Tag Archives: Pet zvezdica

Sastanak Evropske unije o Bregzitu: Ničeg više kao što je bilo

Pre pauze: David Cameron (levo) sa kolegama liderima EU (maj 2016.)

Lideri EU su se dosad već tako svikli na krizne sastanke – tu je grčka dužnička kriza, kriza evrozone, Ukrajinska i izbeglička kriza.

Ali samit u utorak (danas) predstavlja krizu drugačijih razmera: Britanija, druga po veličini EU ekonomija, odlaskom iz evro-bloka napravila je presedan.

Ništa slično nije se dogodilo još od osnivanja Evropske ekonomske zajednice (EEZ), preteče EU, pokrenute 1957. godine Rimskim sporazumom (Treaty of Rome).

Nesuglasica nad tehničkim pitanjima oko povlačenja Britanije iz Evopske unije, i raspra koja je u toku povodom načina na koji će se konačno razrešiti budući odnosi na relaciji EU-UK , prete da zaklone širu sliku. U kom će pravcu ići EU?

Merkelova u centru pažnje

Sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel na čelu, došlo je i do promena metoda na koji Evropska komisija obavlja evropske poslove: sa nivoa “zajednice” prešlo se na “međudržavni” nivo, jetko dodaje engleski dopisnik Bi-Bi-Sija iz Brisela Lorens Piter.

Evrozonska kriza je ovaj način ipravljanja još dalje naglasila. Na nacionalnim je vladama u velikoj meri – a ne na Evropskoj komisiji – da izvuku Grčku iz dužničke krize, a tu su potom Irska, Portugal i Kipar.

Na meti evroskeptika – ne samo onih britanskih – Komisija i druge EU institucije moraju da svojim biračima nekako dokažu i pokažu svoju relevantnost.

Stil gospođe Merkel – kao i Holandije i nordijskih zemalja – odgovarao je britanskom pristupu i stavu prema Evropskoj uniji. Naglasak je bio više na pragmatizmu, a manje na velikim vizijama integracija.

Britaniji je 1973. pridruživanje značilo više od puke Ekonomske zajednice i zajedničkog tržišta.

Glasanje za Bregzit, kako u nastavku komentariše BBC, “brutalno je (britanskim građanima) obelodanio udaljenost evropske elite od mnogih njenih običnih Evropljana, koji se bore sa posledicama globalizacije i finansijskog sloma iz 2008. godine.

Evroskeptičarska distanca

04

Na Brexit se gleda kao na “veliko nazadovanje EU”, misli Lorens Piter.

Evropa će pratiti da li postoji stvarna promena tona na ovom samitu, kako bi videla da li se EU lideri međusobno slušaju, kao i da li su iskreni oko reformisanja EU.

Rizika po njih ima sa više strana: da li će joj se izmaći tle, koje će odmah potom popuniti populističke, nacionalističke i antievropske snage, koje imaju veliku podršku u Francuskoj (Nacionalni front), Holandiji (Slobodarska partija) i Italiji (Severna liga i pokret Pet zvezdica), da navedemo samo neke.

Brexit dolazi kao najveća od svih velikih kriza u istoriji EU – hronična nezaposlenost, koja je vezana za dužničku krizu, slab privredni rast u južnoj Evropi i priliv migranata neevropskog porekla, koji beže od rata i siromaštva.

02Francusko-nemački strateški dokument izdat nakon izglasavanja Bregzita kaže da “moramo iznaći bolje načine kako bismo se nosili s različitim nivoima ambicije, kako bi se osiguralo da Evropa bolje ispunjava očekivanja svih evropskih građana”, mišljenja je engleski novinar Piter Lorens.

Ovo podseća na izjavu predsednika Evropskog saveta Donalda Tuska, koji je rekao da EU mora da “odstupi od utopijskih snova i pređe na praktične aktivnosti, kao što je, recimo, jačanje spoljnih granica EU ili dosledno zaokruživanje (evropske) bankarske unije”.

Kompromisi i ad hoc rešenja, kako navodi Bi-Bi-Sijev komentar “pretrpali” su EU poslove, ali je ovaj put teško videti kako bi se bes evroskeptika mogao stišati u Briselu.

