Kina 2018: rast neto zarada za 60% kompanija na berzi


Rast neto zarada je u 2018. imalo 60% kineskih kompanija, donosi China Daily.

Skoro 60 odsto kineskih kompanija je prošle godine ostvarilo rast neto dobiti, dok je oko 11,29% njih ostvarilo povećanje više od 100 odsto, izvestio je u utorak 30. aprila China Securities Journal.

Gledano na godišnjem nivou, tokom prošle 2018. je oko 1.988 kompanija ostvarilo neto dobit koja se može pripisati deoničarima matične kompanije – u pitanju su deoničari 3.400 kompanija kotiranih na berzama u Šangaju i Šenženu.

Stopa rasta neto dobiti oko 976 kompanija premašila je 30 odsto, a neto profit 384 kompanije porastao je za više od 100 odsto u 2018. godini, pokazala je statistika sajta za finansijsku analitiku Wind.

Ukupni operativni prihodi 3.400 kompanija su u 2018. dostigli 43,91 biliona juana (6,52 biliona dolara), što je za 12,79 odsto više u odnosu na prošlu godinu. Neto dobit koja se pripisuje deoničarima matične kompanije povećala se za 2,67 posto na godišnjoj razini na 3,45 biliona juana u istom periodu, navodi se u izveštaju.

Stopa porasta neto dobiti, uključujući građevinske materijale, naftu, petrohemiju, čelik, gvozdenu rudu, hranu, piće i maloprodajne artikle su prošle godine su porasli za više od 15 odsto.

Neto dobit bankarskog sektora povećala se za 5,5 odsto (na 1,47 biliona juana) u ukupnom obimu 2018. godine, što predstavlja oko 40 odsto ukupne neto dobiti kompanijskih A-deonica.

Performanse velikih kompanija su bile dobre, ali neke male i srednje kompanije nisu se dobro nosile zbog opadanja ekonomske aktivnosti 2018. godine, rekao je Jang Delong, glavni ekonomista u Fondaciji First Seafront sa sedištem u Šenženu.

Međutim, sa sprovođenjem politike za smanjenje poreza i naknada, očekuje se da će se ukupni učinak malih i srednjih preduzeća poboljšati 2019. godine, rekao je Jang.

Rezultati malih i srednjih preduzeća možda su dostigli najniži mogući nivo, a sa poboljšanjem finansijskog okruženja predviđa se poboljšanje njihovog učinka u 2019. godini, navodi se u izveštaju kompanije Everbright Securities.

Ovu projekciju za prvi kvartal ove godine su potvrdili izveštaji oko 3.100 kompanija sa berzi u Šangaju i Šenženu, tokom kojih su prihodi ovih kompanija dostigli 6,3 biliona juana, što je na za 28,57 odsto više na godišnjem nivou.

Neto dobit ovih kompanija, koja se može pripisati deoničarima matičnog preduzeća povećala se za 35,72% u odnosu na prošlu godinu na 557,1 biliona juana u prvom kvartalu 2019. godine.

U istom periodu, 1.859 kompanija je ostvarilo neto dobit u odnosu na prošlu godinu, što čini skoro 60% od ukupno 3.100 komp nija. Među njima je oko 953 preduzeća ostvarilo porast neto dobiti za više od 30 odsto, navodi se u ovom zveštaju.

Kompanije koje su u prvom kvartalu ove godine udvostručile svoju neto dobit uglavnom su bile u segmentiranim industrijama, uključujući mehaničku opremu, fine kemikalije, računare, elektroniku, akvakulturu i brokere.

Performanse sektora za uzgoj i potrošnju će se ove godine poboljšati; očekuje se dobit od komercijalizacije 5G mobilne mreže a povećaće se i profitabilnost elektronskog sektora, dok će nova automobilska industrija  imati više prostora za razvoj, rekao je Jang.

Prema zvaničnim sajtovima kineskih berzi, oko 3.627 kompanija trenutno se nalazi na berzi u Šangaju i Šenženu, od kojih 1.468 njih na šangajskoj i 2.159 na onoj u Šenženu.

Yang Yang | chinadaily.com.cn | 2019-04-30 17:27

NASA: loši delovi izazvali grešku tešku 700 miliona dolara


Kompanija Sapa Profiles falsifikovala je na hiljade rezultata tokom testiranja svojih aluminijumskih komponenti, usled čega su  njeni delovi lošeg kvaliteta izazvali pad dva NASA-ina satelita.

Prema istraživanju američke svemirske agencije, ovaj proizvođač naprednih komponenti od metala je lažirao rezultate testiranja i dao neadekvatne materijale NASA-i, uzrokujući joj gubitke od preko 700 miliona dolara, uz dve neuspešne misije lansiranja satelita.

Prevara je potekla od oregonske kompanije „Sapa Profiles Inc.“ koja je praktično dve decenije (preciznije – preko 19 godina) falsifikovala hiljade sertifikata za metalne aluminijumske komponente, namenjenih stotinama kupaca, uključujući i NASA-u.

Njihovi loši delovi korišćeni su pri izradi rakete Taurus XL koja je trebalo da u zemljinu orbitu otprema satelite za proučavanje Zemljine klime tokom misija sprovedenih 2009. i 2011. godine. U saopštenju NASA-e se navodi da se obloga lansirnog vozila – struktura na preklopu dva segmenta koja čuva satelit dok putuje kroz atmosferu – nije potpuno otvorila tj rasklopila u odsudnom trenutku, što je prouzrokovalo neuspešno lansiranje.

“Kada se rezultati testiranja promene usled lažne sertifikacije materijala upotrebljenih pri konstrukciji svemirskiih vozila i opreme, misije propadaju”, rekao je Džim Norman, direktor za usluge lansiranja u NASA-i u Vašingtonu. On je dodao da su zbog ove prevare izgubljene godine i godine predanog naučnog i projektantskog rada.

