ECB: šta bi Jens Vajdman učinio da je Mario Dragi?


Kako bi šef Bundesbanke Jens Vajdman promenio ECB da je njen šef?

U doba pre pojave evra, nemačka centralna banka (Bundesbank) je u suštini kontrolisala monetarnu politiku širom Evrope. Mogu li se ti „dobri stari dani vratiti dolaskom nemačkog ekonomiste i šefa Bundesbanke na kormilo Evropske centralne banke?

Kao vrhovni bankar Evropske centralne banke, Mario Dragi zna koliko je važno – i teško – držati Nemačku na svojoj strani. Zbog toga je na vrhuncu krize evra 2012. godine upotrebio svoj talijanski šarm ne bi li privoleo šefa Bundesbanke Jensa Vajdmana (Jens Weidmann) na „da malko proćaskaju u četiri oka“, unutar zidina Evropske centralne banke. Ali, nije mu upalilo. Guverner nemačke centralne banke bio je usamljeni glas među svojim evropskim kolegama koji se protivio Dragijevom planu za spasavanje evra: “Uveren sam da niko nije očekivao da promenim moj stav zbog čaše vina i malo čipsa” našalio se Vajdman ozbiljnog lica.

Za mnoge Evropljane, Vajdmanova nefleksibilnost pokazala je stereotipnu nemačku tvrdoću u primeni pravila na njih same. Ovaj nemački stav skoro da je evro osudio na propast, žilavo stiskajući južnoevropske ekonomije EU usled oštrih mera opreza a i štednje tokom dobrog dela ove decenije. To je takođe razlog zašto je ideja o zameni Dragija Vajdmanom – realna opcija nakon 2019. – noćna mora za mnoge Evropljane. Međutim, Vajdman kao predsednik ECB-a možda i neće biti tako dogmatičan kako strahuju njegovi kritičari.

Pre evra, nemačka centralna banka (Bundesbank) je u suštini kontrolisala monetarnu politiku širom Evrope. Mogu li se ti „dobri stari dani“ vratiti dolaskom nemačkog ekonomiste i šefa Bundesbanke na kormilo Evropske centralne banke?

ECB već ima mnogo zajedničkog sa Bundesbankom u Frankfurtu. Osnovana 1957. godine, Bundesbanka je istupila iz nemačke Ordo-liberalne ekonomske tradicije (socijalna tržišna privreda kao noseći stub), sa posebnim fokusom na zauzdavanje inflacije. Uvek je bila nezavisna od vlade, važeći za jednu od najcenjenijih institucija u Nemačkoj. Ali, ono što je dobro za najveću evropsku ekonomiju nije nužno dobro i za njene susede. Kritičari su optužili Bundesbanku da ignorišu efekte promena kamatnih stopa na druge evropske zemlje, koje su obično morale da je slede.

To nezadovoljstvo je velikim delom razlog za razmišljanje o jedinstvenoj  evropskoj valuti, evru, prvi put uvedenog 1999. godine: Građani Evropske unije koji nisu bili nemačkog porekla želeli su da preuzmu kontrolu nad evropskom monetarnom politikom. U pokušaju da se skeptični Nemci stišaju a njihov stav omekša – sve do tačke kada će odustati od svoje cenjene marke – ideološka tradicija Bundesbanke (fokus na kontrolu inflacije i nezavisnost od vlada) bila je uvrštena u Povelju ECB.

Danas je Nemačka jedna od 19 članica evrozone, a Bundesbanka jedna od 19 nacionalnih centralnih banaka koje izvršavaju naloge ECB-a. Vajdman je jedan od 25 centralnih bankara koji sede u upravnom veću ECB-a zaduženom za uspostavljanje projektovane stope inflacije evro-zemalja. Shodno aktuelno važećem sistemu rotacije, nisu retki meseci kada Nemačka u ovom veću nema glas.

Ova postavka dobro je funkcionisala početkom 2000-ih kada je ECB prvi put vodio holandski centralni bankar Wim Duisenberg, a kasnije i francuski centralni bankar Jean-Claude Trichet (iznenađujuće ratobornog). Evropljani su bili sretni što su ponovo zadobili kontrolu, a Nemci su bili srećni što je ECB, izgleda, sledila konzervativnu ekonomsku tradiciju Bundesbanke. Čak i da ECB nije imala nemačkog lidera, ova je evropska vrhovna finansijska institucija bila pod velikim uticajem njegovog prvog glavnog ekonomiste, Otmara “Otma” Issinga, poreklom Nemca. Od 1999. godine, ECB je zapravo držala inflaciju nižu od Bundesbanke.

Ali kada je 2011. Dragi preuzeo funciju glavnog bankara ECB-a, karakter Evropske centralne banke počeo je da se menja, kaže Issing. ECB je, zapravo, postao manje nemačka a više južnoevropski. Dragi skoro da nije imao izbora. Preuzeo je banku u jeku krize, a pretnja od kolapsa evrozone zahtevala je od njega da pomogne ekonomijama južnoj Evropi.

Mario Dragi je u svom govoru 2012. obećao da će uraditi “šta god da je potrebno” kako bi se zaštitila evrozona. To je značilo prevazilaženje nameravane uloge ECB u podizanju i smanjivanju stope zaduživanja. Umesto jednostavne kupovine duga preko valutnog bloka (tradicionalno sredstvo koje se koristi za smanjenje inflatorne stope), ECB se obavezala da će kupiti neograničenu količinu državnih obveznica od bilo kojeg pojedinačnog EU člana u nevolji koji pripada evrozoni. Obavezivanje je bilo toliko verodostojno da su valutni špekulanti odustali. ECB, zapravo, do danas nije kupila jednu jedinu obveznicu u sklopu ovog ovim konkretnog programa.

U odnosu na Dragija i njegove dosadašnje poteze, Vajdman bi na njegovom mestu delovao drugačije. Da je bio zadužen za ECB tokom vrhunca krize, kao što je to bi Dragi, poručio bi evropskim liderima da pronađu svoja rešenja za svu tu zbrku oko evra. Nije ga briga to što je je obećanje Dragija zapravo funkcionisalo. Shodno tradicionalnoj filozofiji Bundesbanke, cilj nije opravdao sredstva: u najboljem slučaju, obećanje o kupovini obveznica od zemalja opterećenih dugovima zamaglilo je linije između centralnih banaka i vlada. U najgorem slučaju, bilo je to nezakonito finansiranje vlade.

