Tag Archives: milijarde

Silicijumska dolina – svuda i na svakom mestu

Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, Silicijumska dolina je bila epicentar high-tech inovacija bez premca. Ostali regioni pokušavali su da imitiraju njen uspeh, ali niko u tome nije uspevao. Francuski digitalni hub Sofija Antipolis (Sophia Antipolis), pokušaj francuske vlade da napravi inovaciono čvorište blizu Kana (Cannes),  nikada nije evoluirala dalje od svojih početaka kao relativno mirnog tehnološkog parka – bez obzira na njegovo mitološko ime, vreme slično kalifornijskom, i fantastične gastronomske užitke u komšiluku.

U dvadeset prvom veku, međutim, Silicijumska dolina je dobila znatno žešću konkurenciju – što se ogleda u sve većem broju lokacija koje dodaju hemijski element svojim imenima: Silicon Alley (Njujork), Silicon Wadi (Tel Aviv), Silicon Sentier (Pariz), itd. U Londonu, na primer, pojava Silicon Roundabout u kasnim 2000-im gotovo da je zatekla britansku vladu nespremnom. Sada rebrendirana u Tech City, inovaciono čvorište smešteno u londonskom predgrađu, danas je evoluiralo u jedan od londonskih ključnih ekonomskih motora i magneta za talente.

Slični scenariji odvijaju se širom sveta. U Berlinu se navodno novi startap pokreće na svakih 20 minuta. Pariz je zauzet građenjem najvećeg inkubatora u Evropi u Al Fresineu (Halle Freyssinet). I u Tel Avivu, fraza “Startap Nacija” je od političkog slogana, postala ekonomska realnost.

Po prvi put, “jednorozi” (startapi čija je vrednost na berzi veća od milijardu dolara) više nisu isključivo ekskluzivitet SAD – realnost je da bi pre samo nekoliko godina to bilo nezamislivo. Bistre generacije mladih u celom svetu – od Mumbaija do Praga, Kenije i Singapura – igraju na kartu inovacija, i novca američkih fondova rizičnog kapitala, koji opstaju zahvaljujući jeftinim izvorima sredstava i zadovoljavaju svoje apetite za investiranjem preko okeana.

Postoji nekoliko faktora koji stoje iza ovog fenomena. U globalizovanom svetu, tokovi kapitala su se ubrzali i proširili svoj domet. Inovatori širom sveta su u stanju da obezbede podršku od tradicionalnih kapitalista ili od platformi za finansiranje iz sredstava građana kao što je Kickstarter. Ideje se kreću čak i brže – nošene, podržane i ojačane putem Interneta. I sposobnost da se one pretvore u realnost takođe drži korak, jer globalni lanci snabdevanja i nove tehnologije kao što je 3D štampa skraćuju put implementacije.

U međuvremenu, Velika Recesija koja je usledila posle globalne finansijske krize iz 2008. godine je potkopala tradicionalne industrije, stvarajući veliki suficit kreativnog talenta i pristupačnih radnih prostora. Veoma mobilna, dobro obrazovana, radna snaga koja prihvata rizike, konvergira ka gradskim čvorištima i uzbuđenjima gradskog života, uparena sa dostupnošću  deljivih radnih prostora i raznih pratećih mehanizama, pomaže da se održi taj inovativni zamah.

Bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dao je možda pitijski rezime atrakcija urbanog života. Govoreći na početku školske godine na univerzitetu Stenford 2013. godine odgovorio je: “Uveren sam da će se sve više i više Stenfordovih diplomaca seliti u Silicijumsku aleju (Silicon Alley u Njujorku), ne samo zato što je tamo najžešća tech scena u zemlji, već i zato što tu ima mnogo više toga što bi se moglo raditi petkom uveče nego na primer  posećivati Pizza Hut u Sanivelu. A možda će neko od vas uspeti da zakaže i spoj sa devojkom čije ime nije “Siri“(digitalni lični asistent instaliran na Apple handheld uređaje).

Blumbergu se generalno pripisuje da je bio jedna od glavnih sila iza uspona Silicijumske aleje. Tokom njegovog mandata kao gradonačelnika, on je finansirao tehnološke kompanije u ranoj fazi razvoja,  angažovao prvog člana administracije zaduženog za digitalni razvoj u gradu, a pokrenuo je i novi univerzitet sa idejom da razvija high-tech talente. Slične politike se sada sprovode u mnogim urbanim područjima, kako bi gradovi privukli kritičnu masu kreativnih, tehnološki pismenih ljudi.

