsednička kampanja bude u punom zamahu.

Bit diversifikacije je u suštini jednostavan: Fejsbukovi kineski konkurenti već su pokazali da plaćanja i komunikacije odlično idu zajedno „ruku pod ruku“, proizvodeći veoma profitabilan miks. Osim toga, svet bez finansijskih operacija banaka ili sličnih finansijskih institucija neće trajati zauvek; kako sada stvari stoje, najvjrovatnije će im poslužiti kineski tehnološki giganti, dok Peking proširuje digitalne komponente svoje globalne BRI strategije „Jedan pojas, jedan put“. Bez jakog prisustva u platnim uslugama, Fejsbuk na inostranim tržištima neće imati šansi ni (makar teoretskih) mogućnosti da preuzme vođstvo od Tencenta ili Alibabe na stranim tržištima.

S druge strane, direktnim udarom na svoje kineske rivale i potencijalni uspeh, Fejsbuk se svrstao na stranu Donalda Trampa: Facebook je taj koji agresivno pokušava da potkopa globalnu ekspanziju kineskih firmi, predstavljajući se danas Vašingtonu kao značajnija strateška prednost nego kada je bio u svom prošlogodišnjem, „pacifističkom“ izdanju. Za sada, dalje intenziviranje tehnološkog hladnog rata je dobra vest samo za Facebook, jer bi takva oštra retorika (i praksa) paralisali napore Vašingtona da uspe da ponešto ostvari (u relacijama s Kinom).

Ali postoji još jedan razlog za ovakvo delovanje Fejsbuka. Dok se priprema za javnu bitku za svoju budućnost, čini se da je kompanija shvatila da je njeno najbolje oružje da mobiliše tačno onu vrstu populizma koji je već dopustio drugim divovima iz Silikonske doline, posebno Uberu i Airbnb-u, da vrbuju svoje korisnike iza kulisa svojih kampanja uperenih protiv državnih finansijskih regulatora.

Pozicionirajući svoju firmu kao pobunjeničku silu protiv osrednjih birokrata i sporih korporativnih političara, stratezi u Fejsbuku nastoje da ubede javnost da je njihova kompanija, ta „emancipatorska snaga univerzalnih tehnoloških proboja“, zapravo žrtva globalne zavere političara i njegovih lenjih konkurenata. Imajući u vidu bezgraničnu javnu netrpeljivost prema bankama i njihovim regulatorima – netrpeljivost koju nadmašuje još samo neprijateljstvo prema telekomunikacionim kompanijama – takvi argumenti mogu zvučati čak i uverljivo.

Sa pokretanjem Libre, što bi Fejsbuk takođe mogao priznati na jako suptilan način, taj bi se njegov poslovni model mogao uskoro promeniti. Zanimljivo je da je već tiho prihvatio jednu sličnu ideju – svojevremeno anatemisanu u ključnim tehnološkim krugovima – da su podaci o korisnicima zapravo roba s istaknutom etiketom na kojoj piše – cena. Tako je nedavno pokrenuo aplikaciju koja korisnicima plaća kako bi mu prikupili podatke o tome na koji način oni komuniciraju sa servisima i aplikacijama njegovih rivala. Ali šta je sa vrednošću podataka koje korisnici generišu dok koriste sam Fejsbuk?

Na duge staze, ovaj rizični potez Fejsbuka mogao bi se ispostaviti kao unosan za razvoj njegove digitalne ekonomije, u kojoj su podaci i digitalne usluge potpuno komodifikovani (utrživi kao roba) pa samim tim i profitabilni – baš kao što imperativi oglašavanja doprinose da ti podaci ne budu utrživi. Da, Fejsbuk bi ipak i napokon morao nešto i da plati svojim korisnicima – ali bi, zauzvrat, mogao da im naplaćuje za svoje usluge. Sve dok se sve takve transakcije vode u valuti pod njegovom implicitnom kontrolom – u Libri – i ukoliko Fejsbuk uspe da ubedi svoje korisnike da njihovi podaci, sami po sebi, imaju daleko manju vrednost od usluga koje ona pruža – ovo ne mora nužno biti tako loš ishod po kompaniju. U stvari, ta bi krupto-valutna strategija bila gotovo sigurno bolje rešenje od mogućnosti da se preduzeće podeli na manje delove na osnovu zakona o suzbijanju trastova.