Namešteni testovi

Vest o propustima satelita dolazi nedelju dana nakon što je Norsk Hydro ASA, sadašnja matična kompanija Sapa-e pristala da plati 46 miliona dolara NASA-i, Ministarstvu odbrane i drugim oštećenima kako bi se rasteretila od krivičnih prijava i građanskih tužbi vezanih za ovu prevaru koja se odvijala u periodu između 1996. i 2015.

Kompanija je priznala da su zaposleni lažirali rezultate testa koji se odnose na snagu i pouzdanost metala pod pritiskom. Sapa Profiles, sada poznata kao Hydro Extrusion Portland Inc., takođe je pristala da prizna krivicu po jednoj tački prevarne pošiljke s komponentama od neadekvatnog materijala, uz zabranu ugovaranja poslova s američkom saveznom vladom.

“Korporativna i lična pohlepa produžila je ovu prevaru protiv vlade i drugih privatnih klijenata, a tom se odlukom suda ove kompanije smatraju odgovornima za štetu koju je prouzrokovala njihova poslovna šema”, rekao je Brajan Benskovski, pomoćnik glavnog tužioca krivičnog odeljenja pri Ministarstvu pravde u izjavi od 23. aprila.

Portparol norveške kompanije Norsk Hydro izjavio je da je slučaj dobio konačan epilog na sudu. Prošle nedelje je izdato saopštenje da je ova firma uložila “značajno vreme i resurse za potpuno postizanje željenog kvaliteta svojstava materijala podvrgnutih istezanju i deformaciji tokom primene sile i pritiska.”

Dejvid Stringer, Blumberg

WSJ: Kako je američka nauka kapitulirala pred kineskom


Ukoliko želi da ostane u trci sa Pekingom, Vašington bi morao pokazati svu svoju ozbiljnost oko ključnih tehnologija kao što su AI, genetski inženjering i kvantno računarstvo, kao i da konačno ponovo počne da izdvaja više novca za inovacije, istraživanje i razvoj, donosi Volstrit džornal (WSJ).

Gde god da se osvrnete, ovih dana se u SAD posvuda mogu čuti glasovi zabrinutosti o usponu Kine i slabljenju američke nadmoći na svetskoj sceni. Državni sekretar Majk Pompeo vidi Kinu kao “najveći izazov s kojim će se Sjedinjene Države suočiti u srednjoročnom i dugoročnom periodu”. Američka obaveštajna zajednica takođe oseća nelagodnost, navodeći rastuću tehnološku moć Kine kao glavnu zabrinutost u svojoj “Proceni svetskih pretnji za 2019. godinu”. Upravo ovih dana je šest bivših visokih američkih vojnih komandanata dalo  izjavu u kojoj je izrazilo zabrinutost zbog mogućnosti da kineska „bežična mreža nove generacije (5G)” bude “široko prihvaćena među našim saveznicima i partnerima”.

Kako su Sjedinjene Države odgovorile? Uglavnom odbrambenim merama kao što su uvođenje tarifa i žaljenje zbog kineskih “predatorskih” trgovinskih praksi. Ali na izazov se ne može odgovoriti samo zahtevom da Kina igra fer: Amerika treba da na kinesku moć odgovori svojim snagama, a najbolji način da se to učini je da obnovi dugogodišnju američku prednost: inovaciju. Da bi bili kompetitivni i ušli u utakmicu, a možda i prednjačili, SAD treba da hitno poprave neusklađenost između svojih deklarisanih nacionalnih tehnoloških prioriteta i raspoređivanja svog finansiranja naučnih istraživanja.

Nedavni izveštaj o proceni pretnji američke obaveštajne zajednice identifikuje brojna istraživačka područja koja će odrediti vojne oblasti i ekonomsku superiornost u narednim decenijama, od veštačke inteligencije i genskih modifikacija sve do sintetičke biologije (biotehnologije), 5G bežičnih sistema i kvantnog računarstva. Upozorava se da je američko „vođstvo u polju nauke i tehnologije značajno oslabljeno“. Kao što se može uočiti, ovaj pad proizlazi iz dva povezana trenda: stalnog opadanja američkih budžeta za osnovna naučna istraživanja i neujednačenog naglaska na bio-nauke, a na štetu novih tehnologija.

Prema Nacionalnoj fondaciji za nauku, američka vlada je 2017. potrošila 66,5 milijardi dolara na osnovna i primenjena istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. To bi moglo da zazvuči kao puno novca, međutim, ova je suma tek mali deo federalnog budžeta od 4,7 biliona dolara – oko 1,7% federalne potrošnje i tek 0,3% američkog BDP-a. Što je još važnije i bolnije, dosad su Amerikanci daleko manje ulagali nego nekada, dok je trajalo zlatno doba američke tehnološke dominacije u svetu. Ulaganje Sjedinjenih Država u naučna istraživanja je 1956. godine predstavljalo oko 1,1% federalnog budžeta i samo 0,2% BDP-a. A onda je oktobra 1957. godine Sovjetski Savez lansirao Sputnjik, što je izazvalo američku bojazan da će izgubiti Hladni rat. Ulaganje u nauku je naglo poraslo 1965. godine, kada je 3,6% federalnog budžeta bilo usmereno na osnovna i primenjena naučna istraživanja. Ali kako je Hladni rat kopneo, a potom se i završio, kopnilo je i američko finansiranje naučno-tehnološkog razvoja – a danas su vidljive posledice “zavrtanja slavine”.

Što je još gore, raspoloživa sredstva su raspodeljena na veoma pristrasan način. Iako niz saveznih ministarstava i agencija sprovodi i finansira naučna istraživanja, od NASA-e do ministarstava za poljoprivredu, energetiku i odbranu, oko 46% svog državnog novca za civilnu tj mirnodopsku nauku ide samo jednoj agenciji: Nacionalnom institutu za zdravlje. Zato obaveštajna zajednica može da kaže da Sjedinjene Države ostaju dominantne u biomedicini i srodnim naučnim disciplinama.

