Multinacionalke: sinonim za kompanije u nevolji

Preporod i izlečenje svetske ekonomije i privrede nisu ni na vidiku a globalne američke firme postale su iznenađujuće ranjive; stoga su, daleko pre Trampovog upozorenja da vrate svoje poslovanje u Ameriku, počele da pakuju kofere i vraćaju se kući. Jer, nije u pitanju samo “nepravda” jer ne plaćaju poreze američkim vlastima; na pakovanje su ih primorale lokalne kompanije koje su postale sve jače, rafiniranije i konkurentnije. Oni se vraćaju kući ne zato što im Tramp to “naređuje”, već zato što su njihovi poslovi sve neuspešniji a profiti sve tanji, piše londonski The Economist.

Među brojnim stvarima koje Donald Tramp ne voli jesu – velike globalne firme. Bezlične i raskorenjene, optužuju ih za izazivanje “pokolja” običnih Amerikanaca, naime, zbog izmeštanja radnih mesta i fabrika u inostranstvo. Njegov odgovor na ofšor poslovanje je: zauzdati ovakve maroderske kompanije. Nižim porezima keš treba vratiti u zemlju, kaže on, dok bi carinske takse trebalo da američke proizvođače osujeti u formiranju prekograničnog lanca snabdevanja američkog tržišta proizvodima koje su proizveli u ofšor (neoporezovanim) zonama. Takođe, sadašnje trgovinske dilove trebalo bi propisima drukčije regulisati. Da bi izbegli kazneni tretman, “sve što treba da urade je da ostanu (u zemlji)”, poručio je ove nedelje američkim poslovnim bosovima.

Takođe je neobičan Trampov agresivno protekcionistički ton. Ali, on u mnogo čemu kaska iza aktuelnog trenutka. Multinacionalne kompanije, svojevrsni posrednici koji stoje iza globalne integracije, otpočele su svoje povlačenje dobrano pre populističke „pobune“ iz 2016. godine. Njihove finansijske performanse toliko su se strmoglavile nadole da više ne uspevaju da nadmaše lokalne firme. Mnogi su iscrpli svoje sposobnosti da umanje troškove i poreze kao i da nadigraju svoj lokalne konkurente. Trampovi bočni napadi upereni su ka (multinacionalnim) preduzećima, koja su iznenađujuće ranjiva i, u mnogim slučajevima, već su odavno počela da se pakuju i idu kući. Uticaj ovih dešavanja na globalnu trgovinu biće dubok.

05

Kraj arbitraže

Multinacionalne kompanije (one čiji se veliki deo poslovanja odvija van njihove kuće i regiona, obavljajući ga u inostranstvu) zapošljavaju samo jednog u 50 svetskih radnika. Ipak, i ova cifra nešto znači i pokazuje. Nekoliko hiljada firmi utiče na ono što milijarde ljudi gleda, jede i nosi. IBM, Mekdonalds, Ford, H&M, Infosys, Lenovo i Honda su odavno reper za menadžere. Oni koordiniraju lance snabdevanja koji čine preko 50% ukupne svetske trgovine. Multinacionalke čine trećinu vrednosti svetskih berzi i vlasnici su lavovskog udela nad svojom intelektualnom svojinom: od donjeg rublja, preko softvera za virtuelnu realnost, do lekova protiv dijabetesa.

Globalne korporacije doživele su svoj bum početkom 1990-ih, u trenutku kada su Kina i bivši sovjetski blok počeli da se otvaraju a Evropa da se integriše. Investitorima se tada dopadala ekonomija koju su globalne kompanije vodile, pre svega njihov veliki obim i efikasnost. Umesto da rade kao svojevrsni „nacionalni feudi“, globalne firme počele su da razdvajaju i usitnjavaju svoje funkcije i delatnosti. Kineska fabrika može da koristi alat iz Nemačke, da ima vlasnike koji su u Sjedinjenim Američkim Državama, da plaćaju porez u Luksemburgu i prodaju svoju robu i usluge u Japanu. Vlade bogatih zemalja sveta priželjkivale su da njihovi nacionalni poslovni šampioni potuku i „ostatak“ planete. Vlade zemalja čije su privrede doživljavale brzu ekspanziju  pozdravile su dolazak poslova za nove radnike, izvoznu orijentaciju i tehnologije koje su globalne kompanije donele sa sobom. Bilo je to zlatno doba.

Esencijalni zahtev koji je uslovljavao porast globalnih firmi bio je sadržan u njihovom zahtevu da i u inostranstvu budu superiorne mašine za pravljenje novca. Potvrda ovoga nalazi se u stalnom osipanju poslovanja (videti brifing). U proteklih pet godina, profit multinacionalnih kompanija pao je za 25%. Povrat na kapital pao je na najniži nivo u protekle dve decenije. Jak dolar i niske cene nafte delimično mogu objasniti ovaj pad. Superzvezde tehnoloških industrija i firme sa jakim brendovima i dalje posluju uspešno.

Ali, nelagodnost je preširoko i predugo rasprostranjena da bi se u trenu mogla tek tako odbaciti. Oko 40% svih multinacionalnih kompanija ima sporiji rast i manji povrat kapitala od lokalnih firmi koje rade u domaćem dovrištu. Kraće rečeno – gosti počinju da gube, dok domaći počinju da vode.

03

Udeo multinacionalki u globalnom profitu pao je sa 35%, koliki je bio pre jedne decenije, na današnjih 30%. Za mnoge industrijske, finansijske i proizvodne grane, za proizvodnju, za oblast prirodnih resursa, medije i telekomunikacione kompanije, globalna dostupnost širom planete postala je teret, a ne prednost.

To je zato što se, nakon 30 godina arbitraže*, ovaj „lansirni prozor“ zatvara. Poreski računi firmi bili su na najnižem mogućem nivou, a sada poreske stope rastu; fabričkim radnicima u Kini plate rastu. Lokalne firme  postale su daleko sofisticiranije. One mogu da „pozajme“, prekopiraju ili izmeste/uvezu inovacije globalnih firmi bez troškova za skupe kancelarije izgradnju fabrika u inostranstvu. Od američkog frekinga (dobijanja nafte iz škriljaca) do brazilskog bankarstva, od kineske e-trgovine do indijskih telekomunikacija – kompanije na samom vrhu su one koje posluju lokalno, a ne globalno.

(arbitraža*: istovremena kupovina i prodaja vrednosnih papira, valute ili robe na različitim tržištima ili u izvedenim oblicima, kako bi se iskoristile različite cene za istu robu/uslugu/imovinu)

Promene političkog pejzaža industrijskim gigantima čak više otežava stvari nego ostalim igračima. Tramp je najnovija i najoštrija manifestacija aktuelne i globalne promene: ugrabiti više novca nego što su to u stanju multinacionalne kompanije. Kina od globalnih firmi ne želi više samo odavno prisutne globalne lance snabdevanja/prodaje, već i njihove intelektualno najnaprednije aktivnosti, kao što su istraživanje i razvoj (R&D). Evropa i Amerika su se prošle godine borile oko toga ko bi trebalo da dobije $13 milijardi dolara, koliki je porez koji Apple i Pfizer plaćaju na godišnjem nivou. Od Nemačke, pa sve do Indonezije – posvuda su zavladali sve strožiji zakoni koji se tiču preuzimanja, trustova i (neovlašćenog) korišćenja podataka.

Trampov dolazak samo će ubrzati jedan „krvavi“ proces restrukturiranja. Mnoge firme su, naprosto, prevelike: One će biti primorane da smanje svoja carstva. Drugi, pak, puštaaju još dublje svoje korene na tržištima gde posluju. General Electric i Siemens ‘lokalizovali’ su lanac snabdevanja, proizvodnje, radnih mesta i poreza u regionalne ili nacionalne jedinice. Druga strategija je da postanu “neopipljive”. Poslovne zvezde Silicijumske doline, od Ubera do Gugla, i dalje se šire svetom. Firme za brzu hranu i hotelski lanci prelaze sa „šamaranja hamburgera i prenoćišta“ na franšizno poslovanje: počinju da prodaju prava za brendiranje. Ali, takve virtuelne multinacionalke posebno su osetljive na populizam jer stvaraju malo direktnih radnih mesta, plaćaju mali porez i nisu zaštićeni trgovinskim pravilima i zakonima koji važe isključivo za sektor fizičke robe, a ne one virtuelne.

02

Preuzimanje kontrole

Povlačenja globalnih firmi pružiće političarima osećaj bolje kontrole nad kompanijama koje obećavaju da će se povinovati njihovim zapovestima. Ali, neće svaka zemlja moći da u istoj multinacionalki dobije veći udeo u proizvodnji, broju radnih mesta i porezima. A prebrzo izjednačavanje dominantnih oblika poslovanja u poslednjih 20 godina može biti jedna izuzetno haotična stvar. Mnoge zemlje sa trgovinskim deficitom (uključujući, kako nova britanska vlada naziva svoju zemlju, “Globalnu Britaniju) oslanja se na protok kapitala koji im pritiče iz multinacionalnih kompanija. Ukoliko profiti firmi budu i dalje padali, vrednost na berzi će im verovatno pasti.

Šta se događa kada je reč o biračima i potrošačima?

