Hladno je kul: pomama za svežom hranom s udaljenih meridijana

Prekookeanski brodovi-frižideri, takozvani „Riferi“ (Reefers) drže hranu svežom preko mesec dana i ne ‘unervoze’ jastoge. O ovom trendu piše Wall Street Journal.

U prošlosti su samo najveći distributeri, poput ekvadorskog Chiquita Brands, mogli da sebi priušte angažovanje teretnih brodova sa velikim hladnjačama.

U prošlosti su samo najveći distributeri, poput ekvadorskog Chiquita Brands, mogli da sebi priušte angažovanje teretnih brodova sa velikim hladnjačama.

Među trenutno najprofitabilnijim poslovima vezanim za globalni brodski transport sigurno je u samom vrhu prevoz rashlađenih prehrambenih proizvoda.

Potražnja za slanjem sveže hrane preko okeana je dvostruko veća nego za druge proizvode, kaže analitičar brodskih usluga Druri (Drewry).

Dva su razloga za procvat ovog trenda: kontejneri za hlađenje poznati kao “riferi” mogu držati hranu svežom više od mesec dana, omogućavajući distributerima da bezbedno širom sveta šalju sve – od soka od pomorandže do jastoga. U prošlosti su ova putovanja uglavnom bila rezervisana za banane, jer su samo glavni distributeri poput Chiquita Brands International Inc. mogli sebi priuštiti da angažuju teretne brodove sa velikim hladnjačama – uglavnom su to bile banane koje su iz Gvajakila u Ekvadoru isplovljavale ka svim većim svetskim lukama na severnoj hemisferi.

U međuvremenu, rastuće bogatstvo globalne populacije, naročito u Aziji, povećalo je potražnju za skupljom hranom.

“Srednjoj klasi koja je u usponu, osnovna hrana poput pirinča više nije dovoljna”, kaže Erik Legro (Eric Legros), šef operacija rifera pri francuskom gigantu u brodskom transportu CMA CGM. “Oni žele svoje voće, povrće i sveže meso, a to nagoni industriju da sve više proizvoda stavlja u hladni režim.”

Prema Druriju, rashladni boksovi čine 7% ukupne zapremine kontejnera, ali se potražnja u proteklih pet godina povećala za 5% do 6% na godišnjem nivou, u poređenju sa 2% do 3% za redovne kontejnere koji prevoze gotovo sve svetske proizvode.

Kontejneri, uključujući i rifere, godišnje transportuju teret u ukupnoj vrednosti od oko 4 biliona dolara (4 hiljade milijardi dolara).

Stijn Rubens, Drurijev viši konsultant u odeljenju za snabdevanje rekao je da plovidba sa svežim proizvodima pokazuje stabilan rast, ali da se na ovom „vrućem“ tržištu podržavaju i relativno novi proizvodi poput soka od pomorandže, farmaceutskih proizvoda, slatkiša i vejperske opreme (vejp, eng. „vape“: elektronske cigarete i lako isparive tečnosti koje se inhaliraju iz zadovoljstva i zbog arome, ili pak u cilju odvikavanja od cigareta).

Glavne riferske linije idu sa južne hemisfere ka severu. Tokom zimskih meseci, izvoznici iz Južne Amerike, Južne Afrike, Australije i Novog Zelanda prevoze sveže proizvode sa juga kako bi dopunili potražnju na severu. SAD i Kanada izvoze povrće, citruse i drugo voće, zajedno sa mesom i morskim plodovima, uglavnom u Aziju.

„Jagode su se u danskim prodavnicama do pre deset godina mogle naći samo tri meseca godišnje. Zahvaljujući riferima, sada ih ima tokom cele godine, a svi – od najmanjih do najvećih prevoznika – mogu se pridružiti lancu snabdevača”, kaže Anne-Sophie Zerlang Karlsen, šefica rukovodećeg menadžmenta kod danskog operatera Maersk Line, najveće brodske kompanije na svetu.

Jedan od manjih kupaca, Peru Sun Fruits Packs SA je prošle godine isporučio 700 rifera grožđa u Filadelfiju, kao i 220 kontejnera avokada u Španiju i Holandiju.

“Riferi su od apsolutno vitalne važnosti za naš posao”, rekao je Valter Munjoz, izvršni direktor kompanije Sun Fruits. “Sada možemo da pošaljemo čak samo jedan kontejner voća ka Evropi ili Sjedinjenim Državama po cenama do 50% višim od onih po kojima smo ih prodavali lokalnim tržištima u Južnoj Americi”.

Prevoz grožđa iz Perua za Filadelfiju traje 18 dana. Voće se “uspava” u kontrolisanoj atmosferi, koja odlaže proces sazrevanja pre nego što se distribuira supermarketima na istočnoj obali SAD.

Sve do kraja 1990-ih, sveži proizvodi isporučivani su kontejnerskim brodovima uz raznu drugu robu – prevoženi su teretnim brodovima opšte namene sa velikim frižiderima – od lokacije proizvodnje do samo jedne destinacije.

Teret je obično bio ograničen na banane, a brodove su koristili mahom glavni distributeri poput Čikite. Manji proizvođači, koji sebi nisu mogli da priušte angažovanje takvih brodova, ograničavali su se na lokalna tržišta.

Čikita je postepeno smanjivala svoju “veliku belu flotu” – ofarbanu belom bojom kako bi se sprečilo pregrevanje banana – da bi se vremenom sasvim prebacila na rifere. Čikita je početkom ove godine zakupila kontejnerske brodove i od Maerska naručila 2.500 rifera koji prate atmosferu i stanje unutar kontejnera, kontrolišući količinu ugljen-dioksida, kiseonika i azota kako bi se sprečilo rano zrenje voća i povrća. Brodski prevoznici imaju vidljivost tereta uživo, putem satelitskog praćenja.

Riferi prebacuju teret na manje brodove, jer su takse za vozarinu daleko niže ako se primopredaja izvrši na moru tj na vodi, nego na kopnu

Riferi prebacuju teret na manje brodove, jer su takse za vozarinu daleko niže ako se primopredaja izvrši na moru tj na vodi, nego na kopnu

“Riferi su nam pomogli da izgradimo konzistentnost sa redovnim planiranim plovidbama tokom cele godine, dok iz suprotnog smera, sa severa ka jugu, imamo u rasporedu tri čarter-broda sa jabukama”, objašnjava Tim Klark, potpredsednik globalne prodaje u prevoznoj kompaniji Issaquah, delu međunarodnog transportnog lanca Vanguard International Group.

Vangard u svom operativnom sastavu ima oko 9.000 kontejnera namenjenih prevozu voća, pre svega jabuka, krušaka, višanja i citrusa koji sa farmi u SAD, Novom Zelandu, Južnoj Africi i Čileu kreću put azijskih tržišta.

Pored toga što su u mogućnosti da svežu hranu šalju s jednog na drugi kraj sveta, špediteri takođe imaju koristi od niskih troškova kontejnerskih taksi tj vozarine, jer se sav teret iz kontejera prebacuje na vodi, a ne na kopnu.

Maersk i CMA CGM žele da prošire svoje poslovanje dodavanjem novih proizvoda koji se sada transportuju i vazdušnim putem.

Satelitsko praćenje prevoza i primopredaje tereta sa rifera na manje brodove, uz direktnu kontrolu uslova u kojima se hrana transportuje

Satelitsko praćenje prevoza i primopredaje tereta sa rifera na manje brodove, uz direktnu kontrolu uslova u kojima se hrana transportuje

“Na tržištu postoji ogromna potražnja za svežim rezanim cvećem poput ruža. Tražimo načine kako da usporimo njihovo cvetanje”, rekla je Anne-Sophie Zerlang Karlsen iz Maerska.

Iako za sada u malim količinama, CMA CGM je napravio odlučujući proboj u prevozu živih jastoga iz Kanade u Evropu. Samo se jedan odsto živih jastoga transportuje riferima.

U cilju uspešnog transporta živih jastoga, sistem filtracije u frižiderima oponaša temperature okeana, nivoe kiseonika i kvalitet vode.

“Naplaćujemo istu cenu kao i za avionski prevoz, ali nema više ni stope smrtnosti koja je u riferima sasvim anulirana”, rekao je Legro. “Dok  jastozi transportovani avionom usled stresa oslobađaju amonijak, što ponekad oseti i vaš nos nad tanjirom.”

 

WSJ

AI: 4+4 ključne uloge veštačke inteligencije u preduzetništvu i prodaji

Funkcionisanje “bez napora” je suština veštačke inteligencije, bilo da se koristi u međuljudskim relacijama, načinu raspolaganja radnim vremenom, korisničkom servisu ili menadžmentu tj upravljanju portfoliom. Magazin “Preduzetnik” (Entrepreneur) objavio je dve sretne priče o 4 elementa koja veštačku inteligenciju danas čine neizostavnim sastojkom poslovanja, kao i 4 načina na koji AI može doprineti boljoj prodaji.

Veštačka inteligencija (AI) je polje koje danas zadobija  sve više i više pažnje. Uprkos ovoj činjenici, međutim, i dalje postoje pogrešni stavovi o AI.