Ali, aktuelne državne investicije u svim drugim kritičnim naučnim oblastima su zanemarljive. Odeljenje za energiju ulaže više od 18 milijardi dolara godišnje u istraživanje i razvoj – gotovo trećinu potrošnje koju SAD odvajaju na nebiomedicinske nauke. Međutim, otprilike polovina toga odlazi na odeljenje za energiju kao i nuklearni program i bezbednost – što su očigledno ključna pitanja, ali ne i na agendi najsavremenijih razvojnih polja kojima je moguće građenje jedne napredne ekonomije budućnosti. Veliki deo istraživanja finansiranih od strane američke savezne vlade u oblastima preporučenim od strane američkih obaveštajnih struktura – računarstvu, veštačkoj inteligenciji, fizici i drugim – prolazi kroz Nacionalnu naučnu fondaciju, koja je sve do pre neki dan bila primorana da preživljava od mrvica. U 2017. godini ukupna sredstva za istraživanje Nacionalne naučne fondacije iznosila su samo 5,6 milijardi dolara, oko 0,1% federalnog budžeta i manje od 20% budžeta američkih zdravstvenih institucija. Što je još gore, ovaj iznos godinama opada kao stavka federalnog budžeta. Teško je održati vođstvo u bilo kojoj oblasti kada se budžet za nauku smanjuje već čitavih pet decenija.

Nauka tu nije ni u kakvoj drukčijoj poziciji – pogotovo kada su vaši rivali godinu dana ranije (2017) izdvajali stotine milijardi u borbi protiv vas. Tokom 2016. godini, recimo, kineska izdvajanja za istraživanje i razvoj dostigla su oko 410 milijardi dolara – više nego što su zajedno izdvojili Japan, Nemačka i Južna Koreja. Prema magazinu Diplomat, od 2001. do danas je otvoreno više od 1.800 novih univerziteta a proizveli su gotovo pet miliona diplomaca iz oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i medicine – gotovo 10 puta više od ekvivalentne američke brojke (uzgred, u Americi diplomira oko 1,8 miliona studenata godišnje iz svih predmeta, iz svojih oko 2.600 četvorogodišnjih fakulteta i univerziteta).

Ovakve kineske državne investicije pomogle su njihovim firmama da preuzmu vođstvo u mnogim oblastima fokusiranim na tehnologiju. Kina je već najveće svetsko tržište električnih vozila i dominantan igrač u dronovima (Samo jedna kompanija sa sedištem u Šenženu ima 74% udela na svetskom tržištu dronova, izveštava Skylogic Research). Napredak koji su kineske kompanije Huawei i ZTE postigle u razvoju mobilne 5G mrežne tehnologije je takođe rezultat ogromne vladine finansijske podrške. Privatne američke investicije u naučna istraživanja su se povećala, ali ne dovoljno. Mala korporativna potrošnja ide na onu vrstu osnovnih istraživanja koja dovode do otkrića koja imaju kapacitet da transformišu pravila igre i sve ostale igrače. Američke kompanije troše oko 24 milijarde dolara godišnje na fundamentalne naučne discipline – otprilike trećinu godišnje investicije – ali  i preko 10 više na razvoj (oko 316 milijardi dolara).

Ni ovo nije dovoljno da bi Sjedinjene zadržale vodeću poziciju u odnosu na Kinu. Vašington treba da uloži više – mnogo više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Kakvo je rešenje za ovu situaciju?

Amerika treba da radi ono što najbolje ume: da se takmiči. Sjedinjene Države imaju najbolje svetske istraživačke univerzitete, veliki naučni istraživački talenat i jaku kulturu razvoja inovacija. Danas, Vašington treba da uloži više novca – i to daleko više – u osnovna i primenjena naučna istraživanja. Idealno bi bilo da savezna vlada vrati nivo budžetskih sredstva za inovacije i R&D na nivo iz 1965. godine. Ona bi, u najmanju ruku, trebalo da se obaveže da će udvostručiti finansijska sredsta za nebiomedicinska istraživanja u ključnim oblastima koje je identifikovala američka obaveštajna zajednica. To bi zahtevalo oko 12 milijardi dolara godišnje tokom tri godine, što bi iznosilo samo 0,25% federalnog budžeta. Sjedinjene Države su odgovorile na lansiranje Sputnjika tako što su potukli Sovjete svojim odlaskom na Mesec. Samo 1965. i 1966. godine, NASA je dobila više od 4% federalnog budžeta. Americi je preko potreban jedan sličan period reinvestiranja i obnove u  osnovnim i primenjenim oblastima naučnih istraživanja kao i obrazovanju – da bi uopšte i pomislili da se takmiče sa Kinom i odgovorili na moguće pretnje u budućnosti. Kada je o naučnim istraživanjima reč, Vašington bi trebalo da stavi svoj novac tamo gde je zaista preko potreban.

(Ezekijel Emanuel je potpredsednik katedre za globalne inicijative Univerziteta u Pensilvaniji, Ejmi Gecden je izvršna direktorka Inicijative Penn-China, a Skot Mur je direktor programa Penn Global China)

 

Wall Street Journal

Zašto Nemci uzimaju svoj odmor tako ozbiljno


U Nemačkoj je s Nemcima tokom avgusta teško uraditi bilo šta krupnije i značajnije u biznisu. Jer, Nemci praznike smatraju i zakonski tretiraju kao – prirođeno ljudsko pravo. Katrin Šaer, urednica Handelsblatove spoljne rubrike je istraživala taj nesporno ozbiljan pristup koji Nemci imaju prema periodu godine namenjenom za relaksaciju i „punjenje baterija“.

Glas na drugom kraju telefona je zvučao optužujuće, pozivajući ljutitog menadžera iz odeljenja za ljudske resurse. Da li je otkrivena krađa kancelarijskog posuđa? Da li je neko predugo boravio na pauzi za čaj? Ne, ništa od toga.

“Imate još 10 dana odmora”, prekorno ga je upozorio taj glas. „Znate li da ih sada zaista morate uzeti i iskoristiti jer dogodine nećete moći?”

Glas iz odeljenja ljudskih resursa je tim rečima završio razgovor da bi potom prekinuo vezu – ali, ne pre no što je pružio još jedan dokaz koji ide u prilog opažanju koje službenici koji govore engleski dobro i dugo znaju: Nemci svoje praznike shvataju ozbiljno. Veoma ozbiljno.