Pa, svi oni redom kuckaju po ekranima, nose odeću i čuvaju zdravlje koristeći proizvode firmi koje su im odbojne jer su nemoralne, izrabljivačke i drže se po strani. Zlatno doba globalnih firmi bilo je takođe i zlatno doba za izbor i efikasnost potrošača. Njihova propast može učiniti da svet izgleda pravedniji. Ipak, povlačenje multinacionalnih kompanija i povratak „domu svome“ ne može vratiti i sve izgubljene poslove koje su im Tramp i njemu slični obećavali. A to će značiti rast cena, što automatski umanjuje konkurenciju i usporava inovacije koje su suština konkurentnosti svakog, pa i američkog, proizvoda. Vremenom, milioni malih preduzeća koja svoju trgovinu i posao obavljaju preko nacionalnih granica moći će da zamene velike firme kao prenosioce ideja i kapitala. Njihova je težina, međutim, mala. Pa ipak, ima još onih koji će se sa žaljenjem evocirati na doba kada su globalne kompanije vladale svetom biznisa, žaleći zbog njihovog odlaska.

The Economist (štampano izdanje, rubrika Leaders, Retreat 28jan) 

 

Čovek koji je izmislio savremene knjižare

"Hram muza", knjižara Džejmsa Lekingtona koja je unela revoluciju u knjižarski biznis

“Hram muza”, knjižara Džejmsa Lekingtona koja je unela revoluciju u knjižarski biznis

Danas postoji možda samo šačica onih koji se sećaju priče o Džejmsu Lekingtonu (James Lackington, 1746-1815) i njegove nekada slavne knjižare u Londonu, „Hram muza“ (The Temple of the Muses). Ali, ako, kao kupac knjiga, niste nikada kupili polovnu knjigu s neverovatnim popustom, niti ste lutali kroz pećine i prolaze sazdane od gomila knjiga naslaganih u nekoj ogromno i fenomenalno snabdevenoj knjižari – niti ste ikada proveli popodne u knjižari odmarajući se i naprosto uživajući u čitanju (a da niste ništa kupili!) – onda ste već iskusili neke od načina na koje je Lekington uveo revoluciju u knjižarstvo i trgovinu knjigama krajem 18. veka. A ukoliko ste prodavac knjiga, onda su veliki izgledi da ste svakodnevno nailazili na marketinške strategije i knjižarsku kompetitivnost koji potiču upravo od Lekingtonove knjižare, kao i njegovih taktika i načina poslovanja.

14Na tržištu 21. veka neretko je prisutna čežnja za nekim prohujalim vremenima kada je sve bilo jednostavnije, ali izgleda da je neprijatna tenzija između ogromnih i malih trgovaca bila konstantno stanje stvari od samog početka a ta idila je možda samo u našim glavama. Hram muza, koja je važila za jednu od prvih modernih knjižara, bio je mamutsko preduzeće i daleko najveća u Engleskoj; ovaj hram dobre knjige mogao se u najboljim vremenima pohvaliti listom od preko 500.000 knjiga i publikacija, godišnjom prodajom od 100.000 knjiga, i godišnjim prihodom od 5,000 funti (danas je to približno 700.000 dolara). Sve ovo – novi način prodaje knjiga – učinilo je Lekingtona veoma bogatim čovekom; neki su mu se divili, dok su ga neki drugi prezirali. Sve u svemu, valja reći da je najveći knjižar iz Londona svoju karijeru započeo kao – nepismeni obućar.

15Rođen kao jedno od jedanaestoro dece, Lekington je još kao dečak počeo da šegrtuje kod obućara. Nije posedovao nikakvo formalno obrazovanje, ali je već od malih nogu pokazao interesovanje za knjige – i ne samo to: prepoznao je i vrednost koju knjige imaju, pa su on i njegovi  prijatelji krstarili mestima gde su se prodavala jeftina izdanja poezije, dramskih spisa i klasične literature u prevodu – na taj su način uspešno naučili da čitaju, šireći svoje vidike i razumevanje sveta. Kasnije se, kao obućar, preselio u London sa svojom suprugom Nensi, a mnogo godina kasnije je u svojim memoarima opisao kako je, po dolasku u ovaj grad, svoje poslednje pola krune potrošio na kupovinu jedne knjige poezije, u pitanju je bio Edvard Jang i zbirka pesama Night Thoughts: “Da imao sam kupio nešto za jelo, to bismo pojeli koliko već sutra pa bi zadovoljstvo bilo brzo gotovo. Ipak, ako treba da živimo još pedeset godina, onda bi ova knjiga mogla i tada da utoli glad naših duša.” Ubrzo nakon toga, 1774. godine, Lekington je bio u stanju da iznajmi svoju radnju, počevši da prodaje obe stvari: cipele koje je izrađivao ali – knjige.

Kraj 18. veka bilo je vreme kada su se u Londonu dešavale velike društvene promene. Građani su počeli da se u daleko većem broju uče čitanju, dok je veća količina slobodnog vremena među radnicima i srednjom klasom značilo uvećanu potražnju za knjigama. Knjige su, međutim, i dalje predstavljale luksuz, dok su knjižare mogle predstavljati takoreći zastrašujuća mesta. Tipična knjižara za to vreme nije podsticala slobodno pretraživanje po knjižari, niti je odobravala „tumaranje“ i „lenčarenje“. Lekington zato želeo da pronađe način kako da knjiga postane što dostupnija i pristupačnija a da ujedno još uvek donosi profit, S tim u vezi, on je napravio revoluciju u trgovinu knjigama i to na najmanje četiri načina.

Njegova prva inovacija sastojala se u eliminaciji svih obeležja koja su odlikovala trgovački život 18. veka: ukinuo je uzimanje knjiga na kredit. Vodio je posao samo u gotovini, što je u početku šokiralo njegove konkurente a takođe i duboko vređalo neke od njegovih klijenata; ipak, on je smatrao da će, ukoliko svoju „robu“  prodaje za gotovinu, biti u stanju i da kupuje za gotovinu, umesto da skuplja nerealizovane i otvorene kredite; Na taj način je izbegavao ono što je suština kreditiranja a to su – kamate, kao i gubitke od strane kupaca koji nisu u stanju da plate svoje dugove po kreditu. Tome nasuprot, s kešom je bilo lako: „koliko para – toliko muzike“, koliko klijent ima para – toliko robe može da kupi. Prosto i efikasno.

04Druga njegova inovacija koju je uveo u knjižarski posao imala je veze s rukovanjem prodaje ostatka knjiga koje bi ostale neprodate. Bila je uobičajena praksa da knjižari naveliko kupuju neprodate naslove, a potom čak tri četvrtine knjiga uludo bace – sve u nameri da im povećaju cene pa ih potom, kao skuplje, preprodaju. Ali Lekington je kupovao baš ogromne količine knjiga – ponekad su to bile čitave biblioteke, da bi im potom drastično smanjio cenu, sa ciljem da ih preproda što brže i u što većem broju.

Na taj način, Lekington je uspevao da u opticaju drži knjige koje je neprekidno preprodavao, izgradivši takvo poslovanje koje mu je obezbeđivalo da knjige u njegovoj radnji budu dostupne što širem krugu kupaca, a da u isto vreme obrne značajan profit. Treća Lekingtonova inovacija verovatno je danas dobro poznata svakome ko voli cenkanje i nagodbu: uspešno je ubeđivao svoje klijente da su napravili sjajnu pogodbu upravo time što bi odbijao da se cenka za veće pare: U svojoj radnji je postavio tablu na kojoj je bilo istaknuto da su „najniže cene već označene na svakoj knjizi“, čime se obezbedio od daljeg spuštanja vrednosti bilo kojeg izdanja.

08Do 1794. godine, uspeo je da sakupi dovoljno veliku količinu novca i inventara da  krene u potragu za lokacijom na kojoj bi otvorio jednu ogromnu knjižaru: konačno je sa svojim partnerom Robertom Alenom pronašao pravo mesto: trg Finzburi (Finsbury Square). Knjižaru je nazvao „Hram muza“ (The Temple of Muses), a iznad ulaza smelo istakao tablu: „Najjeftinija knjižara na svetu“. Prodavnica Hram muza postala je turistička atrakcija, što je ujedno bila i Lekingtonova četvrta inovacija: sama veličina njegove knjižare predstavljala je već po sebi svojevrsni spektakl jer su u to vreme sve ostale knjižare delovale patuljasto prema ovoj koju su osnovali Lekington i Alen. Sa izlogom dužine preko 40(!) metara u predvorju knjižare nalazili su se kružni prodajni pult i pozamašne niše. Prostor je bio dovoljno prostran da su kroz njega mogli komotno da prodefiluju poštanska kočija i zaprega od šest konja.

17Stepenište iznad prostranog kružnog pulta u prizemlju vodilo je do “sobe za odmor” u kojoj su pokrovitelji mogli da opušteno prelistavaju sve što ih je zanimalo; čitali su odmah ispod ogromne galerije s policama prepunim knjiga – ukupno četiri sprata. Što biste se više penjali, i knjige bi bivale jeftinije. Pesnik Džon Kits (John Keats) proveo je puno vremena besplatno čitajući i odmarajući se u ovim „sobama za odmor“ – salonima za čitanje, i baš je u ovoj knjižari susreo svoje prve izdavače, Tejlora i Hesija (Taylor, Hessy), koji su radili u radnji.

Kao što je bilo uobičajeno za to doba, mnogi knjižari bili su takođe i izdavači, a Lekington bi im se svojim izdavačkim poduhvatima povremeno pridružio. On se, pre svega, 1818. udružio sa Hjuzom, Hardingom Mejvorom i Džonsom (Hughes, Harding, Mavor & Jones) kako bi svi zajedno – u inače veoma skromnom tiražu od samo 500 primeraka! – objavili jedan neobičan roman tada nepoznate spisateljice i njihove savremenice, Meri Šeli (Mary Shelley). Roman se, naravno, zvao Frankenštajn. Kao knjižar koji se tom prilikom našao u ulozi izdavača, Lekington je objavio više izdanja svoje autobiografije, delom i zbog toga što je bio svestan da je njegov ugled bio u pitanju: njegov uspeh je skrenuo kritike sa drugih knjižara na Lekingtona koji se našao na vetrometini javnosti.