Neki su spekulisali o mogućoj novoj vrsti “Lakog članstva” Britanije, čime bi ova zemlja sebi i nadalje obezbeđivala preferencijalni pristup jedinstvenom evropskom tržištu od 500 miliona potrošača,

Ali, francuski i nemački političari su Britaniji već ukazali na član 50 – u kojem je do u detalja objašnjen postupak povlačenja iz EU – i to što je brže moguće – nagoveštavajući kako nisu raspoloženi da Britaniji dozvole probirljivost tipa “a la carte”, braneći joj da  “probere trešnje”, to jest da bira šta joj se od uslova na izlasku iz Unije sviđa a šta ne.

Napolje je napolje

07

Slobodno kretanje radnika ostaje osnovno načelo jedinstvenog tržišta – a Bregzit je takav udarac za EU da bi drugim evropskim narodima bilo teško da se odreknu ove pogodnosti.

Poljska i njena tri centralnoevropska suseda iz Višegradske grupe (Visegrad Group) kao prioritet imaju prava svojih radnika u Britaniji. Oni  žele da i dalje neguju slobodu kretanja, nakon perioda komunizma koji je ograničavao mobilnost.

Francuska je upozorila kako britansko napuštanje EU mora da za sobom povuče i posledice, ali – koje su to sankcije koje treba nametnuti Britaniji – ostaje još da se vidi.

Današnji samit je bio prilika da se pokaže da se “teškom mukom stečena prava i vrednosti u EU ne mogu jeftino odbaciti niti njima trgovati, ukoliko neka od država-članica odbaci pravila kluba.

Britanija je već ranije isposlovala brojna izuzeća iz EU. Brexit, međutim, predstavlja veće izuzeće od svih dosadašnjih.

BBC

Brexit ili ne – evroskepticizam jača i u EU (2/2)

Treba li Evropljanima homogenija EU ili ne?

08

Danas EU članice razdire neslaganje oko pitanja treba li i dalje težiti ka jednoj još homogenijoj, međusobno ‘sve bližoj’ Uniji ili ne. Podsetimo se, EU je začeta 1957. Rimskim ugovorom, osnivačkim dokumentom koji je tokom narednih decenija postao noseća ideja za osnivanje Evropske unije. U Rimu su, pre gotovo šest decenija okupljeni potpisnici „obećali da će položiti temelje za još veću bliskost među narodima Evrope“, narodima koji su kasnije pristupili Uniji. Početkom 2016. godine, britanski premijer Dejvid Kameron pregovarao je o novom, revidiranom sporazumu s ostalim EU osnivačkim članicama, zalažući se tada za izmenu postojećeg dokumenta jer je „Pozivanje na sve bliskiju i homogeniju Uniju nešto što ne važi za Britaniju”. Ipak, neslaganje oko toga treba li evropska uprava sa sedištem u Briselu da bude više ili manje centralizovana sada je u žiži britanske referendumske rasprave: treba li ili ne izaći iz EU? Istraživanje Pjua utvrdilo je da je u šest od 10 EU zemalja u kojima se vršilo ispitivanje sve veći broj onih koji žele da se poluge vlasti i ovlašćenja prenesu iz Brisela nazad na nacionalni nivo, a da pritom ispitanici ne podržavaju sadašnji status kvo, niti daju prednost jednom Briselu koji bi posta(ja)o sve moćniji.

Otprilike dve trećine Grka (68%) i Britanaca (65%) želi da se neke od poluga moći iz Brisela vrate u Atinu odnosno London. Ovaj je stav posebno uočljiv među Britancima starosti 50 i više godina (73%), dok se samo 51% onih uzrasta od 18 do 34 godina slaže s ovakvim stavom; u Švedskoj je njih 47% za prebacivanje evropskih ovlašćenja na nacionalni nivo, u Holandiji je takvih 44% a u Nemačkoj 43%), dok Italijani (njih 39%) takođe žele redukovanje centralističkih moći čiji je izvor u Briselu.