Jedan „lokalac“ kaže da će imejlom dobiti jedan dokument u Excel-u za planiranje vikenda i slobodnih dana. To je još jedna priča o prkosnom stavu “nosite se”, s kojim Nemačka doslovce stavlja katanac na svoje poslove svakog avgusta: nemački proizvođač automobila Dajmler je 2014. uveo novu politiku e-pošte koja upravo odražava taj pristup. Pošaljite poslovno e-pismo bilo kom zaposlenom u Dajmleru koji je u tom terminu na odmoru, i poruka bi vam se  vratila  s odgovorom tipa „Na odmoru sam. Ne mogu da pročitam vašu e-poštu. Vaša e-pošta je izbrisana.”

A onda su se pojavili takozvani “ratovi peškirima”, koji su se razbuktali onda kada su ranom zorom nemački turisti počeli da stavljaju peškire na ležaljke na mediteranskim odmaralištima – vrlo rano – kako bi zauzeli  najbolja mesta pored bazena. U štampi i medijima obe zemlje odmah su se pojavile priče o nemačkim i, naravno, britanskim turistima kao o „zaraćenim stranama“ čiji je cilj isti. U tom slučaju – ukoliko se kao ležerni turista zadesite bilo gde u inostranom hotelu koji je u tom trenutku ugostio upravo takvu britansko-nemačku felu turista – vi automatski ispadate budala koja ne shvata vrednost surovo ozbiljne potrage, naime žilave potrage za „mesto pod suncem, na najboljim ležaljkama kraj bazena“.

Moglo bi se reći da je takvo ponašanje “tipično nemačko”, kaže Mikael Til za Bild; Til je psiholog koji se često pojavljuje na lokalnim nemačkim televizijama kako bi komentarisao stanje nacionalne svesti. “Iza ovog (ponašanja) prisutna je želja da sve držimo pod kontrolom. To važi i za praznike.”

Nemački odmori i slobodni dani: osnovno ljudsko pravo

Zašto, onda, Nemci uzimaju svoje praznike tako ozbiljno? Odgovor na to pitanje je kratak, a može se odlično sažeti rečenicom jednog Nemca: „Mi smo Nemci. Mi sve shvatamo ozbiljno.” Ali postoji i jedan malo duži odgovor, koji ima dosta veze sa nacionalnom naravi, kulturom odnosa prema svom radnom mestu i tradiciji.

Pre 20. veka, obično su samo nemački plemići i otmena klasa odlazili na odmor. Do 1903. godine, nemački radnici su imali samo tri slobodna dana godišnje. Ali do 1945, skoro svi su dobijali dve nedelje odmora.

Ovakav razvoj „praznične psihologije“ u nemačkom narodu je imao jake veze sa Vajmarskom republikom, nezvaničnim imenom za Nemačku nakon Prvog svetskog rata, između 1919. i 1933. godine. Početkom tog perioda, novoosnovana Socijaldemokratska partija krenula je u obnovu sistema socijalne zaštite. Do početka 1928. godine, oko tri četvrtine svih zaposlenih u Nemačkoj moglo je da podnese zahtev za dobijanje od osam do 12 dana odmora. Najšarolikije političke grupe – od samih socijalista do „ljubitelja prirode“ – sretno su se i poletno bavile organizovanjem i „instruiranjem“ Nemaca za praznike, a „zarad njihovog dobra“.

Bilo je to doba sistemski organizovanog odmora za obične Nemce; i, kao što će posvedočiti svako ko je od kompajijskog kadrovika dobio u Ekselu neku sličnu listu slobodnih dana, ovaj „kulturološki mamurluk“ traje otad pa sve do danas.

Kako su tridesetih godina prošlog stoleća nacional-socijalisti došli na vlast, tako su uveli novu instituciju pod nazivom “Kraft durch Freude” ili „snaga kroz radost“, među Nemcima poznatiju kao KdF. Nacisti su ograničili prava sindikata i zaposlenih ali su ponudili više odmora, između 12 i 21 dana godišnje. Ovakve „emanacije“ KdF mentaliteta – kao što je ona šarmantno nazvana „Kancelarija za putovanja, planinarenje i praznike“ – bile su zaslužne za organizovanje odmora za milione Nemaca između 1934. i 1939. godine.

Ovo je predstavljalo i nešto više od početka masovnog turizma: Nacisti su smatrali da je slobodno vreme od vitalnog značaja radi efikasnog funkcionisanja nemačke ekonomije, zdravlja nemačkog radnika, a konačno i uspešnosti nemačke ratne mašinerije. Ova ideja – da su praznici neophodni za zdravlje nemačkog biznisa – još uvek postoji i duboko je uvrežena.

„Moji prijatelji koji rade od devet ujutro do pet popodne, na radnim mestima kao što je fabrika Siemens, planiraju čitavu svoju godinu imajući u vidu praznike“, kaže jedan Nemac rođen u Štutgartu. „Ovde se, međutim, ne radi samo o ‘zabavi’. (Nemci) definitivno odlaze na odmor kako bi se osvežili, obodrili i odmorni vratili na posao.“ Berlinski lokalci dodaju i to da  „Nemci odlaze na posao radije nego na odmor.“

Neki drugi, poetski malo upečatljiviji aspekti takođe utiču na odnos Nemaca prema praznicima. “Onima sa sličnom naravi poput moje, putovanja predstavljaju neprocenjivu vrednost; odmor vas podstiče, koriguje, upućuje i razvija”, pisao je pisac Gete u svom pismu iz 1797. godine. Odnosno, drukčije rečeno, praznik treba da ima jednu plemenitiju svrhu i cilj: samousavršavanje.

Standardni klišei o ponašanju na nemačkom radnom mestu mogu se primeniti i na nemačke odmore: tačnost, direktnost, jasni ciljevi, naglasak na pravilima i propisima, osećaj kontrole i maksimalno izbegavanje bilo kakve neizvesnosti.