U ne malom broju slučajeva,  inovacije koje je uveo AI zadobijaju negativnu konotaciju i smatraju se skoro pa lošim. Ova zabluda proizilazi iz sadržaja koji proističu iz holivudskih filmova i filmskih industrija drugih zemalja koje vole da prikazuju AI kroz antiutopijsku optiku: kao robote koji će nas izbaciti sa naših poslova, zameniti naše prijatelje i porodice i, najzad, uništiti čitavu ljudsku rasu. Taj prikaz nije tačan i možda je čak i pomalo patetičan.

Umesto toga, dobra vest je da AI nije nužno negativna tehnološka novina; postoje oblasti primene koje obećavaju da će posao učiniti boljim i manje stresnim iskustvom. Razmislite o sledećim oblastima dokaza kako je AI postao moćan alat, a ne  upozoravajuća pretnja iz sfere naučne fantastike.

1. Veštačka inteligencija u oblasti ljudskih resursa

Odgovornosti kadrovskih odeljenja uključuju nadzor nad regrutovanjem, obukom i razvojem, nadoknade i beneficije, usaglašenost i niz drugih srodnih obaveza.

Zapošljavanje radnika, koje može biti izazovno i stresno, posebno je područje gde HR može imati koristi od veštačke inteligencije. Kada na hiljade aplikacija dođu na tek jedno otvaranje radnog mesta, HR osoblju može biti (i zapravo već jeste) posebno teško da solidno prouče sve podnosioce zahteva do u detalje, kako bi videli je li njihov potencijal prekoračuje granice njihovih podnesaka za zaposlenje.

Ali primena AI tehnologije van svake sumnje štedi vreme i čini posao manje mučnim. Ako je AI program dizajniran da preispita i razdvoji aplikacije na osnovu utvrđenih kriterijuma, zaposleni u HR-u mogu obaviti preostali posao kada se smanji ukupan broj pristiglih aplikacija. Ovo štedi vreme i smanjuje radna opterećenja.

2. Veštačka inteligencija u upravljanju radnim vremenom

Vreme i dobar tajming  predstavljaju jedan  od najvažnijih faktora koji stoji iza uspeha svake kompanije. Ona, zapravo, čini 42 odsto razlike između neuspeha i uspeha. Nije, dakle, iznenađenje što mnoge kompanije traže način integrisanja veštačke inteligencije u upravljanje vremenom kao i poboljšanju njihovih izgleda za davanje precizne prognoze na osnovu raspoloživih i istorijskih podataka.

Cilj veštačke inteligencije je, stoga, da pomogne takvim organizacijama da naprave najbolja vremenska predviđanja, maksimiziraju resurse onda kada su im najviše potrebni i pomažući im da minimiziraju gubitak vremena. Potpuna implementacija veštačke inteligencije  u ovom ključnom području imaće veliki pozitivan uticaj na vaš posao.

3. Veštačka inteligencija u korisničkoj službi

Reputacija bilo kog biznisa može se napraviti ili oštetiti reputacijom službe za kupce. To je ono što servis za korisnike čini tako važnim delom poslovanja. Ipak, s obzirom na ogroman broj poziva, svakodnevne žalbe i upiti mogu biti dugotrajni i opterećujući.

Danas, vaše preduzeće više ne mora da prelazi tradicionalni put koji obično prelazi svaki biznis; Umesto toga, poboljšana je AI efikasnost, kojom je moguće ukloniti taj teret i stres. Tipičan primer poboljšanja performansi usluga klijenata je četbot (chatbots) tj softverski posrednik (agent),  korisnički chatbot. Sa čet botom, (softverom za komunikaciju sa kupcima), možete jednostavno i efikasno upravljati svojim klijentima, pošto ova tehnologija omogućava ostvarivanje smislenih razgovora sa velikim brojem klijenata.

Rezultat je poboljšanje reputacije kompanije, pošto ljudi po običaju cene brzu reakciju na svoje zahteve od odeljenja za korisničke usluge kompanije.

4. AI u upravljanju portfeljima

Upravljanje portfeljem je još jedna oblast primene sa direktnim uticajem na preduzetništvo. Ako ste zainteresovani za upravljanje investicijama, možete računati na takve aplikacije AI kao savetnike za pružanje pouzdanih finansijskih saveta. Ove aplikacije mogu pomoći pri upravljanju portfeljima sa malim ljudskim faktorom inputa – i često sa manjim troškovima provizije.

Ove aplikacije rade koristeći algoritme dizajnirane da kreiraju finansijski portfolio koji odgovara ciljevima koje je postavio investitor. Veštačka inteligencija, takođe, ustanovljava klijentovu toleranciju na rizike kao deo svog koncepta za pravi „portfolio miks“. Prema Robu Berdžeru, koji piše za magazin Forbs, “robo-savetnici… čine da investiranje bude bez muke i napora”.

A raditi stvari “bez napora” i jeste poenta uvođenja veštačke inteligencije – bez obzira na oblast na koju se primenjuje.

4 načina na koje AI poboljšava prodaju

Ne možete zameniti ljudsku interakciju, ali je možete dopuniti ovim savetima.

Postoje dve jasno podeljene i u tabore razvrstane strane kada je u pitanju veštačka inteligencija (AI): oni koji su uzbuđeni zbog njenih mogućnosti, i oni uplašeni njenim potencijalom. Voleli je mi ili je mrzeli, AI je već prisutan u našem svakodnevnom životu.

Od pozivanja Siri da izvrši Google pretragu i zatraži od Alekse (Alexa) da vrti vašu omiljenu pesmu, AI se svakodnevno koristi. Ima nekoliko primena, kako na ličnom tako i poslovnom planu. Facebook Messenger chatbotovi su samo jedan primer kako brzo AI koriste kompanije za pojednostavljivanje usluga za klijente i svakodnevne zadatke. Veštačka inteligencija, takođe, ima potencijal da poboljša generisanje vaših B2B lidova tj kvalifikovanih kontakata (u marketingu, generisanje lida podrazumeva iniciranje interesovanja potrošača ili ispitivanje proizvoda ili usluga nekog biznisa; Lidovi se mogu kreirati za svrhe kao što su izgradnja liste, akvizicija listova e-biltena ili prodaja. Metode generisanja lidova obično potpadaju pod okrilje oglašavanja, ali mogu uključiti i nenaplative izvore – rezultate organske net pretrage ili upućivanje od postojećih kupaca. Pojašnjenja radi – jer B2B marketing nije nimalo jednostavna rabota – generisanje lidova je kreiranje procesa i aktivnosti koje omogućavajuju dolazak do kvalifikovanih kontakata, tj (potom i, nadaju se prodavci) potencijalnih kupaca.

Evo (za početak) barem četiri dobra razloga za primenu AI u prodaji

1. Pruža tačnije informacije o mogućim klijentima

Potencijalni lidovi tj kvalifikovani kontakti  potiču iz različitih kanala – LinkedIn, Google, itd. – kada unesete AI u proces, on može da potvrdi vaše podatke u odnosu na nekoliko izvora, pomažući vam da sakupite što tačnije podatke.

Kada kontaktirate potencijalne klijenta na osnovu tačnih i validnih podataka iz prve faze procesa istraživanja, drastično poboljšavate i vašu ukupnu uspešnost u prodaji. Ne zovete isključene telefonske brojeve, mrtve adrese e-pošte, niti kontaktirate ljude koji su promenili pozicije ili kompanije. Vaš uspeh i blizak odnos se nadovezuju kada već od samog početka radite radite sa tačnim podacima.

2. Poboljšava produktivnost

AI je u stanju da radi i bude aktivan 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji i 365 dana godišnje. Nikada se ne razboli niti je na bolovanju, nije mu potrebna pauza usred dana, ne traži vam nedelju dana potrebnih za odmor i nikada ne napušta kancelariju.

AI ne može da zameni vrednost koju zaposleni isporučuje u smislu izgradnje odnosa i veština komuniciranja među ljudima „od krvi i mesa“, ali može biti ogromna pomoć u stvaranju većeg poslovnog potencijala i povišavanja interesovanja – na čemu radi neprekidno i bez prestanka –  dok vaš prodajni tim nije na poslu, čime se poboljšava ukupna produktivnost. Zaposleni mogu svakodnevno da budu efikasni, zahvaljujući ultra-kvalifikovanim lidovima – zahvaljujući veštačkoj inteligenciji.

3. Omogućava da se automatizovane poruke čine humanijim

Automatizovani marketing nije ništa novo – od automatskog objavljivanja društvenih medija do epidemiranja „dripovanja“ e-pošte (automatizovana imejl kampanja), postoji puno alata za automatizaciju, dostupnih za pomoć pri generisanju potencijalnih lidova. AI ide korak više, što vam omogućava da pokažete specifične marketinške poruke relevantne za specifične potrebe lidova. Ove ciljane poruke povećavaju stopu konverzije jer vam šalju automatizovani marketing, za koji je verovatnije da će ih konvertovati na osnovu podataka koje AI može identifikovati. Prodajni proces počinje dolaskom do kvalifikovanog kontakta (Lead Generation), koji bi dalje trebalo da se usmerava prema realizaciji prodaje (ili tzv. konverziji). Proces usmeravanja prema zatvaranju prodaje se naziva Sales Funneling ili Sales Pipeline.

