Tag Archives: investiranje

Katalonija, Lombardija, Škotska… zašto sada?

Woodrow Wilson ga je iskoristio da bi rasparčao carstva stare Evrope; Vladimir Lenjin ga je promovisao u cilju rušenja imperijalizma; Ujedinjene nacije su ga upisale u prvi član svog utemeljujućeg dokumenta. Pravo naroda na samoopredeljenje jedno je od načela međunarodnog prava od Versaja, a potvrđeno je i u brojnim međunarodnim pregovorima, od Kašmira 1948. do Vijetnama 1973, kao i prilikom utvrđivanja državnih granica u istočnoj Evropi 1990.

Od Kirkuka do Barselone, nacionalno pitanje ponovo izbija u prvi plan, zbunjujući lidere modernih demokratija i remeteći tradiciju tehnokratskog centrizma. Dok se Socijalistiška partija Španije sprema da podrži stavljanje Katalonije pod čvršću kontrolu desne vlade u Madridu, a italijanski predsednik Evropskog parlamenta uspaničeno šalje upozorenja autonomistima u severnim regionima Lombardije i Veneta, nosioci vlasti širom Evrope ponovo otvaraju udžbenike međunarodnog prava.

Pitanje prava na nacionalno samoopredeljenje ponovo je aktuelno i unitarističke države će morati da se nose sa tim. Čini se da je naročito levica psihološki nespremna za erupciju pokreta kojima cilj jeste borba za demokratiju i socijalnu pravdu, ali čiji glavni pokretač više nije klasa, već nacija i etnička pripadnost. Evropska unija je zarobljena u pravnom vakuumu. Njen osnivački sporazum ne uključuje pravo na samoopredeljenje naroda – već to pravo ograničava na već priznate države, kao što je navedeno u članu 50.

Odredbe međunarodnog prava o tom pitanju postoje samo zato što su se pred kraj Prvog svetskog rata neki ljudi žestoko borili za načelo samoopredeljenja: potčinjeni narodi nekadašnjeg Nemačkog, Austrougarskog i Ruskog carstva, predsednik Wilson, koji je izdejstvovao da načelo bude uključeno u utemeljujući dokument Lige naroda, i boljševici. Pošto je pravo na samoopredeljenje prihvatio u teoriji, Lenjin je do leta 1920. godine shvatio da borba za nacionalni suverenitet može srušiti imperijalističke sile koje su napadale Rusiju. Kominterna je naredila komunističkim partijama širom sveta da podrže sve „nacionalne revolucionarne pokrete“, čak i one koje ne predvodi radništvo ili levica.

Pre sto godina, dakle, političari svih profila, od konzervativaca do boljševika, posedovali su razvijeno teorijsko razumevanje nacionalnog pitanja, sukobljenih interesa i opštih načela na osnovu kojih o njima treba suditi. Danas to nije slučaj.

„Načelo“ kojim Pedro Sánchez, lider španskih socijalista, opravdava svoje protivljenje nezavisnosti Katalonije izvodi se iz odredbi ustava njegove zemlje. Ali ako ustav ima apsolutni prioritet, onda bi odredbe 2. stava u članu 1. Povelje Ujedinjenih nacija bile suvišne. Jedino načelo kojeg se drži predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani kada prekoreva autonomiste u Lombardiji i Venetu jeste strah od „umnožavanja malih država“ – a to ne može biti argument u međunarodnom pravu.

Da bismo pošli dalje, moramo razumeti šta se događa: zašto regioni, države i narodi upravo sada ponovo otvaraju pitanje prava na nacionalno samoopredeljenje? U slučaju Španije i Italije to je jasno: kombinacija mera štednje, korupcije i političke skleroze u centru sputava funkcionisanje regionalne demokratije. Tako su autonomni regioni kao što je Katalonija gurnuti na put nezavisnosti, dok su oblasti kao Lombardija i Veneto podstaknuti da zahtevaju fiskalnu autonomiju od suštinski disfunkcionalnog državnog centra.

Ali u nekim drugim zemljama na delu je dinamika akcije i reakcije: Britanija napušta EU; škotska vlada traži drugačije rešenje, što pojačava tenzije u odnosima sa centrom; republikanci u Irskoj pripremaju teren i vrebaju priliku za referendum o ujedinjenju Irske koji im je obećan devedesetih godina, kada su svi verovali da će ekonomija rešiti sve probleme takve vrste.

