Tag Archives: istrebljenje

Budućnost budućnosti (2/2)

Nakon prvog, sledi i drugi deo sage o budućnosti ljudske vrste. Šta će se dešavati sa čovekom za nekoliko hiljada, miliona ili milijardi godina – ovakvo i slična pitanja oduvek su golicala maštu. Da li će čovek kakvog danas znamo, ili, bolje rečeno, kakav će to “čovek” postojati u nekoj veoma dalekoj budućnosti koj se prostire “do samih granica vremena”, i kakve bi uopšte oblike poprimili njegov um i telo? Evo jednog zabavnog i inteligentnog predviđanja koje nije tek proizvod mašte već i određenih saznanja o pravcima kojima se kreće razvoj nauke i tehnologije, životinjskih i biljnih vrsta, klime, planete Zemlje i konačno naše galaksije i Univerzuma. Tekst je objavljen na vebsajtu Futurism.

(Na kraju teksta, pri njegovom dnu, uživajte u sjajno osmišljenoj infografici koja je originalno uvezala sliku i priču)

11

Za 1.4 miliona godina…

Civilizacija Tipa 1 je odavno izumrla. Ljudska vrsta, čiji je broj uveliko umanjen, opstaje jedino u kolosalnim “Utvrđenjima” sazdanim tokom Ledenog doba. Evolutivni točak vraća nas ka životinjskom carstvu; ljudska rasa, međutim, stagnira, nepromenjena – sve do bliskog prolaska male patuljaste zvezde narandžaste boje, “Gliese 710” kroz Oortov oblak asteroida.

Blizina prolaska ove zvezde pokrenuće asteroidnu kišu unutar Sunčevog sistema; jedna od kometa udara o tle Aljaske, u blizini jednog obalskog Utvrđenja, oštetivši ga u tolikoj meri da su stanovnici bili prisiljeni da potraže utočište u divljini. Većina preživelih umire, ali će neki od njih uspeti da se prilagode “novom” okruženju – vraćajući tako našu vrstu na Darvinovu prirodnu selekciju: opstaće samo najjači i najprilagodljiviji.

Za 4.7 miliona godina…

Nakon što je prošlo nekih tri miliona godina, izbeglice s Aljaske evoluirale su u mnoštvo živopisnih oblika. Čovekova inteligencija je u tom trenutku s recesivnim osobinama; uspavana je ali i dalje nije sasvim odumrla. Ukratko, čovek ponovo zadobija neke osobine četvoronožaca, prerastajući u opasnog, kosmatog hominida-predatora, ili neku vrstu čovekolikog preživara, spremnog da učini svako zlo i prevaru samo da bi opstao.

Među mnogim vrstama koje su tada nastale izdvaja se hominidna podvrsta glatke kože, sposobna da se kreće u vodi, s debelim slojem potkožnog masnog tkiva kako bi opstala u u ledenim arktičkim morima; ova “akvanoidna” rasa, nastala evolucijom iz čoveka Tipa 1, predstavlja vrhunskog predatora koji poseduje tek neke prigušene osećaje i osećanja nekadašnjih ljudi, a čiji će jedan izdanak dalje evoluirati u neku vrstu bića koja je mešavina foke i leoparda.

15

Za 9 miliona godina…

Hominidni predatori ponovo evoluiraju u dvonožna stvorenja, da bi ponovo prohodali na dve noge. Pripadnici nove vrste su krupni, visoki 2.4 ili 2.8 metara – veličina je relikt ostao nakon Ledenog doba. Ostaju im i ona, nekada davno genetski stvorena, izuzetno izoštrena čula kao i biološka poboljšanja. Sintetička telepatija, “um košnice” u koji su svi umreženi, i jedan “internet” koji povezuje sva bića – sve će ovo postati permanentne ljudske osobine.

U međuvremenu, planeta se izvlači iz produženog perioda Ledenih doba. Promene Zemljine orbite, vulkanske supererupcije i istrebljenje fitoplanktona koji su se hranili ugljenikom – gasom koji je glavni „krivac“ za globalno zagrevanje i efekat staklene bašte – uvodi nas u period globalnog zagrevanja. Iz preostalih Utvrđenja izlaze njihovi stanovnici; nepripremljeni za novi svet, ubrzo će morati da se bore za život i između sebe, a uskoro će biti istrebljivani od novonastalih vrsta predatora.

