Tag Archives: imovina

Šta sve možeš kad si Robinhood

Procena vrednosti start-up firme za aplikacije Robinhood, koja je sa svojim akcijama izašla na berzu, dostigla je više od pet i po milijardi dolara.

Ruska kompanija DST Global, predvođena ruskim milijarderom Jurijem Milnerom je u drugoj investicionoj rundi podigla inicijalni ulog na350 miliona dolara. U ovom trenutku, Robinhood vredi 5.6 milijardi dolara

Prema pouzdanim izvorima, vrednost startapa Robinhood Markets Inc. procenjena je na oko 5,6 milijardi dolara u novom krugu finansiranja, što je četvorostruko povećanje tokom samo jedne godine; ovakva situacija samo je odraz izuzetnog rasta popularnosti koju su među milenijumskom generacijom zadobile aplikacije za berzansku trgovinu.

Ovaj start-up iz Silicijumske doline je u završnoj fazi obezbeđivanja oko 350 miliona dolara od grupe investitora na čijem je čelu ruska firma DST Global, prema učesnicima koji su upoznati sa prikupljanjem ovih sredstava.

DST je pre godinu dana vodio zadnju rundu dokapitalizacije ove start-up firme, nakon kojeg je kompanija vrednovana na 1,3 milijarde dolara.

Portparol Robinhood-a u ovom trenutku odbija da komentariše aktuelne poteze firme koju predstavlja.

Ova senzacionalna procena uvrstila je Robinhood među 15 najvrednijih kompanija za privatne tehnologije u Sjedinjenim Državama, što predstavlja ambiciozna predviđanja investitora da firma može privući značajan deo tržišta finansijskim uslugama.

Berzanska aplikacija ove firme, kreirana pre tri godine, dosad je privukla više od četiri miliona korisnika čime je približno udvostručila korisnički pul u odnosu na prethodnu godinu – ponudom besplatnog trgovanja akcijama, čime se podrivaju čak i diskontni brokeri, koji po običaju naplaćuju male naknade za svoje usluge.

Pitanje je da li će Robinhood imati dovoljnu moć ubeđivanja kako bi svoje korisnike uverio da plaćaju premijum usluge, kao što je „Gold“, koja, recimo, počinje od 6 dolara mesečno i obezbeđuje mogućnosti trgovanja nakon radnog vremena kao i pozajmljivanje kapitala. Robinhood, takođe, zasniva svoju zaradu i kroz kamate na računima klijenata, kao i prodajom njihovih akcija berzanskim dilerima (onima koji diluju hartijama od vrednosti ili drugom imovinom, koji ih kupuju ili prodaju po određenim cenama u svako doba).

Od prošle godine, srednja starost korisnika Robinhood-a je bila oko 30 godina, što znači da nije previše verovatno da će imati dovoljno novca na rezervnim računima koji bi potrošili na zamašnije brokerske aktivnosti, u poređenju sa starijim klijentima. Kompanija računa na to da će sredstva mlađih investitora vremenom narastati, i da će biti u mogućnosti da ii prodaju dodatne usluge. Robinhood nastoji da smanji troškove tako što izbegava izdavanja za marketing, a takođe smanjujući i opšte troškove.

Investitori, isto tako, vide priliku u nedavnom uvođenju Robinhood-a u trgovinu kripto-valutama poput bitkoina, prema osobi upoznatoj s investicionim planovima ove firme. Ova trgovanja se takođe obavljaju bez provizije.

Trenutno vrednovan oko 5,6 milijardi dolara, Robinhood je već procenjen na trećinu E* Trade Financial Corp., koja ima tržišnu kapitalizaciju od 15 milijardi dolara (E*Trade je kompanija za finansijske usluge koja pruža onlajn posredovanje i srodne proizvode i usluge pre svega pojedinačnim maloprodajnim investitorima). Za investitore u ovom najnovijem krugu, da bi zaradili povraćaj svojih investicija, ukoliko žele solidniji povraćaj uloženih sredstava, mogu biti sigurni da će Robinhood u budućnosti biti evaluiran takođe toliko: 15 milijardi dolara!).

Robinhood su 2012. godine osnovala dva 20 diplomca matematike sa Stenforda, Vladimir Tenev (poreklom Bugarin) i Baiju Bhatt (druga generacija Amerikanaca, indijskog porekla). Danas, u svojim 30-tim godinama, dvojica osnivači kažu da su 2011. pronašli inspiraciju u pokretu Occupy Wall Street, želeći da ovom aplikacijom obezbede da finansijske usluge budu dostupne svima, bez obzira na prihode.

Otuda i ime aplikacije subverzivnog naziva, “Robin Hud”, heroja iz naroda koji “uzima od bogatih da bi davao siromašnima”

Evo i jednog dobrog saveta mladima u Srbiji: Milenijimovci u Americi, umesto krpica i putovanja, svoje pare troše na nešto mnogo pametnije – ulažući ih u kupovinu berzanskih akcija.

Milenijumovci (oni koji su rođeni posle 1980. godine), umesto kafe i proizvoda na “Amazonu”, kupuju akcije na berzi, pokazala su istraživanja, a potvrdio Vlad Tenev, jedan od osnivača i glavni izvršni direktor startup firme Robinhood u intervjuu za “Biznis insajderov” podkast pod nazivom “Success! How I Did It” (Kako sam postigao uspeh).

On kaže da milenijumovci koriste njihovu aplikaciju za besplatnu trgovinu akcijama i dodaje da “zapravo pružamo mogućnost ljudima da rade nešto što nisu mogli nikada pre”.

Podaci prikupljeni tokom nekoliko godina aktivnosti na aplikaciji pokazuju da prosečan 30-godišnjak češće kupuje akcije nego što ih prodaje i da će pre kupiti nekoliko deonica različitih firmi kako bi imao što raznovrsniji asortiman.

Umesto da ulažu ušteđevinu sa računa, milenijumovci na Robinhood-u radije investiraju novac koji bi inače potrošili na stvari koje su poželjne, ali ne i neophodne, na primer, kafu ili proizvode koje se nude na “Amazonu”. Podaci takođe pokazuju da milenijumovci zarađuju i uspevaju da uštede novac upravo zahvaljujući Robinhood aplikaciji.

– Ovi ljudi kupuju jednu ili dve deonice sa 50 različitih stokova i stvaraju bogat portfolio, a pritom troše veoma male količine novca. Takva vrsta transakcije nekada bi koštala hiljade dolara i ljudi to naprosto ne bi uradili – objašnjava Tenev.

Mnoge osobine milenijumovaca su iznenađujuće, kaže on.

– Tokom nekoliko godina korišćenja aplikacije prikupili smo zaista zanimljive podatke i možemo da pratimo ponašanje ljudi koji duže koriste aplikaciju. Korisnici koji su se pridružili pre dve godine imaju više novca na računu nego što su prijavili pre dve godine. Naša ideja je bila da Robinhood posluži i kao instrument štednje, a naša očekivanja se izgleda potvrđuju – rekao je Tenev.

Dakle, ukoliko volite da trgujete deonicama, Robinhood je aplikacija za vas. Omogućuje trgovanje u realnom vremenu i nije potrebno ništa uplatiti unapred. Za skeptike – aplikacija je zaštićena do 500.000 dolara.

Robinhood aplikacija, koja inače omogućava trgovanje deonicama, a bez plaćanja taksi, planira da uđe i na tržište kriptovaluta. Tako je korisnicima u Sjedinjenim Američkim Državama već od februara omogućeno da trguju bitkoinom i i itirijumom (ethereum) bez plaćanja nadoknada, a očekuje se da će im se uskoro pridružiti i ostale kriptovalute.

Trgovanje bez plaćanja taksi predstavlja prednost koju Robinhood ima u odnosu na druge platforme, poput Coinbase, gde takse iznose između 1,5% i 4%. Razlog za ovu odluku je prilično jednostavan, budući da mu je cilj da privuče još korisnika, pa iz kompanije tvrde da se situacija ni u budućnosti neće menjati, kao i da ne planiraju profit koji bi došao od taksi koje bi korisnici plaćali. Oni ističu da je osnovni cilj Robinhood Crypto da poboljša usluge koje korisnici potražuju, te na taj način stimuliše nove klijente da im se pridruže.

Budući da je vrednost kriptovaluta prilično nestalna, Robinhood Crypto korisnicima nudi procene, pa kada potvrde kupovinu ili prodaju, aplikacija pretražuje ponude na tržištu, kako bi pronašla najpovoljniju. Kako bi se kontrolisala nestalna vrednost, ovaj servis, u slučaju da ne može da pronađe ponudu koja je u granicama onoga što korisnik traži, čeka sve dok se ova ne pojavi, te potom o njoj obaveštava korisnika. Kada usluga bude postala dostupna u februaru, moći će da je koriste u nekoliko američkih država – Kaliforniji, Masačusetsu, Misuriju, Montani i Nju Hempširu, a Robinhood Crypto, kako navode mediji, planira da se uskoro proširi na još država, te podrži i druge kriptovalute – bitcoin cash, litecoin, ripple, ethereum classic, zcash, monero, dash, stellar, qtum, bitcoin gold, omisego, NEO, lisk i dogecoin.

