Tag Archives: podatak

Kako pametni telefoni zaposedaju naše umove (2/2)

U jednoj studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eseks u Britaniji, 142 učesnika podeljeno je u parove, od kojih je zatraženo da privatno razgovaraju 10 minuta. Polovina ih je razgovarala sa svojim mobilnim telefonima u sobi, dok druga polovina nije imala svoje telefone. Ispitanici su zatim dobili testove afiniteta, poverenja i empatije. “Već i samo prisustvo mobilnih telefona”, rekli su 2013. istraživači u “Časopisu za društvene i lične odnose” (Journal of Social and Personal Relationships), “inhibiralo je tj zakočilo razvoj međuljudske bliskosti i poverenja“, pritom smanjujući “stepen do kojeg su pojedinci osećali empatiju i razumevanje upućene iz pravca svojih partnera“. Nedostaci su bili najsnažniji upravo u trenucima kada se razgovaralo o “lično važnoj temi”. Rezultati eksperimenta potvrđeni su u narednoj studiji istraživača sa „Virginia Tech“ politehničkog univerziteta, objavljenoj 2016. godine u časopisu “Environment and Behavior”.

Dokazi da naši mobilni telefoni mogu da nam doslovce „uđu u glavu“ i zaposednu je takvom snagom više su nego uznemirujući. Oni sugerišu da su naše misli i osećanja u glavama daleko od toga da budu netaknuti, odeljeni i nezavisni, kao i da mogu biti iskrivljeni od strane spoljnih sila kojih čak i nismo svesni.

Naučnici već dugo znaju da je mozak ne samo sistem za razmišljanje već je i nadzorni sistem pomoću kojih „nadgledamo“ svet oko sebe. Njegova pažnja je okrenuta ka svakom objektu koji je nov, intrigantan ili na neki drugi način upečatljiv – ovakva mentalna reakcija se u psihološkom žargonu naziva “salience” (isturenost). Mediji i komunikacioni uređaji, od telefona do televizora, oduvek su se nalazili uvezani u ovaj naš instinkt. Bez obzira da li su uključeni ili isključeni, ovi uređaji održavaju neprekidno snabdevanje informacijama i iskustvima. Po svom konceptu i dizajnu, napravljeni su da privlače pažnju na način na koji prirodni predmeti to nikad nisu mogli.

Ali, ukoliko se samo osvrnemo na istorijat zavodljivosti medija, pametni telefon se izdvaja od svih ostalih. Mobilni uređaji su naprosto magnet za privlačenje svačije pažnje, za razliku od onoga čime su se naši umovi morali baviti pre no što su se pojavili. Zbog toga što je u telefon upakovano toliko oblika informacija i toliko korisnih i zabavnih funkcija, on dejstvuje na naše umove na način koji dr. Vord naziva “supernormalnim stimulansom“, i to onakvim koji je u stanju da “prigrabi” našu pažnju kad god je obuzeta okruženjem – što je, u stvari – neprestano. Zamislite kombinaciju poštanskog sandučića, novina, TV-a, radija, foto-albuma, javne biblioteke i burne žurke kojoj prisustvuju svi koje poznajete, a zatim ih sve „sabijete“ u jedan, mali, sjajni svetlucavi objekt. Upravo nam se na taj način oličava svaki pametni telefon. Stoga nije ni čudno što nismo u stanju da svoje misli odvojimo od ove spravice.

Ironija zavodljivosti pametnog telefona je u tome što su kvaliteti koje smatramo najprivlačnijim – njihova konstantna povezanost sa mrežom, brojnost njihovih aplikacija, njihov odziv na naše potrebe i prenosivost – upravo isti oni kvaliteti koji ovim spravama obezbeđuju tako silovit uticaj i dominaciju nad našim umovima. Proizvođači telefona kao što su Apple i Samsung i pisci aplikacija poput Fejsbuka i Gugla dizajniraju svoje proizvode na način koji nam sugeriše da na njih obraćamo što je moguće više pažnje tokom svakog sata kada smo u budnom stanju, a mi im se “zahvaljujemo” tako što svake godine kupujemo milione gadžeta i preuzimamo milijarde mobilnih aplikacija.

Pre četvrt veka, kada smo prvi put počeli da se priključujemo na internet, mi smo „kačenje na Mrežu“ prihvatali u dobroj veri da će nas Mreža učiniti pametnijima: Više informacija bi, po logici stvari, trebalo da proizvede oštrije rasuđivanje. Sada znamo da to nije tako jednostavno. Način na koji je jedan medijski uređaj osmišljen i korišćen vrši barem toliko uticaja na naše umove koliko to čine i informacije koje uređaj obezbeđuje.

Onoliko čudno koliko to može biti, ispada da se ljudsko znanje i razumevanje mogu – umanjiti tehnologijom, i to upravo zato što nam gadžeti omogućavaju lakši pristup onlajn skladištima podataka – što mobini uređaji, između ostalog, i jesu. U jednoj naučnoj studiji iz 2011. objavljenoj u magazin Sajens, tim istraživača na čelu sa psihologom Betsi Sperou (Batsy Sparrow) sa Univerziteta Kolumbija, i Danijelom Vegnerom, iskusnim harvardskim stručnjakom za oblast pamćenja, dali su grupi studenata volontera da pročitaju 40 kratkih, činjeničnih izjava (kao što su “Spejs šatl Kolumbija se februara 2003. raspao tokom ponovnog ulaska u atmosferu iznad Teksasa“), a oni bi te izjave potom kucali u računar. Polovini ispitanika rečeno je da će mašina sačuvati ono što su kucali; drugoj polovini ispitanika kazali su da će izjave odmah biti izbrisane.

Nakon toga, istraživači su od subjekata tražili da zapišu što više izjava kojih se mogu setiti. Oni koji su verovali da su činjenice zabeležene na računaru pokazali su daleko slabiju moć prisećanja na ono što je rečeno od onih koji su pretpostavili da činjenice neće biti uskladištene. Pretpostavka da će informacija biti dostupna u digitalnoj formi čini se da umanjuje mentalne napore koje ulažemo kako bismo nešto zapamtili. Istraživači su ovaj fenomen nazivali “Google efektom“, primetivši ujedno i njegove široke implikacije: “Pošto su internet-pretraživači za nas uvek dostupni, često ne možemo biti u stanju da osećamo kako je te informacije potrebno da „ukucamo i urežemo“ u sopstvenu memoriju – Kad nam zatreba bilo kakav podatak, umesto na sećanje oslanjamo se na mobilne uređaje i računare, gde ćemo ih potražiti.”

Sada – kada su naši telefoni postigli nepojmljivo lako prikupljanje informacija sa svetske računarske mreže – verovatno da će se naš mozak otarasiti još većeg dela svojih memorijskih sposobnosti zarad oslanjanja na „pamćenje“ koje nam na ugodan i lagodan način obezbeđuje svakovrsna tehnologija. Kada bi jedina stvar dovedena u rizik bilo to sećanje na proste činjenice, onda oslanjanje na mašine možda i ne bi bilo toliko bitno. Međutim, kako je filozof i pionir savremene psihologije Vilijam Džejms rekao na predavanju iz 1892. godine, “veština pamćenja je veština razmišljanja”. Jedino  informacijom pohranjenom i „urezanom“ u naše biološko pamćenje možemo tkati bogate intelektualne asocijacije, koja čine samu suštinu našeg ličnog znanja i podstiču nas na kritičko i konceptualno razmišljanje. Bez obzira koliko se informacija vrti oko nas, što je naša memorija oskudnija a pamćenje slabije,  to je oskudnije i razmišljanje, koje je neizbežno povezano s našim sećanjem.

Ova priča ima preokret. Ispostavlja se da nismo naročito dobri u razlikovanju znanja koje držimo u glavama od informacija koje nalazimo na našim telefonima ili računarima. Kao što su Vegner i Vord objasnili u članku Scientific American iz 2013. godine, potraživanje informacija putem uređaja često u nama izaziva nelagodnost nastalu zabludama naše inteligencije. Čini se da su “sopstveni mentalni kapaciteti” generisali informacije, a ne naši uređaji. “Dolazak ’doba informacija’ stvorio je generaciju čoveka koja smatra da zna više nego ikada ranije”, zaključili su naučnici, iako, u stvari “može biti da saznaju čak sve manje o svetu oko njih”.

Ovaj uvid baca svetlo na aktuelnu krizu generisanu lakovernošću našeg društva, u kojem ljudi prebrzo poklanjaju poverenje lažima, dok se poluistine šire putem društvenih medija od strane ruskih agenata i drugih štetnih činilaca. Ako je vaš telefon potkopao moć vaše razboritosti, poverovaćete u sve što vam se kaže.

Podaci su, kako je romanopisac i kritičar Sintija Ozik (Cynthia Ozick) jednom napisala, “sećanje bez istorije”. Njeno zapažanje ukazuje na problem nastao onda kada našim pametnim telefonima dozvolimo da komanduju našim mozgovima. Onda kada naše intelektualne i memorijske sposobnosti prenesemo na gadžet, žrtvovali smo našu sposobnost pretvaranja informacije u znanje. Dobijamo podatke, ali gubimo značenje. Nadgradnja naših gadžeta neće rešiti ovaj problem. Našem umu moramo dati više prostora za sopstveno razmišljanje i memorisanje. A to znači da je naš mozak konačno napravio distancu između nas i naših telefona.

Nicholas Carr, Wall Street Journal

Kratkoročnost planova kao dugoročna kočnica ekonomskog rasta

Erik Ris (Eric Ries), preduzetnik i autor knjige “Posrnuli startap“ (The Lean Startup) i drugih publikacija koje se tiču umeća poslovanja začeo je kompaniju čiji je cilj stvaranje – nove berze. Dugoročna berza će zadugo vremena zatvoriti novac investitora, što ulagače dovodi do razmišljanja o zaradi koju bi mogli da postignu i nakon sledećeg kvartala. Očigledno je da će ovaj nedostatak likvidnosti prouzrokovati da se akcije na novoj berzi prodaju s popustom, s obzirom da će investitori želeti kompenzaciju usled nemogućnosti da dobiju svoj novac u svakom trenutku kad požele. Kompanije bi, međutim, mogle biti spremne da prihvate niže cene akcija ukoliko im dođu u paketu s obećanjem da ih investitori neće šikanirati da se fokusiraju na kratkoročne ciljeve po cenu uništavanja budućnosti njihovih kompanija.

Finansijska inovacija Risa predstavlja najnoviji pokušaj da se konkretno i efikasno pozabavi problemom kratkoročnosti ciljeva u današnjoj korporativnoj Americi. Taj predmet nije dobio nimalo pažnje u prostorijama gde neki ljudi kreiraju  neke politike – možda i zato što, iz političke perspektive, to i nije baš neka „seksi“ tema. Sa leve strane, mnogo je onih koji su skeptični prema mišljenju da je više korporativnih ulaganja lek potreban današnjoj ekonomiji, birajući umesto toga usredsređivanje na redistributivno oporezivanje i nacionalizaciju zdravstvenog sistema; sa desne strane, pak, fokus je na smanjenju poreza i državne regulacije. Iako je ideja o „finom podešavanju“ kapitalizma kako bi on bolje funkcionisao možda deluje zastarelo, ipak bi ona i dalje mogla biti važan deo zagonetke za povećavanje ekonomskog rasta. Bilo da ste na desnoj ili levoj strani – brži privredni rast je nešto što bi svima trebalo.

Kratkoročnost – i kratkotrajnost ulagačkih ciljeva- može značiti usporavanje ekonomskog rasta zadržavanjem korporativnih investicija. Kada preduzeća investiraju, ekonomija raste. Velike investicije, međutim, smanjuju kratkoročne zarade i poseduju značajnu neizvesnost sopstvene isplativosti. Ako su rukovodioci javno listiranih preduzeća kompenzovani na osnovu kvartalne zarade, potreban je samo mali podsticaj kako bi se napravila velika, skupa i rizična investicija u budućnosti – a to znači malo podsticaja za rast. Zato je zabrinjavajuće što mnoge kompanije sede na velikim gomilama gotovine, umesto da je ulažu.

Da li je kratkoročnost glavni činilac? U junu je pisac ovih redaka izveštavao o istraživackom radu Stivena Kaplana sa Univerziteta u Čikagu (Butova poslovna škola), rekavši da pretnja kratkoročnosti nije nepostojeća, niti je pak preuveličana. On je, međutim, takođe utvrdio da razlozi koje Kaplan daje predstavljaju ozbiljnu opomenu – ili su, u protivnom, upitne relevantnosti.

Druga istraživanja pokazala su važne dokaze o negativnostima kratkoročnih ciljeva Dokument iz 2010. koju je uradilo nekoliko ekonomista – John Asker, Joan Farre-Mensa i Alexander Ljungkvist – je utvrdio da kompanije koje se nalaze u međusobno bliskoj poziciji imaju tendenciju da investiraju više od sličnih javno listiranih kompanija koje se kotiraju na berzi, a takođe imaju tendenciju bržeg odgovora na nove investicione prilike. Jedna studija Rudigera Falenbraha (Rudiger Fahlenbrach) iz 2007. je utvrdila da kompanije koje vode izvršni direktori – osnivači imaju tendenciju da ulažu više kako u kapitalne proizvode, tako i u R&D (istraživanje i razvoj) – ulaganja koja su dugoročno nagrađena višim cenama akcija na (klasičnim) berzama.

