Monzo, izgledna budućnost bankarstva


Bankovni račun samo na pametnom telefonu izvanredno je brzo izgradio gotovo kultni status među mlađim generacijama.

Ovih dana, pre tačno deset godina, hiljade ljudi sjatilo se ispred britanske banke Northern Rock ne bi nekako iz nje izvukli svoj novac. Ova je banka 2008. nacionalizovana a deceniju kasnije, to jest baš ovih dana, u redovima stoji 25.000 ljudi kako bi svoj stavilo novac u ovu “banku” – zapravo mobilnu aplikaciju – koja je, kako izgleda, zadobila gotovo kultni status među mladima.

Svako ko ne poseduje pametni telefon (pa čak i većina onih sa „samo“ jednim mobilnim uređajem) – ili svi oni stariji od 40 godina – verovatno neće ni biti svesni fenomena Monzo. Takvo je neopisivo uzbuđenje koje mlade generacije odraslih ljudi imaju u vezi ovog novog bankovnog računa (upravo tako: mladi ljudi – uzbuđeni zbog bankovnog računa) da se doslovce plaše da čak i da pristupe svetu (bilo kakvog!) bankarstva.

Oko 400.000 njih je već to učinilo, srećno ispovrtevši depozit od 100 funti, a ne uzimajući popust od 100 funti koje druge banke izdaju novim kupcima, dok dodatnih 25 000 čeka da uđe na vrata. U međuvremenu, 32-godišnjak koji ovu banku vodi, Tom Blomfield, predviđa sigurnih milijardu klijenata u roku od narednih pet godina, jer Monzo ili neka slična banka nalik njoj postaje “kontrolni centar” za sve vaše finansijske aranžmane: od ušteda do potrošnje, od kontrole tekućih računa do plaćanja komunalnih usluga. I da, Blomfild je rekao milijardu klijenata, a ne milion, kao i da očekuje da njegov model postane u sektoru finansija ono što su u svojim oblastima postigli jedan Gugl il Fejsbuk.

Iznureni svojim finansijskim „poduhvatima“ sumnjive lucidnosti, od prvog trenutka kada se Monzo lansirao (dobio je svoju punu bankarsku licencu tek u aprilu) ljudi su neretko reagovali u stilu “pa šta”. Još jedna „izazovna“ banka. Još jedan onlajn provajder. Još jedan igrač baziran na mobilnim aplikacijama. Izgleda da je Monzo uhvatio Zeitgeist, i da sada jaše na talasu trenutnog raspoloženja među klijentima širom sveta.

S obzirom na to, Monzo ima ograničenu izazovnost, naročito protiv igrača kao što su Nationwide ili First Direct. Nema naknade za podešavanja ili korišćenje, a troškovi za transfere novca u inostranstvu su – nula. takođe nema filijala niti hipoteke ili štednih računa – samo prepaid MasterCard.

Ali, Tom Blomfield tvrdi da za ljude koji svoje živote provode na svojim pametnim telefonima ova opcija predstavlja daleko više od konvencionalne banke. “Mnogo je emotivnije. Mnogo mladih ljudi oseća uznemirenost i stres zbog novca. Izgubili su uvid u svoju potrošnju, uz određena plaćanja koja traju tri ili četiri dana da bi se pojavila na konačnom stanju računa, tako da često prevazilaze dozvoljeno prekoračenje minusa. Ono što Monzo radi je automatsko budžetiranje umesto vas. Ono vam govori koliko trošite, recimo, na hranu. Stvarno je lako slati i primati novac – tako da je, ako vas je četvorica u restoranu, moguće da odmah izdvojite vaš račun.

“Preći ćemo na kompanije za energente ili električnu energiju – imaćemo pametni softver koji optimizuje vašu potrošnju. Nekako znaš da bi trebalo da se prebaciš ovde i tamo i nekako iznađeš najbolju stvar, ali – život stoji na putu. Sa Monzom automatski prelazimo na najbolji dil. Mi, na primer, nemamo u ponudi naše štedne račune – samo ćemo staviti [vaš novac] na najbolji lični štedni račun ili na štednju, za vas.” Iz Monza poručuju da će koristiti nova pravila otvorenog bankarstva, koja će delovati kao centar, čvorište za sve vaše račune. Monzo nema svoje račune, niti kod njega možete staviti uštedu, već on na najbolji način „hendluje“ tj upravlja vašim već postojećim računima i štednjom.

Entuzijazam za ovu ideju je naprosto izvanredan. Jedna 26-godišnjakinja koja se gurala pred Monzom kaže kako ga “svi moji prijatelji imaju. Oni ga obožavaju. Monzo vam odmah, za tren, govori koliko novca smete da potrošite i na čemu ste previše trošili.” Ova devojka savršeno odgovara profilu jednog idealnog korisnika Monza: diplomirala na univerzitetu, zaposlena, radi u Londonu u internet-firmi u kojoj gotovo niko nije preko 40 godina. Ali ona to još nije imala. Ona se, dakle, sasvim uklapa u idealni profil osobe koja će zdušno koristiti usluge ovog novog vida sajber-bankarstva.

Kristofer Tiodoru (Christopher Theodorou, 34), koji živi u severnom Londonu, prijavio se za Monzo u januaru 2017. I on je  veliki poklonik Monza. “Koristim ga već dobrih sedam-osam meseci i stvarno mi se dopada. Od maja sam, u suštini,  počeo da realizujem sva svoja svakodnevna plaćanja koristeći Monzo. “Krisu se izuzetno dopada način na koji aplikacija omogućava da čuvate i koristite tabove vezane za potrošnju novca, kao i činjenicu da, čim je novac skinut s vaše kartice, na vaš mobilni uređaj odmah stiže odmah obaveštenje o toj transakciji.

Ali , Monzo je u julu prijavio gubitke od gotovo 7 miliona funti. Blomfield neusiljeno i neformalno priznaje da će sigurno proći kroz još mnogo muka pre no što počne da pravi profit. Monzo, trenutno najveći hit mobilnog bankarstva, mogao bi se srušiti kao kula od karata i nestati poput nebrojeno drugih tehnoloških startap firmi. Ili će, kao što je to nekada pošlo za rukom Guglu, dograbiti jedan lavovski, neprocenjivi deo finansijskog kolača budućnosti.