Sa Dragijem na čelu ECB-a, južni pragmatizam nadvladao je germanski ordoliberalizam (Konkretno, ordoliberali veruju da bi bez jake države moćni privatni interesi podrivali takmičenje. Ovom stanovištu se često pripisuje podsticanje strogih zakona o zaštiti konkurencije u Nemačkoj, a možda i u Evropskoj uniji. Zato postoji očigledna uloga države u suprotstavljanju antikonkurentskom ponašanju „krupnog kapitala“). Otada su Nemci podozrivo gledali na ECB. Jer, Nemci se drže stava da pravila postoje zato što postoje dobri razlozi za njih; prekrajati ih i mofidikovati samo znači da sejemo seme neke nove, buduće krize.

Iako je predsednik ECB-a Vajdman do kraja 2012. godine gotovo sigurno podrazumevao sasvim drukčiji ishod krize u evrozoni, već je teže proceniti kakva bi bila politika ECB-a koju bi od 2019. vodio Vajdman. Kriza jenjava, a privredni rast se vratio. Vlade zemalja evrozone postavile su druge mehanizme za odgovor na neku moguću narednu krizu. Dakle, uloga Dragijevog naslednika verovatno će biti tradicionalnija: rukovoditi ekonomijom i dovršiti izlazak centralne banke iz niza manje kontroverznih mera (poput tzv. “Kvantitativnog popuštanja”) kako bi se podigle evro-zonske ekonomije.

Vajdman bi zastupao jedan agresivniji i ratoborniji stav po pitanju monetarne politike. Ovo uključuje „lasersku preciznost“ u kontroli inflacije i nesklonost prema niskim kamatnim stopama i kvantitativnom popuštanju koji su primenjivani u doba Dragija. Pa ipak, Vajdman je zapravo pragmatičan po nemačkim standardima. Njegova pozadina je u politici: pre vođenja Bundesbanke, bio je glavni ekonomski savetnik kancelarke Angele Merkel. Pre toga je radio u Međunarodnom monetarnom fondu.

Vajdman bi svakako bio otvoreniji za kompromis nego što su to bili njegovi prethodnici u Bundesbanci. A nastupio je u odbranu Evropske centralne banke onda kada su kritike u Nemačkoj prevršile svaku meru, podsećajući svoje sunarodnike da je Nemačka deo jednog, evropskog, tima. Jednom obuzdan stvarnom moći, ispostavilo bi se da bi ovaj jastreb nemačkog ekonomskog ordo-liberalizma mogao da zaguguče kao golub mira koji zastupa Evrofile.

Handelsblatt

Da li je engleski dostigao svoj maksimum?


Britanska premijerka Tereza Mej je prošlog meseca u Kini prisustvovala lansiranju kampanje Britanskog saveta pod nazivom „Engleski je sjajan“ sa namerom da se u svetu podstiče dalja zainteresovanost za engleski jezik i stiču znanja o istom. Ovo bi moglo da zazvuči poput Trampove krilatice, “Učinimo Ameriku opet sjajnom”, mada, u stvari, dolazi sa jače pozicije. Van je svake sumnje da je upotreba engleskog veća i raširenija no ikada, a on daleko rasprostranjeniji od bilo kog drugog jezika. Sve svetske sile koje ne govore engleski u ovom našem globalizovanom svetu prepoznaju ga kao prvi strani jezik nužan da se nauči; on je, što je takođe jedinstveno, u praktičnoj upotrebi širom sveta. Britanski savet procenjuje da engleski danas govori oko 1,75 milijardi ljudi, što je četvrtina svetske populacije. Osnove engleskog podučavaju se u svim kineskim školama; to je i radni jezik čitave Evropske unije.

U informativnom servisu kanala France 24, engleski se koristi očigledno češće nego maternji francuski. Upotreba engleskog je obaveza svih pilota aviona i kontrolnih tornjeva, i to 24/7. Engleski se uočava i kao suštinska osnova za dalji napredak na nekim neverovatnim mestima: na primer, pre 14 godina, premijer Mongolije – zemlje koja nema istorijske veze s engleskim govornim područjem – odlučio je da bi engleski trebalo da odmeni ruski u svim školama, kao deo njegove težnje da Ulanbator postane centar za usluge telefonskih operatera. Jedan od šest Rusa tvrdi da ga govori. Engleski je očigledno jezik kojeg biraju oni koji imaju globalne aspiracije, bez obzira kakav je njihov politički stav prema anglosaksonskim silama.

Ovo globalno prihvatanje engleskog jezika, danas poprilično odmaknuto od zona uticaja nekadašnje britanske imperije a podalje i od „zadnjeg dvorišta“ Sjedinjenih Država, uspešno je narastalo tokom samo jednog veka –  uredno i, što je pomalo paradoksalno – počev od Versajskog sporazuma iz 1919. godine. U znak poštovanja prema Sjedinjenim Državama, ovo je bio prvi međunarodni ugovor napisan na engleskom (poznat i kao Pariska mirovna konferencija 1919); tada se, međutim, takođe ispostavilo da je ovaj datum obeležio početak pada najveće svetske institucije za protežiranje engleskog jezika, britanske imperije. Međutim, sa aspekta jezika, britanske vlasti imale su tu sreću da je anglofonski uticaj Britanije u svetu nasledio „rođak“ iz Severne Amerike, tako da je uobičajeno istorijsko zaostajanje bilo prikriveno, uzevši prividno drugu formu. Britanska politička komanda i linija doveli su i do jezičke imitacije koju su, zajedno s politikom, Amerikanci uvezli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Čak i u momentu kada je Britanija počela da ekonomski opada, njena već dobro utemeljena pozicija u svetu odražavala se kroz snažnije tretiranje engleskog kao jezika kojeg treba učiti u globalnim okvirima.

Međutim, tokom čitavog ovog perioda, naročito od 1920-ih do 90-tih godina prošlog veka, menjao se i fokus američke ekspanzije koji se pomakao od Severne Amerike ka svetu, što je dovelo do uticaja na trgovinu, inženjerstvo, telekomunikacije, rudarstvo, medije, nauku i finansije, dok je američki dolar u međuvremenu zamenio funtu sterling u ulozi svetske rezervne valute. Potom je 90-tih usledila digitalna informatička revolucija, stvarajući nova bogatstva čije je stecište bilo u Silicijumskoj dolini, na razmeđi iz dvadesetog u 21. vek. Sve su to bile za svet pozitivne uloge engleskog jezika u globalnim okvirima (uloga koju je uspostavila Britanija), mada je trebalo očekivati da ovaj vrhunac dostigne nešto kasnije, u periodu porasta njene „meke moći“ (soft power) i sve veće popularnosti američke kulture.