Meri Šeli, čiji je roman Frankeštajn objavio Lekington i tako je proslavio

Meri Šeli, čiji je roman Frankeštajn objavio Lekington i tako je proslavio

Ima onih koji su se svojski trudili da ga oklevetaju, tvrdeći da su njegovi katalozi preuveličavali kvalitet njegovog knjižnog fonda, dok su drugi insistirali na tezi da njegovo bogatstvo zapravo mora da potiče od dobitaka na lutriji. Jer, izgledalo je nemoguće da je toliki novac zaradio samo od prodaje knjiga! Ostali su, ga, pak, optuživali zbog nelojalne konkurencije, tvrdeći da je kontrolisao preveliki udeo na tržištu i da „smanji obim“ svog poslovanja i ustupi svoje mesto drugima, „s obzirom da je već napravio svoje bogatstvo“. Sličan argument se može čuti i dan-danas; Sad, kada je Amazon započeo s otvaranjem svojih objekata za prodaju knjiga (prva knjižara otvorena je u Sijetlu novembru 2015, a potom i u San Dijegu), neki su pitali Bezosa da li mu je to uopšte potrebno ili poželjno, pošto kao onlajn trgovac na malo već kontroliše čak 60 odsto tržišta knjiga.

13Po uzoru na Džefa Bezosa koji vodi Amazon.com i najveću svetsku onlajn prodaju knjiga, i sam Lekington prerastao je slavna ličnost. Po zastavi istaknutoj iznad izloga Hrama muza, klijente bi znali kada je bio prisutan u radnji; često je ulicama Londona prolazio u kočiji na kojoj je bio ispisan njegovo moto: “Male zarada činiti velike stvari”. Čak je iskovao i tokene na kojima je ugravirao svoj lik, kojima je bilo moguće kupovati knjige koje su se prodavale u radnji. Redovno je štampao i katalog svih raspoloživih knjiga, a prihvatao je i narudžbine čak i kupaca koj su živeli u Americi. Napokon, Lekington je 1798. prodao radnju svom rođaku, povukavši se na selo da bi izučio za metodističkog propovednika, i povremeno držeći crkvenu službu.

Nažalost, Hram muza je 1841. uništen u požaru i nikada nije obnovljen. Iako ova mamutska knjižara nije bila deo lanca prodavnica – savremeni lanci prodavnica koji su izmišljeni deset godina kasnije (kada je u SAD otvoren A&P lanac supermarketa), Lekingtonove inovacije i kontroverzna praksa suzbijanja rivala kroz velike popuste i širok obim prodaje i dalje će biti i ostati neizostavni deo poslovnog modela i savremenih  mega-lanaca i online prodavnica kao što su Barnes & Noble ili Amazon.

Lithub.com

San o svetu bez keša: košmarna fantazija

Zabavno je zamišljati svet bez gotovine, piše za portal Bloomberg Elaine Ou, stručnjak za kriptovalute i blockchain u kompaniji za tehnološke finansije Global Financial Access iz San Franciska, i dodaje:  Društvo bez gotovine bilo bi jeziv košmar.01

Oslobođeni od tereta fizičkog novca, potrošači bi mogli da veoma zgodno obavljaju kupovinu koristeći svoje mobilne uređaje. Svaka transakcija bila bi opremljena zaštitom sajber prevara i hakera, nagradnim poenima i digitalnim zapisom vremena i lokacije na kojoj se transakcija obavila. Sveobuhvatne mogućnosti praćenja mogle bi da pomognu Poreskoj upravi (Internal Revenue Service, IRS) da povrati milijarde poreskih dolara “izgubljenih” u neprijavljenim prihodima (kao što sam i ja učinila kada sam prodala svoj frižider na sajtu Craigslist za osamdeset dolara!). Dileri droge, bespomoćni ukoliko im je onemogućeno da se služe anonimnim sredstvima novčane razmene, morali bi da imaju zdrave finansijske knjige, pa bi time i njihova profesija postala časna. El Chapo bi, u tom slučaju, čak mogao da istražuje prevare pri naplati lažnih šteta u osiguravajućim društvima, duhovito primećuje Elaine Ou.

Takvu utopiju nedavno je opisao Nejtan Heler (Nathan Heller) u nedeljniku Njujorker, kao i bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, Kenet Rogof (Kenneth Rogoff), u novoj knjizi “Prokletstvo keša” (The Curse of Cash). Ali, ovom univerzumu nedostaje jedan od osnovnih aspekata ljudske civilizacije. Svet bez gotovine je – svet bez novca.

Novac pripada svom vlasniku jedne valute. Tu, pritom, nije bitno da li je novčanica izgubljena ili ukradena u nekom trenutku u prošlosti. Novac je “protočan” i “struji” u talasima; zato se i zove valuta (current)! Bankarski depozit, međutim, ustupa “starateljstvo” i brigu nad novcem bankama. Stanje na računu, zapravo, nije novac već njegovo potraživanje.

Ovo je veoma važna odlika i razlika. Potraživanje je dobro samo onoliko koliko je dobro njegova sprovodljivost u delo [besmisleno je tražiti promptno svojih milion dolara od banke koja je upravo bankrotirala – upravo bi sprovodljivost vašeg zahteva za povraćajem novca (claim) bilo ono što jednu banku čini stabilnom i bezbednom). U jednom mogućem bezgotovinskom društvu, pak, svaka transakcija morala bi da prođe kroz izvesnog “finansijskog čuvara“. Banke, kao privatne institucije, imaju pravo da odbijaju transakcije po svom nahođenju. Shodno tome, ne možemo očekivati da bi se svakom procesu isplaćivanja novca klijentima posvetila  dužna pažnja.

05

To znači da bi politički nepopularne organizacije mogle biti lako lišene ekonomskog pristupa, tj pristupa svom novcu. Dosadašnji pokušaji da se stane na put pranju novca već bi i nehotice prekinulo finansijske usluge za legitimne pojedince, preduzeća i dobrotvorne organizacije. Uklanjanje papirnog novca bi iz sebe nesumnjivo ostavilo sličnu kolateralnu štetu.

Važnost borbe protiv gotovog novca biva precenjivana. Prošle godine je procena britanske vlade o rizicima od pranja novca i finansiranja terorizma utvrdila da svojim pravilima regulisane institucije poput banaka (kao što je HSBC) i službi za računovodstvene usluge (kao što je npr. bila kancelarija Mossack Fonseca, panamsko sklonište specijalizovano za utaju poreza) ispostavila je prisutnost najveće rizičnosti u operacijama poput “olakšavanja” ilegalnog skladištenja novca, ili omogućavanja ilegalnog kretanja finansijskih sredstava. Keš je zauzeo visoko treće mesto, ali ako bismo navodili nezakonite transakcije kao razlog za zabranu gotovine, onda bi to prvenstveno imalo smisla ukoliko bi se on zabranio bankama i računovodstvenim firmama poput Mosak Fonseke.

Odakle vreba opasnost – britanska nacionalna procena rizika od pranja novca:00Benefit od zamene gotovine potraživanjima gotovine je u tome što se potraživanje može poreći, otkazati ili oduzeti. Ovo, naravno, većini ljudi ne zvuči kao nešto što je užasno korisno za njih, iako je ova osobina atraktivna sve većem broju onih koji žele da kamatne stope pošalju u negativnu zonu.

Kao što objašnjava Kenet Rogof, politika negativnih kamatnih stopa predstavlja važan alat za centralne banke kako bi povratile makroekonomsku stabilnost. U vreme sporog ekonomskog rasta, niži troškovi zaduživanja daju kompanijama podsticaj za investiranje, a potrošačima podsticaj da troše. Tu fizička valuta zaprečuje, smeta i stoji na putu politici negativnih kamatnih stopa, jer svi oni koji ne žele da im se obračunava negativna kamata mogu da jednostavno pohrane svoj novac u sef. Kanalisanjem nacionalne valute na zakonom propisane bankovne račune, vlada može nametnuti porez na štednju u ime monetarne politike.

11Ako postoji neka stvar u kojoj je stanovništvo svake zemlje sveta dobro i umešno, onda je to – izbegavanje poreza. Ono je, pre svega, možda i najbolji razlog za započinjanje jedne ovakve priče. Ukoliko bi kamatne stope padale daleko ispod nule, onda bi se stvorile i mogućnosti da građani iznađu alternativne oblike gotovog novca. Trgovci drogom sigurno bi ga iznašli, ili bi u svakom slučaju žestoko nastojali da ga pronađu. Novac je u više navrata tokom istorije “ponovo izmišljan”: u obliku granata, cigareta ili, kao danas, u digitalnoj eri, u obliku kriptografskog koda. Ljudi su snalažljiva bića.

Rogof priznaje postojanje takvog rizika, navodeći da bi uklanjanje papirnog novca bilo delotvorno jedini “pod uslovom da vlada pod budnim okom zaigra sa građanstvom igru tipa “Udari krticu” (Whac-A-Mole), a kao alternativno rešenje za nove medije u kojima se danas vrše finansijske transakcije.” Ovo poprilično podseća na politiku koju su kineske vlasti sprovodile u 13. veku , kada je upotreba zlata ili srebra kao sredstva razmene bila kažnjiva smrću. Takvi postupci, prirodno, nisu obeležje slobodnog društva – ali to nije ni ukidanje novca.

Bezgotovinska ekonomija krši osnovne zakone po kojima valute funkcionišu još od vremena pre industrijske revolucije. Opravdanje za odustajanje od osnovnih sloboda (kao što je posedovanje gotovine) otvorilo bi put eksperimentalnim finansijskim politikama, koncipiranim da oporezuju valutu. Novac može biti jedna zajednička iluzija koju svi delimo, ali oni koji žele da ukinu gotovinu žive u sopstvenoj halucinaciji.

