Raspolućena duša Nemačke: 30 godina od pada Berlinskog zida


Nemačka će ovog novembra proslaviti 30. godišnjicu pada Berlinskog zida. Ovom zemljom, međutim, preovladava mračno raspoloženje, a “navijača” koji danas zagovaraju ujedinjenje dve Nemačke će biti tek šačica i tek sporadično – posebno na istoku, donosi New Europe.

Kandidatkinja AfD-a, Spring-Raeumschuessel sa bivšeg komunističkog Istoka rekla je da nemačka kancelarka Angela Merkel “ništa nije razumela”

Danas se više od trećine stanovnika bivše Istočne Nemačke opisuje kao građani druge klase. Suprotno njihovim očekivanjima – u vreme ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine – istočni deo zemlje (bivši DDR) nije postao tako bogat kao zapad. Iznenađujuće je što Istočni Nemci danas razmišljaju, osećaju i glasaju drukčije nego Zapadni Nemci. U stvari, Nemačka je jedna zemlja sa dve duše.

Poslednji dokazi za to stigli su 1. septembra, kada je ksenofobična desničarska Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland, AfD) obezbedila čvrsto drugo mesto na regionalnim izborima u istočnonemačkim pokrajinama Saksoniji i Brandenburgu, sa 27,5% odnosno 23,5% glasova. U zapadnonemačkim “državama” (samostalnim federalnim jedinicama) izborni udeo AfD-a je obično polovina od procenta dobijenog na istoku.

Politička podela Nemačke na istok i zapad odražava oštre ekonomske razlike. Između 1991. i 1996. godine, prihod po glavi stanovnika u Istočnoj Nemačkoj povećao se sa 42% na 67% nivoa primanja radnika iz zapadne Nemačke. Ali i 20 godina nakon 1996. godine, ova brojka se popela samo na 74% (tj. za sedam odsto). Drugim rečima, proces ekonomske konvergencije između Istočne i Zapadne Nemačke posle 1989. godine u velikoj meri se zaustavio pre oko 25 godina. Prognoza bivšeg kancelara Nemačke Helmuta Kola iz 1990. godine o „cvetajućim krajolicima“ na Istoku još uvek se nije ostvarila.

Ekonomska konvergencija unutar Nemačke uglavnom je zastala kao rezultat političkih odluka. Uoči ponovnog ujedinjenja u oktobru 1990. godine, vlada Zapadne Nemačke odlučila je preko noći da liberalizuje trgovinu sa Istočnom Nemačkom. Uklonjene su sve prepreke za protok kapitala i radne snage, a „Ostmark“ (istočna marka) u Istočnoj Nemačkoj pretvorena je u „Nemačku marku“ (Deutsche Marks) po stopi od 1: 1 za manje iznose i 2: 1 za veće iznose. Valutna reforma uzrokovala je porast zarada građana Istočne Nemačke do nivoa radnika Zapadne Nemačke, iako je istočna produktivnost iznosila samo 10% od one na Zapadu. Kao rezultat toga, proizvodni sektor Istočne Nemačke je preko noći bankrotirao, a njene firme izgubile su sva svoja istočnoevropska tržišta.

Vlada Istočne Nemačke je 1990. osnovala novi super-autoritet, tzv. Trojhandanštalt ili kraće Trojhand (Treuhandanstalt), istočnonemačku agenciju koja je nakon pada Berlinskog zida trebalo da izvrši privatizaciju socijalističkih fabrika i preduzeća, kako bi se pomoglo proizvođačima ove zemlje da prežive tranziciju. Agencija je privatizovala i prodavala istočnonemačke kompanije i imovinu zapadnim firmama, često po simboličnoj ceni od jedne nemačke marke u zamenu za garancije za posao nekvalifikovanim radnicima, sigurnost tržista, plasman i neki profit. Ova ogromna subvencija dala je zapadnonemačkim firmama podsticaj da se presele na Istok, iako su niske plate radnika na istoku izgubile svoju komparativnu prednost. Program je izvrsno funkcionisao: do 1994. godine, privatizaciona agencija Treuhandanstalt je prodala skoro sve istočnonemačke firme zapadnim investitorima, a agencija je rasformirana.

Jedno vreme je ekonomija istočne Nemačke naglo rasla i počela da dostiže zapadnu Nemačku. Ali, bez Trojhanda, koji je dotad „dolivao“ dodatne subvencije, zapadne firme nisu želele da ulažu u Istočnu Nemačku. A kako su investicije presušile, proces konvergencije Istoka se zaustavio.

Istočni Nemci su, u međuvremenu, mrzeli Treuhandanstalt i smatrali ga za telo koje dragocenu imovinu „naroda i države“ ustupa zapadnim firmama. Prvi predsednik agencije, Detlev Rohveder (Detlev Rohwedder) ubijen je 1991; čak i danas, dve populističke nemačke stranke – levičarska Die Linke i desničarska AfD – okrivljuju ovu organizaciju za ekonomski položaj i „zli usud“ bivše Istočne Nemačke.

Posle 1989. godine, Istočnim Nemcima je rečeno da ne postoji alternativa Treuhandanstaltu, jer nisu imali kvalitetne proizvode koje bi mogli da prodaju. Ali zakon uporedne prednosti (tj konkurentnost cena na osnovu niskih troškova proizvodnje), funkcioniše po ključu da država uvek ima šta da proda ako su plate i cene dovoljno niske. Nažalost, visoke plate i cene proistekle iz reforme valute 1990. sprečili su da ekonomija Istočne Nemačke napreduje poput ostalih istočnoevropskih država nakon pada komunizma.

Narativ o tome da se „nema šta prodati“, kao i da je „niska vrednost proizvodnog sektora“, imao je štetan uticaj po psihu istočnih Nemaca. Ljudi su osećali da su u zahuktaloj tržišnoj ekonomiji obezvređeni, a samim tim su počeli da gube i osećaj sopstvenog dostojanstva. Autorka ovih redaka, Dalija Marin je devedesetih godina radila na Univerzitetu Humboldt u Berlinu, na istoku grada, i iz prve ruke iskusila je ovaj osećaj obezvređenosti, koji je i te kako prisutan među Istočnim Nemcima.

Najveća greška nemačke vlade bila je, međutim, „demontaža“ Treuhandanstalta nakon što su svi pogoni, fabrike, preduzeća i proizvodna sredstva na Istoku prodati. Umesto toga, ova je agencija trebalo da nastavi da nudi subvencije stranim firmama spremnim da ulažu u Istočnu Nemačku, ne bi li na taj način kompenzovali nerealno visoke „subvencionisane“ plate, koje su u tom momentu primali Istočni Nemci a u svrhu „podizanja tasa na vagi socijalne pravde“ u odnosu na primanja zapadnih Nemaca.

Ali, nikada nije kasno da Nemačka ponovo pokrene proces ekonomske konvergencije. Ohrabrujuće je to što nemačka vlada trenutno raspravlja o tome kako stvoriti ekvivalentne uslove života (gleichwertige Lebensverhältnisse) i na istoku i zapadu zemlje. Ponovnim uvođenjem ekonomskih podsticaja za strana ulaganja u Istočnoj Nemačkoj, kreatori „svenemačke“ politike još uvek bi mogli da doprinesu „procvatu istočnonemačkog pejzaža“ koje je Kol sa toliko elana zazivao.

Berlinski zid (1961), uoči njegovog završetka (foto:NATO) 

Štaviše, ekonomski oporavak na istoku ne bi doneo samo materijalne koristi. „Uspon nemačkog istoka“ takođe bi doprineo zalečenju psiholoških ožiljaka i raspolućenosti Nemačke na „istočne“ i „zapadne“ Nemce. Na taj će se način umanjiti i verovatnoća da istočni Nemci i dalje glasaju za ekstremističke partije koje se hrane njihovim strahovima.

Dalia Marin je profesorka ekonomije na Mašinskom fakultetu u Minhenu (Technische Universität München, TUM) i istraživač pri Centru za ekonomske politike

 

New Europe

Germany’s divided soul

Napomena: iako je tek naknadno primećeno da se prevod ovog teksta Dalije Marin pre nekoliko sati pojavio i u našim medijima (Danas), i to pod gotovo istim naslovom (jer se drukčije, po logici, i nije mogao “prepevati”), izuzetno nas je obradovala činjenica da je ovo, na neki način pohvala autorki – Daliji Marin; a ona će već “na neki volšeban način” doznati da je bila “predmet obožavanja nekolicine entuzijasta sa brdovitog Balkana”. 