Dokazi o mogućoj štetnosti potere za kratkoročnim profitom i shodno njemu kratkoročnim poslovnim planiranjem su od 2007. do danas nastavili da se gomilaju. Studija Šaja Bernstina (Shai bernstein) sa univerziteta Stenford iz 2014. godine zaključuje da u trnutku kada kompanije izađu u javnost i podlegnu pritisku investitora za brzim rezultatima i povraćajem novca, njihovi najbolji pronalazači i inovatori imaju tendenciju da napuste firmu, dok oni koji ostanu u njoj proizvode manje patenata ključnih za bolje poslovanje a time i konkurentnost. Iako je patentiranje loša mera inovacija na nivou čitavog sektora (pošto patenti jedne kompanije mogu ometati inovacije od strane drugih kompanija), ovo je dobar pokazatelj napora koje kompanija ukaže u sopstvena istraživanja. Bernstinov rad takođe pokazuje da, kada kompanije izađu na berzu, manje svojih resursa ulažu u „dalekovide“ tj dugoročne investicije – a to znači manje para za istraživanje i razvoj.

U međuvremenu, ekonomisti Herman Hiterez (German Gutierrez) i Tomas Filipon (Thomas Philippon) nedavno su objavili studiju koja je rezultat njihovog istraživanja o uzrocima niskih poslovnih investicija. Oni smatraju da što je više javno listiranih preduzeća u vlasništvu institucionalnih investitora, to je manje onih koje imaju tendenciju da investiraju.

To može biti zato što se diversifikacija institucionalnih investitora ponaša kao forma monopolske moći, kako su tvrdili drugi istraživači. Pored niskih investicija, monopolska moć bi, u teoriji, treba da dovede do većeg profita i viših cena deonica. A pošto su Asker i kolege s kojima je radio studiju, kao drugi istraživači pokazali da privatne kompanije – koje pasivni investitori gotovo i ne poseduju – nadmašuju one kompanije koje su javno listirane, čini se kako je malo verovatno da je u ovom slučaju moć monopola jedino objašnjenje. Giterez i Filipon tvrde da iako institucionalna ulaganja suzbijaju konkurenciju, ona takođe čine kompanije ranjivijima na kratkoročne pritiske, jer se više fokusiraju na kvartalne zarade.

Dakle, iako je potrebno uraditi više istraživanja, nagomilavaju se dokazi da je kratkoročnost profitnog prinosa i finansijskih ciljeva pojam ono što oštećuje američke javno listirane kompanije. Ovo, zauzvrat, može dovesti do toga da više kompanija zaželi da se delistira i samim tim vrati privatnom poslovanju ili da izbegne javno objavljivanje svojih poslovnih podataka, što umanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele bogatstvo koje te kompanije stvaraju. A to može zauzdati one kompanije koje su ostale javno listirane, podstičući ih da kod sebe drže gotovinu umesto da se šire i zapošljavaju više radnika.

Dakle, iako treba sprovesti još istraživanja, dokazi se nagomilavaju da kratkoročni pojam povređuje javna preduzeća u SAD. To zauzvrat može dovesti do toga da više kompanija odstrani i da se vrati privatnim ili da izbjegne javno objavljivanje , što smanjuje broj Amerikanaca koji su u stanju da dele u bogatstvu koje te kompanije stvaraju. I to može biti zadržavanje onih kompanija koje su ostale javno, podstičući ih da drže gotovinu umesto da šire i zapošljavaju više radnika.

Zato su eksperimenti poput Risovog – stvoriti berzu isključivo za kompanije koje, bafetovski, dugoročno ulažu – važni i korisni. Ako strpljivost u održavanju vlasništva nad firmom zaista pruža koristi koje prevazilaze ono što današnja javna tržišta nude, onda Risova berza firmi s dugoročnom investirorskom pozicijom ili nešto slično tome treba da prosperiraju… i to barem na duži rok.

Blumberg

Ko sve poseduje vaše lice?

Kompanije za oglašavanje, tehnološki giganti, sakupljači podataka – kao i savezna vlada, kako se ispostavilo.

Mašinama su potrebni snimci ljudskih lica kako bi naučile kako da prepoznaju pojedinačne osobe, donosi magazin The Atlantic.

Ovo je razlog zašto kompjuterski naučnici u svojim istraživanjima često koriste lica holivudskih ličnosti. Tom Henks se, na primer, nalazi na brojnim javno dostupnim fotografijama pa je prilično lako izgraditi “Henksovu bazu podataka” za potrebe algoritamske obuke mašina.

U zavisnosti od potreba istraživača, postoje mnoge druge dostupne baze podataka ljudskih lica – neke od njih sadrže desetine hiljada slika. Ove zbirke lica izrađene su na osnovu javne evidencije, kao što su raznovrsne fotografije za dokumenta, snimci s nadzornih kamera, fotosi iz vesti, Google slike kao i one sa univerzitetskih studija obrazovnih institucija.

Sasvim je moguće da se i vaše lice nalazi u nekoj od ovih baza podataka (ne postoji način da se sa sigurnošću tvrdi da se ono u njima ne nalazi).

Vaše lice pripada vama; ono je bitna odlika vašeg identiteta. Ali ono je, takođe, samo jedna data-tačka koja čeka da bude prikupljena. U vreme kada su kamere za nadzor sveprisutne, a prikupljanje podataka pojedinaca obavlja u gotovo svakoj transakciji koju učinite, naša lica postaju sve primamljivija za posezanje od strane neznanaca.

Brokeri podataka već kupuju i prodaju detaljne profile koji opisuju ko ste vi. Oni prate javne evidencije vaših prikaza i vaše ponašanje na mreži, kako bi pronikli u vaše godine, pol, vaš odnos, status, tačne lokacije na poslu i kod kuće, koliko novca zarađujete, u kojim supermarketima kupujete, i tako dalje i tako dalje… Stoga je sasvim razumno da se zapitamo: kako te kompanije prikupljaju i koriste slike na kojima je vaše lice?

Facebook već koristi softver za prepoznavanje lica osoba koje su na fotografijama. Eplova nova aplikacija, “Clips”, prepoznaje pojedinačna lica u video snimcima. poznata aplikacija Snap ima filter za autoportrete koji radi na mapiranju detaljnih tačaka na licu pojedinačnih korisnika (Snap na svom sajtu kaže da ta tehnologija ne preuzima bilo kakav dodatni “preširoki” korak u prepoznavanju lica koje mapira). Ovo je slično načinu na koji funkcioniše softver kineske startup firme Face++ . Njen softver mapira desetine tačaka na licu osobe, a zatim prikupljene podatke čuva.

Ideja je da biste mogli da koristite sisteme za prepoznavanje lica kako biste bez ključa ulazili, recimo, u poslovne objekte i stambene komplekse. Đje Tang (Jie Tang), vanredni profesor na Univerzitetu Cingšua (Tsinghua) je za MIT Technology Review opisao način na koji koristi otisak svojeg lica kako bi platio neke stvari – recimo obroke i jela u restoranima: “Ne samo da na ovaj način vršim plaćanja, kaže on, već je i osoblje u nekim kafićima sada upozoreno od strane sistema za prepoznavanje lica svaki put kada ušetam u neki lokal” – a onda ga pozdravljaju po imenu.

Onda je i razumljivo da ovakva tehnologija doživljava neverovatno brz napredak, oni su postali hrana za neke teorije zavere – poput one neosnovane tvrdnje da Snap gradi tajnu bazu podataka za prepoznavanje lica sa fotografijama ljudi koji koriste njegovu svetski popularnu aplikaciju, Snapchat.

Ovakve zavere, međutim, nisu tako čudne kakvim se na prvi pogled čine. Stručnjaci su već decenijama upozoravali na sisteme za prepoznavanje lica. Najnovija sredstva za prepoznavanje lica koje ima F.B.I. daje ovoj agenciji mogućnost da skenira milione fotografija običnih Amerikanaca. “Da bude jasno, ovo je baza – ili mreža baza podataka – koja obuhvata pre svega one američke građane koji poštuju zakon i nisu u sukobu s njim”, rekao je pre nedelju dana  republikanski kongresmen iz Jute, Džejson Čafec (Jason Chaffetz), pred američkim Komitetom za nadzor i reformsku raspravu. “Osamdeset odsto fotografija u F.B.I. mreži za prepoznavanje lica nisu u sukobu sa zakonom, a u datoteku se unose isključivo ne-kriminalna lica.” F.B.I. je u stanju da pristupi slikama iz vozačkih dozvola u najmanje 18 zemalja, kao i milionima fotografija pravljenim za dokumenta.

“Većina ljudi nema pojma da se ovakvo šta uopšte dešava”, rekao je Alvaro Bedoja (Alvaro Bedoya), izvršni direktor Centra za privatnost i tehnologiju pri Pravnom univerzitetu Džordžtaun tokom svog svedočenja na ročištu. “Najnovija generacija ove vrste tehnologije će omogućiti sprovođenje zakona kojim bi se obezbedilo skeniranje lica svakog muškarca, žene i deteta koje prođe ispred kamera za ulični nadzor… Postavlja se jedno veoma logično pitanje: da li imate pravo da hodate ulicom a da vaša vlada ne vrši tajno skeniranje vašeg lica? Da li je uopšte dobra ideja da neka država i njena vlada u svojim rukama ima toliku moć, a sa tako malim brojem ograničenja?”

Tačnost, pouzdanost i preciznost sistema kojeg koristi Federalni istražni biro Sjedinjenih Država takođe je predmet rasprave. Prema kongresmenu Čafecu, otprilike jedan od sedam pretresa koje pravi FBI sistem izradi listu potpuno nevinih kandidata, iako je stvarna meta zaista bila u njihovoj bazi podataka. A Prema izveštaju iz Kancelarije za odgovorno postupanje, koja funkcioniše u okviru američke vlade, F.B.I. ne prati svoju stopu lažno pozitivnih osoba, čime se potcrtava jedan od najvećih problematičnih scenarija, naime, da tehnologija za prepoznavanje lica može stvoriti velike probleme. “Jedna je stvar ukoliko bi ova tehnologija za prepoznavanje lica bila savršena, ili skoro savršena”, rekao je Čafec, “ali je tako očigledno da ona to nije.”

“Jedan ovako nepouzdani sistem, dakle, obuhvata i u razmatranje uzima osobe koje nisu počinile bilo kakav zločin”, rekla je Dženifer Linč (Jennifer Lynch), advokat pri Electronic Frontier Foundation, u svom svedočenju tokom sudske rasprave”, a taj sistem će prebaciti teret na nevino optužene, kako bi pokazao da oni nisu ti za koje sistem kaže da jesu. Ova pretnja će nesrazmerno uticati na ljude drukčije boje kože. Sistem i tehnologija za prepoznavanje lica bira pogrešnog Afroamerikanaca i osobe iz etničkih manjina po znatno višim stopama od belaca.”

 

Adrienne Lafrance, The Atlantic  24. 03. 2017.

Hoće li Amazon napraviti revoluciju u špediciji?

00

Amazon je za potrošače otpremanje roba učinio jednostavnim: samo izaberite željeni datum isporuke za svoje dragocenosti i kliknite. Za proizvođače koji treba da vam te proizvode isporuče, međutim, špedicija ostaje problematičan, neefikasan, tvrdoglavo analogni posao. Vaš “jedan klik” često se pretvara u više telefonskih poziva, e-mailova, faksova i naramke papirologije – koje koordiniraju dobro obučeni i dobro umreženi profesionalci, piše Adam Minter za portal Bloomberg.

Dakle, Amazon, koji se ponosi time što razara stare načine poslovanja, sada traži način da transformiše brodski prevoz, jer ima maloprodajnu industriju. Između oktobra i januara, organizovao je otpremu najmanje 150 kontejnera robe iz Kine u SAD. To je beskonačno mali deo u odnosu na milione kontejnera koji plove između dve zemlje svake godine. Ali Amazon je tek počeo – i nije sam. Prošlog meseca, Alibaba je počeo da rezerviše prostor za svoje dobavljače na Maersk kontejnerskim brodovima, pridružujući se rastućem talasu e-commerce kompanija koje žele da unesu veću efikasnost i transparentnost u isporuke tereta i pošiljki – poslu vrednom $160 milijardi dolara.

Amazonov interes za zakučasti svet špedicije datira iz 2012. godine, kada je kompanija sa sedištem u Sijetlu prva dozvolila kineskim dobavljačima da prodaju robu na Amazonovim onlajn platformama. Prodavci mogu ili da robu isporučuju direktno kupcima ili Amazonu, koji ih zatim pakuje i isporučuje u njihovo ime. Već 62 odsto kineskih e-trgovaca na malo prodaje na Amazon platformi. Organizovanje špedicije na jednostavniji način – i, nadajmo se, jeftiniji – bi u teoriji Amazon učinio atraktivnijom platformom za ove kompanije nego, recimo, Alibabu ili eBay.

03

U ovom trenutku, nema ničeg što bi se moglo nazvati lakim u vezi za špedicijom, barem ne za mala i srednja preduzeća koja prodaju svoju robu na Amazonu. Veliki proizvođači opreme i drugi veliki proizvođači imaju količine koje im omogućavaju da ispregovaraju dobru cenu za špediciju. Svi ostali moraju da angažuju usluge špeditera. Uloga špeditera je sveobuhvatna. Posao podrazumeva pregovaranje o najboljoj ceni i najefikasnije korišćenje više vidova transporta, uključujući i kamione, železnicu i prekookeanske brodove. Špediter mora da pripremi svu prateću dokumentaciju, uključujući i carinsku dokumentaciju. Kada se pojavi problem – na primer, kada je kontejner zadržan u luci – od špeditera se očekuje da imaju dugogodišnje veze potrebne da kontejnere ponovo pokrenu.

Dostava robe kupcima dugo se opirala automatizaciji; nema lakog načina da se automatski ponove odnosi sa brodskim kompanijama i  lučkim otpravnicima. Ali to ne menja činjenicu da je špedicija netransparentna i veoma neefikasna. Na primer, sposobnost špeditera da utvrde najbolje cene i brzinu slanja je često ograničena na poslovični (i ponekad stvarni) adresar. Online portali gde proizvođači mogu da prate svoje pošiljke su uglavnom nepoznati. Zaustavite se pored jednog od mnogih špeditera koji nude svoje usluge u lučkom gradu kao što je Šenžen i skoro sigurno ćete čuti brujanje faks mašina.

