Tag Archives: nemoralne

Ekonomija: ona potekla na nauci, a ne na ideologiji

Kako izgleda ekonomsko razmišljanje zasnovano na najboljim raspoloživim naučnim metodama, a ne na ideologijama?

Ako je 2008. bila godina finansijskih kolapsa i globalne finansijske havarije, 2016. je bila godina političkih havarija i kolapsa. Tokom prošle godine bili smo svedoci kolapsa poslednje četiri noseće ekonomsko-političke ideologije koje su dominirale u XX veku: nacionalizam, kejnzijanski pragmatizam, socijalizam i, naravno, neoliberalizam. Tokom 1970-ih i 80-ih godina, vlade desnog centra u mnogim zemljama počele su da napuštaju kejnzijanski model, usvajajući umesto njega neoliberalizam. Tokom 1980-ih i 90-ih, levi centar pratio je trendove desnih centrista iz 80-tih, u velikoj meri napuštajući demokratski socijalizam (još i danas prisutan u modelu skandinavskih zemalja), i usvajajući „mekšu“ verziju neoliberalizma.

Tokom nekoliko decenija, mislili smo da je „kraj istorije“ pokucao na naša vrata, dok su se političke borbe u većini zemalja OECD-a vodile uglavnom između partija desnog i levog centra, nadmećući se unutar uskog političkog spektra, ali se uglavnom i dogovarajući o pitanjima kao što su slobodna trgovina, prednosti imigracije, potreba za fleksibilnim i efikasnim tržištima i pozitivnom ulogom globalnih finansija. Ovaj konsenzus dodatno je ojačan međunarodnim institucijama kao što su MMF, Svetska banka i OECD, kao i stavovima političke i poslovne elite koja se svake zime okuplja u Davosu.

Ovaj konsenzus je 2008. godine doživeo snažan potres, da bi prošle godine erodirao do tačke raspada. Ima, naravno, i onih će se sasvim izvesno držati ideje da je ovaj konsenzus još uvek moguće obnoviti. Oni će tvrditi kako ga „samo treba snažnije braniti a činjenice će napokon prevladati, u pitanju je samo trenutna kriza prouzrokovana talasom populista i populizma koji je preuveličan, zaista se radi samo o imigraciji, Bregzit će biti kompromis, Klintonova je osvojila više glasova od Trampa…“ i tako dalje. Ovo su, međutim puste želje. Veliki deo biračkog tela izgubio je veru u neoliberalni konsenzus kao i u političke partije koje su ga podržale i institucije koje su ga promovisale. Ovo je stvorilo ideološki vakuum koji su ispunile loše zastarele ideje, pre svega oživljavanje nacionalizma u Sjedinjenim Državama i brojnim evropskim zemljama, uz oživljavanje tvrde socijalističke levice u nekim zemljama.

Istorija nas je već jako dobro poučila da populistički talasi mogu dovesti do katastrofe, ili do – reforme. Katastrofa je sada svakako realan scenario uz potencijal za rasplete u domenima međunarodne saradnje, geopolitičkih konflikata i veoma loših ekonomskih politika. Pa ipak, možemo pogledati u prošlost i videti na koji način je, recimo, Teodor Ruzvelt u Sjedinjenim Državama početkom 20. veka iskoristio populističko nezadovoljstvo kako bi uspostavio period tokom kojeg je sproveo velike reforme uz društveno-ekonomski napredak.

S obzirom na sve, kako bismo da odagnamo verovatnoću od katastrofe u korist reformi koje bi pružile poboljšanje? Prvo: osluškujte. Populistički pokreti u svojim redovima imaju rasiste, ksenofobe, nepatvorene ludake i druge koje bi bespogovorno trebalo da osudimo. Ti pokreti, međutim, u svojim redovima takođe imaju veliki broj normalnih ljudi koji su zasićeni sistemom koji ne funkcioniše za njihovo dobro. Ljudi koji su videli da njihov životni standard stagnira ili strmo pada, koji žive nesigurnim životom od danas do sutra, tako uobičajenim za prekarijat; populistički pokreti u svojim redovima takođe imaju i one koji smatraju da će njihova deca činiti gore stvari nego što su to oni činili. Njihovi problemi nisu samo ekonomski već su, takođe, socijalni i psihološki. Oni su izgubili dostojanstvo i poštovanje, i žude za osećajem ponovnog osvajanja sopstvenog identiteta i pripadnosti.

