Kraj leda

Arktik se zagreva dvaput brže od bilo kog mesta na planeti. Mogu li domorodačka sela na severu Aljaske da prežive klimatske promene?

Posebna fizika klimatskih promena izvela je naročito gadan trik za one koji žive najdalje na severu naše planete. Stabilan, neumoran tok podataka sa satelita, meteo-bova u pučinama mora i okeana i udaljenih meteoroloških stanica jasno nam stavlja do znanja da se Arktik, koji je podržavao ljudski život milenijumima, zagreva dvostruko brže nego bilo koje mesto na planeti. Podaci nam, međutim, i nisu toliko potrebni da bismo razumeli ono što se trenutno događa: slike govore same za sebe.

Neke od tih slika ilustruju koliko je ta slika velika. Pogledajte ove otrežnjujuće fotografije Zemlje iz svemira, one koje su nam obezbedili astronauti iz misije Apolo programa. Danas taj prelepi plavo-beli kliker u vasioni nije ni blizu bele boje. Ona sada nestaje. Razlog tome je što je pola letnjeg morskog leda na Arktiku je nestalo. I to u roku od samo pola prosečnog ljudskog veka.

Slike Kejti Orlinski (Katie Orlinski), međutim, pružaju ove prizore u krupnom planu. U protekle dve godine Orlinski je dokumentovala cenu i ceh koje su zbog klimatskih promena platili autohtoni stanovnici šest sela na severu Aljaske. Njene fotografije sa prvih linija fronta globalnog zagrevanja pokazuju šta znači živeti na mestu gde je život još uvek vezan za geografiju. Život u ovim selima oduvek je bio život u ledu i hladnoći. Hladnoća je od iskona na Aljasci značila led, a led je bio simbol životinja kao što su foke, kitovi i polarni medvedi, a postojanje ovih životinja značilo je da će domoroci sela sa te teritorije imati dovoljno mesa kako bi popunili zalihe koje su držali pohranjenima u ledenim nišama, ukopanim duboko u permafrostu koji se nikada nije topio. Ali, danas togaviše nema: foke nestaju a led je previše tanak da bi se na njemu mogao odvijati lov na kitove; polarni medvedi jedu ono što je ostalo od kitova. Ledene niše, tzv „podrumi“, tope se, a hrana u njima truli. Celo selo Shishmaref nestaje u moru, a uskoro će svih 600 stanovnika biti prinuđeno da se odseli.

I na drugim mestima se, naravno, doživljava ova kulturna, ekonomska i lična dislokacija koja se zbiva usled klimatskih promena. Ali, jedan topliji Vestčester ili L.A ne predstavljaju krizu identiteta. Na Arktiku, pak, život ostaje vezan za zemlju i more; lov radi opstanka je vekovima bivao osnova arktičkih naroda i njihove kulture. Sada, kada se njihov autohtoni način života bukvalno „topi“ i uništava brzinom i silinom koja je bez presedana može se reći da na Arktiku, nažalost, tempo promene više nije glacijalan, tj niko od naučnika više ne projektuje ponovno formiranje leda na Aljasci.

Robert Brauer Junior (Robert Brower Jr.), član lovačke posade na jednom kitolovcu u vodama Aljaske, pokazuje lobanju polarnog medveda. Medved je ubijen dan ranije, kada je pokušao da jede fokinu kožu koja je služila kao oplata kanua.

Onemogućeni da love foke na pretankom ledu, gladni polarni medvedi ulaze u sela kako bi glad utolili ostacima hrane i kostima, preostalim tokom sezonskog lova na kitove. Žitelji ovih sela sada bivaju prisiljeni da ubijaju mlade, agresivne mužjake ne bi li zaštitili sebe i meso kita u svojim spremnicima.

Vebjørn Aishana Reitan se priprema za lov na karibue. Klimatske promene su stvorile nepredvidive migracije životinja, čime je otežano i poučavanje mlađih naraštaja tradicionalnim lovačkim veštinama i tehnikama čuvanja lovine. “Želimo da mladi razumeju da kao narod poseduju bogat identitet”, kaže jedan stariji meštanin sela.

