“Čelično prijateljstvo Srbije i Kine podignuto na viši nivo”

Posetu Kini srpska parlamentarna delegacija nastavila je u Šangaju. Predsednicu Skupštine Srbije Maju Gojković ugostila je predsednica Svekineskog kongresa grada Šangaja Jin Jicuji. Zaključile su da je osnivanjem zajedničke Komisije srpskog i kineskog parlamenta čelično prijateljstvo dva naroda podignuto na viši nivo.

Otvorena je mogućnost da se kroz skupštinske odbore ostvari saradnja u ekonomiji, poljoprivredi, odbrani, kulturi i ostalim oblastima.

Gojkovićeva je na sastanku sa Jicuji istakla da Srbija i NR Kina razvijaju izvanredne političke odnose koji su podignuti na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, što je dobar podsticaj za razvoj saradnje na polju ekonomije, turizma, obrazovanja i kulture, kao i na lokalnom i regionalnom planu.

Maja Gojković je istakla da sveobuhvatno strateško partnerstvo Srbije i Kine, koje se odvija na političkom i ekonomskom planu, kao i u okviru inicijative “Pojas i put” i formata Kina-CIEZ, otvara brojne mogućnosti za saradnju i podvukla da su parlamenti dali važan doprinos kroz formiranje Parlamentarne komisije Skupštine Srbije i Svekineskog narodnog kongresa.

Jicuji je naglasila da Srbija i Kina imaju ne samo dugu istoriju dobrih odnosa, već i svetlu budućnost, imajući u vidu da ih duboko razvijaju, da dve zemlje podržavaju jedna drugu po vitalnim nacionalnim pitanjima i da su odnosi dostigli nivo “čeličnog prijateljstva”.

Jin Jicuji predložila je da Beograd i sa Šangajem ima direktnu avio-liniju. Gojkovićeva i Jicuji su izrazile uverenje da će ukidanje viza i uvođenje avio-linije Beograd-Peking dodatno doprineti još većem povezivanju gradova i regiona dve zemlje.

Dve predsednice skupština veruju da budućim generacijama treba ostaviti nove simbole prijateljstva, kao što su to decenijama filmovi “Valter” i “Most”.

Predsednica Svekineskog kongresa grada Šangaja je upoznala predsednicu Skupštine Srbije sa razvojnim potencijalom Šangaja, kao svetske metropole sa 24 miliona stanovnika.

Gojkovićeva je rekla da je razvojna vizija čelnika Šangaja zadivljujuća i pozdravila saradnju regiona i gradova Srbije i Kine, navodeći da je u tom okviru posebno značajno nedavno uspostavljene saradnje između Beograda i Šangaja, kao i održavanje susreta gradonačelnika u formatu saradnje Kina-CIES “16+1” u Beogradu sledeće godine.

Predsednica Skupštine Srbije je navela da se značaj saradnje potvrđuje i uspešnim i zapaženim nastupom Beograda na 14. sajmu turizma u Šangaju u aprilu 2017. godine, kao i predstavljanju planova Novog Sada kao Evropske prestonice kulture 2021. godine, za kapitalne projekte na Forumu o saradnji evropskih i istočno-azijskih prestonica kulture.

Gojkovićeva i Jicuji su naglasile značaj razvoja saradnje i u oblasti kulture, a Gojkovićeva je kao dobar primer te saradnje navela izložbu savremenih mladih srpskih slikara u Šangaju.

Sa 24 miliona stanovnika, godišnjim prihodom od 400 milijardi dolara i jednom od najvećih luka u svetu, Šangaj je otvoren za Srbiju i poziva parlamentarace da na brojne festivale dovedu srpske umetnike, poručili su domaćini.

Predsednica parlamenta posetila je i šangajski Centar za žene i decu, gde se upoznala sa programima i projektima koji pomažu i osposobljavaju žene za tržište rada, kroz brojne obuke kojima stiču potrebna znanja i veštine, saopšteno je iz Skupštine Srbije.

 

rts.rs

Kinezi će graditi toplodalekovod Obrenovac-Novi Beograd

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali potpisao je u Budimpešti, na Samitu Kine i zemalja centralne i istočne Evrope, sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja, kao i ugovor o projektu izgradnje toplodalekovoda Obrenovac-Novi Beograd, saopšteno je iz gradske uprave a prenosi portal RTS-a.

Mali je ukazao da je reč o istorijskim ugovorima za grad Beograd, s obzirom da se na te projekte čeka decenijama unazad, te da su pored Vinče bili postavljeni kao ključni u oblasti ekologije i komunalne infrastrukture.

On je podsetio da je za Vinču potpisan ugovor sa japansko-francuskim konzorcijumom “Suez – Itoču”, te da će u drugoj polovini sledeće godine krenuti da se gradi postrojenje za preradu komunalnog otpada.

“Kada je reč o otpadnim vodama, one u potpunosti idu u Savu i Dunav, što je potpuno neprihvatljivo. Zahvaljujući ovom ugovoru, njena izgradnja će početi u drugoj polovini sledeće godine”, rekao je on, navodeći da ugovor podrazumeva i završetak izgradnje interceptora, o kome se govori još od 1980. godine.

Kako kaže, njegov značaj je u podizanju nivoa komunalnog standarda grada i higijensko-sanitarnih uslova grada, a ukupna vrednost projekta je 260 miliona evra.

Govoreći o ugovoru koji se odnosi na izgradnju toplodalekovoda, Mali je rekao da će ovaj projekat doneti velike uštede “Beogradskim elektranama”.

“Zahvaljujući ovom projektu, mi ćemo toplu vodu koju proizvodi TENT u Obrenovcu koristiti za grejanje građana u Beogradu. Na taj način ćemo godišnje uštedeti 40 miliona evra, a projekat se isplati u roku od pet godina”, objasnio je Mali.

Prema njegovim rečima, na taj način ne samo da se smanjuje “zavisnost” grada i republike od nabavke gasa već se i domaćinstvima u Beogradu daje mogućnost da se stabilno i kontinuirano greju energijom koja dolazi iz TENT-a.

“I na ovom projektu očekujemo početak radova u drugoj polovini 2018. godine. Vrednost projekta je 190 miliona evra”, istakao je Mali i dodao da ova dva projekta ukupno vrede 450 miliona evra.

Gradonačelnik je zaključio da su ovo radovi koje Beograđani “ne vide”, ali su ključni za kvalitet njihovih života, navodeći da će na taj način komunalna infrastruktura u gradu biti kao u svim metropolama.

Ugovor za toplodalekovod Mali je potpisao sa predstavnikom kompanije “Power construction corporation of China” Jangom Fanom, dok je Sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja potpisao sa Kineskom inženjerskom mašinskom korporacijom.

Kinezi će graditi toplodalekovod Obrenovac-Novi Beograd

Toplovod će biti dug 26 kilometara, a ugovor je vredan 190 miliona evra.

Ugovor je u ime Beogradskih elektrana potpisao direktor Goran Aleksić i u ime kineske kompanije Jang Fan, a prisustvovali su premijerka Srbije Ana Brnabić i ministar energetike Aleksandar Antić.

Korišćenjem tople vode iz TENT-a za grejanje Novog Beograda godišnje će se uštedeti 43 miliona evra na uvozu gasa koji koriste Beogradske toplane.

Toplovod je počeo da se gradi 1995. godine, a 1997. je izgradnja zaustavljena. Cevi su izvađene, a kanali zatrpani i 2002. godine od tog projekta se bilo odustalo.

Mali je rekao da je to važan projekat za Beograđane, pošto će toplodalekovodom biti povezan TENT u Obrenovcu sa Beogradskim elektranama.

“To je ostvarenje višedecenijskog sna da se toplom vodom iz Obrenovca greju domaćinstva u Beogradu i da ne zavisimo od uvoznog gasa. To je veliki projekat vredan skoro 200 miliona evra”, rekao je on.

Mali je, takođe, potpisao sa kineskim partnerima Sporazum o zajedničkom sprovođenju projekta prerade i odlaganja otpadnih voda iz centralnog gradskog područja.

Sporazum je potpisan sa Kineskom inženjerskom mašinskom korporacijom. Sporazum je potpisao zastupnik korporacije Li Ksukjang.

“Drugi projekat, završetak primarne kanalizacije i izgradnja fabrike za preradu otpadnih voda u Velikom Selu, koji je vredan oko 250 miliona evra”, naveo je Mali.

Ta dva projekta, zajedno sa već potpisanim projektom o sređivanju deponije Vinča od 300 miliona evra, koji će raditi francusko- japanskim konzorcijumom, vrede oko 750 miliona evra, naglasio je Mali.