Neki od tih klišea su dokazani i istraživanjima. Prema podacima i brojkama koje ima OECD (OEBS), Nemci u proseku rade manje od radnika većine zemalja; u 2016. godini, nemački fond radnih sati bio je oko 1.363 sati godišnje. Oni, takođe, imaju relativno veliki broj slobodnih dana. Nemački zakon kaže da bi zaposlenici koji rade petodnevnu radnu sedmicu trebalo da dobiju najmanje 20 slobodnih dana godišnje, a mnogi poslodavci nude više. Ako tome dodamo i praznike, broj radnih dana narasta na oko 39 dana godišnje. Ipak, nemačka produktivnost, merena kao BDP po glavi stanovnika podeljena s radnim satima se procenjuje na oko 105,70 dolara. To je oko 4 dolara više nego u Sjedinjenim Državama, gde Amerikanci svake godine imaju preko 400 sati više od Nemaca svake godine, a pritom imaju manje slobodnih dana.

Oni koji kao pečalbari žive i rade u Nemačkoj takođe nailaze na neočekivano i gotovo klinički indikovano razdvajanje privatne i javne sfere kada je u pitanju druženje. U Nemačkoj, ova linija je jasna: intenzivno radite da bi potom potom intenzivno uživali u svom odmoru – ali budite sigurni da su ove dve stvari sasvim odvojene.

Europ Assistance, francuska međunarodna kompanija za putno i zdravstveno osiguranje je 2016. godine od Ipsosa naručilo studiju putničke osiguravajuće mreže. Tom je prilikom ova studija utvrdila da su, u poređenju sa svim ostalim Evropljanima, Nemci bili najžilaviji i najdecidniji u striktnom održavanju linije koja razgraničava rad od relaksacije. Osamdeset odsto ispitanih Nemaca je želelo da tokom korišćenja odmora stoprocentno zaboravi na svoja radna mesta. Ostale zemlje obrađene ovom anketom su imale barem 10 poena manje od Nemaca, pa su u ovoj rigidnosti na relaciji posao-odmor za njima zaostajali čak i Amerikanci; samo 53 odsto njih je svoj profesionalni život isključivalo dok su bili na odmoru.

Amerikanci imaju tendenciju da na svojim radnim mestima provedu puno radnih sati jer je za njih to, na neki način, „pitanje časti“. Neki kažu da se oni „muče na poslu, zarad posla samog“; u drugoj studiji je utvrđeno da samo 31 odsto Amerikanaca potpuno iskoristi sve svoje slobodne dane. Nemci na to mogu gledati drugačije: previše prekovremenog rada je sramota, jer to znači da niste mogli da izvršite dodeljene vam zadatke tokom zadatog osmočasovnog radnog vremena.

Vredi napomenuti i ovo: Nemci – a zapravo većina Evropljana – koriste skoro sve svoje dane odmora propisane zakonskim i kompanijskim uredbama. U ovom veku, oni na svoje slobodno vreme gledaju kao na zakonom obezbeđeno, neopozivo ljudsko pravo.

A nema tog menadžera (ili bilo koji hitan posao 1. avgusta) koji bi im mogao oduzeti ono što im je nemačka država podarila – dovoljno slobodnog vremena.

Cathrin Schaer, Handelsblatt Global

Kineska državna agencija: Socijalizam najbolji put za iskorenjivanje siromaštva


Dve je godine ostalo do isteka roka kojeg je kineska vlada zadala za potpuno iskorenjivanje siromaštva u ovoj zemlji, ključnu ulogu ima socijalistički sistem, piše državna kineska novinska agencija Xinhua a prenosi hrvatski portal Index.

“Socijalizam znači napredak. Napredak mora da služi zajedničkom prosperitetu za sve”, izjavio je predsednik Xi Jinping tokom posete jugozapadnom delu zemlje, odnosno gradu pokrajini Chongqing.

Komunistička partija Kine obećala je da će do 2020. iskoreniti siromaštvo.

Komunistička partija Kine objavila je rat siromaštvu i obećala je 2017. godine da će ga iskoreniti u svim zaostalim delovima zemlje, i to do kraja 2020. godine.

Smanjenje siromaštva postalo je tako strateški zadatak za zemlju, piše državna agencija, a vlasti su na svim nivoima preduzele korake kako bi se ispunio na vreme.

Siromaštvo je u zadnjih 40 godina smanjeno sa 97.5 odsto na 1.7. odsto.

“Kineski socijalistički sistem omogućio je ujedinjenje svih raspoloživih resursa za ostvarenje cilja od početka do kraja, posebno kad je reč o prihodima. Zahvaljujući mukotrpnom radu, više od 700 miliona Kineza izašlo je iz siromaštva u poslednje četiri decenije, a stopa siromaštva se u ruralnim krajevima smanjila sa 97.5 odsto u 1978. na 1.7 odsto”, piše Xinhua.

Članovi stranke, uključujući vladine službenike, vojnike i visokoobrazovane radnike, poslati su širom zemlje u siromašne krajeve kako bi radili na ostvarenju glavnog vladinog zadatka.

Dve godine do isteka roka, zemlja se nalazi u kritičnom trenutku završetka najtežeg zadatka svoje kampanje smanjenja siromaštva. Socijalistički sistem nastaviće da pokazuje svoju snagu u poslednjim fazama borbe, piše državna agencija.

index.hr

Sinhua: razvejane sumnje u inicijativu “Pojas i put”


(Peking, 24. april) Usred rastućeg trenda međusobne globalne povezanosti, Kina je pokrenula projekat pod nazivom „Inicijativa za pojas i put“ (Belt and Road Initiative, BRI), a s vremena na vreme dopiru glasovi o tome kako ova velika vizija može uticati na čitav svet. Priču donosi kineska državna agencija Xinhua.

Inicijativa „Pojas i put“, koja se tiče „Ekonomskog pojasa svile“ i „Pomorskog puta svile za 21. vek“, a koje je 2013. inicirao kineski predsednik Si Đinping, ima za cilj izgradnju trgovinskih i infrastrukturnih mreža koje povezuju Aziju sa Evropom i Afrikom u dosta širem opsegu nego što su to pre više stoleća predstavljale staze i pravci na drevnom Putu svile.