Oni, isto tako, osećaju – s pravom ili pogrešno – da su igrali pošteno jer su igrali po pravilima propisanim zakonom, ali da mnogi drugi u njihovom društvu to nisu činili – a onda su ti „neki drugi“ nagrađeni za svoje nepoštenje. Oni, takođe, smatraju da su njihovi politički lideri i institucije duboko otuđene i, samim tim, nedodirljive i nepouzdane, funkcionišući isključivo zarad sopstvenih interesa. I, na kraju, osećaju kako su prepušteni na milost i nemilost bezmernim i bezličnim silama – globalizaciji, tehnološkim promenama koje korenito menjaju način rada, poslovanja i samo društvo, da su na meti banaka kojima ne znaju adresu i sedište, a u kojima drže svoj novac, da su na udaru velikih korporacija. Najefikasniji populistički slogan bio je: “Povratiti kontrolu“.

Nakon što oslušnemo ovakav puls birača i građana, moramo im pružiti neke nove odgovore i rešenja. Novi narativi, koncepti i pravila o tome kako bi njihovi životi mogli biti bolji i sigurniji (ili, barem, daleko manje neizvesniji), kako bi oni mogli imati udela u blagodetima prosperiteta svoje nacije, kako da osvoje veću kontrolu nad svojim životima, kako da sebi i svojima obezbede jedan dostojanstveniji i poštovanja vredan život, kako će svi igrati po istim pravilima i kako će društveni dogovor biti obnovljen kao u dobra strara vremena države blagostanja, kako da od otvorenosti i međunarodne saradnje i oni imaju koristi a ne isključivo elita, i kako će vlade, korporacije i banke služiti njihovim interesima, a ne obrnuto.

To je razlog zašto su nam potrebna nova ekonomska razmišljanja. To je i razlog zašto je inicijativa NAEC tako važna. OECD je ekonomsku nejednakost i stagnaciju daleko ozbiljnije razmatrala i to na daleko duže staze nego većina ostalih, sakupivši neke od najboljih podataka i analiza vezanih za sva ova pitanja. Uspostavljene su i vodeće, relevantne aktivnosti zasnovane na alternativnim pokazateljima, koji osim BDP-a daju uvid u to kako ljudi zaista rade i koliki je realni boljitak. Ulažu se ogromni globalni napori kako bi se artikulisali i potom uspostavili novi modeli rasta koji su inkluzivni i ekološki održivi. Tu su, između ostalog, dominantne i strategije i inicijativa u obrazovanju, zdravstvu, organizovanju ekonomije i življenja u gradskim sredinama, u poboljšanju produktivnosti, u trgovini i brojnim drugim temama i izazovima koji su od ključnog značaja za jedan novi narativ.

Ali tu su, takođe, i rupe, međuprostor koji još uvek nema šta da popuni. Racionalni ekonomski modeli su od male pomoći kada se radi o ovim pitanjima, i za to je potrebno jedno dublje razumevanje psihologije, sociologije, političkih nauka i antropologije. Isto tako, komunikacija je od ključnog značaja – debeli izveštaji su važni za vladina ministarstva, ali su nove priče, narativi, memovi i predstave i te kako potrebni da bi došlo do promena u medijima kao i mišljenju javnosti.

Kako bi, dakle, mogao izgledati jedan takav novi narativ? Nadam se da bi čak i u ovom dobu naknadnih istina on mogao biti zasnovan na najboljim raspoloživim činjenicama i nauci. Verujem da će taj novi narativ sadržati četiri priče:

– Nova priča o rastu,

– Nova priča o uključivanju u društvo (inkluziji)

– Novi društveni ugovor

– Novi idealizam

O ovoj poslednjoj tački nije se raspravljalo u dovoljnoj meri. Periode napretka obično karakteriše idealizam, zajednički projekti kojima možemo svi da težimo. Populizam je mentalitet nulte sume (tj. nultog ishoda): populistički vođa će mi pomoći da uzmem malo više od kolača, a na uštrb drugih, koji će zbog toga dobiti manje. Idealizam je mentalitet pozitivne sume odnosno ishoda – zajedno možemo da uradimo velike stvari. Idealizam je, u tom smislu, najmoćniji protivotrov za populizam.