Rolfe Winkler, Douglas MacMillan

WSJ

Amerika, puna siromašnih koji dobro zarađuju

Foto: Pinterest

Foto: Pinterest

Da li zarađujete pristojno i imate visoka primanja, ali živite od plate do plate? Ako je tako, onda ste deo rastućeg segmenta američkog stanovništva: bogatih po prihodima ali, gledano po finansijskoj imovini, jako siromašnih.

Po navici i nekoj inerciji, težimo da prazan saldo u bankama povezujemo s onima koji imaju najniža primanja, s onima koji su veoma blizu minimalne prihodne lestvice. Ali, mnogi pripadnici američke više srednje klase nemaju gotovo nikakvu ušteđevinu namenjenu hitnim potrebama, i žalosno su nespremni za penzionisanje. Godinama pokušavajući da se oporave od krize, oni se i dalje bore da izađu na kraj sa sopstvenom situacijom, ostavljajući celokupnu američku privredu ranjivom.

Srednji prihod po domaćinstu u Americi iznosi oko 55.000 dolara. Smatra se da vam ide relativno dobro ukoliko zarađujete više, naročito u oblastima u kojima su troškovi života niski a nekretnine jeftine. To je ono što oni zarađuju, ali – šta je to što stvarno imaju, šta poseduju? Donja slika prikazuje finansijsku imovinu koja se nalazi u višem srednjem sloju (prihodi domaćinstava od $50,000 do $75,000 i od $75,000 do $100,000) starosne dobi od 40 do 55 godina. Finansijska sredstva predstavljaju svu onu imovinu koju domaćinstvo poseduje a da nije kuća, auto ili biznis, što znači da obuhvata i penziona sredstva.

Finansijska imovina (deonice, privatni kapital, investicioni proizvodi, fjučeri, ulaganja, penziona štednja, itd) prema visini primanja (od $50k-$75k, i od $75k-$100k):

Čak i onaj ko ima relativno visoke prihode, a koji radi već dugi niz godina, obično ima samo 70.000 dolara u finansijskim sredstvima, što nije ni godišnja zarada. A to je samo prosek – oko 25% starijih od 40 do 55 godina starosti iz srednje klase ima manje od 17.500 dolara u finansijskim sredstvima. Možda bi vas malo utešilo kada da biste čuli da ovo nije ništa novo. Finansijska sredstva su se razvijala devedesetih godina prošlog veka i gotovo da su se oporavila od finansijske krize iz 2008. Ali, jedan je razlog zbog kojeg je povećan bilans sredstava – a on leži u povećanoj popularnosti planova 401 k (401 k je plan za štednju penzionera pod pokroviteljstvom poslodavca. Omogućava radnicima da uštede i ulažu deo novca sa svog platnog računa pre nego što se oduzmu porezi). Porezi se ne plaćaju sve dok novac ne bude povučen sa računa). Osamdesetih godina prošlog veka kompanije su čuvale svoje zaposlene kroz penzije sa definisanim beneficijama, a sada američki građani to moraju da obezbeđuju sami sebi – u se i u svoje kljuse.

Donja slika ilustruje finansijsku imovinu bez penzionih računa. Izgleda da gornja srednja klasa ima manje sredstava nego ikad.

Imovina finansijskih sredstava (bez računa penzija) po prihodima:

Naravno, verovatno da je 401 (k) štednja zauzela mesto drugih oblika štednje. To znači da, nakon stavljanja novca na penzioni račun, Amerikanci nemaju mnogo toga što im ostaje u džepu da bi uštedeli na druge načine, ili pak ne osećaju potrebu za tim. To bi, međutim, takođe moglo dovesti i do toga da se ljudi oslanjaju na te račune ukoliko postane nužno i hitno, a nemaju drugog izbora i rešenja, što je loša strategija, jer su računi za penzionisanje manje likvidni i povlače za sobom kazne za rano tj prevremeno povlačenje. Činjenica da prosečno domaćinstvo iz srednje klase ima samo 12.200 dolara u ne-penzionom finansijskom posedu je uznemirujuće. Još gore, u toj grupi, oko 25% populacije sa većom zaradom je u 2013. godini  imalo samo 3.200 dolara ne-penzionog finansijskog poseda. Stoga, nije ni čudo što jedna četvrtina svih američkih domaćinstava ne bi imalo odakle da izvuče ni 2,000 dolara ukoliko bi se suočili sa hitnim slučajem – dakle, nisu u pitanju samo oni sa najnižim primanjima već je to slučaj i sa onima koji pripadaju srednjoj klasi.

Finansijska slika postaje još mračnija kada se utvrdi i kolika si dugovanja koja ima gornja srednja klasa. U nastavku je odnos leveridža (koeficijent tj. odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive – slično onome kako ljudi procenjuju zdravlje banaka), koji predstavlja koliki je nečiji dug u odnosu na imovinu koju poseduje.

Koeficijent duga i aktive (leverage) prema prihodima domaćinstva:

Većina duga se odnosi na stanovanje, a sve više i na studentske kredite. Što se tiče imovine, većina bogatstva ostaje vezana za nekretnine. Kako je pokazala stambena kriza tj kriza u sektoru stambene izgradnje, to je rizična varijanta da biste je „odigrali“, ukoliko nemate puno sredstava na tekućoj štednji. Jer, u slučaju da izgubite posao, nema nikakvog amortizera koji bi vas osigurao, kako biste i dalje mogli da plaćate hipoteku.

Popularna ekonomska uzrečica kaže da se „američka ekonomija oslanja na trošenje potrošača kako bi se održala snažnom“. Ovakvo razmišljanje opravdava visok nivo duga domaćinstva kao kompromis za ekonomiju koja doživljava brz uspon. Ovo je, međutim, pogrešno. Trošenje potrošača nije ono što jednu ekonomiju čini zdravom već su to svi oni koji grade i stvaraju stvari/usluge. Da bi te aktivnosti imale potporu i podršku, trošenje potrošača mora biti stabilno i predvidivo.

Ilustracija: Pinterest

Ilustracija: Pinterest

Problem nedostatka štednje je u tome što – kada nešto krene naopako, ili ako se penzionišete – iznenada morate da se „smanjite“. A ako se to dogodi, onda postaje bolno ne samo za pojedinačna domaćinstva već i po ekonomiju uopšte.

Uz to, u američkom poretku stvari, nije tačno da su ranjivi samo oni koji imaju najniža primanja. Veoma je ranjiva i američka srednja klasa, pa čak i onaj viši sloj „srednjaka“.

(Pojam leveridž označava koeficijent tj odnos između zaduženosti preduzeća i njegovog akcijskog kapitala – koeficijent duga i aktive. Ako preduzeće ostvaruje veći profit plasmanom uzajmljenih sredstava u svoje poslovanje od plaćanja kamata na njih, onda će akcionarima biti isplaćena veća dobit nego da su uzajmljena sredstva ostala neiskorišćena. To znači da ako je kamata na sopstvena sredstva viša od kamate na uzajmljena sredstva onda je leveridž pozitivan. U ovom konkretnom slučaju, leveridž se odnosi na pojedince, i odnosa njihovog duga prema aktivi)

Allison Schrager, Atlantic (qz.com)

https://qz.com/520414/the-high-earning-poor/

3 načina da započnete biznis u Rusiji

Razmišljate o registraciji kompanije u Rusiji, ali ne znate kako to da uradite? Portal Russia Beyond nudi odgovor – evo spiska stvari koje treba da znate pre donošenja bilo kakvih velikih odluka o izmeštanju poslovanja u ovoj zemlji smeštenoj u 11 vremenskih zona.

Na sreću, proceduru za osnivanje preduzeća u Rusiji aktivno je pojednostavila ruska vlada. Danas ovaj proces obično traje samo tri dana i nije značajno drugačiji za strance u poređenju sa ruskim državljanima. Hajde da pogledamo koje pravne opcije postoje:

1. Registrovanje individualnog preduzeća

Najjednostavnija i najjeftinija opcija je registracija biznisa kao samostalnog preduzetnika. Prema advokatu Alekseju Tarasovu iz službe evropskih pravnih službi u Moskvi za registrovanje takvog posla, trebalo bi kod notara podneti overeni prevod pasoša, dokument koji navodi mesto boravka (npr. boravišnu dozvolu ili dozvolu za privremeni boravak) i potvrdu plaćanja državne naknade (800 rubalja ili 14 dolara).