Tu se radi upravo o tom zaostajanju rasta engleskog jezika – on  odražava dosadašnji uticaj Sjedinjenih Država koji sada doživljavamo. Pa ipak, sve ovo dešava se u 21. veku – kada ostale nacije u usponu, posebno u Aziji ali i u Južnoj Americi i Africi, daleko nadmašuju SAD (a da ne pominjemo Britaniju i Evropsku uniju) u stopama ekonomskog rasta. Ovo je neverovatan spoj i stanje stvari u dosadašnjoj svetskoj istoriji. I sada se pojavljuju dva pitanja. Da li je položaj engleskog realno preimućstvo za one zemlje u kojima je on maternji jezik? I kolika je verovatnoća da će engleski zadržati ovu poziciju na neograničen rok?

Imajući u vidu ovu početnu prednost engleskog kao maternjeg jezika, koju građani nekih zemalja imaju za svoju sretnu sudbinu datu rođenjem, očigledno da su neke neposredne prednosti nesporne. Ovaj jezik pruža direktan pristup glavnom medijumu svetske komunikacije: dobro je imati unutrašnji uvid u “informacije koje možemo iskoristiti”, kao i olakšan pristup koji dobro obrazovani anglofoni imaju prilikom konkurisanja za dobre i uticajne poslove/pozicije. Engleski je, takođe, omogućio anglofonim zemljama da „naplaćuju“ neku vrstu „zakupa“ za omogućavanje prijema ostalih (ne-anglofonih) u ovu jezičku elitu: anglofone nacije svake godine ubiraju ogromne zarade od kurseva i podučavanja engleskog kao stranog jezika (samo u Britaniji danas zarada je preko 2.24 milijardi evra godišnje, uz predviđanje da će do 2020. dostići 3.35 milijardi evra), uz dominaciju globalnim izdavačkim tržištem na engleskom jeziku (preko 1,5 milijardi evra izvoza u 2015. godini). Ovo je još jedan spin-off iz nedavne istorije britanske dominacije, kao što je nekad to bio i položaj Griničovog meridijana (koji je neka vrsta „nule“ u koordinatnom sistemu tj centra koordinata globalne orijentacije), svakodnevno obezbeđujući dobre prilike i pogodnosti za globalnu trgovinu između Azije i Amerike, ili pogodnosti za združena ulaganja, a time i razvoj globalnih finansija, sa londonskim „Sitijem“ kao njihovim centrom (barem je to bio slučaj sve donedavno).

Ali, posebno poznavanje jezika predstavlja prednost koja se prebrzo umanjila onda kada je engleski postao globalna svojina. „Globalni engleski“ otada ima samo istorijsku vezu sa Britanijom ili SAD, dok dobro poznavanje ovog jezika više nije isključiva ekskluziva onih kojima je engleski maternji. Čak i kratkoročne, iznenadne i nepredviđene prednosti išle su pod ruku sa svojim moralnim dilemama. Pretpostavka o „ekskluzivnom pravu“ može čak izazvati samozadovoljstvo kod kuće, u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i nezadovoljstvo u inostranstvu – što je očigledno bio slučaj tokom aktuelnih pregovora o “razvodu” između Britanije i Evrope.

Teško je naglasiti ranjivost jezika kao što je engleski – koji se širio planetom, ne bivajući zabranjivan a ni „hotimičan“, već s namerom proučavan – i to daleko od svoje domovine, a čak ga je bio glas kako je to “jezik slobode”. Ipak, ovo samo po sebi nije ništa novo. Transnacionalni „lingva franka(lingua franca, izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori), koji su nekada uspostavljeni, uvek odišu osećajem trajnosti. Ipak, kada se okolnosti menjaju, i ovakvi širom planete uspostavljeni jezici padaju. Padaju onako kako padaju i imperije. A promena je, sada sasvim uočljivo, na pomolu.

Tako je, prirodno, za očekivati da nakon što se nove sile poput Kine, Indije ili Brazila uspostave ekonomski i politički (a verovatno i vojno), tako će se globalno osetiti i njihov jezički i kulturni uticaj među onima koji žele da se bave ovim zemljama (pre svega u biznisu, ali i u domenu kulture), a takođe i između samih novouspostavljenih sila. Ali kao i kod svih novih dominantnih jezika, postojaće jedna zadrška i zaostajanje. Upotreba drugih jezika neće biti toliko dobar odraz ekonomske moći novih sila, već će njihov globalni  jezički uticaj kaskati.

Ako se fokus stavi na Kinu, recimo, svet može imati manje entuzijazma za “skrivenu ruku” slobodnih tržišta Adama Smita. Ukoliko se pojave drugi centri, rezultat će možda biti jedna polivalentna mešavina koja će sadržavati lokalne islamske, budističke ili hinduističke tradicije. Razvijanje tehnologija prevođenja može učiniti da jezici u velikoj meri postanu smenjivi i zamenljivi, stavljajući kulturu nacija iz kojih potiču u zadnji plan. Bez obzira na to, neće biti nikakvog posebnog odstupanja od trenutne tradicije globalnog komuniciranja, koje se danas obavlja mahom na engleskom.

Ovakvo šta se, uostalom, već desilo u 17. veku kada je nova globalna sila, Francuska, preuzela vodeću ulogu, a francuski postao zajednički jezik civilizovane Evrope. Francuski – sa jakim prosvetiteljskim implikacijama – zamenio je latinski jezik koji je imao ulogu lingva franke tokom čitavih 15 vekova. Na jedan drukčiji način to se dogodilo i u 19. veku, kada su imperijalne „mirođije u svakoj čorbi“ – u svakom slučaju uljezi i neželjeni – Rusija i Britanija – ukinuli Farsi na svojim azijskim teritorijama uticaja. Pre toga, Farsi je bio predominantan 800 godina kao jezik muslimanske kulture, trgovine i politike.

Prema tome, kada je o engleskom jeziku reč, verovatno je da će njegov trenutni vrhunac biti i nadalje dobar kao i dosada, mada je njegova slava kao svetskog jezika trajala svega nekoliko vekova: gotovo iznenadni i kratak uspeh koji se ne ponavlja, i koji još uvek nije uporediv sa onim uspehom koji su imali njegovi prethodnici – latinski ili farsi.

Čak i u sadašnjoj formi, njegov pad će se verovatno poklopiti sa najnovijim usponom Kine, čija je (dokumentovana) istorija trajala tri hiljade godina (a verovatno i mnogo duže, računajući ono vreme koje nije dokumentovano).

Kineski je, takođe, sjajan.

The Guardian

 

318 reči za sneg (2/2)


Jedan je razlog zbog kojeg dijalekti Sami jezika imaju 318 reči za sneg.