Tesla “trojka” vs. “nešto” sjajno iz Kine


Svrha ovog teksta je čista zabava sa tek prstohvatom ozbiljnosti (jer su podaci autentični). Dakle, “uporedna zabava”: s jedne strane je Tesla Model 3 i, nasuprot ovom kompaktnom luksuznom sedanu, 20 kineskih EV-ova koji nekako liče na Forda Raptor, ali s nalepnicom „Jeep“ na njima. 

Vreme je za “male Šerloke” koje smo pre nekog vremena ostavili u ovoj priči. Recimo da ste odlučili da je pravo vreme da napravite skok ka električnom automobilu, i, recimo, da u staroj, već natruloj papirnoj kesi slučajno imate nekih 35.000 dolara “niotkuda”. Tu su brojne mogućnosti, ali želim da se usredsredim na dve najčešće opcije koje se dobijaju unakrsnom pretragom. Da li bi trebalo da kupite, recimo, jednog Teslu „trojku“ ili 20 ovih čudnih kineskih, praktično bezimenih elektro-vozila, koji su pomalo nalik na umanjene verzije Fordovog modela Raptor iz Alibabe? Ovo nije lak izbor, ali tu sam da vam pomognem, piše Džejson Torčinski za Daily Jalopnik. Ideja o “elektro-autiću” je potekla sa Zapada, ali je ovo kinesko vozilo “začeto” u Kini… da bi, potom, prešlo granice istoka i u punom sjaju opet zablistalo na Zapadu…

Za ovo poređenje takođe postoji neobično aktuelan ugao i perspektiva: pre samo nekoliko dana šef Alibabe Džek Ma je raspravljao s izvršnim direktorom Tesle Elonom Maskom na Svetskoj AI konferenciji u Šangaju. U slučaju da vam deo ovog nadmetanja tipa „Alibaba protiv Tesle“ nije bio dovoljan, rado ću vam pružiti jedan nadasve zabavan „pregled situacije“.

Pogledajmo naše konkurente ovde: većina ljudi je upoznata sa Teslinim modelom 3, elegantnom električnom limuzinom sa četvoro vrata i oko 258 konjskih snaga a sa dometom od nešto preko 350 kilometara. U svojoj najzastupljenijoj verziji cena mu je  35.000 dolara.

Automobil Alibaba čini se da je Furkika Fur-RAPTOR i predstavlja, jedno malo „kutijasto“ vozilo sa četvoro vrata sa prednjim trapom dizajniranim po ugledu na SUV, i koji, kako se čini, smišljeno pripada automobilu Ford F-150 Raptor:

Iz nekog razloga, mnoge od ovih slika na šasiji imaju i nalepnice „Jeep Electric Vehicle“ zalepljene sa strane (obično na vratima), iako uopšte nemaju nikakve veze sa džipovima. Fur-RAPTOR ima motor od 1200 vati, za koji mislim da dolazi – može li to biti u redu? – ispod dve konjske snage ili tako nešto? Nisam baš siguran, ali u svakom slučaju nije toliko (odgovor: 1.609ks).

Pa ipak, može da razvije brzinu od 35km/h, i premda nije dat tačan i zvanično objavljen domet, ima bateriju od 53 ampera. Teslin model 3 poseduje bateriju sa preko 200 ampera, ali sa mnogo više zahteva prema njoj, pa napravimo ovde „školovano“ nagađanje: ako jeftinija kineska vozila male brzine imaju prosečan domet od oko 120 kilometara, hajde da kažemo da ovaj jeftini ima domet od oko 80 kilometara.

A ova “stvar” je jeftina: za 1.650 dolara ćete dobiti jedan takav, zbog čega smo u mogućnosti da uzmemo 20 komada i da i dalje budemo „dobri“ u okviru našeg budžeta koji je u visini cene jednog Tesle 3, to jest od 35.000 dolara.

Pa, hajde da vidimo koji je izbor bolji: jedan Teslin model 3 ili 20 Furkika tip Fur-RAPTOR? Hajde i to da saznamo uz infografiku ispod:

Holy _hit, pazi ti to…(?) Mrtva trka – nerešeno.

Što je, u stvari, sjajna vest, jer to znači da jednostavno ne možete pogrešiti bez obzira na to kakav izbor napravili: bilo da je to poznati premium status EV-a u koji spada Tesla 3, ili flota čudnih, malih nadasve simpatičnih polu-kopija mini-električnih “monstruma”.

Precenjujući sebe (Tesla 3) i ne uočavajući šta se zaista dešava oko vas, gubi se iz vida jedna šira, realnija slika; gubi se iz vida svrha, funkcionalnost i ono što je zaista potrebno uraditi da bi se izašlo u susret zahtevima “običnog” čoveka.

U kakvim fascinantnim vremenima živimo.

 

priča (Jason Torchinsky) i slike: Jalopnik.com

 

Pacifički optički kabl: veza koja ništa ne povezuje


Gugl i Fejsbuk, ali i mnogi drugi američki preduzetnici koji su uložili stotine miliona dolara u Pacifički optički kabl (Pacific Light Cable Network, PLCN) doživeli su težak udarac od svoje vlade. Naime, američke bezbednosne procene su “spustile rampu” na ovaj poduhvat. Time je ovo veoma skupo ulaganje preraslo u finansijski šok, bez izgleda da će im se investicija vratiti, a kamo li isplatiti.

Submarine Networks

Najnovija žrtva trgovinskog sukoba između Sjedinjenih Država i Kine mogao bi biti novi, delimično podmorski kabl koji povezuje Hong Kong i Los Anđeles. Projekat polaganja optičkog kabla na dno Pacifika obećava „velike brzine, nisku latenciju i sigurniju propusnost za sve korisnike interneta“, a projekat su podržali američki tehnološki orijaši Google i Facebook (među ostalima). Ovo je najnoviji primer na koji način američka industrija i preduzetnici postaju “kolateralna šteta” međunarodne “visoke politike”, bivajući neprestano na udaru eskalirajućeg trgovinsko- tehnološkog rata između ove dve supersile.

Teško da je iznenađujuće to što je ovakva, direktna veza između dve zemlje pokrenula pitanja nacionalne bezbednosti – imajući u vidu paralelnu globalnu raspravu o kompaniji Huawei i 5G mobilnoj tehnologiji, ali i sopstvenim ulogama u prenošenju podataka internetom širom sveta. Prema izveštaju objavljenom u međunarodnom poslovnom dnevniku Wall Street Journal, “američki zvaničnici žele da blokiraju” ovaj projekat, „a shodno proceni američke nacionalne bezbednosti i uz opciju ‘razmatranja’ pravila o internetskom povezivanju Sjedinjenih Država i Kine.”

Pacific Light Data Communication u ovaj svoj projekat ulaže 300 miliona dolara za 12.8 hiljada kilometara optičke internet-veze, “kako bi se instalirao prvi podvodni kabl koji direktno povezuje Hong Kong i Sjedinjene Države.” Problem je u – vremenu. Tokom međuagencijskog panela za ocenjivanje (bezbednosti), koji je vodilo Ministarstvo pravde, direktna veza između SAD-a i Kine, podržana od strane kineskog investitora (Pekinška kompanija Dr. Peng Telecom & Media Group – jedan od najvećih kineskih domaćih telekomunikacionih igrača), nije mogla doći u osetljivijem trenutku.

Po ocenama bezbednosnih rizika po telekom mreže, koje su se čule na ovom američkom panelu za evaluaciju komunikacija, poznatijeg kao „Team Telecom“, ovo bi bio korak bez presedana. Dosadašnji projekti koji povezuju SAD sa Kinom odobreni su, uz garancije da se „američka taktika sastoji u preduzimanju koraka kako bi se „strani faktor“ blokirao ili mu se uskratio internet saobraćaj“. Ali, vremena su se promenila pa, zapravo, teško da je iznenađujuće što „panel“ razmatra svoj “pristup” i želi blokadu ove veze – a s obzirom na širi kontekst.

 

Zak Doffman je stručnjak za kibernetsku bezbednost, pitanja privatnosti i masovnog nadzora

 

Forbes

US Open: praznik vrhunskog tenisa i hrane


Malo mesta, evo Serene i Novaka: Evo ko su „foodie“ superzvezde ovogodišnjeg US Opena:

Poslovni magazin „Preduzetnik“ (Entrepreneur) se susreo sa slavnim kuvarima koji su posluživali ukusne poslastice ali i „servirali“ ponešto od svoje poslovne visprenosti iza kulisa  turnira US Open 2019.

I dok Nadal i Federer na gotovo mitskom teniskom borilištu „Artur Eš“ serviraju loptice brzinom od preko 200 kilometara na sat, grupa kulinarskih superstarova u službi „belog sporta“  pripravlja teniserima izuzetno atraktivna jela na mestu gde se, zajedno sa fanovima, hrane tokom boravka na ovom njujorškom turniru: u pitanju je „Food Village“.