Ovo je osvrt na visokokvalitetnu saradnju u cilju jačanja zajedničkog prosperiteta: u toku je Drugi forum o međunarodnoj saradnji na inicijativi „Pojas i put“ koji se održava od 25. do 27. aprila u Pekingu. Oko 5.000 učesnika iz više od 150 zemalja i 90 međunarodnih organizacija potvrdilo je svoje prisustvo.

Činjenice su pokazale da je BRI mirni, otvoreni i „zeleni“ tj ekološki put međunarodne saradnje u kojoj svi dobijaju, uz istovremenu revitalizaciju istorijskog puta koji vodi ka zajednici koja će obraćati pažnju na zajedničku budućnost čovečanstva.

Dužnička zamka vs. raspodela razvoja

“Diplomatija dužničke zamke” bila je stvar koju su zdušno „kupili“ mnogi koji su razmišljali na hladnoratovski način, demonizujući kineske kredite jer se vezivanjem za njih, kako misle i kažu, “stvara ekonomska zavisnost od Pekinga”. Međutim, činjenice pokazuju da BRI pomaže zemljama da se izvuku iz “zamke nedostatka ekonomskog razvoja”, umesto da ih uvuku u “dužničku zamku”.

Za početak, zemljama u razvoju u fazi ekonomskog uzleta, posebno onih u Aziji i Africi, hitno je potreban kapital za investicije u infrastrukturu. Ono što je Kina uradila jeste da pruži ruku pomoći takvim programima, zasnovanim na principima “uzajamnog poštovanja, pravde i pravičnosti, kao i koristi za sve strane”.

Što se tiče odabira projekata kao i investicione i finansijske saradnje u okviru BRI, sve zainteresovane strane će donositi odluke oprezno nakon zajedničkih konsultacija, pažljivo razmatrajući procene rizika i studija izvodljivosti.

“Za one koji imaju poteškoća u otplati duga, Kina traži odgovarajuće rešenje putem prijateljskih konsultacija, i nikada ih ne prisiljava na otplatu duga”, rekao je Jang Điječi, direktor Kancelarije spoljnopolitičke komisije Centralnog komiteta KPK.

Dalji pogled na portfelj dugova specifičnih za svaku zemlju pojedinačno otkriva izostanak pravičnosti retorike koja plasira teoriju o „dužničkoj zamci“ u koju Kina, navodno, želi da uvuče druge zemlje.

Na primer, Sarmad Ali, izvršni direktor grupe Jang Media, najveće pakistanske medijske grupe rekao je da dug koji je izazvao Kinesko-Pakistanski ekonomski koridor (CPEC), konceptualni okvir regionalne povezanosti u okviru BRI saradnje, iznosi samo oko šest procenata ukupnog spoljnog duga i obaveza Pakistana.

On je dodao da CPEC nije samo podsticaj za razvoj već se kroz njega ubacuju i ogromne količine kapitala u Pakistan.

Neki zapadni kritičari imaju tendenciju da razbiju Kinu zbog “namernog stvaranja” problema zaduživanja pri realizaciji projekta izgradnje luke Hambantota u Šri Lanki i njene primopredaje u ruke Kineza, ali takve optužbe nisu ništa više do neutemeljene izmišljotine.

Šri Lanka ima “ograničeno iskustvo” u apsorpciji kapitala i upravljanja istim, i to je razlog zbog čega je ova zemlja odlučila da sarađuje sa Kineskom trgovačkom grupom u ovom poduhvatu, rekao je nedavno premijer Šri Lanke Ranil Vikremesinge.

Za bolju održivost infrastrukture u BRI zemljama, koje zahtevaju obimne i visoke uloge a isplativost na duži vremenski period, Kina ubrzava u svoju podršku učesnicima BRI, nudeći im pomoćne objekte i sistemsko planiranje razvoja, kako  bi poboljšali eksterne uslove za njihov ekonomski prosperitet.

Netransparentne operacije naspram transparentnog plana

Zapadni kritičari su skloni da koriste “black-box” operacije da opišu saradnju među zemljama BRI, govoreći kako Kina ima netransparentan sistem u donošenje odluka vezanim za inicijativu Pojas i put.

Međutim, zvaničnici i stručnjaci kažu da BRI, od idejnog koncepta do praktične akcije, zagovara i poštuje princip transparentnosti i inkluzivnosti.

“Kina je pokrenula inicijativu, ali na drugima je da se pridruže i igraju zajedno”, rekao je Ruan Congže, izvršni potpredsednik Kineskog instituta za međunarodne studije.

Generalni direktor Organizacije UN za hranu i poljoprivredu Hoze Gracijano da Silva pohvalio je Kinu za razvoj inkluzivnosti, kao i da nije ostavila nijednu zemlju na cedilu; Kerolajn Kenedi-Pajp (Caroline Kennedy-Pipe), britanska ekspertkinja za međunarodnu bezbednost, smatra da nisu otkrivene opasnosti u kineskim investicijama, kao i da je saradnja unutar BRI transparentna.

Ništa ne može bolje ilustrovati uspeh ove inicijative od broja zemalja zainteresovanih za BRI projekat.

Do danas je 126 zemalja i 29 međunarodnih organizacija zaključilo sporazume o saradnji sa Kinom, uključujući i Italiju, članicu G7.

Ne postoji samo jedna dominantna strana već ravnopravni učesnici; nema „muljanja ispod tezge“, već samo otvorenosti i transparentnosti; nijedan učesnik neće upasti u zero-sum situaciju, naime, da “pobednik uzima sve”, već se razmišlja o uzajamnim koristima i kreiranju poslovnih situacija u kojima dobijaju svi, rekao je Vang Livej, profesor sa univerziteta Renmin.

Štaviše, BRI projekti su u skladu sa osnovnim normama međunarodnih zakona i propisa, i poštuju međunarodno prihvaćenu poslovnu logiku i operativne modele.