33

“Svi domorodački narodi Arktika koje poznajem osećaju da su na udaru klimatskih promena, ali da nisu njihovi uzročnici”, Kaže linvističarka Lenor Grenobl. “Sve dok nad jezikom kojeg i dalje osećaju i koji je deo njihovih života mogu ponovo preuzeti kontrolu – a ovo je samo moje tumačenje – oni čine nešto što je potrebno i ispravno: njihov jezik oteli su kolonizatori, a oni ga sada vraćaju k sebi.“

Nesumnjivo je to da povratak maternjeg jezika u govor i svakodnevni život predstavlja način povezivanja sa sopstvenim nasleđem, istorijom, kulturom i tradicijom; Grenobl u tome vidi snažne emocije usmerene ka borbi za očuvanje ugroženih jezika. Ako je neki od izvornih nordijskih jezika urođenika i bio potisnut od strane kolonizatorskih sila, povratak i njegovo oživljavanje takođe su i čin sa jasnom i snažnom političkom konotacijom. Ali ukoliko je jezik u velikoj meri izgubljen za čitav svet, jer je na ivici potpunog odumiranja i neprepoznat bilo gde osim u uskom krugu domorodaca koji ga govore, onda odgovor na njegovu „revitalizaciju“ ima daleko mračniji ishod.

“U ovu priču utisnuto je daleko više nijansi i slojeva od dramatične smrti jezika. Postoji statistika koja kazuje da na svake dve nedelje nestaje po jedan jezik. Niko ne razmišlja kako je to, u stvari, relevantna tvrdnja; jer, kako kažu, ’nema podataka za to’ “, kaže Lenore Grenoble.

Teškoća pri definisanju vrednosti jezika za one koji se njim ne sporazumevaju se zahvaćena je Sapir-Vorfovom (Sapir-Whorf) hipotezom. Ovo je pretpostavka kojom se tvrdi da konkretne misli izražene u jednom jeziku ne mogu biti korektno shvaćene od strane ljudi koji govore druge jezike. Poznata po definisanju jezičke relativnosti, ova hipoteza tvrdi da struktura i leksika jezika direktno utiču na svet onih koji se njim sporazumevaju, kao i da oni kojima jedan jezik nije maternji. Drugim rečima, vaš jezik oblikuje vašu realnost. U filozofiji modernog doba, tzv jezički strukturalizam i hermeneutika bili su izuzetno popularni u Francuskoj, a danas su ideje francuskih strukturalista uspostavljene kao relevantne u istraživanjima: svet je onakav kakvim ga doživljavamo kroz naš jezik. Ukoliko naš jezik predstavlja preko 300 vrsta opažaja snega, onda takvi kvaliteti realno postoje, jer su zapaženi; za razliku od laponskog, engleski jezik nema takvu iznijansiranost jer oni koji ga govore ne žive u prirodnom ambijentu Polarnog kruga. Dakle, ono što jezik ne zahvati – to i „ne postoji“. I u tome leži sav tragizam umiranja „malih“ jezika: sa njima se gubi čitav spektar bogatstva značenja, a samim tim i bogatstvo našeg zapažanja i razmišljanja o svetu.

Naučnici su decenijama raspravljali o ovoj hipotezi. Neki kažu da to što se neka reč ne može lako prevesti s jednog jezika na drugi ne znači da taj pojam ne postoji u drugoj jeziku u drugačijem obliku. Drugi tvrde da su jezici daleko više od jednostavnog sredstva komunikacije. Kao što je jedan lingvista napisao, Jezici su (obilje raznolikih) perspektiva… a perspektive utiču na nečiji način i ugao gledanja i, što je još važnije, na nečiji način kojim objašnjava svet i sebe.”

Jezici arktičkih naroda pokazuju svu jedinstvenost veze koju ljudi Polarnog kruga imaju sa prirodom, svetom i okruženjem. Kao što Gunn-Britt Retter kaže, „jedan je specifičan razlog zbog kojeg dijalekti Sami jezika imaju 318 reči za sneg. Sve te sićušne varijacije nužno su vam potrebne kako biste opstali u okruženju negostoljubivom poput Arktika. Takođe, sav taj „Osećaj gospođice Smile za sneg“ nužno je potreban i u svakodnevnom životu i radu, ukoliko želite da izmerite i razumete svoje okruženje, da se orijentišete na trenutne uslove i situaciju, a takođe se i prilagodite dramatično zahuktalim klimatskim promenama.“

“Mnogo je dragocenih slojeva u tradicionalnim znanjima”, kaže Reterova u intervjuu za Daily JStore. “Posmatranje i aktivno učešće na lokalu potrebno je kako biste blagovremeno i pravilno doznali kakvi su uslovi u kojima se nalazite; a tu je i ona druga stvar koja se tiče  dubljeg sloja saznanja – to saznanje nalazi skriveno je u terminologiji jezika arktičkih domorodaca.”

Jezik i dijalekti Samija nude jedan primer uspešne saradnje između domorodaca i naučnika Zapada. Radeći s američkom svemirskom agencijom NASA, Samiji koji se bave stočarstvom tj uzgajanjem irvasa bili su u stanju da naučnicima obezbede podatke sa terena – osmatrajući promene osobina snega i klimatskih uslova.

15Ono što je posebno važno u ovim zapažanjima jeste stratigrafija snega (tj. kvalitet i izgled slojeva snega), koja se izdaleka ne može tako lako izmeriti, čak i sa najnaprednijom tehnologijom. Samiji su sneg pratili generacijama, jer upravo sneg utiče na pristup irvasa vegetaciji kojom se hrane. Druge studije obezbeđuju podatke koji izvorno potiču od Samija stočara i starosedelaca. Naučnici su vremenom zaključili da njihove informacije na osnovu posmatranja skoro uvek odgovaraju instrumentalnim zapažanjima koje im domoroci pružaju „direktno sa terena“.

Samiji (tj. Laponci) nisu jedini autohtoni narod koji danas sarađuje sa naučnicima radi što boljeg praćenja i dokumentovanja posledica klimatskih promena. Jedan broj urođenika-lovaca na Aljasci duž severnog oboda Beringovog mora i Čukči mora redovno pruža veoma korisne informacije o promeni debljine morskog leda i ponašanju polarnih medveda. Na osnovu ovih podataka, naučnici zaključuju da „Lovci s Aljaske, takođe, pružaju informacije o lokalnom prirodnom izobilju i resursima, pružajući nam informacije koje su komplementarne istraživanjima velikog obima, ali koja nisu mogla biti sprovedena ni na koji drugi način izuzev na osnovu iskustava i kazivanja lokalnih naroda.” U osnovi, upravo zbog svoje povezanosti sa svojim okruženjem, lovci viđaju i znaju stvari koje naučnici nisu u stanju.