U današnje vreme prezasićenosti svakovrsnim „senzacijama za dušu i telo“, svako ko ima usta može da potvrdi jednu stvar: hrana je možda jedan od poslednjih preostalih podsticaja koji nekoga mogu inspirisati da napusti svoju kuću, jer… vanvremen je fenomen privlačnosti sjajnih jela (koja gotovo svakome mogu naterati vodu na usta); USTA, američka teniska asocijacija (United States Tennis Association) posvetila je dodatnu pažnju ovogodišnjim đakonijama koje će kraj borilišta pratiti takmičare. “U. S. Open počinje sjajnim tenisom, ali to je tek početak”, rekao je za Entrepreneur Lu Šer (Lew Sherr), direktor odeljenja prihoda za imovinu pri USTA. „Naši navijači su na terenu osam do devet sati, a tenis je samo deo iskustva. Ponosni smo na neverovatne mogućnosti za ručavanje koje su razvili najpoznatiji kuvari, uz fantastičan šoping uključujući samopregorno osoblje iz prodavnica Polo Ralf Loren, angažovanje sponzorskih aktivnosti – i, naravno, nijedna poseta Open-u ne bi bila potpuna a da se u barovima kraj borilišta ne proba njihov zvanični koktel „Grey Goose Honey Deuce.”

Foto: Dan Bova (koji je možda probao više od dva)

Na početku ovogodišnjeg turnira, magazin Entrepreneur je pozvan da proba hranu i odabere ovogodišnje”kreativitete” nekih nagrađenih kuvara koji su ljubiteljima tenisa na tribinama donosili slatke i slane poslastice koje život znače. Evo šta su neki od njih imali da kažu.

Kuvar Tom Colicchio ‘Witchcraft’, o spremnosti na sve:

“Pre dve nedelje, nismo bili ovde na američkom Openu! Neko je odustao u poslednjoj sekundi, pa smo dobili telefonski poziv: „Imamo mesto; Da li ga želite? “A mi smo rekli:„ Da, pa naravno! “Po meni, nije stvar da kažemo svom timu „ma batali, šta to radiš “, već pitanje: „U redu, šta treba uraditi da bismo ovo ostvarili?“ Okupili smo svoje ‘trupe’, čak je i naš CFO (finansijski direktor) sinoć bio ovde pripremajući cvetne aranžmane na našem štandu. Tako da su sve ruke bile „na palubi“. To je jedna od velikih prednosti održavanja svog tima kao malobrojnog. Ne mora proći kroz slojeve i slojeve donosilaca odluka; bio je to samo jedan telefonski poziv. A kada se radi o velikim organizacijama, u trenutku kada budete potpuno jasni u odluci, često se dogodi da te ‘šanse snova’ više – nema.“

J.J. Johnston (restoran Fieldtrip), ili kako se isplati trud u poslu:

„Izuzetno sam strastven u pripremanju hrane, i kao mladić koji je tek počinjao u ovom svetu igrao sam razne uloge: Nekih dana bih bio kuvar koji je spravljao hranu po vrhunskim receptima, a već nekog sledećeg sam vlasnik preduzeća koji svodi račune o prihodima i rashodima, dok nekog trećeg dana reklamiram „proizvode“. Volim da sve to radim, ali ponekad poželim da se vratim u kuhinju! Ali, kada je reč o proširenju posla, na to gledam kao na način da drugim ljudima (koji su strastveni u vezi hrane i njenog pripremanja) pružim jedinstvenost koju možda ne dobiju u drugim restoranima. Moj restoran Fieldtrip je u Harlemu, u oblasti sa najvišom stopom nezaposlenosti. Uspeli smo da stvorimo 10 radnih mesta, a šest ih potiče iz lokalne zajednice, kraja u kojem se moj lokal nalazi. Nadamo se da ćemo se, ako tamo postignemo uspeh, preseliti u druge krajeve grada, u neke druge zajednice koje izgledaju kao Harlem i dovesti još više ljudi.

Foto: Darren Carroll/USTA

‘Gvozdeni kuvar’ Masaharu Morimoto o tome kako ostati usredsređen:

„Ne sećam se koliko sam već godina konstantno angažovan na pripremanju hrane tokom U. S. Opena, ali sigurno da možemo da kažemo više od deceniju. Kako volim što sam ovde! Nakon ovog turnira, idemo u Japan, potom u Las Vegas i Čikago na otvaranja. Kompletno sam zauzet! Imam tri različite role u svom životu kao kuvara: možda kuvar danas, a možda striktno poslovni aspekti lokala sutra, možda otvorim nešto dan nakon toga… Mogu da pomešam dve stvari zajedno, ali više od dve – onda ne mogu da spavam. Ovo je moj cilj i moj san. Svaki dan je san. Poslužujem hranu Sereni i Venus Viliams, Naomi Osaki, Đokoviću, Federeru, Nadalu – sve je to san! A onda kada odem na otvaranje u Las Vegasu, to je moj cilj i moj san koji ostvarujem. Svaki dan je drugačiji cilj i drugačiji san. “

Foto: Darren Carroll/USTA

Šef kuhinje Žak Tores (Jacques Torres, Jacques Torres Chocolate), ili kako postati ime i veličina u kuhinji:

„U našoj TV emisiji „Nailed It!“, sve što radimo je da pijemo votku i šalimo se s drugima. Sviđa mi se! Obožavam da se zabavljam, ali sebe definišem kao veoma ozbiljnog kuvara. Morate biti ozbiljni u onome što radite. Uvek kažem kuvarima koji tek počinju: Nikad ne radi za osrednje mesto. Uvek se povezujte sa najboljima. To je put do uspeha. Zato se usklađujem sa sjajnim događajima poput ovog, gde imate najbolje od najboljih igrača na terenu i najbolju hranu koja vam se servira uz najbolje sportiste kraj vas. To vas uzdiže i nagoni da iz sebe izvučete najbolje. Uvek sam impresioniran kada vidim ove neverovatne stvari koje rade drugi kuvari i kažem: „Moram da ažuriram/ apdejtujem/ unapredim svoju igru!“ Što je veća kompetitivnost i rivalitet, više je i motivacije da se bude velik. “

Uzgred, ali ne i najmanje važno – naprotiv: pokušavamo da razotkrijemo nedokučivu misteriju koju za nas (kao i sve ostale u Srbiji) predstavlja Google Translator. I, zbog čega raw draft teksta sa engleskog uvek izbacuje u ijekavici, kada je na ovim prostorima zvanično ustanovljena ekavica (???)

Dan Bova, Entrepreneur (27avg 2019)

Mirnim putem, na kraju puta – zbogom Hong Kongu


Odgovor Pekinga ovog puta nije ni nalik onom od pre tri decenije sa trga Tjenanmen: Šenžen, urbani, industrijski i poslovni titan i prvi „komšija“ Hong Konga planira da se čitav biznis, industrija i poslovi „izvuku“ iz „Mirisnog zaliva“ (prevod sa kantonskog za Hong Kong) i prebace u ovaj grad. Kina, kao odgovor na ovu situaciju, podseća da se njeni planovi projektuju u periodu od hiljadu i više godina od danas, i to je ono u čemu se istok tako razlikuje od zapada. I zato, možda ovo bude jedno prilično kratko „zbogom“, kojim će Hong Kong biti ispraćen na put koji mu predstoji – bez podrške svoje matice, piše kolumnista dnevnog lista-portala South Morning China Post.

Alex No (SCMP)

U skorijoj budućnosti, ukoliko ne promeni kurs, Hong Kong će biti nesigurniji i nestabilniji, dok će Šenžen biti sve manje neslobodan a sve prosperitetniji.

Hong Kong je bio zabludeli sin Kine. Sada brzo postaje crna ovca porodice. Trebalo je da pod svoje okrilje uzme Šenžen. Ali, mlađi brat se pokazao daleko uspešnijim i pouzdanijim.

U međuvremenu, jednom visoko cenjeni sin povremeno pati od faza mentalnog sloma, što dovodi do sve težeg samopovređivanja. Hong Kong ne može da odluči da li je istočni ili zapadni, kineski ili belog čoveka sa zapada.

Ponekad, čak, poriče da je kineski i pokušava da odbaci svoju porodicu. Ovakvi samoinicijativno stvoreni problemi trebalo bi biti očigledni za sve koji sa strane posmatraju uz malo objektivnosti i zdravog razuma. Ali, na zapadu, roditelji su ti koji uvek snose krivicu.

Roditelji, doduše, počinju da shvataju da je bludni sin zapravo izgubljen slučaj, sa grandioznim snovima o svojoj sopstvenoj vrednosti i iskrivljenim identitetom. Nije ni čudo što su odlučili da bogatstvo i zaostavštinu porodice prenesu svojoj „polubraći“ i „polusestrama“.