Nasuprot tome, malo je entuzijazma prisutno kada je reč o davanju većih ovlašćenja Briselu. U susret skorašnjem izlasku Britanaca na birališta, samo šest odsto njihove javnosti želi snažniju EU. Samo osam odsto Grka želelo bi „čvršću ruku“ evropskih organa vlasti. Najjača podrška jednoj konzistentnijoj i homogenijoj Evropi dostiže samo 34% ispitanika, i to u Francuskoj. U većini zemalja Evropske unije, četvrtina ili više javnosti preferira da se zadrži trenutna podela vlasti.

U Velikoj Britaniji postoje duboke ideološke podele vezane za pitanje prebacivanja briselske vlasti i ovlašćenja na nivo nacija-članica.

09

U velikom broju zemalja, muškarci su, više nego žene, izrazili jači otpor prema čvršćoj Evropskoj uniji. Ova rodna razlika najizraženija je u Holandiji (12 procentnih poena), sa 50% muškaraca i sa samo 38% žena koje favorizuju opciju da se Hagu vrate određene nadležnosti. Tu je i desetoprocentna razlika u Velikoj Britaniji (70% muškaraca u poređenju sa 60% žena želi da se određena ovlašćenja i moći iz Brisela vrate u London),  dok je među švedskim muškarcima i ženama takođe prisutno 10% razlike kada je u pitanju raspoloženje prema EU ingerencijama (52% muškaraca nasuprot 42% žena).

Ne samo nacionalne, već i partijske podele u vezi budućnosti EU su takođe prisutne.

Najveći ideološki jaz u vezi Evropske raspodele vlasti prisutan je u Britaniji. Otprilike tri četvrtine ispitanika (77%) koji su na desnoj strani političkog spektra želi povraćaj nekih EU ovlašćenja natrag u London. Samo 40% onih na levoj strani spektra ima takav stav. U Holandiji, nešto više od polovine (53%) ispitanika desne provenijencije želi prebacivanje ovlašćenja natrag ka svojoj nacionalnoj vladi, ali samo oko jedne trećine (36%) levo orijentisanih Holanđana želi manje centralizovanu EU. Naime, ova podela na levo i desno je upravo obrnuta u Španiji, a takođe je i posebno izrazita: Polovina španskih levičara želi slabiji Brisel ali samo tri u deset (29%) španskih desničara želi da se Madridu vrati više snage.

Ova podela po ideološkoj liniji takođe se manifestuje u stavovima pristalica političkih partija. U Velikoj Britaniji, 93% pristalica UKIP-a misli da bi neka ovlašćenja koje se sada nalaze pod krovom EU mogla biti vraćena nacionalnim vladama. Konzervativci (njih 77%) slaže se sa njima, i to u većoj meri nego simpatizeri levo orijentisane Laburističke partije (49%). U Italiji, 51% pristalica pokreta Pet zvezdica želelo bi da se Rimu povrate neke moći koje sada ima Brisel; 37% pristalica desničarske partije Forza Italia želi manju snagu Brisela dok je 28% pristalica italijanske Demokratske stranke koji se u tome slažu. U Poljskoj, 45% podržavalaca nacionalističke desne partije PiS želi slabiji Brisel, ali je samo 20% PO pristalica koji žele da Varšava povrati neka briselska ovlašćenja. U Španiji, 44% simpatizera Podemosa želi da se moći prebace iz EU natrag ka Madridu, a to isto želi 37% pristalica španske Socijalističke radničke partije (PSOE) i 34% podržavalaca građanskog pokreta Ciudadanos, dok je 26% onih koji se identifikuju sa Narodnom strankom (PP), koji se slažu sa stavom o slabijem Briselu a snažnijem Madridu. U Francuskoj, 39% pristalica Nacionalnog fronta želi da Pariz ponovo zadobije deo svojih moći od Brisela. Veće je učešće zagovornika ovakvog stava među francuskim republikancima (43%), ali se samo 28% socijalista slaže po pitanju manjih ovlašćenja Brisela.

Da li je Brexit loš po Evropsku uniju?

13

Evropljani se u velikoj većini slažu da će odlazak Britanije negativno uticati na EU.

Ogromna većina gaji istu vrstu sentimenta povodom Brexita, naime, da će se izlazak Britanaca iz EU negativno odraziti na evropske institucije: 89% Šveđana, 75% Holanđana i 74% Nemaca kaže da britanski odlazak ne bi bio nikako dobar za EU.