Amazon misli da tehnologija može da eliminiše mnoge od ovih neefikasnosti. Na primer, određivanje najbrže i najefikasnije isporuke je pitanje prikupljanja podataka i analitike – dve stvari koje Amazon radi veoma dobro (i manje startup firme to već rade uspešno). Amazonova veličina i obim podataka trebalo bi da omoguće kompaniji da kupi mnogo više kontejnera i bolje koordinira njihovu isporuku  nego što bi to mogao da uradi bilo koji špediter.

05

Efikasnija logistika će takođe pomoći Amazonu da smanji razne troškove transakcija, uključujući i naknade za rezervacije i različite podneske za državne institucije. I, na kraju, Amazon, možda više nego bilo koja druga kompanija ima sposobnost da stvori one-stop, one-click portal za špediciju koji će u velikoj meri olakšati posao proizvođačima, i omogućiti im da lakše prate svoje pošiljke. To je značajna komparativna prednost. Na kraju, Amazon može da ponudi uslugu bilo kojeg proizvođača, čak i onih koji prodaju na svojim platformama.

Zaista, za kompanije kao što su Amazon i Alibaba – čiji one-touch servis pomaže kineskim proizvođačima da organizuju avio-prevoz i carinjenje od 2010. godine – špedicija predstavlja sporedan posao koji im pomaže da prošire svoj doseg još dublje u globalni lanac snabdevanja. Ali kako njihovi napori počinju da dižu industriju iz mračnog doba,  tako bi i tehnologija trebalo da učini proces isporuke jeftinijim i dostupnijim većem broju kompanija nego ikada ranije. To je dobra vest za potrošače i globalizaciju ekonomije kojoj bi koristio svež vetar u jedra.

Adam Minter, Bloomberg

 

Multinacionalke: sinonim za kompanije u nevolji

Preporod i izlečenje svetske ekonomije i privrede nisu ni na vidiku a globalne američke firme postale su iznenađujuće ranjive; stoga su, daleko pre Trampovog upozorenja da vrate svoje poslovanje u Ameriku, počele da pakuju kofere i vraćaju se kući. Jer, nije u pitanju samo “nepravda” jer ne plaćaju poreze američkim vlastima; na pakovanje su ih primorale lokalne kompanije koje su postale sve jače, rafiniranije i konkurentnije. Oni se vraćaju kući ne zato što im Tramp to “naređuje”, već zato što su njihovi poslovi sve neuspešniji a profiti sve tanji, piše londonski The Economist.

Među brojnim stvarima koje Donald Tramp ne voli jesu – velike globalne firme. Bezlične i raskorenjene, optužuju ih za izazivanje “pokolja” običnih Amerikanaca, naime, zbog izmeštanja radnih mesta i fabrika u inostranstvo. Njegov odgovor na ofšor poslovanje je: zauzdati ovakve maroderske kompanije. Nižim porezima keš treba vratiti u zemlju, kaže on, dok bi carinske takse trebalo da američke proizvođače osujeti u formiranju prekograničnog lanca snabdevanja američkog tržišta proizvodima koje su proizveli u ofšor (neoporezovanim) zonama. Takođe, sadašnje trgovinske dilove trebalo bi propisima drukčije regulisati. Da bi izbegli kazneni tretman, “sve što treba da urade je da ostanu (u zemlji)”, poručio je ove nedelje američkim poslovnim bosovima.

Takođe je neobičan Trampov agresivno protekcionistički ton. Ali, on u mnogo čemu kaska iza aktuelnog trenutka. Multinacionalne kompanije, svojevrsni posrednici koji stoje iza globalne integracije, otpočele su svoje povlačenje dobrano pre populističke „pobune“ iz 2016. godine. Njihove finansijske performanse toliko su se strmoglavile nadole da više ne uspevaju da nadmaše lokalne firme. Mnogi su iscrpli svoje sposobnosti da umanje troškove i poreze kao i da nadigraju svoj lokalne konkurente. Trampovi bočni napadi upereni su ka (multinacionalnim) preduzećima, koja su iznenađujuće ranjiva i, u mnogim slučajevima, već su odavno počela da se pakuju i idu kući. Uticaj ovih dešavanja na globalnu trgovinu biće dubok.

05

Kraj arbitraže

Multinacionalne kompanije (one čiji se veliki deo poslovanja odvija van njihove kuće i regiona, obavljajući ga u inostranstvu) zapošljavaju samo jednog u 50 svetskih radnika. Ipak, i ova cifra nešto znači i pokazuje. Nekoliko hiljada firmi utiče na ono što milijarde ljudi gleda, jede i nosi. IBM, Mekdonalds, Ford, H&M, Infosys, Lenovo i Honda su odavno reper za menadžere. Oni koordiniraju lance snabdevanja koji čine preko 50% ukupne svetske trgovine. Multinacionalke čine trećinu vrednosti svetskih berzi i vlasnici su lavovskog udela nad svojom intelektualnom svojinom: od donjeg rublja, preko softvera za virtuelnu realnost, do lekova protiv dijabetesa.

Globalne korporacije doživele su svoj bum početkom 1990-ih, u trenutku kada su Kina i bivši sovjetski blok počeli da se otvaraju a Evropa da se integriše. Investitorima se tada dopadala ekonomija koju su globalne kompanije vodile, pre svega njihov veliki obim i efikasnost. Umesto da rade kao svojevrsni „nacionalni feudi“, globalne firme počele su da razdvajaju i usitnjavaju svoje funkcije i delatnosti. Kineska fabrika može da koristi alat iz Nemačke, da ima vlasnike koji su u Sjedinjenim Američkim Državama, da plaćaju porez u Luksemburgu i prodaju svoju robu i usluge u Japanu. Vlade bogatih zemalja sveta priželjkivale su da njihovi nacionalni poslovni šampioni potuku i „ostatak“ planete. Vlade zemalja čije su privrede doživljavale brzu ekspanziju  pozdravile su dolazak poslova za nove radnike, izvoznu orijentaciju i tehnologije koje su globalne kompanije donele sa sobom. Bilo je to zlatno doba.

Esencijalni zahtev koji je uslovljavao porast globalnih firmi bio je sadržan u njihovom zahtevu da i u inostranstvu budu superiorne mašine za pravljenje novca. Potvrda ovoga nalazi se u stalnom osipanju poslovanja (videti brifing). U proteklih pet godina, profit multinacionalnih kompanija pao je za 25%. Povrat na kapital pao je na najniži nivo u protekle dve decenije. Jak dolar i niske cene nafte delimično mogu objasniti ovaj pad. Superzvezde tehnoloških industrija i firme sa jakim brendovima i dalje posluju uspešno.

Ali, nelagodnost je preširoko i predugo rasprostranjena da bi se u trenu mogla tek tako odbaciti. Oko 40% svih multinacionalnih kompanija ima sporiji rast i manji povrat kapitala od lokalnih firmi koje rade u domaćem dovrištu. Kraće rečeno – gosti počinju da gube, dok domaći počinju da vode.

03

Udeo multinacionalki u globalnom profitu pao je sa 35%, koliki je bio pre jedne decenije, na današnjih 30%. Za mnoge industrijske, finansijske i proizvodne grane, za proizvodnju, za oblast prirodnih resursa, medije i telekomunikacione kompanije, globalna dostupnost širom planete postala je teret, a ne prednost.

To je zato što se, nakon 30 godina arbitraže*, ovaj „lansirni prozor“ zatvara. Poreski računi firmi bili su na najnižem mogućem nivou, a sada poreske stope rastu; fabričkim radnicima u Kini plate rastu. Lokalne firme  postale su daleko sofisticiranije. One mogu da „pozajme“, prekopiraju ili izmeste/uvezu inovacije globalnih firmi bez troškova za skupe kancelarije izgradnju fabrika u inostranstvu. Od američkog frekinga (dobijanja nafte iz škriljaca) do brazilskog bankarstva, od kineske e-trgovine do indijskih telekomunikacija – kompanije na samom vrhu su one koje posluju lokalno, a ne globalno.

(arbitraža*: istovremena kupovina i prodaja vrednosnih papira, valute ili robe na različitim tržištima ili u izvedenim oblicima, kako bi se iskoristile različite cene za istu robu/uslugu/imovinu)

Promene političkog pejzaža industrijskim gigantima čak više otežava stvari nego ostalim igračima. Tramp je najnovija i najoštrija manifestacija aktuelne i globalne promene: ugrabiti više novca nego što su to u stanju multinacionalne kompanije. Kina od globalnih firmi ne želi više samo odavno prisutne globalne lance snabdevanja/prodaje, već i njihove intelektualno najnaprednije aktivnosti, kao što su istraživanje i razvoj (R&D). Evropa i Amerika su se prošle godine borile oko toga ko bi trebalo da dobije $13 milijardi dolara, koliki je porez koji Apple i Pfizer plaćaju na godišnjem nivou. Od Nemačke, pa sve do Indonezije – posvuda su zavladali sve strožiji zakoni koji se tiču preuzimanja, trustova i (neovlašćenog) korišćenja podataka.

Trampov dolazak samo će ubrzati jedan „krvavi“ proces restrukturiranja. Mnoge firme su, naprosto, prevelike: One će biti primorane da smanje svoja carstva. Drugi, pak, puštaaju još dublje svoje korene na tržištima gde posluju. General Electric i Siemens ‘lokalizovali’ su lanac snabdevanja, proizvodnje, radnih mesta i poreza u regionalne ili nacionalne jedinice. Druga strategija je da postanu “neopipljive”. Poslovne zvezde Silicijumske doline, od Ubera do Gugla, i dalje se šire svetom. Firme za brzu hranu i hotelski lanci prelaze sa „šamaranja hamburgera i prenoćišta“ na franšizno poslovanje: počinju da prodaju prava za brendiranje. Ali, takve virtuelne multinacionalke posebno su osetljive na populizam jer stvaraju malo direktnih radnih mesta, plaćaju mali porez i nisu zaštićeni trgovinskim pravilima i zakonima koji važe isključivo za sektor fizičke robe, a ne one virtuelne.

02

Preuzimanje kontrole

Povlačenja globalnih firmi pružiće političarima osećaj bolje kontrole nad kompanijama koje obećavaju da će se povinovati njihovim zapovestima. Ali, neće svaka zemlja moći da u istoj multinacionalki dobije veći udeo u proizvodnji, broju radnih mesta i porezima. A prebrzo izjednačavanje dominantnih oblika poslovanja u poslednjih 20 godina može biti jedna izuzetno haotična stvar. Mnoge zemlje sa trgovinskim deficitom (uključujući, kako nova britanska vlada naziva svoju zemlju, “Globalnu Britaniju“) oslanja se na protok kapitala koji im pritiče iz multinacionalnih kompanija. Ukoliko profiti firmi budu i dalje padali, vrednost na berzi će im verovatno pasti.

Šta se događa kada je reč o biračima i potrošačima?

Pa, svi oni redom kuckaju po ekranima, nose odeću i čuvaju zdravlje koristeći proizvode firmi koje su im odbojne jer su nemoralne, izrabljivačke i drže se po strani. Zlatno doba globalnih firmi bilo je takođe i zlatno doba za izbor i efikasnost potrošača. Njihova propast može učiniti da svet izgleda pravedniji. Ipak, povlačenje multinacionalnih kompanija i povratak „domu svome“ ne može vratiti i sve izgubljene poslove koje su im Tramp i njemu slični obećavali. A to će značiti rast cena, što automatski umanjuje konkurenciju i usporava inovacije koje su suština konkurentnosti svakog, pa i američkog, proizvoda. Vremenom, milioni malih preduzeća koja svoju trgovinu i posao obavljaju preko nacionalnih granica moći će da zamene velike firme kao prenosioce ideja i kapitala. Njihova je težina, međutim, mala. Pa ipak, ima još onih koji će se sa žaljenjem evocirati na doba kada su globalne kompanije vladale svetom biznisa, žaleći zbog njihovog odlaska.

The Economist (štampano izdanje, rubrika Leaders, Retreat 28jan) 

 

Minimizacija podataka i startup firme: nova pravila zaštite privatnosti

09

Šta je minimizacija prikupljenih podataka? Šta je integrisana zaštita privatnosti? Kako i kada možemo očekivati konkretniju upotrebu svog prava na zaborav i brisanje podataka sa interneta i društvenih mreža? Kako su osmišljena nova pravila, procedure i načini prikupljanja privatnih podataka i kada ona stupaju na snagu? Nejtan Kinč za portal TechCrunch pobliže objašnjava ove pojmove.

Napomenimo da su “podaci” i “minimizacija” pojmovi koji se retko koriste u istoj rečenici, a danas predstavljaju jednu od ključnih pravila produkt-dizajna koje moramo primeniti ukoliko želimo da izradimo proizvode koji imaju vrednost, smisao i angažovanost, a sa ciljem služenja čoveku i njegovim potrebama.

Možda ste pomalo zbunjeni i niste sigurni da znate o čemu je reč. Pa ipak, ovo je goruća tema u strukturama evropske administracije.

Ako živite u Evropi a niste živeli pod kamenom već među ljudima, onda ste nesumnjivo svesni Opšte uredbe o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation, GDPR) koja stupa na snagu 2018. godine. Ova uredba tiče se Integrisane zaštite privatnosti i podataka, ili kraće u našoj terminologiji IZP (Privacy by design), minimizacije privatnih podataka u javnosti (data minimization MP), i pravo da se bude zaboravljen (ili pravo na brisanje ličnih podataka sa Svetske računarske mreže). I da, organizacije i subjekti moraće ih se pridržavati.