Ili, možda, zaista prisustvujemo rađanju nove vrste bankarstva.

Patrik Kolinson, Gardijan

Kako nameštati izbore (1/3)


Andre Sepulveda (Andrés Sepúlveda) je haker koji je gotovo čitavu deceniju uspešno nameštao izbore širom Latinske Amerike. Ovo je ekskluzivna pripovest koju je za portal Bloomberg ispričao po prvi put.

Bilo je nekoliko minuta pre ponoći kada je Enrike Penja Nijeto (Enrique Peña Nieto)  proglasio pobedu kao novoizabrani predsednik Meksika. Penja Nijeto je pre no što je postao predsednik bio advokat a i multimilioner, iz porodice koja je davala meksičke gradonačelnike i guvernere. Njegova supruga je bila zvezda telenovela. Široko se osmehujući dok su ga zasipali crvenim, zelenim i belim konfetama boje nacionalne zastave, slavio je svoj trijumf u Meksiko Sitiju, sedištu Institucionalne revolucionarne partije, ili PRI, koja je vladala više od 70 godina pre nego što je istisnuta 2000.godine. Povrativši ovu partiju na vlast te julske noći 2012, Penja Nijeto je obećao da će ukrotiti nasilje narko-dilera, da će se boriti protiv korupcije kao i da će otvoriti jednu novu, eru veće transparentnosti u meksičkoj politici.

Više od četiri hiljade kilometara udaljen od Meksiko sitija, u jednom stanu u prestižnom naselju Čiko Navara u Bogoti, Andre Sepulveda je sedeo ispred šest kompjuterskih monitora. Sepulveda je Kolumbijac, nabijen momak obrijane glave s bradicom i tetovažom. Na potiljku je tetovirao QR kod koji sadrži ključ za šifrovanje. Na njegovom vratu su istetovirane reči  “</head>” and “<body>”  (“</glava>” i “<telo>”), jedna povrh druge, uglavnom uobičajene ali u njegovom slučaju, ovi informatički izrazi su skrivene fraze za programiranje. Upravo je gledao direktan prenos pobede Nijetine stranke, čekajući zvanično proglašenje rezultata.

Kada je Penja Nijeto pobedio, Andre je započeo uništavanje dokaza. Izbušio je rupe u fleš memorijama, hard diskovima i mobilnim telefonima, pržeći njihove elektronske čipove u mikrotalasnoj pećnici, da bi ih potom smrskao čekićem u paramparčad. Iseckao je sva lična dokumenta i papire, pustivši ih kroz WC šolju. Izbrisao je servere locirane “negde” u Rusiji i Ukrajini, koje je anonimno iznajmio Bitcoin valutom. Demontirao je svaki delić potencijalnih dokaza a zatim uklonio svaki trag onoga što naziva “tajnom istorijom jedne od najprljavijih političkih kampanja u Latinskoj Americi koje se su dogodile u skorije vreme”.

Sepulveda (31) kaže da je tokom poslednjih osam godina proputovao Centralnom i Južnom Amerikom nameštajući velike političke kampanje. Sa budžetom od $600.000, Penja Nijeto je predstavljao njegov daleko najsloženiji posao. Vodio je tim hakera koji su provalili i pokrali strategije rivalskih političkih kampanja, manipulišući društvenim medijima stvaranjem lažnih “talasa” entuzijazma i prezira, instalirajući špijunski malware u kancelarijama oponenata, a sve kako bi pomogao Penji Nijetu, kandidatu desnog centra da “izboksuje” izbornu pobedu. Te julske noći, slavio je razbijajući flaše piva Colón Negra. I – kao i obično u izbornoj noći – bio je sam.

Sepulvedina karijera počela je 2005. godine, a njegovi prvi poslovi bili su mali – uglavnom naruživanje i blaćenje protivničkih sajtova u političkim kampanjama, uz razbijanje i blokadu donatorskih baza podataka svojih rivala. U roku od nekoliko godina uspeo je da okupi i sastavi nekoliko timova koji su špijunirali, krali ​​i kompromitovali protivnike u predsedničkim kampanjama širom Latinske Amerike. Nije bio jeftin, ali su zato njegove usluge i operacije bile opsežne. Za $12,000 mesečno, kupac njegovih usluga bi unajmio ekipu koja je mogla da provaljuje u pametne telefone, klonirajući web stranice i izvrgavajući političke protivnike ruglu, uz to šaljući beskonačne nizove e-mailova i medijskih tekstova. Sepulvedin “premijum paket” usluga, čija je cena $20.000 mesečno, uključuje kompletan asortiman digitalnog presretanja, napada, dešifrovanja, i odbrane. Poslovi bi bili pažljivo “oprani” kroz slojeve posrednika i konsultanata. Sepulveda kaže da mnogi od kandidata kojima je pomogao nisu znali ni njega niti njegovu ulogu u njihovim kampanjama; kaže da ih je sreo tek možda nekoliko.

Njegov tim je radio na predsedničkim izborima u Nikaragvi, Panami, Hondurasu, Salvadoru, Kolumbiji, Meksiku, Kostariki, Gvatemali i Venecueli. Za dobijanje poslova oko kampanja navedenih u ovoj priči, stupao bi u kontakt preko bivših i aktuelnih portparola; niko, izuzev pi-ara meksičke PRI i Nacionalne napredne stranke Gvatemale nije želeo da ovo komentariše.

01

Kao dete, Andre je bio svedok nasilja marksističkih gerilaca u Kolumbiji. Kao zreo čovek, odabrao je da sklopi savez sa desnim krilom u nastajanju širom Latinske Amerike. Verovao je da njegov hakerski rad nije bio ništa pogubniji od taktika koje je sprovodila suprotna, levičarska strana i ljudi poput Uga Čaveza i Danijela Ortege (Hugo Chávez, Daniel Ortega).