Gradovi, kako to ističe nedavni izveštaj Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum), ubrzano postaju ne samo u razvoju inovacija, već i testiraju teren za nove tehnologije, kao što su reprogramabilni prostor, mobilnost zasnovana na samorukovođenju (automobilima bez vozača), urbanoj poljoprivredi i inteligentnom uličnom osvetljenju. U međuvremenu, aplikacije za deljenje vožnje kao što Uber i platforme za deljenje prostora kao što je Airbnb pokazuju kako su gradovi postali neki od najplodnijih okruženja za tehnološki razvoj. To je još jedan razlog zašto mnogi novi startapi puštaju korenje u urbanim centrima.

Najverovatnije je da je ovo širenje inovacija samo početak. Kao što internet nastavlja svoj prodor u sve aspekte naših života, ulazimo u, kako je to kompjuterski naučnik Mark Vajzer (Mark Weiser) definisao, eru “sveprisutnog računarstva” – u vreme kada je tehnologija toliko rasprostranjena da je”smeštena u pozadini naših života. “Ubrzo, nećemo moći da razlikujemo digitalni svet od fizičkog sveta. Era “Sveprisutnog silicijuma” je pred nama – i hvata koren u svim svetskim gradovima.

Project Syndicate.org

Čuvaj se Silikonska dolino, Evropa dolazi

Uzbuđenje preduzetništva leži u tome što ovde nema takve stvari koju bi smo nazvali igrom na terenu na kojem su svi ravnopravni. Naša industrija je stvar neverovatnih izliva ambicije, ludih skokova vere, bezbrojnih Davida i Golijata i s vremena na vreme – pobeda, piše poznati start-up preduzetnik Niklas Zennstrom, direktor kompanije Atomico, međunarodne tehnološke investicione firme sa sedištem u Londonu, Atomico, i koosnivač komunikacijske softverske aplikacije Skajp (Skype).

01Niklas Zennstrom

Isto važi i za globalni pejzaž novih tehnologija. U Evropi, mnogi preduzetnici, političari i investitori – uključujući i mene, prvo u Skajpu (Skype) i onda u Atomiku (Atomico) – imaju za cilj da poboljšaju okruženje za sledeću generaciju osnivača ovakvih start-up preduzeća. Uveren sam da je sada najbolje vreme u istoriji da se bude evropski preduzetnik u oblasti tehnologija.

Sasvim je očigledno da Evropa neće nikada imati one osobine koje odlikuju Silikonsku dolinu, koja ostaje jedno od najznačajnijih mesta na planeti kad govorimo o novim tehnologijama. Niti će, što se toga tiče, moći da je zamene Kina, Japan, Brazil, ili bilo koja druga zemlja u kojima preduzetništvo cveta.

Ali, to što su naša igrališta nejednaka ne znači da se za jednu stranu može reći da ima prednost u odnosu na onu drugu. Baš kao što jedan okretan start-up može da pobedi giganta menjajući fokus i brzinu u svoju korist, isto tako vidimo da u određenim oblastima, evropski preduzetnici zapravo imaju prednost.

Prvu od ovih prednosti lako je zapaziti: to je vanredno brz i široko rasprostranjen razvoj evropskih tehnoloških čvorišta. Svaki od njih je domaćin širokom spektru različitih startapova, ali je takođe izrastao i u svetskog lidera u određenom sektoru, i često je povezan sa industrijama koje su istorijski jake u tim gradovima. Ako bih hteo da osnujem kompaniju koja se bavi igrama na mobilnim platformama moj prvi potez bi bio da rezervišem kartu u jednom pravcu do Helsinkija, ali ako bih se skoncentrisao na finansijski sektor, ostao bih tačno gde sam sada, u Londonu.

Ovi evropski gradovi su postali magneti za talente i kapital, ne slučajno, već zahvaljujući primerima koje su postavili preduzetnici-pioniri u ovim oblastima, koji su pokazali šta je sve moguće uraditi u branši za koju su se specijalizovali.
Zahvaljujući liderima kao što su Ilkka Paananen, osnivač gejming kompanije Supercell, nastala je generacija finskih privrednika koji sanjaju o tome da stvore ne neki novi Twitter već neki novi Supercell (koji je napravio Clash of Clans) ili Rovio (Angry Birds), i koji se ozbiljno bore da ostvare svoj san. Zvuči neobično ali je istinito – Švedska sada ima najveću koncentraciju kompanija na svetu, čija vrednost prelazi milijardu dolara, izvan Silikonske doline, ili 6.3 takve kompanije na milion ljudi.

o1Daniel Ek, Spotify

Druga prednost je suptilnija, ali ne manje značajna. Njeno poreklo nije u Evropi, već seže mnogo dalje. Teško je uopšte razumeti kolikom se brzinom internet proširio širom sveta, od Severne Amerike i Evrope do Azije, Bliskog Istoka, Afrike i Latinske Amerike. Kapacitet mobilne širokopojasne mreže je u porastu, dok su troškovi prenosa podataka u opadanju, čineći tako pristup mobilnim platformama pristupačnim za sve veći deo stanovništva. Istovremeno, smanjivanje cene smart telefona će uskoro staviti ovaj superkompjuter u 3 milijarde džepova. Ovi džepovi imaju i novac u njima. Prema podacima konsultantske firme Bain, Kina je postala najveće svetsko tržište za e-trgovinu još „davne“ 2013. godine.