Za 9.5 miliona godina…

Nove ljudske vrste ubrzano se uzdižu kroz Kardaševljeve tipove civilizacije, prvo dostižući status tipa 1 a potom i status tipa 2. Planete su kolonizovane ali ne putem teraforma (izmene sastava tla i atmosfere) već proizvođenjem takvih bioloških oblika ljudskog bića koji bi najbolje odgovarali svakoj pojedinačnoj planeti koja se kolonizuje, kao i uslovima drukčijim od onih na našoj matičnoj planeti Zemlji. Ljudski intelekt će se “daunloudovati” na svaku novu planetu. Otkriće kompjutronijuma, obezbediće kompletnu digitalizaciju čovekovog uma. Ljudska egzistencija bi u tom slučaju, za sve one koji tako izaberu, sada u potpunosti mogla biti vantelesna.

25

Za 50 miliona godina…

Čovečanstvo, entitet koji bi se sada mogao opisati svojim intelektualnim a ne genetskim ili telesnim nasleđem, širi se kroz galaksiju dostigavši Tip 3 civilizacije.

Galaksija se kolonizuje sondama na solarni pogon koje u sebi nose pohranjenu digitalizovanu verziju Ljudskog intelekta. Kada konačno stignu do neke egzoplanete, pogodne za razvoj ljudskog oblika života, nano-sonde od hemijskih supstanci koje će naći na licu mesta stvaraće tela praktično ni iz čega, udahnjujući im ljudski um koji je kao “seme” bio očuvan u sondi.

Za 100 miliona godina…

Ne pronašavši nijedan drugi oblik inteligentnog života, “Ljudske vrste” počinju da razlažu gasne gigante u gotovo svakom zvezdanom sistemu, prikupljajući sve elemente teže od helijuma kako bi stvorili što više kompjutronijuma. Helijum se agregira u “mini-sunca”, održive mikro-supernove koje bi mogle da se iskoriste ukoliko se pojavi potreba za većim brojem kompjutronijuma – entiteta koji je smenio/nasledio čovekovo postojanje od krvi i mesa.

Novi elementi koriste se kako bi se proizveli tzv. “Matrjoška mozgovi” (MBrains) oko gotovo svake zvezde u galaksiji. Ovi mozgovi su ogromne kompjutronijumske “čaure” slojevito ugnježdene oko zvezda, pri čemu se iz unutrašnjih slojeva isisava energija namenjena onim procesorskim mozgovima smeštenim u spoljne orbite. Ovi neizmerno moćni i u svemu nenadmašni kompjuteri obavljaju zadatke brzinom od više sekstiliona jotaflopsa, sadržavajući u sebi netelesnu inteligenciju čitave ljudske vrste.

10

Za milijardu godina…

Ljudska inteligencija širi se kroz vidljivi Univerzum, stvarajući kompjutronske Matrjoška-mozgove oko gotovo svake zvezde u svakoj galaksiji. Ljudi više nemaju svoja tela od krvi i mesa – ona su digitalni entiteti koje je moguće preuzeti tj daunloudovati, i koji se nalaze unutar kompjutera veličine sunčevog sistema.

Sve zvezde koje poseduju 0.4 mase našeg Sunca se razlažu i “prepravljaju” kako bi postale zvezde male mase – crveni patuljci M-klase sa potencijalnim životnim vekom koji se meri trilionima godina. Ovakva privremena mera odlaže neumitni kraj “Zvezdonosne” (steliferne) ere.

Za 100 triliona godina…

Čitav Univerzum sada je sačinjen od kompjutronijuma i programabilne materije – Univerzum je, zapravo, samo čovečanstvo. Svaki delić materije i svaki kvantum energije upregnut je u aktivnosti ljudske misli obimne poput samog kosmosa. Kosmos je ljudski duh.

I dok svetla zvezda lagano ali neumitno trnu, “ljudska vrsta” odlazi ka novim izvorima energije. Hokingova radijacija nastala raspadom crnih rupa, i kosmička energija obezbeđuju energiju potrebnu za obradu informacija da bi se, najzad, pokrenulo programiranje Uma-po-sebi ka prostor-vremenskom kvantnom Univerzumu. Materija kosmosa lagano prerasta u Ljudski um.

Omega

Nakon nezamislivih kalpa i vremena koje je proteklo, tokom kojih je “čovečanstvo” osvojilo potpunu kontrolu nad svim zakonima fizike, ovaj gotovo bogu nalik Um odlučuje da je došlo vreme za pripremu „bekstva“ iz umirućeg Univerzuma, čiju je energiju „usisao“ čovek tj njegov surogat – kompjutronijum. Kvantnim tunelima on dopire do mirijada umnoženih, sestrinskih univerzuma – na kojima će biti moguće da se priča, istorija, vreme i evolucija ponove u svojoj beskonačnoj varijaciji, a mudrost i znanje približavaju beskraju.