“Ne radi se o tome da su stvari neprevodive”, kaže Geri Holton dokumentarni lingvista na temu izgubljenih jezika. On, zajedno s urođeničkim zajednicama Aljaske, radi na zapisivanju imena lokalnih imena i uzorcima njihovih jezika u nadi da oni neće odumreti ili biti bačeni zaboravi. “Radi se o tome što gubitkom ovakvih jezika upravo gubite i svu onu suptilnost za to kako vidite i osećate svet. Ničim ne možete nadomestiti taj i takav osećaj intimnosti, sposobnosti da se stvari izraze jedino na određeni način – na način koji, naprosto, ne može biti obuhvaćen drugim jezicima.”

29I upravo ovo može biti razlog koji je presudno uticao na odluku šest stalnih članica Arktičkog saveta da svoje napore fokusiraju upravo na revitalizaciju i ponovnu inkluziju domorodačkih dijalekata. Severni narodi će tako biti u stanju da zaštite svoje domove i način života ili da, u najmanju ruku, pokažu otpornost prilikom suočavanja s ogromnim klimatskim, ekološkim, industrijskim i društvenim promenama.

“Ni priroda a ni jezik nije moguće trajno konzervirati; oni samo mogu biti svojevrsni zapis o nekom vremenu. Životi jezika i prirodne sredine uvek će biti u stanju neprekidne promene”, kaže Gun-Brit Reter. “Izazov s kojim se suočavamo danas je pitanje: kojom se brzinom stvari menjaju? Kada se ne služite vašim maternjim jezikom – u okruženju koje je ne samo vaša već i „kolevka“ vašeg jezika – vokabular jezika domorodaca polagano zamire. A kada se priroda ubrzano menja, kao u današnje vreme, možda je najbolje posedovati vokabular jezika koji poseduje ’umiruće’ reči”.

Daily JStore

Program nade


Prvo su nam objasnili da je globalni kapitalizam dinamična sila koja otvara prostor za inovacije i promene. Onda su nas obavestili da smo stigli do kraja istorije i trajne stabilnosti i mira. Obećan nam je beskonačan rast na planeti ograničenih resursa. Rečeno nam je da će sistem zasnovan na nejednakosti ukloniti sve razlike, da će kompeticija i socijalna zavist dovesti do sveopšteg blagostanja i da moć novca štiti demokratiju. Kontradikcije su bile više nego očigledne. Čitav paket je bio proizvod magijskog mišljenja.

Sve to se ispostavilo kao zabluda, a nema povratka na staru normalnost. Kejnzijanske mere za koje se zalažu Jeremy Corbin i Bernie Sanders u svetu koji se bliži svojim ekološkim limitima i u kojem radna mesta ubrzano nestaju – irelevantne su za 21. vek podjednako kao neoliberalni recepti koji su doveli do finansijske krize. U svojoj knjizi Age of anger / Doba besa Pankaj Mishra aktuelnu krizu vidi kao novu manifestaciju starog dugotrajnog poremećaja koji razara naša društva već 200 godina. Umivena istorija zapadnog sveta izostavlja osnovna obeležja tog perioda: pljačke i pokolje, građanske i međudržavne ratove, kolonijalizam i masakre u prekomorskim zemljama, rasizam i genocide.

Zahvaljujući globalizaciji industrijskog kapitalizma, ove razorne sile su se prelile na čitav svet. Tradicionalni oblici autoriteta su suspendovani u ime univerzalne slobode, autonomije i prosperiteta. Ta obećanja su u neskladu sa ogromnim disparitetima u moći, statusu i vlasništvu nad imovinom. Rezultat je globalno širenje evropskih bolesti 19. veka: poniženja, zavisti i osećanja nemoći. Neispunjena očekivanja, bes i samoprezir umnožavaju redove onih koj podržavaju Isis, Hindu nacionalizam i populističku demagogiju u Britaniji, SAD, Francuskoj ili Mađarskoj.

Kako reagovati na krizu? Raymond Williams kaže da „biti zaista radikalan znači učiniti nadu mogućom, a ne očaj uverljivim“. Dugo sam radio upravo to (na primer ovde i ovde). Od sada ću razmatrati nove pristupe politici, ekonomiji i društvenim promenama. Nema povratka nazad, nema utehe u starim izvesnostima. Treba pretresti svet počevši od temeljnih načela. Ima mnogo tačaka od kojih bismo mogli početi, ali meni se nameće jedna. Ni tržište ni država po sebi ne mogu da zadovolje sve naše potrebe. Ukidanjem unutrašnjih veza u društvu oni podjednako podstiču otuđenje, bes i anomalije koje doprinose ekstremizmu. Upadljivo je odsustvo jednog elementa iz dominantnih ideologija, nešto što ne pripada ni tržištu ni državi: opšte dobro (the commons). Ono pripada celoj zajednici. Tu načelno spadaju zemlja, voda, minerali, znanje, naučno istraživanje, softver. U ovom trenutku većina tih dobara je prisvojena, nalazi se pod kontrolom državnih ili privatnih interesa i tretira se kao bilo koji oblik kapitala. Time smo lišeni našeg zajedničkog bogatstva.

Neka opšta dobra su očuvana: od šuma u Nepalu i Rumuniji u vlasništvu lokalnih zajednica do odgajivačnica jastoga u državi Mejn; to su pašnjaci u istočnoj Africi i Švajcarskoj, internet, Vikipedija, Linuks, časopisi koje izdaje Public Library of Science, vremenska banka u Helsinkiju, lokalne valute i mikroskopija otvorenog koda. Ali to su samo izuzeci koji potvrđuju opšte pravilo o ekskluzivnosti privatnog vlasništva.

sunrise

U svojoj knjizi Land / Zemlja, organizator lokalnih zajednica Martin Adams nas podseća da je zemlja nekada pripadala svima i nikome, a onda je manjina sebi prigrabila pravo na nju i onemogućila drugim ljudima da je koristie. On predlaže da oni koji ekskluzivno koriste zemlju plaćaju „doprinos za zemlju zajednice“. To bi delimično zamenilo prihode od poreza na dohodak i promet, sprečilo gomilanje imovine i spustilo cenu zemlje. Od tog prihoda bi se mogao finansirati univerzalni osnovni dohodak. Vremenom bismo mogli preći na sistem u kojem bi zemlja bila u vlasništvu lokalne zajednice koja bi je davala u zakup.