Istakao je da će Beograd po pitanju komunalne infrastrukture i ekologije biti rame uz rame sa svim ostalim velikim metropolama koje su te velike sisteme napravili odavno.

Predviđeno je da realizacija sva tri projekta počne krajem naredne godine.

Mali je naveo da je cilj da svako domaćinstvo u gradu ima priključak na kanalizaciju i da podsetio da je dat rok od 10 godina da se to sprovede.

Kaže da Beograd ima na stotine malih izliva kanalizacije u Savu i Dunav po čemu smo trenutno možda i jedini grad u Evropi koji to radi i u savu i uduvav kanalizacionih, i beograd je možda jedini u Evropi koji svoju kalizaciju izliva u te reke.

On je zahvalio Vladi Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću na podršci za te projekte.

Ministar rudarstva i energetike i nacionalni koordinator za Mehnizam saradnje “16+1” Aleksandar Antić rekao je Tanjugu da bi izgradnja toplodalekovoda, koji je važan projekat za ukupnu energetsku stabilnost naše zemlje, mogla da bude završena do 2020. godine.

“Reč je o projektu koji povećava eneretsku bezbednost naše zemlje, jer substituiše upotrebu uvoznog gasa energijom koju sami proizvodimo.

Kaže da je to projekat o kojem se priča već više od 20 godina i da je to jedan najboljih energetskih projekata u našoj zemlji.

Antić ističe da će povraćaj investicije biti za oko sedam godina, da će projekat obuhvatiti priključno postrojenje u TENT-u, toplovod dug 26 kilometara sa priljičnim postrojenjima na Beogradske elektrane i pratećim sistemom da se očuva toplota.

“Taj projekat će promeniti naš energetski šitem,substituše nekoliko stotina miliona metara kubnih uvoznog gasa ili 43 miliona evra godišnje je uštede koja će Beogradskim elektranama obezbediti da same vrate čitav kredit”, kaže on.

Kaže da će početak izgradnje biti definisan ugovorom i da će se to znati kada budu završeni pregovori oko finansijskog zajma sa “Eksim bankom” Kine.

“Očekivano je da u narednih godinu dana, od trenutka kada se zakljiči sporazum o finasiranju, rok za izvođenje radova bude 24 meseca. Očekujem da 2020. a po svim parametrima projekat bude zaključen”, rekao je Antić Tanjugu.

 

RTS.rs

Caj Ći: “Boljševik” u Pekingu

Si Đinping je izabrao jednu neobičnu osobu da vodi kinesku prestonicu. To je Caj Ći (Cai Qi), koji se kroz KP Kine raketnom brzinom vinuo do kineske političke orbite, piše londonski The Economist.

U kineskom slengu se za službenika koji se neuobičajeno brzo uspinje kroz birokratske pozicije govorilo da se “vozio helikopterom”. Danas se češće kaže da takva osoba uživa u “raketnom unapređenju”. Caj Ći je upečatljiv primer nekoga čija je karijera, upravo ovako, išla mimo uobičajenih političkih konvencija. Ovog maja 2017. postavljen je na mesto šefa KP za Peking, postavši tako najviši zvaničnik kineske prestonice, a gotovo je sigurno da će krajem godine biti direktno unapređen u člana vrhovnog vladajućeg tela – kineskog Politbiroa, bez da se prvo zadržava na nižim lestvicama Centralnog komiteta. Cajev uspon je znak da kineski predsednik Si Đinping pojačava svoju kontrolu nad gradom. U toj nameri, Si je odabrao neobičnu ličnost koja će mu pomagati.

Prestonička politika je od ogromne važnosti za centralno rukovodstvo. Šef KP za Peking je između ostalog odgovoran za bezbednost grada, što kineska vlada smatra kritično važnim za stabilnost na drugim mestima (1989. godine je protest na Trgu Tjenanmen izazvao nemire u zemlji). Ko god bio na toj poziciji, upravlja gradom koji u očima Partije igra ključnu ulogu u oblikovanju kineskog imidža u inostranstvu i projekciji kineske “meke moći”. Zbog toga najviši kineski zvaničnici smatraju da su smanjivanje koncentracije zloglasnog smoga i smanjivanje saobraćajnih gužvi izazovi od vrhunskog nacionalnog – a ne samo lokalnog – značaja.

Nema sumnje da je Caj (61) predsednikov čovek. Veliki deo svog radnog veka proveo je u senci predsednika Sija. Bio je visoki zvaničnik u primorskim provincijama Fuđijan i Džeđang kada je Si tamo bio partijski šef. Tokom 2014., dve godine nakon što je Si preuzeo rukovođenje Kinom, Caj je doveden u Peking da radi u novoosnovanoj Komisiji za nacionalnu bezbednost (KNB), telu koje je osnovao i kojim upravlja predsednik Si.

Oktobra 2016. godine, Cajeva partijska “ raketa” probila je zvučni zid. Brzo se kretao kroz svoja zaduženja u glavnom gradu – od vršioca dužnosti gradonačelnika, preko izabranog gradonačelnika, pa do šefa gradskog odbora KP – i sve to za samo osam meseci. Podjednako upečatljivo će biti i njegovo uzdizanje do Politbiroa, koje se očekuje nakon što se krajem ove godine bude održao kongres KP Kine.

Nema sumnje da se predsednik Si oseća daleko ugodnije sa Cajem zaduženim za Peking. Prethodni šef gradskog odbora KP, Guo Đinlong, predstavljao je “preživeli relikt” iz vremena Sijovog prethodnika, Hua Đintaoa. Zamena bivših partijskih saboraca i saveznika Hua Đintaoa i Đijanga Cemina izgleda da predstavlja jedan od glavnih ciljeva predsednika Sija na predstojećem kongresu. Guo sada ima 70 godina, što, prema nekoj konvenciji, znači da će morati da se povuče iz Politbiroa na ovom skupu. Njegova zamena na mestu šefa KP za grad Peking snažna je sugestija da to i jeste u planu.

Stavljanje Caja za svog prvog saveznika – unapređenjem na poziciju šefa partijskog odbora za grad Peking – Siju će pomoći da neutrališe i, zapravo, izbegne problem koji je ponekad (zapravo veoma često) gušio taj grad (a sa kojim bi se i Si suočio da je bio u prilici da i nadalje radi sa Guom na gradskom nivou). Dakle, lokalna, gradska vlada koju vodi neko ko ne ide ukorak s razmišljanjem centralnog rukovodstva. Peng Žen, prvi šef stranke za Peking nakon preuzimanja komunista 1949. godine bio je bliski poverenik Mao Cedunga, ali ga je Mao “počistio” 1966. godine jer je postao previše kritičan prema politici predsednika. Čen Šitong, koji je upravljao Pekingom u godinama pre i posle nemira na Tjenanmenu, “počišćen” je 1995. godine – navodno zbog korupcije, ali je verovatnija informacija to što je “negovao” sopstvenu, nezavisnu bazu političke moći u glavnom gradu.

Ali, izbor Caja izazvao je čuđenje. Na tom nivou rukovodstva, zvaničnici obično ulažu sve svoje napore kako bi se prilagodili. Caj je, međutim, oličenje ličnosti koja misli nezavisno. On se uzdržava od strasti za održavanjem svoje crne sjajne kose (farbanje muškaraca u godinama je u Kini uobičajena etikecija za muškarce njegovog uzrasta i ranga). Umesto toga, on nosi kratku, prosedu kosu. I mada nekolicina onih koji su s njim imali prilike da komuniciraju kažu da se Caj na sastancima trudi mnogo više da sluša nego da priča, svojevremeno je bio strastveni mikrobloger pre nego što se pridružio KNB-u.

Neki od stavova i pogleda koje je Caj plasirao na mikroblogerskom portalu Tencent Weibo (platforma koja je kineska verzija američkog Tvitera), tokom svojih karijernih dana provedenih u primorskoj pokrajini Džeđang, daleko iskaču izvan opreznih i “umerenih” limita koje nalaže stranački govor kineskog KP. Caj je 2011. negodovao usled činjenice da kineski cenzori blokiraju pristup Fejsbuku, a takođe i Tviteru. Nešto manje kontroverzna je njegova intervencija iz 2012. kada je jednog dečaka u Džeđangu napao i teško povredio pas. Ova ga je vest zatekla na godišnjoj sednici kineskog parlamenta – porodica je objavila slike krvavog dečaka. Caj je na svom mikroblogu potvrdio optužbu porodice, naime, da je pas pripadao vladinoj službi. Potom je organizovao da dečak i njegovi roditelji dobiju obeštećenje.