Isti proces se na nešto drugačiji način odvija na francuskom Pacifiku, na Novoj Kaledoniji, gde je indigenom narodu Kanak obećano održavanje referenduma o punom suverenitetu 2018. Kada sam razgovarao sa njihovim liderima u januaru, malo ko je verovao da će biti dovoljno podrške za odvajanje od Francuske. A onda, posle predsedničkih izbora, kada su tamošnji doseljenici u velikom broju glasali za Marine Le Pen i njenu radikalno desničarsku i rasističku platformu, dinamika se promenila.

Zahtevi za autonomijom i nezavisnošću se umnožavaju, a vodeće leve partije zaostaju u razumevanju jednog temeljnog principa: pod određenim okolnostima, nacionalno pitanje može biti u skladu sa borbom za socijalnu pravdu. Štaviše, ono se može naći u samoj žiži te borbe. I to je situacija koja se neće uskoro promeniti.

Nezavisno od ekonomskih teškoća i rasne polarizacije, postoji i jedan pozitivan faktor koji pokreće progresivne nacionalizme, od Škotske do Katalonije, a to je tehnološka promena. Društva bogata informacijama nagrađuju razvoj ljudskog kapitala; zato su mogućnosti da se školujete na maternjem jeziku, da učestvujete u bogatoj nacionalnoj kulturi, da stvarate jedinstvene lokalne ponude i prilike za ulazak stranih investicija, danas važnije nego ikad. Ako regioni, narodi i države koji traže više slobode proizvode utisak da iza njihovih zahteva stoji „kulturni nacionalizam“, to je rezultat delovanja tehnoloških promena i globalne konkurencije.

Drugi efekat delovanja ovih sila je širenje uspešnih velikih gradova i brzo propadanje manjih mesta. U velikim gradovima sa gustim informacionim i kulturnim mrežama možete preživeti globalizaciju. U manjim mestima to je teže. Zato se kao logična ekonomska strategija nameće formiranje „regiona“ ili manjih država koncentrisanih oko jednog velikog grada, uz razvoj suburbane i ruralne ekonomije u sinergiji sa velikim gradskim centrom, a ne velikih unitarnih država. Da Barselona nije bila toliko globalno uspešna, podrška za katalonski nacionalizam bila bi znatno manja.

Jedan dablinski finansijski savetnik mi je rekao da irske kompanije često imaju problem kada kineskim investitorima treba da objasne šta je „Irska“: Ginis, James Connolly i James Joyce nisu dovoljni. Koliko teže mora biti predstaviti im Lombardiju ili Veneto kao legitimne globalne destinacije za investiranje, uz sve negativne efekte prisustva korumpirane i polufunkcionalne italijanske države?

Razumeti zahteve za secesiju i autonomiju ne znači automatski i pristati na njih: međunarodno pravo predviđa zakonite i legitimne referendume kao sredstvo provere takvih zahteva – utoliko je to što su EU i Španija uskratile Kataloniji pravo na takav referendum sramno.

Evropski sud pravde je u decembru objavio tumačenje prema kojem se primena odredbi člana 1. Povelje Ujedinjenih nacija, koji državama koje još nisu stekle nezavisnost garantuje pravo na samoopredeljenje, može nametnuti primenom zakonskih mera. To tumačenje još nije testirano u Kataloniji, Flandriji ili Škotskoj, ali i to će se uskoro dogoditi.

The Guardian, 23.10.2017.

Peščanik.net, 26.10.2017.

Kina i Evropa idu dalje – bez Trampa

 

Čini se da Sjedinjene Države i Evropa srljaju u jedan prilično ružan raspad svoje višedecenijske veze (čak stoletne – računajući još od vojnog saveza kojeg su Francuska, Britanija i SAD imali u Prvom svetskom ratu). Kina je, u međuvremenu, spremna da se ustremi i uzvrati.

Peking je u odličnoj poziciji da kapitalizuje glavne političke pukotine koje su se pojavile između Evrope i Trampove administracije. Neslaganja su brojna ali su ona najkrupnija uočljiva u domenu klimatske, trgovinske i odbrambene politike.