Ako je Facebook spreman da prihvati takav naizgled radikalan prelaz na plaćanja i pretplate, ovaj poslovni potez bi razoružao njegove brojne kritičare koji insistiraju na tome da je razlog za strah od Facebooka upravo zato što je previše zavisan od oglašavanja i jer nije u stanju da prihvati druge modele. Ali, da li bi jedan drukčiji Fejsbuk – predvodnik u korišćenju digitalnih valuta – bio manje opasan?

Možda su kritičari Fejsbuka pogrešno shvatili prirodu te pretnje. Fejsbuk, zajedno sa Amazonom, Guglovim „Alfabetom“ i još nekoliko drugih, predstavlja problem koji se fundamentalno razlikuje od onih problema koji pogađaju drug industrije.

Dokkle god traju podaci – i dokle god ti podaci postojano služe kao životna sila zdrave demokratije i ekonomije – ove firme će vršiti neproporcionalan i neprikladan uticaj na odluke koje treba da se donesu u parlamentima, a ne na tržnicama i „pijačnim tezgama“. Bilo da Fejsbuk to iskoristi tako što će izvlačiti naše podatke i prikazivati nam oglase, ili kupovanjem naših podataka uz prodaju svojih usluga – to i nije toliko važno. Jedan poslovni model, ma koliko bio profitabilan, nikada nije dobar temelj za gradnju i održavanje snažne demokratije. Za to imamo – zakone i ustave.

 

Evgeny Morozov, Guardian

Bele koke ispod streje vire: zubi palih vojnika i revolucija u protetici


Ironije sudbine i istorija kao učiteljica života

Osmesi s Vaterloa: “Reci Vaterlo”

Tokom perioda industrijske revolucije, ljudi su postajali sve pažljiviji prema svom zdravlju i izgledu svog osmeha, a skočila je potražnja za protezom koja bi izgledala verodostojno i koja nije trunula u ustima pacijenta. Kao što ste pogodili, pravi ljudski zubi bili su naprosto najbolje rešenje za proizvođače proteza, iako je pribavljanje pravih ljudskih zuba bilo, u najmanju ruku, malo problematično.

U kasnom osamnaestom i početkom devetnaestog veka ljudi su se bojali da će izgubiti zube jer su bezubi imali usahle obraze, delujući kao da su prerano ostareli. Bez zuba, bilo je teško govoriti razumljivo. U višim slojevima društva, bezubi su držali usta zatvorena, i nisu otkrivali svoje gole desni. Za one koji su to sebi mogli priuštiti, rešenje je bio komplet lažnih zuba, ali su se oni retko kada uklapali. Nisu izgledali kao prava stvar i u većini slučajeva nisu bili dovoljno pouzdani pri jelu. Neki setovi zuba su izrezbareni iz jednog komada slonovače ili ljudske kosti. Po nekim sofisticiranijim nacrtima, veštački zubi su bili prikovani za pločicu od volovske ili kosti nilskog konja. Zubi su bili izrezbareni od istog materijala, tj kosti – osim ukoliko stomatolozi nisu mogli da rade s ljudskim zubima.

Najveći nedostatak bilo je to što je nedostatak zubne gleđi na kosti i slonovači značio brzo propadanje. Rezultat je bio neizbežan; truli ukus u ustima i loš zadah. Trend je podstakla sveprisutna potreba da se prikriju loši zubi i dah. Proteze napravljene od ljudskih zuba su bile bolje. Izgledale su bolje, odolevale su trošenju i duže zadržavale svoju boju – ali su i dalje bile podložne propadanju i eventualnoj zameni.

Proteze od slonovače

Proteze od slonovače

Kako je proteza bila u procvatu krajem osamnaestog i ranog devetnaestog veka, postojala su dva izvora ljudskih zuba: mrtvi i živi. I naravno, zub uklonjen sa živog donora je smatran najboljom opcijom jer je imao manji rizik od septikemije u pacijentu koji ga je primao, što bi bilo opasno po život u odsustvu antibiotika.