Uzgred, Kina je predstavila detaljan plan reformi kako bi Šenžen postao model grada za čitav svet.

Pet razloga da živite u Šenženu (a ne u Hong Kongu). Foto: Financial Times – Property Listings

Tako bi trebalo čitati i razumeti novu direktivu koju je objavilo kinesko Državno veće, a kojom je najavljena nova politika podizanja statusa Šenžena kao autonomnije regije i posebne ekonomske zone (status zapravo identičan onom koji danas ima Hong Kong – za početak). Reforme će se u tom pravcu događati u najbržim i najširim potezima, i to pre svega u pravnom, finansijskom, medicinskom i socijalnom sektoru – za početak.

Već godinama nacionalno IT i startup središte, kao i čvorište visokih tehnologija, Šenžen će reformisati poslovnu regulativu, zakone i propise biznisa u skladu sa međunarodnim standardima, istovremeno predlažući povoljniju regulativu i uslove za podsticanje domaćih i stranih investicija i akvizicija.

 

SCMP

 

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (3/3)


WineNews.it

Uskoro će ponoć 25. oktobra kada Lebron Džejms, Dvejn Vejd i Ajsajah Tomas (Isaiah Thomas) ulaze u jedan ugodan restoran u njujorškom Grinič Vilidžu, nakon što su od Netsa izgubili s pet poena razlike. Zidovi od cigle na jednoj strani trpezarijske sale, zajedno sa srednjovekovnim dekorom i tirkiznim pločicama – lokal odiše suptilnom tropskom vibracijom; čitav zid iza bara je prekriven klasičnim staklenim čašama. Iako se u ovaj restoran može udobno smestiti tek oko 14-15 ljudi, večeras će ih biti blizu 25, zahvaljujući njihovim prijateljima i saradnicima.

Uskoro pred njih „ateriraju“ obilne porcije italijanskih specijaliteta; crveni sos, začinjeni rigatoni, piletina u sosu od parmezana. A šta bi popili? Pa, restoran je poznat po svojim „kraft“ koktelima, tako da jedan od poslužitelja očekuje da za njihov sto donese bocu tekile „Don Julio 1942“, i to će biti to… Ali – ne baš. Naručen je jedan oregonski pinot noir sa menija kuće, a jedan od njih trojice na večerašnjoj zabavi otkriva boce starog „Barola“ iz svog privatnog podruma. Tokom naredna tri sata možda se otvori barem pet-šest flaša, i svaki put kada bi se otvorila neka nova, atmosfera postaje ozbiljnija: Igrači okreću čaše, mirišu vino, pijuckajući ga i raspravljajući o svojstvima. Vade mobilne i prave fotose na kojima se vide vinske etikete – one koje su upravo probali – a onda se prijavljuju na nešto što se zove „Vivino“.

Christie’s

Vivino, danska aplikacija lansirana 2011. godine kreirana je kako bi pomogla onima koji vole vina ali se profesionalno ne bave njima da se kreću bezbedno i ugodno u „zastrašujućem svemiru vina“, uglavnom omogućavajući korisnicima da slikaju etiketu i da im se omogući trenutni uvid: napomene za degustaciju, uparivanje vina i hrane, ili kolika je njihova prosečna maloprodajna cena.

Smatrajući se najvećom vinskom zajednicom na svetu, Vivino omogućava korisnicima da kupuju vino – a ako uživate u boci, nudi preporuke i za neke druge, koje biste takođe mogli voleti. Godinama najpopularnija aplikacija za ljubitelje vina svih nivoa znanja i upućenosti u ista – ali takođe i najveća onlajn “pijaca” za trgovinu vinima – Vivino danas ima bazu podataka o vinima koja sadrži više od 10 miliona različitih vina i ima 35 miliona korisnika.

“Respekt za moju Vivino aplikaciju”, kaže Kari (Curry). Kao što Kevin Love kaže, “To je kao Netflix za vina.” Za Si-Džej Koluma, beka Portland Trejl Blejzersa, Vivino je „aplikacija koja ti promeni život“.

LinkedIn

Sve što je potrebno je da držite objektiv mobilnog na15-ak centimetara od flaše i okinete, a Vivino će vam obezbediti povratnu informaciju-ocenu kvaliteta vinske etikete koju ste upravo uslikali; ocena je zasnovana na desetinama hiljada mišljenja korisnika aplikacije (i isto tolikog broja ljubitelja vina). Aplikacija „smisleno organizuje“ vaša skenirana vina, kreirajući grafikone i statističke „pite“ koje prikazuju profil ukusa korisnika. Korisnici mogu pratiti „vinske pasoše“ svojih prijatelja i proučavati njihove vinske odabire – prijatelja poput, recimo onih koji pripadaju „degustatorskoj grupi sa banana-čamca“ (Banana Boat Tasting Group), NBA basketaša koji su pritom i pasionirani enofili. Ali, ukoliko se sticajem okolnosti dogodi da su korisnici aplikacije Vivino uz to vrhunski NBA košarkaši, i to oni popularni u čitavom svetu, onda korisnici mogu pronaći nemerljivo više informacija o vinima ako ih zaprate tj obrate pažnju na njihov izbor.

Vezni igrač „Jastrebova iz Atlante“, Kent Bejzmor (Atlanta Hawks, Kent Bazemore) ima, kako kaže, pre svega da zahvali supruzi koja ga je uputila u prva saznanja o svetu vina, uvodeći ga najpre u crvena vina, naime, bio je to jedan pinot noir, ali takođe hvali veterane sa kojima je sarađivao: Korvera, Pola Milsapa, Ričarda Džefersona (Paul Millsap, Richard Jefferson). “Glatko je (bez opore note), a mamurluka nema”, kaže on. “Pomaže vam da se opustite pre spavanja.”

Večita dilema talijanskog Pijemonta: Barbaresco sa finesom ili žustri Barolo?

Rajan „Twin Towers“ Anderson, navalni igrač hjustonskih „Raketa“ (Ryan Anderson, Huston Rockets) i njegova supruga su prošlog avgusta za svoj medeni mesec otišli na Novi Zeland – samo zato što Anderson toliko uživa u lokalnom ostrvskom sovinjonu.

Bek filadelfijskih „Seventi-siksersa“ Džej-Džej Redik (76-ers, J.J. Redick) je vina počeo da pije tokom rane faze svoje NBA karijere, kada su ga najviše interesovali kaberne i šardone. Danas više voli boce nekog „Baroloa“ i burgundca, a supruga mu je za rođendan nabavila bocu koja spada u klasiku vinskog panteona: Domaine de la Romanée-Conti, ili „di-ar-si“ (“DRC”), kako ga prepoznaju u vinskom sazvežđu. Rediku su, kad su ga 2006. draftovali, u vidokrugu najčešće bili, recimo, neka boca votke, ili konjaka Hennessey, ili pakovanje „dvanaestica“ Coors Light-a koji bi se ispijali tokom klupskih letova – i to je u osnovi bilo to. A danas? Redik kaže: “To su gotovo isključivo vina.” (Barolo, italijansko vino za koga mnogi kažu da je „vino kraljeva i kralj vina“. Proizvodi se u provinciji Kuneo, u jugozapadnoj Albi u Pijemonteu. Barolo je, zapravo, selo po kome je vino dobilo ime. Zajedno sa svojim komšijom, Barbareskom, daju neka od najkvalitetnijih vina koja se prave od sorte grožđa Nebiolo, nastao od reči „nebia“ (magla). Pijemont je na severu Italije, na završetku Alpa, sa vinogradima u kotlinama koji su često zavijeni jutarnjom maglom; otuda je potekao i naziv ove sorte grožđa).

Džej-Džej Redik

Za Luola Lenga, napadača Lejkersa, ulazak u carstvo vina dogodio se 2013. godine kada su Čikago Bulsi (s kojima je tada bio) igrali predsezonske mečeve u Brazilu. Izašao je sa Batlerom, Nazr Mohamedom i Hoakimom Noahom, kada im se ulučila prilika da uživaju u jednom argentinskom malbeku.

Ni Šon Livingston (Shaun Livingston) nije ulazio u „vinski zabran“ pre no što je ušao u NBA, ali je svoje prve godine u vrhunskoj košarkaškoj areni proveo sa Klipersima, družeći se s napadačem-veteranom Eltonom Brendom i bekom Kutinjom Moblijem, “velikim poznavaocima vina”, kako kaže Livingston – a danas je „u ljubavi prema kaberneu. Više voćnog bukea, smelog, malo starijeg”, kaže on. Teško da je Livingston jedini od NBA igrača koji stanuje na manje od sat vremena vožnje od jednog od velikih vinskih regiona sveta; u vinima, kao i on, uživaju i Kari, Durant, Nik Jang i Drejmond Grin (Curry, Durant, Nick Young, Draymond Green).