Tri dana nakon podnošenja prijave centru za javne usluge, dobićete izvod iz Jedinstvenog državnog registra pojedinačnih preduzetnika i moći ćete da  pokrenete svoj posao i radite u Rusiji.

“Ovaj poseban oblik poslovanja daje stranim državljanima zakonska prava i odgovornosti, ali ujedno znači da će on ili ona odgovarati svojom imovinom prema obavezama proisteklim sopstvenim poslovanjem“, kaže Tarasov. “Ipak, ovaj pravni status znači manji nivo administrativne obaveze u poređenju sa drugim pravnim licima. Još jedan pozitivan aspekt ogleda se u oslobađanju osobe od obaveze vođenja računovodstvene evidencije, koja mu daje priliku da iskorišćeni novac koristi kako treba, bez plaćanja dodatnog poreza na prihode. “

Prodaja vašeg biznisa biće takođe moguća opcija (ali samo kao imovina koju drži strani državljanin) i lako ga je zakonito likvidirati, premda otklanjanje dugova neće biti lako. Nakon likvidacije, otplata duga će ostati obaveza vlasnika.

2. Osnivanje preduzeća sa ograničenom odgovornošću (Limited Liability Company, LLC)

Uspostavljanje LLC preduzeća će uzeti malo više vremena i resursa. Prijava se podnosi nadležnom poreskom organu i tražiće od vas na uvid pravnu adresu (to može biti lična adresa), osnivačka dokumenta i minimalni početni kapital od 10.000 rubalja (172 dolara). Treba, takođe, odrediti generalnog direktora buduće firme (koji bi trebalo da ima strano državljanstvo) i biti spremno da redovno priprema i dostavlja mesečne računovodstvene izveštaje. Obavezno je, takođe, otvoriti bankovni račun za firmu i napraviti pečat.

“Da bi registrovali LLC preduzeće, strani državljani moraju da obezbede notarizovani prevod pasoša kao i da u njegovoj pratnji bude ovlašćeni prevodilac tokom odlaska u Federalnu poresku službu, ukoliko ne govore ruski“, kaže Aleksandar Arakelijan, advokat u firmi „BGP parnični postupci“. “Važnost potpisa biće overena a prijava dostavljena registratorskoj službi zajedno sa svim neophodnim osnivačkim dokumentima i naknadom za registraciju od 4.000 rubalja (69 dolara).”

Registrovanje preduzeća kao LLC podrazumeva da će svi prihodi biti podložni porezu od 13 odsto (ako stranac dobije status ruskog poreskog rezidenta) ili 15 odsto – ukoliko strano lice nema status poreskog obveznika na teritoriji Ruske Federacije.

“U poređenju sa individualnim preduzetništvom, LLC neće zadržati svog vlasnika odgovornog za svoja prava i obaveze, naravno, ako nisu odgovorni za bankrot“, kaže Tarasov. “Dakle, u ovom pravnom licu osnivač će naprosto moći da proda svoj udeo.”

3. Kupovina udela u postojećoj firmi

Ako strani državljanin odluči da kupi udeo u postojećem preduzeću, onda će morati da registruje ugovor kod notara i dostavi sve neophodne dokumente relevantnim organizacijama, kaže Arakelijan.

Pre donošenja takve odluke treba razmisliti o proveri računovodstvene evidencije firme i ispitati ugovor o zakupu kojim se utvrđuju prava i obaveze vlasnika kompanije, preporučuje Tarasov. “Tek nakon ove provere, neko može odlučiti da kupi ovu kompaniju ili ne,” kaže on.

Šta treba imati na umu?

Započinjanje poslovanja od od nule nije tako teško i svako ima pravo da to učini, ali ukoliko je potrebno potvrditi tj na neki način označite prisustvo vaše start-up firme na određenoj teritoriji, možda je dobra ideja da kupite udeo u postojećoj firmi – smatra Sergej Voronjin, advokat i upravljački partner u kompaniji “Pravno rešenje“.

“Što se tiče druge opcije, treba se odlučiti o obimu potencijalnog učešća u tekućem poslovanju i uzeti u obzir sektor u kojem kompanija posluje”, ističe stručnjak. “Ukoliko je odluka već doneta, onda se u obzir mogu uzeti dva načina doprinosa poslovanju: Prvo, to može biti finansijski doprinos, a drugo, može biti intelektualna svojina ili materijalna investicija“.

Prema Voronjinu, uobičajeno je da se inostrane kompanije registruju u Rusiji kao filijale stranih korporacija ili malih privatnih preduzeća. “Ako je preduzeće osnovano od stranog preduzetnika, obično je to individualno preduzetništvo ili zajednička kompanija sa drugim zainteresovanim stranama (LLC). Ako govorimo o ruskoj grani međunarodne kompanije (koja je poreklom ruska), to je obično LLC “, objašnjava on.

Ksenija Zubačeva, Russia Beyond (25sept 2017)

Apple gaji iskvaren poslovni model, kažu evropska pravila

Puno je toga što američke vlasti mogu da nauče iz evropskih primera sankcionisanja loših biznis modela. Evropljani prilježno nagone domaće i inostrane korporacije da plate svoj deo poreza, ali je isto tako još dalekosežnija njihova potreba da nagnaju rukovodioce da nadziru raspodelu resursa.

Odluka Evropske komisije da pred Apple iznese poresku obavezu tešku 13 milijardi evra predstavlja korak napred u prisiljavanju multinacionalnih kompanija da plaćaju porez koji duguju zemljama u kojima posluju. Komisija je odlučila da je još davne 1991. godine Republika Irska, država članica EU, svojim „poreskim nagodbama“ s Eplom i drugim kompanijama kršila poreski zakon Evropske unije. Obe strane – Irska, koja se izdvaja u okviru EU kao “multinacionalno prijateljska” u vezi poreskog režima, i Apple, koji pravi svoj ogroman biznis izbegavanjem poreza u zemlji i inostranstvu – tvrde da su njihovi poreski sporazumi bili legalni, i da je, samim tim, i ovaj pokušaj EK da im utera porez bez osnova. Apple će uložiti žalbu na odluku EK, a na sudovima je da odluče.

Američka vlada trebalo bi da aplaudira nastojanjima Evropske Komisije da unese izvesnu meru racionalnosti i zdravog razuma u Pravo međunarodnih korporativnih taksi. Maja 2013. godine, Stalni Pododbor američkog senata za istrage pozvao je Eplovog izvršnog direktora Tima Kuka da odgovara na pitanja o radnjama koje ova kompanija preduzima u okvirima svojih globalnih operacija kako bi u SAD izigrala poreski sistem. Kuk je Pododboru dao objašnjenje “kako (mi u Eplu) vidimo našu odgovornost u odnosu na poreze”. U objašnjenju je taksativno naveo:

Apple ima stvarno poslovanje na stvarnim mestima širom sveta, sa Eplovim zaposlenicima koji prodaju stvarne proizvode stvarnim kupcima.

Plaćamo sve poreze koje nam ispostavljaju – do zadnjeg dolara.

Činimo to ne samo u skladu sa zakonima, već i u skladu sa duhom zakona.

Ne služimo se poreskim trikovima.

Svoju intelektualnu svojinu ne prebacujemo u offshore poslovanje, niti ga koristimo kako bismo ponovo na američkom tlu prodavali naše proizvode s ciljem da izbegnemo američke poreze.

Naš novac ne sakrivamo na nekom karipskom ostrvu.

Ne pozajmljujemo novac od naših inostranih filijala u cilju finansiranja našeg poslovanja na tlu Sjedinjenih Država, niti se trudimo da izigramo porez na repatrijaciju našeg profita napravljenog u inostranstvu pri povraćaju ove dobiti u našu domicilnu zemlju (SAD).

Pretpostavimo, samo kao argument da je Epl, nastojeći da umanji svoju poresku obavezu, bio građanin koji poštuje zakon kako gospodin Kuk tvrdi. U tom slučaju, teret reforme poreskih zakona je na američkoj vladi, koja bi trebalo da nastoji da korporacije plate svoj deo novca-poreza u Sjedinjenim Američkim Državama. Kao primer, navedimo već pomenuti Apple koji je već svima znani glavni korisnik poreskih rupa u zakonu – poreskom zakonu koji, još od 1960. omogućava američkim preduzećima da izbegnu plaćanje poreza na zarade napravljene i (držane!) u inostranstvu. Na kraju juna 2016, Apple je oko 93% od svojih 231,5 milijardi dolara u gotovini, imovine spremne za gotovinsku realizaciju i utrživih hartija od vrednosti držala na offshore mestima širom planete, na taj način štiteći od oporezivanja svoj profit stvoren (i zadržan) izvan SAD.