Mnogi Sepulvedini napori nisu urodili plodom, mada i dalje ima upisano dovoljno pobeda kako bi mogao da tvrdi da poseduje ogroman uticaj na političke tokove savremene Latinske Amerike u 21.veku. “Moj posao bio je da vodim prljavi digitalni rat i psihološke operacije, skrivenu propagandu i širenje glasina – moj posao je čitava jedna mračna strana politike za koju niko ne zna i da postoji, ali svako može da je vidi”, priča on na španskom, naslonjen na mali plastični sto udno zadnjeg dvorišta i pod teško utvrđenim kancelarijama kolumbijskog javnog tužioca. Sepulveda služi 10 godina zatvora zbog optužbi koje uključuju korišćenje zlonamernog softvera, udruživanje radi vršenja zločina, kršenje privatnosti ličnih podataka i sajber špijunažu – sve su ove aktivnosti povezane s njegovim hakerskim operacijama tokom kolumbijskih predsedničkih izbora 2014. Pristao je da po prvi put ispriča celu svoju priču, nadajući se da će ubediti javnost da se rehabilitovao, kao i da će dobiti podršku javnosti za smanjenje kazne.

Bilo je uobičajeno da, kako sam kaže, bude na platnom spisku Huana Hozea Rendona (Juan José Rendón), političkog konsultanta iz Majamija, koji je bio latinoamerička verzija američkog republikanskog konsultanta, Karla Rouva (Karl Rove). Rendon negira da je koristio Sepulvedine usloge za bilo šta što bi bilo nezakonito, kategorički osporavajući Sepulvedine izjave portalu Bloomberg Businessweek, mada priznaje da ga poznaje kao i da je koristio njegove usluge kao veb dizajnera. “Ako sam možda jednom ili dvaput razgovarao sa njim, bio je u grupi koja je raspravljala o tome, o vebu”, kaže on. “Ne činim apsolutno nikakve nelegalne stvari. Ovde, u ovom slučaju, postoji negativna kampanja. Ima onih koji me ne vole, i to je OK. Ali, ako je nešto legalno, ja ću to onda i da uradim. Nisam svetac, ali nisam ni kriminalac.” I mada se Sepulveda drži pravila da uništava sve podatke po završetku posla, ostavio je članovima svojih hakerskih timova neka poverljiva dokumenta, a nešto od toga je ostavio i “trećim licima” tj. osobama u koje ima poverenja – sve to je njegova tajna “polisa osiguranja”, kako bi se obezbedio u nepredviđenim okolnostima poput ucena, hapšenja i zatvora.”

Sepulveda se pobrinuo da Blumberg dobije uvid u ono za šta kaže da su e-mailovi koji pokazuju da je bilo razgovora između njega, Rendona i Rendonove konsultantske firme. Razgovaralo se oko hakovanja i nameštanja kao i o napretku u vezi sa kampanjom sajbernapada. Rendon izjavljuje da su ti e-mailovi lažni. Analiza nezavisne firme za informatičku bezbednost pokazala je da uzorak Sepulvedinih e-mailova koji su ispitivani predstavlja autentičan dokaz. Neki od opisa Sepulvedinih postupaka sasvim su u skladu sa njegovim izjavama o događajima tokom različitih izbornih kampanja, iako ostali detalji nisu mogli da se nezavisno potvrde. Jedna osoba koja je radila na kampanji u Meksiku, a koja je zahtevala da ostane anonimna iz straha za sopstvenu bezbednost, nepobitno je potvrdila Sepulvedine izjave o svojoj kao i Rendonovoj ulozi u tim izborima.

Sepulveda kaže da mu je bilo nuđeno nekoliko “političkih” radnih mesta u Španiji, što je on odbio jer je bio prezauzet. Na pitanje da li u američkoj predsedničkoj kampanji ima podmićivanja i prevara, njegov odgovor je nedvosmislen. “Stoprocentno sam siguran da jeste,” kaže on.

Sepulveda je ponikao u siromaštvu Bukaramange, osam sati vožnje severno od Bogote. Njegova majka je bila sekretarica, otac je bio aktivista koji je kolumbijskim farmerima pomagao da postičnu što bolje prinose lista koke, a njegova se porodica stalno selila zbog krijumčara droge koji su im pretili smrću. Njegovi roditelji su se razveli, a sa 15 godina, i nakon neuspeha u školi, otišao je da živi sa ocem u Bogoti, gde je po prvi put u životu počeo da koristi računar. Kasnije je upisao u lokalnu Tehnološku školu i, preko školskog prijatelja, naučio da programira.

Tokom 2005. godine, Sepulvedin stariji brat, publicista, radio je izbore 2005. u kongresnoj kampanji stranke povezane s tadašnjim kolumbijskim predsednikom Alvarom Uribeom. Uribe je bio heroj braće Sepulveda, američki saveznik koji je ojačao vojsku u borbi protiv Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC). Tokom posete sedištu stranke, Sepulveda je izvadio laptop i počeo skeniranje bežične mreže u kancelariji, lako provalivši u računar Rendona, tadašnjeg stratega ove stranke, preuzeo je na svoj računar Uribeov radni plan i raspored kao i predstojeće govore u kampanji. Sepulveda kaže da je u prvom trenutku Rendon bio besan – da bi ga, odmah potom, zaposlio na licu mesta. Rendon kaže da se ovo “nikada nije dogodilo”.

Izbori se u Latinskoj Americi već decenijama nameštaju, pakuju i lažiraju a ne dobijaju na pošten način. Metode za postizanje izbornog trijumfa bile su prilično jednostavne: Lokalni fikseri bi potencijalnim glasačima, u zamenu za glas, obezbeđivali sve – od malih kućnih aparata, sve do keša. Ali, tokom 1990-tih, izborne reforme zahvatile su i južnoamerički region. Biračima su izdavane lične karte otporne na pokušaje lažiranja, a vanpartijske institucije i tela vodile su izborne procese u nekoliko južnoameričkih zemalja. Moderna kampanja, barem verzija koju bi Severni Amerikanci mogli prepoznati, stigla je i do Latinske Amerike.