Prodajni “levak” (funnel) ili prodajni “cevovod” (pipeline) predstavljaju termine koji bi trebalo da opišu mogućnost da se sama prodaja svede na uspostavljanje i vođenje prodaje na nivou definisanja poslovnih procesa i procedura. Ideja koja “leži” iza ovakve postavke prodajnog procesa je u činjenici da, ukoliko postoji osoba koja je potencijalno zainteresovana za kupovinu, takva se osoba može “prirodno” usmeravati ka samom zatvaranju prodaje, gde nema “iskakanja iz levka kada je počelo sipanje”, ili “neće pući cev proverenog cevovoda”.

U svetu prodaje i automatizovanog kao i AI marketinga, „pipeline“ predstavlja popis svih aktivnih prodajnih prilika u jednom trenutku. Bez obzira generiše li se u nekom CRM softveru, ili ga vodimo u Excell-u ili ručno ispisujemo na listu papira.

Prodavac bi trebalo da odvoji vreme kako bi kreirao personalizovanu e-poštu i napiše je u određenom tonu, a u zavisnosti od nekoliko faktora. Jedan od najvećih nedostataka kada je reč o stvarima poput automatske e-pošte, bilo je to što je bila previše generična. Danas je AI u stanju da vašoj automatizaciji u oglašavanju utisne više ljudskosti.

“AI stvara „nadljudske“ prodavce. Njih mašine ne mogu zameniti, naprotiv: mašina ih sigurno može učiniti pametnijima i snažnijima, ukazuje Olin Hajd (Olin Hyde), izvršni direktor i osnivač LeadCrunch-a, vodeće B2B kompanije koja se oslanja na AI i mašinsko učenje. Da podsetimo, B2B znači „Business to business“, tj elektronsko poslovanje koje se odnosi na korišćenje Interneta i veb tehnologija za kupovinu, prodaju, jeftiniju, bržu i bolju saradnju poslovnih subjekata.

4. Smanjuje propuštene mogućnosti

Potrebno je šest do osam „kontakata“ ili koraka, kako bi se ostvario održivi prodajni potencijal, a poželjno je da se kontaktiraju lidovi, kao i vreme odziva tokom kojeg svi ulaze u igru. B2B lidovi moraju biti brzo praćeni, a AI može pojednostaviti proces.

Evo podataka iz jedne ranije  studije Harvardskog poslovnog pregleda (Harvard Business Review) o odzivu interesenata/potencijalnih kupaca:

Prosečno vreme prvog odziva koji B2B firme imaju od svojih potencijalnih kupaca je bilo 42 sata

Samo je 37% kompanija odgovorilo na njihove zahteve u roku od sat vremena.

16 odsto kompanija je odgovorilo u roku od jednog do 24 sata

24 procenta preduzeća odazvalo se tek nakon više od 24 sata

23% kompanija nikada nije odgovorilo.

Veštačka inteligencija  vam dozvoljava da odmah dosegnete do kvalifikovanih kupaca i pratite prodajne tj „linije“ klijenata u svom pajplajnu – do onih koji pokazuju interesovanje za kupovinu vaše usluge ili proizvoda, i to precizno, eliminišući propuštene mogućnosti. Zamislite da  je u vašem „prodajnom levku“ tj uzorku kvalifikovanih kupaca otpočel akcija u 3 ujutro, što je signal za visok nivo interesovanja – a vi biste morali da čekate barem šest sati (do 9 ujutro) dok vaš prodajni tim ne stigne u kancelariju… ili, naprosto možete implementirati AI kako biste ih kontaktirali odmah, što u velikoj meri povećava verovatnoću realizacije prodaje (konverzija, ili, narodski, sretan termin, „prelomiti“; kada interesent za neki proizvod/uslugu „prelomi“ i konačno se odluči da ga kupi).

Jonathan Long 

 

Ko sve poseduje vaše lice?

Kompanije za oglašavanje, tehnološki giganti, sakupljači podataka – kao i savezna vlada, kako se ispostavilo.

Mašinama su potrebni snimci ljudskih lica kako bi naučile kako da prepoznaju pojedinačne osobe, donosi magazin The Atlantic.

Ovo je razlog zašto kompjuterski naučnici u svojim istraživanjima često koriste lica holivudskih ličnosti. Tom Henks se, na primer, nalazi na brojnim javno dostupnim fotografijama pa je prilično lako izgraditi “Henksovu bazu podataka” za potrebe algoritamske obuke mašina.

U zavisnosti od potreba istraživača, postoje mnoge druge dostupne baze podataka ljudskih lica – neke od njih sadrže desetine hiljada slika. Ove zbirke lica izrađene su na osnovu javne evidencije, kao što su raznovrsne fotografije za dokumenta, snimci s nadzornih kamera, fotosi iz vesti, Google slike kao i one sa univerzitetskih studija obrazovnih institucija.

Sasvim je moguće da se i vaše lice nalazi u nekoj od ovih baza podataka (ne postoji način da se sa sigurnošću tvrdi da se ono u njima ne nalazi).

Vaše lice pripada vama; ono je bitna odlika vašeg identiteta. Ali ono je, takođe, samo jedna data-tačka koja čeka da bude prikupljena. U vreme kada su kamere za nadzor sveprisutne, a prikupljanje podataka pojedinaca obavlja u gotovo svakoj transakciji koju učinite, naša lica postaju sve primamljivija za posezanje od strane neznanaca.

Brokeri podataka već kupuju i prodaju detaljne profile koji opisuju ko ste vi. Oni prate javne evidencije vaših prikaza i vaše ponašanje na mreži, kako bi pronikli u vaše godine, pol, vaš odnos, status, tačne lokacije na poslu i kod kuće, koliko novca zarađujete, u kojim supermarketima kupujete, i tako dalje i tako dalje… Stoga je sasvim razumno da se zapitamo: kako te kompanije prikupljaju i koriste slike na kojima je vaše lice?

Facebook već koristi softver za prepoznavanje lica osoba koje su na fotografijama. Eplova nova aplikacija, “Clips”, prepoznaje pojedinačna lica u video snimcima. poznata aplikacija Snap ima filter za autoportrete koji radi na mapiranju detaljnih tačaka na licu pojedinačnih korisnika (Snap na svom sajtu kaže da ta tehnologija ne preuzima bilo kakav dodatni “preširoki” korak u prepoznavanju lica koje mapira). Ovo je slično načinu na koji funkcioniše softver kineske startup firme Face++ . Njen softver mapira desetine tačaka na licu osobe, a zatim prikupljene podatke čuva.

Ideja je da biste mogli da koristite sisteme za prepoznavanje lica kako biste bez ključa ulazili, recimo, u poslovne objekte i stambene komplekse. Đje Tang (Jie Tang), vanredni profesor na Univerzitetu Cingšua (Tsinghua) je za MIT Technology Review opisao način na koji koristi otisak svojeg lica kako bi platio neke stvari – recimo obroke i jela u restoranima: “Ne samo da na ovaj način vršim plaćanja, kaže on, već je i osoblje u nekim kafićima sada upozoreno od strane sistema za prepoznavanje lica svaki put kada ušetam u neki lokal” – a onda ga pozdravljaju po imenu.

Onda je i razumljivo da ovakva tehnologija doživljava neverovatno brz napredak, oni su postali hrana za neke teorije zavere – poput one neosnovane tvrdnje da Snap gradi tajnu bazu podataka za prepoznavanje lica sa fotografijama ljudi koji koriste njegovu svetski popularnu aplikaciju, Snapchat.

Ovakve zavere, međutim, nisu tako čudne kakvim se na prvi pogled čine. Stručnjaci su već decenijama upozoravali na sisteme za prepoznavanje lica. Najnovija sredstva za prepoznavanje lica koje ima F.B.I. daje ovoj agenciji mogućnost da skenira milione fotografija običnih Amerikanaca. “Da bude jasno, ovo je baza – ili mreža baza podataka – koja obuhvata pre svega one američke građane koji poštuju zakon i nisu u sukobu s njim”, rekao je pre nedelju dana  republikanski kongresmen iz Jute, Džejson Čafec (Jason Chaffetz), pred američkim Komitetom za nadzor i reformsku raspravu. “Osamdeset odsto fotografija u F.B.I. mreži za prepoznavanje lica nisu u sukobu sa zakonom, a u datoteku se unose isključivo ne-kriminalna lica.” F.B.I. je u stanju da pristupi slikama iz vozačkih dozvola u najmanje 18 zemalja, kao i milionima fotografija pravljenim za dokumenta.

“Većina ljudi nema pojma da se ovakvo šta uopšte dešava”, rekao je Alvaro Bedoja (Alvaro Bedoya), izvršni direktor Centra za privatnost i tehnologiju pri Pravnom univerzitetu Džordžtaun tokom svog svedočenja na ročištu. “Najnovija generacija ove vrste tehnologije će omogućiti sprovođenje zakona kojim bi se obezbedilo skeniranje lica svakog muškarca, žene i deteta koje prođe ispred kamera za ulični nadzor… Postavlja se jedno veoma logično pitanje: da li imate pravo da hodate ulicom a da vaša vlada ne vrši tajno skeniranje vašeg lica? Da li je uopšte dobra ideja da neka država i njena vlada u svojim rukama ima toliku moć, a sa tako malim brojem ograničenja?”

