Čini se kao da je Evropska unija počela da se rastače. Zato se postavlja pitanje: ko njom treba da rukovodi kako bi ona bila spasena? Nemačka kancelarka Angela Merkel ima široku podršku, pa eto i konačnog odgovora na čuveno pitanje Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) upućenog članicama Zapadne alijanse: “Kada treba da pozovem Evropu, koji broj telefona da okrenem?” Međutim, ako taj broj telefona Evrope ima pozivni kod za Nemačku, Kisindžerov poziv bi danas preuzeo automat koji bi mu odgovorio: “Nein zu Allem” (“Nije ni za koga”).
Ovu frazu – “Nije ni za koga” – prvi je pomenuo Mario Draghi, predsednik Evropske centralne banke, koji ju je nedavno opisao kao “standardni nemački odgovor na sve ekonomske inicijative usmerene ka jačanju Evrope”. Klasičan slučaj je Merkelin veto na predlog premijera Italije Matea Rencija (Matteo Renzi) za program finansiranja izbeglica u Evropi, Severnoj Africi i Turskoj kroz emisije obveznica EU, efikasna i jeftina ideja koja je, takođe, uznapredovala zahvaljujući nekim od vodećih svetskih finansijera, a pre svih Džordža Sorosa (George Soros).
Merkelino očigledno pokazivanje nezainteresovanosti i odbijanje da čak i razmotri šire evropske interese – samo ukoliko oni ugrožavaju njen rejting na domaćem terenu – postala je stalna noćna mora za druge lidere Evropske Unije. Ovo odbijanje počiva ne samo na njenoj ekonomskoj i imigracionoj politici, već i na njenom maltretiranju Grčke, njenoj podršci subvencijama za ugalj, njenoj podršci nemačkim proizvođačima automobila u vezi sa CO2 emisijom dizel goriva, njenoj snishodljivosti prema Turskoj kada je u pitanju sloboda štampe u ovoj zemlji, njenom lošem stavu u odnosu na Sporazum iz Minska u vezi sa Ukrajinom. Ukratko, Angela Merkel je učinila više štete Evropskoj Uniji nego bilo koji živi političar, uz stalno proklamovanje svoje strasti za “evropskim projektom.”
Ipak, gde se Evropska razočaranost nemačkim vođstvom sada može preokrenuti u pozitivni trend? Očigledni kandidati neće ili nisu u stanju da preuzmu ulogu: Britanija je isključila samu sebe; Francuska je paralizovana do sledeće godine, za kada su zakazani predsednički izbori, a možda i nakon njih; a Španija čak ne može ni da formira vladu.
Tako je ostala samo još Italija, zemlja koja se – pošto je dominirala politikom i kulturom Evrope tokom najvećeg dela svoje istorije – sada tretira kao “periferna”. Ali, Italija nastavlja da igra svoju istorijsku ulogu izvora najboljih evropskih ideja i liderstva u politici, i, takođe, što najviše iznenađuje – u ekonomiji.
Najbolji primer za to je Mario Dragi, koji je Evropsku centralnu banku (ECB) transformisao u najkreativniju, najdinamičniju i najpreduzetniju centralnu banku u svetu. Veoma zamašnim programom kvantitativnog popuštanja, koji je Mario Dragi progurao uprkos nemačkom protivljenju, spašen je evro – i pored zaobilaženja pravila zacrtanih Ugovorom iz Mastrihta kojim se zabranjuje monetizacija ili objedinjavanje nacionalnih dugova EU članica u jedan, evropski.
Prošlog meseca, Mario Draghi je postao prvi centralni bankar koji je ozbiljno shvatio ideju “helikopterskog novca” – sveže naštampanog novca, namenjenog za potrošnju u domaćinstvima – stavljajući u direktnu distribuciju novonastali novac iz centralne banke ka stanovnicima evrozone. Lideri Nemačke su besno reagovali na ovaj njegov potez, praveći od Dragija metu nacionalističkih ličnih napada.
Ono što nije vidljivo već na prvi pogled jeste da je Italija, takođe vodila – i prednjačila – u mirnoj pobuni protiv pre-kejnzijanske ekonomije koju su vodile nemačka vlada i Evropska komisija. U savetima EU, i ponovo na sastanku Međunarodnog monetarnog fonda ovog meseca u Vašingtonu, Pjer Karlo Padoan (Pier Carlo Padoan), italijanski ministar finansija predstavio je fiskalni stimulus (tj. smanjenje poreza) bolje i koherentnije od bilo kog drugog EU lidera.