Međutim, nije bilo lako pronaći nekoga ko bi prihvatio da mu se zubi izvlače bez anestetika, da ne spominjemo neugodnu perspektivu da ostatak svog života provedu kao unakaženog sa problemima u ishrani i govoru. Očekivano, samo oni izuzetno siromašni i očajni bili su primorani na ovu bolnu traumu.

Povećanje potražnje s jedne strane, i smanjivanje živih donatora s druge strane; oni koji su bili u ovom poslu nisu imali drugog izbora do da pronađu mrtve donatore kako bi zadovoljili procvat potražnje. Osim toga, lakše ih je nabaviti, a troškovi su bili znatno jeftiniji. Kako je rasla potražnja za zubima od mrtvih, uklanjanje zuba iz njih se uskoro pokazalo kao unosan poduhvat, tako da su oni koji se bave mrtvacima često skrnavili grobnice samo kako bi ih izvukli iz leševa.

Evo i cenovnika koji datira iz 1851. godine: stomatolozi su tada još uvek mogli da kupuju i ljudske zube i slonovaču:

Medicinske škole i vešala su takođe bili dobar izvor ljudskih zuba za stomatologe i proizvođače proteza. Kao što svi znamo, kada je u pitanju novac, ljudska genijalnost ne poznaje granice; kao rezultat toga, neki oportunisti su otkrili lak način da zarade uz gotovo nikakav rizik: odlučili su da pljačkaju bojna polja kako bi mogli da uklone zube iz mrtvih, ili propadajućih leševa.

Bez sumnje, dok je za većinu nas rat uglavnom značio smrt i razaranje, za nekoliko preduzetnika koji su se bavili prikupljanjem zuba ovo je značilo priliku i profit. Od kraja 18. i prve polovine 19. veka, Evropa je opustošena nebrojenim krvavim vojnim pohodima, koji su posebno kulminirali nakon što je Napoleon došao na vlast. Ironično, nesreće evropskih borbenih armija pretočile su se u bogatstvo za kradljivce leševa i lovce na zube.

Da bi vam dali neku ideju o količini zuba opljačkanih sa ratišta, treba samo zamisliti da bi maroderi ponekad prodali i punu bačvu.

Nakon bitaka, na scenu bi stupala dva tipa denta-lovaca. Prvi tip zvali su “kradljivcima leševa”: oni su pratili vojsku a kada bi se bitka završila oni bi se, poput lešinara, obrušili na mrtve kako bi im uklonili zube; ova jeziva operacija bi se desila odmah nakon bitke ili kopanjem masovnih grobnica u narednim danima. Potražnja za protezama bila je toliko velika da je nekima od ovih “čistača” to bio glavni posao, a takođe je i zabeleženo da su preživeli vojnici u saradnji sa lokalcima koji žive u području borbenih dejstava mogli da iskoriste priliku za dodatnu zaradu pljačkanjem ličnih stvari mrtvih vojnika: novac, čizme, odeću, oružje i, naravno, zube.

Drugi tip sakupljača su bili besramni hirurzi na samom bojištu tokom bitke. Pošto su vojni doktori na bojnom polju obrađivali stotine umirućih, mrtvih ili teško povređenih vojnika, za njih je svaki zubić pokupljen od ovih nevoljnika bio iznenadna sreća i prilika da nešto zarade.

Vaterlo, verovatno jedan od najpoznatijih ratova u Napoleonovoj karijeri je definitivno bio jedan od najboljih izvora ljudskih zuba – u meri da su zubi izvađeni sa bojišta postali poznati kao „zubi sa Vaterloa“ koji su preplavili britansko i američko tržište.

Nepotrebno je reći da stomatolozi to nikada ne bi priznali. Umesto toga, oni su bi svojim pacijentima objašnjavali da su njihovi zubi potekli iz najsigurnijeg od svih izvora – sa bojišta. Pre bitke za Vaterlo, Španski rat za nezavisnost je obezbedio zalihe. Kao i uvek, lovci na zube su pratili vojsku, nastupajući čim bi živi napustili polje. Jedan od takvih lovaca je navodno rekao: “Samo neka bude bitke i neće biti nestašice zuba – vadim ih čim vojnici bivaju oboreni.”