Baš kao što je predsednik Si rekao, BRI ima “svetlu perspektivu”.

Veliki zagađivači naspram „zelenih“ strategija

Mogu se čuti pitanja ne izvozi li Kina “višak svojih proizvodnih kapaciteta” kroz BRI, kao što su neki posumnjali. Činjenice pokazuju da je BRI, takođe, simbol eksponiranja ekološkog aspekta poslovanja, kao i da ne preusmerava zagađenje koje bi dovodilo do “rizika po životnu sredinu”.

“Zeleno finansiranje postaje sve uticajnije u inicijativi „Pojas i put“, a Kina igra značajnu ulogu u tom trendu”, navodi se u članku posvećenom BRI projektu, koju je na svom sajtu objavila institucija za međunarodne finansijske operacije i analitiku „Standard Chartered“; u njemu su izražena očekivanja da će „BRI iskoristiti priliku da služi za opštije dobro”.

U skladu sa upornim nastojanjima Kine da “povlači crvene crte” po pitanju kontrole zagađenja, od preduzetnika i privrednika angažovanih u BRI se izričito zahteva da preuzmu glavnu ulogu u ekološkom poslovanju, ohrabrujući ih da objavljuju godišnje izveštaje o ekološkim performansama u skladu sa relevantnim zakonima i propisima u zemljama u kojima posluju, što je Kina već naložila svojim „Smernicama za unapređenje zelenog biznisa tokom inicijative Pojas i put“.

Kao manifestacija ekološkog sklada na relaciji priroda-ljudi može poslužiti hidroelektrana Sanghe II u Kambodži, njen najveći hidroenergetski projekat je razvijen u saradnji sa Kinom: prosečen je veštački kanal za migraciju ribljih vrsta, a nakon pažljive procene uticaja na životnu sredinu, kako bi se izbegla erozija zemljišta i degradacija biodiverziteta.

Isto tako, zajednička laboratorija Etiopije i Kine pri Etiopskom Institutu za razvoj kožarske industrije efikasno tretira otpadne vode iz štavionica – uspešan spoj zdrave ekonomske isplativosti i ekološke održivosti.

“Iskustvo Kine u primeni tehnologija za korišćenje obnovljivih izvora energije može se ponoviti i kroz BRI saradnju na Bliskom istoku, u Africi i drugim svetskim regionima sveta, kako bi inspirisala paradigme ekološkog razvoja”, rekao je Erik Solhajm, bivši izvršni direktor Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.

Geopolitička strategija vs. globalna javna dobra

Uporedo sa svojom sve većom popularnošću, neke strane sa potencijalno skrivenim motivima okrivljuju BRI, nazivajući ga jednim od kineskih instrumenata u svojim geopolitičkim sukobima koje ima sa drugim velikim zemljama.

Zapravo, kao jedna od najpoznatijih međunarodnih javnih dobara i platformi za globalnu saradnju, ova inicijativa ima za cilj postizanje zajedničkog prosperiteta svih uključenih zemalja, a ne podsticanja takozvanog “kineskog uticaja”.

“Kina ne okuplja bilo kakvu „savezničku kliku“ kojoj podilazi laskanjem, niti „silom pokorava“ bilo kakve neprijatelje. Izgradnja Pojasa i puta ima za cilj postizanje zajedničkog razvoja svih zemalja, a ne iznalaženje sfera političkog uticaja”, rekao je Vong Đivej.

On je rekao da BRI nije isto što i Maršalov plan, a da Kina ne pokušava da „kupi“ prijatelje. “Nijedna politička situacija nije nametnuta učesnicima u inicijativi, niti je ideološki orijentisana”, dodao je Vang.

Treba napomenuti da su mnoge zemlje i regioni aktivno povezali BRI sa sopstvenim razvojnim planovima, od Junkerovog investicionog plana EU do ASEAN-ovog master plana privrednog povezivanja, Evroazijske ekonomske unije pod vođstvom Rusije, turskog projekta Srednjeg koridora i kazahtanskog projekta „Svetla staza“ (Nurli Zhol).

Prema nedavnom izveštaju Svetske banke, investicije vezane za BRI mogle bi da izvuku 34 miliona ljudi iz umerenog siromaštva u odnosu na osnovnu liniju, među kojima je 29,4 miliona iz zemalja i regiona duž rute „Pojasa i puta“.

Zahvaljujući ubrzanoj saradnji na BRI projektu, Maldivi su dobili svoj prvi međuostrvski most, Belorusiji je omogućeno da proizvodi putnička vozila a Kazahstanu – kopnenoj zemlji bez izlaza na more – BRI je omogućio da povezivanje sa Tihim okeanom preko logističke baze u kineskom gradu Lijanjungang.

Čangjong Ri, direktor MMF-ovog Odeljenja za Aziju i Pacifik veruje je da bi BRI koristi čitavom svetu jer podstiče potrebu za razvojem infrastrukture u zemljama s niskim prihodima, radeći na unapređenju regionalnoj saradnji i povezivanju kroz trgovinske investicije, mobilnost ljudi i finansija.

To je “veoma važan doprinos” globalnoj ekonomiji, izjavio je Čangjong Ri.

 

Wang Bin, Xu Ke (Xinhua)

Britanija, još jednom bolesnik Evrope


Britanski ekonomski novinar Martin Volf za Fajnenšel tajms pravi kratak i efektan osvrt na stanje ostrvske ekonomije u zadnjih gotovo šest decenija.

Kada sam bio mlad, šezdesetih godina, Britanija je bila poznata kao „bolesnik Evrope“ zbog svoje dugotrajne, višedecenijske ekonomske slabosti. Pa ipak, nakon mandata premijerke Margaret Tačer 80-ih godina prošlog veka, ovaj žalobni epitet se više nije činio primenjivim na Ostrvljane. Međutim, sada, još jednom, dok polazim u inostranstvo – a posebno u kontinentalnu Evropu – ima onih koji me pitaju “Šta to nije u redu sa Britanijom?”, uz mešavinu zbunjenosti, sažaljenja i “šadenfrojdea” (Schadenfreude), pomalo zlobnih šala i peckanja. Ali mogu da opišem simptome: Britanija prolazi kroz šest kriza u isto vreme.