Slični procesi mogu se primeniti na energiju. Pravo sagorevanja fosilnih goriva može biti predmet licitacije (ponuđene količine bi se svake godine smanjivale). Od prihoda bi se mogle finansirati javne službe i prelazak na čistu energiju. Oni koji koriste vetar ili sunčevu svetlost za proizvodnju energije, trebalo bi da plaćaju doprinos zajednici. Ili bi generatori mogli da budu u vlasništvu lokalnih zajednica, kao što se već radi u Škotskoj.

Umesto da dozvolimo korporacijama da koriste prava intelektualne svojine za veštačko stvaranje nestašice znanja ili za preuzimanje vrednosti koje su stvorili drugi ljudi (kao što čine Google i Facebook), mogli bismo da krenemo ka „ekonomiji deljenog znanja“ kakvu promoviše vlada Ekvadora. Deo profita bi se mogao ponuditi (uz pomoć blockchain tehnologije na kojoj počiva bitcoin) u zamenu za pomoć u izgradnji onlajn platformi i obezbeđivanje njihovih sadržaja.

Povraćaj opštih dobara ima veliki potencijal ne samo za distribuciju bogatstva već i za promenu društva. Kao što naglašava pisac David Bollier, opšte dobro nije samo resurs (zemlja, drveće, softver), već i zajednica ljudi koji njime upravljaju i štite ga. Članovi zajednice tako razvijaju mnogo dublje veze između sebe i sa svojim dobrima nego kada su samo pasivni potrošači proizvoda. Upravljanje zajedničkim resursima podrazumeva razvijanje pravila, vrednosti i tradicija. U nekim slučajevima to znači uključivanje u okruženje u kojem živimo na nove načine. To znači preoblikovanje državne uprave tako da ona reaguje na potrebe zajednica, a ne korporacija. Drugim rečima, oživljavanje zajedničkih dobara može biti protivteža atomizujućim, otuđujućim silama koje sada izazivaju mnoštvo toksičnih reakcija.

To nije kompletan odgovor. Nadam se da ću posle istraživanja širokog spektra potencijalnih rešenja i uz pomoć vaših komentara i predloga razviti novu sintezu: novi politički, ekonomski i društveni scenario koji odgovara potrebama 21. veka. Ostvarivanje tog scenarija je još jedan izazov na kojem treba raditi. Ali prvo treba da odlučimo šta želimo. A onda ćemo videti kako to da ostvarimo.

George Monbiot, The Guardian, 13.12.2016.

Peščanik.net, 17.12.2016.

Problem Dojče banke kao podsticaj nemačkim nacionalistima


05

Međunarodni monetarni fond je pre tri meseca upozorio da Dojče banka predstavlja potencijalnu sistemsku pretnju po globalni finansijski sistem. Danas, problemi sa kojima se suočava ovaj najveći nemački kreditor pokreću drugačiju vrstu rizika: erupciju sve snažnijih nacionalističkih reakcija u Nemačkoj.

Juče, u ponedeljak 3. oktobra, predsednik ekonomskog odbora nemačkog parlamenta Peter Ramzauer dao je intervju za Welt am Sonntag u kojem je 14 milijardi dolara kazne koju Dojče banka ima da plati zbog skandala s hipotekarnim hartijama od vrednosti datira još iz doba (početka) finansijske krize te da je ovo “iznuđivačka” mera, naglasivši da ova kazna ” ima sve karakteristike ekonomskog rata”.

Još jedan nemački političar, Markus Ferber, sugerisao je kako je istraga u vezi nepravilnosti funkcionisanja ove banke “vraćanje milog za drago”: naime, osveta za odluku Evropske komisije da kazni američku korporaciju Apple sa 13 milijardi evra (14,6 milijardi dolara) poreza. I rukovodioci nekih od najvećih nemačkih kompanija listiranih na DAX-u se ovog vikenda udružilo u pružanju svoje podrške Dojče banci. “Nemačkoj industriji potrebna je jedna nemačka banka koja će nas pratiti u svet”, rekao je BASF-ov predsednik Jirgen Hambreht.

Umesto podele krivice zbog lošeg upravljanja Dojče bankom, mnogi Nemci uhvatili su se u nacionalističko kolo, donosi Blumberg u tekstu Tereze Rafael. Ideja da je Dojče banka u velikoj meri žrtva, hrani sve popularniji narativ da se nemačka tradicija, standardi i institucije nalaze pod udarom spoljašnjih pretnji. Kao što smo videli u slučaju suprotstavljanja genetski modifikovanoj hrani i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), jednom kada se duboko ukorene ovi stavovi mogu stvoriti politički moćne crvene linije.

07

Glavna meta kriticizma je evropski finansijski sistem, čijem je stvaranju Nemačka uveliko doprinela. Evropska centralna banka okrivljena je za sputavanje Dojče banke, što nemačkim štedišama nanosi štetu, podstičući rasipništvo i vlade koje grcaju u dugovima na periferiji evrozone.

Evropska centralna banka je u prošlosti morala da se nosi s periodičnim napadima koji su, na račun  njene finansijske politike, u prošlosti dolazili iz pravca Nemačke. Čak je i kupovina ECB-ovih obveznica bila izazov i problem za Nemački ustavni sud (koji je presudio u korist ECB-a). Nemačka kritika je, međutim, u poslednje vreme narasla, bivajući sve postojanija. Nalazeći se pred nemačkim piscima zakona tek po drugi put u poslednje četiri godine, guverner Evropske centralne banke Mario Dragi je pred njima, na prošlonedeljnoj zatvorenoj sednici, branio politiku ECB-a u svetlu aktuelnog problema sa Dojče bankom. “Ukoliko (ova) banka predstavlja sistemsku pretnju zoni evra, to ne može biti zbog niskih kamatnih stopa već iz drugih razloga”, izjasnio se Dragi.

Tokom svih protesta vezanih za spoljno mešanje bio je prisutan element poziranja i nameštanja uoči izbora koji će biti naredne godine. Sa populističkom i anti-evrozonskom partijom “Alternativa za Nemačku” (AfD) koja upadljivo pridobija Nemce na lokalnim izborima, nemački mejnstrim političari spremni su da na nekim drugim mestima polažu račune zbog nemačkih problema kao i da nemačkim biračima demonstriraju svoje nacionalističke akreditive – biračima koji su već umorni od gledanja kako nemački interesi bivaju ugroženi EU ciljevima.