Američki stomatolog Livaj Spir Parmli (Levi Spear Parmly), pronalazač dentalnog konca je 1819. napisao da “u svom posedu imam na hiljade zuba izvađenih iz tela palih vojnika svih uzrasta”.

Zanimljivo je da većina ljudi koji koriste ove proteze nije znale odakle potiču ovi zubi. Kod izrade proteza, kutnjaci su uvek bili ređi jer ih je bilo mnogo teže ukloniti. Inače, proteze su uvek napravljene od zuba različitih osoba – bili bi sortirani, kuvani, preoblikovani i polirani.

Srećom, prvi porculanski zubi počeli su da se pojavljuju početkom 1830-ih; ali, problem s njima je bio u tome što su bili isuviše beli, previše krhki i izazivali su užasnu buku. A onda je, 1837. godine, londonski proizvođač proteza Klaudius Eš, vođen svojom odbojnošću da radi sa zubima mrtvih, usavršio porcelanske proteze, započevši njihovu proizvodnju u komercijalne svrhe.

Ipak, trgovina pravim zubima nastavila se dobro u drugoj polovini stoleća. Zalihe su se povećavale tokom Krimskog rata tokom 1850-ih i 1865. Pall Mall Gazette je izvestila da su neki londonski zubari i dalje odbijali da pređu na porcelan. Sada su imali sasvim novi izvor: na drugoj strani Atlantika, pljačkaši zuba su naporno radili “čisteći” ih iza pohoda vojski koje su učestvovale u Američkom građanskom ratu.

 

Quora

Licemerje kratkovidih političara


Umesto da igra fer, cilj Vašingtona je da Sjedinjene Države izvuku korist za sebe, istovremeno nanoseći štetu drugim zemljama.

Napomena urednika: Sa porastom trgovinskih tenzija, neki političari u Sjedinjenim Američkim Državama uništavaju svoje moralne principe koje gromoglasno promovišu svojim preteranim težnjama ka zadovoljavanju sopstvenih interesa. Njihove politike i prakse postale su najveća prepreka tržišnoj ekonomiji. Evo kako na ovo gleda Žong Šeng, kolumnista dnevnika People’s Daily.

Imperijalizam prerušen u plašt “ideala”

Neki američki političari govore o “slobodnoj, poštenoj i uzajamnoj trgovini”, ali koriste tarife da bi pokušali da ucenjuju druge zemlje. Oni govore o “stvaranju otvorenog investicionog okruženja”, ali zapravo pokušavaju da suzbiju strane kompanije bez ikakvih suštinskih dokaza o njihovim “štetnim aktivnostima”. Kada Sjedinjene Države naiđu na probleme kod kuće, one biraju da obmanjuju javnost i prebace fokus domaće pažnje ka inostranstvu. Amerika govori o međunarodnim obavezama i odgovornostima skoro svaki dan, ali odlučuje da se jednostrano povuče iz pariskog Sporazuma o klimatskim promenama i drugih multilateralnih sporazuma. Oni navode da je SAD “važna sila” za održavanje svetskog mira, dok se, sa druge strane, ova zemlja bezobzirno upliće u unutrašnje poslove drugih zemalja i podriva mir i globalnu stabilnost.

Nedavna Galupova anketa pokazala je da u 134 zemlje obuhvaćene istraživanjem broj ljudi sa pozitivnim mišljenjem o SAD nastavlja da opada, pa ih je za skoro 20 procentnih poena više nego pre nekoliko godina. Danas sve više ljudi shvata istinu o američkom moralističkom stilu: ono što je u interesu Sjedinjenih Država je “moralno”, a ono što im ne pomaže u sprovođenju svoje strategije “Najpre Amerika” (America first) važi za “nemoralno”.