Francuska je jedina zemlja u kojoj više od četvrtine javnosti (32%) kaže da bi odlazak Britanaca bio pozitivan za EU.

Naime, u svih devet anketom obuhvaćenih zemalja, velika većina onih sa leve strane, centra i desne strane političkog spektra izjavilo je da bi izlazak Velike Britanije iz EU bio loš po EU. Međutim, podela po raspoloženju ispitanika koji su zagovornici određene političke stranke je unekoliko složeniji nego što se to na prvi pogled čini. U Francuskoj, sedam od deset (71%) pristalica socijalista i republikanaca veruje da bi Brexit bio loš po EU. Međutim, pristalice Nacionalnog Fronta su gotovo jednako podeljene po ovom pitanju. I mada nemački AfD, poput britanskog UKIP-a gaji i upućuje veliki kriticizam na račun Evropske unije, dve trećine Nemaca koji gaje pozitivno mišljenje o partiji AfD misli da bi bilo loše za EU ukoliko Velika Britanija napusti Evropsku uniju.

Bruce Stokes, Istraživački centar Pju (Pew Research Center)

Izvor: Pew Research Center

Brexit ili ne – evroskepticizam jača i u EU (1/2)

Čaki i u ključnim evropskim zemljama postoji značajno protivljenje daljem jačanju EU.

Dosad smo imali dosta prilika da upoznamo raspoloženje Britanaca prema svom daljem ostanku u Evropskoj uniji. Ipak, ne manje interesantan je i evropski “kontinentalni” pogled na EU i stavove “ostatka” EU u vezi mogućeg izlaska Britanije iz EU.

01

Britanski građani će na referendumu 23. juna glasati o tome da li da ostanu u Evropskoj uniji ili da napuste ovu tvorevinu čija je prestonica Brisel. Odluka o odlasku je popularno nazvana „Brexit“. Britanci idu na izbore u vreme kada je novo multinacionalno istraživanje američkog Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) objavilo rezultate koji pokazuju da je evroskepticizam u porastu širom Evrope, i da oko dve trećine Britanaca i Grka, zajedno sa svojim najznačajnijum manjinama, žele da se neke poluge moći iz Brisela presele na države članice. Bez obzira da li su u istraživanju izražavali simpatije prema Briselu ili ne, većina Evropljana slaže se da bi britanski izlazak naškodio svim članicama EU (ima ih ukupno 28).

Ispitivanje sprovedeno u 10 EU zemalja pokazuje da je srednja vrednost vezana za pozitivan stav javnog mnjenja o Evropskoj uniji uvrežena kod samo 51% građana EU.

Želja da se poluge vlasti vrate iz Brisela na nivo nacionalnih vlada izražena je u srednjoj vrednosti od 42% ispitanika iz dotičnih 10 zemalja, dok bi samo 19% anketiranih dalo Briselu više moći i nadležnosti. Nešto više od četvrtine (27%) volelo bi da ostane status kvo. I pored svega, tu je i srednja vrednost od 70% u anketiranih devet zemalja EU koji misle da bi 23. juna bilo loše po EU ukoliko bi Britanci odlučili da napuste Uniju. Samo njih 16% kaže da bi njihovo istupanje bilo dobro po EU.

Evropska javnost je oštro podeljena po partijskoj liniji u vezi mnogih od ovih pitanja.

Daleko je manja verovatnoća da bi pristalice evroskeptičnih partija – posebno u Francuskoj, Italiji, Poljskoj, Španiji i Britaniji – gledale blagonaklonije na EU nego pristalice drugih, većih partija, koje po pravilu imaju daleko pozitivniji stav oko Evropske unije.

Ovo su neki od ključnih zaključaka nove studije Istraživačkog centra Pju sprovedenog u 10 zemalja EU među 10.491 ispitanika u periodu od 4. aprila do 12. maja, 2016. Istraživanje je obuhvatalo 80% zemalja čiji stanovnici pripadaju zemljama grupe EU-28  i sa 82% BDP-a u EU.

Dvostruko je manje simpatija prema EU.

02

Nakon kratkotrajnog skoka, pozitivan stav prema EU ponovo pada u ključnim evropskim zemljama.