To što je Caj tvitovao bilo je neuobičajeno za visokog zvaničnika u Kini. A to što je tvitovao veoma angažovano i srčano – to je već bilo zaista izuzetno. Sa milionima sledbenika na kineskom sajtu za mikroblogere, Tencent Weibo, Caj postaje jedan od najvećih svetskih selebritija u društvenim medijima (na svom blogu sebe naziva “boljševikom”). Među njegovim najbriljantnijim postovima, mogao bi se izdvojiti onaj upućen ženi koja se požalila da je njen sin, poreski službenik, bio “prisiljavan da previše pije na službenim banketima”. “Recite mi u kom se poreskom odeljenju nalazi vaš sin”, odgovorio je Caj. “Neće više morati da pije.”

Tokom četiri godine mikroblogovanja, Caj je u proseku imao više od šest postova dnevno. Objedinio ih je u knjigu koju je nazvao “Soba od stakla”. Rekao je da je izabrao ovakav naslov jer društveni mediji promovišu transparentnost i javni nadzor. Ovo bi moglo biti u koliziji sa sve većom cenzurom. Međutim, unapređenje Caja ukazuje na to da je predsednik Si zainteresovan za nekoga ko bi mogao da dobije podršku stanovnika Pekinga, koji se beskrajno žale na propuste gradskih vlasti, od zagađenosti vazduha do visokih troškova stanovanja.

Caju za sada pomaže Čen Đining, koji je u maju preuzeo mesto V.D. gradonačelnika. Sa svoje 53 godine, Čen, koji je studirao u Britaniji jeste neko koga treba posmatrati kao mogućeg pripadnika kineske “šeste generacije” lidera koji će preuzeti kormilo kada se Si povuče. Redukcija količine smoga biće jedan od Čenovih prioriteta, iako je u svojoj dosadašnjoj ulozi ministra za ekologiju ostvario mali napredak u borbi protiv zagađenja vazduha. Neki analitičari veruju da će sledeće godine biti unapređen u zamenika premijera Kine.

Cajeve godine – mlađi je skoro tri godine od predsednika Sija – znače da najverovatnije neće biti viđen kao mogući Sijev naslednik kada se ovaj bude povukao 2022. godine (pod pretpostavkom da sledi primer svojih prethodnika). Ali, Caj ima pune ruke posla u Pekingu. Jedan od njegovih zadataka biće sprovođenje Sijevih planova za poboljšanje životne sredine Pekinga tako što će doslovce smanjiti veličinu ovog grada: Caj želi da izgradi jedan novi grad relativno nadomak kineske prestonice, u susednoj provinciji Hebei, koji će preuzeti neke od “neprestoničkih” uloga Pekinga. Ovaj novi grad će, između ostalog, služiti i kao centar za biznis, poslovanje i visoko obrazovanje.

Još jedan posao očekuje Caja u Pekingu, a to je selidba sopstvene kancelarije: kako bi se olakšalo saobraćajno zagušenje u centru Pekinga, gradska uprava bi trebalo ove godine da se preseli u Tongdžu, satelitski grad na oko 20km istočno od Pekinga. Tongdžu je danas uglavnom spavaonica sa visokim stambenim zgradama gde stanuju radnici koji putuju na posao do centra Pekinga. Gunđanju i prigovorima hiljada izmeštenih zvaničnika javnih službi pridružiće se i velike političke zverke, već dovoljno iziritirane munjevitom karijernom putanjom Caj Ćija.

 

Ovaj članak pojavio se u rubrici o Kini štampanog izdanja magazina Ekonomist, pod naslovom “Boljševik u Pekingu”

 

The Economist

Mančester kao nova prestonica Britanije

Izuzev Londona, u Britaniji se možda i prečesto dešavalo da ostali veliki gradovi Ujedinjenog Kraljevstva budu nedovoljno zastupljeni i zanemareni u svakoj tradicionalno orijentisanoj političkoj debati. Sada bi ovo moglo da se promeni jer su Mančester i ostali gradovi po prvi put dobili svoje gradonačelnike izglasane od strane građana: direktno na gradskim izborima, a ne kao do sada (indirektno, od strane poslanika gradske skupštine). Ova novina bi mogla doprineti rešavanju nekih rastućih podela i razdora koji pogađaju Englesku, prenosi e-portal VoxEurop.

Ugledni britanski nedeljnik Ekonomist je pre nekoliko meseci izneo predlog, naime, da bi Britanija trebalo da svoju prestonicu izmesti iz Londona u – Mančester. Zagovornik ove ideje u 19. stoleću, brodovlasnik, novinar, esejista i biznismen Volter Bedžet (Walter Bagehot) bio je delimično inspirisan kratkoročnim pragmatičnim razlozima (tj lošim stanjem državnih objekata u Vestminsteru), ali je u vidu imao i ozbiljne, dugoročne političke probleme. Upravo su ove Bedžetove aspiracije iz pretprošlog veka bile direktno povezane sa osnovom političkog redefinisanja „Velike“ Britanije u osvit Bregzita, kao i rastuće nelagodnosti povodom Engleske, Engleza i zajedničke politike u Škotskoj. Bedžetov naum o „prestonom Mančesteru“ je, zapravo, i reakcija usled ovog tekućeg procesa raspleta vezanog za izlazak Britanaca iz EU, pošto će London izvesno ostati glavni grad Britanije u doglednoj budućnosti: Bregzit je već sam po sebi zadatak s kojim će aktuelna britanska vlada i parlament jedva izlaziti na kraj – problem koji će imati da rešavaju tokom narednih godina; stoga je, takođe, izvesno i da se poslanici neće baviti nekim „dodatnim problemima“ poput izmeštanja britanske prestonice.

Ipak, ideja o izmeštanju britanske prestonice na sever Engleske nije loše koncipirana. “Pogledajte Britaniju danas i videćete zemlju poharanu podelama”: političke i ekonomske podele između severa i juga, gradova i sela, Londona i ostalih gradova – sve ove podele sve se više produbljuju. Ove podele se jasno ogledaju i u teškoćama sa kojima se susreću najveće političke stranke Ostrva, u grčevitom pokušaju da reše problem „različitih realnosti“ tj različitih pogleda na Britaniju; problem je i u tome što još uvek nedostaje jedna politički, ekonomski i društveno koherentna, ubedljiva poruka koju će Britanci prihvatiti kao svoju. Tu posebno treba imati u vidu Laburiste, kod kojih je dilema jasna: poruke koje emituju građanima „rade“ u nekim delovima zemlje, ne deluju – ili su čak kontraproduktivne – u nekim drugim delovima zemlje.

I dok London i dalje ostaje britanska prestonica, zanimljiv sled događaja se ovih dana odvijao u centralnoj i severnoj Engleskoj. Stanovnici glavnih gradskih područja su 4. maja 2017. izabrali svoje gradonačelnike: bilo je to po prvi put u istoriji; širim gradskim područjima Mančestera, Liverpula i Birmingema sada upravljaju pojedinci – transparentno i direktno izabrani gradonačelnici – kao što je to već slučaj u Londonu. Ovaj je proces u skladu sa prenosom nadležnosti otpočetim pre dvadesetak godina, a posebno sa pokretanjem projekta “Severni tim” (Northern Powerhouse), kojeg je iznela vlada Dejvida Kamerona. Prema tom nacrtu, glavnim urbanim područjima mogu se dati veća ovlašćenja i koherentniji način upravljanja (čitaj: nezavisniji od Londona).

Britanski politički život je sve do sada bio ili na nivou lokalnih saveta i izbornih jedinica, ili na nacionalnom nivou. Suprotno u odnosu na sve ostale velike evropske zemlje, u britanskim gradovima i regionima postoji vlast na lokalu je puka formalna društvena i kulturna realnost kroz koju su, u većoj političkoj debati, retko uspevali da se probiju pojedinačni glasovi i pogledi. Kao što je za Gardijan izjavio Džon Eledž (Jonn Elledge), urednik liberalnog političkog nedeljnika New Statesman i portala CityMetric, «Engleska je otprilike u toliko komičnoj meri preterano centralizovana koliko to jedna zemlja uopšte može biti a da pri tom ne sklizne u diktaturu.»