Prezir za zajednički moral otkrio je ekstremni pragmatizam nekih američkih političara. U njihovim očima, međunarodna trgovinska razmena nema nikakvu vrednost i pravila se ne poštuju.

Njihov takozvani moral nije ništa drugo nego njihovo sredstvo da se bore za pravo da izjavljuju, da stvaraju javno mnjenje i, na kraju, da tu potraže i ličnu korist. Na taj način američka politika predstavlja imperijalizam pod plaštom “ideala”.

Čovek ne može biti čovek ako je bez morala, niti zemlja može napredovati ukoliko je bez morala. Pravi međunarodni moral nije samo osnova za skladne međunarodne odnose, već i konsenzus međunarodne zajednice da neke vrednosti treba poštovati.

Kao globalna sila, Amerika bi trebalo da preuzme svoje dužnosti i – što su problemi složeniji – tim pre treba demonstrirati svoje primereno ponašanje i mudrost u njihovom rešavanju.

U današnjem svetu, međunarodni uticaj zemlje ne zavisi isključivo od sopstvene snage. U konačnoj analizi, to zavisi od održavanja zajedničkih vrednosti, promovisanja konsenzusa, postizanja šire saradnje i postizanja uzajamne koristi.

Sjedinjene Države se zalažu za razgovor o slobodnoj trgovini

SAD su jednostrano izazivale trgovinske sporove sa drugim zemljama, podižući “carinske barijere” i zatvarajući vrata za slobodnu trgovinu. Neki međunarodni mediji objavili su crtane filmove na temu “carevog novog odela”, otkrivajući samozavaravajuće reči i dela Sjedinjenih Država. Međutim, uprkos čvrstom protivljenju drugih zemalja njenom trgovinskom protekcionizmu, Amerika odbija da se pridržava pravila.

SAD su navikle da njene reči protivreče njenim delima. Kada su SAD objavile da će nametnuti carine na kineski uvoz, jedan visoki ekonomski zvaničnik Bele kuće izjavio je da se one verovatno neće uvesti, jer je to bila samo pregovaračka taktika.

Drugi visoki zvaničnik Bele kuće izjavio je da Sjedinjene Države brane slobodnu trgovinu, ali je utvrdio da je ono što trenutna vlada SAD-a podržava samo slobodna, pravedna, jednaka i uravnotežena trgovina. Neki američki političari su izjavili da će SAD “nastaviti da pozivaju na slobodne, pravedne i obostrano korisne ekonomske odnose sa Kinom”, istovremeno ističući nametanje tarifa od 25 odsto na kinesku robu vrednu 250 milijardi dolara koju ova zemlja izvozi u SAD.

Moramo “slušati ono šta neka osoba govori, ali i paziti šta ona radi” – ovo je upozoravajući savet zapreten u jednu staru kinesku izreku. Ukoliko Amerika zaista podržava slobodnu trgovinu, i ukoliko je posvećena izgradnji otvorene svetske ekonomije kao što je to Kina, trebalo bi da pokaže iskrenost i preduzme mere za rešavanje trgovinskih sporova, umesto da na rečima obećava a da sa druge strane primenjuje tarife.

Da je SAD zaista prihvatila slobodnu trgovinu i podelila želju “ostatka sveta” za unapređenjem zajedničkog razvoja, ne bi se tvrdoglavo držala svog stava na sastanku ministara finansija G20 i guvernera centralnih banaka u Nemačkoj marta 2017. godine, što je, po prvi put do sada, rezultiralo zajedničkim saopštenjem koje nije spominjalo promovisanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu.

Sloboda i jednakost su osnova i pretpostavka za međunarodnu trgovinu, a podržavanje slobodne trgovine i suprotstavljanje protekcionizmu su osnovne vrednosti i osnovni principi Svetske trgovinske organizacije.

“Poštena konkurencija” iz usta SAD-a nije ništa drugo do njeno prkošenje principima multilateralizma, inkluzivnosti i nediskriminacije.

U eri ekonomske globalizacije, važno je podržati ta pravila i “umesiti veći kolač” koji bi ispešno namirio zajedničke interese i apetite svih zemalja, umesto da se držimo proizvoljnog i sebičnog pristupa.