Tačnost, pouzdanost i preciznost sistema kojeg koristi Federalni istražni biro Sjedinjenih Država takođe je predmet rasprave. Prema kongresmenu Čafecu, otprilike jedan od sedam pretresa koje pravi FBI sistem izradi listu potpuno nevinih kandidata, iako je stvarna meta zaista bila u njihovoj bazi podataka. A Prema izveštaju iz Kancelarije za odgovorno postupanje, koja funkcioniše u okviru američke vlade, F.B.I. ne prati svoju stopu lažno pozitivnih osoba, čime se potcrtava jedan od najvećih problematičnih scenarija, naime, da tehnologija za prepoznavanje lica može stvoriti velike probleme. “Jedna je stvar ukoliko bi ova tehnologija za prepoznavanje lica bila savršena, ili skoro savršena”, rekao je Čafec, “ali je tako očigledno da ona to nije.”

“Jedan ovako nepouzdani sistem, dakle, obuhvata i u razmatranje uzima osobe koje nisu počinile bilo kakav zločin”, rekla je Dženifer Linč (Jennifer Lynch), advokat pri Electronic Frontier Foundation, u svom svedočenju tokom sudske rasprave”, a taj sistem će prebaciti teret na nevino optužene, kako bi pokazao da oni nisu ti za koje sistem kaže da jesu. Ova pretnja će nesrazmerno uticati na ljude drukčije boje kože. Sistem i tehnologija za prepoznavanje lica bira pogrešnog Afroamerikanaca i osobe iz etničkih manjina po znatno višim stopama od belaca.”

 

Adrienne Lafrance, The Atlantic  24. 03. 2017.

EU vs. Rusija: kome sankcije više štete?

07

Rusija je, kao što svi već jako dobro znaju, “zlatna koka” za sve poslovne ljude i na svim meridijanima. Uprkos sankcijama, u Rusiji ima i parmezana iz Italije, i brija iz Francuske, pršute iz Španije a i plavog sira iz Holandije. Evo šta kažu neki podaci i istraživanja.

Rusija bi mogla da uvede kazne za ona pravna lica koja se bave prevozom, skladištenjem i distribuiranjem prehrambenih proizvoda koji se nalaze pod embargom uvedenim pre tri godine (2014). Nacrt zakona koji obuhvata ovu problematiku stigao je 1. februara 2017, kao predlog od strane Rosseljhoznadzora 1. februara. Predložene kazne, međutim, neće puno izmeniti situaciju, jer su dobavljači već jako dobro naučili kako da na najraznovrsnije načine zaobilaze ovu zabranu.

‘Mnogo je šema i “kombinacija” koje u Rusiji postoje za ilegalni uvoz zabranjenih namirica, i zbog toga inicijativa Rosseljhoznadzor-a neće imati nekog velikog uticaja’, izjavio je Denis Frolov, koji je partner u kancelariji za poslovno pravo BMS Lav Firm. Situacija se najverovatnije neće promeniti, ‘čak ni ukoliko se pokrene pitanje o uvođenju krivične odgovornosti za kršenje (uvoznih) sankcija’, slaže se s njim i Maksim Tafincev, senior-partner u kompaniji Maluf, Ešford & Talbot (Maalouf Ashford & Talbot).

‘Svaki ruski građanin može po zakonu da unese najviše do 5kg zabranjenih tj. sankcionisanih prehrambenih artikala za ličnu upotrebu – građani ih, međutim, ne moraju nositi – oni te proizvode sami sebi poslati poštom’, kaže “Marina Bezrukova” (29) koja živi u Moskvi (ime je promenjeno iz razloga anonimnosti). Marina u svom vlasništvu ima jednu malu “onlajn-radnju” koja prodaje italijansku hranu. ‘Trik je u tome da – umesto vas – to uradi vaš poslovni partner u, recimo, Italiji. On umesto vas može poslati paket, da u pošti popuni deklaraciju koja je na vaše vaše ime i da u nju upiše vaše podatke. A vi ćete paket preuzeti kao da ste ga, zapravo, poslali sami sebi.’

04

Putin

‘Moj je suprug talijanskog porekla. Živi u gradu Ređo Emilija (Reggio Emilia), mestu koje je “prestonica”  proizvodnje originalnog parmezana’, dodala je ona. ‘On ga tu kupuje a potom mi ga šalje poštom.’

U cilju što efikasnije organizacije svog poslovanja, Marina je otvorila veb-stranicu na ruskom jeziku ali na međunarodno registrovanom domenu, i reklamira se preko svojih poznanika, klijenata i prijatelja. Istovremeno, njen muž drži poslovanje registrovano u Italiji, gde zvanično plaća 40% poreza na prihod. Cena ovog sira raste u preprodaji i to za između 100% i 200% jer je u novu cenu uključena ne samo marža već i dostava poštom i porezi, kaže ona.

U Petrogradu (Sankt-Peterburgu), usled blizine granice sa Finskom koja je udaljena samo 200km, izuzetno popularna “šverc-šema” s robom iz Finske i to onih proizvoda koji su u Rusiji trenutno zabranjeni. Na ruskoj društvenoj mrežiVKontakte” brojne su grupe čiji nazivi govore za sebe: ‘Sirevi iz Evrope’ ili ‘Španska pršuta’. Vlasnici ovih grupa dostavljaju robu koristeći se autobuskim turama ka – Finskoj.

‘Evo kako to funkcioniše: sakupi se grupa “turista”, koja zatim kupuje svu sankcionisanu robu i kući u Rusiju donosi maksimalnu dozvoljenu količinu proizvoda – a to je do 50kg po osobi’, “Anton Beljajev” (28, ime je promenjeno). Anton je i sam vlasnik grupe koja na mreži VKontakte prodaje sir. Za prevoz ovih zabranjenih artikala on turistima delimično ili sasvim pokriva troškove puta. Nema registrovanu firmu niti plaća takse i poreze. Anton, izuzev društvenih mreža, svoje proizvode reklamira i preko veb-stranici “Avita”.

Zamašne pošiljke sankcionisanih proizvoda namenjene ugostiteljstvu – prvenstveno za restorane i hotele – veoma se često neposredno uvoze iz zemalja (ruske) Carinske unije, poput Kazahstana i Belorusije.

‘Službeno i zvanično, prehrambeni artikli, namirnice i proizvodi koji putuju između naših zemalja (unutar carinske unije) nisu podložni carinskoj kontroli’, kaže advokat Maksim Tafinčev, dodajući da – čak i nakon što Rosseljhoznadzor obezbedi vršenje inspektorskog nadzora nad teretom uvezenim iz tih zemalja, količina uvezenih proizvoda koji su trenutnim propisima zabranjeni i dalje ostaje veoma visoka.

00

Lukavi i dosetljivi krijumčari često menjaju kodove na carinskim deklaracijama što im obezbeđuje da komotno i bezbedno, sasvim neopaženo zabranjene proizvode predstave kao one koji su dozvoljeni, tvrdi advokat Denis Frolov.

Nakon što je Krim postao deo Rusije, ta je oblast prešla u ruski carinski sistem premda on još uvek nije u potpunosti uspostavljen, rekao je Tafinčev. Uz to, krimskim graničarima nedostaje dovoljno resursa za solidniji pregled i pretres tereta.

‘Nikakva sankcija niti zabrana uvoza robe i usluga iz Ukrajine u Republiku Krim za sada nije na snazi. Zbog toga, doslovce sve vrste artikala – uključujući i one koji su zabranjeni – mogu pristizati u ovaj region, a potom se transportovati širom Rusije ‘, kaže Tafinčev.

Inače, treba reći da je poprilično komplikovano pratiti kretanje tranzita prehrambenih artikala i robe preko ruske teritorije, pa se tako mora koristiti alternativa – a to je tranzitna šema. “Roba i prehrambeni artikli idu, recimo, iz EU ka Uzbekistanu, a preko teritorije Ruske Federacije; pa ipak, ova roba nikada ne stiže do svog odredišta već se ‘gubi’ u Rusiji”, tvrdi Frolov.

Prehrambeni artikli iz nekih zemalja Evrope, recimo iz Švajcarske ili, čak, iz San Marina, zvanično nisu pod embargom i mogu se slobodno izvoziti u Rusiju. ‘Hrana iz zemalja pod ruskim sankcijama transportuje se u Švajcarsku, gde joj se menjaju službene oznake; tako artikli koji su pod ruskim embargom pristižu u Rusiju – kao da su poreklom iz Švajcarske’, kaže Tafinčev. On dodaje kako je ponovni izvoz u Rusiju takođe veoma popularan i u Belorusiji.

Koju cenu plaća EU zbog sankcija protiv Rusije?