01

Ako ste u Australiji, sada možete biti svesni Izveštaja australijske komisije o dostupnosti podataka. Ukratko, “Comprehensive Right” Komisija (komisija za Opšte pravo) želi da korisnici interneta i mobilnih komunikacija dobiju sredstva, način i mogućnosti da:

• Imaju kontrolu nad svim javnim informacijama o njima, da, ukoliko je to potrebno, zahtevaju njihove izmene ili ispravke kao i da budu obavešteni o objavljivanju istih od strane trećih lica;

• Obezbede prava da pod nekim okolnostima budu izuzeti od prikupljanja ličnih podataka koje vrši neka treća strana;

• Zadobiju dodatna prava na jasan uvid u podatke koje o njima prikupljaju softveri i računari kao i na potpuni zapis-listing onoga što su ove o njima prikupile, u potpunosti isti kao što ga o njima poseduje treća strana.

• Možete se nalaziti bilo gde; u Aziji, na Bliskom Istoku, Africi ili u Sjedinjenim Američkim Državama. U tom slučaju, nemojmo ostati zaglavljeni u procesu razvoja regulatornih uslova koji podržavaju IZP i bacimo pogled na nekoliko ključnih statističkih podataka:

• Više od 400 miliona ljudi ima instaliran blokator oglasa (BO ad blocker).

• Kada je u pitanju korišćenje njihovih podataka, 80 odsto ljudi na globalnom nivou izjasnilo se da ne veruje kompanijama koje te podatke koriste.

• Trideset posto prihoda preduzeća ugroženo je usled lošeg kvaliteta podataka (da, ljudi lažu o tome ko su i šta su dok popunjavaju razne vrste onlajn upitnika)

• Prisustvujemo zahutalom razvoju čitavog ekosistema za Usluge kontrole ličnih informacija (Personal Information Services Management, PIMS)

• Trilioni dolara troše se na razvoj mehanizama kontrole zaštitu privatnosti – ali, nažalost, i na sisteme za pristup istima

18Privatnost naših podataka suočava se sa egzistencijalnom pretnjom. Sopstvenim stavovima ili ponašanjem, ili kroz proces razvoja propisa o privatnosti podataka, mi smo nekim ljudima i kompanijama obezbedili sredstvo za uvid u naše lične podatke, mogućnost za upliv u naš sve detaljnije i sve bolje iznijansirani digitalni identitet.

Danas, lični podaci više nisu tek hrpa nabacanih podataka koji tako nagomilani leže u bilansima i završnim računima velikih organizacija i sistema. Oni su veoma brzo postali preimućstvo u rukama imalaca tih podataka (treća strana), obezbeđujući im uvid u konkretnu osobu na koju se ti podaci odnose.

To znači da su organizacije/kompanije/treća lica tek samo privremeni čuvar i imalac podataka o “korisniku” (zapravo, o ljudskom biću koje ima pravo na privatnost i njegovu zaštitu). Ovaj pomak sa “korisnika” na “građanina” ili “ljudsko biće”obezbedio je i pomak ka promenama načina na koji tražimo, pohranjujemo ili koristimo lične podatke – a to podrazumeva obrazac našeg ponašanja, heuristiku, i najbolje prakse koje treba razvijati.

Razmislimo o tome ovako; kada se susretnete nekoga ne u virtuelnom već u stvarnom svetu koji vas okružuje,  da li biste bili u stanju da toj osobi odate sve svoje tajne? Da li biste toj konkretnoj ali vama u svakom slučaju nepoznatoj osobi pokazali vaš pasoš ili vozačku dozvolu – omogućavajući joj da ove vaše fotografije s ličnih dokumenata sačuva za sebe? Da li bi neznancu dali podatke o recimo, dužini vaših nogavica – podatku koji samo vama lično znači pri onlajn naručivanju odeće?

12Malo je verovatno da biste to učinili

U stvarnom a ne virtuelnom svetu, težimo da drugima postepeno otkrivamo podatke o sebi. To činimo na temelju trajnog dijaloga, tokom kojeg se razvija zajedničko razumevanje, a poverenje se “zarađuje” i izgrađuje kroz međusobnu razmenu informacija.

To je zato što u stvarnom svetu imamo sredstva i moći da odlučimo šta je to što ćemo drugima otkriti, kome ćemo te informacije pružiti, kao i pod kojim uvslovima. Druga osoba ima takođe sredstva i moći da učini isto, i mi, onda, kao takvi, delujemo pod jednakim uslovima.

Kroz ranije navedeni PIMS ekosistem, sada ovu vrstu razmene možemo podržati i u virtuelnom, digitalnom svetu.

Osim toga, kroz svesno osmišljena nastojanja da poštujemo delovanje i aktivnosti drugih, kojima želimo da ponudimo na uvid svoj proizvod/uslugu, možemo ostvariti efikasnije korišćenje samo određenih, tzv.”podobnih” podataka (right data).

13Evo, dakle, pravila koja smo toliko dugo (predugo!) čekali.

Pribaviti podatke postepeno, i to samo onda kada je to zaista potrebno.

To znači da podaci, koji se od vas zahtevaju da ih popunite onlajn, moraju odgovarati kontekstu kao i fazi i stepenu vašeg odnosa sa onima koji od vas te podatke traže.

Hajde da napravimo jedan trgovački spin na ovo pravilo, pa da se stoga usredsredimo na merne podatke koji su vam bitni. Ovog decembra, LTV predstavlja daleko više od puke brojke registracije (LTV racio predstavlja odnos iznosa kredita banke i procenjene vrednosti nekretnine  nad kojom se uspostavlja hipoteka pomnožen sa 100). Dakle, metrika ima dublje značenje za svakoga ko manipuliše vašim privatnim podacima; oni nisu tek neka brojka ili nejasan sled ponavljanja, već “odaju” vaše ponašanje, navike, prijatelje, porodicu, finansijsko stanje, afinitete ili animozitete, pregled vaših kupovina, vaših ugovora, vaših aktivnosti – koje, u principu, treba da su samo vaša, strogo privatna stvar.

Ukoliko neko ima želju da sprovede “turu” kroz one podatke koje ste spremni da mu obezbedite, pronađite način kako da im omogućite anoniman pregled, bez beleženja podataka o vama (ili onih podataka koje on “vuče” za sobom dok pretražuje podatke o vama). Zatim ih podržite specifičnim, konkretnim aktivnostima i vrednostima, upućujući ih kada je pravi trenutak za to. Vodite ih na putu do uspeha, i ubedite da svoje podatke iskoriste kako bi shvatili ovakav ishod.

Jasno navedite koja je svrha vašeg korišćenja tuđih podataka

Ali, pretpostavimo drugi scenario: da ste vi ta treća strana koja skuplja i koristi tuđe lične podatke u svrhu poboljšanja sopstvenog biznisa.

Vi ste, recimo, privremeni imalac ličnih podataka koje nameravate da koristite. U svrhu postizanja vaših poslovnih ciljeva, veoma je važno da maksimizirate verovatnoću da vam osoba koja vam uz svoj izričit pristanak ustupa lične podatke na korišćenje na obostrano prihvatljiv i etički način.

Da biste to učinili, od kritične važnosti je da jasnim i jednostavnim jezikom (ili vizuelnim referencama), jasno navedete tačnu svrhu u koju će se koristiti tuđi lični podaci radi ispunjenja vaših poslovnih ciljeva.

Niko ne voli neugodna iznenađenja. Počnite da stičete i “zarađujete” tuđe poverenje tako što ćete biti radikalno transparentni, garantujući da ćete “igrati bez prljavih trikova”, kojima biste mogli da zloupotrebite privatnost osobe koja vam je obezbedila pristup svojim ličnim podacima.21Uzvratite na pravi način

Lični podaci izvesno predstavljaju značajan teret odgovornosti za vašu kompaniju/organizaciju. I stoga, zar ne bi bilo bolje doći do pravih podataka samo i isključivo u pravom trenutku, bez potrebe da nosite breme konstantne odgovornosti?

Naravno da bi to bio bolji način.

Dakle, kao imalac tuđih privatnih podataka, dobro razmislite o ideji recipročnog uzvraćanja informacija, naime, o davanju uzvratnih vaših podataka onome od kojih ste ih uzimali. Ovo je način i kodeks ponašanja koji bi trebalo da postane vaše buduće pravilo i praksa. Budite sasvim iskreni i otvoreni dok budete ubeđivali vaše klijente da sarađuju s vama i to kroz dvosmernu ili višesmernu razmenu podataka; koja stvara opšte dobro (shared value):  zajednički skup vrednosti za sve strane.

Razmišljajmo o tome na ovaj način: Ako je obaveza o davanju uzvratnih podataka ugrađena u vaš kodeks pristupanja tuđim podacima, a ovaj ima mogućnost kontrole i upotrebe te informacije, u tom slučaju možete tražiti da se  iskoristi to u odgovarajućem trenutku.

Još bolje, ukoliko vaš “klijent” (tj. osoba čije lične podatke želite da prikupite u cilju optimizacije svog poslovanja) treba da se preseli (ili promeni bilo koji drugi ključni status u svom životu), on, jednostavno može da ažurira svoju adresu odlučujući da ovu promenu lokacije podeli (i) s vama.

25

Treba se, u svetlu najnovijih dešavanja vezanih za način upotrebe tuđih ličnih podataka kao i odgovornosti koju ova aktivnost za sobom povlači, pridržavati  od sada pa ubuduće jedinog modusa operandi: “Minimum podataka- maksimalna iskoristivost.” Ako ovo budete imali na umu u svom biznisu – da ne možete uzimati tuđe ukoliko ne dajete i svoje (podatke) – velia je verovatnoća da će zauzvrat dobiti daleko više nego to ste očekivali.

Vaša iskrenost otvoriće vam put ka drugima.

Ovo polje i tržište obostrane razmene podataka ubrzano se razvija. Nijansi i kompleksnosti ima napretek. Iako je ovo polje korišćenja tuđih podataka nešto čime bi svi morali da se bavimo i primenjujemo u praksi, veoma praktino (ne, ne gledajte i ne “visite” bez razloga na tuđim FB, LinkeIn ili Twitter profilima!), ne opterećujte se bespotrebno gomilama podataka o drugima. Jer, u krajnjoj liniji, ovo samo može da u vama proizvede nepotrebno kognitivno opterećenje, koje paralelno dolazi s preterano eksploatisanom internet metrikom. Naposletku, bavite se metrikom i tuđim podacima upravo kako biste poslužili za dobro drugih – i to upravo onih koji su vaši potencijalni kupci – osobe koje su vam ustupile svoje lične podatke.

Dakle, bavite se “optimizacijom s ljudskim likom”, poštujući privatnost drugih kao što biste, uostalom, želeli da i drugi poštuju vašu.

Držite se jednostavnosti u svemu. Iskoristite ova pravila i upoznajte se sa vodećim inovatorima u PIMS ekosistemu. Velike su šanse da ćete uticati na poboljšanje svojih mogućnosti daleko pre nego što mislite.

Nathan Kinch, techcrunch.com Dec 9, 2016

24

Integrisana zaštita privatnosti – Privacy by Design

Šta je integrisana zaštita privatnosti? Evo kako ovaj pojam objašnjava Đorđe Đokić, Ekspert za privatnost i zaštitu podataka o ličnosti, Pravni savetnik za privatnost pri INTERPOL-u, Ekspert-evaluator Evropske komisije, Master prava EU, autor knjige ”Zaštita privatnosti na Internetu i Savet Evrope”,  Privacy by Design Ambassador)

Koncept integrisane zaštite privatnosti (eng. Privacy by Design) odnosi se na neophodnost integrisanja privatnosti i zaštite podataka o ličnosti u informaciono-komunikacionim tehnologijama od početka do kraja njihovog životnog ciklusa: od faze koncepcije (dizajna) do izlaska iz upotrebe.

Zbog specifičnosti engleskog jezika, kao i zbog činjenice da ima jako bogato značenje, engleski pojam Privacy by Design je teško prevesti. Doslovan prevod na srpski bio bi ”Privatnost po dizajnu”, ili “Privatnost kroz dizajn”, što ne ukazuje mnogo na sam sadržaj pojma. Francuski prevod ”protection intégrée de la vie privée” akcenat stavlja na integrisanost zaštite privatnosti. Kao takav, on je daleko bliži duhu srpskog jezika.

Pojam Privacy by Design na srpski jezik prevodimo sintagmom ”integrisana zaštita privatnosti” (IZP). Naš prevod se ne zasniva na originalnom engleskom izrazu, već na razumevanju ideje da zaštita privatnosti i podataka o ličnosti treba da budu sastavni element svakog IKT projekta, od njegovog početka do kraja. Zaštita sfere privatnosti treba da bude uzeta u obzir, odnosno da prožima informaciono-komunikacione tehnologije od faze njihove koncepcije do izlaska iz upotrebe.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je osmislila En Kavukijan (Ann Cavoukian), koja od 1997 vrši funkciju komesara za zaštitu informacija i privatnosti kanadske provincije Ontario. Komesarijat za zaštitu informacija i privatnosti Ontarija na čelu s njom je istovremeno i najpoznatiji promoter ovog koncepta.26Značaj

Kao što smo prethodno objasnili, engleski termin Privacy by Design se odnosi na integraciju zaštite privatnosti u dizajn informaciono-komunikacionih tehnologija.

Proces koncepcije odnosno dizajniranja nekog proizvoda ili usluge podrazumeva shvatanje potreba ljudi kojima su taj proizvod ili usluga namenjeni, kao i donošenje odluka o načinu na koji će se date potrebe zadovoljiti.

Način na koji pristupamo dizajnu često oslikava naše lične ili društvene vrednosti. Isto tako, odluke koje donosimo u toku dizajna, odnosno procesa stvaranja nekog proizvoda ili usluge imaju određene posledice u društvu.