Tvrdnje Vašingtona ne drže voduU ime nacionalne bezbednosti, američka vlada je kineska visokotehnološka preduzeća uvrstila u svoju listu sankcionisanih entiteta. Preduzeća ili pojedinci sa ove liste moraju dobiti odgovarajuće licence za kupovinu ili primanje transfera američkih tehnologija. Da li targetovanje preduzeća sa državnom potporom u drugim zemljama, i to na ovakav način, predstavlja „tržišnu ekonomiju“ i „slobodnu konkurenciju“ koje američki političari toliko zagovaraju u javnosti?

Sjedinjene Države su navikle da se predstavljaju kao zagovornici tržišne ekonomije ali i optužujuće upiranje prstom na razvojne modele drugih zemalja. Pa ipak, ona podržava međunarodna pravila samo kada su ta pravila u njenu korist, a ignorišući ih kada su nepovoljna po njih.

Američka administracija je tokom protekle godine postavila prepreke na putu stranih ulaganja u SAD, često se koristeći izgovorom da sve ovo radi „u cilju nacionalne bezbednosti“, uključujući tu i otežavanje realizacije investicija koje potiču od kineskih kompanija, i sukcesivno sprečavanje nekoliko akvizicija i spajanja u koja su uključene kineske kompanije. Neki američki političari takođe pokušavaju da ubede američke potrošače da ne kupuju ništa što je napravljeno u Kini.

Hegemonska logika ovakve vrste političara svodi se na ovo: Svet je primoran da kupuje ono što su Sjedinjene Države u stanju da proizvedu, dok zemlje s brzim ekonomskim razvojem jedino mogu da im izvoze proizvode i usluge s niskom dodatom vrednošću (tj niskoprofitne). Oni su primorani da bezuslovno ustupe mesto strategiji „Najpre Amerika“, postajući “damping-zona” za američke proizvode i tavoreći u ulozi dobavljača proizvoda niskog kvaliteta.

Prema studiji Svetske trgovinske organizacije, Sjedinjene Države daleko najviše krše pravila STO. Podizanje tarifa je postalo američko sredstvo kojim pokušava da pritiska svoje trgovinske partnere. U cilju održavanja američke tehnološke hegemonije i prednosti nad ostalima, neke akcije američke vlade ozbiljno su narušile tržišna ekonomska pravila pravičnosti, otvorenosti i kooperativnosti.

Američka administracija treba da shvati kako funkcioniše tržišna ekonomija. Gaženjem premisa koje su u duhu ovog globalnog ugovora, potkopavajući vladavinu prava i izigravajući poštenu konkurenciju, upravo je Amerika ta koja potkopava svoju ambiciju sažetu u slogan “Prvo Amerika”.

U doba ekonomske globalizacije sve zemlje postaju sve više međusobno zavisne i isprepletene. Aktivnosti američke vlade kojima potkopavaju tržišna ekonomska pravila samo će nametnuti još veći teret američkim potrošačima, i oslabiti konkurentnost njenih preduzeća.

SAD nudi trnje, a ne cveće

Ako Vašington zaista teži reciprocitetu, zašto onda nameće tarife drugim zemljama i neskromno se hvali oko desetina milijardi dolara prihoda koje će tarife generisati za SAD, istovremeno uživajući u nesreći koju prouzrokuju njenim trgovinskim partnerima.

Kao glavni osnivač i dugoročni lider multilateralnog trgovinskog sistema, SAD su nekada preuzimale vodeću ulogu u liberalizaciji trgovine i olakšavanju investicija. Svojim prednostima u tehnologiji, kapitalu i pravilima, SAD su uspostavile globalni lanac vrednosti kojim dominiraju transnacionalne korporacije, istovremeno stekavši ogromne koristi na globalnom tržištu, posebno na kineskom tržištu. Prema zvaničnoj američkoj statistici, investicioni fond američkih multinacionalnih kompanija u Kini je od 2009. do 2016. godine povećan za 111,4%, dok je prodaja porasla za 140,3%, a neto prihod za 151,3%. To pokazuje da Amerika nije patila od globalnog proizvodnog lanca, već je na njemu profitirala.