01-a

Stručnjaci Austrijskog ekonomskog instituta (Wifo) obavili su jedno istraživanje u kojem su se bavili procenom uticaja koje sankcije nametnute Ruskoj federaciji imaju po radna mesta, poslovanje i privredu Evropske unije. Dobijeni rezultati su više nego indikativni: carinskotrgovinskoekonomskiprivredni sukob s Rusijom je u 2015. godini koštao Evropsku uniju 17,6 milijardi evra, a izgubljeno je i četiri stotine hiljada radnih mesta. Austrijski i nemački ekonomisti – Julijan Hinc, Gerhard Štajher, Elizabet Kristen i Oliver Fric – izradili su studiju Wifo-a koja istražuje ‘učinak privredno-ekonomskih sankcija između Rusije i zemalja Evropske unije’. Ovu studiju im je naručilo austrijsko Ministarstvo ekonomije. Austrija, nije zgoreg napomenuti, nikada nije bila previše oduševljena pobornica ekonomskih sankcija i blokada prema Rusiji, mada je zvanično a i potpisom podržala sve odluke koje su po tom pitanju donete u Briselu i Strazburu na nivou Evropske unije – pa i onu skorašnju, naime, da se evropske sankcije Rusima produže sve do kraja jula 2017. godine.

Stoga i nije za čuđenje što je austrijska vlada angažovala ovaj u svetu renomirani ekonomski institut (Wifo), kako bi se uradila procena posledica koje su EU sankcije ostavile na poslovanje i privredu ne samo Austrije već celokupne Unije.

A rezultati ove studije su prilično zanimljivi.

U Wifo istraživanju se naglašava kako se 2015. austrijski izvoz u Rusku federaciju (RF) smanjio za čitavu trećinu, kao i da su slične posledice imale i ostale članice Evropske unije. Koristeći se kompleksnim ekometrijskim modelima, stručnjaci WIFO su izračunali da su u 2015. sankcije i protiv-sankcije Evropsku uniju koštale 17,6 milijardi evra, kao i da je usled primene istih u Evropskoj uniji izgubljeno 400 hiljada radnih mesta. Najviše je izgubila Nemačka – čak 6 milijardi evra, ali i gotovo 100 hiljada (97 000) radnih mesta (koje bi, da je umesto sankcija postojao nesmetani izvoz u Rusiju, osigurao u tolikom obimu). Pa ipak, interesantno je još i to da krah izvoza i poslova vezanih za Rusku federaciju nije samo rezultat sankcija: već je i pre njihovog uvođenja bila prisutna ekonomska situacija koja je važila za prilično ozbiljnu.

Naime, treba reći da ruska privreda i ekonomija snažno zavise od cene gasa, nafte i naftnih proizvoda na međunarodnom tržištu: cene ovim sirovinama padaju a to je, s druge strane, dovelo do depresijacije ruske rublje. Na taj način je i uvoz u Rusku federaciju postao daleko skuplji, pa su evropske sankcije zapravo generisale smanjenje izvoza iz Evropske unije za čitavih 44%, dok je 56% posledica uslovljena ruskom ekonomskom krizom koja je otpočela i pre nego što su joj uvedene sankcije zbog otcepljenja Krima i situacije u Ukrajini.

Ruska federacija je svoje sankcije prema EU uglavnom usmerila na prehrambene artikle, a Putin je tim povodom u više navrata izjavljivao kako planira da ih zadrži što duže.

Hoće li Amazon napraviti revoluciju u špediciji?

00

Amazon je za potrošače otpremanje roba učinio jednostavnim: samo izaberite željeni datum isporuke za svoje dragocenosti i kliknite. Za proizvođače koji treba da vam te proizvode isporuče, međutim, špedicija ostaje problematičan, neefikasan, tvrdoglavo analogni posao. Vaš “jedan klik” često se pretvara u više telefonskih poziva, e-mailova, faksova i naramke papirologije – koje koordiniraju dobro obučeni i dobro umreženi profesionalci, piše Adam Minter za portal Bloomberg.

Dakle, Amazon, koji se ponosi time što razara stare načine poslovanja, sada traži način da transformiše brodski prevoz, jer ima maloprodajnu industriju. Između oktobra i januara, organizovao je otpremu najmanje 150 kontejnera robe iz Kine u SAD. To je beskonačno mali deo u odnosu na milione kontejnera koji plove između dve zemlje svake godine. Ali Amazon je tek počeo – i nije sam. Prošlog meseca, Alibaba je počeo da rezerviše prostor za svoje dobavljače na Maersk kontejnerskim brodovima, pridružujući se rastućem talasu e-commerce kompanija koje žele da unesu veću efikasnost i transparentnost u isporuke tereta i pošiljki – poslu vrednom $160 milijardi dolara.

Amazonov interes za zakučasti svet špedicije datira iz 2012. godine, kada je kompanija sa sedištem u Sijetlu prva dozvolila kineskim dobavljačima da prodaju robu na Amazonovim onlajn platformama. Prodavci mogu ili da robu isporučuju direktno kupcima ili Amazonu, koji ih zatim pakuje i isporučuje u njihovo ime. Već 62 odsto kineskih e-trgovaca na malo prodaje na Amazon platformi. Organizovanje špedicije na jednostavniji način – i, nadajmo se, jeftiniji – bi u teoriji Amazon učinio atraktivnijom platformom za ove kompanije nego, recimo, Alibabu ili eBay.

03

U ovom trenutku, nema ničeg što bi se moglo nazvati lakim u vezi za špedicijom, barem ne za mala i srednja preduzeća koja prodaju svoju robu na Amazonu. Veliki proizvođači opreme i drugi veliki proizvođači imaju količine koje im omogućavaju da ispregovaraju dobru cenu za špediciju. Svi ostali moraju da angažuju usluge špeditera. Uloga špeditera je sveobuhvatna. Posao podrazumeva pregovaranje o najboljoj ceni i najefikasnije korišćenje više vidova transporta, uključujući i kamione, železnicu i prekookeanske brodove. Špediter mora da pripremi svu prateću dokumentaciju, uključujući i carinsku dokumentaciju. Kada se pojavi problem – na primer, kada je kontejner zadržan u luci – od špeditera se očekuje da imaju dugogodišnje veze potrebne da kontejnere ponovo pokrenu.

Dostava robe kupcima dugo se opirala automatizaciji; nema lakog načina da se automatski ponove odnosi sa brodskim kompanijama i  lučkim otpravnicima. Ali to ne menja činjenicu da je špedicija netransparentna i veoma neefikasna. Na primer, sposobnost špeditera da utvrde najbolje cene i brzinu slanja je često ograničena na poslovični (i ponekad stvarni) adresar. Online portali gde proizvođači mogu da prate svoje pošiljke su uglavnom nepoznati. Zaustavite se pored jednog od mnogih špeditera koji nude svoje usluge u lučkom gradu kao što je Šenžen i skoro sigurno ćete čuti brujanje faks mašina.

Amazon misli da tehnologija može da eliminiše mnoge od ovih neefikasnosti. Na primer, određivanje najbrže i najefikasnije isporuke je pitanje prikupljanja podataka i analitike – dve stvari koje Amazon radi veoma dobro (i manje startup firme to već rade uspešno). Amazonova veličina i obim podataka trebalo bi da omoguće kompaniji da kupi mnogo više kontejnera i bolje koordinira njihovu isporuku  nego što bi to mogao da uradi bilo koji špediter.

05

Efikasnija logistika će takođe pomoći Amazonu da smanji razne troškove transakcija, uključujući i naknade za rezervacije i različite podneske za državne institucije. I, na kraju, Amazon, možda više nego bilo koja druga kompanija ima sposobnost da stvori one-stop, one-click portal za špediciju koji će u velikoj meri olakšati posao proizvođačima, i omogućiti im da lakše prate svoje pošiljke. To je značajna komparativna prednost. Na kraju, Amazon može da ponudi uslugu bilo kojeg proizvođača, čak i onih koji prodaju na svojim platformama.

Zaista, za kompanije kao što su Amazon i Alibaba – čiji one-touch servis pomaže kineskim proizvođačima da organizuju avio-prevoz i carinjenje od 2010. godine – špedicija predstavlja sporedan posao koji im pomaže da prošire svoj doseg još dublje u globalni lanac snabdevanja. Ali kako njihovi napori počinju da dižu industriju iz mračnog doba,  tako bi i tehnologija trebalo da učini proces isporuke jeftinijim i dostupnijim većem broju kompanija nego ikada ranije. To je dobra vest za potrošače i globalizaciju ekonomije kojoj bi koristio svež vetar u jedra.

Adam Minter, Bloomberg

 

318 reči za sneg (1/2)

318 reči za sneg ili: kako očuvati jezike domorodaca sa Severnog pola

00

Finska. Provincija Laponija (Lapland, Lapin lääni). Dva Samija u blizini svog “lavvu-a”, privremenog boravka nalik tipi-ju severnoameričkih domorodaca tj „indijanaca“. Samiji (ili Saami) žive u Laponiji i drugim oblastima severno od arktičkog kruga, uključujući sever Norveške, Švedske, Finske, Rusije (poluostrvo Kola). Oni svoju zemlju “Sápmi”. Oni su jedini narod Skandinavije priznat i zaštićen međunarodnim konvencijama o domorodačkim narodima. Grupa jezika kojim se Samiji sporazumevaju su (poput finskog jezika) klasifikovani kao ogranak porodice uralskih jezika.