U maju 2009. godine, predsednik Obama je obećao da će „počistiti“ sve kompanije koje izbegavaju prijavljivanje/oporezivanje dobiti stvorene sa strane a ne na američkom tlu, izjavljujući da su “poreski propisi ti koji nalažu da treba platiti manji porez ukoliko napravite posao u, recimo, Bangaloru, nego ako ga napravite u Bafalu, u Njujorku.” U svom obraćanju naciji 27. januara 2010. godine, Obama je insistirao da je “vreme da se konačno smanje poreske olakšice onim kompanijama koje u inostranstvo izmeštaju naše (američke) poslove a da te poreske olakšice treba obezbediti onim kompanijama koje stvaraju radna mesta ovde, u Sjedinjenim Američkim Državama.” Međutim, usledio je uzvratni udarac i neželjene nuspojave, kao rezultat političkog delovanja i situacija od strane haj-tek egzekutivaca prema Obami. Sve to, u kombinaciji sa republikanskim zaposedanjem Predstavničkog doma u novembru 2010. godine, osujetili su njegov pokušaj za sprovođenjem suštinske poreske reforme.

U međuvremenu, potrebno je okvalifikovati poslednji navod Tima Kuka tokom svog svedočenja pred Senatom 2013. godine, gde on kaže da Apple “ne pozajmljuje novac od naših inostranih filijala za finansiranje našeg poslovanja u SAD kako bi se izbegao porez na repatrijaciju.“ Apple, po njegovim rečima, nije zajmio novac od svojih inostranih filijala.

Međutim, početkom 2013. godine, kako se situacija sa Eplom sve više zakuvavala a  Kuk govorio pred Potkomitetom koji ga je ispitivao, Apple je počeo da troši po nekoliko desetina milijardi dolara godišnje ne bi li otkupio sopstvene deonice, u ukupnom iznosu od 127 milijardi dolara do kraja trećeg tromesečja 2016. Tokom ovog perioda, Epl – možda najbogatija kompanija na svetu – preuzela je na sebe dug iz eksternih izvora od 66 milijardi dolara za finansiranje otkupa svojih akcija – ovo je činila daleko radije nego da je npr repatrirala porez na profit napravljen u inostranstvu, ili da u SAD plati porez na dobit napravljenu u inostranstvu.

Sa Eplovim korporativnim egzekutivcima, motivisanih platama koje se nivelišu shodno situaciji na berzi, i sa korporativnim predatorima kao što su jedan Dejvid Ajnhorn (David Einhorn) ili Karl Ajkan (Carl Icahn) – u potrazi za najboljom prilikom za zaradom na svojim akcijama u Eplu – jedina svrha ovog otkupa sopstvenih deonica bio je dodavanje manipulativnog ubrzanja na Eplove cene akcija. Kao što je pokazano u Akademsko-industrijskoj istraživačkoj mreži (the Academic-industry Research Network), i uz finansijsku podršku od strane INET-a, bilo da se radi o Eplu ili nekoj drugoj kompaniji – otkup sopstvenih akcija doprinosi nestabilnosti zapošljavanja, nepravednoj distribuciji prihoda, uz gušenje preko potrebnih i dragocenih inovacija – i stoga ovakvo manipulisanje treba zabraniti. Po uzoru na Evropsku komisiju, politika američke vlade koja bi nastojala da obezbedi da američke korporacije plaćaju svoj deo američkih poreza, morala bi takođe da spreči američke korporativne direktore da izmeštaju poslove i finansijska sredstva na način koji uništava domaće proizvodne kapacitete preduzeća. Poreska reforma sama po sebi nije u stanju da korumpirane i pokvarene poslove stavi pod kontrolu.

William Lazonick, Intereconomics

 

Rebalans evrozonskih ekonomija kroz produktivnost

Italija nula, a nula i Francuska: ovo je zabrinjavajući rezultat. Jedan pogrešan korak dovoljan je za pad natrag u recesiju, piše Rikardo Sorentino za eminenti ekonomski dnevnik Il Sole 24 Oro, italijansku verziju Fajnenšel tajmsa. Nemačka ekonomija, nasuprot tome, prevazilazi sva očekivanja sa rastom od 0,4% i, zajedno sa Španijom i Holandijom odgovorna je za BDP rast u evrozoni od 0,3%  u drugom kvartalu, što znači godišnji rast od 1,2%; ovo je, takođe, jedan sporiji tempo nalik onome s kojim Sjedinjene Države nikako da izađu na kraj.

Iz jučerašnjih rezultata o evropskom BDP-u moglo bi se zaključiti da  je rast BDP-a u međunarodnim okvirima svuda slab, da je usporavanje privreda bilo izvesna prognoza, kao i da ne treba biti previše zabrinut podacima tek jednog kvartala, koliko god loše izgledali.

Bez obzira na to, brojke potvrđuju trend sve neizvesnije budućnosti evropske monetarne unije. Evrozona se ne integriše, nastavljajući da i dalje bude veoma neefikasna valutna unija.

Ovo, zapravo, i nije iznenađujuće: sredinom 2015. godine je u studiji koju je sprovela Evropska centralna banka, a koja je potom objavljena u zvaničnoj publikaciji Evropske centralne banke, Ekonomskom biltenu (Economic Bulletin) istaknuto da je “stvarno približavanje zemalja evrozone bilo prilično slabašno nakon lansiranja evra kao zajedničke EU valute”. Nasuprot tome, otada neki signali razilaženja (članica evrozone) ne samo da nisu oslabili već su se do danas i primetno pojačali (a Italija je sa ove tačke gledišta bila “gora” zemlja).

Od tada, čini se da se stvari nisu promenile. A problem nije bio samo u disbalansu između zemalja sa viškom (Nemačka) i onih sa deficitom u njihovom platnom bilansu. Istina je, gledajući u brojke iz drugog kvartala ove godine, da se Nemačka izgleda i dalje oslanja na eksternu tražnju – iako je ona u ovoj fazi slaba – dok nemački potrošači troše manje nego što bi to bilo optimalno.

Andreas Rees iz kompanije za bankarske i finansijske usluge UniCredit opominjao je investitore da ne precenjuju ovaj aspekt: “U poslednjih deset kvartala, neto izvoz je bio negativan i kao takav je opterećivao opšti rast u sedam različitih navrata”, napisao je on. “Potom, poslednje povećanje nije nastavak nemačkog trenda manje potrošnje (ili izvoza na račun drugih zemalja), već je samo privremeni, kratkotrajni signal na radaru. Stoga, budite u toku i pomno pratite situaciju…”

Bez obzira na to, Nemačka i dalje ima stopu nezaposlenosti od 4,2%, Francuska od 9,9% a Italija od 11,5%. Ovo predstavlja veliki rascep. Sa stanovišta tržišta rada, poboljšanje koje se registruje počev od 2013. godine, samo je neznatno ublažilo postojeću distancu među zemljama evrozone, koje su tokom 2008., dakle pre izbijanja ekonomske krize, zaista smanjile ovaj jaz.

Poenta je u tome što evro, kao zajednička valuta, nije izmenila sve. Nema više “monetarnih prečica” poput devalvacije (iako treba priznati da ovaj mehanizam funkcioniše, mada to nije baš uvek tačno). Ništa više nije nominalno (počev od duga) i sve je realno. Stoga nije iznenađujuće što je za neke evro poput “kaveza”, jer nameće veću disciplinovanost.

Jedino moguće približavanje javlja se kroz povećanje produktivnosti, čiji se brži rast vidi u najslabijim ekonomijama. S druge strane, poslovne politike i strategije koje se skoro svuda sprovode odmakle su u suprotnom pravcu.

“Nakon uvođenja evra, imovina je postajala sve predodređenija za sektore s niskom marginalnom produktivnošću (a time i niskom produktivnošću), ali s visokim prihodima”, rekao je ECB pre godinu dana: to su usluge zaštićene od konkurencije, uključujući i maloprodajne i komunikacione mreže.

U Italiji i Španiji, koji bi trebalo da su uložili veće napore od ostalih članica evrozone, produktivnost je i dalje na niskom nivou i u proizvodnom sektoru, što ukazuje na slabost “okoline”, u kojima su kompanije nekada radile, ili rade i sada.

Da bi se ovakva situacija popravila, ne treba toliko gajiti potrebu za slabim evrom, niskim kamatnim stopama ili kvantitativnim popuštanjem, niti pak fiskalnim deficitima ili sporim tempom javnog investiranja (čak i ako se mogu pokazati korisnima ukoliko su pažljivo odabrani i primenjeni). Ono što je potrebno je kapital – tehnološki, ljudski, organizacioni i društveni. A eventualno ponovno razmatranje (i, ako je potrebno, potpuna transformacija ili prerada) projekta Evrozone je tokom ekonomske krize – koja je bila neuobičajena, ali, nažalost, i veoma stvarna i bolna – pokazalo je svoja brojna ograničenja.