Rendon je već započeo uspešnu karijeru (izgrađenu barem delimično, kako kažu njegovi kritičar, na više od jedne tužbe podignute protiv njega) – tako što je ovladao prljavim trikovima, u koje se ubraja i širenje glasina (u El Salvadoru je 2014. tadašnji predsednik Karlos Maurisio Funes optužio Rendona za organizovanje prljavih ratnih kampanja širom Latinske Amerike. Rendon ga je na Floridi tužio za klevetu, ali je sud odbacio ovaj slučaj uz obrazloženje da Funes ne može biti tužen jer zakon to nije dozvoljavao). Sin demokratskog aktiviste, studirao je psihologiju radeći u marketingu savetnika koji su vodili predsedničke kandidate u svojoj rodnoj Venecueli. Nakon što ga je tadašnji predsednik Čavez optužio za nameštanje glasanja 2004. godine, otišao je iz zemlje i nikada se više nije vratio.

Prvi Sepulvedin hakerski posao bio je, kako sam kaže, upad na vebsajt lokaciju jednog od Uribeovih rivala, krađa baze podataka i e-mail adresa kao i spamovanje izjava, zamenjenih dezinformacijama. Za ovaj jednomesečni posao Sepulvedi su isplatili $15.000 u gotovini – petostruko više od sume koju je dotad napravio radeći svoj raniji posao: dizajniranje sajtova.

Sepulveda je, blago rečeno, bio fasciniran Rendonom, koji je posedovao parking luksuznih automobila, nosio velike preskupe satove, trošeći hiljade dolara na ručno krojenu odeću. Kao i Sepulveda, i on je bio perfekcionista. Njegovo osoblje trebalo je da uvek stigne ranije na posao i da radi do kasno. “Bio sam veoma mlad,” kaže Sepulveda. “Uradio sam ono što sam voleo, bio sam sjajno plaćen i puno sam putovao. Bio je to savršen posao. “Ali, više od svega, “harmonija” među njima vladala je, pre svega, usled zajedničkog sentimenta kojeg su gajili prema desničarskoj politici. Sepulveda kaže da je u Rendonu video genija i svog mentora. Odani budista i praktičar borilačkih veština, barem prema informacijama na svom sajtu, Rendon je gajio imidž misterije i opasnosti, noseći u javnosti isključivo crnu odeću, a uz to, povremeno, i odeću samuraja. Na njegovom sajtu, sebe naziva “političkim konsultantom koji je najbolje plaćen, kojeg se najviše boje i najviše napadaju, koji je i najtraženiji i najefikasniji.” Sepulveda je, pri stvaranju te slike o Rendonu, takođe umešao i svoje prste.

Rendon je, po Sepulvedinim rečima, smatrao da bi hakeri mogli da se u potpunosti integrišu u moderne političke funkcije: stvaranje reklama kojima se napadaju oponenti, istraživanje, prisluškivanje i praćenje opozicije kao i pronalaženje načina za suzbijanje izlaznosti onih koji glasaju za rivale. Što se tiče Sepulvede, Rendon je uvideo da birači veruju da je ono što misle o političkim kandidatima spontani izraz stvarnih ljudi na društvenim medijima, a ne plod medijskih spin-doktora. On je znao da izjave mogu biti lažne a da medijski trendovi na društvenim mrežama mogu biti izmišljeni – i to sve za relativno male pare.Sepulveda je napisao program kojeg je nazvao Predator društvenih medija (Social Media Predator) koji upravlja i rukovodi virtuelnom vojskom lažnih naloga na Tviteru. Softver mu je omogućavao da brzo menja imena, fotografije na profilu i biografije, kako bi bio u stanju sa ispuni bilo koji zahtev i zadatak. Napokon je otkrio da je neshvatljivo lako uspevao da manipuliše tokom javnih debata – kao kada bi pomicao figure na šahovskoj tabli – ili, kako sam kaže,“Kada sam shvatio da onome što se objavljuje i kaže na Internetu ljudi veruju više nego samoj stvarnosti, tada sam otkrio da imam moć da mi ljudi poveruju gotovo sve. “

[Svi fotosi: Bloomberg, ¹ ² ³]

Osobe čija imena zbunjuju računare


Među nama postoje i takve osobe čija imena mogu potpuno zbuniti sajtove koje posećuju, pretvarajući njihov život na računarskoj mreži u jednu veliku, neprekidnu glavobolju. Zbog čega se to dešava, pitao se Kris Baranjuk u svojoj priči za BBC Future.

Dženifer Nula (Jennifer Null) je od svog verenika, uoči venčanja, dobila upozorenje da bi uzimanje njegovog prezimena moglo dovesti do povremenih frustracija u njenom svakodnevnom životu. Znala je kakve stvari i neugodnosti može da očekuje: njegova porodica se, uostalom, neprestano šalila na tu temu, ujedno je kroz ležerni razgovor informišući i o nezgodnim stranama koje se dešavaju onima koji nose prezime Nula. I, naravno – odmah posle venčanja počeli su i problemi.

“Preselili smo se skoro odmah nakon što smo se venčali, tako da su komplikacije počele čim sam promenila ime – prva je nastupila onda kada sam pokušala da kupim avionske karte”, kaže ona. Kada Dženifer Nula pokušava da kupi avionsku kartu, na većini sajtova dobija poruku o “grešci”. Obično bi na sajtu izašlo obaveštenje da je “greškom ostavila” prazno ono polje koje je namenjeno za prezime klijenta, moleći je pritom da pokuša ponovo.

Umesto da naprosto otkuca svoje prezime i kupi kartu, Dženis je bila primorana da telefonom pozove avio-kompaniju kako bi rezervisala kartu – ali, na nesreću, to nije bio i kraj problemima.

“Upitali su me zašto zovem, a kada bih pokušala da im objasnim situaciju bilo mi je rečeno da ‘nema šanse da je to istina’ “, kaže gospođa Nula. A ovo je bio tek početak.