Ovo se uveliko može zahvaliti činjenici da jedino postojeći pojedinačni predstavnici s jakim mandatom iz Škotske i Londona mogu biti jedini subjekti koji će uspešno ući u raspravu Bregzitu. Novoizabrani predsednici velikih engleskih gradova će, takođe, biti u mogućnosti da izraze zabrinutost svojih građana, od kojih su mnogi glasali da ostanu u EU. Od njih (novoizabranih gradonačelnika) se očekuje da otvorenije i dinamičnije iznose svoje vizije svoje budućnosti u nekoj novoj i drukčijoj Britaniji, osporavajući prezastupljenost konzervativnih stavova s jedne strane, i „londonske izuzetnosti“ sa druge strane. Na kraju krajeva, gradovi poput Mančestera i Liverpula već su odavno svojevrsne globalne metropole, što su zapravo i bili u prošlosti – od trgovine robljem do industrijske revolucije, od Bitlsa do fudbala.

Mančesterski grafit

Mančesterski grafit

Volter Bedžet je u svojim tekstovima pozivao na izmeštanje prestonice iz Londona u Mančester, sugerišući jednu važnu temu: u Evropi, “zemlje u kojima su desni populisti najbolje radili i funkcionisali bile su one u kojima su elite koncentrisane u pojedinačnim geografskim enklavama: Pariz, Kopenhagen, Stokholm, Beč, Budimpešta, kao i holandski Randštad (koji je megalopolis tj „mehur“ ili „presek“ i područje koje je „zajednički skup“ sastavljen o širih gradskih zona obližnjeg Amsterdama, Roterdama, Haga i Utrehta; „Randstad“ na holandskom znači „granični grad“, a zahvata šire zone i „granice“ navedenih gradova). Zemlje u kojima desni populisti stoje lošije jesu, pak, one u kojima je elita zaživela u dva ili više centara: Nemačka, Kanada, Australija, Španija, Belgija (i, zapravo, Škotska).” Verovatno postoje i drugi faktori koji su u igri, mada je geografija presudna.

Ono što je izvesno je da se fizička postavka geografskih entiteta ne može promeniti: Britanija je bila i ostaće da ostrvo – ali bi politička geografija zapravo mogla doživeti preobražaj – a majski izbori za gradonačelnike velikih britanskih gradova mogu u tom smislu biti od presudne važnosti.

Vox Europ

Kiosk: srce pariskog društva

Pariski novinski kiosk kao specifična “institucija” tog grada traje već 150 godina, i može se smatrati jednim od najšarmantnijih “malih formata” prisutnih u “sitničarnici” urbanog pejzaža Grada svetla. Nostalgično podsećanje na neki jednostavniji, srećniji život i romantična vremena ostao je uglavnom nepromenjen tokom svih ovih godina, otkako su se prvi put pojavili 1857. godine tokom velike renovacije Pariza pod nadzorom tadašnjeg gradonačelnika Barona Osmana (Baron Haussmann). Baš kao što se na London gleda i kroz prepoznatljiv simbol – legendarne crvene telefonske govornice – na pariske kioske gleda se kao na idealan način za očuvanje gradskog identiteta i istorije francuske prestonice, mada više ne toliko “relevantan” u modernom društvu. Ali evo zašto to nije tako, i zašto su oni – uoči najvažnijih francuskih izbora u novijoj istoriji – Francuzima i Parižanima potrebniji više no ikad.

U Francuskoj postoji jedinstven zakon koji nalaže da svi novinski kiosci u svojoj ponudi moraju imati sve novinske naslove. Kao član francuskog društva, kada odete do svog lokalnog kioska, videćete sve naslove, bez obzira da li su leve ili desne političke orijentacije – nešto što danas očajnički nedostaje informacijama na internetu. Drugim rečima, zahvaljujući ovakvom zakonu, pariski kiosk ne može na svoju ruku doneti odluku da prodaje samo radikalizovanu i senzacionalističku štampu, ili priče o mačkama.

Kada “klikćemo” po fejsbuku ili tviteru kako bismo videli novosti, ili na nekom sličnom mestu na internetu gde smo samo sa svojim “prijateljima” ili “sledbenicima” koji misle pretežno na isti način kao i mi i dele slične interese, veoma su male šanse da ćemo naići na neki članak u kojem se iskazuje mišljenje različito od našeg. A radi se samo o načinu na koji algoritmi trenutno fukcionišu. Fejsbuk je, recimo, primetno kritikovan nakon ishoda poslednjih američkih izbora.

Ali, recimo da jednog dana ne dobijemo vesti od fejsbuka, koji nam ih redovno plasira. Ne bismo li mi i dalje išli direktno na te vesti, kao što to činimo svakodnevno? One koje odražavaju slične vrednosti i mišljenja poput naših? Tako je sada daleko teže percipirati čitav spektar ideja iza ekrana računara, jer mi, u stvari, na kraju vidimo samo ono što želimo da vidimo… što je apsurdno, ali nažalost i istinito.

Kada izađu na ulicu, građani Pariza nemaju samo jedan uski izbor – tako uobičajen kada im vesti servira internet algoritam. Ako se prošetaju do kioska s novinama njihove stalaže pune su naslova sa svih krajeva spektra…

Bez obzira da li jesmo ili nismo sposobni da se suočimo sa suprotnim mišljenjima, nije li od suštinske važnosti da ih barem imamo u vidu – da nam ih internet logaritmi ne skrivaju? Pa makar da samo budemo svesni postojanja takvih vesti i mišljenja, i da se ne branimo od onoga što je izrečeno i promišljano izvan naših “istomišljeničkih mehurova”.

(U Francuskoj postoji još jedan veoma dobar zakon, koji se odnosi na njihove informativne televizijske kanale. Ovaj zakon jasno nalaže da svi politički kandidati moraju da u medijima dobiju podjednako istu minutažu tokom čitavog izbornog procesa, i to od najmanje poznatog kandidata do najpoznatijeg favorita).

Ukoliko uvek dobijamo vesti i informacije iz istih izvora sa svetske računarske mreže, da li ćemo ikada biti u stanju da izađemo iz sopstvene zone komfora i, samim tim, bolje razumeti korene i izvore suprotne misli? Činjenica je da – uprkos sadržajima koji su sada tako lako deljivi i dostupni na Mreži – mi i dalje ne uspevamo da otvoreno i širokih pogleda pristupimo većini vesti i sadržaja.

I zato su ovi kiosci, kao i zakoni po kojima svi oni prodaju štampu od ključnog značaja za moderno društvo. Zato su pariski trafikanti, koji ne mogu da izraze svoje političke stavove kroz svoju platformu, verovatno jedan od najvrednijih resursa informacija za postizanje jednog uravnoteženijeg društva. Samo ih treba što više koristiti!

Uprkos izveštajima koji poslednjih nekoliko godina kazuju da su kiosci u opasnosti od odumiranja, ima i dobrih vesti: Gradske vlasti Pariza saopštile su da će u naredne dve godine biti postavljeno 360 novih kioska. Njima će, čak, biti utisnut novi dizajnerski identitet koji će oslikavati i naše vreme, kao što stoji na sajtu gradske kuće.

Kafe-aparati, topli napici i sandučići za pisma uskoro će biti sastavni deo pariskog jutarnjeg pregleda štampe. Interaktivni ekrani biće instalirani sa spoljašnje strane kioska, na kojima će biti moguće pretraživati novinske naslove 24-7.

Ali ne može svako da postane pariski trafikant tj. prodavac na kiosku (“kiosqeur”); postoji mnogo zahteva koje treba ispuniti da bi se dobio ovaj posao, uključujući i čist kriminalni dosije kao i veliko prethodno iskustvo. Ovi zahtevi su zapravo odraz odgovornosti koju će dobijanjem ovog zaposlenja primiti na sebe, kako bi u francuskom društvu i dalje ostali najveći nepristrasni snabdevači vestima.

Vredni i bez straha od niske plate, verni pariski kupci su ih oduvek veoma poštovali. Prodavci štampe plaćaju subvencionisanu kiriju za svoje kioske od oko 120 evra mesečno – što i nije tako skupo, premda je sam posao težak i uključuje drastičan privatni i poslovni raspored: morate biti na licu mesta u sam cik zore kako biste primili isporuku svih štampanih stvari – kako biste na svom kiosku izložili svu raznovrsnost i raznolikost spektra političkog mišljenja.

Pa, hajdemo do našeg pariskog kioska u komšiluku da pogledamo neku štampu i sve te raznolike vesti. Jer -kao što svi znamo – neznanje nije blaženstvo.

Vive Le kiosque!

(Celokupna foto-arhiva s prikazima pariskih kioska koja se koristi u originalnoj verziji ovog članka već nas i podsvesno ohrabruje da počnemo da dobijamo vesti iz nepristrasnih izvora. Fotosi potiču iz Nacionalne biblioteke Francuske i “Pariza u slici” (Paris en Images).