Kombinacija ovih snaga dramatično povećava tržište za hiper-rast kompanija i menja način na koji se one takmiče. Kada se kompanije bore za korisnike na svakom kontinentu, pitanje „odakle si?“ odjednom postaje manje važno od pitanja „kuda si namerio?“. S obzirom na veličinu tržišta na kojima se jednoj kompaniji pruža mogućnost da uspe, pitanje domaćeg tržišta postaje znatno manje važno. Danas čak i veliki kineski titani kao što su Alibaba ili Tencent ulaze u međunarodne vode.

I ovde nailazimo na drugu prednost evropskih preduzetnika. Kada smo osnovali Skype, naš cilj nikada nije bio da izgradimo najbolji peer-to-peer komunikacijski servis u Švedskoj. Isto tako, Daniel Ek i Martin Lorentzon nisu imali nameru da naprave najbolji švedski muzički servis Spotify, niti su Ricardo Zacconi i njegovi suosnivači u King-u imali za cilj da stvore neverovatno dobre igre kojima bi se zanimali Šveđani. Bez luksuza ogromnog domaćeg tržišta, bili smo prinuđeni da mislimo u međunarodnim okvirima od prvog dana: da rešavamo globalne probleme, da radimo preskačući granice i da u tome budemo jako brzi.

Po prvi put imamo podatke koji mogu da podrže ovakve ciljeve. Ogromna većina internet kompanija – milijardera osnovana od 2003. godine morala je da izađe na međunarodno tržište da bi dostigla taj prag. Istraživanje Atomico-a pokazuje da je preduzetnicima iz zemalja sa populacijom manjom od 50 miliona ljudi trebalo u proseku oko 1,4 godina da se vinu na međunarodno tržište, što je više nego upola manje vremena potrebnog preduzetnicima u većim zemljama da učine to isto. I, što je zaista značajno, 15 kompanija sa vrednošću iznad milijardu dolara pojavilo se u tim manjim zemljama od 2013. godine na ovamo.

Ukratko, vidimo pojavu izuzetne grupe novih preduzeća: start-upove koji počinju u nekim od najmanjih domaćih tržišta na svetu, ali su u stanju, zahvaljujući svom izrazito međunarodnom pristupu, do dostignu globalne razmere u rekordnom roku.
Vremenom, to će postati značajan trend kao i istorijska koncentracija inovacija u Silikonskoj dolini, i igraće ključnu ulogu u evropskoj ekonomiji u decenijama koje dolaze.

Niklas Zennstrom, direktor kompanije Atomico, međunarodne tehnološke investicione firme sa sedištem u Londonu, i koosnivač Skajpa (Skype).

Zabrinuti ste za Grčku? Spasavajte je sami

Ako spadate među one koji žele da se grčka finansijska drama što pre okonča, i bez potrebe za Grexitom, na stolu postoji nova opcija: otkupite sami grčke dugove.

01

Grupno dobrovoljno prikupljanje novca (crowdfunding) za otkup grčkih dugova pokrenut je sa vebsajta IndieGoGo, lokacije koja se obično koristi više za “kreativne projekte, dokumentarce o plivačima, transportna rešenja budućnosti i raspar-čarape”, donosi magazin Atlantik na svom blogu Quartz.

Projekat “Fond za otkup grčkog duga” (The Greek Bailout Fund) ima za cilj prikupljanje 1,6 milijardi evra (1,8 milijardi dolara) koje Grčka mora da plati Međunarodnom monetarnom fondu. “Ovo može izgledati kao puno para, ali to je samo nešto više od tri evra iz džepa svakog građanina EU”, stoji na veb-stranici ovog projekta. “To je otprilike kao pola litre piva u Londonu. Ili kada bi, jednog dana, svi u EU ručali salatu sa fetom i (grčkim) maslinkama.”

Grčka je saopštila da neće biti u stanju da plati svojih 1.6 milijardi evra, osim ako prethodno ne dobije novu tranšu gotovine za spasavanje u vrednosti od 7.2 milijarde evra. Ali, da bi taj novac dobila, Grčka vlada bi morala da pristane na zahteve koju pred nju postavljaju poverioci: da smanji određene troškove kod kuće, mada novoizabrana SIRIZA (SYRIZA) koja je nedavno došla na vlast, kako je već obećala, neće učiniti takve rezove.