Kosmički Singularitet, iz kojeg su proistekli vreme, prostor, materija i praktično sve što postoji – više nemaju značenja – baš kao što se izgubio i značaj dalje evolucije čoveka. Čovečanstvo postoji u vantelesnim entitetima koji, poput nomada, putuju kroz mirijade beskonačno brojnih Univerzuma.

Evropa, ponovo kao Rimsko carstvo

Čini se kao da je Evropska unija počela da se rastače. Zato se postavlja pitanje: ko njom treba da rukovodi kako bi ona bila spasena? Nemačka kancelarka Angela Merkel ima široku podršku, pa eto i konačnog odgovora na čuveno pitanje Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) upućenog članicama Zapadne alijanse: “Kada treba da pozovem Evropu, koji broj telefona da okrenem?” Međutim, ako taj broj telefona Evrope ima pozivni kod za Nemačku, Kisindžerov poziv bi danas preuzeo automat koji bi mu odgovorio: “Nein zu Allem” (“Nije ni za koga”).

Ovu frazu – “Nije ni za koga” – prvi je pomenuo Mario Draghi, predsednik Evropske centralne banke, koji ju je nedavno opisao kao “standardni nemački odgovor na sve ekonomske inicijative usmerene ka jačanju Evrope”. Klasičan slučaj je Merkelin veto na predlog premijera Italije Matea Rencija (Matteo Renzi) za program finansiranja izbeglica u Evropi, Severnoj Africi i Turskoj kroz emisije obveznica EU, efikasna i jeftina ideja koja je, takođe, uznapredovala zahvaljujući nekim od vodećih svetskih finansijera, a pre svih Džordža Sorosa (George Soros).

Merkelino očigledno pokazivanje nezainteresovanosti i odbijanje da čak i razmotri šire evropske interese – samo ukoliko oni ugrožavaju njen rejting na domaćem terenu – postala je stalna noćna mora za druge lidere Evropske Unije. Ovo odbijanje počiva ne samo na njenoj ekonomskoj i imigracionoj politici, već i na njenom maltretiranju Grčke, njenoj podršci subvencijama za ugalj, njenoj podršci nemačkim proizvođačima automobila u vezi sa CO2 emisijom dizel goriva, njenoj snishodljivosti prema Turskoj kada je u pitanju sloboda štampe u ovoj zemlji, njenom lošem stavu u odnosu na Sporazum iz Minska u vezi  sa Ukrajinom. Ukratko, Angela Merkel je učinila više štete Evropskoj Uniji nego bilo koji živi političar, uz stalno proklamovanje svoje strasti za “evropskim projektom.”

Ipak, gde se Evropska razočaranost  nemačkim vođstvom sada može preokrenuti u pozitivni trend? Očigledni kandidati neće ili nisu u stanju da preuzmu ulogu: Britanija je isključila samu sebe; Francuska je paralizovana do sledeće godine, za kada su zakazani predsednički izbori, a možda i nakon njih; a Španija čak ne može ni da formira vladu.

00

Tako je ostala samo još Italija, zemlja koja se – pošto je dominirala politikom i kulturom Evrope tokom najvećeg dela svoje istorije – sada tretira kao “periferna”. Ali, Italija nastavlja da igra svoju istorijsku ulogu izvora najboljih evropskih ideja i liderstva u politici, i, takođe, što najviše iznenađuje – u ekonomiji.

Najbolji primer za to je Mario Dragi, koji  je Evropsku centralnu banku (ECB) transformisao u najkreativniju, najdinamičniju i najpreduzetniju centralnu banku u svetu. Veoma zamašnim programom kvantitativnog popuštanja, koji je Mario Dragi progurao uprkos nemačkom protivljenju, spašen je evro – i pored zaobilaženja pravila zacrtanih Ugovorom iz Mastrihta kojim se zabranjuje monetizacija ili objedinjavanje nacionalnih dugova EU članica u jedan, evropski.

Prošlog meseca, Mario Draghi je postao prvi centralni bankar koji je ozbiljno shvatio ideju “helikopterskog novca” – sveže naštampanog  novca, namenjenog za potrošnju u domaćinstvima – stavljajući u direktnu distribuciju novonastali novac iz centralne banke ka stanovnicima evrozone. Lideri Nemačke su besno reagovali na ovaj njegov potez, praveći od Dragija metu nacionalističkih ličnih napada.

Ono što nije vidljivo već na prvi pogled jeste da je Italija, takođe vodila – i prednjačila – u mirnoj pobuni protiv pre-kejnzijanske ekonomije koju su vodile nemačka vlada i Evropska komisija. U savetima EU, i ponovo na sastanku Međunarodnog monetarnog fonda ovog meseca u Vašingtonu, Pjer Karlo Padoan (Pier Carlo Padoan), italijanski ministar finansija predstavio je fiskalni stimulus (tj. smanjenje poreza) bolje i koherentnije od bilo kog drugog EU lidera.