Riccardo Sorrentino, Il Sole 24 Ore

Globalizacija: niko nije savršen

000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode”. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.

O neproduktivnom radu

Nekadašnji šef grupe za razvoj pri Svetskoj banci, srpsko-američki ekonomista Branko Milanović je na svom blogu pisao o pitanju produktivnosti radne snage, šta je ona i kako se meri – da li se, uopšte, može precizno premeravati produktivnost, i koji su reperi za vrednovanje iste. Milanović se prvo osvrnuo na slučaj zemlje sa socijalističkom strukturom koja trenutno proživljava veliku krizu, Venecuelom, a potom i na (ne)produktivnost na Zapadu, s osvrtom na Sjedinjene Države. Ovaj tekst su objavili portali Social Europe kao i Peščanik, s kojeg je i preuzet.

Danas sam čitao članak o nestašicama i ekonomskom kolapsu u Venecueli. Uzrok dugih redova ispred prodavnica je dobro poznat ekonomistima koji su istraživali socijalističke ekonomije: državne prodavnice prodaju robu po subvencionisanim cenama, zbog čega tražnja za njima premašuje ponudu. Mnogi kupuju više nego što im je potrebno i bave se preprodajom po višim cenama onima koji su dovoljno bogati da plate ili onima koji su imali nesreću da zalihe nestanu pre nego što su došli na red.

Takvi kupci i preprodavci su u Venecueli poznati kao bachaquerosi, obaveštava nas Njujork tajms, a zatim citira Ricarda Hausmanna iz Kenedijeve škole na Harvardu, koji je bio ministar planiranja u Venecueli devedesetih godina: „To je najluđe u ovom sistemu. Mnoštvo ljudi ulaže napor (kroz kupovinu i preprodaju robe), a to ne uvećava ponudu bilo čega. To je potpuno neproduktivan rad“.

Tu sam morao da zastanem. „Potpuno neproduktivan rad?“ Kao što svaki ekonomista zna, taj „neproduktivni rad“ doprinosi boljoj alokaciji dobara. Dobra se preusmeravaju ka onima koji imaju veću platežnu moć, a pošto veću platežnu moć vezujemo za veću korisnost, dobra su, zahvaljujući bachaquerosima, bolje alocirana. Ako neko tvrdi da je rad bachaquerosa neproduktivan zato što „ne uvećava ponudu“, moramo se zapitati da li to znači da je svaki oblik trgovine i posredovanja neproduktivan, jer ne stvara nova dobra već ih samo drugačije alocira. Isto bi se moglo tvrditi za čitav finansijski sektor počevši od Volstrita. Aktivnostima na Volstritu nikada nije proizveden ni kilogram brašna, ni vekna hleba, ni jedna jedina sofa. Ali mi verujemo da je finansijsko posredovanje produktivno, jer usmerava novac sa mesta na kojima bi bio manje efikasno korišćen na mesta gde se efikasnije koristi. Ili od potrošača koji ne mogu da plate ka potrošačima koji mogu. To je upravo ono što rade bachaquerosi.

Hausmannov stav se poklapa sa (pogrešno tumačenim) marksističkim shvatanjem produktivne i neproduktivne aktivnosti koje se reflektovalo u nacionalnim računima socijalističkih zemalja kao koncept neto materijalnog proizvoda. U socijalističkim zemljama preovladavao je stav da su usluge (uključujući zdravstvo, školstvo i državnu upravu) neproduktivne jer ne stvaraju nova fizička dobra. Očigledno, špekulanti poput bachaquerosa su otelovljenje neproduktivnog, čak i (kako se verovalo) „društveno štetnog“ rada. Takav stav je imao i praktične posledice za obračun nacionalnog dohotka, zbog čega je nacionalni dohodak socijalističkih zemalja bio potcenjen u odnosu na vrednost koju bi imao prema sistemu nacionalnih računa Ujedinjenih nacija, dok je stopa rasta bila precenjena, jer je rast produktivnosti u načelu bio veći u proizvodnji roba nego u domenu usluga.

Marxova distinkcija između produktivnog i neproduktivnog rada je sofisticiranija. Produktivan je svaki rad koji stvara višak vrednosti. Tako, u poznatom primeru, Marx pokazuje da je rad pevačice (prototip aktivnosti koja ne proizvodi ništa opipljivo) produktivan ako ju je angažovala kompanija ili pojedinac i ako svojom aktivnošću stvara profit za poslodavca. Sa Marxovog stanovišta, dihotomija produktivnog i neproduktivnog rada nije zauvek data, već se menja sa društveno-ekonomskim formacijama. Problem sa socijalističkim vladama u Istočnoj Evropi bio je u tome što nisu mogle da utvrde šta bi u socijalističkom društvu po Marxu bio produktivan, a šta neproduktivan rad, pa su zaobišle problem proglašavajući za neproduktivnu svaku aktivnost koja nije imala za rezultat opipljiva fizička dobra.

Postoji još jedna kategorizacija koju je 70-ih godina uvela Anne Krueger, u kojoj su definisane takozvane „direktno neproduktivne aktivnosti“ ili „aktivnosti traženja rente“. U tu kategoriju bi spadale sve aktivnosti koje za cilj imaju pribavljanje državnih koncesija koje za rezultat imaju veće prihode za one koji su lobiranjem uspeli da se izbore za njih. Tu spadaju farmaceutske i IT kompanije koje danas plaćaju stotine lobista u Vašingtonu – mada je kvalifikacija izvorno uvedena da bi se vlade zemalja u razvoju stimulisale da odustanu od intervencionističkih politika (kao što je, na primer, bio sistem izdavanja poslovnih dozvola u Indiji, na snazi od 1947. do 1990, vidi Bhagawati ovde). Lobiranje je smatrano za neproduktivno jer vodi stvaranju rente. A renta je, naravno, dohodak koji se ostvaruje bez uticaja na ponudu i alokaciju dobara.

To nas konačno dovodi do teme krađe. U ekonomiji nije lako pronaći pravo mesto za krađu. Krađa za lične potrebe može se pravdati tvrdnjom da će hleb koji je siromah ukrao od bogataša gotovo sigurno uvećati količinu „društvene sreće“. (Često sam razmišljao o tome u Njujorku, gde je važilo staromodno pravilo da čovek uvek treba da ima u novčaniku 20 dolara koje će dati pljačkašu, što sigurno ima smisla kao način da se osigura „najviši stepen sreće za najveći broj ljudi“.) Stvari postaju složenije kada je u pitanju krađa radi prodaje: provala u juvelirnicu i prodaja nakita mogu uvećati opšte blagostanje ako su provalnici veoma siromašni, a juvelir veoma bogat, ali ne može se pravdati sa pozicija bolje alokacije, jer je nakit jednako dostupan onima koji žele da ga kupe bilo da ga prodaje vlasnik ili provalnici.

Problem sprečavanja krađe dovodi nas do još jedne kategorije rada koji se može smatrati neproduktivnim: to je obezbeđenje ili „rad na zaštiti“. Radnicima obezbeđenja isplaćuju se plate da bi sprečavali krađe. Oni očigledno ne uvećavaju ponudu dobara niti doprinose boljoj alokaciji. Jedini način da se tvrdi da njihov rad ipak nešto stvara bio bi argument da sprečavanje krađe doprinosi zaštiti imovine, što stimuliše investicije i dugoročni rast. Ali to je prilično zaobilazno opravdanje, koje se, treba napomenuti, može upotrebiti da se pokaže zašto je krađa, iako kratkoročno doprinosi blagostanju, na duži rok opasna, što je stav koji se može pronaći još kod Adama Smitha.

Utvrditi šta je produktivan, a šta neproduktivan rad u kapitalističkoj ekonomiji nije uvek lako. To je još teže ako se okrenemo ekonomskoj istoriji: šta ćemo s monasima koji su živeli od obaveznog desetka; Robin Hood se može braniti sa pozicija maksimizacije korisnosti, ali i kritikovati sa pozicija dugoročnog rasta; a Francis Drake je samo otimao dobra koja su Španci ekstrahovali korišćenjem prinudnog rada…

globalinequality, 30.05.2016.

Social Europe, 03.06.2016.

Peščanik.net, 05.06.2016.

 

Milenijumska generacija želi da se isključi iz novčanih tokova

Milenijumovci (Millennials), generacija Y ili bilo koji drugi marketinški termin koji se koristi kako bi se opisali svi koji danas imaju između 18 i 35 godina, postali su nešto slično kao “catnip” za industriju finansijskih usluga (Catnip: Neko ili nešto veoma atraktivno ili privlačno određenoj osobi ili grupi).