Na kraju, ekonomija je sebe samu oslikala kao odvojenu nemoralnu nauku, ali ljudi su po prirodi moralna stvorenja. Stoga je nužno da moral vratimo u centar ekonomije, kako bi se ljudi na nju oslonili i stekli poverenje u nju. Sve nauke pokazuju da je duboko ukorenjeno i uzajamna moralno ponašanje onaj tako potreban “lepak”, vezivo koje drži jedno društvo na okupu. Razumevati ekonomiju: ne samo kao nemoralnu mašinu koja pruža podsticaje i distribuira resurse, već kao čovečnu, humanu i moralnu konstrukciju, jeste od suštinskog značaja – i to ne samo za stvaranje još veće, iste takve otuđene ekonomije, već i za razumevanje toga kako je ekonomija zaista sposobna da stvara prosperitet.

Ukratko, vreme je da sazdamo jednu novu viziju koja ljude stavlja u centar naše privrede, biznisa i ekonomije. Da parafraziram Abrahama Linkolna, vreme je da se stvori ekonomija koja je “iz naroda, od naroda, za narod.” Mi smo, zaista, u jednom istorijskom trenutku strahovite fluidnosti, u kojem se stvari menjaju neverovatnom brzinom. To bi mogao da bude veliki korak unazad – ili, možda, veliki korak napred. Bitno je da svi mi moramo da zajedno guramo napred.

Tekst je zasnovan na zapažanjima i napomenama prvobitno naručene od OECDa zs svoju radionicu „Novih pristupa ekonomskim izazovima“, održanu 14. decembra 2016. u Parizu.

 

Eric Beinhocker (Evonomics)

Multinacionalke: sinonim za kompanije u nevolji

Preporod i izlečenje svetske ekonomije i privrede nisu ni na vidiku a globalne američke firme postale su iznenađujuće ranjive; stoga su, daleko pre Trampovog upozorenja da vrate svoje poslovanje u Ameriku, počele da pakuju kofere i vraćaju se kući. Jer, nije u pitanju samo “nepravda” jer ne plaćaju poreze američkim vlastima; na pakovanje su ih primorale lokalne kompanije koje su postale sve jače, rafiniranije i konkurentnije. Oni se vraćaju kući ne zato što im Tramp to “naređuje”, već zato što su njihovi poslovi sve neuspešniji a profiti sve tanji, piše londonski The Economist.

Među brojnim stvarima koje Donald Tramp ne voli jesu – velike globalne firme. Bezlične i raskorenjene, optužuju ih za izazivanje “pokolja” običnih Amerikanaca, naime, zbog izmeštanja radnih mesta i fabrika u inostranstvo. Njegov odgovor na ofšor poslovanje je: zauzdati ovakve maroderske kompanije. Nižim porezima keš treba vratiti u zemlju, kaže on, dok bi carinske takse trebalo da američke proizvođače osujeti u formiranju prekograničnog lanca snabdevanja američkog tržišta proizvodima koje su proizveli u ofšor (neoporezovanim) zonama. Takođe, sadašnje trgovinske dilove trebalo bi propisima drukčije regulisati. Da bi izbegli kazneni tretman, “sve što treba da urade je da ostanu (u zemlji)”, poručio je ove nedelje američkim poslovnim bosovima.

Takođe je neobičan Trampov agresivno protekcionistički ton. Ali, on u mnogo čemu kaska iza aktuelnog trenutka. Multinacionalne kompanije, svojevrsni posrednici koji stoje iza globalne integracije, otpočele su svoje povlačenje dobrano pre populističke „pobune“ iz 2016. godine. Njihove finansijske performanse toliko su se strmoglavile nadole da više ne uspevaju da nadmaše lokalne firme. Mnogi su iscrpli svoje sposobnosti da umanje troškove i poreze kao i da nadigraju svoj lokalne konkurente. Trampovi bočni napadi upereni su ka (multinacionalnim) preduzećima, koja su iznenađujuće ranjiva i, u mnogim slučajevima, već su odavno počela da se pakuju i idu kući. Uticaj ovih dešavanja na globalnu trgovinu biće dubok.