Nisu Britanci jedini koji koji gaje sumnjičavost prema Evropskoj uniji. Slika i prilika raspoloženja prema EU je u poslednjih nekoliko godina vrtoglavo varirao širom Evrope. U velikom broju zemalja „istopio“ se udeo javnosti koji na briselske institucije gleda u povoljnom svetlu; ovaj udeo je značajno opao u periodu između 2012. i 2013., uporedo sa razaranjem evropske ekonomije. Odmah nakon tog perioda, tokom 2014. i 2015. godine raspoloženje prema Evropskoj uniji dobilo je snašniji pozitivni predznak. Međutim, i posle svega, pozitivno raspoloženje prema EU je ponovo doživljavalo oštar pad javne podrške u velikom broju njenih najvećih članica.

Omiljenost Evropske unije među njenim građanima široko varira.

03

Najveći zagovornici evropskih institucija su Poljaci (72%) i Mađari (61%). U mnogim drugim zemljama, podrška je mlaka: Samo 27% Grka, 38% Francuza i 47% Španaca ima povoljno mišljenje o EU. Naime, 44% Britanaca vidi EU pozitivno, uključujući i 53% Škota.

Omiljenost Evropske unije pala je u pet od šest ispitanih zemalja tokom 2015. i 2016. godine. Tada je ovaj pad bio dvocifren u Francuskoj (podrška među Francuzima pala je za 17 procentnih poena) i Španiji (16 poena), dok je jednocifren pad podrške doživelo šest anketiranih zemalja: u Nemačkoj (8 poena), Britaniji (7 procentnih bodova) i Italiji (6 procentnih poena).

Mlađi punoletni građani Evropske unije simpatišu EU daleko češće nego stariji – naročito oni između 18 i 34 godine.

04Oni na EU gledaju pozitivnije nego nego EU građani stari 50 i više godina u šest od ispitanih deset zemalja. Generacijski jaz je najizraženiji u Francuskoj: 25 procentnih poena – sa 56% mladih punoletnika, ali sa samo 31% starijih građana koji imaju pozitivno mišljenje o EU. Slične generacijske disproporcije postoje i u Britaniji (19 procentnih poena), 16 procentnih poena u Holandiji, po 14 procentnih bodova u Poljskoj i Nemačkoj, i 13 procentnih poena u Grčkoj.

Ideološke podele prisutne su i u simpatijama prema EU.

Ukupan pad podrške Evropskoj uniji u ključnim evropskim zemljama tokom protekle godine vođen je posebno padom naklonosti među starijim građanima. U Francuskoj, podrška EU među građanima uzrasta 50 i  više godina pala je za 19 procentnih poena. U Španiji je u padu za 16 procentnih poena, a u Nemačkoj 11 procentnih poena. U svakom ovom slučaju pojedinačno, kod 50+ generacija bilo je većeg pada podrške nego među onima starosti između 18 i 34.

U svojim stavovima prema Evropskoj uniji, Evropljani su podeljeni po ideološkim linijama.

05Ova podela, međutim, nije tako jednostavna kao što je, recimo, podela društva na levo i desno orijentisane EU građane. U nekim zemljama, evroskepticizam je pitanje kojim se uglavnom bavi i na kojem profitira desno krilo, dok je u nekim drugim zemljama evroskepticizam uglavnom tema levičara, i to u negativnom kontekstu (mahom zemlje Južne Evrope: Grčka, Portugal, Španija itd).

U Velikoj Britaniji, oni koji koji sebe stavljaju na levu stranu ideološkog spektra (69%) su za 31 procentnih poena češće pristalice EU od oni sa desne strane spektra (38%). Sličan ideološki jaz postoji i u Italiji (sa 23 procentna poena), u Holandiji (16 procentnih poena), i Nemačkoj (12 procentnih poena). Međutim, u Španiji je češći slučaj da se oni koji inkliniraju ka desnoj strani spektra (59%) prilježnije zalažu za briselske institucije od levice (35%), što predstavlja razliku od 24 procentnih poena u korist zagovornika EU koji su na desnoj strani spektra (59%). EU, takođe, ima snažniju podršku i švedske desnice.

Ove ideološke razlike pretvaraju se u krupne partijske podele po ključnim pitanjima.