Na primer, da bi istakao značaj institucije suda, arhitekta može dizajnirati grandiozno stepenište kao jedini prilaz sudskoj zgradi. Međutim, to stepenište nije prilagođeno starijim licima ili osobama u invalidskim kolicima. U ovoj situaciji možemo reći da stepenište nije dobro dizajnirano, da je koncept loš jer ne uzima u obzir potrebe ljudi koji dolaze u sud.

Koncept integrisane zaštite privatnosti je zasnovan na ideji da privatnost treba da bude ”ugrađena u dizajn” stvari, proizvoda i usluga koje ljudi koriste. Ona treba da bude njihov sastavni deo. To znači da zaštita privatnosti nije dodata na kraju, samo zato što je zakon u nekom slučaju zahteva. Zaštita privatnosti je element samog dizajna, koncepta proizvoda ili usluge i predstavlja njihovu suštinu, njihov način rada.

Kao takva, zaštita privatnosti može biti integrisana u bilo koju stvar, proizvod ili uslugu, počev od fizičkog prostora (kao stepenište ili zgrada), preko procesa (npr. prikupljanje informacija od strane policije) do informaciono-komunikacionih tehnologija.

Međunarodni standard: Privacy by Design

Koncept integrisane zaštite privatnosti (IZP) je nastao kao odgovor na konstantan ubrzan razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i erozije prava na privatnost koju taj razvoj sa sobom nosi. Zbog revolucionarnog pristupa zaštiti privatnosti, ubrzo je prihvaćen od strane stručne zajednice.

Njegovu vrijednost uvidjeli su i predstavnici privatnog sektora, koji su integraciju zaštite privatnosti u svoje proizvode i usluge vidjeli kao mogućnost stvaranja dodate vrijednosti i sticanja prednosti u odnosu na konkurenciju.

U oktobru 2010, IZP je prihvaćena kao svjetski standard rezolucijom usvojenom na Međunarodnoj konferenciji povjerenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, održanoj u Jerusalimu. Od tada, sedam osnovnih principa na kojima se IZP zasniva su prevedeni na preko trideset službenih jezika. Od novembra 2013. ova lista uključuje i srpski, zaslugom autora ovog teksta.

Oblasti primene

Koncept IZP se primenjuje u okviru tri osnovne oblasti. To su:

1.     informaciono-komunikacione tehnologije (IKT),

2.     odgovorne poslovne prakse i

3.     fizički dizajn.

Nove informaciono-komunikacione tehnologije, kao i evolucija već postojećih predstavljaju stalnu pretnju privatnosti, ne zato što su same po sebi opasne, već zbog načina na koji ih koristimo. Sistematska primena koncepta IZP u procesu izrade i upotrebe IKT značajno doprinosi izbegavanju rizika za privatnost. IZP deluje kao preventivna mera, sprečavajući nastupanje situacije u kojoj može doći do povrede prava na privatnost.

Kada je u pitanju poslovna praksa, implementacija IZP u procese i način funkcionisanja organizacija (privatnih firmi li državnih organa) pozitivno utiče na transparentnost, a samim tim i na imidž  organizacije, odnosno izgradnju odnosa poverenja sa klijentima, odnosno građanima. U situaciji u kojoj su građani spremni i da plate da bi bili sigurni da se s njihovim podacima o ličnosti postupa odgovorno, implementacija IZP predstavlja siguran ulog u budućnost i ostvarenje konkurentske prednosti na tržištu.

Fizički dizajn je često zapostavljena oblast primene IZP. Način na koji su dizajnirani javni prostori direktno utiče na zaštitu prava na privatnost. Kao primer možemo navesti koncepciju enterijera lekarske ordinacije, kada loša organizacija prostora može dovesti do povrede nečije ”fizičke” ili ”telesne” privatnosti. Sa druge strane, loše osmišljen prostor u kome se nalaze serveri (data centar) može olakšati pristup neovlašćenih lica podacima koji se na serverima nalaze, i time ugroziti privatnost lica na koje se podaci odnose.

06

Danas, primena koncepta IZP dolazi naročito do izražaja kada je u pitanju neka od oblasti kao što su:

–         instalacija kamera za prismotru javnog prostora

–         upotreba biometrije u identifikacionim dokumentima

–         mobilni uređaji i komunikacije

–         identifikacija putem radio frekvencije (RFID)

–         tehnologije zasnovane na senzorima (kartice sa čipom, NFC)

–         geolokalizacija

–         sistemi elektronskog plaćanja

–         ”pametni” uređaji i instalacije (smart devices, meters, smart grid). 

itd.147 osnovnih principa

IZP se zasniva na sedam osnovnih principa. U nastavku teksta daćemo slobodan prevod na srpski jezik i objašnjenje značenja sedam osnovnih principa na kojima se zasniva IZP. Ne radi se o autorovom zvaničnom prevodu principa na srpski jezik koji je dostupan na zvaničnom sajtu IZP.

1. Proaktivnost

IZP deluje proaktivno, omogućavajući identifikaciju i sprečavanje rizika za privatnost prije nego što se oni ostvare. U logičkom sledu događaja, IZP dolazi na početku, delujući preventivno, a ne post festum kada su negativne posedice za privatnost već nastupile.

2. Privatnost kao podrazumevano podešavanje

Integracija jakih mera zaštite privatnosti i njihova automatska aktivacija su od ključnog značaja, naročito ako se ima u vidu da pri upotrebi informaciono-komunikacionih tehnologija, bilo da se radi o aplikaciji na mobilnom telefonu ili nekoj internet stranici, kada je privatnost u pitanju svi mi uglavnom nekritički prihvatamo podrazumevana, zadata podešavanja.

3. Privatnost integrisana u dizajn

Koncept IZP treba da prožima dizajn IT sistema i poslovnih praksi. Zaštita prava na privatnost je integrisana u sistem, bez smanjenja njegovih osnovnih funkcionalnosti.

4. Potpuna funkcionalnost

IZP treba da omogući izbegavanje situacije u kojoj dolazi do lažnog sukoba između privatnosti i bezbednosti ili neke druge vrednosti koju pravo štiti. Nepotrebni kompromisi u ovakvim situacijama često dovode do namerne ili slučajne erozije prava na privatnost.

5. Zaštita tokom čitavog životnog veka

Koncept IZP pokriva prati datu tehnologiju, poslovnu praksu ili prostor tokom čitavog životnog ciklusa, od početka do kraja. Ovim se omogućava zaštita privatnosti, i sigurno čuvanje podataka o ličnosti i njihovo pravovremeno uništavanje na kraju obrade kada su u pitanju IKT.

6. Transparentnost

Sistematska primena IZP direktno utiče na otvorenost i transparentnost. Ima za cilj da svim zainteresovanim stranama omogući uvid u načine na koji neka tehnologija ili poslovna praksa funkcioniše, kao i koje su mere zaštite privatnosti i podataka o ličnosti preduzete. Zaštita ovih vrednosti je sastavni dio tehnologije ili prakse i predmet je nezavisne provere, revizije. Zahvaljujući transparentnosti koju IZP pruža, sastavni delovi tehnologije kao i njen  način rada su jasni, kako korisnicima tako i provajderima.

7. Korisnik u prvom planu

Iznad svega, koncept IZP  pred arhitekte informacionih sistema kao i njihove operatere postavlja uslov zaštite privatnosti i podataka o ličnosti. Ovaj uslov se ostvaruje na različite načine, bilo implementacijom pravnih, tehničkih ili organizacionih mera na nivou date organizacije. Na primer, ova rešenja se materijalizuju kao jake korisničke opcije za zaštitu privatnosti kod mobilnih aplikacija, ili detaljna interna politika organizacije koja tačno određuje prava i odgovornosti lica koja imaju pristup podacima o ličnosti. U svakom slučaju, zaštita lica o čijim se podacima radi i čija privatnost može biti ugrožena je u prvom planu.

Ovaj tekst je inspirisan radom Ane Kavoukian (Ann Cavoukian), Komesara za informacije i privatnost kanadske provincije Ontario, koja je autor koncepta Privacy by Design i ujedno njegov najveći promoter.

Odabrani resursi:

Privacy by Design / Zvanična internet prezentacija

Zvanični srpski prevod 7 osnovnih principa na kojima se zasniva integrisana zaštita privatnosti

Integrisana zaštita privatnosti vodič za implementaciju

Rezolucija o IZP usvojena na 32-oj Međunarodnoj konferenciji poverenika za zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti, u Jerusalimu 2010

Problem Dojče banke kao podsticaj nemačkim nacionalistima

05

Međunarodni monetarni fond je pre tri meseca upozorio da Dojče banka predstavlja potencijalnu sistemsku pretnju po globalni finansijski sistem. Danas, problemi sa kojima se suočava ovaj najveći nemački kreditor pokreću drugačiju vrstu rizika: erupciju sve snažnijih nacionalističkih reakcija u Nemačkoj.

Juče, u ponedeljak 3. oktobra, predsednik ekonomskog odbora nemačkog parlamenta Peter Ramzauer dao je intervju za Welt am Sonntag u kojem je 14 milijardi dolara kazne koju Dojče banka ima da plati zbog skandala s hipotekarnim hartijama od vrednosti datira još iz doba (početka) finansijske krize te da je ovo “iznuđivačka” mera, naglasivši da ova kazna ” ima sve karakteristike ekonomskog rata”.

Još jedan nemački političar, Markus Ferber, sugerisao je kako je istraga u vezi nepravilnosti funkcionisanja ove banke “vraćanje milog za drago”: naime, osveta za odluku Evropske komisije da kazni američku korporaciju Apple sa 13 milijardi evra (14,6 milijardi dolara) poreza. I rukovodioci nekih od najvećih nemačkih kompanija listiranih na DAX-u se ovog vikenda udružilo u pružanju svoje podrške Dojče banci. “Nemačkoj industriji potrebna je jedna nemačka banka koja će nas pratiti u svet”, rekao je BASF-ov predsednik Jirgen Hambreht.

Umesto podele krivice zbog lošeg upravljanja Dojče bankom, mnogi Nemci uhvatili su se u nacionalističko kolo, donosi Blumberg u tekstu Tereze Rafael. Ideja da je Dojče banka u velikoj meri žrtva, hrani sve popularniji narativ da se nemačka tradicija, standardi i institucije nalaze pod udarom spoljašnjih pretnji. Kao što smo videli u slučaju suprotstavljanja genetski modifikovanoj hrani i Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP), jednom kada se duboko ukorene ovi stavovi mogu stvoriti politički moćne crvene linije.

07

Glavna meta kriticizma je evropski finansijski sistem, čijem je stvaranju Nemačka uveliko doprinela. Evropska centralna banka okrivljena je za sputavanje Dojče banke, što nemačkim štedišama nanosi štetu, podstičući rasipništvo i vlade koje grcaju u dugovima na periferiji evrozone.

Evropska centralna banka je u prošlosti morala da se nosi s periodičnim napadima koji su, na račun  njene finansijske politike, u prošlosti dolazili iz pravca Nemačke. Čak je i kupovina ECB-ovih obveznica bila izazov i problem za Nemački ustavni sud (koji je presudio u korist ECB-a). Nemačka kritika je, međutim, u poslednje vreme narasla, bivajući sve postojanija. Nalazeći se pred nemačkim piscima zakona tek po drugi put u poslednje četiri godine, guverner Evropske centralne banke Mario Dragi je pred njima, na prošlonedeljnoj zatvorenoj sednici, branio politiku ECB-a u svetlu aktuelnog problema sa Dojče bankom. “Ukoliko (ova) banka predstavlja sistemsku pretnju zoni evra, to ne može biti zbog niskih kamatnih stopa već iz drugih razloga”, izjasnio se Dragi.

Tokom svih protesta vezanih za spoljno mešanje bio je prisutan element poziranja i nameštanja uoči izbora koji će biti naredne godine. Sa populističkom i anti-evrozonskom partijom “Alternativa za Nemačku” (AfD) koja upadljivo pridobija Nemce na lokalnim izborima, nemački mejnstrim političari spremni su da na nekim drugim mestima polažu račune zbog nemačkih problema kao i da nemačkim biračima demonstriraju svoje nacionalističke akreditive – biračima koji su već umorni od gledanja kako nemački interesi bivaju ugroženi EU ciljevima.

Ova debata, međutim, prevazilazi polje izborne politike i kamatnih stopa. Nakon što je Britanija glasala da napusti EU, ali i grčke i izbegličke krize, a sada i sa problemima s ovom bankom, Nemačka počinje da preispituje svoj stav o evropskim integracijama. Što se više šire razlike između zemalja evrozone, tim je ugroženiji projekat jedinstvene evropske valute. Ukoliko će Nemačka nositi teret podupiranja evrozonske ekonomije, kako se kreću razmišljanja velikog broja Nemaca, onda  bi Nemački stav trebalo da se čuje više i dalje te da bude relavantniji.

Ovo predstavlja čudan obrt događaja. Nemačka je najveći razlog što je Evropska unija uopšte stvorena. Ponikla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik, formirane 1951. godine kako bi se moć nemačke industrije našla u sprezi sa francuskim državništvom. Evro – kojeg je Nemačka prihvatila kao cenu ponovnog ujedinjenja s Istočnom Nemačkom – bio je u osnovi politički projekat koji je vremenom sve više zatezao čvor. Izvozno orijentisana Nemačka pokupila je sve prednosti jedinstvene valute, koja je znatno slabija nego što bi je nemačka marka, pridobijajući za sebe ogroman trgovinski suficit.

04

Ekonomisti nemačkog Instituta za ekonomska istraživanja (IWH) u Haleu su prošle godine izveli računicu po kojoj je, Nemačka uštedela više od 100 milijardi evra (112,4 milijarde dolara) u kamatnim troškovima u periodu između 2010. i 2015. godine, odnosno oko tri odsto nemačkog BDP-a. Uštede su, kako su ovi ekonomisti istakli, bile veće od troškova koje je generisala grčka dužnička kriza – čak i da Grčka nije uspela da otplati svoje dugove. IFW institut u Kilu izračunao je da će – usled nižih kamatnih stopa i statusa Nemačke kao zemlje koja je sigurno finansijsko utočište – ova zemlja uštedetu 160 milijardi evra do 2030. godine.