Kada je američki lingvista Lenore Grenoble započela svoju karijeru, znala je da želi da koristi svoje znanje kako bi uradila nešto što ima vrednost za čitavo društvo. Ali šta, pitala se tada. Skup lingvista na međunarodnoj konferenciji 1992. godine dao joj je odgovor na to pitanje: podrška zajednicama naroda koji govore ugroženim jezicima. Grenobl je počela da proučava jezik Evenki (kojim su govorili autohtoni narodi Sibira), eventualno prelazeći na grenlandski. Tokom svog boravka u ovoj ledenoj zemlji, jedan njen prijatelj ju je „preusmerio“ ka simpozijumu koji se održavao u norveškom Tromzeu. Iako nije puno znala o čemu će se tamo razgovarati, prijatelj ju je uveravao da je to važna tema za nju i karijeru. Tako je Grenobl otišla u Tromze, a ono što je tamo naučila joj je iz korena promenilo karijeru.

“Branje egzotičnih močvarnih jagoda sa mamom bio je naš prostor, medijum za prenošenje lokalnog znanja i jezika”, rekla je Gunn-Britt Retter prisutnima u konferencijskoj sali u gradu Tromsø, Norveška. “Sve vreme bi pričala, objašnjavajući mesta kroz koja prolazimo kao i šta treba imati na umu kako bi se pronašao sopstveni put. To bi isto ponovila svaki put kad bismo se zaputili tom istom stazom, znajući da je teško sve zapamtiti odjednom kao i da ne bih baš uvek obraćala dovoljno pažnje na ono što mi govori. “

08

Gun-Brit Reter počela je da objašnjava publici sve načine na koje je njen maternji jezik Saami mogao da uhvati najfinije nijanse za opis prirode i okruženja. Jezik, rekla je ona, ne bi trebalo da bude odvojen od sistema znanja kojem pripada – one vrste znanja koji u sebi sadrži precizne informacije o Arktiku i arktičkom okruženju. Ona je, u stvari, došla na Arktik 2008. godine kako bi prisustvovala Simpozijumu o jezicima arktičkih naroda, u pokušaju da produži veze koje postoje između očuvanja jezika i biološke raznovrsnosti arktičkog podneblja.

Od prve dekade 19. stoleća do danas izumro je 21 jezik, dok se još 28 vodi kao kritično ugroženi.

Američka lingvističarka Lenor Grenobl se iz sličnih poriva tog momenta našla u publici istog simpozijuma, svojevrsnog foruma stvorenog kako bi se rešavali problemi s kojima se suočavaju narodi iz borealnog pojasa tj. Arktika. “Ovo je prvi sastanak koji su stalni učesnici (Arktičkog saveta) ikada sproveli na svoju ruku”, rekla je Grenobl nekoliko godina kasnije. “Ovde imate opšte klimatske promene na Arktiku – a članovi Arktičkog simpozijuma želeli su da rade na očuvanju jezika kojima govore narodi Severnog pola.”

U kontekstu svih drugih klimatsko-industrijskih pretnji po njihove domove i izvore sredstava za život, izgledalo je skoro neverovatno da šest starosedelaca-predstavnika Grupe naroda arktičkog regiona (Aleutska Međunarodna asocijacija, Arktičko veće Atabaskana, Međunarodni savet Gwich’in, Veće Inuita Polarnog kruga, Rusko udruženje domorodačkih naroda Severa i Savet Saamija) odlučilo da se mobiliše zbog odumiranja jezika kojima govore. Ali, za ljude koji se bore da zadrže svoje jezike u životu, to je sav smisao ovog sveta. A za lingvističarku Lenor Grenobl, koja je svoju karijeru izgradila na proučavanju autohtonih arktičkih jezika, ovo je bila prilika da svoj naučni rad preusmeri u društveni aktivizam.10

Ono čime je 2008. rezultirao taj simpozijum naučnika, aktivista i političara bilo je nastojanje da se dokumentuju, očuvaju i revitalizuju autohtoni arktički jezici. Krajnji cilj nije bio samo da autohtoni (samosvojni) narodi imaju koristi od toga što će govoriti svojim jezikom, već i da i oni sami mogu imati nekakve koristi od svog „gazdovanja“ arktičkim pojasom. Za region koji se zagreva brže od bilo kog drugog mesta na Zemlji, ovakvi napori mogu značiti fantastično bitnu razliku između podnošljivih uslova i masovnog egzodusa.
* * *
Sve do dolaska evropskih naroda i njihovih nacionalnih država koje su želele da grade svoje Imperije, Arktik je bio ispunjen malim grupama ljudi koji su preživljavali uprkos ogromnim šansama koje su bile protiv njih. Danas, broj ne-domorodačkih naroda daleko prevazilazi broj stanovnika koji su izvorni potomci arktičkih naroda, dok Severnim krugom dominiraju korporativni kopači, jedino zainteresovani za lokacije bogate prirodnim resursima – njihovo ponašanje juče i danas oblikuje budućnost severnjačkih urođenika. Kada su ovi kolonizatori stigli u Borealni krug po prvi put – bili to Danci, Šveđani, Rusi ili Amerikanci – domorodački jezici često su bili iskorenjivani takozvanim programom „reedukacije“, kojima su urođenička deca primoravana da govore jezik kolonijalnih sila.

Malo po malo, Arktički jezici urođenika počeli su da nestaju sa lica Zemlje. Od početka 19. stoleća izumro je 21 jezik, dok se još 28 vodi kao kritično ugroženi.

13

“Kada sam sredinom i krajem 90-tih po prvi put počeo da proučavam urođeničke jezike Aljaske, činilo mi se poprilično strašno”, rekao je dokumentarni lingvista Geri Holton (Gary Holton). “Domoroci su utonuli u opštu depresiju i nije bilo puno entuzijazma. Onda sam počeo da razgledam unaokolo i uočavam stvari video-snimke na YouTube i Facebook stranice, pokušavajući da pomalo komuniciraju.”

Holton misli da su mlađe generacije preuzele istorijski teret koji su doskora nosili njihovi stariji sunarodnici. Umesto da se osećaju utučeno i obespravljeno, oni aktivno rade na uključivanju svojih maternjih jezika u živote. A veliki deo njihovih života je upravo to okruženje, koje se menja fascinantnom brzinom. Led Arktičkog mora se topi i sve je tanji, što već odavno utiče na životinje koje love domorodački narodi. Snežni pokrivač i njegova dubina se menjaju, zbog čega su narodi koji se bave uzgajanjem jelena, irvasa, musova u sobova – kao što je to narod Samija – primorani da promene svoje viševekovne rute. Svi arktički urođenici danas oko sebe gledaju svoj svet koji se prebrzo menja – u neželjenom smeru i izvan njihove ili bilo čije kontrole.

Evropa: Sve veća međugeneracijska podela

Evropa koja stari ne može sebi priuštiti da proćerda veštine i talente svoje mladosti. Rastući međugeneracijski jaz trebalo bi da bude prioritet evropskih javnih politika, donose u svom napisu Pija Hitl i Guntram Volf (PIA HÜTTL, GUNTRAM B. WOLFF) za portal Bruegel.

Tokom krize, uslovi života i zapošljavanja mladih i starih u Evropskoj uniji suštinski su se razišli. Pokazatelji siromaštva govore da su mladi ljudi posebno teško pogođeni recesijom u odnosu na starije sugrađane, ne samo u zemljama najviše pogođenim krizom, već i širom EU. Nezaposlenost mladih u EU između 2007. i 2013. godine povećala se na skoro 24 procenta, došavši do brojke od 5,5 miliona nezaposlenih mladih ljudi ispod 25 godina. Taj skok nezaposlenosti mladih i siromaštvo mladih su posebno zabrinjavajući, jer oni imaju dugotrajne efekte na produktivnost i potencijalni rast.

Istraživanja pokazuju da dug period nezaposlenosti nakon diplomiranja, kada radnici treba da steknu prve veštine na radnom mestu, može da ugrozi celu karijeru i dovede do manje produktivnosti. Nezaposlenost mladih ima negativne efekte na natalitet i demografiju, verovatno zbog povećanog rasta neizvesnosti u vezi sa nezaposlenošću. Pod takvim okolnostima mladi donose odluku da odlože osnivanje porodice.

Tri vrste javnih politika značajno su doprinele rastu međugeneracijske podele tokom krize. Prvo, politike u oblasti makroekonomije; pre odluke Evropske centralne banke da počne monetarnu relaksaciju u julu 2012. godine, finansijski uslovi unutar evrozone su se znatno razišli što je neke zemlje i kompanije izbacilo sa tržišta. Štaviše, fiskalna politika u evrozoni u celini je bila suviše restriktivna što je otežalo izlazak iz recesije. Shodno tome, nezaposlenost je povećana, ali nezaposlenost mladih je reagovala mnogo snažnije nego ukupna nezaposlenost. Ovo je delom zbog toga što je nesrazmerno velik broj mlađih radnika na privremenim ugovorima. Drugi faktor koji je takođe bitan, je to što je mladima bilo izuzetno otežano da dokažu svoje veštine u periodima recesije kada su u potrazi za poslom ostajali bez svojih prvih iskustava.