OCT 14, 2016

Elaine Ou, Bloomberg

Milenijumska generacija želi da se isključi iz novčanih tokova

Milenijumovci (Millennials), generacija Y ili bilo koji drugi marketinški termin koji se koristi kako bi se opisali svi koji danas imaju između 18 i 35 godina, postali su nešto slično kao “catnip” za industriju finansijskih usluga (Catnip: Neko ili nešto veoma atraktivno ili privlačno određenoj osobi ili grupi).

02

Milenijumovci već danas predstavljaju najveći deo američke radne snage a njihovo radikalno drugačije – po nekima i vrlo razorno – ponašanje kao potrošača ostavlja za sobom pustoš u onim industrijama koje se bore da drže korak sa uvidima kako, gde i na šta i ova generacija troši svoj novac. Priču donosi Fajnenšel tajms.

03Donosioci odluka u velikim korporacijama izgaraju da pribave što je moguće više ovih informacija – o tome ko su, zapravo, ti “milenijumci”, gde mogu da ih pronađu i kako da postanu deo njihovog poslovanja – pre svega deo njihove matrice u trošenju finansijskih sredstava – a i oni zaposleni u vrhu kompanija koje barataju novcem se ne razlikuju jer i njih isto zanim:. I njima su milenijumci enigma koju treba dešifrovati – pre svega kako bi doprli do njihovog novca.

Međutim, u industriji koja se već dugo okrivljava za beskrvnost, mušku predominantnost i ustajalost – industriju koja se po tradiciji poziva na prevagu belih sredovečnih muškaraca zaposlenih na tržištu upravljanja investicijama – izgledi da ovakve “bele kragne” pridobiju pažnju nadiruće potencijalne klijentele starosti od 18 do 35 godina je posebno obeshrabrujući zadatak.

Istraživanje o tome kakav je obrazac razmišljanja i ponašanja “generacije Y” je već pokazalo da će se menadžeri koji rade sa nekretninama i kešom svojski potruditi da ubede ovu novu vrstu “milenijumskih investitora” da se odvoje od svog novca, i to na isti onaj način na koji su to činili njihovi roditelji i dedovi. A najnovija u dugom nizu studija na ovu temu čini da se menadžeri i dalje osećaju nelagodno.

01

Prema istraživanju američkog fonda Leg Mejson (Legg Mason), koji je za potrebe svoje studije anketirao više od 5.000 bogatih individualnih investitora u preko 19 zemalja, rezultati su porazni za bele kragne koje žele da ih pridobiju: manje od jedne petine ispitanika iz generacije Y reklo je da će biti spremno da svoj novac drži u fondu sa slabim performansama –  nešto više od godinu dana, pre nego što bi sasvim odustali od njega.

04Nasuprot tome, skoro tri puta više investitora starijih od 40 godina izjavilo je da bi, i pored slabih performansi fonda u koji su uložili, ostavili da njihov novac i dalje (još neko vreme) stoji u njemu, izveštava Leg Mejson.

Ovo predstavlja problem za industriju čija isplativost zavisi od količine finansijskih sredstava koja uspeju da se prikupe i, na kraju, i zadrže. Sva eventualno nova sredstva se primaju s velikom zahvalnošću, ali što je ta aktiva “lepljivija” to jest primamljivija, tim bolje za fond-menadžere.

05Nik Hangerford (Nick Hungerford), ne-egzekutivni direktor kompanije Nutmeg za onlajn investitorski menadžment, osnovane 2011. a već 2012. stekavši veliko bogatstvo i poslovno-finansijsku podršku giganta za menadžment nekretnina, Schroders, ujedno i najveći britanski fond koji je listiran, smatra da bi “tradicionalne investicione kuće trebalo da budu i te kako nervozne”.

“Menadžeri imovine trebalo bi da se zabrinu da li će [milenijumovci] uzimati aktivnog učešća u njihovim investicijama – kao što treba da budu zabrinuti i zbog toga što su pripadnici generacije Y spremni za brzo i beskompromisno povlačenje svojih sredstava iz fondova.

06“Za fond-menadžere je izuzetno nezgodno to što su milenijumovci veoma zahtevni i konstantno traže sve bolju uslugu, ali zato – da nesreća po njih bude veća – po pravilu ulažu daleko manje od drugih starosnih grupa. Potiču iz generacije koja je navikla da se iz trenutka u trenutak “šaltuje” i prebacuje na nešto drugo, ali, još uvek, kao klijenti, nisu previše visoko cenjeni.”

Endrju Pauer (Andrew Power), konsultant iz Dilojta (Deloitte), autor brojnih izveštaja o uticaju koji milenijumovci imaju na poslovanje s investicijama dodaje: “Menadžeri koji se bave aktivom treba da se zabrinu u vezi tog trenda, jer kada neko lako i bez osvrtanja prebacuje [sredstva], verovatno da njihov novac neće ostati u okviru istog fonda (već će ga promeniti).”

07Značajno je, takođe, povećana verovatnoća da će ova generacija investitora povlačiti svoj novac daleko pre i lakše nego već postojeći klijenti, što, takođe, već stvara ogromne probleme menadžerima kada su u pitanju performanse fondova i njihovo predstavljanje i rejting na berzi. Takvi klijenti za sobom povlače nužnost akumuliranja i zadržavanja veće količine novca u fondu – tzv. “mrtvog” novca kojeg će morati da drže deponovanog u skladu sa tim naglim i iznenadnim povlačenjem keša na koje su milenijumovci navikli, a po rekordno niskim kamatnim stopama – čime se sami fondovi ulaze u negativnu teritoriju na mnogim tržištima, što bi umnogome umanjilo povraćaj tj profitne prinose.

08Pol Trejnor (Paul Traynor), rukovodilac međunarodnog penzionog i osiguravajućeg fonda BNY Mellon kaže da “Ukoliko napravimo pretpostavku da su ovi ljudi daleko nestabilnijeg i “fluidnijeg” stava po pitanju toga gde će ulagati svoj novac, menadžeri će biti primorani da uvek u fondovima imaju deponovano više novca nego što su ga imali  dosad – a realnost je da je keš kojeg niko ne koristi, već samo leži kao depozit, skup. Nesumnjivo da ovakva situacija veoma lako može da umanjuje i ruši performanse fonda, bez sumnje. “

09Tu su, isto tako, i druga pitanja koja takođe treba da budu rešena. Milenijumovci su postali radno sposobni i ušli su u radni proces otprilike u isto vreme kada je počela i svetska finansijska kriza 2008, tako je ova situacija u njih usadila urođeno nepoverenje u finansijske institucije – na način na koji to prethodne generacije nisu imale.

Generacija Y pridaje veliku vrednost fer cenama i transparentnosti, u skladu sa studijama Dilojta, nešto sa čime se tržište na kojima rade fondovi hvataju u koštac.Izuzev godišnje naknade za upravljanje njihovim investicijama – postoje i fiksne naknade koja se plaćaju finansijskim kućama, i, prema nekim procenama, lako se može desiti da se tu pojavi između 11 i 13 dodatnih slojeva troškova. A to je nešto što milenijumovci ne “opraštaju”.

10“Da bi se prevazišao ovaj negativan stav uvrežen u pripadnicima generacije Y, menadžeri treba da se fokusiraju na transparentnost cena”, kaže Danijel Kobler, iz Dilojta.

“Sve naknade treba da budu jasne, razumne i poštene. U digitalnom dobu, milenijumovci imaju daleko veća očekivanja po pitanju transparentnosti. Kod njih ne prolazi taktika prećutkivanja skrivenih troškova.”

Ali, već je nešto i učinjeno kako bi sefondovi obratili-privukli-dopali milenijumovcima, od kojih 80 odsto njih poseduje pametne telefone, a 90 posto ih proverava u roku od 15 minuta nakon buđenja.

Mulimenadžerski fond Seven Investment Management, u želji da osvoji milenijumovce, angažovo je programere video igara kako bi “gejmifikovali” njihovu klasičnu aplikaciju za mobilne telefone. Ovaj britanski butik fond radi na zajedničkom ulaganju sa firmom Precious Blue Dot, čiji su programeri napisali neke verzije za video-igru Donkey Kong namenjenu igračima na Nintendo konzolama.

11

Ove dve kompanije radile su na aplikaciji pod nazivom MyFuture, koja klijentima omogućava da se “igraju” s različitim finansijskim scenarijima. Tako oni koji igraju ovu “finansijsku igricu” preduzimaju određene finansijske poteze kao što je prodaja imovine, povećanje ili smanjenje plate, ili smanjenje troškova školarine.

12Četiri petine viših službenika koji upravljaju imovinom očekuju da će tržište fondova biti poremećeno od strane spoljnih učesnika na isti način na koji je kompanija Apple dokrajčila muzičku industriju uvođenjem iTunes. Prema anketi 400 visokih rukovodilaca koju je sproveo holding za finansijske usluge State Street (kastodi banke koja trguje hartijama od vrednosti u svoje ime a za račun klijenta i na taj način se ova banka pojavljuje na berzi dok ime pravog vlasnika akcija ostaje skriveno), 79 odsto njih strahuje da će se suočiti s direktnom konkurencijom sa ne-tradicionalnim učesnicima u menadžmentu nekretninama.

Nutmeg je takođe izjavio da razmatra korišćenje aplikativnih funkcija mobilnog telefona poput geo-lokacija, kako bi se klijentima omogućilo da uplaćuju u svoj portfolio kada stignu na određene destinacije – kako bi suzbili loše navike, na primer, posete restoranima brze hrane.