Jedna nova dinamika odnosa se u četvrtak 1. juna najjasnije videla u Briselu, kada se Kineski premijer Li Kećjang sastao sa kolegama iz EU na godišnjem evropsko-kineskom samitu. Nekoliko sati kasnije, predsednik Tramp je objavio povlačenje SAD iz klimatskih sporazuma u ​​Parizu.

“Ako su mir i prosperitet predmet globalnog ekonomskog poretka, Trampova ih administracija ne nudi Evropljanima”, konstatovali su u svojim napisima analitičari firme za ekonomske studije „High Frequency Economics“. “Jedna nova osovina moći, zasnovana na ekonomskoj moći, formiraće se između Evrope i Kine ukoliko Sjedinjene Države nastave da izbegavaju svoju ulogu globalnog lidera.”

Čini se da je Peking bio uzrujan, a tražio je i da ovaj samit bude pomeren za kasniji termin u junu.

Međutim, jedan bliskiji odnos ove dve velike ekonomije lakše je opisati nego ga ostvariti. Ovde se ključni izazovi tiču kompatibilnosti ekonomskih sistema koje promovišu kako Evropa tako i Kina, kao i razlike oko gorućih problema, uključujući i ljudska prava.

Čija je, uostalom, globalizacija?

Evropa i Kina uznemirene su konfrontacijom sa Trampom i njegovim stavom o budućnosti sadašnjih trgovinskih sporazuma.

Sa ovakvim Sjedinjenim Državama, koje podstiču strahove usled mogućeg protekcionizma, Brisel i Peking zagovaraju slobodnu trgovinu. Ali, to ne znači da su Kinezi i Evropljani na istoj strani.

Kineski predsednik Si Đinping je u ulozi branioca globalizacije, što je otvoreno i rekao u svom uvodnom izlaganju na ovogodišnjem samitu u Davosu, najavljujući svoju ulogu domaćina međunarodnog samita i velikom planu Kine da što intenzivnij podstiče slobodnu svetsku trgovinu.

Ali inicijativa Si Đinpinga “Jedan pojas, jedan put”, za koju neki kritičari kažu da je “u suštini neokolonijalni projekat sa Kinom u svom centru”, izazvala je oprezne reakcije u Evropi.

Top evropski lideri nisu krajem maja bili prisutni na Pekinškom samitu čiji je fokus bio na planu Novog puta svile – tranzitne rute između Kine i Evrope – dok su ključne lobističke grupe javno izražavale svoju sumnju.

“Za uspešnu izgradnju ovog puta, trgovina mora teći u oba smera. Ovaj put, takođe, mora biti i ekonomski održiv i politički prihvatljiv u svim zemljama kroz koje će proći”, kaže Horhe Vutke (Jorge Wuttke), predsednik Evropske trgovinske komore  u Kini, koji je svoje mišljenje izneo u članku napisanom za Fajnenšel tajms.

On je rekao da na svakih pet vozova punih kineskog tereta, koji svake sedmice napuštaju kineski grad Čongking i kreću put Nemačke, samo je jedan voz koji se s nemačkom robom vraća natrag u Kinu.

Kupovina moći

Jedno od najosetljivijih pitanja u EU je sve veći broj evropskih kompanija koje su preuzete tj. kupljene od strane kineskih firmi.

Prošle godine su kineske direktne investicije u zemljama EU porasle za 77%, na 35 milijardi dolara, prema studiji grupe Rodijum (Rhodium) i Merkator Instituta za kineske studije (MERICS). To je više od pet puta ukupnih investicija realizovanih u 2013.

Za razliku od toga, direktne investicije EU kompanija u Kini pale su na osam milijardi dolara u 2016., što je pad već četvrtu godinu zaredom.

Kinesko investiranje u Evropi je posebno usmereno na kompanije koje razvijaju visoke tehnologije a tu su i napredna proizvodna preduzeća, navodi se u studiji Rodijuma. Taj trend je proizveo strahovanja u zemljama poput Nemačke, plašeći se gubitka presudnih industrijskih tehnologija koje prelaze u ruke kineskih kupaca tj investitora.

Vlada, takođe, i posebna zabrinutost zbog toga što Kina ne dozvoljava sličan stepen ulaganja u ključne sektore svoje ekonomije.