Drugo, struktura državne potrošnje se promenila tokom krize na štetu mlađe generacije i rashoda orijentisanih na buduće potrebe. Širom EU, udeo državne potrošnje na zdravstvo, obrazovanje i porodicu i decu je smanjen. Nasuprot tome, potrošnja za slučaj nezaposlenosti je porasla, posebno u zemljama najviše pogođenim krizom poput Grčke, Portugala, Španije i Italije. Samo penzioneri izgleda da su pošteđeni rezova i, u nekim slučajevima, čak su i imali koristi od povećanja javne potrošnje. Kako se struktura javne potrošnje prebacivala sa porodica, dece i obrazovanja na penzionere, to je doprinelo daljem pogoršanju međugeneracijske podele.

Treće, vlade u većini zemalja koje su bile pod najvećim pritiskom, sprovodile su penzione reforme koje su se bavile problemima održivosti. Međutim, ove reforme su često prolazile loše u smislu međugeneracijske pravičnosti. Odnos penzija, definisan kao odnos prosečnog penzionog prihoda i prosečnih primanja u radnoj populaciji je postavljen tako da u dužem periodu postepeno opada. To znači da će današnji mladi ljudi uživati manje izdašne penzije od današnjih penzionera. Dakle, čini se da teret nije ravnopravno raspoređen, jer su sprovedene reforme obično favorizovale sadašnje u odnosu na buduće penzionere, što je doprinelo povećanju međugeneracijske podele.

Angela Merkel je jednom rekla da Evropska unija čini otprilike 7 odsto svetske populacije, 25% njenog BDP-a, ali preko 50% svoje javne potrošnje troši na politike koje se jednim imenom nazivaju država blagostanja. To sumira velikodušnost evropskog modela socijalne brige, dok istovremeno otvara pitanje njegove održivosti na dugi rok. Međutim, kada se vlade suočavaju sa demografskim, fiskalnim ili drugim pritiscima, one treba da znaju šta da smanje i kako da reformišu.

Evropa koja stari ne može sebi da priušti da proćerda veštine i talente svoje mladosti. Sa ovim na umu, kreiranje politika koje bi odgovorile na ovaj međugeneracijski jaz koji se produbljuje trebalo bi da budu u fokusu vlada i njihovih administracija. Evropi su potrebne makroekonomske alatke javnih politika s kojima će na bolji način odgovarati na finansijske potrebe u evrozoni na način koji će omogućiti šire postavljene ciljeve koje odgovaraju svim članicama. Na kratak rok, sa skepsom gledamo na mogućnost da se napravi jedan sveobuhvatni evropski instrument u smislu evropskog osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Takve mere bi se mogle pokazati efikasnima, ali će to zahtevati značajan napor da se stvori harmonizovano evropsko zakonodavstvo na tržištu rada.

Umesto toga, može biti praktičnije da se postigne više simetričan i obavezujući okvir koordinacije u fiskalnim politikama. Da bi se odgovorilo na nezaposlenost mladih, predlažemo reforme tržišta rada koje omogućavaju postepenu sigurnost posla uporedo sa tim kako radnici budu dobijali čvršće radne ugovore a ekonomski rast se bude učvršćivao i jačao. Osim toga, ako novi budžetski rezovi budu potrebni, vlade treba da uče iz prošlih grešaka i ukidaju neproduktivnu vladinu potrošnju, i umesto toga ulažu u mlađe generacije i njihovu budućnost. Vlade takođe treba da razmotre sadašnju strukturu javne potrošnje. Na kraju, međugeneracijska razmena tereta u penzionim planovima treba da bude poboljšana i penzione reforme ne treba sprovoditi na račun mlađih generacija.

 

(Ovaj Op-Ed je takođe objavljen u Rzeczpospolita, El Mundo, Der Standard i Publico)

Pia HUTTL i Guntram B VOLFF, Bruegel.org

Kapitalizam nije mrtav; mogao bi da postane sila dobra u društvu

Kapitalistički model se napada sa svih strana. Ipak, uprkos želji za promenama, čak ni pokret Occupy nije izašao sa nekakvim koherentnim alternativnim modelom. U svom autorskom tekstu, poslova koledža pri univezitetu Kembridž postavlja pitanje, “Da li se, dakle, kapitalizam može reformisati tako da služi društvu”? Njen odgovor glasi: Naravno, jer (etički osnaženi) kapitalizam nema alternativu – barem ne za sada.

00

U Oksfamu (Oxfam) gde sam bila izvršni direktor 12 godina, verovali smo da privatni sektor ima sposobnost da pomogne ljudima da izađu iz ralja siromaštva, na primer, kroz stvaranje novih radnih mesta ili kupovinom proizvoda od poljoprivrednika po fer ceni.

Međutim, videla sam i dosta primera neetičkog poslovanja u privatnom sektoru u zemljama u razvoju. Ponekad je to bilo delom zbog nedostatka propisa. Zaista, ponekad su vlade bile sklone da odobravaju ili čak podstiču loše standarde da bi zadržale kompanije u zemlji. Ipak, bilo je šokantno videti nedostatak brige tih kompanija za poteze koji bi nesumnjivo bili neprikladni na njihovim matičnim tržištima.

Nekoliko primera sam dobro zapamtila: 2006. godine iskrsao je spor oko imena nekih brendova između Starbaksa (Starbucks) i Etiopije kada je kompanija pokušala da iskoristi imena nekih etiopskih sela na svojim pakovanjima kafe bez plaćanja tantijema zajednici ili vlastima; 2001. godine farmaceutska industrija je izvela južnoafričku vladu na sud kada je ona izrazila nameru da uveze jeftine verzije leka za HIV/AIDS pristupačnije njenom stanovništvu.

Takva izrabljivačka praksa se nastavlja i danas. Najstrašniji primeri su oni vezani za otimanje zemlje, gde su kompanije preuzimale zemljište u delovima Afrike, kao i zemljama kao što su Kambodža ili Gvatemala, bez saglasnosti zainteresovanih zajednica i bez naknade. U velikom broju slučajeva, vlasti su bile saučesnici ili su čak ohrabrivali takvo ponašanje, tvrdeći da tamošnji stanovnici nemaju nikakav pravni mandat, iako su možda imali dugotrajno tradicionalno pravo na zemlju.

04

Ovde ne govorim samo o ponašanju privatnog sektora u zemljama u razvoju. Mnogi okrivljavaju finansijski sektor za izazivanje finansijske krize iz 2008. godine, koji je kasnije doveo do oštrih mera štednje. U mnogim zemljama traju demonstracije ljudi koji imaju snažno osećanje da je srednja klasa osiromašila i da je isceđena jer se na njena pleća svalio teret odbijanja kapitalizma da se promeni. Bogati postaju bogatiji, dok ekstremna nejednakost raste širom sveta.

Sa pričama o izbegavanju plaćanja poreza, visokim platama menadžera i incidentima – poput nedavnog skandala sa Folksvagenom i lažiranjem podataka o emisiji štetnih gasova u njegovim vozilima – u ljudima narasta bes. Ne iznenađuje da svake godine Edelmanov barometar poverenja pokazuje izuzetno nizak stepen poverenja u privatni sektor širom sveta.

Pomislili biste da će ova situacija postati neodrživa, na kraju krajeva, društvo daje dozvolu privatnom sektoru da funkcioniše. U kratkom roku, međutim, problemi izgledaju ogromni, i obični ljudi mogu da se osećaju nemoćnim da utiču na sistem.

Pa ipak, pritisak javnosti na kompanije ili vlade ima potencijal da dovede do značajnih promena. U slučaju Starbaksa (Starbucks) i etiopskih sela, potrošači u SAD i Evropi bojkotovali su ovu multinacionalku, koja je na kraju morala da postigne dogovor sa vladom Etiopije.

10

Tu je i pitanje morala. Neki lideri kompanija nesumnjivo žele da rade pravu stvar. Nema sumnje da takvo šta žele i mnogi njihovi zaposleni, kao i potencijalno novi uposlenici. Kao šef katedre na koledžu u Kembridžu, redovno čujem od studenata da se ne osećaju prijatno kad pomisle da treba da rade u privatnom sektoru zbog njegovog niskog etičkog standarda. Jedna studentkinja mi je rekla da joj je na jednom sajmu zapošljavanja regruter jedne velike multinacionalke rekao “mi ne radimo ništa nelegalno; Možda mislite da je ono što radimo nemoralno, ali mi pravimo mnogo novca”. To je za nju bilo dovoljno da odustane od apliciranja za radno mesto u ovoj kompaniji. Kompanije se mogu primorati na promene, zahvaljujući negativnom mišljenju njihovih zaposlenika.

Da bi smo zadobili i ostvarili nama tako potrebne sveobuhvatne reforme, moramo da sagledamo situaciju na sveobuhvatan način. Dobro je što od kompanija zahtevamo da se promene, ali one funkcionišu unutar sistema u koji veruju – s pravom ili ne – a to ih ograničava.