Neko bi mogao da dosta toga kaže kako je Nemačka sama krojila svoju srećnu sudbinu. Ali, niko ne bi mogao poreći da je evro bio neka vrsta izvora njihovog bogatstva.

Imajući u vidu kompetitivne benefite koje je jedinstvena valuta donela Nemačkoj, možda je ironično to što jedna populistička partija (AfD) danas osporava nemačke mejnstrim stranke – i to svojim protivljenjem zajedničkoj evropskoj valuti. Ipak, “nedopečena” tj. nedovršena struktura evra – monetarna unija ali ne i fiskalna unija – dozvolila je da je “inficiraju” veliki disbalansi. Te neravnoteže su usporavale privredni rast u zoni evra; one se ogledaju u visokoj nezaposlenosti na periferiji EU, mada se Francuska – sa 10 odsto nezaposlenosti – i Italija – sa svojim nivoom duga od preko 132 procenata BDP-a – nalaze u samom središtu EU.

Nemačka, čija privreda doživljava rast postala je nestrpljiva usled neuspešnog nastojanja ostalih evrozonskih ekonomija da postanu konkurentnije. Nemačka bi se mogla pohvaliti daljim prisustvom svojih proizvodnih kvaliteta, Harcovim reformama koje su od 2003. godine liberalizovale tržište rada kao i efikasnim programom za pripravnike i one koji tek ulaze na tržište rada. Mnogi među evropskim partnerima u Nemačkoj su u međuvremenu rasipali svoje uštede na servisiranje dugova, koje je na red došlo baš u eri pojave niskih kamatnih stopa.

Naravno da Nemačka sebi može dozvoliti da bude velikodušna. Nemačka ekonomija je i dalje najveća u Evropi a četvrta po veličini u svetu, a nezaposlenost ostaje na svom najnižem nivou od ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke. Ali, postoje neke naznake podbacivanja u performansama. Rast privrede će se sledeće godine usporiti, dok je rast produktivnosti bio nizak. Poniženje koje je Folksvagen doživeo zbog lažiranja podataka unutar sistema za indikovanje emisija štetnih gasova skupo će koštati ovu kompaniju; tržišna vrednost Dojče banke rapidno se smanjuje; sve ovo nagriza ideal ultra-efikasnog, besprekornog poslovanja nemačkih korporacija. Kada zagusti, junaci će već pronaći nekoga koga bi okrivili (“When the going gets tough, the tough find someone to blame”).

08

Mario Dragi ponudio je predloge kako bi Nemačka mogla učiniti mnogo više na fiskalnom frontu da bi se stimulisao rast i investicije. Ali, Nemci nisu raspoloženi za predavanja. Umorni su od slušanja saveta sa strane, naime, da moraju da prihvate standarde postavljene od strane ostalih. Moglo bi se čak reći da Nemci imaju s Britanijom daleko više zajedničkog nego što se pretpostavlja: još jedna nacija luda za pivom i fudbalom, sa naprednom ekonomijom i protestantskom radnom etikom i koja je, takođe poput Britanije, zamorila se od zahteva ostatka EU zajednice. I zaista, ona mantra na kojoj je počivao Brexit, “Povratiti kontrolu” zvuči sve bolje i bolje i u ušima Nemaca.

Nemci mogu biti daleko lojalniji Evropljani od Britanaca, ali mogu biti i – daleko skeptičniji. A ukoliko nacionalističke tužbalice počnu da odjekuju širom Nemačke, zemlje koja je tradicionalno najpouzdaniji timski igrač u EU, dobre su šanse da će snage decentralizacije u Evropi postati daleko jače.

Therese Raphael, Bloomberg

Žigosan kao terorista (2/2)

Pitanje me je tako pogodilo da su mi celim telom prošli trnci. To me je podsetilo na pitanje sa kojim sam se suočio na aerodoromu Luton, ali i s pitanjem koje sam sebi stalno postavljao. Da li sam ovu scenu dodavao katalogu u fazi jedan, dva ili tri? Da li je to film koji sam kao 18-godišnjak želeo? Da li bi to ogrlicu učinilo opuštenijom ili čvršćom?

Razmišljao sam šta bi bio najbolji odgovor. Put za Gvantanamo je bio dokumentarna drama, ali možda ne bi bilo pametno da kažem da sam bio u tom filmu. Drama bi možda bila bolje rešenje. Rekao sam: “Hm, to je nagrađivana drama koja se zove Put za Gvantanamo.”

Usledila je duga tišina. Policajac je podigao obrvu. Ponudio sam mu DVD. Imao je sliku mene u lisicama u narandžastom odelu na omotu. Odmah sam zažalio. Još duža tišina. Druga obrva ide gore. Nagnuo se prema meni.

“Da li znate nekoga ko bi želeo da naudi Sjedinjenim Državama?”

Odmahnuo sam glavom i ispustio nekoliko Hju Grant zvukova, mrmljajući “Bože!” neodređeno u vazduh. Saslušao je moj nastup pre nego što je uzeo u ruke knjigu iz mog prtljaga. Bio je to roman Mohsina Hamida, Neodlučni  fundamentalista (The Reluctant Fundamentalist).

“O čemu je ova knjiga?”

Objasnio sam, ali on nije baš slušao. Bacio se na obaveštajni rad guglovanjem koje mu mu je izbacilo vest o mom incidentu sa aerodroma Luton. Jebi ga. Moje srce je utihnulo. To je bilo to. Nema Holivuda za mene. Nikada neću biti Brad Pitt. Neću biti čak ni Apu iz jebenih Simpsonovih iz gradića Springfild (gde se, uzgred, i rodio Bred Pit). O čemu sam mislio?

Kada sam, posle tri sata agonije, propušten kroz kontrolu, nisam mogao da verujem. Osetio sam olakšanje, zahvalnost, sreću – a onda sam iznenada postao razjaren. Na putu ka izlasku sa aerodroma nekima koji su ličili na mene otpozdravio sam glasno, “Selam alejkum” (As-Salamu alaykum). Niko nije skočio da mi uzvrati pozdrav. Možda nisu imali sigurnosnu mrežu kao što je moje ubedljivo “Bože!”

Pridružio sam se prijatelju na Menhetnu za večeru, izvinjavajući se što kasnim tri sata, i bio odsutan dok su raspravljali o astrologiji. Neko se na večeri okrenuo ka meni.

“Ti si takav terorista“, rekla je ona.

Trepnuh. Koji kurac? Moje lice iskrivilo se u izraz mržnje, zažalivši jer ga nisam pokazao na aerodromu – umesto što sam nešto mrmljao u bradu policajcima na ulasku u zemlju.

“Šta je, dođavola, to trebalo da znači?”

Moj prijatelj je stavio njenu ruku na moju i blago je stisnuo.

“Riz, pitala te je da li si Strelac.”

Progutao sam knedlu. Zbunjena lica zurila su u mene sa zabrinutošću.

“Tačno. Izvinite. Da. Da, jesam “, rekoh.

Ubrzo potom, desila mi se slična verzija iste stvari. I opet. I opet. I opet. Postao sam ratoboran.

06

Jedan od policajaca me je pitao da li sam imao neku vojnu obuku. Moja škola je imala program za kadete sa koga sam brzo bio izbačen, ali sam bez ulaženja u detalje odgovorio potvrdno. Pitali su me da li sam skoro putovao u Iran, Irak i Avganistan.

“Svuda osim Iraka, ali ako to pomaže takođe sam bio i u Pakistanu i Saudijskoj Arabiji,” Nasmejao sam se.

Ovo je možda i delovalo detinjasto ali je i sama ova situacija bila detinjasta. Simuliranje zaboravnosti kao odgovor na sumnjičavost jednog policajca i odbijanje da podstaknem njegovo interesovanje bili su moja jedina odbrana.

Ali, farsa se nastavljala.

Dva puta prilikom apliciranja za američku radnu vizu bio sam izložen proceduri iz odeljka 221G – dugačkoj dubinskoj proveri u globalnoj bazi podataka o teroristima – što me je umalo koštalo izgubljenih poslova.

Video sam email prepisku između Stejt departmenta i mog advokata: “Hej Bil, čekiram tvoj klijenta, g. Ahmeda – prilično britansko ime a? Video sam njegovu post 9/11 blues pesmu, šta je sa ‘Osaminim srcem’ i tim forama? “

To je fer, možda mislite. Pretražujete podatke o njemu. Pogledate koje je rase, pečate u njegovom pasošu i njegove opasno zabavne reperske stihove. Ali s obzirom da su me pustili u SAD i smatrali sigurnim pre samo mesec dana, još jedno pretresanje mojih podataka ovog meseca je očigledno bilo bez rezultata.

Na kraju sam uvek bio propuštan preko granice u zemlju, tako da su ove moje audicije na aerodromima bile uspešne. One su, međutim, uključivale i to da mi je uvek dodeljivana ista uloga, i kada se to događa dovoljno često, vi internalizujete ulogu koju su vam drugi dodelili. Sada, kao preterano prilježan glumac u jednom formatu, borio sam se da izađem iz tog karaktera.

Pokušao sam da progutam sve znake koji su mi govorili da sam osumnjičeni. Pokušao sam da ne kupim priču o ovom “protokolu” ili faza-jedan-stereotip o tome ko sam. Ali kada stalno oblikujete svoj identitet prema svom okruženju i znate da je vašu ogrlicu izabrao neko drugi, to nije lako. Nisam mogao da vidim sebe kao “samo jednog momka”. Propao sam na svakoj audiciji na koju sam otišao.

Kad jednu ulogu non-stop probate ona se u vas ugnjezdi. Ipak, ponekad, ako previše probate a da niste u tome otkrili neko novo značenje, iznenada možete da zaboravite šta je trebalo da kažete. Shvatate da ste na sceni, ne u stvarnom svetu. Emocionalna snaga scene i vaše utapanje u ulogu nestaju.

I tako mi je sinulo da su ta saslušanja predstavljala jedno izmišljeno igranje uloga u balonu, a ne procena moje vrednosti. To je bio način na koji je to trebalo videti. A onda se, iznenada, ispostavilo da je ovo ujedno i način na koji je trebalo gledati na audicije. Protokol je prestao da me guši i počeo sam ponovo da dobijam uloge. Jedan veliki posao mi je obezbedio odgovarajuću američku vizu, a ubrzo sam počeo da prelazim granicu bez protokola. Počeo sam da se, korak po korak, približavam Obećanoj zemlji.

Počeo sam da, kako na audicijama tako i na aerodromima nalazim sebe na pravoj strani somotskog konopca, gde su me nekada odvajali na stranu. Vidim većinu mojih kolega, a la Being-John-Malkoviche, još nagnutih unazad, kičmi izvijenih do pucanja u pokušaju da pređu na drugu stranu konopca. Ovih dana mi verovatno više niko u čekaonici za glumačku audiciju ne liči, a isto važi i za svakoga koga je imigraciono odeljenje SAD propustilo u zemlju. U oba prostora, moj izuzetak potvrđuje pravilo.

Nemojte me pogrešno shvatiti: iako je moj aerodromsko iskustvo u SAD sada lakše, i dalje me na Hitrou zaustavljaju pred ulazak u avion za SAD. Ali sada mi je to smešno, ne pogađa me. Možda se znatno lakše osmehnem s mojom radnom vizom u džepu i strateški raspoređenim uzvicima “Bože!”. Ali mi je isto tako lako da se nasmejem, jer što više putujem, više uviđam koliko ove procedure postaju sve smešnije.

07

Aerodrom Hitrou regrutuje osoblje iz obližnjih azijskih predgrađa Heunslou i Sauthol. Moj “slučajan izbor” da letim ka Los Anđelesu je bio toliko pouzdan da sada, kada sam počeo da putujem znatno intenzivnije, prošao sam kroz šestomesečni dril u kojem sam konstatno bio čekiran od strane jednog sredovečnog Sika. Instinktivno sam počeo da ga nazivam stricem, kao što je uobičajeno među starijim azijatama. On je počeo mene da zove “beta”, ili sine, dok je pomirljivo prolazio kroz čekiranje mog prtljaga. Bilo mi je toplo oko srca, ali je skretalo gotovo ka incestu svaki put kad je trebalo da mi čekira pantalone.

“Kako si, sine?”

“Ja sam ovaj, oh, ovaj, dobro, striče. “

Što sam više putovao, sve sam više radio i na filmu, što je povećavalo moje šanse da budem prepoznat među mlađim službenicima na aerodromu Hitrou. Neki od njih bi mi citirali rečenice iz mojih filmova dok su preturali po donjem vešu ili su me pitali da napravimo selfi dok su pretraživali da li nosim eksploziv.

Poslednji klinac koji me je pretresao, mlad dečak, Musliman sa besprekornom linijom vilice i bradicom, posebno mi se izvinjavao.

“Žao mi je, brate. Ako ćeš se od toga osećati bolje, i mene pretražuju pre nego što letim.”

Smejali smo se, ne zato što se šalio, već zato što je bio smrtno ozbiljan. Bilo je to savršeno minijaturno zaokruživanje o položaju manjina i tome kako smo raspolućeni, prisiljeni da internalizujemo ograničenja koja su nam postavljena kako bismo mogli da pređemo sa pogrešne na pravu stranu konopca na ulasku u zemlju, čak i kada, ili možda baš zbog toga što smo bili na njegovoj pravoj strani. Izvaljivali smo šale, udarivši se pesnicama.

Kako sam već bio u odlasku, zaustavio me je pitanjem. “Brate, što ćeš sledeće da snimiš?”