13Već su načinjeni okvirni koraci u cilju zadobijanja ove demografske grupe, a očekuje se da će u budućnosti biti i urađemo i daleko više – ne samo zbog saznanja da će postojeći fondovi morati da se prilagode ovoj generaciji kako bi nastavili da manje-više uspešno rade posao, već i zbog straha da bi drugi igrači mogli da se probiju na tržište i popune eventualnu prazninu, koja bi nastala ukoliko bi se fondovi povukli, primorani lošim rezultatima u radu s “milenijumskim klijentima”.

Martin Gilbert, izvršni direktor i koosnivač globalnog fonda za menadžment nekretninama, Aberdeen Asset Management, sumirao je svoje raspoloženje, koje je, inače, uobičajeno i kod njegovih kolega angažovanih po istom zadatku – da vrbuju milenijumce s namerom da ih privole da investiraju svoj novac kod njih. Gilbert kaže: “Ja sam izvršni direktor i plaćen sam da budem paranoičan, tako da i imam paranoju povodom ovoga što nam se događa s milenijumovcima.”

15Kako milenijumovci definišu finansijski uspeh?

Istraživanje koje je ove godine objavila kompanija Facebook, studije koja je  analizirala konverzaciju američkih radno sposobnih milenijumovaca, pokazuje da se oni međusobno uveliko podržavaju, slušaju i dogovaraju na platformama društvenih medija. Stoga uopše ne iznenađuje otkriće da se njihove ideje i stavovi o finansijskom uspehu nezamislivo razlikuju od stavova i ideja njihovih roditelja.

Skoro polovina anketiranih milenijumovaca sa Fejsbuka izjavilo je da je broj jedan pokazatelj finansijskog uspeha “biti rasterećen dugova, ne biti zadužen”. Jedna petina njih izjavila je kako je posedovanje sopstvenog doma najbolji pokazatelj finansijskog uspeha. Otprilike samo je jedan od njih deset rekao da je “biti u stanju da se povučete i odete u penziju relevantan pokazatelj finansijskog uspeha”.

14

Milenijumovci su izuzetno zainteresovani za štednju, ali su oprezni u vezi svega što je označeno i vodi se kao “investicija”. Prema navedenoj studiji Fejsbuka, 86 odsto njih izjavilo je da aktivno štede ili da to pokušavaju. Odgovori u drugom istraživanju, međutim, ukazuju na to da je ovo često usmereno ka štednji sa kratkoročnim ciljem (kao što je npr. štednja da skupio novac za odlazak na odmor), a ne štednja kao ulaganje za budućnost.

Prema ovoj analizi, više od polovine njih izjavilo je da su štedeli “samo zato što žele da budu odgovorni”, iako milenijumovci imaju tendenciju da ne ulažu dovoljno novca, a da su među njima 1,6 puta veće šanse nego među pripadnicima starijih generacija da nemaju bilo kakvih investicija. I dok polovina njih izjavljuje kako “nemaju dovoljno novca da bi ga investirali”, četvrtina njih kaže da “ne znaju kako da to učine”.

Više od polovine anketiranih milenijumovaca je reklo da smatraju kako nemaju kome da se obrate za dobre i prave finansijske smernice – što pruža jasnu priliku i šansu za dalji rast sektora digitalnih finansijskih usluga, koji je već u ogromnom usponu.

Financial Times

 

Nemačka vs. Mario Dragi: gužva na evropskom finansijskom kormilu

U nemačkim se medijima sve glasnije čuju kritike na račun prve glave Evropske centralne banke, Marija Dragija. Neki idu dotle da jedva čekaju da okonča svoj mandat, koji ističe 2019.

Markus Zoder, ministar finansija nemačke pokrajine Bavarske iz sindikalne partije CSU se, potom, javio saopštenjem da sebi “nikako ne možemo da priuštimo još jednog ministra kao što je Mario Dragi (Mario Draghi)“. Zoder još traži, u intervjuu za nemački Bild, da “njegov naslednik mora da bude Nemac, koji će osećati obavezu privrženosti “nemačkim tradicionalnim vrednostima” a to je, naime, održavanje stabilnosti valute, kako je njom upravljala Nemačka savezna banka u periodu dok je u Nemačkoj koš uvek u opticaju bila nemačka marka.

Čak i teži kritički tonovi, pa i pretnje, čule su se i od nemačkog ministra finansija, Volfganga Šojblea (CDU), “kako ova politika jeftinog novca u Nemačkoj podstiče skepsu prema evropskoj valuti, evru. Najglasnije kritike potiču upravo iz Nemačke, jer se stiče utisak da ova zemlja i najviše trpi od takvog ponašanja ECB-a. Sada gotovo da je i besmisleno stavljati bilo šta na štednu knjižicu. Razlog tome su praktično nikakve kamate, koje su veoma blizu 0%, pa ispada da Nemce, kao naciju štediša, više nema ko da “nagradi” za svoju tako čuvenu vrlinu štedljivosti. Banke se već žale kako su Nemci, na ovaj način, već izgubili milijarde evra, jer ni nemačkim bankama ne ide bolje.

Klasičan izvor prihoda banaka su ulozi građana, a banke, onda kada uzmu novac od svojih klijenata, dele kredite i finasiraju ekonomiju. Međutim, ovaj sistem je praktično gotovo prestao da funkcioniše, jer dokle god ECB zasipa tržište novcem sa 0% kamate, tu, onda, nema ničega što bi na kraju dana ostalo samoj banci. Situacija je još lošija kada se radi o osiguravajućim društvima, kao i kod dodatnih penzija od poslodavca (tzv.Betreibsrente), i to upravo stoga što zavise od dobiti na uloge u svojim blagajnama. Drugim rečima, ukoliko u nekoj bliskoj budućnosti i u Nemačkoj bude više siromašnih penzionera, jedan od krivaca za to biće, po mišljenju brojnih Nemaca – Mario Dragi.

I prošlog četvrtka 21.aprila se, kao po pravilu svake druge nedelje i uvek četvrtkom, u Frankfurtu sastaje Veće Evropske centralne banke, koje okuplja sve šefove centralnih banaka zemalja u zoni opticaja evro-valute. Međutim, uprkos oštrim kritičkim tonovima koji potiču iz Nemačke, jedva da iko očekuje da će se bilo šta promeniti u politici ECB-a. Napokon, tek je ovog marta osnovna kamatna stopa određena na 0%, a uz to je još povećana i “kaznena” kamata, to jest kamata na novac kojeg banke skladište u ECB-u, za šta čak moraju da plaćaju 0.4%. Takođe, određeno je da će se povećati obim otkupa državnih obveznica.

Uz sve to, Mario Dragi je sasvim jasno stavio do znanja da će se takva finansijska politika “poplave novca” sasvim izvesno nastaviti, i tvrdi kako “nisu zabrinuti da će im ponestati metaka”. sasvim sigurno da je ovo bio povod za kritike koje dolaze iz Nemačke, mada je problem i to što sve te mere ECB-a jedva da deluju. Ekonomija se u čitavom nizu zemalja evrozone presporo oporavlja, i to uprkos aktuelnoj poplavi novca, ne izgleda ni da postoji opasnost od inflacije. U toj kalkulaciji, doduše, pomaže i trenutno izvanredno jeftina nafta, ali inflacija je duboko ispod unapred zacrtane granice od dva odsto.

Treba reći da taj jeftin novac naravno da prouzrokuje čak i veće probleme nego što su štedni ulozi i profiti penzionih fondova: novac “beži” tamo gde se čini da može da ostvari veću dobit. Tako su se u Nemačkoj i cene nekretnina uzvinule do nebeskh visina, iako Dragija jedva da i interesuje šta bi se moglo dogoditi ukoliko bi taj “balon” pukao. To je zato što je njegova jedina briga usmerena ka još uvek problematičnim članicama evrozone, a ne ekonomski i privredno snažna Nemačka. Još je njegov prethodnik, Žan-Klod Triše, vodio drugačiju politiku: u to doba, pre desetak godina, upravo su Nemačkoj – koja je tada bila u ekonomskim problemima – pritrebale povoljne kreditne linije, pa makar i da se tim potezom još dodatno pogorša ionako teška kriza s nekretninama u tzv “slabim” zemljama evrozone, koje se nalaze na jugu Evrope.

Postoji izreka koja kaže da majka, pre svega, voli onu svoju decu koja su najslabija – a upravo je ta poslovica odlična ilustracija politike koju trenutno vodi Evropska centralna banka, i to kao “urođena mana”, koju je stekla već po rođenju. Jer, onda kada se desi da ministar finansija Bavarske traži da naredni predsednik ECB-a od 2019. godine bude Nemac, izgledi i šanse za takvo šta su, zapravo – minimalni. I to ne zbog toga što među nekim članicama evrozone izostaju simpatije za želje i aspiracije Nemačke po ovom pitanju – i čitav špalir guvernera nacionalnih centralnih banaka bi takođe želeli da ECB “ipak malo jače stegne pojas”.

Ipak, brojne male zemlje koje pripadaju evrozoni gaje strahovanja da najveća privreda Evropske unije može zadominirati politikom evropskog novca. U veću Evropske centralne banke važi načelo “jedan član – jedan glas”, ma koliko da je ta EU članica mala, odnosno velika. Nekadašnji predsednik instituta ifo Hans-Verner Sin je pokušavao da progura svoj predlog da i u ECB-u na snagu stupi isto načelo koje važi, recimo, i u Međunarodnom monetarnom fondu: nečiji glas ima onoliku težinu koliko je i njegovo učešće u ukupnom obimu MMF-a. U tom bi slučaju i težina izjave predsednika Nemačke centralne banke Jensa Vajdemana u Veću ECB-a imala jedno sasvim drugo značenje. U ovom trenutku, Vajdemanov glas je potpuno ravnopravan sa glasovima predsednika centralnih banaka Malte ili jednog Kipra.