Ipak, bilo koji programer bi odmah i bolno lako uočio razloge zbog kojih prezime “Nula” može izazvati probleme u bazama podataka. Razlog tome je što se reč “nula” često ubacuje u polja baza podataka, čime se pokazuje da u njoj ne postoje podaci. Tu i tamo, administratori sistema probali bi da reše komplikaciju “uobičajenu” za osobe koje prezivaju “Nula”, premda je ovaj problem retka pojava, mada ga je najčešće iznenađujuće teško rešiti.

Za Dženfer Nulu iz Južne Virdžinije – mamu koja radi puno radno vreme – frustracije se ne završavaju samo kod  rezervacija avionskih karata. Ona je, takođe, imala problema i pri pokušajima da uđe na sajt poreske uprave. A kada su ona i njen suprug pokušali da se presele u novi grad, bilo je teškoća oko podešavanja vezanih za automatsko plaćanje stambeno-komunalnih računa.

Opšte uzev, što su veb sajtovi ili neki interni servisi važniji, tim pre će kontrole biti strože kontrole prilikom pokušaja ulaska na sajt. Ali, to takođe znači i da se ovakvi problemi uglavnom javljaju u kritično važnim sistemima, kod kojih je pojačana bezbednost ulaska više nego potrebna.

Pre rođenja svog deteta, Nula je radila kao nastavnica u zameni, uskačući kada su njene koleg(inic)e bolesne ili na porodiljskom odsustvu. U tom trenutku kada bi neka škola trebalo da je angažuje, ona je, u principu, mogla da bude obaveštena putem onajn servisa telefonom. Ali – vebsajt nikada ne bi radio u korist Nule i zato je, doslovce uvek, bila primorana da potrebne informacije oko privremenog angažmana realizuje telefonirajući.

“Osećam se kao da neke svakodnevne stvari još uvek obavljam na staromodan način,” kaže ona.

“S jedne strane je poprilično frustrirajuće jer trošimo previše dragocenog vremena na rešavanje problema, mada je mojoj okolini i prijateljima, u većini slučajeva, smešno sve to što mi se dešava”, dodaje ona. “Neprestano zbijamo šale oko ove teme. Ova situacija je, ako ništa drugo, barem dobra za pričanje zabavnih priča.”

“Nula” nije jedini primer prezimena ili imena koje je problematično za obradu od strane današnjih kompjutera. Postoje mnogi drugi primeri. U svetu koji se, da bi funkcionisao, neprestano i sve više oslanja na virtuelne baze podataka, pitanja za ljude sa problematičnim imenima u budućnosti može biti samo još ozbiljnije i – nimalo smešno.

Neki pojedinci imaju samo jedno ime, a ne ime i prezime. Drugi imaju prezimena sa samo jednim slovom. Problemi sa imenima su i ranije prijavljivani. Uzmite u obzir i iskustva Havajke po imenu Dženis Keihanaikukauakahihulihe’ekahaunaele, koja je sa žaljenjem primetila da bi američke ID kartice trebalo da građanima omogućavaju prikazivanje prezimena nalik njenom – koje ima ukupno 36 slova. Napokon, računarski sistemi državnih institucija nedavno su ažurirani, i to baš kako bi omogućili veću fleksibilnost u ovoj oblasti.

Incidenti nalik ovom su u računarskoj terminologiji poznati kao “granični slučajevi” – to jest, neočekivani i problematični slučajevi za koje aktuelni kompjuterski sistem nije bio predviđen.

“Računari i računarski sistemi se svakih nekoliko godina nadograđuju ili zamenjuju, podvrgavajući se testiranju različitim setovima podataka – recimo, procesiranjem opštepoznatih imena”, objašnjava programer Patrik Mekenzi (Patrick McKenzie).

“Oni, se, međutim, ne moraju testirati na granične slučajeve.”

Mekenzi je počeo da razvija snažno interesovanje za propuste mnogih savremenih računarskih sistema za obradu ne tako uobičajenih kao i sasvim neobičnih imena. U tom cilju, on je sastavio listu zamki koje programeri često ne uspevaju da predvide pri dizajniranju baze podataka namenjene za čuvanje ličnih imena.

Ali, Mekenzi je živi dokaz za činjenicu kako su glavobolje vezane za neobična imena relativna stvar. Za mnoge zapadnjake koji govore engleski jezik, ime “Patrik Mekenzi” ni u kom slučaju ne izgleda kao pogodno za izazivanje grešaka ove vrste, ali – tamo gde Mekenzi trenutno živi – Japan – njegovo ime stvorilo je bukvalno svaku vrstu problema koji bi vam mogao pasti na pamet.

S obzirom da savremeni računarski sistemi funkcionišu ​​globalno, među programerima je bilo ozbiljnih rasprava koja se tiču poboljšanja podrške “graničnim slučajevima”.

“Četiri slovna karaktera su u japanskim imenima zaista veoma retka pojava. Mekenzijevo ime ima osam, tako da se pri štampanju obrazaca često dešava da u rubrikama za popunjavanje doslovce nema dovoljno prostora da bih u njega umetnuo svoje ime “, kaže on.

“Kompjuterski sistemi često su dizajnirani da u obzir uzimaju i ovakvu formu imena koja iskaču iz uobičajene matrice. Svake godine, kad treba da podnesem poresku prijavu, ja je podnosim kao ‘McKenzie P’, jer to je količina prostora koje rubrike ovih e-formulara imaju.”

Mekenzi je dao sve od sebe kako bi se uklopio u japanski sistem: Čak je svoje ime prebacio u katakanu – japansku azbuku koja dozvoljava fonetski pravopis stranih reči. Ali, kada su računarski sistemi njegove banke bili ažurirani, istovremeno je uklonjena i tehnička podrška za katakana abecedu. Ovo ne bi predstavljao neki problem za japanske kupce, ali je za Mekenzija to značilo da je privremeno nesposoban za korišćenje vebsajta svoje banke.