02

Milenijumovci već danas predstavljaju najveći deo američke radne snage a njihovo radikalno drugačije – po nekima i vrlo razorno – ponašanje kao potrošača ostavlja za sobom pustoš u onim industrijama koje se bore da drže korak sa uvidima kako, gde i na šta i ova generacija troši svoj novac. Priču donosi Fajnenšel tajms.

03Donosioci odluka u velikim korporacijama izgaraju da pribave što je moguće više ovih informacija – o tome ko su, zapravo, ti “milenijumci”, gde mogu da ih pronađu i kako da postanu deo njihovog poslovanja – pre svega deo njihove matrice u trošenju finansijskih sredstava – a i oni zaposleni u vrhu kompanija koje barataju novcem se ne razlikuju jer i njih isto zanim:. I njima su milenijumci enigma koju treba dešifrovati – pre svega kako bi doprli do njihovog novca.

Međutim, u industriji koja se već dugo okrivljava za beskrvnost, mušku predominantnost i ustajalost – industriju koja se po tradiciji poziva na prevagu belih sredovečnih muškaraca zaposlenih na tržištu upravljanja investicijama – izgledi da ovakve “bele kragne” pridobiju pažnju nadiruće potencijalne klijentele starosti od 18 do 35 godina je posebno obeshrabrujući zadatak.

Istraživanje o tome kakav je obrazac razmišljanja i ponašanja “generacije Y” je već pokazalo da će se menadžeri koji rade sa nekretninama i kešom svojski potruditi da ubede ovu novu vrstu “milenijumskih investitora” da se odvoje od svog novca, i to na isti onaj način na koji su to činili njihovi roditelji i dedovi. A najnovija u dugom nizu studija na ovu temu čini da se menadžeri i dalje osećaju nelagodno.

01

Prema istraživanju američkog fonda Leg Mejson (Legg Mason), koji je za potrebe svoje studije anketirao više od 5.000 bogatih individualnih investitora u preko 19 zemalja, rezultati su porazni za bele kragne koje žele da ih pridobiju: manje od jedne petine ispitanika iz generacije Y reklo je da će biti spremno da svoj novac drži u fondu sa slabim performansama –  nešto više od godinu dana, pre nego što bi sasvim odustali od njega.

04Nasuprot tome, skoro tri puta više investitora starijih od 40 godina izjavilo je da bi, i pored slabih performansi fonda u koji su uložili, ostavili da njihov novac i dalje (još neko vreme) stoji u njemu, izveštava Leg Mejson.

Ovo predstavlja problem za industriju čija isplativost zavisi od količine finansijskih sredstava koja uspeju da se prikupe i, na kraju, i zadrže. Sva eventualno nova sredstva se primaju s velikom zahvalnošću, ali što je ta aktiva “lepljivija” to jest primamljivija, tim bolje za fond-menadžere.

05Nik Hangerford (Nick Hungerford), ne-egzekutivni direktor kompanije Nutmeg za onlajn investitorski menadžment, osnovane 2011. a već 2012. stekavši veliko bogatstvo i poslovno-finansijsku podršku giganta za menadžment nekretnina, Schroders, ujedno i najveći britanski fond koji je listiran, smatra da bi “tradicionalne investicione kuće trebalo da budu i te kako nervozne”.

“Menadžeri imovine trebalo bi da se zabrinu da li će [milenijumovci] uzimati aktivnog učešća u njihovim investicijama – kao što treba da budu zabrinuti i zbog toga što su pripadnici generacije Y spremni za brzo i beskompromisno povlačenje svojih sredstava iz fondova.

06“Za fond-menadžere je izuzetno nezgodno to što su milenijumovci veoma zahtevni i konstantno traže sve bolju uslugu, ali zato – da nesreća po njih bude veća – po pravilu ulažu daleko manje od drugih starosnih grupa. Potiču iz generacije koja je navikla da se iz trenutka u trenutak “šaltuje” i prebacuje na nešto drugo, ali, još uvek, kao klijenti, nisu previše visoko cenjeni.”

Endrju Pauer (Andrew Power), konsultant iz Dilojta (Deloitte), autor brojnih izveštaja o uticaju koji milenijumovci imaju na poslovanje s investicijama dodaje: “Menadžeri koji se bave aktivom treba da se zabrinu u vezi tog trenda, jer kada neko lako i bez osvrtanja prebacuje [sredstva], verovatno da njihov novac neće ostati u okviru istog fonda (već će ga promeniti).”

07Značajno je, takođe, povećana verovatnoća da će ova generacija investitora povlačiti svoj novac daleko pre i lakše nego već postojeći klijenti, što, takođe, već stvara ogromne probleme menadžerima kada su u pitanju performanse fondova i njihovo predstavljanje i rejting na berzi. Takvi klijenti za sobom povlače nužnost akumuliranja i zadržavanja veće količine novca u fondu – tzv. “mrtvog” novca kojeg će morati da drže deponovanog u skladu sa tim naglim i iznenadnim povlačenjem keša na koje su milenijumovci navikli, a po rekordno niskim kamatnim stopama – čime se sami fondovi ulaze u negativnu teritoriju na mnogim tržištima, što bi umnogome umanjilo povraćaj tj profitne prinose.

08Pol Trejnor (Paul Traynor), rukovodilac međunarodnog penzionog i osiguravajućeg fonda BNY Mellon kaže da “Ukoliko napravimo pretpostavku da su ovi ljudi daleko nestabilnijeg i “fluidnijeg” stava po pitanju toga gde će ulagati svoj novac, menadžeri će biti primorani da uvek u fondovima imaju deponovano više novca nego što su ga imali  dosad – a realnost je da je keš kojeg niko ne koristi, već samo leži kao depozit, skup. Nesumnjivo da ovakva situacija veoma lako može da umanjuje i ruši performanse fonda, bez sumnje. “

09Tu su, isto tako, i druga pitanja koja takođe treba da budu rešena. Milenijumovci su postali radno sposobni i ušli su u radni proces otprilike u isto vreme kada je počela i svetska finansijska kriza 2008, tako je ova situacija u njih usadila urođeno nepoverenje u finansijske institucije – na način na koji to prethodne generacije nisu imale.

Generacija Y pridaje veliku vrednost fer cenama i transparentnosti, u skladu sa studijama Dilojta, nešto sa čime se tržište na kojima rade fondovi hvataju u koštac.Izuzev godišnje naknade za upravljanje njihovim investicijama – postoje i fiksne naknade koja se plaćaju finansijskim kućama, i, prema nekim procenama, lako se može desiti da se tu pojavi između 11 i 13 dodatnih slojeva troškova. A to je nešto što milenijumovci ne “opraštaju”.

10“Da bi se prevazišao ovaj negativan stav uvrežen u pripadnicima generacije Y, menadžeri treba da se fokusiraju na transparentnost cena”, kaže Danijel Kobler, iz Dilojta.

“Sve naknade treba da budu jasne, razumne i poštene. U digitalnom dobu, milenijumovci imaju daleko veća očekivanja po pitanju transparentnosti. Kod njih ne prolazi taktika prećutkivanja skrivenih troškova.”

Ali, već je nešto i učinjeno kako bi sefondovi obratili-privukli-dopali milenijumovcima, od kojih 80 odsto njih poseduje pametne telefone, a 90 posto ih proverava u roku od 15 minuta nakon buđenja.

Mulimenadžerski fond Seven Investment Management, u želji da osvoji milenijumovce, angažovo je programere video igara kako bi “gejmifikovali” njihovu klasičnu aplikaciju za mobilne telefone. Ovaj britanski butik fond radi na zajedničkom ulaganju sa firmom Precious Blue Dot, čiji su programeri napisali neke verzije za video-igru Donkey Kong namenjenu igračima na Nintendo konzolama.

11

Ove dve kompanije radile su na aplikaciji pod nazivom MyFuture, koja klijentima omogućava da se “igraju” s različitim finansijskim scenarijima. Tako oni koji igraju ovu “finansijsku igricu” preduzimaju određene finansijske poteze kao što je prodaja imovine, povećanje ili smanjenje plate, ili smanjenje troškova školarine.

12Četiri petine viših službenika koji upravljaju imovinom očekuju da će tržište fondova biti poremećeno od strane spoljnih učesnika na isti način na koji je kompanija Apple dokrajčila muzičku industriju uvođenjem iTunes. Prema anketi 400 visokih rukovodilaca koju je sproveo holding za finansijske usluge State Street (kastodi banke koja trguje hartijama od vrednosti u svoje ime a za račun klijenta i na taj način se ova banka pojavljuje na berzi dok ime pravog vlasnika akcija ostaje skriveno), 79 odsto njih strahuje da će se suočiti s direktnom konkurencijom sa ne-tradicionalnim učesnicima u menadžmentu nekretninama.