Pogledao sam ID bedž koji visi na kanapu oko njegovog vrata. Rekao sam mu da se nadam da će to biti neka uloga koja će mu se svideti.

Ovaj esej je deo knjige eseja The Good Immigrant (Dobri imigrant) o rasi i migracijama u u Velikoj Britaniji koji je napisao 21. britanski crni, azijski i manjinski etnički pisac, a koji je uredio Nikesh Shukla i sadrži priloge koje su napisali Bim Adewunmi, Salena Godden, Musa Okwonga, Coco Khan, Himesh Patel i drugi.

Gardijan

Laslo Bok: Posao je zakon

“Posao je zakon!” Ovo je jedan od uvida Uvidi Lasla Boka, višeg potpredsednika kadrovskog (HR) odeljenja u kompaniji Google Inc. Njegovi saveti su transformisati život i pogled na poslovno liderstvo mnogih.

07

„U životu, tokom procesa rada provodimo više vremena nego u bilo čemu drugom. Iskustvo pri radu ne treba da bude toliko obeshrabujuće i bezlično.“ Oslanjajući se na najnovija istraživanja u bihejvioralnoj ekonomiji i duboko razumevanje ljudske psihologije, knjiga „Work Rules! Insights From Inside Google That Will Transform How You Live and Lead„ („Posao je zakon! Uvidi iz Google-a koji će transformisati vaš život i vođstvo“) pruža poučne primere iz više različitih grana industrije – uključujući cenjene kompanije koje su užasna mesta za rad i slabo poznate kompanije koje postižu neverovatne rezultate tako što cene i slušaju svoje zaposlene. Laslo Bok (Laszlo Bock) nas vodi unutar jednog od najuspešnijih poslovanja svih vremena otkrivajući zašto se Google stalno ocenjuje kao jedno od najboljih mesta za rad na svetu i sažima 15 godina intenzivnog istraživanja i razvoja radne snage u principe koji se lako sprovode u dela, bilo da ste tim koji se sastoji od jedne osobe ili tim od više hiljada ljudi.

Google je uradio mnogo stvari na pravi način, kako u svojim proizvodima tako i u načinu na koji vodi kompaniju i stvara svoju kulturu; ova knjiga je prilično detaljan opis načina na koji je stvorio impresivnu kulturu, a napisala ju je osoba koja to dobro poznaje – direktor ljudskih resursa u kompaniji. Knjiga „Work Rules!“pokazuje kako se postiže ravnoteža između kreativnosti i strukture što dovodi do opipljivog uspeha, kako u kvalitetu života tako i u udelu na tržištu.

Suštinu knjige „Work Rules!“, ubedljivog i iznenađujuće zabavnog manifesta, sačinjavaju lekcije među kojima su: – oduzmite menadžerima autoritet nad zaposlenima; – učite od svojih najboljih zaposlenih – i od najlošijih; – zapošljavajte samo ljude koji su pametniji od vas, bez obzira na to koliko vam treba da ih pronađete; – plaćajte nejednako (tako je poštenije!) – ne verujte svojim instinktima: koristite podatke za predviđanje i oblikovanje budućnosti; – uvek budite otvoreni – budite transparentni i prihvatite povratne informacije; – ako ste zadovoljni količinom slobode koju ste dali svojim zaposlenima, niste dovoljno postigli.

Inženjeri Silikonske doline su poznati po tome koliko problema prave menadžmentu. Google je čak išao dotle da se u jednom trenutku rešio svih menadžerskih radnih mesta, ali je ubrzo shvatio da je novonastali haos gori od menadžmenta. Pošto i dalje nisu bili zadovoljni starim sistemom, sproveli su brojne eksperimente kako bi utvrdili šta čini dobrog menadžera. Pratili su rezultate menadžera u više projekata i otkrili da najbolji među njima imaju sledećih 8 karakteristika: 1. dobri su kao treneri; 2. osposobljavaju tim i ne vrše mikromenadžment; 3. pokazuju interesovanje i brigu za uspeh i lično blagostanje članova tima; 4. produktivni su i orijentisani na rezultate; 5. snalaze se u komunikaciji – slušaju i dele informacije; 6. pomažu pri razvoju karijere; 7. imaju jasnu viziju i strategiju za tim; 8. imaju ključne tehničke veštine koje pomažu pri savetovanju tima. Obratite pažnju na to da su tehničke veštine najmanje bitne. Laslo Bok, direktor za ljudske operacije u kompaniji Google govori o ovome i o još mnogo tema u svojoj knjizi „Work Rules! Insights From Inside Google That Will Transform How You Live and Lead„. Njegovi opštiji zakoni poslovanja su: 1. dajte značenje svom poslu; 2. verujte svojim ljudima; 3. zapošljavajte samo ljude koji su bolji od vas; 4. nemojte mešati razvoj i rezultate menadžmenta; 5. fokusirajte se na dva repa (na one koji ostvaruju najbolje i one koji ostvaruju najlošije rezultate); 6. budite štedljivi i velikodušni; 7. plaćajte nejednako (plaćajte više onima s najboljim rezultatima); 8. malo pogurajte stvari (male promene mnogo znače); 9. upravljajte rastućim očekivanjima; 10. Uživajte! A zatim se vratite na broj 1 i krenite ispočetka.

08

Bok se pridružio kompaniji Google 2006. godine kada je imala 6.000 zaposlenih. Danas ih ima više od 50.000. Njegova pozicija je direktor ljudskih operacija, nasuprot uobičajenim ljudskim resursima, i vodeći čitaoce kroz različite prakse zapošljavanja i upravljanja talentima koje je Google isprobao tokom njegovog mandata, g. Bok objašnjava kako je kompanija stigla do pozicije na kojoj se danas nalazi.

Otkada se Bok pridružio kompaniji, Google je odbacio mnoge tradicionalne puteve za pronalaženje kandidata. On je izjavio da oglasne table za poslove poput Monster.com „generišu veliki broj kandidata, ali iznenađujuće malo njih biva zaposleno.“ Kompanije za zapošljavanje su takođe nepopularne u Mauntin Vjuu: one kompanijama obično pružaju specijaliste, a Google želi generaliste. Kompanija više želi one koji su „pametni i radoznali od onih koji zapravo znaju šta rade.“ Drugim rečima, žele nekoga ko će isprobati nešto novo.

G. Bok je više puta istakao da je teže dobiti posao u kompaniji Google nego upisati se na Harvard. Ipak, uprkos činjenici da se svake godine oko dva miliona kandidata prijavi za nekoliko hiljada radnih mesta, Google troši dvostruko veći procenat svog budžeta na zapošljavanje od prosečne kompanije.

Možda deluje nelogično toliko investirati u zapošljavanje kada se najbolji i najpametniji guraju da uđu na vrata vaše kompanije. Ali ovo je jedna od najboljih lekcija g. Boka: Izvan fakultetskih kampusa, najbolji i najpametniji obično ne traže posao. Najboljima dobro ide tamo gde su sada; velike su šanse da uživaju u onome što rade i da dobijaju odgovarajuću zaradu. Iz tog razloga Google pokušava da pronađe takve najbolje ljude – one koji pasivno traže posao i koji ne razmišljaju o tome da se prijave za posao u kompaniji Google (ili bilo gde drugde) – i razvija ih, ponekad i po nekoliko godina. To rade pomoću internog tima za zapošljavanje i baze podataka kandidata (gHire) koji pretražuje internet i prati potencijalne najbolje kandidate. Nakon toga se regruteri kompanije Google povezuju s tim kandidatima putem telefonskih poziva i e-pošte i čine sve kako bi ih zaposlili, uključujući i pristanak da zaposle cele timove i otvore nove prostore, kao što je bio slučaj u Aarhus-u, u Danskoj gde je Google otkrio grupu vrhunskih inženjera.06

Izvršni direktori treba da uzmu u obzir činjenicu da iako Google troši više od većine na zapošljavanje, on takođe troši daleko manje na obuku. Vrhunskim pojedincima je potrebno manje obuke. A lekcija za talente je: posmatrajte način na koji ste zaposleni: to je pokazatelj mentalnog sklopa kompanije i talenta s kojim ćete raditi.

Regruteri u vrhunskim kompanijama koji su obično preplavljeni biografijama, često ograničavaju izvore iz kojih zapošljavaju i puteve iz kojih uzimaju prijave. Bok kaže da je to pogrešno: ispravna praksa je povećati pristup; samo primenite pametnije filtere. U slučaju kompanije Google to podrazumeva upotrebu internog alata pod nazivom qDroid koji ispitivačima pruža prethodno formulisana pitanja. Pored primene najvažnijeg testa simulacije rada, Google svojim ispitivačima izričito preporučuje da procene kognitivnu sposobnost, savesnost (da li će kandidat ispratiti posao do završetka) i vođstvo. Treba istaći i da je Bok napisao da kompanija trenutno više voli da „izabere bistrog, marljivog studenta koji je diplomirao kao najbolji u svojoj generaciji na državnom univerzitetu, nego prosečnog ili čak natprosečnog diplomca s prestižnog univerziteta (tzv. Ajvi liga)“ jer Google više ceni istrajnost i prevazilaženje poteškoća.

U svojoj knjizi, Bok takođe analizira dve krajnosti, one koji ostvaruju najbolje i one koji ostvaruju najlošije rezultate. U tradicionalnom menadžmentu, uz uske nivoe naknada, oni koji ostvaruju najbolje rezultate treba uvek da napuste posao posle velikog uspeha, kako bi maksimizirali svoju vrednost putem konkurentnih tržišnih sila. Dobro zapažanje je da su „najtalentovaniji ljudi na planeti sve više fizički mobilni, sve više povezani putem tehnologije i – što je važno – imaju sve veće šanse da ih otkriju poslodavci.“ U kompaniji Google, oni se nagrađuju mnogo više u skladu s njihovim doprinosom. U tradicionalnom menadžmentu, oni koji postižu najlošije rezultate bivaju otpušteni, a neuspeh nikada nije prihvatljiv. U kompaniji Google rizik se ohrabruje, a neuspeh iz kojeg se puno toga nauči se nagrađuje.

Bok takođe ističe da je potrebno razdvojiti analizu rezultata od razgovora o kompenzaciji. „Tradicionalni sistemi upravljanja rezultatima prave veliku grešku. Oni kombinuju dve stvari koje treba da budu potpuno odvojene: procenu rezultata i razvoj zaposlenih. Evaluacija je potrebna za distribuciju ograničenih resursa, kao što su povećanja plate ili bonus dolari. Razvoj je isto tako potreban, kako bi zaposleni mogli da napreduju i da se usavršavaju.“ Ako želite da zaposleni napreduju, nemojte istovremeno razgovarati o ove dve stvari. U pogledu razvoja treba da postoji konstantna interakcija između vas i vaših članova tima, umesto da to bude iznenađenje na kraju godine.“00

Stranica za stranicom Bukove knjige ističe nekonvencionalne i uspešne pristupe koje kompanija Google preduzima kod svojih zaposlenih: počevši od velike investicije unapred u zapošljavanje, do smanjivanja nadležnosti menadžera, do Googlegeist anketa i interesnih klubova. Pored toga, Bok i njegov tim ulažu ogroman napor da bi kvantifikovali trenutne prakse i testirali nove. To je HR na način kompanije Google i velikih podataka, nešto što je omogućilo ovom timu inženjera da se proširi sa dva radnika u Silikonskoj dolini na pedeset hiljada širom sveta.

„Ako su vaši ciljevi dovoljno ambiciozni i dovoljno ludi, čak i neuspeh može da bude prilično dobro ostvarenje.“

“Mikromenadžment je pogrešan menadžment… Ljudi vrše mikromenadžment da bi smanjili svoje anksioznosti u vezi sa organizacionim rezultatima: oni se bolje osećaju ako neprestano usmeravaju i kontrolišu postupke drugih – u suštini, ovo otkriva njihovu emocionalnu nesigurnost. To mikromenadžerima daje iluziju kontrole (ili korisnosti). Drugi motiv je nedostatak poverenja u sposobnosti zaposlenih – mikromenadžeri smatraju da njihove kolege neće uspešno dovršiti neki zadatak ili ispuniti odgovornost, čak i kada kažu da hoće.“

“Jednostavno govoreći, zato što je veliki broj profesionalaca skoro uvek uspešan u svom poslu, oni se retko suočavaju sa neuspehom. A zato što su retko imali neuspehe, nisu nikad ni saznali kako da nauče nešto iz neuspeha… Oni postaju defanzivni, blokiraju kritiku i prebacuju „krivicu“ na sve druge, samo ne na sebe. Ukratko, njihova sposobnost učenja se isključuje tačno u trenutku kada im je najpotrebnija.“

„Koliko ljudi biste zamenili za najboljeg zaposlenog? Ako je taj broj veći od pet, onda verovatno ne plaćate dovoljno vašeg najboljeg zaposlenog. Ako je više od deset, onda ga skoro sigurno ne plaćate dovoljno.“

10

„Rad ima mnogo manje smisla i mnogo je manje prijatan nego što je to potrebno zato što dobronamerni lideri, na podsvesnom nivou, ne veruju da su ljudi dobri. Organizacije kreiraju ogromne birokratije kako bi kontrolisale svoje zaposlene. Ove strukture kontrole su priznanje da ljudima nije moguće verovati. Ili u najboljem slučaju ukazuju na to da se nečija priroda u osnovi može kontrolisati i usmeravati od strane prosvećene figure koja ima mudrost da zna šta je najbolje.“

„Izgradnja izuzetnog tima ili institucije počinje sa osnivačem. Međutim, biti osnivač ne znači pokretanje nove kompanije. Svako može da bude osnivač i kreator kulture u sopstvenom timu, bez obzira na to da li ste prvi zaposleni ili ste se pridružili kompaniji koja postoji već decenijama.“