Otvorene kancelarije: trend poguban za rad i učinak

01

Radna mesta iziskuju više zidova, a ne manje, piše Lindsey Kaufman. Ona radi kao stariji kopirajter u jednoj njujorškoj reklamnoj agenciji. Živi u Bruklinu. Njene osvrte, kolumne i eseje objavljuju Washington Post, Our Town Downtown i xoJane.

Moj šef je pre godinu dana najavio da će se naša velika reklamna agencija sa sedištem u Njujorku preseliti u novi prostor sa “otvorenim kancelarijskim prostorom”: bez zidova, bez pregrada – svi su na “vetrometini”, a radni stolovi neograđeni i može im se slobodno pristupiti sa svih strana. Nakon devet godina rada u njoj, kao iskusna i priznata uposlenica, bila sam prinuđena da svoju privatnu kancelariju zamenim stolicom postavljenom za dugački, zajednički sto. U tom sam se trenutku osetila kao da mi je šef je ukrao svu odeću i ostavio me da stojim u donjem vešu.

08Naš novi, moderni kancelarijski prostor u četvrti Trajbeka (Tribeca) je divno prozračan, pa ipak – izuzetno ugnjetavački i tlačiteljski. Nema ničeg što bi u njemu bilo privatno. Prvog dana sam zauzela svoje mesto za stolom dodeljenim našem kreativnom odeljenju, pored jedne zgodne žene koja je, kako mogu da pretpostavim, u prošlom životu bila brodska sirena u kombinaciji s obilnom količinom psovki koje je iz sebe izbacivala u okolni prostor. Čitavog tog prvog dana na novom radnom mestu ona je neprestano prekidala ostale mešajući im se u radne zadatke i obaveze, vičući i grohotom se smejući, sve to u kombinaciji sa glasnom muzikom koju je otpanjila. Kao neko ko pije izuzetne količine vode, čak sam se pribojavala da će mi koleginice i kolege “lupati recke” koliko često idem do toaleta.

Na kraju radnog dana, uputila sam jedno “zbogom” ka 12 pari očiju za koje sam pomislila da me gledaju osuđujuće jer u 5:04 popodne “već odlazim”. Najkraćim mogućim putem uputila sam se ka prodavnici “Beats” kako bih kupila najbolje slušalice koje bi, kako sam se iskreno nadala, bile u stanju da ponište buku konstantno razdragane “brodske sirene” koja je sedela tik do mene.

07

Uprkos očiglednim problemima, model otvorenih kancelarija nastavio je da zadire među radna mesta i zaposlene širom Amerike. Danas oko 70 odsto američkih kancelarija nema nikakve ili ima niske pregrade, prema Međunarodnoj asocijaciji za radna postrojenja (International Facility Management Association). Silikonska dolina prednjači u rušenju zidova i pregrada. Google, Yahoo, eBay, Goldman Sachs i American Express – sve ove kompanije su svesrdno prihvatile i primenile ovaj model “otvorenosti” radnog prostora i njegove potpune izloženosti. Izvršni direktor Fejsbuka Mark Zakerberg angažovao je čuvenog arhitektu Frenka Gerija (Frank Gehry) u osmišljavanju najvećeg otvorenog radnog prostora u svetu u kojem bi radilo gotovo 3.000 inženjera. Kao biznismen, Majkl Blumberg veoma je rano počeo da prednjači u u primeni ovog koncepta; on je bio među prvima koji su primenili trend otvorenog prostora. Blumberg je za ovakvu promenu radnog ambijenta rekao kako se “ovim konceptom promovišu transparentnost i pravičnost”. On je, čak, ovaj model i slavodobitno preneo u sopstveni radni prostor u trenutku kada je postao gradonačelnik Njujorka, uspostavljajući na svom radnom mestu u Gradskoj kući “boks za bikove” (bullpen) kao “simbol otvorene komunikacije i dostupnosti gradonačelnika svim građanima”.

10Ove “otvorene kancelarijske hale” idealne su za maksimalno iskorišćavanje kompanijskog prostora uz minimiziranje troškova. Šefovi vole mogućnost što boljeg nadziranja svojih zaposlenih, ubeđenih da tako obeshrabruju potajno gledanje pornografskih filmova, konstantno “blejanje” na društvenim mrežama i neograničenu ličnu upotrebu mobilnih telefona – sve ono što ne treba da uđe u radni sat prilikom obračuna njihovih plata.

Poslodavci, međutim, stiču jedan lažni osećaj o većoj produktivnosti.

Jedna studija iz 2013. pokazala je da su mnogi radnici u otvorenim kancelarijama isfrustrirani usled prisutnih smetnji koje dovode do slabijeg radnog učinka. Skoro polovina ispitanih radnika zaposlenih u otvorenim ofisima izjavilo je kako je “nedostatak akustičke privatnosti i izloženost buci” za njih postao ozbiljan problem – nedostajali su im mir i tišina, ili sopstvena muzika koja ih inspiriše za rad, ili im je naprosto smetao “vodopad stranih zvukova i signala”  koji ih je prosto zapljuskivao na otvorenom prostoru. Više od 30 procenata njih žalilo se na nedostatak vizuelne privatnosti.

11

U međuvremenu, “lakoća interakcije” sa kolegama – problem koji je koncept otvorenih kancelarija navodno trebalo da popravi – bio je naveden kao problem među nešto manje od 10 posto zaposlenih (u bilo kojoj vrsti kancelarije). Zapravo, istraživanja pokazuju da su upravo oni koji rade u svojim privatnim kancelarijama najmanje skloni da svoju sposobnost da komuniciraju sa kolegama identifikuju kao problem “jer njihova kancelarija ima zidove”. U jednoj prethodnoj studiji, istraživači su zaključili da je “gubitak produktivnosti zbog ometanja bukom… u otvorenim kancelarijama udvostručen u odnosu na privatne kancelarije”.

05Nedeljnik Njujorker je u svom osvrtu na istraživanja vezana za ovakav inovativni dizajn radnog mesta utvrdio kako je navodna korist od otvorenih kancelarija u izgradnji novih prijateljstava jednostavno maska kojom se zabašuruju negativne posledice koje ovakav radni ambijent ima po radni učinak. I dok zaposleni s jedne strane osećaju kao da su navodno deo jednog opuštenog, inovativnog preduzeća, ta vrsta ambijenta, kada se podvede crta, šteti zaposlenima u ovakvim prostorima baš kao što narušava i njihovu produktivnost, kreativno razmišljanje i zadovoljstvo.

Osim toga, dokazano je da osećaj privatnosti pojačava radni učinak na poslu, dok u suprotnom može izazvati osećanje bespomoćnosti. Pored neprestanog uznemiravanja i neželjenih upadica sa strane, moje kolege i ja sada smo takođe i podložniji zarazi i bolestima: Prošle sezone, talas gripa je poput domina redom pokosio sve moje saradnike, piše Lindzi Kaufman za Vašington post.

14

Radeći u novom, otvorenom prostoru priznajem da sam stekla i neke dodatne zanimljive, neočekivane i naknadne veze sa svojim već starim drugarima, dodaje Lindzi. Pa ipak, uprkos svemu, ovo i nije neka uteha jer je moj lični učinak na poslu treskom udario na najniži nivo svih vremena. Sada mojih 12 saradnika i ja sedimo za jednim stolom gledajući se međusobno i razgovarajući od devet pre podne do pet popodne. To vam je kao da ste u srednjoj školi sa gomilom odraslih. Oni koji su, sve donedavno, decenijama radili u svojim kancelarijama sada su se na “vetrometini” i otvorenom prostoru pokazali kao najglasnijiji i najgrublji. Takvi, sve dosad, nisu morali ni da uzimaju u obzir koliko prenošenje ličnih navika bučnog reagovanja iz svojih kancelarija na zajedničku radnu površinu sada utiče na ostale, tako da sada jedni drugima izvikuju svoje ideje preko zajedničkog radnog stola; uz to – da nesreća bude čak i veća – ispovrtali su sve stare, izlizane viceve “iz dobrih starih vremena”, koje smo svi čuli već po 100 puta, a koje sada neumorno recikliraju.

06Kao rezultat toga, jedini trenutak kada mogu da efikasno radim jeste onda-i-samo-onda kada nikoga drugog nema uokolo, ili ako se izolujem u neku od onih malih – a  uvek tako željno traženih – zastakljenih “kockica” (Cubicle: soba za sastanke), smeštenih po obodu ove “šljakerske pustopoljine”.