05

Kraj arbitraže

Multinacionalne kompanije (one čiji se veliki deo poslovanja odvija van njihove kuće i regiona, obavljajući ga u inostranstvu) zapošljavaju samo jednog u 50 svetskih radnika. Ipak, i ova cifra nešto znači i pokazuje. Nekoliko hiljada firmi utiče na ono što milijarde ljudi gleda, jede i nosi. IBM, Mekdonalds, Ford, H&M, Infosys, Lenovo i Honda su odavno reper za menadžere. Oni koordiniraju lance snabdevanja koji čine preko 50% ukupne svetske trgovine. Multinacionalke čine trećinu vrednosti svetskih berzi i vlasnici su lavovskog udela nad svojom intelektualnom svojinom: od donjeg rublja, preko softvera za virtuelnu realnost, do lekova protiv dijabetesa.

Globalne korporacije doživele su svoj bum početkom 1990-ih, u trenutku kada su Kina i bivši sovjetski blok počeli da se otvaraju a Evropa da se integriše. Investitorima se tada dopadala ekonomija koju su globalne kompanije vodile, pre svega njihov veliki obim i efikasnost. Umesto da rade kao svojevrsni „nacionalni feudi“, globalne firme počele su da razdvajaju i usitnjavaju svoje funkcije i delatnosti. Kineska fabrika može da koristi alat iz Nemačke, da ima vlasnike koji su u Sjedinjenim Američkim Državama, da plaćaju porez u Luksemburgu i prodaju svoju robu i usluge u Japanu. Vlade bogatih zemalja sveta priželjkivale su da njihovi nacionalni poslovni šampioni potuku i „ostatak“ planete. Vlade zemalja čije su privrede doživljavale brzu ekspanziju  pozdravile su dolazak poslova za nove radnike, izvoznu orijentaciju i tehnologije koje su globalne kompanije donele sa sobom. Bilo je to zlatno doba.

Esencijalni zahtev koji je uslovljavao porast globalnih firmi bio je sadržan u njihovom zahtevu da i u inostranstvu budu superiorne mašine za pravljenje novca. Potvrda ovoga nalazi se u stalnom osipanju poslovanja (videti brifing). U proteklih pet godina, profit multinacionalnih kompanija pao je za 25%. Povrat na kapital pao je na najniži nivo u protekle dve decenije. Jak dolar i niske cene nafte delimično mogu objasniti ovaj pad. Superzvezde tehnoloških industrija i firme sa jakim brendovima i dalje posluju uspešno.

Ali, nelagodnost je preširoko i predugo rasprostranjena da bi se u trenu mogla tek tako odbaciti. Oko 40% svih multinacionalnih kompanija ima sporiji rast i manji povrat kapitala od lokalnih firmi koje rade u domaćem dovrištu. Kraće rečeno – gosti počinju da gube, dok domaći počinju da vode.

03

Udeo multinacionalki u globalnom profitu pao je sa 35%, koliki je bio pre jedne decenije, na današnjih 30%. Za mnoge industrijske, finansijske i proizvodne grane, za proizvodnju, za oblast prirodnih resursa, medije i telekomunikacione kompanije, globalna dostupnost širom planete postala je teret, a ne prednost.

To je zato što se, nakon 30 godina arbitraže*, ovaj „lansirni prozor“ zatvara. Poreski računi firmi bili su na najnižem mogućem nivou, a sada poreske stope rastu; fabričkim radnicima u Kini plate rastu. Lokalne firme  postale su daleko sofisticiranije. One mogu da „pozajme“, prekopiraju ili izmeste/uvezu inovacije globalnih firmi bez troškova za skupe kancelarije izgradnju fabrika u inostranstvu. Od američkog frekinga (dobijanja nafte iz škriljaca) do brazilskog bankarstva, od kineske e-trgovine do indijskih telekomunikacija – kompanije na samom vrhu su one koje posluju lokalno, a ne globalno.