„Tako da smo izveli eksperiment. Tokom određenog vremenskog perioda, u našoj kontrolnoj grupi Guglera, zaposleni koji su bili nominovani za novčane nagrade su nastavili da ih primaju. U našim eksperimentalnim grupama, nominovani dobitnici su dobijali putovanja, žurke za timove i poklone iste vrednosti kao i nagrade koje bi inače dobili. Umesto dodela javnih akcija, slali smo timove na Havaje. Umesto manjih nagrada, obezbedili smo putovanja u odmarališta, priredili smo raskošne timske večere ili smo obezbedili Google TV uređaje za kuću. Rezultat je bio zapanjujući. Bez obzira na to što su nam rekli da bi više voleli novac u odnosu na iskustva, eksperimentalna grupa je bila zadovoljnija. Mnogo zadovoljnija. Oni su smatrali da su njihove nagrade 28 procenata zabavnije, 28 procenata upečatljivije i 15 procenata promišljenije. Ovo je ostalo nepromenjeno bez obzira na to da li je nagrada bila putovanje u Diznilend (većina odraslih se ipak još uvek osećaju kao deca) ili individualni vaučeri da sami nešto urade. I oni su ostali zadovoljniji tokom dužeg perioda u odnosu na Guglere koji su dobili novac. Kada su ponovo bili anketirani pet meseci kasnije, nivo zadovoljstva po pitanju nagrada onih koji su primili novac opao je za 25 procenata. Eksperimentalna grupa je bila još više zadovoljna sa svojom nagradom, u odnosu na trenutak kada su je dobili. Sreća koju donosi novac je prolazna, ali sećanja traju zauvek.“ – Laslo Bok, „Work Rules!: Insights from Inside Google That Will Transform How You Live and Lead“

Laslo Bok je viši potpredsednik ljudskih operacija u kompaniji Google, Inc, gde radi od 2006. godine. Pre nego što se pridružio kompaniji Google, Bok je obavljao izvršne uloge u kompaniji General Electric, bio je konsultant u oblasti menadžmenta u kompaniji McKinsey & Company i obavljao je različite uloge u startup kompanijama i neprofitnim organizacijama, a bavio se i glumom. Tokom vremena provedenog u kompaniji Google, ova kompanija je proglašena za Najbolju kompaniju za rad preko 30 puta širom sveta i dobila je preko 100 priznanja kao najbolji poslodavac. U 2010. godini, Bok je proglašen za „Najboljeg direktora ljudskih resursa godine“ u izboru magazina HR.

2015. godine, Bok je objavio svoju prvu knjigu, bestseler po listi koju su objavili The New York Times i Wall Street Journal, Work Rules!, praktični vodič koji ima za cilj da pomogne ljudima da nađu smisao u poslu kojim se bave, kao i da unaprede svoj život i vođstvo.

Profit Magazin

Lista nepoznatih kompanija koje zarađuju gomile novca

Kakvi su poslovni modeli i strategija onih kompanija za koje većina nas nije nikada čula, a koje zarađuju ogroman novac? Zašto su još uvek nepoznate uprkos svom bogatstvu? Da li je to namerno? Henry Wong je za Q&A vebsajt Quora analizirao nekoliko sjajnih firmi koje su nam sve (izuzev Monsanta!) nekako “ispod radara”.

Počinjemo – možda i logično – sa nekoliko firmi koje su veoma „Bafetovske“, nalik onom što bi Voren Bafet voleo da ima u svom portfoliju: firmama čiji je poslovni proces jednostavan, sasvim razumljiv a uz to svaka od ovih izuzetno solidno utemeljenih kompanija zarađuje „tone“ novca iako su većini nas nepoznate. One su uglavnom manje poznate – ili gotovo sasvim nepoznate – jer ih nema pred očima njihovih potrošača, a nemaju nikakvu potrebu da troše novac na marketing i reklame. Izabrano je nekoliko njih iz širokog spektra industrija, pa pogledajte koliko znate:

01Givaudan – Švajcarski proizvođač ukusa i mirisa. Dobra pretpostavka je da bi opis ove firme trebalo prepustiti svakome od nas ponaosob. Kompanija dizajnira ukuse i mirise koji idu u hrane i pića, parfeme, itd Oni (kao, uostalom, i njihovi bliski konkurenti) poseduju recepture za većinu onoga što svakodnevno jedete, pijete i mirišete. TV emisija 60 minuta ima epizodu o ovom fenomenalno lukrativnom preduzeću (Arome: doterivanje ukusa i stvaranje žudnje, The Flavorists: Tweaking tastes and creating cravings). Operativni prihod: 900 miliona američkih dolara. Njegovi takmaci su firme Symrise i IFF.

02CSL/Baxter/Grifols – Proizvođači centrifuga za krvnu plazmu. Jednostavno rečeno, prikupljena krv stavlja se u centrifugu, u kojoj se usled velikog broja obrtaja iz krvi izdvajaju različite komponente (albumin, imunoglobulin, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. Pre nekoliko godina, kada je direktor Grifolsa (španska kompanija) rekao da skauti ove firme idu posvuda po Španiji, loveći studente i plaćajući im pet evra da bi od njih uzeli krv. Krvna plazma se centrifugira i potom iz nje izdvajaju sastojci koji se prodaju u različite svrhe. Zaljubio sam se u taj njihov biznis. Operativni prihod: ~US$1,100-1,600m. CSL, Baxter i Grifols su jedno drugom neposredna konkurencija.

03 praviPraxair – Mašine za centrifugiranje – vazduha (a vi mislili da je centrifugiranje krvi dobar biznis). Praxair je kompanija koja se bavi proizvodnjom industrijskih gasova (ovde u Srbiji operiše nama dobro poznata kompanija Messer koja je istog tipa). Vazduh se skladišti, hladi, i potom centrifugira kako bi se iz njega izvukle različite komponente (kiseonik, azot, itd). Svaka komponenta se prodaje u različite svrhe. A vi mislili da novac ne može da se dobije “iz vedra neba”. Koliko se dobro prodaje vazduh? Operativni prihodi ove firme su 2,4 milijarde američkih dolara. Prvi najoštriji konkurent je kompanija Linde.

04American Tower – Kompanija za proizvodnju infrastrukture mobilnih komunikacija. Ova firma širom sveta gradi i poseduje više od sto hiljada dvadesetometarskih kula (prostije rečeno, čeličnih stubova veoma jednostavne konstrukcije), pre svega u Sjedinjenim Državama. Ulaze isključivo u dugoročne ugovore kako bi telekomunikacionim kompanijama (AT&T, Verizon, itd) obezbedili da svoje antene postavljaju na njihove tornjeve u zamenu za rentu koju ubiraju od telekom saobraćaja. Kada se tornjevi jednom podignu, oni ujedno zadobiju i efektivni mini-monopol u toj oblasti (obično ne ekonomski za nove učesnike). Kako potrošnja podataka raste, tako paralelno raste i potreba za većom gustinom tornjeva/antena. Mislite li da će ljudi u budućnosti trošiti više mobilnih podataka? I meni se čini, a deluje da ovakva vrsta biznisa ima svetlu budućnost. Operativa prihoda je $1,9mlrd. U ostale učesnike i rivale spadaju firme SBA i Crown Castle.

05SES/Eutelsat – satelitski operateri. Poseduju 40-50 satelita, svaki u geosinhronoj orbiti (npr. orbiti koji se uklapa u Zemljinu rotaciju tj. period orbite je 1 zvezdani dan [23h, 56 min, 4.1 s], pri čemu orbita može da bude jako eliptična ili inklinirana u odnosu na ekvator), prenoseći programe više od deset hiljada televizijskih stanica. Oni, takođe, imaju i mini-monopol za svoje zone pokrivanja (i to monopola iz svemira!). Ako ste se ikada zapitali koje kompanije prenose do vas satelitski televizijski i radio–signal, to su ovi momci. Operativni prihodi firmi SES/Eutelsat veći su od milijardu američkih dolara na godišnjem nivou. Od ostalih učesnika/rivala na ovom tržištu treba izdvojiti firmu Inmarsat, itd.

06Verisign – monopolski provajder za registar domena „.com“. Tehnokrate sasvim izvesno imaju dobar uvid u prirodu poslovanja i profite ove kompanije, iako se današnje kompanije ove vrste veoma razlikuju od onih iz protekle decenije, a danas su isključivo fokusirane na domen „.com“. Uprkos svih priča o disintermedijaciji* (smanjivanju broja posrednika) za imena domena, dobro ime na „.com“ domenu je i dalje veoma traženo. Ukoliko imate .com domen, onda je prilično izvesno da svojim novcem plaćate upravo ove momke. Operativni godišnji prihod Verisign-a je 700 miliona američkih dolara. Monopol, moji prijatelji, a bez neke ozbiljnije konkurencije (*disintermedijacija: smanjenje upotrebe posrednika između proizvođača i potrošača, na primer, direktno investiranje na tržištu hartija od vrednosti, umesto preko banaka)

07Luxottica – Mislim da bi trebalo pomenuti da se ova kompanija pročula na emisiji „60 minuta“ (Stiker šok: Zašto su naočare tako skupe?, Sticker shock: Why are glasses so expensive?). Kao što je već isticano i pre ovog teksta, ova firma ima daleko najjaču globalnu distribuciju naočari za sunce. Inače, veoma je neobično da luksuzni brendovi naočara (Dior, Šanel, itd)  potpuno prepuste svoj proizvod firmi kao što je Luxottica. To samo ilustruje koliko je ova kompanija dominantna. Godišnji operativni prihodi iznose US$1,8mlrd. Ostali igrači na tržištu su… pa, zaista bez iole značajnije konkurencije.

08SGS – globalna firma za verifikaciju, testiranje, inspekciju, i sertifikaciju. Verovatno da bi lako mogla biti jedna od omiljenijih kompanija u sekciji „nepoznati a megabogati“). Kada je u pitanju ova vrsta usluge, SGS je „mirođija u gotovo svakoj čorbi“. Od ispitivanja hrane, auditorskog posla u fabrikama, inspekcije novih vozila koja silaze sa trake, poštovanju mera energetske bezbednosti – sve to radi, nadgleda i sertifikuje SGS. Oni su uključeni u sve ono što je u vezi sa industrijskim/regionalnim pravilima i propisima. I, napokon, budimo iskreni: što je ono što u današnje doba ne potpada pod neka pravila i propise? Da li mislite da će nas za recimo 10 godina čekati više pravila i propisa? U pravu ste. Ovo je jedna od retkih kompanija koj cveta uporedo sa sve većim procvatom pravila, propisa i regulativa. Operativni prihodi na godišnjem nivou su oko milijardu američkih dolara. Ostali učesnici u ovom tržišnom segmentu su Bureau Veritas, Intertek, itd

09Monsanto – Pretpostavljam da je Monsanto svima dobro poznat, ali iz pogrešnih razloga. Nakon  ove izjave, mogao bih dobiti nekoliko „hejterskih“ mejlova ali mislim da je njihovo otkriće glifosata (Glyphosate), sistemskog herbicida širokog spektruma delovanja bilo prilično genijalno. Tokom 1960-tih, Monsanto je otkrio glifosat, herbicid sa efikasnim inhibiranjem proizvodnje pojedinih aminokiselina koje učestvuju u aktivnom rastu biljke (ali i korova). Uporedo s ovim otkrićem, Monsanto je projektovao, izradio i u biljke ubacio gene otporne na glifosat kako bi usevi postali rezistentni na ovo složeno organofosforno jedinjenje koje je, kao herbicidna hemikalija, imalo zadatak da ubija korov. Ovo otkriće dramatično je povećalo prinose otvorivši novo poglavlje za GMO. Na žalost, “patentirani geni“ su vremenom postali veoma kontroverzni. Takođe, Monsantova taktika i pravne radnje kako bi sprečio poljoprivrednike da sačuvaju seme nakon branja useva (poljoprivrednici moraju da svake sezone obezbede novo seme od Monsanta, a ne da uštede seme od svoje žetve kako bi ga iskoristili kao rasadni materijal), postala je neverovatna noćna mora za relacije ove kompanije sa svetskom javnošću. Nećemo tvrditi da smo sasvim upoznati sa razlozima koji idu u prilog, ili pak protiv etičkih ili naučnih izazova koji stoje iza Monsantovih genetski modifikovanih organizama, već smo jedino želeli da rasvetlimo jednu zanimljivu firmu i njen inovativni proizvod. Godišnji operativni prihodi Monsanta su 3,2 milijarde američkih dolara. Od rivala na ovom poslovnom polju trebalo bi izdvojiti kompaniju Syngenta.

10Experian je biro za izdavanje potrošačkih kredita i valuaciju kreditne sposobnosti zajmoprimaca. Njihova reputacija donekle je narušena izveštajem koji se pojavio u emisiji „60 minuta“ (40 miliona grešaka: Da li je vaš kreditni izveštaj tačan?, 40 Million Mistakes: Is your credit report accurate?). Međutim, Experian, poredeći ga sa bankama, i dalje važi za najveći autoritet kada su u pitanju kreditni izveštaji i procene kreditne sposobnosti, kao i algoritmovanje i proračuni koje banke koriste prilikom planiranja otplate kredita svojih klijenata. Treba li  hipoteka kako biste podigli kredit? Prethodno će vas momci iz firme Experian oceniti i dati svoje mišljenje o tome da li ste i koliko sposobni za otplatu kredita. Experian ima godišnje operativne prihode od 1,2 milijarde dolara. Od ostalih igrača koji rade evaluaciju kreditne spsobnosti klijenata mogli bi se izdvojiti TransUnion i Equifax.

Ubuduće ćemo dodavati još neka imena nepoznatih kompanija koje briljiraju po profitima (a da mi uglavnom nikada nismo čuli za njih).

Henry Wong, Business Analyst (Quora)