Onda je tu i Mekolum (McCollum), koji danas voli pre svega pinot noir („Večeras ćemo imati puno pinoa!“, izjavio je nakon nastupa u januaru kada je za svoj tim obezbedio 50 poena u meču); on ima podrum u kojem se nalazi 500 boca. Njegov suparnik i „kolega po basketari“, Demijen Lilard (Damian Lillard) uživa u dobrom rizlingu. Napadač Evan Tarner je takav obožavalac da, kako kaže Mekolum, provodi dane i dane u lokalnim vinarijama. “Nisam ni znao”, kaže Mekolum. “Kazao mi je, a ja sam mu rekao: ‘To s vinima radiš čitavu godinu, i još uvek mi nisi rekao?’ To me je ‘malo’ i uzrujalo.”

Trener San Antonio Spurs-a Greg Popovič je, mora se reći, cenjen u svetu vina, s prijavljenim podrumom od 3.000 boca, kako je istaknuto u magazinu za vinsku kulturu, Wine Spectator. Pop, međutim, ima prednost u odnosu na mnoge igrače koji su novajlije u „pozlaćenom grožđu“; pa, ko je među njima sada najveći znalac? Odgovori se razlikuju, osim ako ne pitate Entonija. „Verovatno bih (ja) bio taj momak“, kaže on ponosno i bez oklevanja.

Ali šta je sa Kobijem “Vino” Brajantom? Ikona Lejkersa (i veliki posvećenik u jogu, baš kao i LeBron) ne zadovoljava uslove za svoj „sobriquet“ to jest nadimak (Vino) kojeg je prihvatio 2013. godine (ali ne zbog naklonosti prema vinima!), nakon što je čuo da „njegova igra, kako vreme prolazi, stari na isti način (kao i vina). “Usput, nešto sam načuo da crvena vina idu bolje uz biftek”, kaže Brajant uz smeh. “To je otprilike sve što znam o njima.”

Kada Brajant i Entoni izađu na večeru, Brajant prebaci vinsku kartu preko stola: “Melo”, kaže on. “Hajde ti” (Do your thing).

Džimi Batler je na Olimpijske igre 2016. doneo boce pinoa noar u svom vinskom koferu (Dwight Eschliman/ ESPN)

Jul je 2015. godine, a Kris Miler (Chris Miller) je na svom uobičajenom dnevnom poslu u skladištu tehnološke firme u centru Los Anđelesa, gde su se okolnosti slučile tako da Kris Pol bude takođe tu, kako bi snimio reklamu u sklopu dobrotvorne akcije.

Neko je Polovoj ženi napomenuo da je Miler takođe majstor-somelije – „izvanredno ekskluzivna titula“ (Uzmimo u obzir da je 279 trenera i igrača ušlo u Kuću slavnih košarkaša; od njih, 236 su majstori somelijei). “O moj Bože, Kris voli vino”, kaže Miler, objašnjavajući da su imali vrlo dobru bocu samo noć pre. Okreće se supruzi. „Pokaži mu svoju aplikaciju.“ Pol otvara Vivino i pokazuje Mileru fotografiju „sinoćnjeg“ vina.

Miler kaže da mu se takve stvari događaju s vremena na vreme, i da obično imaju slabog efekta. Zamislite da ste šahovski velemajstor, a da je neko ko je tek slučajno pored vas za tablom želeo da porazgovara s vama o šahovskoj strategiji. Tako je to. Ali tada se učitava slika koju je napravio CP3 (nadimak Krisa Pola) – a to je „Domaine Marquis d’Angerville Volnay Taillepieds“.

Miler je tu napravio stanku. Vrhunski crveni burgundac, gladak i blagonaklon, graciozan, ali teško ga je naći (proizveo ga je mali proizvođač koji nije baš neko zvučno ime i „na prvu loptu“; vino za koje neki somelijeri koje Miler poznaje čak nisu ni čuli. Ali je izvrsno; vino koje biste pili samo ako biste zaista znali o kakvoj je boci i vinu reč).

“Niko ne govori o automobilima ili nakitu. Samo o tome ko može da donese najbolju bocu vina.”

U svetu enofila postoji klasa bogatih konzumenata koji se najbolje mogu klasifikovati kao “lovci na trofeje”: oni koji tragaju samo za bocama zbog kojih, da biste ih kupili, morate da opljačkate banku. Takva vina su, recimo, Domaine de la Romanée-Conti ili Screaming Eagle; ali, ovakve bogate vinofile baš i ne zanima priča, informacije o tim dragocenim bocama; oni se, inače, slabo razumeju u vina. Ali, kako je već Miler komentarisao bocu koju je doneo Pol: “To (skupo vino) nije nikakav trofej. To je nešto što istinski ljubitelj vina pije jer je vrsnog ukusa, a ne zato da bi se pokazivao pred drugima.”

Ako je Miler impresioniran Polom, onda je Pol još više impresioniran Milerom (“Jeste li ikad videli film ’Somm?’ Pol u jednom trenutku kreće da traži ovaj dokumentarac o gotovo nadljudskom naporu četiri vinska aspiranta da polože ozloglašeno brutalni majstorski ispit za somelijera, sa prolaznom stopom manjom od 10 procenata. “Bila je to jedna od najluđih stvari koje sam ikada video”). Tako se Pol kreće kroz aplikaciju, omogućavajući Mileru da vidi izbore koje je napravila „Banana Boat“ degustatorska grupa sačinjena od NBA ikona, od kojih je svako njihovo vino iz selekcije izvrsno i s razlogom odabrano.

Tokom naredne godine, Pol i Miler ostaju u kontaktu. Miler pomaže u organizaciji jubilarne degustacije vina u Santa Barbari za Pola i njegovu ženu. Pol zatim zove Milera u jesen 2016. “Hej, jesi li u Napi ovog vikenda?” pita ga.

“Oh, trebalo bi da krenem gore večeras”, laže ga Miler koji je do guše u voskiranim čepovima vinarije u kojoj takođe radi, u Marini.

“Zašto ne dođete da večerate sa nama?”, pita Milera a ovaj, naravno, u trenutku „zaboravlja“ sve tekuće obaveze i kreće u trosatnu vožnju od Marine ka dolini Napa, kako bi se sreo sa Polom; mesto susreta je restoran „Press “ u Sent Heleni, gde ga na ulazu dočekuje generalni menadžer.

Vinski podrum restorana “Press”, Sent Helena, Napa, Kalifornija

“Šta radiš ovde? Nisam te video godinu dana.”

“Oh, treba da se vidim s prijateljima na večeri.”

Menadžer ispituje njegov „facijalni pejzaž“, pokušavajući da na Milerovom licu „pročita“ da li je i on deo privatne žurke ili ne, ali ne želeći da odustane od informacija ko je na toj zabavi. Uskoro su u restoran ušetali i Pol… a i LeBron Džejms. Idu ka privatnoj sali restorana koja prima do osam ljudi, uključujući Džejmsa, Pola i njihove supruge.

Tokom sledećih nekoliko sati raskošne večere otvaraju pet-šest boca u cenovnom rasponu od pedeset do hiljadu dolara, od kojih se o svakoj buteljki diskutovalo i u njoj, naravno, uživalo. “Bio sam nekako oduvan u stranu”, kaže Miler. “Mislim, njihova širina znanja i kako su srasli s vinima bila je veća nego što sam uočio i među nekim velikim vinskim kolekcionarima.”

Jer ste vi, na kraju krajeva, kompanija (po sebi) koju vodite…

“Znam da me ne poznajete”, započinje telefonski poziv, “ali imam grupu momaka koje vodim po celoj zemlji, a vaše ime se pojavilo i želeli bismo da priredimo večeru u vašem vinskom podrumu.”

Devinder Batja (Devinder Bhatia), kardiohirurg iz Hjustona nije nimalo iznenađen. I ranije je primao ovakve pozive. Njegov podrum – predstavljen u magazinu Wine Spectator – ima 7.500 boca vrhunskog kvaliteta čija se vrednost ispisuje sa sedam cifara i u kojem, između ostalih, ima i vina iz 1898. Podrum koji je stekao slavu ugostio je dva guvernera Teksasa, bivšeg gradonačelnika Njujorka Rudija Đulianija, teksaškog senatora Teda Kruza, legende NFL-a Džima Brauna i Ronija Lota (Jim Brown, Ronnie Lott), poznatu kulinarsku zvezdu Volfganga Puka i repera Ludacris-a. Na drugom kraju žice, jula 2016. godine, nalazi se Kamal Hočandani (Kamal Hotchandani), generalni direktor Haute Living-a, luksuzne medijske platforme i kontakt-mesta za nekoliko NBA zvezda, gde oni kupuju luksuznu robu, uključujući vina, satove, egzotične automobile i još mnogo toga.