Skorašnji masovni prodor polarnih medveda u ljudske naseobine privukao je naučnike i turiste u region. Tri srednjoškolca iz naselja Kaktovik na usluzi su posetiocima u svojstvu lokalnih “ambasadora polarnih medveda”, upozoravajući tek pristigle i neupućene o bezbednosti i ponašanju u blizini medveda.

Petnaest metara dugi Crni arktički kit leži u obalskom pličaku – trofej iz prolećnog lova. Jedan kit će hraniti celo selo godinu dana. Bilo je potrebno 36 sati da bi se njegovo meso istranžiralo a ulov raspodelio meštanima. Nema ničeg za bacanje i skoro svaki deo koristi se kao hrana, uključujući kožu, salo meso, bubrege, srce, želudac i jezik.

Vekovima su tradicionalni ledeni podrumi usečeni u permafrost na tlu obezbeđivali hranu tokom čitave godine, a tone kitovog mesa namirivale su žitelje ovog ledenog pojasa. Sada se permafrost topi, što dovodi do plavljenja ovih podruma; meso se u tim uslovima ne može držati i odmah počinje da truli.

Seljani uživaju u gozbi od muktuka – kitove kože i sala – dva dana nakon uspešnog lova. “Kada ga jedete, kit ispunjava vaš um, telo i duh, što je zaista dobro za vas”, objašnjava kapetan kitolovca. “U ovoj hladnoj, gruboj sredini nema drugih izvora hrane”.

Porodični lov na bradate foke se, umesto toga, pretvorio u susret sa stotinama morževa što je redak prizor za ovo doba godine – za njih je još rano. Rapidno nestajanje arktičkog leda primorao ih je da se, zgusnuti u grupama, okupljaju na kopnu, izazivajući time stampede koji mogu usmrtiti mladunce.

Polarni medvedi usudili su se da „dođu u goste“ meštanima sela Berou (Barrow) na Aljasci, ne bi li se dokopali pokojeg otpatka hrane ili kitovih kostiju.

Ove medvede štite sami meštani.

New Republic

 

Čudno, šareno, a neki je i jedu: američka „TV večera“

Šta je “televizijska večera” i kako je ona nastala?

00

21

16Moglo bi se reći da se iz američkog praznovanja (pre nekoliko dana okončanog) Dana zahvalnosti izrodio legendarni fenomen u svetu instant-hrane; simbol američkih gotovih obroka, takozvana „TV večera“ (TV dinner), koju je uz svesrdni osmeh i podsmeh „opevao“ i Džim Džarmuš (Jim Jarmusch) u ne manje legendarnom filmu Down by Law (ovih dana navršilo se 30 godina otkako je snimljen). Kako je stvorena još jedna čudesna instantzabava za želudac u američkoj naciji, nomadskoj, pionirskoj i nikada dovoljno udubljenoj u ono što konzumira?

02

03

06

07

04Izvršni direktor kompanije Swanson TV dinners, Geri Tomas (Gerry Thomas) je dobio ideju za gotove, kupovne instant-obroke u plitkim, četvrtastim aluminijumskim kutijama s pregradama. Ovaj poslovni potez usledio je nakon što je uočeno da je kompanija imala velike viškove smrznutih ćuraka usled loše prodaje uoči Dana zahvalnosti. Tako je 1952. Svonson predstavio svoju prvu „TV večeru“ koja se sastojala od ćurke, preliva za kukuruzni hleb (nalik našoj veličanstvenoj proji), smrznutog graška i jama (slatkog krompira). Sve je bilo upakovano u plitku monoblok posudu od aluminijuma: ulegnuća nastala istiskivanjem ove jednodelne posude tradicionalno su već bila korišćena za avionsku hranu, odakle je Svonson preuzeo inovaciju. Sa više od polovine američkih domaćinstava koja su dobila i prve televizore u periodu od 1950. do 1956. godine, Svonson je godišnje prodavao 13 miliona svojih prigodnih TV večera.