Nutmeg je takođe izjavio da razmatra korišćenje aplikativnih funkcija mobilnog telefona poput geo-lokacija, kako bi se klijentima omogućilo da uplaćuju u svoj portfolio kada stignu na određene destinacije – kako bi suzbili loše navike, na primer, posete restoranima brze hrane.

13Već su načinjeni okvirni koraci u cilju zadobijanja ove demografske grupe, a očekuje se da će u budućnosti biti i urađemo i daleko više – ne samo zbog saznanja da će postojeći fondovi morati da se prilagode ovoj generaciji kako bi nastavili da manje-više uspešno rade posao, već i zbog straha da bi drugi igrači mogli da se probiju na tržište i popune eventualnu prazninu, koja bi nastala ukoliko bi se fondovi povukli, primorani lošim rezultatima u radu s “milenijumskim klijentima”.

Martin Gilbert, izvršni direktor i koosnivač globalnog fonda za menadžment nekretninama, Aberdeen Asset Management, sumirao je svoje raspoloženje, koje je, inače, uobičajeno i kod njegovih kolega angažovanih po istom zadatku – da vrbuju milenijumce s namerom da ih privole da investiraju svoj novac kod njih. Gilbert kaže: “Ja sam izvršni direktor i plaćen sam da budem paranoičan, tako da i imam paranoju povodom ovoga što nam se događa s milenijumovcima.”

15Kako milenijumovci definišu finansijski uspeh?

Istraživanje koje je ove godine objavila kompanija Facebook, studije koja je  analizirala konverzaciju američkih radno sposobnih milenijumovaca, pokazuje da se oni međusobno uveliko podržavaju, slušaju i dogovaraju na platformama društvenih medija. Stoga uopše ne iznenađuje otkriće da se njihove ideje i stavovi o finansijskom uspehu nezamislivo razlikuju od stavova i ideja njihovih roditelja.

Skoro polovina anketiranih milenijumovaca sa Fejsbuka izjavilo je da je broj jedan pokazatelj finansijskog uspeha “biti rasterećen dugova, ne biti zadužen”. Jedna petina njih izjavila je kako je posedovanje sopstvenog doma najbolji pokazatelj finansijskog uspeha. Otprilike samo je jedan od njih deset rekao da je “biti u stanju da se povučete i odete u penziju relevantan pokazatelj finansijskog uspeha”.

14

Milenijumovci su izuzetno zainteresovani za štednju, ali su oprezni u vezi svega što je označeno i vodi se kao “investicija”. Prema navedenoj studiji Fejsbuka, 86 odsto njih izjavilo je da aktivno štede ili da to pokušavaju. Odgovori u drugom istraživanju, međutim, ukazuju na to da je ovo često usmereno ka štednji sa kratkoročnim ciljem (kao što je npr. štednja da skupio novac za odlazak na odmor), a ne štednja kao ulaganje za budućnost.

Prema ovoj analizi, više od polovine njih izjavilo je da su štedeli “samo zato što žele da budu odgovorni”, iako milenijumovci imaju tendenciju da ne ulažu dovoljno novca, a da su među njima 1,6 puta veće šanse nego među pripadnicima starijih generacija da nemaju bilo kakvih investicija. I dok polovina njih izjavljuje kako “nemaju dovoljno novca da bi ga investirali”, četvrtina njih kaže da “ne znaju kako da to učine”.

Više od polovine anketiranih milenijumovaca je reklo da smatraju kako nemaju kome da se obrate za dobre i prave finansijske smernice – što pruža jasnu priliku i šansu za dalji rast sektora digitalnih finansijskih usluga, koji je već u ogromnom usponu.

Financial Times

 

Najbolje zemlje za biznis u 2015. godini

U potrazi ste za zemljom mogućnosti? Stari svet zove. Uprkos usporenoj ekonomiji, Evropa dominira vrhom Forbsove godišnje liste najboljih zemalja za kapitalizam – sa Skandinavijom koja se posebno izdvaja kao mesto za dobar biznis. Evropske zemlje zauzimaju dve trećine liste u prvih 25, sa Danskom koja zauzima dvostruku krunu: najbolje zemlje za biznis i na globalnoj listi zemalja dobrih za poslovanje.

Danska: u vrhu po mogućnostima za start-up firme. Infografika: Mecometer

Danska: u vrhu po mogućnostima za start-up firme. Infografika: MecoMeter

Slika nije tako svetla za Sjedinjene Države, koje su skliznule za četiri mesta nadole, na 22. poziciju. Ova zemlja nastavlja šestogodišnji pad započet 2009. godine, kada su SAD zauzimale drugo mesto u ukupnom plasmanu. SAD je finansijska prestonica sveta i njegova najveća ekonomija sa $17.4 triliona (Kina je druga, sa $10.4 triliona), ali slabo stoji kada su u pitanju slobode u vođenju monetarne politike, birokratija i preveliko administriranje. Više od 150 novih masivnih propisa je dodato od 2009. godine a cena njihovog sprovođenja je, prema procenama Heritidž Fondacije (Heritage Foundation) $70 milijardi dolara.

Za ovogodišnji pad SAD može se okriviti nekoliko faktora. Njen rejting je pao u odnosu na druge zemlje zahvaljujući pokazatelju Svetske banke o merama zaštite investitora koji je deo godišnje “Doing Business” liste ove međunarodne finansijske institucije. Za loše rezultate okrivite “obim učešća akcionara u upravljanju”. SAD su takođe dobile niži rang u poreskoj komponenti liste Svetske banke  a takođe su slabije ocenjene i za tehnološku spremnost od strane Svetskog ekonomskog foruma,  odnosno njihovog “Globalnog izveštaja o konkurentnosti”.

Danska: Mogućnosti za građevinski sektor i preduzimače. Infografika: Ellen Macarthur Foundation

Danska: Mogućnosti za građevinski sektor i preduzimače. Infografika: Ellen Macarthur Foundation

Danska je na prvom mestu u šest od 10 godišnjih izdanja zemalja najboljih za biznis koju izdaje Forbs.  Ova zemlja našla se na vestima u SAD zahvaljujući predsedničkom kandidatu Demokrata Berniju Sandersu (Bernie Sanders), koji ovu naciju sa 5,6 miliona žitelja smatra socijalističkom utopijom vrednom poštovanja. Danska ima jedno od najviših poreskih opterećenja u svetu u zamenu za koje nudi svoj širok dijapazon socijalnih usluga, ali je po svim parametrima veoma tržišno orijentisana ekonomija.

Danska je rangirana u prvih 20 zemalja u svim – osim jednog – od 11 indikatora koju su novinari magazina The Forbes koristili kako bi izabrali najbolje zemlje za biznis (ona se nalazi na 28. mestu po oceni birokratije). Danska se izuzetno dobro rangira kada je reč o ličnim i monetarnim slobodama i niskom nivou korupcije. Regulatorni okvir je jedan od “najtransparetnijih i najefikasnijih” na svetu, navodi Heritidž Fondacija.

Sa 341 milijardom dolara vrednom ekonomijom, Danska privreda je u poslednje vreme prilično bezvoljna i njen BDP je prošle godine porastao za jedva 1,1%, a verovatno neće biti bolji ni u 2015. godini, kad se na kraju godine svedu računi. Pad prihoda od izvoza je glavni krivac za to, ali, u suštini, Danska je mesto koje je odlična baza za nastavak snažnih ekonomskih aktivnosti. Danska berza je oduševljena i poletna privrednim i poslovnim izgledima ove zemlje. Berzanski indeks je u proteklih 12 meseci porastao za 34% .

Danska: Pravne procedure i uslovi poslovanja

Danska: Poslovno okuženje vs. pravne procedure. Infografika: MecoMeter

Da bi sastavio list najboljih zemalja za poslovanje u 2015. godini, The Forbes je rangirao 144 zemlje po 11 različitih faktora: imovinska prava, inovacije, porezi, tehnologije, korupcija, slobode (lične, trgovinske i monetarne), birokratija, zaštita investitora i performanse berze. Svaka kategorija je jednako ponderisana*. Do podataka o ovim pokazateljima Forbs je došao iz objavljenih izveštaja sledećih organizacija: Freedom House, Heritage Foundation, Property Rights Alliance, Transparency International, World Bank Group i World Economic Forum (kliknite ovde za više detalja o metodologiji).

Novi Zeland se pomerio za jedno mesto, na poziciju broj 2 (bio je na prvom mestu u 2012. godini). Sa $ 201 milijardi dolara ovo je najmanja ekonomija na listi  naših 10 najboljih ali je ostvarila veoma dobre rezultate i u 2014. godini zabeležila rast od 3,3%  Ova zemlja nudi transparentnu i stabilnu poslovnu klimu koja podstiče preduzetništvo. Njegova privreda je usko vezana za Australiju. Novi Zeland dobija visoke ocene u oblasti imovinskih prava, monetarnih sloboda, zaštite investitora i niske korupcije.