0000

Nemačka: sigurno utočište za pranje novca

Kada smo već kod kontrole novčanih tokova unutar EU i evrozone, treba primetiti da su krivične radnje povezane sa pranjem para u Nemačkoj daleko obimnije nego što bi iko mogao očekivati. Procenjuje se da se na godišnjem nivou kreću na nivou od oko sto milijardi evra, kaže se u izveštaju Nemačkog ministarstva finansija objavljenom 21. aprila.

“Ukupan obim transakcija kojima se u nemačkom finansijskom sektoru, a i van njega, pere novac na godišnjem nivou kreće se oko sto milijardi evra, što je dvaput više od svote od koje se dosad polazilo”, nalazi su jedne studije sa univerziteta Hale-Vitenberg, sačinjene na traženje nemačkog Ministarstva finansija.

Ako se u obzir uzme samo oblast trgovine nekretninama i umetničkim delima, broj delikata na godišnjem nivou procenjuje sa na petnaest do 28 hiljada slučajeva.

“Naročito su osetljive one oblasti u kojima se obrće velika količina keša, kao što je gastronomija (ugostiteljstvo) i hotelijerstvo“, izjavio je Kai Busman sa univerziteta Hale-Vitenberg. Ova studija pokazuje da je Nemačka, kao tržište atraktivno za ulagače, posebno pogodno tle za operacije pranja novca. Dobar deo ovog “opranog” novca potiče iz inostranstva.

Ova studija izvodi i preporuku, predlog da se bolje koordinira finansijskim kontrolnim mehanizmima. Promet novčanih sredstava koji ne potpada u finansijski sektor je, za razliku od finansijskog sektora odnosno banaka i kreditnih institucija koje su kontrolisane od strane ustanova na saveznom nivou, u rukama i nemačkih saveznih pokrajina. Eksperti i upućeni u problematiku smatraju da bi, na tom nivou, trebalo uvesti daleko bolju kontrolu.

Korporativni viškovi: prezasićenost štednjom

Korporativni viškovi doprinose prezasićenosti štednjom. Ovakvo ponašanje otvara važna pitanja u vođenju ekonomske politike. Da li su nam potrebni veći porezi na neraspoređenu dobit? Piše Martin Wolf za Financial Times.

00

Pojam “zasićenosti štednjom” od pomoći je u objašnjavanju fenomena ultra-niskih realnih kamatnih stopa kojima smo svedoci od globalne krize 2007-09 na ovamo. Ali, ideja “sekularne stagnacije” sugeriše da se to izobilje pojavilo čak i pre toga. Da bismo objasnili zašto je to tako, moramo da detaljnije proučimo ponašanje korporativnog sektora.

Gde se onda korporacije uklapaju u analizu pomeranja ravnoteže između planirane štednje i investicija? Odgovor počinje činjenicom da preduzeća generišu veliki deo investicija. U šest najvećih ekonomija sa visokim dohotkom (SAD, Japan, Nemačka, Francuska, Velika Britanija i Italija), korporacije učestvuju sa – između polovine i nešto više od dve trećine bruto investicija u 2013. godini (sa najnižim učešćem u Italiji, i najvišim u Japanu).

Pošto su korporacije odgovorne za tako veliki udeo investicija, one su takođe, uzete zajedno, najveći korisnici raspoložive štednje, ali je njihov neraspoređeni dobitak takođe veliki izvor štednje. Dakle, u ovim zemljama, korporativni profit generiše između 40 procenata (u Francuskoj) i 100 odsto (u Japanu) bruto štednje (uključujući deviznu štednju) koja je na raspolaganju privredi.07U dinamičnoj ekonomiji, moglo bi se očekivati da korporacije ukupno gledano koriste višak štednje drugih sektora, posebno onih domaćinstava – kreirajući time i dinamičniju tražnju i rastuću ponudu. Ako su investicije niske a profiti značajni, međutim, korporativni sektor će, koliko god to čudno zvučalo, postati neto finansijer ekonomije. Rezultat će biti mešavina fiskalnih deficita, deficita kod domaćinstava, i suficita tekućeg računa (odnosno, deficita kapitalnog računa. U Japanu, fiskalni deficiti predstavljaju kontrabalans velikim korporativnim suficitima. U Nemačkoj, deficit kapitalnog računa poništava viškove u privredi i kod stanovništva.

Od početka krize, korporativni sektori velikih visoko razvijenih privreda, izuzev Francuske, beleže viškove neraspoređene dobiti u odnosu na investicije. Viškovi štednje japanskih korporacija su, što je gotovo neverovatno, blizu osam odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Zbog toga su korporativni sektori značajno doprineli prezasićenju štednjom. Ovo nije samo postkrizni fenomen. Čak i uoči krize, korporativni sektor je beležio viškove u Japanu, Velikoj Britaniji, Nemačkoj (osim u 2008. godini) i SAD (osim u 2007. i 2008.). Studije američkog Fed sugerišu da je Velika Recesija delimično odgovorna za ove viškove, ali dodaju da su čak i pola decenije pre krize stope korporativnih investicija „pale ispod nivoa koji bi bili očekivani na osnovu modela (ponašanja korporacija) iz ranijih godina”.

Rast suficita korporativne štednje iznad nivoa investicija pokreće kombinacija visoke dobiti i slabljenja investicija.

Ovo slabljenje investicija je i strukturno i ciklično. Osim toga, slabljenje je široko rasprostranjeno. Ipak, nivo visine štednje korporacija u Japanu svojom visinom odskače od drugih zemalja na ovaj skali. Svaka analiza japanskih ekonomskih izazova koja ne počinje od ove činjenice je bezvredna.

01

Takođe je važno ne mešati uočeni višak raspoređene dobiti u odnosu na nivo investicija, sa visinom keša koji se takođe beleži u velikom broju korporacija. Preduzeća mogu steći gotovinu ne samo gomilanjem neraspoređene dobiti već i zaduživanjem ili prodajom imovine.

Podatak da se strukturni viškovi štednje iznad nivoa investicija pojavljuju u korporativnim sektorima razvijenih zemalja je veoma značajan. On je značajan za rast potencijalne ponude, jer odražava relativno slab nivo investicija, ali je takođe značajan za određivanje oblika agregatne tražnje.

Ako korporativni sektor ima strukturne viškove štednje iznad investicija, drugi sektori moraju imati deficite koji poništavaju ove viškove. Ako vlade treba da imaju finansijsku ravnotežu, bilo domaćinstva ili stranci moraju snositi te deficite. U evrozoni, ova logika je dovela do ogromnih viškova tekućeg računa plaćanja (finansijskog deficita za strance).

Za Veliku Britaniju i SAD to verovatno znači obnavljanje deficita domaćinstava – što je opasno destabilizujuća mogućnost.

Zašto su korporativne investicije strukturno slabe? Jedan od razloga je starenje stanovništva: zbog usporavanja potencijalnog rasta, snižava se nivo potrebnih investicija.

06

Globalizacija je još jedan faktor: ona motiviše izmeštanje investicija iz zemalja sa visokim dohotkom. Sledeći razlog su tehnološke inovacije. Mnogo investicija danas je u IT, čija cena pada: stalne nominalne investicije finansiraju rastuće realne investicije. Opet, mnogo inovacija izgleda da smanjuje potrebu za kapitalom: razmotrite, na primer, zamenjivanje skladišta za maloprodajne objekte. Drugo objašnjenje može biti da rukovodstvo kompanija možda nije nagrađeno za investiranje.

Zajedno, sve ovo može objasniti zašto je, da uzmemo SAD za primer, udeo korporativnih investicija u profitu znatno opao od 2000. godine.

Ponašanje korporativnog sektora takođe postavlja važna pitanja vezana za vođenje ekonomskih politika. Oporezivanje korporacija, na primer, treba da podstakne kako ulaganja tako i raspodelu dobiti. Način za postizanje tih zajedničkih ciljeva može biti kroz uvođenje viših poreskih stopa na zadržane prihode, zajedno sa mogućnošću dedukcije poreza u slučaju investicija i dividendi.

Osim toga, mora se prihvatiti da će, dokle god privreda bude imala strukturne finansijske viškove, makroekonomska ravnoteža verovatno zahtevati fiskalne deficite. Štaviše, ako je korporativni sektor nesposoban da investira čak i svoje viškove novca, štednja u ostatku ekonomije mora imati vrlo niske prinose. U takvom svetu, ultra niske realne kamatne stope i visoke cene kapitala uopšte nisu iznenađujuće. One se mogu očekivati. Zato prestanite da se žalite.

 

Martin Wolf, Financial Times

Start-up jednorozi padaju kao pokošeni

Prvo je pao Dropbox..a zatim Square…sada, Fidelity umanjuje vrednost Snapchata za 25%

06

Da podsetimo: U svetu investitora i venčer kapitala, jednorozima se nazivaju sve start-up kompanije čija vrednost na berzi premašuje milijardu dolara.

02Pre tri nedelje, jedan od brojnih zapaženih “jednoroga” u Silikonskoj dolini imao je veoma grubo buđenje i povratak u stvarnost, u trenutku kada je Dropbox upozoren od strane svojih investicionih bankara da ovaj startap neće biti u stanju da bude javno evaluiran ni blizu cene kakvu je dostigao u svojoj poslednjoj rundi privatnih investicija (koje su nedavno narasle na $10 milijardi, sa četiri milijarde koliko je Dropbox vredeo do pre samo godinu dana).

A onda je to bila, nakon Tvitera (Twitter), još jedna kompanija Džeka Dorsija (Jack Dorsey), start-up po imenu Square.