I za kraj, jedna poruka poslodavcima: ukoliko žele da koncipiraju zaista uspešan model funkcionisanja otvorenih kancelarija, morali bi da pod hitno preduzmu mere u cilju poboljšanja radnog učinka. Oni bi, kao prvo, trebalo da stvore više privatnih prostora – i to takvih da više ne izgledaju poput akvarijumske staklene kugle. Oni bi, takođe trebalo da primene i pravila ograničenja međusobne interakcije: ako je, recimo, jedan kolega sa slušalicama na ušima, onda je to znak da treba da mu se obratite nekom narednom prilikom ili mu naprosto samo pošaljete e-mail. I molim vas, uvažite još jednu molbu: eliminišite muziku koja zapljuskuje naše uši, mozgove i radna mesta. “Metalika” u 3 popodne nije baš uvek u skladu sa pripremom za važan sastanak koji započinje u 4 popodne.

03

Sa druge strane, kompanije mogu da jednostavno prihvate i primene još jedan novi trend u obavljanju posla, naime: da zaposlenima omoguće da rade od kuće. Ovakav model povećao je produktivnost, jer zaposleni više sati provedu radeći a manje pauziraju. Povrh toga, one koji rade od kuće manje prekidaju i ometaju.

A mene, kada sam kod kuće, najviše ometa – frižider.

Lindzi Kaufman, Vašington post

Sadik Kan: Brexit ugrožava UK, Antonio Kosta: Portugalci i Britanci – viševekovni prijatelji

Gradonačelnik Londona Sadik Kan (Sadiq Khan) je britanskim poslovnim liderima obznanio  da će se boriti protiv svakog pokušaja da Britanija bude izuzeta iz jedinstvenog tržišta Evropske unije, što bi bio potez koji bi, kako kaže, “mogao da osiromaši Britaniju”.

On je za portal Bloomberg izjavio da, “Ukoliko napuštamo jedinstveno tržište bez dogovora koji bi uredio privilegovani pristup za britanske biznise (unutar EU), posledice mogu biti katastrofalne”. Kan je ovo rekao na skupu Konfederacije Britanske industrije koja se održava svake druge godine, a prema izvodima govora koje je objavila njegova kancelarija.

Kanova intervencija usledila je nakon što je Tajms izvestio da se britanski Trezor, držeći se svog pre-referendumskog stava – naime, da bi napuštanje EU i evropskog jedinstvenog tržišta ugrozilo britansku ekonomiju. U navodima jednog internog izveštaja rečeno je da će kompletan odlazak sa jedinstvenog EU tržišta umanjiti britansku ekonomiju za čak 9,5 odsto nakon 15 godina; iste brojke koje je naveo Trezor u svojoj prognozi pre glasanja Britanaca o izlasku, i to u analizi koju su pristalice Brexita u to vreme – uoči junskog refrenduma – odbacile kao propagandu.

Londonski gradonačelnik, član opozicione Laburističke partije kaže da će “jasna motivacija” vlade da odustane od bescarinskog pristupa jedinstvenom tržištu “imati političke svrsishodnosti, a u nastojanju da se izuzetno složen argument pretvori u jedan jednostavan.” On kaže da takav pristup “ne samo što bi bio duboko neodgovoran, već bi mogao izazvati i značajnu ekonomsku štetu.”

U govoru povodom istog događaja, generalna direktorka CBI-ja (Konfederacija britanskih industrija, Confederation Of British Industry),  Kerolajn Ferbern (Carolyn Fairbairn) apelovaće na vladu da ne bude previše rigorozna prema imigrantima, a nakon poteza ministarke unutrašnjih poslova Amber Rudd da useljenicima oteža ulazak u Veliku Britaniju.

“Brojne vrhunske firme za finansijske usluge – u osiguranju, na primer – dolaze u London jer znaju da u tom gradu mogu da pristupe onom što je najbolje i najpametnije iz čitavog sveta,” rekla je Ferbernova. “Ako razgovarate sa kompanijama koje svoje biznise obavljaju zahvaljujući niže kvalifikovanim sektorima tj radnoj snazi bez visokog obrazovanja, uverićete se da bi mnoge od njih volele da angažuju što više lokalnih (domaćih) aplikanata, ali – sada – oni jednostavno ne mogu da ih dobiju. Bez niže kvalifikovanih radnika iz EU, Britanija će se suočiti sa ozbiljnim nedostatkom radne snage,  stavljajući pred ključne britanske sektore prepreke i teškoće. “

Portugalski premijer: britanske veze sa EU i svetom neutralisaće loše efekte brexita

Portugalski premijer Antonio Kosta (Antonio Costa) izrazio je uverenost da će vekovima negovani odnosi između njegove zemlje i Britanije ostati snažni i nakon Brexita.

“Želimo da radimo na konstruktivan način, da i dalje negujemo otvoren i blizak odnos sa Britanijom, kako bilateralno tako i u pogledu odnosa Britanije sa Evropskom unijom u celini”, rekao je Kosta za televiziju Blumberg tokom svog gostovanja u nekadašnjoj portugalskoj koloniji na teritoriji Kine, Makau, velikom centru za kocku i igre na sreću. “Britanija može da napusti Evropsku uniju, ali Ujedinjeno Kraljevstvo ne prestaje da bude veliki evropski partner.”

Kostina ostrvska koleginica, britanska premijerka Tereza Mej, je ove nedelje započela diplomatsku ofanzivu, u trenutku kada se suočava s pritiscima na domaćem i međunarodnom terenu kako bi što više učvrstila ono što je njena vizija budućeg britanskog odnosa sa Evropskom unijom.

Funta je prošle sedmice pala na najniži nivo za poslednju 31 godinu, što je posledica rasta zabrinutosti; jer, njeno obećanje da će ograničiti broj useljenika nije u skladu sa nastavljanjem slobodnog pristupa jedinstvenom (evropskom) tržištu.

Mej je izjavila da će pokrenuti član 50 Lisabonskog sporazuma do kraja marta 2017. Danski premijer Lars Lokke Rasmusen (Lars Løkke Rasmussen) – prvi strani lider koji je susreo novopečenu premijerku Mej od trenutka kada je definisala vremenski okvir za početak i sprovođenje Brexita – rekao je u ponedeljak da partneri Britanije u EU još uvek nemaju konkretnu predstavu o tome kakav to “odnos” Britanci nakon referenduma žele da stvore sa EU blokom.

Prijatelji od 1386

Kosta je u posetu bivšoj portugalskoj koloniji Makau krenuo u društvu kineskog premijera Lija Kećjanga, nakon vikenda provedenog u Pekingu. On je tom prilikom naveo da dugovečnost saveza između Portugalije i Ujedinjenog Kraljevstva datira još od Vindzorskog sporazuma iz 1386. – koji je “dokaz da se dugotrajnim odnosima mogu prebroditi trenutne neizvesnosti (između EU i Britanije)”.

“Ovo je (prijateljstvo) počelo daleko pre nego što je Evropska unija stvorena, i nastaviće se dugo nakon tog (začetka EU). Imamo veoma prijateljski odnos sa Ujedinjenim Kraljevstvom”, rekao je Kosta. “Dakle, nadamo se da će i razdvajanje takođe biti onakvo kakvo i naliči prijateljima: zasnivajući ga na poštovanju suverene odluke britanskog naroda.”

Portugalija je prošle nedelje potvrdila da nema govora ni o kakvim pregovorima oko Brexita i britanskog načina na koji će izaći iz EU pre no što se aktivira član 50, rekla je portugalska državna sekretarka za evropske poslove Margarida Markes (Margarida Marques). Ona je za Bloomberg rekla da Portugalija insistira da nastavak britanskog pristupa jedinstvenom evropskom tržištu mora da direktno zavisi od pristanka i prihvatanja Ostrvljana na slobodno kretanje radne snage.

‘Najbliži susedi’

“Te su ‘crvene linije’ dobro definisane, i oko toga postoji širok konsenzus na evropskom nivou”, rekla je ona. “U scenariju odnosa po kojem je sloboda kretanja ljudi zabranjena, to bi značilo (Britanci) nemaju pristup unutrašnjem evro-tržištu.”

I dok je Brexit opšte uzev gubitak za Evropsku uniju, Portugalija ipak želi da privuče britanske kompanije zbog svog geografskog položaja, portugalskih talenata koji pripadaju engleskom govornom pulu kao i blizini Londona, rekao je Kosta.

“Mi ćemo biti najbliži susedi Ujedinjenom Kraljevstvu u okviru Evropske unije”, rekao je portugalski premijer.

