Arktik se zagreva dvaput brže od bilo kog mesta na planeti. Mogu li domorodačka sela na severu Aljaske da prežive klimatske promene?
Posebna fizika klimatskih promena izvela je naročito gadan trik za one koji žive najdalje na severu naše planete. Stabilan, neumoran tok podataka sa satelita, meteo-bova u pučinama mora i okeana i udaljenih meteoroloških stanica jasno nam stavlja do znanja da se Arktik, koji je podržavao ljudski život milenijumima, zagreva dvostruko brže nego bilo koje mesto na planeti. Podaci nam, međutim, i nisu toliko potrebni da bismo razumeli ono što se trenutno događa: slike govore same za sebe.
Neke od tih slika ilustruju koliko je ta slika velika. Pogledajte ove otrežnjujuće fotografije Zemlje iz svemira, one koje su nam obezbedili astronauti iz misije Apolo programa. Danas taj prelepi plavo-beli kliker u vasioni nije ni blizu bele boje. Ona sada nestaje. Razlog tome je što je pola letnjeg morskog leda na Arktiku je nestalo. I to u roku od samo pola prosečnog ljudskog veka.
Slike Kejti Orlinski (Katie Orlinski), međutim, pružaju ove prizore u krupnom planu. U protekle dve godine Orlinski je dokumentovala cenu i ceh koje su zbog klimatskih promena platili autohtoni stanovnici šest sela na severu Aljaske. Njene fotografije sa prvih linija fronta globalnog zagrevanja pokazuju šta znači živeti na mestu gde je život još uvek vezan za geografiju. Život u ovim selima oduvek je bio život u ledu i hladnoći. Hladnoća je od iskona na Aljasci značila led, a led je bio simbol životinja kao što su foke, kitovi i polarni medvedi, a postojanje ovih životinja značilo je da će domoroci sela sa te teritorije imati dovoljno mesa kako bi popunili zalihe koje su držali pohranjenima u ledenim nišama, ukopanim duboko u permafrostu koji se nikada nije topio. Ali, danas togaviše nema: foke nestaju a led je previše tanak da bi se na njemu mogao odvijati lov na kitove; polarni medvedi jedu ono što je ostalo od kitova. Ledene niše, tzv „podrumi“, tope se, a hrana u njima truli. Celo selo Shishmaref nestaje u moru, a uskoro će svih 600 stanovnika biti prinuđeno da se odseli.
I na drugim mestima se, naravno, doživljava ova kulturna, ekonomska i lična dislokacija koja se zbiva usled klimatskih promena. Ali, jedan topliji Vestčester ili L.A ne predstavljaju krizu identiteta. Na Arktiku, pak, život ostaje vezan za zemlju i more; lov radi opstanka je vekovima bivao osnova arktičkih naroda i njihove kulture. Sada, kada se njihov autohtoni način života bukvalno „topi“ i uništava brzinom i silinom koja je bez presedana može se reći da na Arktiku, nažalost, tempo promene više nije glacijalan, tj niko od naučnika više ne projektuje ponovno formiranje leda na Aljasci.
Robert Brauer Junior (Robert Brower Jr.), član lovačke posade na jednom kitolovcu u vodama Aljaske, pokazuje lobanju polarnog medveda. Medved je ubijen dan ranije, kada je pokušao da jede fokinu kožu koja je služila kao oplata kanua.
Onemogućeni da love foke na pretankom ledu, gladni polarni medvedi ulaze u sela kako bi glad utolili ostacima hrane i kostima, preostalim tokom sezonskog lova na kitove. Žitelji ovih sela sada bivaju prisiljeni da ubijaju mlade, agresivne mužjake ne bi li zaštitili sebe i meso kita u svojim spremnicima.
Vebjørn Aishana Reitan se priprema za lov na karibue. Klimatske promene su stvorile nepredvidive migracije životinja, čime je otežano i poučavanje mlađih naraštaja tradicionalnim lovačkim veštinama i tehnikama čuvanja lovine. “Želimo da mladi razumeju da kao narod poseduju bogat identitet”, kaže jedan stariji meštanin sela.
Skorašnji masovni prodor polarnih medveda u ljudske naseobine privukao je naučnike i turiste u region. Tri srednjoškolca iz naselja Kaktovik na usluzi su posetiocima u svojstvu lokalnih “ambasadora polarnih medveda”, upozoravajući tek pristigle i neupućene o bezbednosti i ponašanju u blizini medveda.
Petnaest metara dugi Crni arktički kit leži u obalskom pličaku – trofej iz prolećnog lova. Jedan kit će hraniti celo selo godinu dana. Bilo je potrebno 36 sati da bi se njegovo meso istranžiralo a ulov raspodelio meštanima. Nema ničeg za bacanje i skoro svaki deo koristi se kao hrana, uključujući kožu, salo meso, bubrege, srce, želudac i jezik.
Vekovima su tradicionalni ledeni podrumi usečeni u permafrost na tlu obezbeđivali hranu tokom čitave godine, a tone kitovog mesa namirivale su žitelje ovog ledenog pojasa. Sada se permafrost topi, što dovodi do plavljenja ovih podruma; meso se u tim uslovima ne može držati i odmah počinje da truli.
Seljani uživaju u gozbi od muktuka – kitove kože i sala – dva dana nakon uspešnog lova. “Kada ga jedete, kit ispunjava vaš um, telo i duh, što je zaista dobro za vas”, objašnjava kapetan kitolovca. “U ovoj hladnoj, gruboj sredini nema drugih izvora hrane”.
Porodični lov na bradate foke se, umesto toga, pretvorio u susret sa stotinama morževa što je redak prizor za ovo doba godine – za njih je još rano. Rapidno nestajanje arktičkog leda primorao ih je da se, zgusnuti u grupama, okupljaju na kopnu, izazivajući time stampede koji mogu usmrtiti mladunce.
Polarni medvedi usudili su se da „dođu u goste“ meštanima sela Berou (Barrow) na Aljasci, ne bi li se dokopali pokojeg otpatka hrane ili kitovih kostiju.
Ove medvede štite sami meštani.