Prva i najvažnija, najteža je ekonomska kriza. Polazna tačka bila je šok usled finansijske krize 2008. godine. Ali danas, najvažniji aspekt ovog stanja jeste stagnacija produktivnosti. Prema Savetodavnom odboru, međunarodnoj poslovnoj nevladinoj organizaciji, proizvodnja po satu u Britaniji porasla je za samo 3,5 odsto između 2008. i 2018. Od svih značajnih zemalja sa visokim dohotkom, samo je Italija imala manji rast. Ipak, to nije zato što je produktivnost Britanije već visoka. Naprotiv, proizvodnja po satu u Britaniji zaostaje za onom u Irskoj, Belgiji, Sjedinjenim Državama, Danskoj, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Singapuru, Švedskoj, Austriji, Australiji, Finskoj i Kanadi. Visoka stopa zaposlenosti i niska stopa nezaposlenosti su dobre vesti. Međutim, stagnirajuća produktivnost znači stagnirajuće realne prihode po glavi Britanca. To znači da jednoj grupi može biti bolje samo ako drugoj bude lošije. Ovo ne predstavlja sretnu sliku ekonomske i socijalne politike. Dug period fiskalnog zatezanja učinio je ovu situaciju još nesretnijim.

Druga kriza vezana je za pitanje: da li nacionalni identitet mora biti ekskluzivan? To pitanje se ubrzo pretvara u pitanje lojalnosti. Mnogi su zadovoljni višestrukim identitetima. Drugi insistiraju na postojanju samo jednog. Jedan način gledanja na ovu podelu je onaj između “ljudi odnekuda” i “ljudi s bilo kog mesta”, kako ga Dejvid Gudhart definiše u svojoj knjizi „Put nekuda“ (The Road to Somewhere). Ali, jednom kada se ispolitizuje, to postaje daleko gorče, neugodnije i razdornije. A bilo je tako – tokom Bregzita.

Treća kriza, Bregzit, oboružala je kolektivni nacionalni identitet, pretvarajući te razlike u optužbe zbog izdaje („britanskog identiteta“). Normalna demokratska politika podvrgava se (i upravlja se) apelima za većom zajedničkom lojalnošću. Kada ideja o “izdaji” postane deo političke debate, onda je moguća samo potpuna pobeda ili potpuni poraz. Takve perspektive su nespojive sa normalnim demokratskim životom u kojem važi princip „uzmi i pruži, a pruži da bio jednom mogao i uzeti“. I tako se, u stvari, to i dokazalo i pokazalo: Britanija je brojčano podeljena na dva gotovo podjednaka dela, a emocije su tako intenzivne da je neku nacionalnu rezoluciju o jedinstvu ciljeva trenutno nemoguće i pomisliti.

Četvrta kriza je politička. Postojeće partije, istorijski zasnovane na klasnim podelama, ne uklapaju se u trenutne podele identiteta, naime, između onih koji su rado prihvatili kako britanski tako i evropski identitet, i onih koji insistiraju da onaj prvi (britanski) isključuje taj drugi (barem u slučaju ako taj „evropski“ identitet znači „biti građanin EU”). Konzervativci i laburisti, dve najveće britanske stranke devastirane bregzitovskim procesom, a neka nova politička konfiguracija tek treba da se pojavi.

Šta nije u redu sa Britanijom?

Peta kriza je ustavna (pod čim mislim da se odnosi na pravila političke igre). Članstvo u EU je ustavno pitanje. Upotreba referenduma kao sredstva za rešavanje takvih ustavnih pitanja je sama po sebi ustavno pitanje. Ukoliko bi na referendumima trebalo da se odlučuje o takvim stvarima, koja je, u tom slučaju, uloga parlamenta u tumačenju i implementaciji te odluke? Šta je, po tom pitanju, razumno pravilo koje odlučujuće utiče na glasanje putem ustavnog referenduma? Da li bi to trebalo da bude prosta većina ili značajno velika većina? I, napokon, zbog čega smo se zaglibili u ovaj neopisivi haos a da prethodno sebi i kao društvo u celini nismo postavili malopre navedena  pitanja?

Šesta i možda najvažnija kriza od svih je – problem liderstva. Britanija je naišla na “krizu cajtnota”, situaciju u kojoj se politički akteri osećaju napeto, pod stresom i u panici zbog činjenice da imaju veoma malo vremena da ispoštuju zadati rok: prisutan je sukob između Dejvida Kamerona i Tereze Mej, koja istrajava u svojoj tvrdoglavosti. Sada se mogu naslutiti izgledi za raspisivanje opštih izbora, sa konzervativnom partijom koju predvodi Boris Džonson, i koja se suočava sa laburističkom partijom, koju predvodi Džeremi Korbin. Ova dvojica nemaju mnogo toga zajedničkog. Oni mi se, međutim čine i kao ponajmanje kvalifikovani potencijalni premijeri, čak i u zemlji koja je, na kraju krajeva, još uvek stalna članica Saveta bezbednosti UN. Jedan od njih je neizlečivi pajac i živopisni galamdžija koji zagovara Bregzit, a drugi je tvrdokorni socijalista i doživotni pristalica levičarskih despota. Sa takvim liderima, nered se može samo još više pogoršavati – a to sigurno hoće.

Zašto su se tolike krize obrušile na ovu zemlju u isto vreme, i kako se sve one utiču jedna na drugu – to su ona zaista krucijelna pitanja. Loši ekonomski ishodi, u smislu realnog rasta prihoda, sigurno su povezani sa „procvatom“ nacionalnog identiteta kao jednog možda ključnog i najvažnijeg pitanja, iako postoje i drugi faktori, među kojima posebno treba imati u vidu i pitanje imigracija. Ono što je važno, međutim, nije to šta je izazvalo sve ovo već to što će biti potrebno izuzetno puno vremena da se iz svega ovoga izvuče. Britanija će, nažalost, i dalje ostati bolesna.

Financial Times