03Poslednji svetski poznati start-up jednorog našao se na udaru pretprošle nedelje: “Danas je još jedna tehnološka firma shvatila prenaduvanost njene evaluacije prouzrokovane privatnim investitorima, prvi put profilisane januara 2014. godine. Ta kompanija zove se Square a njen vlasnik je Džek Dorsi. On je upravo podneo predlog u kojem piše da će ’Cena akcija klase A na inicijalnoj javnoj ponudi biti između jedanaest i trinaest dolara (po akciji)’. Pod pretpostavkom da cena jedne deonice bude $12, i ako ovu cenu pomnožimo sa 322,9 miliona akcija koje će biti ponuđene na berzanskoj prodaji, to bi značilo da će vrednost ovog startup jednoroga biti $3,9 milijardi. Problem je u tome što je Square, u svojoj poslednjoj rundi prikupljanja sredstava među privatnim investitorima, bio procenjen na oko šest milijardi dolara po podacima sa ReCode.”

Sada je na red došao i Snapchat, koji je četvrta najskuplje procenjena privatna tehnološka start-up firma u Sjedinjenim Državama.

04Prema Fajnenšel Tajmsu, “Snapchat je postao još jedan startap kome je jedan od njegovih najznačajnijih tehnoloških venčer investitora dao negativnu ocenu. Za to vreme, podiže se prašina ali i niz pitanja u vezi sa problemom naduvavanja vrednosti startapova, kao i nerealnim procenama vrednosti privatnih tehnoloških kompanija. Fidelity, jedini fond-menadžer koji je investirao u četiri godina star start-up, najpoznatiji po nestanku fotografija s njega, smanjio je vrednost svog udela u ovoj firmi u trećem kvartalu 2015. i to za čitavih 25 odsto, a prema podacima firme za analizu investicija Morningstar. Prethodna vrednost pojedinačne akcije firme Snapchat je krajem juna ove godine iznosila $30.72, da bi krajem septembra, novom evaluacijom, jedna akcija bila procenjena na $22.91.”

Nejasno je zbog čega je, zapravo, Fidelity obezvredio svoj udeo u vrednosti Snepčeta. Jedino što je izvesno jeste to da Snapchat još uvek traga za održivim modelom ubiranja prihoda.

Takođe je nejasno da li će i ostali ulagači u Snapchat – kao što su venčer kapital (VC) divovi poput Benčmarka (Benchmark) i Klajner Perkinsa (Kleiner Perkins), kao i tehnoloških kompanija kao što su Alibaba, Tencent i Yahoo – pratiti Fidelity u njegovoj investitorskoj avanturi – u ono što ne samo da je postao naširoko poznat ulagački tech-balon, već je taj balon doživeo i prskanje.

05Jedno se krupnije pitanje nameće u ovom slučaju: da li će ovo biti „kontrolisano rušenje“ jednoroga koje će u narednim danima uslediti na svim instancama i nivoima, prvo ih degradirajući do statusa onoga što bi se moglo nazvati “zerocorn”. Izvesno je da bi VC investitori očajnički želeli da ovo rušenje startup jednoroga bude u kontrolisanim uslovima. Oni se nadaju da će tržište ignorisati euforiju koja je Silikonskom dolinom vladala tokom protekle tri godine, a koja je sada okončana: nekada ushićeni investitori, koji su precenili ove kompanije za najmanje 25-35% u poslednjih nekoliko rundi privatnih investicija, očajnički žure da vruć krompir njihove berzanske evaluacije prebace na neke bogatije – i isto tako nepromišljene – investitore. Vlada strah da će, nakon prenaduvavanja vrednosti ovih tehnoloških startapova , doći do njihovog nerazumnog i prevelikog potcenjivanja na berzi.

Ostaje da se vidi koliko će ove startup firme zaista biti uspešne u budućnosti: šta će biti izvor kapitala za te stotine jednoroga, gde je svaki od njih pojedinačno procenjen (ili, možda, bolje rečeno, precenjen) na više od milijardu dolara? Da li će ove kompanije i dalje gubiti novac svojih investitora? Koliko bi tek bio održiv neki naredni investicioni mehur stotina ovakvih tech-startapova, ukoliko iznenada budu primorani da stvore keš – gotovovina kojim bi se finansirali?

Za sada znamo jednu stvar: izvesno je da ima puno ovakvih jednoroga, što dokazuje i ovaj Infograf preuzet od Volstrit Džornala:

01
I evo nečeg zadivljujućeg, takoreći ošamućujućeg: Procenjeno je da je zajednička berzanska vrednost svih jednoroga u Sjedinjenim Državama oko $486 milijardi.

Koliki je njihov zajednički profit?

$0.

 

ZeroHedge, 10.Nov 2015

Tehno-biznis na kraju polugođa: usponi i padovi

Sumira se još jedno poslovno polugođe, trenutak ne manje važan od krajnjeg rezultata na kraju godine. Ali, iako ima još dosta do 31. decembra, situacija u prva dva kvartala obično je dobar indikator situacije na tržištu. Počinjemo sa, logično, trendovima na Dalekom istoku.

02

Kako stoj stvari sa Alibabom?

Ovaj trgovački portal ima svoj cloud servis po imenu Aliyun, koji svojim klijentima nudi potpunu kontrolu nad podacima. Planiraju se i dodatna proširenja širom sveta, ali i skorašnje otvaranje novog data-centra.

Upravljački tim Alibabe planira da zaštiti podatke svih svojih klijenata na cloud platformama širom sveta, piše Volstrit Džornal. Uz to su obznanili planove o širenju poslovanja i otvaranju još jednog data-centra u istočnom delu Sjedinjenih Država, o čemu još uvek nema dovoljno detaljnih informacija.

Aliyun je, inače, samo jedan od nekoliko Alibabinih servisa u oblaku – ova firma je obećala svojim korisnicima da će steći pravo da svi njihovi lični podaci budu potpuno njihovo vlasništvo, a moći će da im u bilo kom trenutku pristupe, dele, menjaju, prebacuju, ili da ih brišu. Sve ovo im je već zagarantovano takozvanim “sporazumom i zaštiti ličnih podataka”. Takođe, servis Aliyun ovim sporazumom potvrđuje da s korisničkim podacima neće raditi ništa samoinicijativno niti ih ustupati trećoj strani (to su, obično, oglašivači ali i drugi web-servisi). Štaviše, ovaj servis je na sebe sada preuzeo i odgovornost za njihovo skladištenje i čuvanje, kao i izgradnju sistema koji će unapređivati performanse uz omogućavanje zaštite i povraćaja podataka, u slučaju da se desi njihov bilo kakav gubitak.

U pregovorima s kineskom vladom

Ovaj novi vid funkcionisanja Aliyuna najavio je sam predsednik te firme, Sajmon Hu (Simon Hu) na konferenciji za štampu u Pekingu. U oblaku se svakodnevno koristi preko 100 terabajta podataka, a sve u cilju otkrivanja i rešavanja potencijalnih pretnji po ranjive tačke softvera.

Međutim, iako se Alibaba okreće “informatičkom oblaku”, i dalje je njihov najvažniji biznis internet-trgovina. I pored toga, Aliyun ima veliku i brzu ekspanziju, kako na svom domaćem, tako i na inostranom tržištu. Aliyun je u toliko meri uznapredovao da je čak ušao i u razgovore s tamošnjom vladom, koja bi takođe mogla da koristi usluge Aliyuna za čuvanje sopstvenih podataka.

03

Priča se širi: dodatna proširenja

Izuzev Kine, planovi koje ima rukovodstvo Alibabe je da svoj cloud servis proširi i u inostranstvu. U maju su otvorili ofis za pružanje cloud usluga u Dubaiju i okolnom regionu, dok su prethodno u martu otvorili svoj prvi data centar preko okeana – u Silikonskoj dolini. Planirano je i širenje na jugoistočnu Aziju, Evropu i Japan.

“Kineske firme koje u svojoj ponudi imaju serverske usluge, još uvek imaju problem “sukoba kultura” na američkom poslovnom tlu, baš kao i problem nedostatka poverenja od strane potencijalnih klijenata. Stoga će biti potrebno još neko vreme kako bi klijenti osmotrili i prihvatili usluge koje nudi Aliyun”, izjavio je Hu. On je istakao da su najvažniji klijenti Aliyuna velike kineske firme koje svoj biznis razvijaju u inostranstvu. Oni su izjavili kako su krajem juna prošle godine imali 1,4 miliona korisnika koji su koristili Aliyun, bilo direktno ili preko nekog posrednika.

Amazon ima novog konkurenta, koji obećava 10 do 15 odsto niže cene od drugih namenskih servisa

Jet.com stranica je dobila 225 miliona dolara ulagačkog novca, želeći da izraste u ozbiljnog rivala već postojećem Amazonu. Ono po čemu se razlikuju od ostalih je to što garantuju 10-15% niže cene od ostalih.

Izuzev što su inicijalne cene za 8 odsto niže nego kod ostalih sličnih servisa, ova web-stranica nudi dodatne popuste u vidu spajanja nekoliko narudžbina u jednu pošiljku, ukidanje opcije vraćanja robe kao i korišćenje debitnih umesto kreditnih kartica. Korisnici će za ove pogodnosti plaćati godišnju članarinu od 50 dolara.

“Jet je za one kojima je bitno da uštede, ali koji ne žele da za to dodatno rade”, izjavio je Mark Lor (Marc Lore), izvršni direktor i osnivač kompanije. “Ovde nema nikakvih kupona s popustima niti gubljenja vremena. Ovde je reč o jednom pametnijem vidu kupovine, a u cilju što veće uštede. Stvorili smo takvu tehnologiju, koja sve obavlja sama. Na vama je samo da kupujete, kako biste i inače činili, pa samo odjednom uočite da su cene niže”, objašnjava Lor.