Bloomberg

Kako nameštati izbore (2/3)

Nakon prvog, evo i drugog od tri dela ispovesti Andrea Sepulvede, vrhunskog hakera i stručnjaka za nameštanje izbora u Latinskoj Americi

05

Prema Sepulvedi, isplate su vršene u gotovini, a polovinu novca bi dobijao unapred. Kada je putovao, koristio je lažni pasoš a u hotelu bi odsedao sam, daleko od ostalog “zvaničnog” osoblja uključenog u kampanju. U njegovu sobu niko nikada nije mogao da unese kameru ili pametni telefon.

Većina poslova je naručivana lično. Andre Sepulveda kaže da bi mu Rendon obično dao parče papira sa imenima, adrese njihove e-pošte i telefonske brojeve. Sepulveda bi u hotelu uneo podatke o “metama” i to kao podatke u šifrovanom fajlu, a onda bi spalio Rendonov papir ili ga pustio niz WC šolju. Ukoliko je postojala potreba da mu Rendon pošalje e-mail, obojica bi vodili isključivo šifrovanu komunikaciju. Tako bi reč “milovanje” značila da je vreme za napad na metu, dok bi “slušanje muzike” značilo presretanje telefonskih poziva i razgovora koje je meta vodila.

Rendon i Sepulveda su se maksimalno trudili da ih nikada ne vide zajedno. Komunicirali bi preko šifrovanih telefona koje su menjali na svaka dva meseca. Sepulveda kaže da mu je slao dnevne izveštaje o napretku kao i obaveštajne brifinge preko jednog “prekobrojnog” i odbačenog e-maila, a ova elektronska pošta išla je ka posredniku, koji je bio zaposlen u Rendonovoj konsultantskoj firmi.

Svaki posao završavao bi se posebnom “vizuelnom sekvencom”, gde bi svaka boja predstavljala šifrovanu poruku o statusu važnosti podataka i postupku njihovog uništenja. Na dan izbora, Sepulveda bi uklonio sve podatke klasifikovane pod “crveno”. Bili su to fajlovi koji bi njega i njegove klijente mogli da pošalju u zatvor na dugogodišnju robiju: presretnuti telefonski pozivi i e-mailovi, liste hakovanih žrtava i poverljivi brifinzi koje je sam Sepulveda pripremao za kampanje koje je hakovao. Svi mobilni i fiksni telefoni, hard diskovi, fleš diskovi i kompjuterski serveri bivali bi fizički uništeni. Manje osetljivi bili bi “žuti” fajlovi, sa podacima o putovanjima i kretanju, platnim spiskovima i planovima za prikupljanje novca; oni bi se čuvali u šifrovanom obliku na fleš-memorijama i još jednom bi, po završetku kampanje, bili predati na završni pregled. Nedelju dana kasnije bi i oni, takođe, bivali uništeni.

Sepulveda bi za najveći broj poslova okupljao grupu koja je radila u iznajmljenim kućama i stanovima u Bogoti. Imao je rotirajući grupu od sedam do 15 hakera koji su dolazili iz svih krajeva Latinske Amerike, oslanjajući se na specijaliste za određene regione u kojima bi trenutno operisao. Brazilci, po njegovom mišljenju, razvijaju najbolji “zloćudi” softver, poznatiji kao malver. Venecuelanci i Ekvadorci su sjajni za skeniranje ranjivosti sistema i softvera koji su meta napada. Argentinci su umetnici u presretanju mobilnih komunikacija i razgovora. Meksikanci su generalno vrhunski hakeri – ali previše pričaju. Sepulveda ih je koristio samo u hitnim slučajevima.

07

Zadaci bi trajali u zavisnosti od potreba i ciljeva:  od nekoliko dana do nekoliko meseci. U Hondurasu, Sepulveda je štitio komunikacije i kompjuterske sisteme predsedničkog kandidata Porfirija Loboa Sose, štiteći ga od praćenja hakera zaposlenih kod njegovih konkurenata. U Gvatemali je digitalno prisluškivao šest političkih i poslovnih ličnosti, tvrdeći da je isporučio sam podatke da Rendon na šifrovanim fleš diskovima po “dead drop” špijunskoj metodi (Sepulveda kaže da je to bio “mali posao” kojeg je uradio za Rendonovog klijenta, a koji ima veze sa desničarskom Nacionalnom naprednom strankom (PAN). Iz ove partije stiglo je saopštenje da niko od njenih članova nikada nije angažovao Rendona, niti da ima bilo kakvih saznanja o bilo čijim aktivnostima koje pominje Sepulveda). Sepulveda je u 2011. u Nikaragvi napao Ortegu, koji se borio za svoj treći po redu predsednički mandat. U jednom od retkih poslova u kojima je radio za osobu koja nije bila Rendonov klijent, provalio je u e-poštu Rozarije Muriljo, (Rosario Murillo), Ortegine supruge i glavnog portparola vlade, ukravši od nje spisak osoblja kao i državne tajne.

U Venecueli 2012. godine, njegov tim je u jednom trenutku odustao od uobičajenih mera opreza. Na to ih je, kako kaže Sepulveda, “nagnalo gađenje koje su osećali prema Hugu Čavezu”. Čavez je tada bio usred svog četvrtog mandata. Sepulveda je na YouTube okačio anonimni video-klip, snimivši lično sebe kako pretura po e-mail inboksu jednog od najmoćnijih ljudi u Venecueli, Diosdada Kabelja (Diosdado Cabello), koji je tada bio predsednik Narodne skupštine. Takođe, on je u tom trenutku prekoračio u prostor izvan uskog kruga svojih poverljivih hakera, pozivajući članove haktivističke grupe Anonimous da napadnu Čavezov vebsajt.

Nakon što je Sepulveda uspešno hakovao Kabeljin nalog na Tviteru, Rendon mu je čestitao. “Eres noticia :)” (“Postali ste vest:)” – što je napisao u e-mailu od 9. septembra 2012, koji se ticao dotične sajber-provale (Rendon kaže da on nikada nije poslao takav e-mail.) Sepulveda je snimio desetak e-mailova, mahom izvornih tj. originalnih, što pokazuje da mu je u periodu od novembra 2011. do septembra 2012. Sepulveda slao duge liste vladinih sajtova koje je hakovao u različitim kampanjama – sve to slao je višem službeniku Rendonove konsultantske firme, često se služeći hakerskim slengom (“Dobio!”, što je značilo da je Sepulveda uspeo da uspostavi kontrolu nad nekim sajtom ili bazom podataka). Dve nedelje uoči predsedničkih izbora u Venecueli, Andre je poslao snimke monitora (screenshots) koji pokazuju kako je upao na Čavezov vebsajt, uključujući ga i isključujući po sopstvenom nahođenju.

Čavez je tada pobedio – ali je umro pet meseci kasnije od raka, što je izazvalo hitne izbore koje je osvojio Nikolas Maduro (Nicolás Maduro). Dan uoči proglašenja Madura za pobednika, Sepulveda je hakovao njegov nalog na Tviteru, okačivši na njega optužbe za navodne izborne prevare. Okrivljujući za ovaj upad “hakersku zaveru iz inostranstva”, vlada Venecuele je širom zemlje onemogućila internet vezu tokom čitavih 20 minuta.

08

U Meksiku, Sepulvedina informatička virtuoznost se u potpunosti sjedinila sa Rendonovim vizijama o uspostavljanju nemilosrdne političke mašine: mašina ovog tandem radila zahvaljujući ogromnim resursima i novcu koje im je na raspolaganje stavila Institucionalna revolucionarna partija (PRI). Godine pod predsednikom Felipeom Kalderonom (Felipe Calderón)  i njegove Partije nacionalne akcije (Partido Acción Nacional, PAN ) bili su pogođeni iscrpljujućim ratom protiv narko-kartela kao i kidnapovanjima, uličnim atentatima i sečom glava koji su postali uobičajena “pojava”. Kako se bližila 2012. godina, PRI je uoči izbora nudio mladalački energiju Penje Nijeta, koji je upravo tada uspešno okončao svoj mandat guvernera.

Sepulvedi se nije dopala ideja da radi u Meksiku, opasnoj zemlji za učestvovanje u javnom životu. Rendon ga je, ipak, početkom 2008. ubedio da otputuju tamo, “i ostanu samo nakratko”, jer su njih dvojica često leteli advokatovim privatnim avionom. Svojevremeno radeći posao iz Tabaska, lociranog u sparnom Meksičkom zalivu, Sepulveda je u Meksiku isprva hakovao jednog političkog glavešinu, za koga se ispostavilo da je povezan sa narko-kartelom. Nakon što je Rendonovo obezbeđenje doznalo za plan da se ubije Sepulveda, haker je noć proveo sam u blindiranom Ševroletu Suburban pre no što se vratio nazad u Meksiko Siti.