Ova debata, međutim, prevazilazi polje izborne politike i kamatnih stopa. Nakon što je Britanija glasala da napusti EU, ali i grčke i izbegličke krize, a sada i sa problemima s ovom bankom, Nemačka počinje da preispituje svoj stav o evropskim integracijama. Što se više šire razlike između zemalja evrozone, tim je ugroženiji projekat jedinstvene evropske valute. Ukoliko će Nemačka nositi teret podupiranja evrozonske ekonomije, kako se kreću razmišljanja velikog broja Nemaca, onda  bi Nemački stav trebalo da se čuje više i dalje te da bude relavantniji.

Ovo predstavlja čudan obrt događaja. Nemačka je najveći razlog što je Evropska unija uopšte stvorena. Ponikla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik, formirane 1951. godine kako bi se moć nemačke industrije našla u sprezi sa francuskim državništvom. Evro – kojeg je Nemačka prihvatila kao cenu ponovnog ujedinjenja s Istočnom Nemačkom – bio je u osnovi politički projekat koji je vremenom sve više zatezao čvor. Izvozno orijentisana Nemačka pokupila je sve prednosti jedinstvene valute, koja je znatno slabija nego što bi je nemačka marka, pridobijajući za sebe ogroman trgovinski suficit.

04

Ekonomisti nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (IWH) u Haleu su prošle godine izveli računicu po kojoj je, Nemačka uštedela više od 100 milijardi evra (112,4 milijarde dolara) u kamatnim troškovima u periodu između 2010. i 2015. godine, odnosno oko tri odsto nemačkog BDP-a. Uštede su, kako su ovi ekonomisti istakli, bile veće od troškova koje je generisala grčka dužnička kriza – čak i da Grčka nije uspela da otplati svoje dugove. IFW institut u Kilu izračunao je da će – usled nižih kamatnih stopa i statusa Nemačke kao zemlje koja je sigurno finansijsko utočište – ova zemlja uštedetu 160 milijardi evra do 2030. godine.

Neko bi mogao da dosta toga kaže kako je Nemačka sama krojila svoju srećnu sudbinu. Ali, niko ne bi mogao poreći da je evro bio neka vrsta izvora njihovog bogatstva.

Imajući u vidu kompetitivne benefite koje je jedinstvena valuta donela Nemačkoj, možda je ironično to što jedna populistička partija (AfD) danas osporava nemačke mejnstrim stranke – i to svojim protivljenjem zajedničkoj evropskoj valuti. Ipak, “nedopečena” tj. nedovršena struktura evra – monetarna unija ali ne i fiskalna unija – dozvolila je da je “inficiraju” veliki disbalansi. Te neravnoteže su usporavale privredni rast u zoni evra; one se ogledaju u visokoj nezaposlenosti na periferiji EU, mada se Francuska – sa 10 odsto nezaposlenosti – i Italija – sa svojim nivoom duga od preko 132 procenata BDP-a – nalaze u samom središtu EU.

Nemačka, čija privreda doživljava rast postala je nestrpljiva usled neuspešnog nastojanja ostalih evrozonskih ekonomija da postanu konkurentnije. Nemačka bi se mogla pohvaliti daljim prisustvom svojih proizvodnih kvaliteta, Harcovim reformama koje su od 2003. godine liberalizovale tržište rada kao i efikasnim programom za pripravnike i one koji tek ulaze na tržište rada. Mnogi među evropskim partnerima u Nemačkoj su u međuvremenu rasipali svoje uštede na servisiranje dugova, koje je na red došlo baš u eri pojave niskih kamatnih stopa.

Naravno da Nemačka sebi može dozvoliti da bude velikodušna. Nemačka ekonomija je i dalje najveća u Evropi a četvrta po veličini u svetu, a nezaposlenost ostaje na svom najnižem nivou od ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke. Ali, postoje neke naznake podbacivanja u performansama. Rast privrede će se sledeće godine usporiti, dok je rast produktivnosti bio nizak. Poniženje koje je Folksvagen doživeo zbog lažiranja podataka unutar sistema za indikovanje emisija štetnih gasova skupo će koštati ovu kompaniju; tržišna vrednost Dojče banke rapidno se smanjuje; sve ovo nagriza ideal ultra-efikasnog, besprekornog poslovanja nemačkih korporacija. Kada zagusti, junaci će već pronaći nekoga koga bi okrivili (“When the going gets tough, the tough find someone to blame”).

08

Mario Dragi ponudio je predloge kako bi Nemačka mogla učiniti mnogo više na fiskalnom frontu da bi se stimulisao rast i investicije. Ali, Nemci nisu raspoloženi za predavanja. Umorni su od slušanja saveta sa strane, naime, da moraju da prihvate standarde postavljene od strane ostalih. Moglo bi se čak reći da Nemci imaju s Britanijom daleko više zajedničkog nego što se pretpostavlja: još jedna nacija luda za pivom i fudbalom, sa naprednom ekonomijom i protestantskom radnom etikom i koja je, takođe poput Britanije, zamorila se od zahteva ostatka EU zajednice. I zaista, ona mantra na kojoj je počivao Brexit, “Povratiti kontrolu” zvuči sve bolje i bolje i u ušima Nemaca.

Nemci mogu biti daleko lojalniji Evropljani od Britanaca, ali mogu biti i – daleko skeptičniji. A ukoliko nacionalističke tužbalice počnu da odjekuju širom Nemačke, zemlje koja je tradicionalno najpouzdaniji timski igrač u EU, dobre su šanse da će snage decentralizacije u Evropi postati daleko jače.

Therese Raphael, Bloomberg

80 godina kasnije: Kejnzova opšta teorija


Godine 1935, Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keines) napisao je Džordžu Bernardu Šou (George Bernard Shaw): “Verujem da pišem knjigu o ekonomskoj teoriji koji će u velikoj meri revolucionisati – ne, pretpostavljam, odjednom, već tokom narednih deset godina – način na koji svet misli o svojim ekonomskim problemima.“ I zaista, Kejnzov magnum opus, Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca, objavljena u februaru 1936, transformisala je ekonomiju i ekonomsku politiku. Osamdeset godina kasnije, zapitajmo se: da li se Kejnzova teorija još drži, pita se profesor političke ekonomije na univerzitetu Vorvik, lord Robert Skidelski.

01

Dva elementa Kejnzovog nasleđa čine se čvrstim. Prvo, Kejnz je izumeo makroekonomiju – teoriju ukupnog outputa kao celine. On je nazvao svoju teoriju “opštom” da bi je učinio različitom u odnosu na prekejnzijanske teorije, koje su podrazumevale uniforman nivo proizvodnje i pune zaposlenosti.