06Stoga i nije iznenađujuće što je u Britaniji samo 13% onih koji se identifikuju sa evroskeptičnim UKIP-om (United Kingdom Independence Party), a ujedno gaje i pozitivno mišljenje o EU. Takvi stavovi o EU drže pristalice  UKIP-a odeljenim od sentimenata koje gaje pristalice britanske Laburističke partije (60% njih ima pozitivan stav o EU) kao i pristalica britanske Konzervativne partije (43% njih ima povoljno mišljenje o Briselu i EU). U Francuskoj, tri od deset pristalica Evroskeptičnog Nacionalnog fronta (30%) gaji ujedno i – sklonosti ka EU. Republikanske pristalice u zemlji Gala, njih 39%) nisu mnogo blagonaklonije prema EU, dok oko polovina francuskih pobornika Socijalističke partije (51%) podržava instituciju Brisela. U Španiji, samo se 32% levičarskih populista okupljenih oko Podemos-a izjašnjava kao simpatizeri EU. Među Nemcima koji se  identifikuju sa stavovima desničarske evroskeptične partije Alternativa za Nemačku (AfD) nije bilo dovoljno ispitanika kako bi se dobila temeljitija analiza njihovih emocija po pitanju EU, mada je među njihovim simpatizerima samo trećina onih koji podržavaju EU.

Zamašna je većina onih koji su postali nezadovoljni Evropskom unijom pre svega zbog načina na koji je Brisel pokušavao da reši pitanje izbeglica.

07Partijske kritike evropskih stranaka na račun Evropske unije, međutim, ne podrazumevaju neophodno i da Brisel pada u nemilost od strane pristalica određenih stranaka. U Italiji je, recimo, 58% onih koji se identifikuju sa evroskeptičnim pokretom Pet Zvezdica (Movimento Cinque Stelle) ali ujedno ima i pozitivno mišljenje o EU. U Poljskoj, gde je vladajuća stranka Pravo i pravda (PiS) – koja je u zavadi sa EU po nizu pitanja – ima dve trećine (67%) partijskih pristalica koje i dalje gaje pozitivno mišljenje o Briselu i njegovim institucijama.

Evropljani su, opšte uzev, protiv privrede i ekonomije koja im se diktira iz Brisela.

Veći deo nezadovoljstva Evropskom unijom među Evropljanima mogao bi se pripisati načinu na koji je Brisel pokušao da reši pitanje izbeglica. U svakoj anketiranoj zemlji, postoji ubedljiva većina građana koja ne odobrava način na koji se Brisel bavi ovim problemom. Ovo uključuje 94% Grka, 88% Šveđana i 77% Italijana. Najjača podrška briselskom upravljanju izbegličkom krizom zabeležena je u Holandiji, premda je čak i ova bila mlak (samo 31%).

Briselska rešenja ekonomskih problema su još jedan veliki izvor i generator nezadovoljstva evropskim institucijama. Oko devet od deset Grka (92%) ne odobrava način na koji Evropska unija rešava aktuelne privredne i finansijske izazove. Otprilike je dve trećine Italijana (68%), Francuza (66%) i Španaca (65%) koji, slično Grcima, ne odobravaju briselsku recepturu za rešavanje ekonomskih problema (Francuska i Španija su dve zemlje u kojima je naklonost ka EU nedavno doživela najveći pad). Primetna većina u Švedskoj (59%) a i u Velikoj Britaniji (55%), uključujući i 84% UKIP-ovih pristalica, takođe ne odobrava način na koji se EU suočava s aktuelnim ekonomskim problemima. Najjaču podršku svojim ekonomskim naporima Brisel ima u u Poljskoj i Nemačkoj (po 47%).

Evropa, ponovo kao Rimsko carstvo

Čini se kao da je Evropska unija počela da se rastače. Zato se postavlja pitanje: ko njom treba da rukovodi kako bi ona bila spasena? Nemačka kancelarka Angela Merkel ima široku podršku, pa eto i konačnog odgovora na čuveno pitanje Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) upućenog članicama Zapadne alijanse: “Kada treba da pozovem Evropu, koji broj telefona da okrenem?” Međutim, ako taj broj telefona Evrope ima pozivni kod za Nemačku, Kisindžerov poziv bi danas preuzeo automat koji bi mu odgovorio: “Nein zu Allem” (“Nije ni za koga”).