Investitori su izuzetno uticajni, zahtevaju kratkoročne profite koji podstiču izvršne direktore da ostave po strani pitanja održivosti – i stoga i profitabilnost kompanije na dugi rok. Neke kompanije pokušavaju da se tome odupru. Unilever, na primer, ne objavljuje kvartalne rezultate. Isto tako, postoje primeri gde su investitori svojim postupanjem delovali pozitivno na kompanije. U vezi sa primerom koji sam iznela o HIV / AIDS i farmaceutskim kompanijama, investitori su bili ti koji su pritisli kompanije da se promene jer nisu želeli da stanu na stranu kompanija, koje su svojim ponašanjem dopuštale da milioni ljudi umru jer im njihovi lekovi nisu dostupni.

06

Pred nama je još uvek dug put pre nego što investitori počnu sistematski da podržavaju neophodne reforme, kao što je, na primer, poštovanje Principa odgovornog investiranja koje podržava UN.

Jedan od najvećih problema na globalnom nivou u našem kapitalističkom sistemu je uloga rada. Sa toliko mnogo poslova koji će nestati usled automatizacije, postavlja se pitanje: kako da rastućem broju stanovnika obezbedimo zaposlenje i smislen, svrhovit posao? Trenutno je polovina stanovnika na planeti mlađe od 25 a 1,8 milijardi ljudi je u dobu između 16 i 25 godina. Ovoliki broj mladih stanovnika naše zemlje – dovoljno mladih da budu bez radnog iskustva koje bi im diktiralo visine prihoda – lako bi moglo doći do trke ka dnu u platama i velikog broja obespravljenih mladih ljudi. Mladi ljudi bi tako, ne svojom krivicom, mogli biti uzrok još ozbiljnijeg obezvređivanja prihoda u budućnosti.

Pored klimatskih promena, mislim da je ovo najveći izazov sa kojim ćemo se kao društvo suočiti na globalnom nivou. Ali razmislite samo o mašti, inovacijama i posvećenosti koju bi ti mladi ljudi mogli da nam donesu.

Ostajem u uverenju da kapitalizam mora biti reformisan da bi postao pozitivna sila u društvu. To od kompanija zahteva da budu fokusirane na pozitivne svrhe i etičko ponašanje. Potreban nam je dugoročan pristup investitora, etički zahtevni kupci i javni pritisak na vlade. Svi mi u našim različitim ulogama imamo moć i možda iznad svega moramo da se uverimo da su naši mladi ljudi spremni da uđu u privatni sektor i naprave razliku zarad sopstvenih budućnosti.

 

Marej Edvards koledž, Kembridž, (Murray Edwards College, Cambridge) nedavno je pokrenuo “Kapitalizam na ivici,” (Capitalism on the Edge) dvogodišnji ciklus predavanja o razumevanju kapitalizma iz različitih perspektiva.

Svetsko ekonomsko usporavanje: mamurluk, ne i koma

Dug leži iza mnogo toga što se dogodilo u proteklih sedam godina, piše za FT harvardski profesor ekonomije Kenneth Rogoff.

03

Globalna ekonomija se verovatno nalazi u kasnijim fazama dužničkog ‘super ciklusa’

Šta je prava dijagnoza tavorenja globalne ekonomije? Ušli smo u sedmu godinu globalne finansijske krize, a Međunarodni monetarni fond nastavlja da svoje prognoze globalnog rasta spušta naniže, sada na najniži nivo od 2009. godine.

Neki tvrde da živimo u svetu nedovoljne potražnje, i da smo osuđeni na decenije takozvane sekularne stagnacije. Može biti. Ali, druga mogućnost je da je globalna ekonomija u kasnijim fazama dužničkog “super ciklusa”, koji se slomio pod teretom nagomilanog duga tokom godina manjka regulative i finansijskog viška.

Ako je tako, bilo bi veoma teško dobiti razumljiv dugoročni trend rasta sve dok se dim ne raziđe. Alvin Hansen, profesor na Harvardu, prvi put je izašao sa hipotezom o sekularnoj stagnaciji (odnosno, minornom rastu ili odsustvu rasta u ekonomiji) još 1938, neposredno pre spektakularnog buma produktivnosti.

U kasnim 1970-tim, mnogi analitičari su verovali da će se svet suočiti sa visokom inflacijom i niskim rastom (“stagflacijom”) na neodređeno dugo vreme. U ranim 2000-im, mnogi vrhunski ekonomisti su verovali da će povišeni rast produktivnosti trajati decenijama.

Šta god da je nečiji sud o faktorima koji pritiskaju globalnu ekonomiju, važno je pronaći pristupe koji su robusni. Znatno povećanje kvalitetnih infrastrukturnih investicija je sjajna ideja. Ona, međutim, ne može dovesti do povećanja potrošnje tako da se ona uspostavi kao trajniji trend.

Šta ako je dijagnoza sekularne stagnacije pogrešna? Tada bi loše dizajniran stalni rast državne potrošnje mogao da stvori samu bolest koju je trebalo da izleči.

01

Zapravo, ne može biti sumnje da je dužnički super-ciklus faktor koji stoji iza značajnog dela onoga što je svet doživeo u proteklih sedam godina. To je rezultiralo prvo krizom rizičnih hartija od vrednosti u SAD, potom krizom evropske periferije, a sada proizvodi nevolje Kinezima i novim, brzorastućim tržištima.

Cela priča ima prethodnike u ranijim sistemskim finansijskim krizama, i kvantitativno i kvalitativno. Iskustvo Amerike – bez obzira da li neko gleda putanje cena u stambenom sektoru ili cene kapitala, nezaposlenost i proizvodnju, ili javni dug – jasno prati standarde iz prošlih sistemskih finansijskih kriza.

Ovo, naravno, ne znači da su sekularni faktori nebitni. Većina finansijskih kriza ima svoje korene u ekonomskom usporavanju usled nemogućnosti da se izdrži teret dugova.

Sigurno je da je nepovoljna demografija važna. Neki ekonomski istoričari tvrde da će stopa tehnološkog napretka uskoro drastično usporiti, ali drugi tvrde suprotno, ukazujući na veštačku inteligenciju i umrežavanje globalnih istraživača, što poboljšava njihovu sposobnost da uče jedni od drugih. Istina je da je rast produktivnosti u SAD i Velikoj Britaniji sumoran u poslednje vreme. To može biti delimično zbog kolapsa svetskih privatnih investicija nakon krize.

Ili je ovo, možda, delimično iluzija; merenje realnog ekonomskog rasta u svetu gde se stalno uvode novi proizvodi je teško – možda teže nego ikada, s obzirom na sve veći značaj nematerijalnih umrežavanja, komunikacije i robe zasnovanih na znanju (knowledge goods) – onih roba i usluga u koje je uključeno znanje (informacije o aplikaciji, funkcionisanju itd). Standardne mere proizvodnje ne uzimaju u obzir slobodno vreme, uključujući odlazak u penziju – baš one prostore gde je tehnološki napredak postigao neke od najvećih uspeha.

Možda je najubedljiviji razlog da se veruje da su ekonomske nevolje u svetu izazvane hroničnim nedostatkom tražnje izuzetno nizak nivo dugoročnih globalnih kamatnih stopa. Ali, opet, postoje i druga objašnjenja.

02

Postkrizni finansijski propisi su primorali banke, penzione fondove i osiguravajuće kompanije da kupe značajne količine “sigurnog” državnog duga. Ovi propisi su priklještili mnoge male i srednje dužnike, koji se suočavaju sa strogim ograničenjima o tome koliko oni mogu da pozajme, ako uopšte nešto mogu da pozajme.

Strah od sledeće finansijske krize podiže tražnju za državnim obveznicama. Centralne banke su usisale dugoročne sigurne hartije od vrednosti sa tržišta, ponovo namećući opadanje kamatnih stopa.

Ako je dužnički super ciklus izvor naših bolesti, što je pravi odgovor? Radikalan odgovor je da se kamatne stope smanje znatno ispod nule. Ovo će povratiti moć monetarne politike da podstakne rast. Ali za sada to je pitanje daleke budućnosti.

Većina ekonomista se slaže da bi na kratak rok trebalo iskoristiti dugoročna ulaganja u finansiranje produktivnih investicija u infrastrukturu i obrazovanje, ali to bi pomoglo ako bi zemlje stvorile institucije koje bi bile bolje u odabiru projekata.

Američki naprednjaci koji favorizuju ulaganja u infrastrukturu verovatno ne misle na izgradnju ogromne ograde duž meksičke granice, a nemački zagovornici fiskalne ekspanzije ne predviđaju još jedan fijasko sa berlinskim aerodromom.

Američki predsednik Barak Obama je jednom prilikom predložio stvaranje banke za finansiranje infrastrukturnih radova, koja bi zapošljavala tehnokrate sposobne da pruže objektivnu analizu. Bila je to dobra ideja.

Ukoliko razvijene ekonomije nameravaju da nastave sa povećanjem državnih izdvajanja (ono sada čini 57 odsto autputa u Francuskoj), neophodno je da se pronađu bolji načini da se naprave pravi izbori i odluke. Potrebne su nove politike, ali one prave vrste – i kao odgovor na tačnu dijagnozu.

 

Kenneth Rogoff, FT

(Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Harvard)