Print08Za ovaj zabavan uvid u to kako su reklamirane, kako su izgledale i od čega su se sastojale prve TV večere, evo i nekih fakata. Prvo bi, u procesu nastanka, voće i povrće bilo postavljeno na pokretnu traku na kojoj se ispira, da bi zatim prošlo kroz proces blanširanja tj. barenja, tokom kojeg se stavi u zatvoren sud i u njemu se kuva 3 minuta, uništavajući sve one enzime u hrani koji bi imali negativnog efekta po aromu, boju ili hemijske promene u hrani.

Potom, dolazi trenutak kada na drugoj pokretnoj traci TV večera biva kriogenski zamrznuta tečnim azotom. Raspršeni tečni azot „kuva“ jer dolazi u dodir sa svežom hranom, da bi se trenutno zamrzla kako bi zadržala svoj prirodni kvalitet. U teoriji, ukoliko se pakovanje “televizijske večere” pravilno čuva, mali kristali leda formirani unutar hrane mogu (barem po rečima proizvođača) da je sačuvaju neograničen vremenski rok…

14

10

Inače, treba reći da je podgrevanje TV večere u mikrotalasnoj pećnici relativno novog datuma; pedesetih godina nije postojala mikrotalasna rerna a ni plastika koja se u dotičnoj neće istopiti; alu-posude postojale su sve do početka 80-tih, kada su, konačno, 1986. plastične uvedene kao standard. Iako “televizijska večera” sadrži trans-masti, ona nije toliko nezdrava kao što ju je urbani mit predstavio. Kombinaciju koju treba upakovati nije nimalo lako smisliti: da bi se idealno podgrejala pečena ćuretina u pakovanju TV večere potrebno je cca 3min, ali je smrznutom krompiru potrebno pet. Od tri do pet, to jest ona dva kritična minuta “viška”, i ćuretina će se već dobrano isušiti.

11

15

13

Kompanije koje se danas bave proizvodnjom smrznutih instant-obroka trude se da radikalno izmene imidž ove vrste hrane, reklamirajući svoje “uveliko poboljšane verzije” obroka kao zdrave. Ovo je, ko bi rekao – istina. Obroke koje su izmislili Svonson i Staufers (Stouffer’s) više nemaju primat na tržištu: u modi su Kashi i Lyfe Kitchen18

20

Evo kako je 1955. izgledala reklama za TV večeru kompanije Swanson:

Messy Nessy Chick

A Brief Compendium of the American TV Dinner

 

Kineska naučna revolucija: blagodet za čitav svet

14

Kineska privreda je poslednjih godina prošla kroz radikalnu transformaciju i sada postavlja temelje za impresivna naučna i tehnološka dostignuća. Štaviše, Kina se sprema da bude glavni igrač u borbi svetske nauke protiv za sada neizlečivih bolesti, a ima puno razloga da se veruje kako će ova zemlja imati centralnu ulogu u budućim istraživanjima bio-nauka. Za Project Syndicate svoj osvrt na kineske naučne trendove dao je Džozef Himenez (Joseph Jimenez), izvršni direktor farmaceutskoog giganta Novartis.

Za početak, Prema izveštaju kvartalnog izdanja McKinsey Quarterly (MQ), Kina godišnje potroši više od 200 milijardi dolara na istraživanja, što je nivo investicija kojem jedino mogu da pariraju Sjedinjene Američke Države, koje su na čelnoj poziciji. Kineski predsednik Si Đinping (Xi Jinping) je naučne inovacije postavio u vrh kalendara nacionalnih prioriteta, zacrtanih vladinim trinaestim petogodišnjim planom kojem su prioriteti složeni projekti u trenutno gorućim oblastima kao što je istraživanje mozga, genetika, razvijanje metoda pohranjivanja i korišćenja velike količine podataka (Big data) i medicinske robotike.