Ovu frazu – “Nije ni za koga” – prvi je pomenuo Mario Draghi, predsednik Evropske centralne banke, koji ju je nedavno opisao kao “standardni nemački odgovor na sve ekonomske inicijative usmerene ka jačanju Evrope”. Klasičan slučaj je Merkelin veto na predlog premijera Italije Matea Rencija (Matteo Renzi) za program finansiranja izbeglica u Evropi, Severnoj Africi i Turskoj kroz emisije obveznica EU, efikasna i jeftina ideja koja je, takođe, uznapredovala zahvaljujući nekim od vodećih svetskih finansijera, a pre svih Džordža Sorosa (George Soros).

Merkelino očigledno pokazivanje nezainteresovanosti i odbijanje da čak i razmotri šire evropske interese – samo ukoliko oni ugrožavaju njen rejting na domaćem terenu – postala je stalna noćna mora za druge lidere Evropske Unije. Ovo odbijanje počiva ne samo na njenoj ekonomskoj i imigracionoj politici, već i na njenom maltretiranju Grčke, njenoj podršci subvencijama za ugalj, njenoj podršci nemačkim proizvođačima automobila u vezi sa CO2 emisijom dizel goriva, njenoj snishodljivosti prema Turskoj kada je u pitanju sloboda štampe u ovoj zemlji, njenom lošem stavu u odnosu na Sporazum iz Minska u vezi  sa Ukrajinom. Ukratko, Angela Merkel je učinila više štete Evropskoj Uniji nego bilo koji živi političar, uz stalno proklamovanje svoje strasti za “evropskim projektom.”

Ipak, gde se Evropska razočaranost  nemačkim vođstvom sada može preokrenuti u pozitivni trend? Očigledni kandidati neće ili nisu u stanju da preuzmu ulogu: Britanija je isključila samu sebe; Francuska je paralizovana do sledeće godine, za kada su zakazani predsednički izbori, a možda i nakon njih; a Španija čak ne može ni da formira vladu.

00

Tako je ostala samo još Italija, zemlja koja se – pošto je dominirala politikom i kulturom Evrope tokom najvećeg dela svoje istorije – sada tretira kao “periferna”. Ali, Italija nastavlja da igra svoju istorijsku ulogu izvora najboljih evropskih ideja i liderstva u politici, i, takođe, što najviše iznenađuje – u ekonomiji.

Najbolji primer za to je Mario Dragi, koji  je Evropsku centralnu banku (ECB) transformisao u najkreativniju, najdinamičniju i najpreduzetniju centralnu banku u svetu. Veoma zamašnim programom kvantitativnog popuštanja, koji je Mario Dragi progurao uprkos nemačkom protivljenju, spašen je evro – i pored zaobilaženja pravila zacrtanih Ugovorom iz Mastrihta kojim se zabranjuje monetizacija ili objedinjavanje nacionalnih dugova EU članica u jedan, evropski.

Prošlog meseca, Mario Draghi je postao prvi centralni bankar koji je ozbiljno shvatio ideju “helikopterskog novca” – sveže naštampanog  novca, namenjenog za potrošnju u domaćinstvima – stavljajući u direktnu distribuciju novonastali novac iz centralne banke ka stanovnicima evrozone. Lideri Nemačke su besno reagovali na ovaj njegov potez, praveći od Dragija metu nacionalističkih ličnih napada.

Ono što nije vidljivo već na prvi pogled jeste da je Italija, takođe vodila – i prednjačila – u mirnoj pobuni protiv pre-kejnzijanske ekonomije koju su vodile nemačka vlada i Evropska komisija. U savetima EU, i ponovo na sastanku Međunarodnog monetarnog fonda ovog meseca u Vašingtonu, Pjer Karlo Padoan (Pier Carlo Padoan), italijanski ministar finansija predstavio je fiskalni stimulus (tj. smanjenje poreza) bolje i koherentnije od bilo kog drugog EU lidera.