Što je još važnije, Padoan je počeo da sprovodi fiskalni stimulus rezanjem poreza i snažnim promovisanjem planova za sprovođenje javne potrošnje, uprkos Nemačkoj i Evropskoj komisiji koje zahtevaju dalje stezanje budžetskog kaiša. Kao rezultat ovih njegovih poteza, poverenje potrošača i preduzetnika u Italiji skočilo je na najviši nivo za poslednjih 15 godina, uslovi za kreditiranje su se poboljšali a Italija je jedina među G7 zemljama za koju MMF projektuje da će joj rast u 2016. biti veći nego tokom prošle 2015. godine (iako još uvek po jednoj neadekvatnoj stopi od jedan odsto).

Padoan je nedavno stvorio maštovito rešenje javno-privatnog partnerstva radi finansiranja dokapitalizacije, koja je tako očajnički potrebna italijanskim bankama. Tako je lansirao svoju inicijativu, ne čekajući odobrenje zvaničnika ECB i EU, koji su blokirali raniji plan za “loše banke” nastao pod pritiskom Nemačke. Finansijska tržišta odmah su nagradila Italiju za ovaj prkosni potez, pa je cena deonica najveće banke u zemlji, UniCredit, za tri dana skočila na 25%.

10Italijanski sve žilaviji otpor nemačkim ekonomskim dogmama nikako ne može biti neko veliko iznenađenje: Ova zemlja je patila od takoreći kontinuirane recesije još od ulaska u evrozonu. Osim toga, Padoan, koji je bio bivši glavni ekonomista OECD, jedini je ministar finansija iz G7 koji je obučeni profesionalac iz ekonomije. On razume bolje od bilo koga drugog kako su pogrešno vođena fiskalna i monetarna politika bile uzroci koji su ležali u osnovi  evropskog ekonomskog podbačaja, koji je u tako velikoj meri odgovoran za političke tenzije koje prete da unište EU.

Renesansa italijanskog samopouzdanja i liderstva može se posmatrati iz perspektive domaće i međunarodne politike. Mateo Renci je bio jedini evropski lider koji je udeo glasova svoje stranke uvećao na izborima za Evropski parlament 2014, a njegova dominacija u italijanskoj politici je u porastu. I dok populistička politika danas preti Nemačkoj, Francuskoj, Španiji i Britaniji, Italija je okrenula leđa Silviju Berluskoniju, a Renci je čak uspeo da iznudi podršku od lombardijske Severne lige, pa i pokreta Pet zvezdica. Kao rezultat toga, Italija je počela da sprovodi radničko-sindikalne, penzione i administrativne reforme koje su doskora bile nezamislive.

U oblasti spoljnih poslova i veza sa inostranstvom, takođe, Italija stiče sve veće samopouzdanje. Italijanski ministar spoljnih poslova Paolo Đentiloni (Paolo Gentiloni) sarađuje sa svojom prethodnicom, Federikom Mogerini (Federica Mogherini), sada visokom predstavnicom EU za spoljnu politiku, kako bi zajedno stvorili što pragmatičniju i što efikasniju evropsku politiku u cilju rešavanja libijske i izbegličke krize. I, što je možda najznačajnije, Italija predvodi napore za popravljanjem odnosa sa Rusijom nakon konfrontacije sa Ukrajinom, jačajući međusobnu saradnju za rešavanje krize u Siriji. Izgleda da će uskoro, početkom ovog leta, ova kampanja postepenog ukidanja sankcija EU protiv Rusije pokazati prve rezultate.

S obzirom na neuspehe nemačkog liderstva u Evropi i političkog vakuuma koji je nastao širom EU, odluka Italije da ojača svoj profil je zasigurno prava stvar. Kao što je Mateo Renci u jednom nedavnom intervjuu izjavio, “Nakon što sam dve godine samo slušao, sada sam progovorio”.

Ostaje da se vidi da li je Italija u stanju da okupi koaliciju ekonomski progresivnih i politički pragmatičnih zemalja kako bi prevazišle nemački konzervatizam i dogmatizam. Na ovaj ili onaj način, politička ekonomija Evrope će morati da se prilagodi novom tipu globalnog kapitalizma koji se ubrzano razvija od početka krize 2008. godine. Uz malo sreće, novom vrstom dovitljivosti i spretnosti, italijanski će lideri možda i uspeti da izmanevrišu i “proigraju” zabludele nemačke dinosauruse, čija su zastarela pravila i doktrine  i povele EU ka istrebljenju.

Anatole Kaletsky

https://www.socialeurope.eu/2016/04/heading-towards-roman-europe/