(arbitraža*: istovremena kupovina i prodaja vrednosnih papira, valute ili robe na različitim tržištima ili u izvedenim oblicima, kako bi se iskoristile različite cene za istu robu/uslugu/imovinu)

Promene političkog pejzaža industrijskim gigantima čak više otežava stvari nego ostalim igračima. Tramp je najnovija i najoštrija manifestacija aktuelne i globalne promene: ugrabiti više novca nego što su to u stanju multinacionalne kompanije. Kina od globalnih firmi ne želi više samo odavno prisutne globalne lance snabdevanja/prodaje, već i njihove intelektualno najnaprednije aktivnosti, kao što su istraživanje i razvoj (R&D). Evropa i Amerika su se prošle godine borile oko toga ko bi trebalo da dobije $13 milijardi dolara, koliki je porez koji Apple i Pfizer plaćaju na godišnjem nivou. Od Nemačke, pa sve do Indonezije – posvuda su zavladali sve strožiji zakoni koji se tiču preuzimanja, trustova i (neovlašćenog) korišćenja podataka.

Trampov dolazak samo će ubrzati jedan „krvavi“ proces restrukturiranja. Mnoge firme su, naprosto, prevelike: One će biti primorane da smanje svoja carstva. Drugi, pak, puštaaju još dublje svoje korene na tržištima gde posluju. General Electric i Siemens ‘lokalizovali’ su lanac snabdevanja, proizvodnje, radnih mesta i poreza u regionalne ili nacionalne jedinice. Druga strategija je da postanu “neopipljive”. Poslovne zvezde Silicijumske doline, od Ubera do Gugla, i dalje se šire svetom. Firme za brzu hranu i hotelski lanci prelaze sa „šamaranja hamburgera i prenoćišta“ na franšizno poslovanje: počinju da prodaju prava za brendiranje. Ali, takve virtuelne multinacionalke posebno su osetljive na populizam jer stvaraju malo direktnih radnih mesta, plaćaju mali porez i nisu zaštićeni trgovinskim pravilima i zakonima koji važe isključivo za sektor fizičke robe, a ne one virtuelne.

02

Preuzimanje kontrole

Povlačenja globalnih firmi pružiće političarima osećaj bolje kontrole nad kompanijama koje obećavaju da će se povinovati njihovim zapovestima. Ali, neće svaka zemlja moći da u istoj multinacionalki dobije veći udeo u proizvodnji, broju radnih mesta i porezima. A prebrzo izjednačavanje dominantnih oblika poslovanja u poslednjih 20 godina može biti jedna izuzetno haotična stvar. Mnoge zemlje sa trgovinskim deficitom (uključujući, kako nova britanska vlada naziva svoju zemlju, “Globalnu Britaniju“) oslanja se na protok kapitala koji im pritiče iz multinacionalnih kompanija. Ukoliko profiti firmi budu i dalje padali, vrednost na berzi će im verovatno pasti.

Šta se događa kada je reč o biračima i potrošačima?

Pa, svi oni redom kuckaju po ekranima, nose odeću i čuvaju zdravlje koristeći proizvode firmi koje su im odbojne jer su nemoralne, izrabljivačke i drže se po strani. Zlatno doba globalnih firmi bilo je takođe i zlatno doba za izbor i efikasnost potrošača. Njihova propast može učiniti da svet izgleda pravedniji. Ipak, povlačenje multinacionalnih kompanija i povratak „domu svome“ ne može vratiti i sve izgubljene poslove koje su im Tramp i njemu slični obećavali. A to će značiti rast cena, što automatski umanjuje konkurenciju i usporava inovacije koje su suština konkurentnosti svakog, pa i američkog, proizvoda. Vremenom, milioni malih preduzeća koja svoju trgovinu i posao obavljaju preko nacionalnih granica moći će da zamene velike firme kao prenosioce ideja i kapitala. Njihova je težina, međutim, mala. Pa ipak, ima još onih koji će se sa žaljenjem evocirati na doba kada su globalne kompanije vladale svetom biznisa, žaleći zbog njihovog odlaska.

The Economist (štampano izdanje, rubrika Leaders, Retreat 28jan)