04

Pomalo lična bitka

Razlog zbog kojeg se Jet nadmeće pre svega s Amazonom je donekle i lične prirode. Naime, Lorov prvi startap bio je Quidsi, koji se takođe bavio internet-trgovinom, Amazon je otkupio za 540 miliona dolara. “Mark tako dobro poznaje posao da je u stanju da napravi bukvalno sve”, izjavio je venčer ulagač Džeremi Levin (Jeremy Levine).

Marta ove godine Jet je procenjen na 600 miliona dolara. Uz najnoviju rundu i krug ulaganja izvesno je da je njegova vredost još čak i veća, tako da će rasplet priče i Amazonov odgovor na najnoviju konkurenciju svakako biti interesantan.

Kada se radi o kompaniji eBay, ona je ovo polugođe završila pod snažnim pritiskom rivala, a nakon što je po prodaji svog eBay Enterprise izgubio više od milijardu dolara. Kompanija je početkom ovog meseca bila prinuđena da otpusti 7% svojih zaposlenih

eBay će, navodno, prodati svoj “eBay Enterprise” za $900 miliona, servis koji veliki prodavci koriste za vođenje svoje internet-trgovine. Enterprise će biti kupljen od grupe kupaca predvođenih kompanijom Permira, dok cena akvizicije iznosi 900 miliona dolara.

eBay je, osim toga, juče predstavio prihode za drugi ovogodišnji kvartal, a u toku je i odvajanje PayPal-a od ove kompanije. Enterprise eBay je 2011. god kupio PejPal za 2,4 milijarde dolara, kad aje ova kompanija radila pod nazivom GSI Commerce. Ukoliko Permirina ponuda prođe, to bi predstavljalo više od milijardu dolara gubitaka za eBay, ukoliko se uporedi sa cenom koju su platili. S druge strane se spekulisalo da je kompanija Thomas H. Lee Partners LP ponudila eBay-u oko milijardu dolara.

eBay, sudeći po rezultatima poslovanja, zaostaje za svojim prvim rivalom, servisom Amazon, i stoga je prisiljen da povlači razne poslovne poteze, ne bi li ostao u trci. Januara ove godine je najavljena mogućnost prodaje njihove ćerke-firme, eBay Enterprise, a Karl Ajken (Carl Icahn), kao jedan od krupnih deoničara je na kompaniju izvršio strahoviti pritisak da se odvoji i od PayPala. Uz to, otpušteno je oko 7% zaposlenih, odnosno njih 2.400 , dok su prošlog meseca prodali i svoj udeo od 28,4% deonica u Kregslistu (Craigslist).

PayPal je na kraju prvog dana na Nasdaq-u vredeo više od Twittera, eBaya i Netflixa. Direktor ove firme, Den Šulman (Dan Schulman) izjavio je kako je otvoren za pregovore s Amazonom.

Nakon što je u ponedeljak izvršena inicijalna javna ponuda (IPO) deonica Pejpala na Nasdaqu, na koju je Pejpal (PYPL) posle trinaest godina u sastavu iBeja (EBAY) izišao kao samostalna firma, njegova tržišna vrednost je dostigla 49,5 milijardi dolara. Ovo je više od eBaya i Twittera (TWTR), Netflixa (NFLX), Očigledno je da tržište više ceni Pejpal nego njegovu nekadašnju kompaniju i vlasnika, iBej, koja ga je 2002. godine preuzela to jest kupila po ceni od 1,5 milijardi američkih dolara.

Pejpal je izdvojen nakon višegodišnjeg pritiska ulagača predvođenih investitorom i aktivistom Karlom Ajkenom. Pejpal je, kao predvodnik ali i preteča digitalnog plaćanja imao 165 miliona aktivnih korisnika u dve stotine zemalja, dok je akvizicijama kompanija Venmo, Brejntri (Braintree) i Ksum (Xoom) ojačao svoj rejting i poziciju u oblasti globalnih transfera novca, plaćanja unutar aplikacija i peer-to-peer plaćanja.

05

Pejpal i iBej zajedno postigli berzanski rast od 4,1%

Akcije Pejpala i iBeja su u ponedeljak 20. jula zajedno porasle za 4,1% u poređenju na stanje od petka 17. jula, kada su dok su još uvek bili aktivni kao tandem. Tog dana su trgovanje završili na 66,29 dolara. Ponedeljak je Pejpal završio na 40,47 dolara dok je vrednost “eBay-Marketplaces” dobacila do 28,57 dolara.

Procenjuje se da je sadašnja tržišna vrednost iBeja 34,7 milijardi dolara. Osim neočekivane pomame na Nasdaqu, koju već porede s onom iz perioda “dot.com” ekonomskog balona – ako ji je neslavno pukao – Pejpalu su u skoku svoje vrednost pripomogle i odlične preporuke kompanija kao što su Wells Fargo, SunTrust i JPMorgan. Oni su prognozirali cenu deonice od oko 45 dolara, dok je vrednost tržišta koje je Pejpal u stanju da pokrije svojim uslugama procenjeno na oko 500 milijardi dolara, ako se u obzir uzmu i doznake iz inostranstva, plaćanje u prodavnicama i B2B onlajn trgovina. Takođe je procenjeno da samo B2C tržište vredi oko 45 milijardi dolara. Sam Pejpal ima šest miljiardi u kešu, i u mogućnosti je da se zaduži za pet miljardi bez ugrožavanja investicionog rejtinga.

Rivalitet između velikih platformi za finansijske transakcije

Njima nasuprot, nezavisna savetodavna firma za investiciono bankarstvo Everkor (Evercore) je preporučila “prodaju” i ciljanu cenu postavila na 36 dolara, usled ne malog rizika gubitka udela na mobilnom tržištu zbog rasta platnih platformi najmoćnijih tehnoloških kompanija, Epla (Apple, APPL), Gugla (Google, GOOG, GOOGL) i Fejsbuka (Facebook, FB). Oni, međutim, napominju kako je u drugom kvartalu ove godine promet Pejpala vredan 66 milijardi dolara bio za 20% veći nego prošle godine, kao i da je tri odsto bolji od očekivanja i da su mu Venmo i Brejntri ulili novu snagu za profitni rast na tržištu mobilnim aparatima. Den Šulman (Dan Schulman), CEO Pejpala je potvrdio da je otvoren i spreman za pregovore o mogućem partnerstvu s kompanijom Amazon. Rast nastao kroz postizanje partnerstva s najsolidnijim onlajn trgovcima bio je jedan od najpresudnijih razloga za izdvajanje iz iBeja. Rejting agencija Standard&Poor’s je u ponedeljak iBeju smanjila kreditni rejting za dva stepena, dodeljujući im bonitet ranga BBB+.

06

Eplov finansijski izveštaj za prošli kvartal: prihodi iznad očekivanih

Glavni izvori njihovog profita su i dalje ajfoni i ajpedi.

Epl je objavio svoj finansijski izveštaj za drugi ovogodišnji kvartal. I mada je prinos ove korporacije osetno poboljšan usled lansiranja ručnog sata koji je ujedno i mobilni telefon a donekle i računar, pod nazivom Watch, glavni izvori Eplovog profita su i dalje ajfoni (iPhone), ajpedi (iPad) i Mekovi (Mac). Ostvareno je 49,6 milijardi dolara prihoda, što je nešto više od predviđenih 49 milijardi. Profit je iznosio 10,7 milijardi dolara, ali i dalje nije ni blizu iz prvog kvartala kad je profit iznosio osamnaest milijardi dolara.

Gotovo je nemoguće naprviti procenu količine prodatih satova, smatraju analitičari. Apple Watch spada u kategoriju “drugih proizvoda”, a od njihove je prodaje ostvareno 2,64 milijarde dolara, dok je prošle godine u isto vreme kompanija u istoj kategoriji ostvarila 1,76 milijardi dolara prihoda.

Početna prodaja Eplovog “Voča” premašila svojevremene startne rezultate ajfona i ajpeda

Eplov finansijski direktor Luka Maestri (Luca Maestri) je jednom priliko izjavio za Njujork Tajms da je prodaja Watch-a tokom prvih devet sedmica premašila prodaju ajpeda i ajfona u njihovih prvih devet nedelja na tržištu. Prinosi su se, rekao je on, u kategoriji “other products” kretali oko 952 miliona dolara, dodavši kako su prihodi od ajpeda i drugih dodataka pali. Sve ovo je pouzdan reper da je svoje “satove” Epl prodao u vrednosti većoj od milijardu dolara u prva tri meseca raspoloživosti na tržištu.

S druge strane, ajfon i dalje ostaje najveći izvor prihoda, predstavljajući i najveći prostor za rast kompanije. Prodato je 47,5 miliona ovog telefona, što je više od prošlogodišnjeg trećeg kvartala, kad su prodali 35 miliona svojih mobilnih uređaja. Analitičari su, ipak, očekivali da će prodati čak pedeset miliona, dok su deonice po objavljivanju rezultata pale za oko 7%.

Neprevaziđen kvartal

U ovom kvartalu, Epl je prodao 10,9 miliona ajpeda, što je manje u odnosu na isti period prošle godine, kad ih je prodato 13,3 miliona. Međutim, mora se priznati da je Mek računar prodano nešto više u odnosu na isti period lane. Ove godine je prodato 4,8, dok je prošle godine ova cifra iznosila 4,4 miliona.

“U kvartalu koji je iza nas prošli smo fantastično, prinosi od iPhone-a su povećani za 59% od prošle godine, prodaja naših Mek računara je izuzetno jaka, imamo rekordne profite od servisa App Store, a i odličan početak za Apple Watch”, rekao je izvršni direktor Epla, Tim Kuk (Tim Cook).