“Na kraju su morali da pošalju zahtev za dobijanje kopije dokumenta iz filijale moje banke, da bi ga potom prosledili IT sektoru, kako bi informatičari ručno uneli izmenu u bazi podataka”, kaže on, “pre nego što sam, konačno, dobio pristup korišćenju njihovih elektronskih formulara i prijava.”

Mekenzi ističe da se – imajući u vidu da kompjuterski sistemi već odavno funkcionišu na globalnom nivou – među programerima povela ozbiljna rasprava u cilju unapređivanja podrške za “granične slučajeve” – za imena i prezimena na stranim jezicima ili ispisanih retkim, neobičnim simbolima. On je, zapravo, objasnio da je World Wide Web Konzorcijum, međunarodno telo za Internet standarde, posebnu pažnju posvetilo upravo debati na ovu temu.

“Mislim da se situacija popravlja, što je delom rezultat povećane pažnje usmerene na rešavanje ovog problema”, komentariše on.

Za ljude poput Nule je, ipak, mnogo verovatnije da će još zadugo nailaziti na problem prouzrokovan svojim prezimenom (ili imenom). Neko može reći da bi osobe sa problematičnim imenima trebalo da porazmisle o njihovoj promeni, kako bi sebe poštedeli frustracija, uz neminovnu uštedu vremena koje sada troše na rešavanje večito iste enigme.

Dženis Nula, međutim, nije među onima koji bi svoje prezime promenili zarad lagodnijeg pristupa sajber svemiru. Kao prvo, ona je već promenila svoje ime – onda kada se udala.

“Veoma je frustrirajuće uvek kada dođe do takve situacije” priznaje ona, a u nastavku i  dodaje: “Nekako sam to prihvatila. Sada sam navikla.”

Chris Baraniuk, BBC FUTURE

Akcionari u doba robota


Roboti ne preuzimaju naš posao. Za sada.

Malo je ili nimalo znakova da se tako nešto događa. Da nas roboti zamenjuju, videli bi smo značajno povećanje produktivnosti, ali to se ne događa, u ovom trenutku rast produktivnosti u celom svetu je veoma usporen. Takođe, da masu ljudi zamenjuju roboti, mogli bismo da svedočimo bumu investicija. Umesto toga, vidimo investicionu sušu u bogatim zemljama, i kompanije koje sede na novcu. Uz to, postoji i veoma malo dokaza da zamena kapitala i rada – što je ekonomski termin za sposobnost poslodavaca da zamenjuju ljude mašinama – u porastu.

13To, ipak, ne znači da je scenario uspona robota nezamisliv. On se ne događa danas ali bi se mogao dogoditi za 50, 75 ili 100 godina u budućnosti. To bi bila promena bez presedana, i možda ne toliko zabrinjavajuća kako nam možda sada izgleda: prethodne tehnološke revolucije uvek su završavale čineći čovečanstvo vrednijim, a ne obratno.

Ali tehnološki napredak često dovodi do stvari koje su ranije bile nezamislive. Industrijska revolucija se razlikovala od svega onoga što je postojalo pre nje – i oborila je sve takozvane zakone ekonomije. Ovi zakoni mogu biti ponovo oboreni.

Dakle, nema smisla paničiti ali ima smisla razmisliti o tome kako odgovoriti na ovaj scenario ukoliko se on bude pretvorio u stvarnost.

07

Najbolji prikaz kako bi to moglo izgledati nisam našao ni u jednom ekonomskom tekstu već u stripu na netu. Početkom novembra, Saturday Morning Breakfast Cereal – strip kojeg crta Zak Vajnersmit (Zach Weinersmith) – na zastrašujući način opisao je kako će to izgledati.

U prošlosti, mašine su uvek dopunjavale rad ljudi, nisu ih zamenjivale. Jedan ljudski rad sa alatnom mašinom može da proizvede više od nekoliko ljudi koji bi koristilo svoje ruke na pokretnoj traci. Jedan čovek kucajući na kompjuteru može da proizvede više od nekoliko ljudi koji pišu na papiru ili jedni druge zovu telefonom. Međutim, mogućnost zamene rada kapitalom je i dalje ograničena – potreban je čovek da bi upravljao mašinom ili kompjuterom.

11Ali, kako veštačka inteligencija bude postajala sofisticiranija i rasprostranjenija, ona će možda biti u stanju da u potpunosti eliminiše potrebu za ljudima. Zamislite potpuno robotsku fabriku i kancelariju u sajber prostoru. Veštačka inteligencija će vlasnicima proizvoditi šta god od nje da zatraže. Supstitucija rada kapitalom bi se dramatično povećala, a ljudi će biti neophodni samo za donošenje odluka.

Naravno, sa takvim pametnim AI-ovima koji će se baviti berzanskim trgovanjem umesto nas, svako ljudsko biće bi lako moglo da bude vlasnik kompanije. Ali, ljudi koji bi bili vlasnici kompanija na početku revolucije veštačke inteligencije bi imali privilegovan položaj, i bili bi u mogućnosti da nadigraju nove učesnike na – jedan pobeđuje sve – tržištima. Dakle, ljudi koji su krenuli sa kapitalom bi u suštini sakupili svo bogatstvo u društvu, a oni koji su počeli sa manje bi bili gubitnici.
Drugim rečima, kraj rada, u kombinaciji sa rastom tržišta na kojima pobednik uzima sve, može izazvati ogroman rast nejednakosti.

18

Mnogi ljudi tvrde da, pošto će uvek postojati tražnja za više proizvoda, uvek biti više posla za ljude. Vajnersmitova karikatura prikazuje svet u kojem su ljudi gurnuti u sve više apsurdnih, ezoteričnih poslova. Problem je što takvi poslovi nužno ne donose platu. Ne postoji gvozdeni zakon ekonomije koji kaže da plate uvek idu na gore. Ako se zamena rada kapitalom drastično poveća, plate mogu značajno opasti.