Uoči ovonedeljnog klimatskog samita u Parizu, evropske kompanije pozvale su Peking da u vezi globalizacije “preduzme korake” i „pređe s reči na dela“ tako što će im omogućiti bolji pristup za investicije još uvek zabranjenim kineskim industrijama.

Početkom ove godine je Evropska trgovinska komora žestoko kritikovala Peking zbog svoje strategije jačanja kineske hajtek industrije, poput robotike i električnih automobila.

Trgovinski sporovi

Brisel i Peking su, takođe, već po tradiciji ispunjavali svoje kvote u deljenju trgovinskih „packi“ i „ćuški“ među sobom.

Najnoviji primer je iz maja ove godine, kada je Evropa “ošamarila” Kinu antidampinškim carinama na cevi i creva proizvedenim od kineskog čelika i gvožđa. Ovo je bila samo jedna od nekoliko desetina sličnih mera izrečenih u poslednjih nekoliko godina.

Kineske kompanije, od kojih su mnoge u vlasništvu države, optuživane su za dampingovanje čelika na inostranom tržištu po veoma niskim cenama, dok je za to vreme potražnja za njim usporena kod kuće.

Peking, međutim, ima druge prioritete: kineske čeličane i dalje rade punim kapacitetom jer fabrike za proizvodnju čelika čuvaju milione radnika na njihovim dobro plaćenim poslovima.

Ali, tu je takođe i cena koja se za to plaća: Sindikati i političari u industrijskom srcu Nemačke, Belgije i severne Italije ogorčeno komentarišu ovakve trgovinske prakse Kine.

Nova era

Pa ipak, postoje oblasti u kojima Evropa i Kina treba da budu u stanju da pronađu zajednički jezik. Klimatski izazovi su najbolji primer.

U nacrtu izjave uoči pariskog klimatskog samita, Peking i Brisel su se dogovorili da ubrzaju ono što nazivaju “nepovratnim” udaljavanjem od fosilnih goriva.

Istovremeno, očekivana Trampova odluka o povlačenju SAD sa samita u ​​Parizu osnažila je uslove za intenziviranje saradnje između Kine i Evrope.

“Ovo je osnova promene obilja značajnih sistemskih transformacija u raspodeli globalnih snaga”, kažu analitičari iz High Frequency Economics. “Budite spremni na njih.”

 

CNN Money

San o svetu bez keša: košmarna fantazija

Zabavno je zamišljati svet bez gotovine, piše za portal Bloomberg Elaine Ou, stručnjak za kriptovalute i blockchain u kompaniji za tehnološke finansije Global Financial Access iz San Franciska, i dodaje:  Društvo bez gotovine bilo bi jeziv košmar.01

Oslobođeni od tereta fizičkog novca, potrošači bi mogli da veoma zgodno obavljaju kupovinu koristeći svoje mobilne uređaje. Svaka transakcija bila bi opremljena zaštitom sajber prevara i hakera, nagradnim poenima i digitalnim zapisom vremena i lokacije na kojoj se transakcija obavila. Sveobuhvatne mogućnosti praćenja mogle bi da pomognu Poreskoj upravi (Internal Revenue Service, IRS) da povrati milijarde poreskih dolara “izgubljenih” u neprijavljenim prihodima (kao što sam i ja učinila kada sam prodala svoj frižider na sajtu Craigslist za osamdeset dolara!). Dileri droge, bespomoćni ukoliko im je onemogućeno da se služe anonimnim sredstvima novčane razmene, morali bi da imaju zdrave finansijske knjige, pa bi time i njihova profesija postala časna. El Chapo bi, u tom slučaju, čak mogao da istražuje prevare pri naplati lažnih šteta u osiguravajućim društvima, duhovito primećuje Elaine Ou.

Takvu utopiju nedavno je opisao Nejtan Heler (Nathan Heller) u nedeljniku Njujorker, kao i bivši glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda, Kenet Rogof (Kenneth Rogoff), u novoj knjizi “Prokletstvo keša” (The Curse of Cash). Ali, ovom univerzumu nedostaje jedan od osnovnih aspekata ljudske civilizacije. Svet bez gotovine je – svet bez novca.