I tako, mesec dana kasnije, prvog avgusta u pola deset uveče, Kevin Durant, DeAndre Džordan i Karmelo Entoni stižu u Batjin dom, kuću u viktorijanskom stilu smeštenu u Muzejskom kvartu u Hjustonu (Museum District).

Sva trojica su u američkoj reprezentaciji, koja je te noći potukla do nogu Nigeriju, uz svoj reprezentativni egzibicioni rekord od  5-0. Za nekoliko dana, ovaj nacionalni američki tim će se uputiti na Olimpijske igre u Riju, ali, pre toga, Entoni želi da poseti Devendrin podrum.

St. Helena Blog

Vino je postala Batjina strast 1990. godine, kada se jedan „Chateauneuf-du-Pape“ iz 1989. godine savršeno upario s njegovim odreskom. Tada je otpočela njegova „fiksacija“ koja će mu u daljem životu poslužiti kao predah, način na koji se oslobađa pritiska nakon posla, pri čemu je njegova profesija, kako kaže, “takve prirode da, ukoliko promašite za milimetar, neko umire” (da podsetimo, Batja je kardiolog).

Večeras niko neće umreti. U stvari, nije bilo tako kasno kada su Durant, Džordan i Entoni otišli do kućice pokraj bazena, spustivši se drvenim stepeništem a potom kroz zakrivljeni kameni svod i prostoriju u kojoj se oseća svežina: u njoj je temperatura vazduha 55 Farenhajta (12.8 Celzijusa), a temperaturu i vlažnost kontroliše aplikacija na Batjinom telefonu. Unutar prostora veličine od 30 sa 35 stopa (2.8m sa 3.25m) nalaze se niše duboke za dužinu dve boce, uz ručno rađene police od mahagonija u koje se može smestiti do 14 hiljada flaša. Kroz drugi kameni ulaz nazire se deo podruma u kojem se Entoni divi bocama s etiketom „Domaine de la Romanee-Conti“: vina koje se smatra jednim od najtraženijih na svetu – iz raznih berbi. Pred njima je dvestotinak buteljki ovog vina: samo ta kolekcija vredi više od pola miliona dolara (dakle, svaka od tih 200 boca vredi u proseku više od 2.500 hiljade dolara).

U narednih nekoliko sati, tokom večere uz koju je bilo posluženo pet vina – sa dva vina po jelu na zabavi za njih, evo, već dvadesetak zvanica – igrači razgovaraju o karakteristikama svakog vina. Durant i Džordan, relativno novi u vinu, favorizuju kalifornijska vina, ali Entoni je svoju ljubav prema bocama usmerio ka „Starom svetu“, to jest Evropi: on pre svega preferira burgunce i bordoe, između ostalih ezoteričnih vina. “Razume se u njih”, dodaje Batja. “Zaista se razume.”

Igrači ostaju do ranog jutra, pucajući na obruče nameštene na Batjinom auto-prilazu, a društvo im pravi Batjin 14-godišnji sin Drejk… sada je negde oko 3 sata ujutro. A sledeći put kada Niksi budu u Hjustonu, za novogodišnji meč protiv Rokitsa, Batja će biti na svom uobičajenom mestu – na sredini terena, odmah iza vlasnika „Raketa“, nekoliko redova od parketa: to su „prajm“ sedišta za koja ima četiri sezonske karte. Dok Entoni istrčava na zagrevanje, zaustavlja se i kreće ka Batji.

“Hej! Dolazim posle utakmice”, kaže Entoni. “Srknućemo malo vina.”

Nakon igre, Entoni odlazi ali ne sa Niksima već s jednim od najpoznatijih teksaških kolekcionara vina.

Vinogorja Pijemonta, regija iz koje potiču Barolo i Barbaresco 

Jutro nakon što su Kavsi napravili vinsku turu kroz dolinu Nape, okupljaju se na treningu u obližnjoj srednjoj školi „Sent Helena“ pre nego što krenu za Solt Lejk Siti. Sedeći sa strane teretane, Džejms je vidljivo veseo. “Imali smo (sinoć) jedan dobar momenat,” kaže on maloj grupi novinara. Zahvaljuje lokalnim vinarima na gostoprimstvu – jer su “bukvalno otvarali boce za ovu priliku, za mene”. Sredinom oktobra, kada su požari minuli, Lebron Džejms je objavio video u kojem izražava svoje saučešće, i moleći se za sve one koji su bili pogođeni stihijom. Ovih dana spomenite vinarima iz Nape ove NBA momke, i taj će se video odmah pojaviti. “To nam tako mnogo znači”, kaže Roberts, “svima nama.”

Roberts, inače takođe majstor-somelijer je takođe i COO podruma Colgin u Sent Heleni, i mada vinarija nije otvorena za javne obilaske i posete Džejms ju je letos posetio sa prijateljima. Kada je stigao, Džejms je na mobilnom proučavao snimke Majkla Džordana. Roberts je komentarisao ovaj prizor: najveći košarkaš koji korača Zemljom, a pored svega još i nezadovoljan, i dalje se fokusira na to da postane „veći i od Džordana“, gledajući na svom telefonu igrača koji je tu titulu držao pre njega.

Tokom dvočasovne posete, Džejms je pokušavao da razume svaki element onoga što je bilo pre njega, i kako se sve to prevelo u – bocu. A Roberts je dostigao svojevrsno Bogojavljenje: Džejms ga je podsetio na druge koji su bili na vrhu svojih fah-oblasti: svi fascinirani, ako ne i opsednuti visokim performansama. “Kada pogledate LeBrona i Krisa Pola i mnoge druge (iz NBA lige )”, kaže Roberts, “proveli su hiljade sati ne samo žrtvujući telo, već i um. I zato je vinski svet baš njima, po mom mišljenju, nešto što je fascinantno.”

Vinogradi Colgin, Napa

I tako, na Colgin-u mogu da sa imanja na obronku posmatraju 20 hektara vinograda zasađenih čokotoma kabernea sovinjon, tako pažljivo uzgajanom da deluje kao da se radi o vrtu sa bonsaijem. Sjajan panoramski pogled sa popločanog dela, gde se dešavaju degustacije sa sjajnim pregledom preko jezera Henesi (Hennessey), koje je nacionalni park. Mogu uživati u Napinom upečatljivo plavom nebu. Mogu se diviti raskošnoj nebeskoj svetlosti poznatoj svima koji znaju Napu, i, što je još bolje od svega, uzgajati neke od najboljih svetskih sorti grožđa. Mogu koračati kroz vinovu lozu, berući grožđe, pitajući se o sunčevoj svetlosti i zemljištu, probijajući se još dublje, možda razumejući bolje od većine ostalih kako se odgaja i kako se stvara nešto divno.

 

U susret još jednoj berbi i trenutku kada se rađaju nova vina, ovom vinskom sagom nas je zabavio 

Baxter Holmes, ESPN.com

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (2/3)


U desetinama intervjua sa igračima kao i onima iz vinarske industrije koji su komunicirali s njima – vinarima, kolekcionarima, master-somelijeima – jedno je jasno: ikone američkog basketa izrastaju u enofile. Ali, ako se pitate koja je ekipa u NBA ligi najopsednutija vinom, teško da ćete pobediti one čije su boje, kako i dolikuje, „vino i zlato“ (boje dresova Cleveland Cavaliers-a).

Isaiah Thomas, LeBron James

Nešto kao da je bilo propušteno u vezi „Kavsa“, kao da im je nešto stalno izmicalo – i ne, ne govorimo o ovih poslednjih nekoliko nedelja (tekst je objavljen 13. februara 2018. godine).

Bio je februar 2014. godine, a Dejvid Grifin (David Griffin) upravo je imenovan za vršioca dužnosti generalnog direktora kluba. Ali, kada je počeo da ispituje i „opipava puls“ igrača, kakav je timski duh i određena „kultura“ uspostavljena među košarkašima i trenerima, otkriće da tu nešto nedostaje. Tražeći šta je to i kako da ga „popravi“, Grifin cepa stranicu bloka trenera Voriorsa, Stiva Kera (Steve Kerr), sa kojim je Grifin zajedno radio u front ofisu „Sansa“ (Phoenix Suns), i koji se zaklinje u moć koju imaju timske večere. I to ne samo bilo kakve, već one u kojima se jela uparuju s probranim vinima. A kada je reč o „vinima i svemu u vezi njih“, Grifin se obraća supruzi, Meredit.