Što je još važnije, Padoan je počeo da sprovodi fiskalni stimulus rezanjem poreza i snažnim promovisanjem planova za sprovođenje javne potrošnje, uprkos Nemačkoj i Evropskoj komisiji koje zahtevaju dalje stezanje budžetskog kaiša. Kao rezultat ovih njegovih poteza, poverenje potrošača i preduzetnika u Italiji skočilo je na najviši nivo za poslednjih 15 godina, uslovi za kreditiranje su se poboljšali a Italija je jedina među G7 zemljama za koju MMF projektuje da će joj rast u 2016. biti veći nego tokom prošle 2015. godine (iako još uvek po jednoj neadekvatnoj stopi od jedan odsto).

Padoan je nedavno stvorio maštovito rešenje javno-privatnog partnerstva radi finansiranja dokapitalizacije, koja je tako očajnički potrebna italijanskim bankama. Tako je lansirao svoju inicijativu, ne čekajući odobrenje zvaničnika ECB i EU, koji su blokirali raniji plan za “loše banke” nastao pod pritiskom Nemačke. Finansijska tržišta odmah su nagradila Italiju za ovaj prkosni potez, pa je cena deonica najveće banke u zemlji, UniCredit, za tri dana skočila na 25%.

10Italijanski sve žilaviji otpor nemačkim ekonomskim dogmama nikako ne može biti neko veliko iznenađenje: Ova zemlja je patila od takoreći kontinuirane recesije još od ulaska u evrozonu. Osim toga, Padoan, koji je bio bivši glavni ekonomista OECD, jedini je ministar finansija iz G7 koji je obučeni profesionalac iz ekonomije. On razume bolje od bilo koga drugog kako su pogrešno vođena fiskalna i monetarna politika bile uzroci koji su ležali u osnovi  evropskog ekonomskog podbačaja, koji je u tako velikoj meri odgovoran za političke tenzije koje prete da unište EU.

Renesansa italijanskog samopouzdanja i liderstva može se posmatrati iz perspektive domaće i međunarodne politike. Mateo Renci je bio jedini evropski lider koji je udeo glasova svoje stranke uvećao na izborima za Evropski parlament 2014, a njegova dominacija u italijanskoj politici je u porastu. I dok populistička politika danas preti Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Britaniji, Italija je okrenula leđa Silviju Berluskoniju, a Renci je čak uspeo da iznudi podršku od lombardijske Severne lige, pa i pokreta Pet zvezdica. Kao rezultat toga, Italija je počela da sprovodi radničko-sindikalne, penzione i administrativne reforme koje su doskora bile nezamislive.

U oblasti spoljnih poslova i veza sa inostranstvom, takođe, Italija stiče sve veće samopouzdanje. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni (Paolo Gentiloni) sarađuje sa svojom prethodnicom, Federikom Mogerini (Federica Mogherini), sada visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku, kako bi zajedno stvorili što pragmatičniju i što efikasniju evropsku politiku u cilju rešavanja libijske i izbegličke krize. I, što je možda najznačajnije, Italija predvodi napore za popravljanjem odnosa sa Rusijom nakon konfrontacije sa Ukrajinom, jačajući međusobnu saradnju za rešavanje krize u Siriji. Izgleda da će uskoro, početkom ovog leta, ova kampanja postepenog ukidanja sankcija EU protiv Rusije pokazati prve rezultate.

S obzirom na neuspehe nemačkog liderstva u Evropi i političkog vakuuma koji je nastao širom EU, odluka Italije da ojača svoj profil je zasigurno prava stvar. Kao što je Mateo Renci u jednom nedavnom intervjuu izjavio, “Nakon što sam dve godine samo slušao, sada sam progovorio”.

Ostaje da se vidi da li je Italija u stanju da okupi koaliciju ekonomski progresivnih i politički pragmatičnih zemalja kako bi prevazišle nemački konzervatizam i dogmatizam. Na ovaj ili onaj način, politička ekonomija Evrope će morati da se prilagodi novom tipu globalnog kapitalizma koji se ubrzano razvija od početka krize 2008. godine. Uz malo sreće, novom vrstom dovitljivosti i spretnosti, italijanski će lideri možda i uspeti da izmanevrišu i “proigraju” zabludele nemačke dinosauruse, čija su zastarela pravila i doktrine  i povele EU ka istrebljenju.

Anatole Kaletsky

https://www.socialeurope.eu/2016/04/heading-towards-roman-europe/