Pokazujući kako ekonomija može ostati zaglavljena u ekvilibrijumu sa “podzaposlenošću” (dakle ispod optimalne ravnoteže), Kejnz je osporio centralnu ideju ortodoksne ekonomije njegovog doba: da je tržište za sve robe, uključujući i rad, istovremeno uravnoteženo svojim cenama. Njegov izazov je podrazumevao novu dimenziju ekonomske politike: vlade kao aktivne činioce koje će možda morati da se okrenu stvaranju deficita da bi održale punu zaposlenost.

06Agregatne jednačine koje podupiru Kejnzovu “opštu teoriju” i dalje nastanjuju ekonomske udžbenike i oblikuju makroekonomske politike. Čak i oni koji insistiraju na tome da tržišne ekonomije gravitiraju ka punoj zaposlenosti su primorani da svoje argumente izlažu u okviru koji je stvorio Kejnz. Centralni bankari prilagođavaju kamatne stope da bi obezbedili ravnotežu između ukupne ponude i tražnje, jer je zahvaljujući Kejnzu poznato je da ta ravnoteža ne može doći automatski.

Kenzov drugi ključni doprinos je razumevanje da vlade mogu i treba da spreče depresije. Rasprostranjenost ovog gledišta može se videti u razlici između jakog političkog odgovora na krah 2008-2009 i pasivnih reakcija na Veliku depresiju 1929-1932. Kao što je nobelovac Robert Lukas (Robert Lucas), protivnik Kejnza, priznao 2008. godine: “Mislim da je svako u Kejnzijanskoj lisičijoj rupi.”

Ipak uz to treba reći i ovo, Kejnzova teoriju ekvilibrijuma sa “nedovoljnom zaposlenošću” više ne prihvata većina ekonomista i političara. Globalna finansijska kriza iz 2008. godine to potvrđuje. Kolaps je osporio ekstremnije verzije samoregulacije ekonomije, ali nije povratio ugled Kejnzovom pristupu.

12Sasvim je sigurno da su upravo kejnezijanske mere zaustavile propadanje globalne ekonomije. Međutim, te mere su, takođe, opteretile vlade velikim deficitima, koji sue ubrzo počeli da budu razumevani kao prepreka oporavku –  što je suprotno od onoga čemu je Kejnz podučavao. Uz i dalje visoku nezaposlenost vlade su se vratile na prekejnzijansku ortodoksiju, smanjujući potrošnju da bi smanjile svoje deficite – i podrivajući ekonomski oporavak koji je bio u toku.

Postoje tri glavna razloga za ovu regresiju. Prvi je uverenje da tržište preko cena uravnotežava ponudu i potražnju za radom u kapitalističkoj ekonomiji, koje nikada do kraja nije odbačeno. Dakle, većina ekonomista je razumela upornu nezaposlenost kao vanrednu okolnost koja se javlja samo kad stvari krenu po zlu, a ne normalno stanje tržišne ekonomije. Odbijanje Kejnzovog pojma radikalne nesigurnosti leži u srcu ovog povratka na prekejnzijanska razmišljanja.

Drugo, posleratne Kejnzove politike “upravljanja potražnjom“, koje se cene zbog posleratnog buma koji su izazvale, naletele su na probleme sa inflacijom u 1960-im. Svesni pogoršanja ishoda kompromisa između inflacije i nezaposlenosti, kejnzijanski političari su pokušali da održe bum kroz prihodne politike – odnosno da kontrolišu troškove plata sklapanjem nacionalnih sporazuma sa sindikatima.

15Prihodna politika je pokušana u mnogim zemljama od 1960-ih do kraja 1970-ih. U najboljem slučaju, bio je to povremeni uspeh, ali su se takve politike uvek kasnije pokazale nedovoljnima. Milton Fridman (Milton Friedman) dao je jedan razlog koji je korespondirao sa rastućim nezadovoljstvom zbog kontrole plata i cena, i ponovno vratio točak razumevanja ekonomije na pretkenzijansko stanje. Inflacija je, rekao je Fridman, rezultat pokušaja kejnzijanskih vlada da potisnu nadole nezaposlenost, ispod njene “prirodne” stope. Ključ za povratak na stabilne cene je napuštanje obaveze pune zaposlenosti, obesnaživanje sindikata, i deregulacija finansijskog sistema.

I tako je stara ortodoksna teorija ponovo rođena. Cilj pune zaposlenosti je zamenjen ciljanom inflacijom, a nezaposlenosti je ostavljeno da pronađe svoju “prirodnu” stopu, šta god to bilo. Sa ovom potpuno pogrešnom navigacionom opremom političari su svoj brod punom parom udarili o ledeni breg iz 2008. godine.

Poslednji razlog za to što je kejnzijanizam prestao da uživa svoju slavu je ideološko prestrojavanje nadesno, koje je počelo sa britanskom premijerkom Margaret Tačer (Margaret Thatcher) i američkim predsednikom Ronaldom Reganom (Ronald Reagan). Taj pomak usledio je manje zbog toga što je odbačena kejnzijanska politika već pre zbog rasta netrpeljivosti prema uvećanom državnom aparatu koji je nastao posle Drugog svetskog rata. Kejnzijanska fiskalna politika je uhvaćena u unakrsnoj vatri, sa mnogima na desnoj strani spektra koji su je osuđivali kao manifestaciju “preterane” vladine intervencije u ekonomiji.

11Dva poslednja razmišljanja ukazuju na obnovljenu, mada skromniju, ulogu kejnzijanske ekonomije. Još veći šok za pre-2008 ortodoksiju od samog kolapsa bilo je otkrovenje o korumpiranoj moći finansijskog sistema u meri u kojoj su vlade koje su došle na vlast posle finansijskog udara dozvolile da njihove politike budu uslovljene onim što su im govorili bankari. Kontrola finansijskih tržišta u interesu pune zaposlenosti i socijalne pravde leži nedvosmisleno u kejnzijanskoj tradiciji.

Drugo, za nove generacije studenata, Kejnzov značaj leži manje u njegovim specifičnim lekovima za nezaposlenost a pre svega u njegovoj kritici profesije (ekonomista) zbog modeliranja na  bazi nerealnih pretpostavki. Studenti ekonomije koje žele da pobegnu iz okoštalog sveta agenata optimizacije u jedan svet u kojem postoje ljudska bića, u njihovim istorijskim, kulturnim i institucionalnim kontekstima će otkriti da im je Kejnzovo shvatanje ekonomije inheretno prijemčivo. Zato očekujem da Kejnzovo prisustvo i njegovo nasleđe i 20 godina od sada – na stogodišnjicu Opšte teorije – bude živo i plodno, kao i daleko posle toga.

Robert Skidelsky