Meredit se obučava za somelijerku i domaćin je seminara o vinu i velnesu, u sklopu svoje kompanije „decantU“. Ona veruje u pretpostavljene i javnosti već poznate benefite od umerene konzumacije vina: da je ono dobro za kardiovaskularni sistem, dobro za srce, i da – ako umete da ga cenite – nadahnjuje na povećanu pažnju i fokus na ostale, podstičući prisutnost u društvu. Ako počnete da primećujete šta „ona osoba“ preko stola miriše u čaši, tada ćete možda početi da na nju obraćate više pažnje.

Razmislite o prizoru od 28. decembra (2018), nakon posete poluspaljenom vinogradu Mayacamas u dolini Napa, dok „Kavaliri“ kreću u vinariju Brand, takođe u Napi, gde ručaju pre nego što se presele u njihovu prostoriju za fermentaciju – „soba“ za degustaciju mladih ali i starijih vina, u kojoj se proverava kako burad i proces fermentacije „rade“. Unutra je osam stolova, od kojih se za svakim nalaze po tri „Brendova“ vina: kaberne sovinjon, kaberne fran i pti verdo (Petit Verdot, „malo zelenkasto“, vrsta crvenog vina od grožđa sitnog zrna koje sazreva kasnije od ostalih sorti – otuda i njegov naziv „verdot“, rođak daleko poznatijeg „velikog zelenog“, Gros Verdot-a). Takođe, na stolu je i njegov „Brio“, kupaž od crvenih bordoških sorti.

LeBron James, Kyrie Irving

Uzgred, kupaža (fr. Coupage) je proces mešanja različitih vina, bez obzira da li su napravljena od istih sorti grožđa ili ne. Cilj samog postupka je stvaranje novog vina, boljeg od pojedinačnih vina korišćenih pri mešanju. Vrši se nakon fermentacije i završava se flaširanjem.

Kupaža menja pojedinačne karakteristike vina (ukus, boju, kiselost) i ne koristi se za poboljšavanje lošijih ili osrednjih vina, već samo da izvuče maksimalne osobine iz onih kvalitetnih.

Kupaže iz Bordoa decenijama slove kao najcenjenija vina u svetu. Sorte koje najčešće čine bordošku kupažu su merlo, kaberne sovinjon, kaberne fran, širaz, karmenere, pti verdo i malbek, a danas se gaje praktično svuda u svetu – kako bi se obezbedila „sirovina“ za kopiranje bordoških vina.

U bordoškoj kupaži, merlo daje nežne arome voća, maline, višnje, crne bobice, džem; kaberne sovinjon suve šljive, kupine, duvan, eukaliptus, ali i duboku boju, tanine i kompleksnost vinu; kaberne fran donosi ljubičice i začine, malbek pojačava boju, pti verdo „napumpava obraze“ vinu punoćom ukusa, začinima i crnim bobičastim voćem. Tu su, u podrumu, i obavezna bačva i barrique burad koja će zaokružiti svaku tipičnu bordošku kupažu.

Kevin Love, Channing Frye

Ovo predstavlja vežbu za izgradnju tima – daleko od suštinskog sastanka tima u svlačionici 25 dana kasnije i niza novih ugovora na isteku prelaznih rokova, kada će klub pustiti šest košarkaša da odu na neko drugo mesto; Kevsi su podeljeni među osam stolova, a igrači rade šta im je rečeno, naime: degustiraju kupaže, a onda nastoje da ih sami naprave: da ih smešaju sa delovima tri druga vina kako bi se uklopili u njihov dobar kupaž. Ne daju im se procenti tipa koliko-od-kog-vina-ide-u-kupažu; moraju ići samo po ukusu. Koristeći staklene izgradirane cilindre, igrači počinju da mešaju, beležeći količine svake sorte koju koriste u kupažu.

Formula za „Brio“: 65% kabernea sovinjon, 30% kabernea fran i 5% pti verdoa. Mnogi su se veoma približili tačnoj formuli, odnosno, propisanom odnosu u kupažu. Ali, kada se pregledaju rezultati, jedan igrač, koji je posetio ovu vinariju nekoliko meseci ranije, krajem avgusta, primakao se najbliže „idealnoj meri“.

“Imam ga, imam!”, ushićeno uzvikuje Kevin Lav (Kevin Love). I doista je blizu, veoma blizu, samo „kap više“ i za procentni poen bogatiji pti verdoom nego što je propisano za ovu vrstu kupaža. Nad njegovim stolom pljušte „petaci“, koje lupaju u znak odobravanja. Vlasnici vinarije obraćaju se Kevinu: “Sa nama je jedan budući vinar”, kažu. “Od svih priznanja u mojoj karijeri, ovo je najlaskavije”, šali se na svoj račun.

Kasnije te iste večeri, Grifin, koji sa suprugom sada živi u Sonomi, stiže u odmaralište u kojem borave Kavaliri, a Kevin Lav će Grifina primiti u medveđi zagrljaj.

“Jesu li vam rekli?”, pita ih. “Bio sam na samo procenat od savršenstva!”

Zamislimo još jedan prizor u svlačionici Cavs-a, nakon što su izgubili od „Kraljeva“ (109-95), drugog gubitka ekipe u onome što će postati gubitnički niz 7-13, a koji će 8. februara dovesti do hitne reorganizacije liste igrača. Sedeći pred svojim ormarićem, napadač Čening Fraj (Channing Frye), koji će biti među šest Kavalirovih igrača kojima se trguje sa drugim klubovima, razgovara o vinu i njegovoj ulozi u timu. “Nije baš kao da pijete viski i neki sokić, kaže Fraj. “Jer, svaka boca vina je različita priča. Mislim da je stvar sa vinima samo slika nas samih i našeg međusobnog odnosa.”

Mnogi, poput Lebrona Džejmsa ili Dvejna Vejda obožavaju Napina velika, odvažna crvena vina. Fraj je preko leta u Oregonu i tamo uživa u lokalnoj vožnji; sada već u srednjim godinama, počinje da voli dobar pinot noir – kao i Kajl Korver (Kyle Korver). Ipak, Fraj se ne boji da proba ni jedan Tempraniljo (Tempranillo) kojeg mu je dao Hoze Kalderon, ili da i sam „uroni“ u vina Južne Amerike.

Ovaj “napitak od grožđa“ je uvek prisutan u avionu tima, gde se tokom leta „ocenjuje“ njegov kvalitet (igrači donose boce, a Fraj ih često dostavlja). To je bio poklon za putovanje tokom njihove najnovije „Secret Santa“ razmene (svako ima po flašu iznenađenja, sjajnog vina kao poklona saborcima iz tima). To možda nije dovoljno, samo po sebi, da bi spasao od „preokreta“ neke igrače sa spiska a oni ostali u redovima Kavsa. Ali, jedan menadžer restorana, zaposlen u hotelu Western Conference koji je ugostio Kavalire, primećuje da kada počne služenje vina, svi košarkaši prestaju sa svojim pričama i uključuju se u biranje „najboljih“. “Svi obraćaju pažnju i pričaju o boji, o nosu, i o bukeu i aromi vina”, kaže menadžer. “To je neverovatno.” Ali ko na ovim večerama naručuje najbolje vino? Fraj, koji još uvek sedi pred svojim ormarićem, naginje glavu napred, a potom je trzne malo unazad, i pravi pauzu dok ne oceni svojstva probanog vina.

“Verovatno Kevin”, kaže Čening Fraj nakon što je „prelomio“; Kevinu, koji sedi desno od Fraja s nogama potopljenim u kiblu s ledom (nakon što je odigrao 30 furioznih minuta protiv Kingsa), imponuje što ga je Fraj pomenuo. On je iz Oregona i ponosi se time što se nije opustio i prepustio nekom slatkom belom vinu već je, umesto toga, odabrao poznata crvena iz svoje države.

“(Kevin) Ima najjednostavniji ukus”, nastavlja Fraj, “ali on, takođe…”

“Najjednostavniji ukus ?!” Kevin Lav ih prekida, razrogačenih očiju, podignutih obrva i glave nagnute napred.

“Mislim na najjednostavnije sklonosti”, kaže Fraj. “Ućuti.”

“Najjednostavnije sklonosti?”, ponavlja u neverici Kevin Lav.

Novinar se ubacuje: “Elementaran, recimo?”

Fraj: “Ne, ne bih rekao elementaran.”

Lav: “Pa, šta onda?”

Fraj: “Baš je prosto: Uvek doneseš solidne boce vina.”

Lav: “Nisam hteo da dođem sa nečim ‘jednostavnim’. “

Fraj: “Koja je reč za to? Veoma solidno.”

Novinar: “Pouzdan?”

Frie: “Eto, baš to.”

Lav: “I sad ispada da ’jednostavno’ znači isto što i ’pouzdano’? E, pa, nije.”