Ljudi, kao i mašine, koštaju resurse da budu stvoreni i održavani. Podizanje dece je skupo – hrana, mesto za stanovanje, briga o zdravlju, obrazovanje i još mnogo toga. Odrasli troše čak i više. Ako plate ikada budu pale ispod nivoa potrebnog za održavanje ljudskog postojanja, onda će ili ljudi preživeti putem preraspodele, ili neće preživeti uopšte.

Da li raspodela prihoda može biti odgovor? Zar u društvu u kojem će roboti proizvoditi obilje roba ne bi bilo lako svakom od pojedinaca koji malo zarađuju obezbediti bazični prihod? Nažalost, preraspodela zavisi od politike, i, u doba robota, mase mogu imati veoma malo snaga i mogućnosti da primoraju bogate da odustanu čak i od delića svog bogatstva. “Jednom kada je vojska robotizovana “, piše Vajnersmit, “revolucija je postala nemoguća.” To je ekstremni scenario, ali ne izvan oblasti mogućeg.

Pošto ne postoji garancija da će ljudi imati ikakvu moć u robotskoj budućnosti, preraspodela dohodaka je klimavo rešenje. Bolja ideja može biti preraspodela samog korporativnog vlasništva. Ako bi svi u zemlji imali vlasništvo u indeksiranim fondovima (vlasništvo u uzajamnim tj mutual fondovima čiji je portfolio konstruisan tako da prati komponente indeksa tržišta kao Standard & Poor’s 500 Index), to bi ljudima dalo drugi, dodatni izvor prihoda – prihod od kapitala, a ne rada. To bi delovalo kao polisa osiguranja protiv zamene rada kapitalom u velikom delu ekonomije.

Zanimljivo je da je najveći zagovornik ove vrste politike bio bivši predsednik Džordž Buš. Iako Bušova ideja “društva vlasnika” nije zadobila veliku pažnju, možda će jednog dana postati jedini način da se održi privid jednakosti. Njegova ideja zamene socijalnog osiguranja sa individualnim investicionim računima je bio oblik masovnog vlasništva. Iako bi se tim planom značajno povećao rizik za američke penzionere mi ćemo možda jednoga dana želeti da vlada kreira ovakve individualne portfolije akcija kao dodatak socijalnom osiguranju.

Naravno, kao što sam rekao, ovo je sve vrlo spekulativno. Uspon robota se još nije dogodio, i nema znakova da će se to dogoditi u nekom skorijem roku. Ali ako se ikada desi, trebalo bi da budemo spremni da celom čovečanstvu damo vlasnički udeo u novom, automatizovanog svetu.

 

Noah Smith, Bloomberg

‘Ekonomija tezge’ osvaja svet: slom klasičnog procesa rada


01Hilari Klinton, čiji je nedavni govor izazvao zabrinutost u vezi sa izvesnošću poslova u budućnosti. Foto: Robert F. Bukati / AP

Ne tako davno, jedini ljudi koji su se upuštali u “tezge” su bili muzičari. Za nas ostale, jednom kad prerastemo svoje školaračke snove kako ćemo postati rok-zvezde, konačno pronalazeći “prava” radna mesta koja nam svakog meseca obezbeđuju fiksnu platu, što nam je dozvolilo da imamo plaćene dane odmora, ujedno formirajući ono što je nekada bila osnova za planiranje stabilne budućnosti.

Danas, sve je više i više nas koji smo, umesto toga, izabrali da život provodimo u odrađivanju tezgi, povremenim “letećim” poslovima, a ne kao dosad – sa punim radnim vremenom. Za optimiste, ovakvo ustrojstvo nestajanja stalnih i prebacivanja na radni kolosek “fluidnih” poslova predstavlja “obećavajuću budućnost” time osnaženih preduzetnika kao i bezgranične inovacije. Za protivnike “tezgarenja”, ovo je situacija koja nagoveštava antiutopijsku budućnost obespravljenih radnika, koji su u stalnoj potrazi i lovu na svoju sledeću nadnicu i honorar po pojedinačnom poslu.

“Ekonomija tezge” je u Sjedinjenim Državama sada toliko izbačena u prvi plan da su ova fraza – “tezgarenje” – kao i pitanja vezana za nju – ušla u ranu fazu predsedničke predizborne trke. Početkom jula, kao jedan favorit u predizbornoj trci, Džeb Buš (Jeb Bush) je odradio veoma zapaženu vožnju preko Ubera, što je svojevrsni signal solidarnosti s ovom kompanijom, dok je predizborna kandidatkinja Hilari Klinton bila opreznija u davanju svoje podrške ovoj aplikaciji/kompaniji. U govoru tokom kojeg je izložila svoj ekonomski plan, ona je rekla da je “Ovo je on-demand privredni model, ili tzv “tezgarenje”: ekonomija koja stvara druge vidove uzbudljive ekonomije, pritom oslobađajući inovacije. Ali, to je takođe i postavljanje teških pitanja kao što je, recimo, zaštita na radu, ili kako će dobar posao izgledati u budućnosti.”

Današnjem “digitalno osnaženom tezgarenju” prethodile su “sajber-pijace” kao što su Elance i oDesk, preko kojih su kompjuterski programeri i dizajneri mogli da zarade za život u nadmetanju za dobijanje kratkoročnih radnih zadataka. Ipak, ekonomija tezge ne stvara samo jedan novi digitalni kanal za honorarni rad. On takođe generiše i niz novih ekonomskih aktivnosti. Više od milion “stvaralaca” prodaje svoj nakit, odeću i pribor kroz onlajn tržnicu koja se zove Etsi (Etsy). Platforma koja turistima obezbeđuje kratkoročni smeštaj, Airbnb, kao i Love Home Swap i onefinestay, zajedno imaju blizu milion članova.

02 prava

Ova eksplozija preduzetništva manjeg obima može učiniti da se upitamo: da li se, na neki čudan način, vraćamo privredi XVIII veka, koju je izvrsno opisao i definisao ekonomista Adam Smith u svojoj knjizi “Istraga o prirodi i uzroku bogatstva naroda”. Ekonomija koju je Smit u tom delu opisao jeste jedna prava izvorna tržišna ekonomija pojedinaca koji se bave međusobnom trgovinom.