Novac pripada svom vlasniku jedne valute. Tu, pritom, nije bitno da li je novčanica izgubljena ili ukradena u nekom trenutku u prošlosti. Novac je “protočan” i “struji” u talasima; zato se i zove valuta (current)! Bankarski depozit, međutim, ustupa “starateljstvo” i brigu nad novcem bankama. Stanje na računu, zapravo, nije novac već njegovo potraživanje.

Ovo je veoma važna odlika i razlika. Potraživanje je dobro samo onoliko koliko je dobro njegova sprovodljivost u delo [besmisleno je tražiti promptno svojih milion dolara od banke koja je upravo bankrotirala – upravo bi sprovodljivost vašeg zahteva za povraćajem novca (claim) bilo ono što jednu banku čini stabilnom i bezbednom). U jednom mogućem bezgotovinskom društvu, pak, svaka transakcija morala bi da prođe kroz izvesnog “finansijskog čuvara“. Banke, kao privatne institucije, imaju pravo da odbijaju transakcije po svom nahođenju. Shodno tome, ne možemo očekivati da bi se svakom procesu isplaćivanja novca klijentima posvetila  dužna pažnja.

05

To znači da bi politički nepopularne organizacije mogle biti lako lišene ekonomskog pristupa, tj pristupa svom novcu. Dosadašnji pokušaji da se stane na put pranju novca već bi i nehotice prekinulo finansijske usluge za legitimne pojedince, preduzeća i dobrotvorne organizacije. Uklanjanje papirnog novca bi iz sebe nesumnjivo ostavilo sličnu kolateralnu štetu.

Važnost borbe protiv gotovog novca biva precenjivana. Prošle godine je procena britanske vlade o rizicima od pranja novca i finansiranja terorizma utvrdila da svojim pravilima regulisane institucije poput banaka (kao što je HSBC) i službi za računovodstvene usluge (kao što je npr. bila kancelarija Mossack Fonseca, panamsko sklonište specijalizovano za utaju poreza) ispostavila je prisutnost najveće rizičnosti u operacijama poput “olakšavanja” ilegalnog skladištenja novca, ili omogućavanja ilegalnog kretanja finansijskih sredstava. Keš je zauzeo visoko treće mesto, ali ako bismo navodili nezakonite transakcije kao razlog za zabranu gotovine, onda bi to prvenstveno imalo smisla ukoliko bi se on zabranio bankama i računovodstvenim firmama poput Mosak Fonseke.

Odakle vreba opasnost – britanska nacionalna procena rizika od pranja novca:00Benefit od zamene gotovine potraživanjima gotovine je u tome što se potraživanje može poreći, otkazati ili oduzeti. Ovo, naravno, većini ljudi ne zvuči kao nešto što je užasno korisno za njih, iako je ova osobina atraktivna sve većem broju onih koji žele da kamatne stope pošalju u negativnu zonu.

Kao što objašnjava Kenet Rogof, politika negativnih kamatnih stopa predstavlja važan alat za centralne banke kako bi povratile makroekonomsku stabilnost. U vreme sporog ekonomskog rasta, niži troškovi zaduživanja daju kompanijama podsticaj za investiranje, a potrošačima podsticaj da troše. Tu fizička valuta zaprečuje, smeta i stoji na putu politici negativnih kamatnih stopa, jer svi oni koji ne žele da im se obračunava negativna kamata mogu da jednostavno pohrane svoj novac u sef. Kanalisanjem nacionalne valute na zakonom propisane bankovne račune, vlada može nametnuti porez na štednju u ime monetarne politike.

11Ako postoji neka stvar u kojoj je stanovništvo svake zemlje sveta dobro i umešno, onda je to – izbegavanje poreza. Ono je, pre svega, možda i najbolji razlog za započinjanje jedne ovakve priče. Ukoliko bi kamatne stope padale daleko ispod nule, onda bi se stvorile i mogućnosti da građani iznađu alternativne oblike gotovog novca. Trgovci drogom sigurno bi ga iznašli, ili bi u svakom slučaju žestoko nastojali da ga pronađu. Novac je u više navrata tokom istorije “ponovo izmišljan”: u obliku granata, cigareta ili, kao danas, u digitalnoj eri, u obliku kriptografskog koda. Ljudi su snalažljiva bića.