Fraj: “Pouzdan, ukus koji je veoma pouzdan. J_bi se, Kevine.”

Kevin, i dalje strelja očima Fraja, pravi stanku, a onda još jednom ponavlja: “jednostavan?”

“Igram najbolji basket u svom životu a i prilično pijem vino, svakodnevno.” – LeBron Džejms (Dwight Eschliman/ ESPN)

U jutarnjim satima , pre njihovog poraza u Sakramentu, Vejd, koji je sedeo uz aut-liniju, otprilike šest nedelja pre nego što je prebačen u Majami, pita se ko u timu Kavsa najviše zna o vinima. Bez ustručavanja pokazuje na Džejmsa (Lebrona) koji stoji sa druge strane terena. “On zna mnogo. To je nešto što ne želi da deli sa drugima”, kaže Vejd. “Ali kad izađemo napolje na večeru, svi ga pitamo, ‘Hej Bron, kakvo vino večeras dobijamo?’. Pitajte većinu momaka iz tima koji vole i naručuju vino; svi mu prepuštamo da ga naruči umesto nas.”

I zaista, među Kavalirima je već prisutna legenda o Lebronovoj enofiliji i poznavanju vina.

Kako kaže Kevin Lav, kada je u pitanju vino, “Bron ima superkompjuter u mozgu.”

“LeBron”, kaže Grifin, “ima trenutni mentalni i senzorni odziv. Ako na odmoru slučajno prođe kraj polja lavande i još sedam drugih mirisa, LeBron je u stanju da tri godine kasnije bukvalno staviti nos u čašu vina i kaže: Miriše na lavandu. Identifikuje mirise i odlično ih primenjuje u veštini opisivanja vinskog bukea.”

I sada, dok  Džejms počinje da puca na koš sa lučne linije za „trojke“,  odjednom kao da je nešto čuo pa se naglo povlači u odbranu, zaustavljajući svoju rutinu kako bi uputio pogled ka Vejdu. “Eto, vidite”, kaže Vejd, “čuo je da je neko pomenuo ‘vino’, i zato je stao.”

Džejms se smeje. Vejd je u pravu. LeBron gleda ka nama, kao da smo mu zaista nešto dobacili. Vejd je takođe u pravu što se tiče vina; najveći svetski igrač je zbijen i “natučen” poput boce Šatoa Latur. Treba samo da posetite Džejmsov nalog na Instagramu da biste videli koliko je duboka njegova strast za vinima. Ali pitajte LeBrona danas o njegovom omiljenom vinu. Nema ga. Određeni region? Proizvođač? Nema ih. Ko najviše zna u njegovom timu? Bez komentara. A u ligi? Radije se ne bi izjašnjavao. Da li je bilo nekog određenog vina kojem se poradovao jer će ga probati na svom rođendanskom putovanju u Napu? “Da”, konačno kaže Džejms. “Sva do jednog. Radujem se svakoj boci.”

Priznaće da veruje u navodne fiziološke koristi od vina: „Čuo sam da je dobro za srce. Pazite, igram najbolju košarku u svom životu, i svakog dana pijem dosta vina. Šta god da je – uzeću ga.” Ipak, Džejms jako dobro zna da je on svetski brend. A otkrivanje određenih detalja može uticati na vinariju Brend s kojom i poslovno sarađuje. (“Znam koliko sam do kraja iskren u vezi s tim”, kaže Džejms, “samo ne pričam o tome.”). On je, ipak, spreman da „prospe nekoliko kapi“ svoje priče o poreklu svoje strasti za vinima.

Dvejn Vejd: pije sopstveno vino „sa notama sušenog duvana, tamne čokolade i pite od borovnica“ (Foto: Bob Metelius/ ESPN)

Kao što do pre nekoliko godina, Džejms, po sopstvenom priznanju, „nisam bio ljubitelj vina. Ja uopšte nisam pio vino“. Ali kada je napunio 30 godina, prevladala je njegova radoznalost – što je doprinelo da i njegov poslovni partner, Maverik Karter, takođe postane zaljubljenik u vina.

Tako je počeo da proba zanimljiva vina, učeći o vinovoj lozi, regionima, o crvenim i belim vinima ili mešavinama. Tokom posete vinariji Napa sa Krisom Polom prošlog avgusta, Džejms je povukao svoj pomični krov Tojote Land Cruiser iz 1980. godine, preuređenog u retro stilu da izgleda kao safari bagi, a onda su počeli da razgledaju imanja i vinogorja, pitajući se šta je to što Napu čini tako jedinstvenom, o tlu, sunčevoj svetlosti, ili kako znati koje grožđe posaditi na koje mesto. Džejmsa su posebno interesovali poslovni aspekti. Koliko to sve košta? Koliko vremena je potrebno da bi se vodila vinarija?

U jednom je trenutku on pušta svoju sada trogodišnju ćerku Zuri da mu dosipa vino vrhunskog kvaliteta. “Ooh, ima ukus poput kamena!” kaže mu ona. “Gadno.” (Iako je stenje, čisto usput, enološki ukusna nota, tako da je možda Zhuri James, zapravo, verovatno preblizu stavila svoj nos).

U još jednoj nedavnoj poseti vinariji iz Nape, Džejms je šetao kroz vinovu lozu, probajući grožđe i raspitujući se o poslovnoj strani vinarstva. Isprobao je dva kabernea sovinjon, nastalih od sorti grožđa uzgajanih u različitim oblastima, ali napravljenih od istog proizvođača. “Stvarno želim da znam zašto su različiti”, rekao je. Pokazali su mu zemljište na kojem je svaka od sorti uzgajana – jedna vrsta tla je imala više šljunka, druga više gvožđa. Rekli su mu da omiriše zemlju, a zatim da omiriše vino poniklo na njemu. To je i učinio – i odmah shvatio kako tle utiče na grožđe, a samim tim i na vino.

To je, barem, deo njegove priče o poreklu njegove radoznalosti za svet vina. Ali postoji još jedno poglavlje – ono koje se tiče već famoznog načina na koji se „plutajuće južno voće“ naduvava, i kako su basketaši postali enofili: tu je priča poznata kao Banana Boat Team.

Evo u čemu je bila dilema: unajmili su jahtu i naručili hranu, ali još nemaju vina koja bi uparili s pomenutom hranom na pomenutoj jahti. To je sama definicija „neprijatnosti“ kojima su izloženi oni koji potiču iz Prvog sveta, onog najrazvijenijeg, a sve se odvija na Bahamima tokom odmora u julu 2015. godine. LeBron Džejms, Karmelo Entoni, Kris Pol i Dvejn Vejd moraju da odluče koje će vino piti ovom prilikom.

LeBron James, Carmelo Anthony, Chris Paul, Dwyane Wade (Associated Press)

U narednim nedeljama, mesecima i godinama, ovo popodne će ostati upamćeno po nečemu sasvim drukčijem: fotografiji Džejmsa, Vejda i Pola na banana-čamcu, zajedno sa Vejdovom suprugom, spisateljicom Gebrijel Junion (Gabrielle Union) – prizor koji je na internetu postao viralan, i posle kojeg više ništa za njih neće biti isto. Nije ni važno što je ideja potekla od Gabrijele. A i nema veze što sam Entoni nije bio tamo. Vejd, Džejms, Entoni i Pol postaće poznati kao Banana Boat Team, četiri ikone američkog basketa, koje će biti upamćene po tom prizoru iz 2015.

Ali, „iza kulisa“ ovog sada poznatog okupljanja pojaviće se još jedna fotografija, ona koja prikazuje sva četiri igrača na jahti, kako nazdravljaju čašama crvenog vina. Ova fotografija je snimljena na najvišoj palubi jahte, i to samo nekoliko sati nakon izleta „banana-čamcem“, dok je sunce padalo u okean pred nastupajuću noć. Ostalo je nejasno koje su vino ispijali; ono čega se Entoni seća je da je svojim prijateljima rekao da će doneti jedno od svojih; u ovom trenutku nije verovao šta je probao. Vejd se priseća da je naručio „Palmajer“ dok je prijateljima saopštavao vest kako je pristao da sarađuje sa vinarijom. Prisutni se slažu da je ova vest označila trenutak kada su se njihova lična vinska putovanja zaista preplela.

“To je za njih bio, pa, početak”, priseća se Entoni vinske boce koju su ispijali tog dana. “Plutali bi tako, ljuljuškajući se na vodi, i popili bi po čašu ovde, pa čašu onde. Ali to je definitivno bio početak pravog otvaranja za vinsko carstvo.”

“Sve je počelo odatle i zaista krenulo odatle”, kaže Vade.

 „Degustatorska ekipa“ sa banana-čamca je – isplovila.

 

∗  ∗  ∗