Što je još važnije, Padoan je počeo da sprovodi fiskalni stimulus rezanjem poreza i snažnim promovisanjem planova za sprovođenje javne potrošnje, uprkos Nemačkoj i Evropskoj komisiji koje zahtevaju dalje stezanje budžetskog kaiša. Kao rezultat ovih njegovih poteza, poverenje potrošača i preduzetnika u Italiji skočilo je na najviši nivo za poslednjih 15 godina, uslovi za kreditiranje su se poboljšali a Italija je jedina među G7 zemljama za koju MMF projektuje da će joj rast u 2016. biti veći nego tokom prošle 2015. godine (iako još uvek po jednoj neadekvatnoj stopi od jedan odsto).
Padoan je nedavno stvorio maštovito rešenje javno-privatnog partnerstva radi finansiranja dokapitalizacije, koja je tako očajnički potrebna italijanskim bankama. Tako je lansirao svoju inicijativu, ne čekajući odobrenje zvaničnika ECB i EU, koji su blokirali raniji plan za “loše banke” nastao pod pritiskom Nemačke. Finansijska tržišta odmah su nagradila Italiju za ovaj prkosni potez, pa je cena deonica najveće banke u zemlji, UniCredit, za tri dana skočila na 25%.
Italijanski sve žilaviji otpor nemačkim ekonomskim dogmama nikako ne može biti neko veliko iznenađenje: Ova zemlja je patila od takoreći kontinuirane recesije još od ulaska u evrozonu. Osim toga, Padoan, koji je bio bivši glavni ekonomista OECD, jedini je ministar finansija iz G7 koji je obučeni profesionalac iz ekonomije. On razume bolje od bilo koga drugog kako su pogrešno vođena fiskalna i monetarna politika bile uzroci koji su ležali u osnovi evropskog ekonomskog podbačaja, koji je u tako velikoj meri odgovoran za političke tenzije koje prete da unište EU.
Renesansa italijanskog samopouzdanja i liderstva može se posmatrati iz perspektive domaće i međunarodne politike. Mateo Renci je bio jedini evropski lider koji je udeo glasova svoje stranke uvećao na izborima za Evropski parlament 2014, a njegova dominacija u italijanskoj politici je u porastu. I dok populistička politika danas preti Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Britaniji, Italija je okrenula leđa Silviju Berluskoniju, a Renci je čak uspeo da iznudi podršku od lombardijske Severne lige, pa i pokreta Pet zvezdica. Kao rezultat toga, Italija je počela da sprovodi radničko-sindikalne, penzione i administrativne reforme koje su doskora bile nezamislive.
U oblasti spoljnih poslova i veza sa inostranstvom, takođe, Italija stiče sve veće samopouzdanje. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni (Paolo Gentiloni) sarađuje sa svojom prethodnicom, Federikom Mogerini (Federica Mogherini), sada visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku, kako bi zajedno stvorili što pragmatičniju i što efikasniju evropsku politiku u cilju rešavanja libijske i izbegličke krize. I, što je možda najznačajnije, Italija predvodi napore za popravljanjem odnosa sa Rusijom nakon konfrontacije sa Ukrajinom, jačajući međusobnu saradnju za rešavanje krize u Siriji. Izgleda da će uskoro, početkom ovog leta, ova kampanja postepenog ukidanja sankcija EU protiv Rusije pokazati prve rezultate.
S obzirom na neuspehe nemačkog liderstva u Evropi i političkog vakuuma koji je nastao širom EU, odluka Italije da ojača svoj profil je zasigurno prava stvar. Kao što je Mateo Renci u jednom nedavnom intervjuu izjavio, “Nakon što sam dve godine samo slušao, sada sam progovorio”.
Ostaje da se vidi da li je Italija u stanju da okupi koaliciju ekonomski progresivnih i politički pragmatičnih zemalja kako bi prevazišle nemački konzervatizam i dogmatizam. Na ovaj ili onaj način, politička ekonomija Evrope će morati da se prilagodi novom tipu globalnog kapitalizma koji se ubrzano razvija od početka krize 2008. godine. Uz malo sreće, novom vrstom dovitljivosti i spretnosti, italijanski će lideri možda i uspeti da izmanevrišu i “proigraju” zabludele nemačke dinosauruse, čija su zastarela pravila i doktrine i povele EU ka istrebljenju.
https://www.socialeurope.eu/2016/04/heading-towards-roman-europe/