U prvih pet su još Norveška, Irska i Švedska.

Dok je SAD pala u našoj listi, naredne četiri najveće svetske ekonomije su sve listom poboljšale svoju ukupnu poziciju. Britanija i Japan su se popeli za po tri mesta na mesto broj 10 i broj 23, respektivno. Nemačka je skočila za dva mesta na poziciju broj 18. Kina je otišla na gore za tri mesta sa 97 mesta na 94. Relativno nisko mesto ove siromašne komunističke zemlje može se pripisati pre svega niskim rezultatima u vezi sa ličnim i monetarnim slobodama, kao i u vezi sa zaštitom investitora i birokratijom.

03 business-environment-taxes

Danska: Poslovno okruženje i takse. Infografika: MecoMeter

Na samom dnu liste ima mnogo zemalja u razvoju čiji je rast ograničen visokim stepenom korupcije i manjkom sloboda. Čad je zamenio Gvineju na poslednjem mestu, koja je tu poziciju držala u poslednje tri godine. Čad je bio na poslednjem mestu po pet od ukupno 11 naših kriterijuma. Ova kontinentalna zemlja u centralnoj Africi oslanja se na naftu koja učestvuje u izvozu sa oko jednom polovinom ukupne vrednosti izvoza. Pad cene energenata dodatno otežava poziciju Čada, koji se suočava ekstremnim nivoima siromaštva. Među ostalih pet na dnu liste su Gvineja, Libija, Haiti i Mijanmar (kliknite ovde za više o najgorim zemljama za biznis).

 

(* Ponderisanjem se određuje značaj pojedinih elemenata uzorka na kretanje skupa kao celine. Najčešće se za pondere uzima broj koji odražava učešće kapitalizacije date akcije u kapitalizaciji skupa, odnosno tržišnog segmenta koji se želi aproksimirati)

 

Kurt Badenhausen (The Forbes)

Korporativni viškovi: prezasićenost štednjom

Korporativni viškovi doprinose prezasićenosti štednjom. Ovakvo ponašanje otvara važna pitanja u vođenju ekonomske politike. Da li su nam potrebni veći porezi na neraspoređenu dobit? Piše Martin Wolf za Financial Times.

00

Pojam “zasićenosti štednjom” od pomoći je u objašnjavanju fenomena ultra-niskih realnih kamatnih stopa kojima smo svedoci od globalne krize 2007-09 na ovamo. Ali, ideja “sekularne stagnacije” sugeriše da se to izobilje pojavilo čak i pre toga. Da bismo objasnili zašto je to tako, moramo da detaljnije proučimo ponašanje korporativnog sektora.

Gde se onda korporacije uklapaju u analizu pomeranja ravnoteže između planirane štednje i investicija? Odgovor počinje činjenicom da preduzeća generišu veliki deo investicija. U šest najvećih ekonomija sa visokim dohotkom (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija), korporacije učestvuju sa – između polovine i nešto više od dve trećine bruto investicija u 2013. godini (sa najnižim učešćem u Italiji, i najvišim u Japanu).

Pošto su korporacije odgovorne za tako veliki udeo investicija, one su takođe, uzete zajedno, najveći korisnici raspoložive štednje, ali je njihov neraspoređeni dobitak takođe veliki izvor štednje. Dakle, u ovim zemljama, korporativni profit generiše između 40 procenata (u Francuskoj) i 100 odsto (u Japanu) bruto štednje (uključujući deviznu štednju) koja je na raspolaganju privredi.07U dinamičnoj ekonomiji, moglo bi se očekivati da korporacije ukupno gledano koriste višak štednje drugih sektora, posebno onih domaćinstava – kreirajući time i dinamičniju tražnju i rastuću ponudu. Ako su investicije niske a profiti značajni, međutim, korporativni sektor će, koliko god to čudno zvučalo, postati neto finansijer ekonomije. Rezultat će biti mešavina fiskalnih deficita, deficita kod domaćinstava, i suficita tekućeg računa (odnosno, deficita kapitalnog računa. U Japanu, fiskalni deficiti predstavljaju kontrabalans velikim korporativnim suficitima. U Nemačkoj, deficit kapitalnog računa poništava viškove u privredi i kod stanovništva.

Od početka krize, korporativni sektori velikih visoko razvijenih privreda, izuzev Francuske, beleže viškove neraspoređene dobiti u odnosu na investicije. Viškovi štednje japanskih korporacija su, što je gotovo neverovatno, blizu osam odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Zbog toga su korporativni sektori značajno doprineli prezasićenju štednjom. Ovo nije samo postkrizni fenomen. Čak i uoči krize, korporativni sektor je beležio viškove u Japanu, Velikoj Britaniji, Nemačkoj (osim u 2008. godini) i SAD (osim u 2007. i 2008.). Studije američkog Fed sugerišu da je Velika Recesija delimično odgovorna za ove viškove, ali dodaju da su čak i pola decenije pre krize stope korporativnih investicija „pale ispod nivoa koji bi bili očekivani na osnovu modela (ponašanja korporacija) iz ranijih godina”.

Rast suficita korporativne štednje iznad nivoa investicija pokreće kombinacija visoke dobiti i slabljenja investicija.

Ovo slabljenje investicija je i strukturno i ciklično. Osim toga, slabljenje je široko rasprostranjeno. Ipak, nivo visine štednje korporacija u Japanu svojom visinom odskače od drugih zemalja na ovaj skali. Svaka analiza japanskih ekonomskih izazova koja ne počinje od ove činjenice je bezvredna.

01

Takođe je važno ne mešati uočeni višak raspoređene dobiti u odnosu na nivo investicija, sa visinom keša koji se takođe beleži u velikom broju korporacija. Preduzeća mogu steći gotovinu ne samo gomilanjem neraspoređene dobiti već i zaduživanjem ili prodajom imovine.

Podatak da se strukturni viškovi štednje iznad nivoa investicija pojavljuju u korporativnim sektorima razvijenih zemalja je veoma značajan. On je značajan za rast potencijalne ponude, jer odražava relativno slab nivo investicija, ali je takođe značajan za određivanje oblika agregatne tražnje.

Ako korporativni sektor ima strukturne viškove štednje iznad investicija, drugi sektori moraju imati deficite koji poništavaju ove viškove. Ako vlade treba da imaju finansijsku ravnotežu, bilo domaćinstva ili stranci moraju snositi te deficite. U evrozoni, ova logika je dovela do ogromnih viškova tekućeg računa plaćanja (finansijskog deficita za strance).

Za Veliku Britaniju i SAD to verovatno znači obnavljanje deficita domaćinstava – što je opasno destabilizujuća mogućnost.

Zašto su korporativne investicije strukturno slabe? Jedan od razloga je starenje stanovništva: zbog usporavanja potencijalnog rasta, snižava se nivo potrebnih investicija.

06

Globalizacija je još jedan faktor: ona motiviše izmeštanje investicija iz zemalja sa visokim dohotkom. Sledeći razlog su tehnološke inovacije. Mnogo investicija danas je u IT, čija cena pada: stalne nominalne investicije finansiraju rastuće realne investicije. Opet, mnogo inovacija izgleda da smanjuje potrebu za kapitalom: razmotrite, na primer, zamenjivanje skladišta za maloprodajne objekte. Drugo objašnjenje može biti da rukovodstvo kompanija možda nije nagrađeno za investiranje.

Zajedno, sve ovo može objasniti zašto je, da uzmemo SAD za primer, udeo korporativnih investicija u profitu znatno opao od 2000. godine.

Ponašanje korporativnog sektora takođe postavlja važna pitanja vezana za vođenje ekonomskih politika. Oporezivanje korporacija, na primer, treba da podstakne kako ulaganja tako i raspodelu dobiti. Način za postizanje tih zajedničkih ciljeva može biti kroz uvođenje viših poreskih stopa na zadržane prihode, zajedno sa mogućnošću dedukcije poreza u slučaju investicija i dividendi.

Osim toga, mora se prihvatiti da će, dokle god privreda bude imala strukturne finansijske viškove, makroekonomska ravnoteža verovatno zahtevati fiskalne deficite. Štaviše, ako je korporativni sektor nesposoban da investira čak i svoje viškove novca, štednja u ostatku ekonomije mora imati vrlo niske prinose. U takvom svetu, ultra niske realne kamatne stope i visoke cene kapitala uopšte nisu iznenađujuće. One se mogu očekivati. Zato prestanite da se žalite.

 

Martin Wolf, Financial Times