Kina se toliko posvetila medicinskim istraživanjima delom i zato što se zemlja suočava s krupnim zdravstvenim izazovimaa koje treba prevazići. Očekuje se da će se do 2050. godine kineska populacija iznad 65 godina povećati za oko 190 miliona. U međuvremenu, hronične bolesti sada čine više od 80% finansijskog tereta zdravstvenog budžeta Kine. Stoga ne čudi da je Kina druga u svetu po veličini farmaceutskog tržišta, kao i da se očekuje da će troškovi za razvijanje inovacija, prema izveštaju MQ, 2020. godine dostići jedan trilion dolara.

Još jedan razlog zašto realno treba očekivati kinesku istraživačku revoluciju je taj što Kina sada ima više univerzitetski obrazovanih studenata u oblasti nauke, tehnologije, inženjerstva i matematike (tzv. STEM discipline) nego bilo koja druga zemlja – oko 2,5 miliona univerzitetskih diplomaca godišnje, ili pet puta više nego SAD. Samo u oblasti nauke i inženjerstva, Kina svake godine iznedri skoro 30.000 doktora nauka.

11

Istovremeno, državni podsticaji primamljivi su za kineske naučnike koji su dosad radili u vrhunskim naučnim institucijama u inostranstvu. Od početka 2008. godine pa do sredine 2014. godine, državni program “Hiljadu talenata” privukao je više od 4.000 povratnika nazad u domovinu, kako bi se “na svom terenu” bavili vrhunskim naučnim istraživanjima.

Ovi trendovi jasno ukazuju da Kina ima realnu šansu da postane vodeća sila u globalnim farmaceutskim istraživanjima, i da će uskoro doći vreme kada će se ključne inovacije i tehnološki proboji u Kini pojavljivati na redovnoj bazi i biti uobičajena pojava.

Globalne farmaceutske kompanije svesne su ovih trendova. Primera radi, korporacija Novartis u Kini već 10 godina radi na istraživanju i razvoju. Još su 2006. godine otvorili prvi integrisani R&D objekat u zemlji, i jedna su od najvećih međunarodnih kompanija u toj zemlji. Nedavno su u šangajskom naučno-tehnološkom parku Žanđjan (Zhangjiang) otvorili novi R&D centar.

U Šangaju rade vrhunski naučnici – mnogi od njih su se vratili u Kinu iz vodećih svetskih istraživačkih centara kao što su Harvard Medical School ili MIT – kako bi se fokusirali na, recimo, bolesti koje su endemske za kinesku populaciju. Ovo uključuje istraživanje lekova za suzbijanje kancera pluća, jetre i želuca, kao i drugih bolesti jetre (fibroza, ciroza i hronični hepatitis B). U odnosu na svetski prosek, ove bolesti nesrazmerno pogađaju ljude u Kini. Na primer, učestalost hepatitisa B u Kini je gotovo 30 puta veća nego u Sjedinjenim Državama;  stope raka želuca i jetre su 11 do 18 puta veće nego u SAD ili Evropi.

10

Zahvaljujući napretku u poslednjih nekoliko godina, naučnici sada mogu identifikovati epigenetske modifikacije enzima koji regulišu aktivnosti gena. Ova oblast istraživanja je posebno obećavajuća kada se radi o potrazi za novim, efikasnijim onkološkim terapijama. Jedimo je boljim razumevanjem načina na koji se ove bolesti manifestuju među kineskim pacijentima moguće “izbrusiti” optimalne, ciljane terapije koje se onda, nakon Kine, mogu uvoditi i širom sveta.

Kina bi mogla da vrlo dobro uspostavi opšte standarde za korišćenje epigenetike, čime se postiže i daleko bolje razumevanje uzroka bolesti. Novartisovi naučnici u Kini već rade na 15 projekata koji su u različitim fazama otkrivanja lekova, a ovakav tempo razvoja samo će se u budućnosti rapidno ubrzavati.

Glavni director Novartisa Džozef Himenez izuzetno je inspirisan kineskim potencijalima za izradu ključnih naučnih otkrića. Kao zemlja koja je sve važnija i referentnija u oblasti globalnog istraživanja i razvoja, njen doprinos nauci doneće blagodet u borbi protiv brojnih bolesti – kako u Kini tako i širom sveta .

Project Syndicate