Međutim, SAD nerado gledaju kako  i koliko druge zemlje rade dobro. Da bi zadržale svoju vodeću poziciju i osigurale svoju dominaciju, SAD čak mobilišu administrativna sredstva (zabrane i carine) u želji da potisnu tehnološka preduzeća drugih zemalja pod raznim “neopravdanim” optužbama, kao i da bi osvojila prostor i vreme za američka preduzeća  u njihovoj operaciji zauzimanja tržišta visokim tehnologijama, održavajući monopolistički položaj u međunarodnoj industrijskoj podeli rada.

Najviši američki zvaničnici čak su lobirali kod vlada širom sveta da odbiju saradnju sa Huavejem zbog “ugrožavanja nacionalne sigurnosti”. I to ne važi samo za kineske kompanije već za sve američke konkurente, koji su u očima američkih političara “trn u oku”.

Neki američki političari su željni održavanja modela razvoja u kojem zemlje sa brzim privrednim usponom izvoze u SAD resurse male vrednosti, robu i usluge, dok Sjedinjene Države izvoze dolare, finansijske proizvode i jeftine tehnologije u ostatak sveta. U današnjem međuzavisnom globalnom selu, zajednički razvoj ostaje opšti trend. Zato će u budućnosti biti sve više subjekata koji će ovaj američki čin “otimanja tuđeg cveća i nuđenja trnja” odbaciti.

Zhong Sheng, China Daily

Kineski imperativ: nastavak reformskog puta


Uprkos nerazumnim američkim tvrdnjama, Peking želi takvo rešenje trgovinskih sporova koje bi funkcionisalo za obe strane.

Eskaliranje kinesko-američkih trgovinskih trvenja privlači svetsku pažnju, a Sjedinjene Države optužuju Kinu za nelojalnu konkurenciju. Uprkos nerazumnim zahtevima Sjedinjenih Država, Kina mora da istraje u svojoj odlučnosti i nastavi sa daljim reformama i otvaranjem, tvrdi Džastin Jifu Lin, počasni dekan Nacionalne škole za ekonomski razvoj Univerziteta u Pekingu i bivši glavni ekonomista Svetske banke. Po njemu, prisutne su tri perspektive koje se tiču aktuelnog trgovinskog rata.

Prvo, trgovina je obostrano korisna. SAD ne proizvode sve kod kuće i na domaćem terenu, što znači da moraju da uvoze. Kupuje se iz Kine zbog relativno niske cene i dobrog kvaliteta robe. Trgovina nipošto ne oličava američku naklonost prema Kini.

Američka vlada kaže da zemlja trpi gubitke zbog trgovinskog deficita. Kada se ocenjuje međunarodni trgovinski bilans jedne zemlje, ne treba se usredsrediti na trgovinu sa jednom zemljom već na celokupnu sliku njene trgovine sa celim svetom.

U međunarodnoj trgovini, neke zemlje imaju suficit, kao što je Kina, čiji je višak prošle godine iznosio 2,6 odsto, dok druge, poput SAD-a, imaju ogroman deficit. Rešenje: Povećajte uštede i smanjite potrošnju.

Sjedinjene Države su u protekle dve godine preduzele nekoliko mera protiv svojih trgovinskih partnera. Ipak, trgovinski deficit SAD je nastavio da raste, povećavši se prošle godine za 12,1%.

Takođe, trgovinski deficit SAD-a sa Kinom je 2018. porastao za 11,7 odsto. Akcije američke vlade dovele su do pogoršanja trgovinskih veza i većih troškova koje su pretrpeli američki potrošači kineske robe i američkih proizvođača koji su koristili kineske materijale.

Pritužbe SAD na Kinu počele su sa optužbama o trgovinskom deficitu. Sada je ovoj listi pridodata i “nepravedna trgovina”, iako SAD nema konkretnih dokaza koji bi potvrdili te tvrdnje. Iskoristivši domaći zakon, Sjedinjene Države su pokrenule istragu i objavile izveštaj ispunjen pretpostavkama i spekulacijama. Kao što profesor Jejla Stiven Rouč kaže, to je u osnovi “kleveta bez dokaza”.