Kampanja omogućava članovima da javno daju donacije u visini od malopre pomenuta tri evra, u zamenu za spasavanje Grčke i razglednicu od premijera Aleksisa Ciprasa. Veće donacije biće nagrađene porcijom salate sa fetom i maslinkama (isporuka bilo gde u svetu!), uz bocu uza ili grčkog vina.

Fond za otkup grčkog duga nije jedini projekat koji od javnosti traži gotovinu kojom bi se Grčkoj pomoglo u izvlačenju iz dužničke krize. Brodovlasnik Peter Nomikos je 2012. pokrenuo akciju “Grčka bez dugova”, kojom apeluje na pojedince da doniraju svoju gotovinu u cilju otkupa grčkog duga, ali je potom tu akciju obustavio. Preteče ovakvog razmišljanja nalaze se krajem 1990-tim godinama prošlog veka, kada su zemlje poput Indonezije i Južne Koreje, tokom azijske finansijske krize apelovale na građane da doniraju zlato i druge vrednosti kako bi poduprli svoje centralne banke. Iako su ovi potezi pomogli u podizanju morala, istina je da nisu puno doprineli finansijskom oporavku.

Fond za otkup grčkog duga, uz opciju salate i pića po izboru, već je prvog dana prikupio više od 20.000 evra, a ostalo im je još sedam dana. Ovo je hrabar potez, iako rok koji je postavio MMF ističe danas. Produžavanje roka od strane MMF-a, kada je u pitanju ova kampanja nije sasvim nemoguća, premda bi to bila prva koja je tako i toliko probila rokove.

03

Londonski Gardijan donosi tekst pod naslovom “Gde je završio novac za grčko spasavanje?”, u kojem piše kako je tek nešto manje od 10% novca dobijenog za spasavanje grčka vlada uspela da iskoristi za nužne ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova društva.

Grčka je 2010. i 2012. primila tek samo delić od ukupno 240 milijardi evra, namenjenih za spasavanje ove zemlje: samo je mali deo kredita zaista i ušao u vladine kase u cilju ublažavanja udaraca nastalih svetskim finansijskim krahom iz 2008. kao i programima finansijskih reformi.

Najveći deo novca otišao je bankama od kojih je Grčka pozajmljivala pre svetske ekonomske krize.

Za razliku od većine EU zemalja, koje su pravile velike budžetske deficite kako bi zaštitile svoje penzionere i primaoce socijalne pomoći, Atina je tada bila primorana da drastično smanji deficit kresanjem penzija i smanjenjem minimalnih plata.

Trojka kreditora prvi put je zakoračila na grčku scenu u proleće 2010. godine, posle čega Atina više nije mogla da sebi priušti servisiranje €310 milijardi pozajmljenih od širokog spektra najvećih evropskih banaka.

Samo nekoliko sati do isteka trenutnog plana za spasavanje, Atina predlaže novi dvogodišnji ugovor uz plan za smanjenje duga – ali kako će reagovati poverioci?

04Foto: Fox News (Alexis Tsipras & Jean-Claude Juncker)

Dve godine kasnije, Međunarodni monetarni fond (MMF), Evropska komisija (EK) i Evropska centralna banka (ECB) došli su s planom za drugo spasavanje, čiji je fokus bio na 100 milijardi evra otpisa duga od strane kreditora u privatnom sektoru.
Privatni vlasnici obveznica prisutvovali su padu vrednosti njihovih obveznica od 53%, još jednom doživljavajući gubitak zamenom duga za hartije od vrednosti sa nižom kamatnom stopom.

Na ovaj je način eliminisano oko 100 milijardi evra duga, ali je 34 milijarde upotrebljeno za isplaćivanje raznih “zaslađivača”, kako bi dogovor bio prihvaćen. Te 34 milijarde evra je dodato ukupnom grčkom dugu. Grčki penzioni fondovi, koji su bili glavni privatni kreditori, takođe su pretrpeli strašne gubitke.

Potom je €48.2 milijarde iskorišćeno za spasavanje grčkih banaka koje su bile primorane da prihvate gubitke, čime je oslabila njihova sposobnost da zaštite kako sebe tako i svoje štediše.

Na kraju, €140 milijardi je potrošeno za plaćanje izvornih dugova i kamata.

Tek je manje od 10% novca namenjenog za spasavanje ostalo grčkoj vladi da ga iskoristi za ekonomske reforme i očuvanje ranjivijih članova/slojeva društva.

Dug grčke vlade je i dalje oko 320 milijardi evra, a 78% od toga duguje Trojki. Kao što stoji na sajtu Jubilee Debt Campaign: “Radilo se o spasavanju evropskog finansijskog sektora, pri čemu je dug – čiji su vlasnici bili u privatnom sektoru – prešao na javni sektor.”