Tokom narednih dva veka, međutim, pojava masovne proizvodnje i distribucije iznedrilo je moderne korporacije. Preduzetnici iz doba Adama Smita utabali su put do plaćenih radnika u XX veku.

Jedna drukčija tehnološka revolucija – digitalna revolucija – delimično je odgovorna za nedavni povratak na peer-to-peer razmenu. Većina novih on-demand usluga oslanja se na stanovništvo opremljeno računarima i smart telefone opremljene GPS-om. Osim toga, socijalni kapital kojeg smo digitalizovali na Fejsbuku i LinkdInu olakšava nam da poverujemo da polu-anonimni peer.

Da li digitalizacija i internet, kao i GPS – jednom rečju telekomunikacije – sugerišu na pomak ka školskom primeru tržišne privrede? Treba, doduše, priznati da su Uber, Airbnb, Etsy i TaskRabbit poprilično se razlikuju od radnih sistema kao što su Apple, BP ili Sainsbury’s. S obzirom da mi, zapravo, ne iznajmljujemo prostor od Airbnb-a, niti uzimamo iznajmljeni automobilu koji je u vlasništvua Uber, a ni ne kupujemo proizvode koje je napravio Etsy. Platforme vas, jednostavno, povezuje sa provajderom koji iznajmljuje stambeni prostor, s vozačem sopstvenog vozila koje je u funkciji taksija ili s prodavcem koji vodi virtuelnu prodavnicu.

Ali, ove platforme nipošto nisu samo puki prenosioci čuvene Smitove “nevidljive ruke tržišta”. Umesto toga, ova “nevidljiva ruka” igra ulogu koja olakšava ekonomsku razmenu, i pritom je nesumnjivo i te kako vidljiva. Uber, a ne individualni vozači, ustanovljavaju cene. Airbnb obučava svoje domaćine da obezbede što bolje gostoprimstvo. Etsy olakšava izgradnju trgovačke mreže i zajednice. Svi oni pružaju korisnički generisan feedback sistema, stvarajući visokokvalitetno potrošačko iskustvo. Upravo kao što bi neka radna organizacija izgrađivala svoj brend.

05

Izgleda, dakle, da smo izmislili novi institucionalni oblik – a to je peer-to-peer platforma – digitalno napajajući hibrid između organizovanja privredne aktivnost kroz tržište i unutar organizacije. I upravo zato što ove platforme obezbeđuju dodatne nivoe poverenja, brendiranje i ekspertizu na zahtev, potreba za specijalizacijom pre nego što se kvalifikujete da postanete snabdevač usluga (ili roba) je redukovana. Skoro svako ko ima iole nekog talenta može postati “honorarni” i povremeni “hotelijer” povezivanjem s platformom Airbnb, ili zanatlija trgovac “sa strane” kroz Etsy. Bilo koji razumno kompetentni vozač može se pretvoriti u delatnika koji učestvuje u komercijalnom saobraćaju tako što će se povezati na platforme kao što su Uber ili BlaBlaCar.

A provajderi tj. snabdevači uslugama ne moraju da se tim aktivnostima posvete tokom punog radnog dana: Možete pokupiti decu iz škole, a onda se “prešaltovati” na ulogu-posao Uberovog vozača. U “ekonomiji tezge”, linije između ličnog i profesionalnog sve su zamagljenije i bleđe.

Izvesno je da ima nečeg “osnažujućeg” u tome da ste sam svoj gazda. Uz ispravan način razmišljanja možete postići bolju ravnotežu između poslovnog i privatnog života. Ali, isto tako, postoji i nešto osnažujuće u stabilnoj plati i fiksnom radnom vremenu kao i benefitima koje vam obezbeđuje kompanija: naravno da je daleko teže planirati svoj život duži rok onda kada ne znate koliko ćete novca zaraditi dogodine.

S druge strane, pokretanje novog biznisa je uglavnom ustanovljen na principu „sve ili ništa”, koja zahteva značajne apetita za rizikovanje. Postoje prednosti nastale “potapanjem prstiju u preduzetničke vode”, eksperimentišući s nekoliko “tezgi sa strane”. Možda će ovo smanjenje barijera za preduzetništvo podstaći privredne i poslovne inovacije.

04

Ekonomista Toma Piketi (Thomas Piketty) govori nam da je glavni pokretač održive ekonomske nejednakosti tokom protekla dva veka bila koncentracija bogatstvom pokretanog “kapitala” u rukama nekolicine. Ovo izgleda manje verovatno ukoliko bi ekonomija budućnosti bila pokretana milionima mikro-preduzetnika koji poseduju svoje biznise, a ne mali broj velikih korporacija.

Međutim, najnovija generacija specijalizovanih radnih platformi takođe povećava i spektar veće socijalne nejednakosti. Sada imamo aplikacije kroz koje možete naći mesto za parkiranje (Luxe), kupiti i dobiti svoje namirnice (Instacart), pa čak i uzeti svoje piće (Drizly). Postoji rizik da bismo mogli da skliznemo u jednu vrstu društva u kome bi ekonomija na zahtev (on-demand economy) učinila da najveći broj nas skonča “služeći” šačicu privilegovanih.

U mnogim zemljama, ključni segmenti mreže socijalne sigurnosti vezani su za zapošljavanje s punim radnim vremenom sa kompanijom ili vladom. Iako su šire socio-ekonomske posledice “tezgarenja” još uvek nejasne, ono što je sasvim jasno jeste da treba ponovo razmisliti o uspostavljanju naše socijalne sigurnosne mreže (po uzoru na nordijski model), razdvajajući je od plaćenih radnih mesta i čineći je lako dostupnomm nezavisnim radnicima tj “frilenserima”, odnosno “tezgarošima”.

Arun Sundararajan je profesor u Poslovnoj školi Njujorškog univerziteta. Njegovu novu knjigu o crowd-kapitalizmu će 2016. objaviti američki univerzitetski izdavač MIT Press.

 

Arun Sundararajan, The Guardian