Prirodno je da američke kompanije koje ulažu u Kinu donose svoje tehnologije. Jesu li bile primoravane da to učine? Naravno da ne. A istina je da je kineska tehnologija uživala brzi razvoj, zahvaljujući svojim naporima, baš kao i istraživanju i razvoju.

Loren Samers, bivši glavni ekonomista Svetske banke, bivši sekretar američkog trezora i predsednik Harvardskog univerziteta kaže da je tehnološki napredak Kine rezultat domaćih napora, a ne neovlašćenog preuzimanja ili krađe tuđih tehnologija.

Zašto su, onda, SAD opsednute tvrdnjama o trgovinskom deficitu i nelojalnoj konkurenciji? Moje gledište je da je skriveni motiv koji leži iza ovih optužbi ograničavanje brzog razvoja Kine. Blokada Huaveja otkriva nameru Amerike da slomi kineske tehnološke kompanije.

Drugo, nadamo se da ćemo rešavati trgovinske sporove kroz pregovore. Ako oni ne uspeju i SAD nastave da naplaćuju carine od 25 odsto na svu kinesku robu, kako bi to uticalo na Kinu?

Svaki potez kojim bi se blokirala win-win trgovina na obostranu korist će uticati na obe strane. Izvoz čini manje od 20% kineskog bruto domaćeg proizvoda, dok izvoz u SAD čini 19% ukupnog izvoza.

Očekuje se da bi ovako nepovoljan razvoj događaja doprineo smanjenju rasta od 0,5 procentnih poena u Kini i 0,3 procentnih poena u SAD.

Čini se da Kina više trpi u smislu apsolutne količine (u rameni roba i usluga sa SAD). Međunarodni monetarni fond je prognozirao da će SAD rasti po stopi od 2,5 odsto. Ako se to smanji za 0,3 procentna poena, očekuje se da će stopa rasta pasti za 12 odsto.

Kini je lakše da održava stopu rasta od šest do 6,5 odsto. To znači da bi, uprkos gubitku od 0,5 procentnih poena, zemlja rasla po stopi od 6 posto.

Od kolapsa kompanije Lehman Brothers, globalne firme za finansijske usluge koja je 2008. pokrenula međunarodnu finansijsku krizu, doprinos Kine svetskoj ekonomiji prebacivao je 30 odsto.

Prema podacima Svetske banke predviđa se da će svetska ekonomija porasti za 2,9 odsto, i 3,5 odsto prema MMF-u. Uprkos tekućim trgovinskim trvenjima, očekuje se da Kina doprinese 30% svetskoj ekonomiji i da i nadalje pruža najveći doprinos razvoju svetske privrede.

Treće, Kina je spremna da razgovara sa Sjedinjenim Državama o rešenju koje bi bilo funkcionalno za obe strane. Uprkos nerazumnim američkim tvrdnjama, treba zadržati odlučnost za ostanak na putu reformi i otvaranja, uz vođenje kvalitetnog razvoja kroz sprovođenje nove filozofije inovativnog i otvorenog razvoja za sve, a shodno konceptu kojeg je nedavno predstavio Si Đinping.

Ako bi izvoz Kine u Sjedinjene Države opao zbog trgovinskog konflikta, takođe bi se smanjio njen uvoz iz Sjedinjenih Država.

Ono što je najvažnije za svet je privredni razvoj, a otvaranje Kine će stvoriti šanse za zajednički razvoj u globalnim okvirima. Džastin Jifu Lin izražava nadu “da ćemo ostati na putu reforme i otvaranja kako bismo podelili mogućnosti sa zemljama koje su voljne da održavaju dobre odnose s Kinom. Takođe, verujem da su američki preduzetnici i obični ljudi takođe voljni da sa Kinom stvaraju provredne i poslovne mogućnosti.”

 

Stavovi izneseni u ovom tekstu ne moraju nužno da odražavaju stavove portala China Daily.

 

Justin Yifu Lin, China Daily