Meksiko je efektivno tropartitni sistem, a Penja Nijeto suočavao se s protivnicima i s leva i s desna. Sa desne strane stajao je vladajući PAN koji je nominovao Jozefinu Vaskez Motu (Josefina Vázquez Mota), prvu ženu predsedničkog kandidata koju je ova partija ikada istakla. Sa leve strane nalazila se Demokratska revolucionarna partija (PRD), koja je za svog predsedničkog kandidata istakla bivšeg gradonačelnika Meksiko Sitija, Andresa Manuela Lopeza Obradora (Andrés Manuel López Obrador)

Prvi nezvanični rezultati sa birališta pokazivali su da Penja Nijeto prednjači za 20 poena, mada njegove pristalice nisu sklone rizikovanju. Sepulvedin tim je instalirao malvere u rutere smeštene u sedištu kandidata PRD.Ovaj softver omogućavao mu je pristup i ulazak u svaki telefon i kompjuter ljudi iz PRD štaba i to preko računarske mreže uključujući i Lopeza Obradora,predsedničkog kandidata. Slične korake preduzeo je i protiv PAN-ovog kandidata, Vaskez Mote. Kada su timovi kandidata pripremali govore, Sepulveda je imao njihove detalje – čim bi prsti tekstopisca govora dodirnuli tastaturu. Sepulveda je imao uvid i u predstojeće susrete Penjinih rivala, kao i u raspored aktivnosti svake stranke u kampanji.

Novac nije bio nikakav problem. U jednom trenutku, Sepulveda je potrošio 50 hiljada dolara na high-end ruski softver koji je mogao da velikom brzinom provali i preuzme kontrolu nad bilo kojim mobilnim telefonom, bilo da je to Apple BlackBerry ili Android. Takođe je nemilice trošio finansijska sredstva kako bi stvorio što više vrhunskih lažnih profila na Tviteru; Oni bi potom bili održavani još najmanje godinu dana, što bi im dalo “patinu” uverljivosti.

10

Sepulveda je izradio na hiljade ovakvih lažnih profila, koristeći se “autentičnim” izjavama kojima je oblikovao diskusije na društvenim mrežama, recimo na teme kao što su: plan Penje Nijeta da okonča nasilje narko-kartela, “upumpavajući” u internet debate materijal koji bi potom pravi korisnici pokušavali da oponašaju. Za manje nijansirani rad, koji ne bi bio toliko sofisticiran, Sepulveda je imao armiju od 30.000 Tviter-botova, automatskih oglasa kojim je moguće kreirati trendove i javne stavove. Jednu debatu na Mreži Sepulveda je započeo tako što je nametnuo “veliku bojazan” da što više u anketama bude rastao uticaj Lopeza Obradora, tim će vrednost meksičkog pezosa više padati. Sepulveda je odlično znao da problem s obezvređivanjem meksičke valute izaziva veliku ranjivost među kandidatima; to je, uostalom, i pročitao u internim memorandumima Nijetinih oponenata, kojih se dokopao hakovanjem.

Sepulveda i njegov tim su u kampanji podrške Penji Nijeti i njegovim lokalnim saveznicima pružili su sve zamislive digitalne “mračne veštine” koje su tada postojale. U izbornoj noći, Sepulvedini računari automatski bi pozivali desetine hiljada potencijalnih birača, puštajući im snimljene telefonske poruke u 3 ujutro, i to u kritičnoj meksičkoj državi Halisko od koje su zavisili konačni rezultati izbora. Izgledalo je kao da pozivi dolaze od simpatizera popularnog levičarskog kandidata Enrikea Alfara Ramireza. Bili su to – a tako je delovalo bunovnim građanima Haliska – besni i iritantni pozivi koji su agitovali da se glasa za Alfara. To je, naravno, i bila svrha ovih nepostojećih aktivista: iznervirati Meksikance noć uoči izbora – i to u tolikoj meri da ih odvrati od njihovog omiljenog kandidata (”Kakve li su budale u Alvarovoj stranci kada nas ovako bezobrazno bude u tri ujutro?!”, pitali bi se oni).

Alfaro je tada izgubio s veoma malom razlikom. U još jednoj trci za mesto guvernera, u Tabasku, Sepulveda je preko lažnih profila na Fejsbuku “lansirao” stavove nekolikih (nepostojećih, virtuelnih) gej muškaraca, koji su tvrdili da će podržati konzervativnog katoličkog kandidata iz PAN-a: bila je to još jedna Sepulvedina majstorija osmišljena da se simpatizeri ove stranke otuđe i odvrate od nje. “Uvek sam sumnjao je u tom trenutku nešto bilo “prekinuto”, da nas je neko isključio od naše glasačke baze”, nedavno je izjavio kandidat Gerardo Prego kada mu je rečeno kako je tokom kampanje Sepulveda manipulisao društvenim medijima.

U maju je Penja Nijeto posetio Ibero-Američki univerzitet u Meksiko Sitiju, da bi tamo bio bombardovan uvredama, izviždan je i bukvalno oteran povcima koje su mu upućivali gnevnih studenti. On se, uz pomoć svojih telohranitelja, povukao u susednu zgradu krijući se u njoj, a prema pisanju pojedinih društvenih medija, zatvorio se tamo u jedno kupatilo. Fotografije s lica mesta bile su pogubne po njega i njegovu kampanju, dok je, nasuprot njemu, podrška Lopezu Obradoru porasla.

16

PRI je bio u stanju da se nekako oporavi nakon što je jedan od konsultanata Lopeza Obradora uhvaćen skrivenom kamerom kako od nekioliko biznismena traži šest miliona dolara, da bi tim novcem podržao slomljenog Obradora. Ovo je bio prostor za moguće kršenje meksičkih zakona o načinu finansiranja. The Hacker kaže, iako ja ne znam poreklo tog konkretnog snimka, Sepulveda i njegov tim su mesecima presretali komunikacije urugvajskog političkog konsultanta, Luisa Koste Bonina (Rendon je sepulvedi, po svemu sudeći, 2. februara, 2012. poslalo tri e-mail adrese i broj mobitela koji pripadaju Kosti Bonino, u e-mailu pod nazivom “Posao.”)

Sepulvedin tim je srušio Boninov veb sajt, preusmeravajući novinare na klon-sajt. Na kloniranom tj. lažnom sajtu on i njegov tim okačili su ono što je izgledalo kao dugačka odbrana koju je napisao sam Kosta Bonino, “neobavezno pokrenuvši” pitanja oko toga da li njegovi urugvajski koreni krše ograničenja o strancima u meksičkom izborima. Kosta Bonino napustio je kampanju nekoliko dana kasnije. Nedavno je on sam naznačio da je znao da ga špijuniraju, samo nije znao kako. Ovaj slučaj lepo ilustruje jedna njegova izreka: “Imati telefon koji vam je hakovala opozicija i nije neka novost. Kada radim na kampanji, pretpostavka je da će sve o čemu pričam preko telefona doprti do protivničkih ušiju. “

Služba za medije Penje Nijeta je odbila da ovo komentariše. Portparol PRI rekao je da ova stranka “nema saznanja da je Rendon radio za Penju Nijetu, ili bilo koju drugu PRI kampanju. Rendon kaže da je u Meksiku tokom punih 16 godina radio u ime PRI kandidata, od avgusta 2000. godine do danas.

12

Prljavi poslovi

Kolumbija: Podrška reizboru Alvara Uribea za predsednika, 2006; Kongresni izbori, 2006; neuspela kampanja Oskara Ivana Zuluage (Oscar Ivan Zuluaga) za predsednika, 2014.

Honduras: Podrška Porfiriju Lobou Sosi, kada je 2009. izabran za predsednika.

Nikaragva: Vođenje hakerske kampanje protiv Danijela Ortege, 2011.

Meksiko: Trogodišnja podrška Enrikeu Nijeti.

Venecuela: Kampanja protiv Čaveza i Madura tokom 2012. i 2013.

Kostarika: Neuspela podrška Džoniju Araji (Johnny Araya), predsedničkom kandidatu levog centra ispred Narodnooslobodilačke partije,  2014.

Panama: Podrška Huanu Karlosu Navari (Juan Carlos Navarro), predsedničkom kandidatu levog centra ispred Demokratske revolucionarne partije, 2014.