Rogof priznaje postojanje takvog rizika, navodeći da bi uklanjanje papirnog novca bilo delotvorno jedini “pod uslovom da vlada pod budnim okom zaigra sa građanstvom igru tipa “Udari krticu” (Whac-A-Mole), a kao alternativno rešenje za nove medije u kojima se danas vrše finansijske transakcije.” Ovo poprilično podseća na politiku koju su kineske vlasti sprovodile u 13. veku , kada je upotreba zlata ili srebra kao sredstva razmene bila kažnjiva smrću. Takvi postupci, prirodno, nisu obeležje slobodnog društva – ali to nije ni ukidanje novca.

Bezgotovinska ekonomija krši osnovne zakone po kojima valute funkcionišu još od vremena pre industrijske revolucije. Opravdanje za odustajanje od osnovnih sloboda (kao što je posedovanje gotovine) otvorilo bi put eksperimentalnim finansijskim politikama, koncipiranim da oporezuju valutu. Novac može biti jedna zajednička iluzija koju svi delimo, ali oni koji žele da ukinu gotovinu žive u sopstvenoj halucinaciji.

OCT 14, 2016

Elaine Ou, Bloomberg

McKinsey Institut: Kako rešiti evropsku ekonomsku zagonetku?

06

Na koji bi način kreatori politika mogli da preduzmu neophodne reforme u ekonomskom oživljavanju Starog kontinenta i povratku poverenja svojih birača? Institut McKinsey Global širi dobre ideje i prakse, predstavljajući moguća rešenja i putokaze. Sa tim ciljem pred sobom, ovaj tekst izradili su Paskal Lami (Pascal Lamy), počasni predsednik Instituta Žak Delor i nekadašnji direktor Svetske trgovinska organizacije, i Erik Labaj (Eric Labaye), direktor Mekinsijeve pariske kancelarije i predsedavajući Mekinsi Globalnog Instituta.

03Evropski lideri u rukama drže dugačku listu kriznih mera i kratkoročnih problema s kojima su se uhvatili u koštac: od tekuće izbegličke krize, do opasnosti da predstojećim glasanjem Britanija istupi iz Evropske unije. I, dok je fokus na dnevne probleme sasvim razumljiv, važno je da evropski lideri ne izgube iz vida i dugoročne prioritete za evropsku ekonomiju. Obnova jačeg privrednog rasta krajnje je neophodna kako bi se ispunile aspiracije evropskih građana, a time i povratilo poverenje u zajedničku budućnost evropskih naroda.

U vreme kada je privredni rast Kine i nekih brzorastućih tržišta u fazi usporavanja, Evropa bi trebalo da je u poziciji da iskoristi prednosti ovog “zatišja” u globalnoj ekonomiji. Nakon dugog niza godina trome ekonomije, nastale 2008. godine, uz oštar pad cena nafte počev od 2014. godine – u kombinaciji sa povoljnim kursom evra i programom kvantitativnog popuštanja kojim je Evropska centralna banka obezbedila Evropi retku priliku za nove ekonomske mogućnosti – stekao se utisak da se EU pomerila s mrtve tačke rešavanja velikih izazova. Korporativna ulaganja, u velikoj meri ugušena finansijskom krizom od 2008. godine, konačno su odskora doprla do nekog svog profita i pozitivnih bilansa.

02Još uvek, međutim, nedostaje sinhronizovana zajednička akcija kojom bi kreatori politika morali da iskoriste ovaj “lansirni prozor” i povoljnu situaciju za osnaživanje sopstvene konkurentnosti na svetskim tržištima – kako bi stvorili uslove za održivi i brži privredni rast. Evropska javnost odavno je željna izlaska iz ovog začaranog kruga loših ekonomskih performansi koje frustriraju građane. Istraživanje i kombinovana analiza McKinsey globalnog instituta (MGI), koji je 2014. anketirao 16.000 Evropljana u osam zemalja pokazala je jasnu spremnost na teške kompromise, uključujući duže radne nedelje i veći broj radnih sati ili prihvatanje nekih promena u sistemu socijalne zaštite, a u zamenu za poboljšanje prihoda i bolje javne usluge kao što su zdravstvo i obrazovanje.

Nije nikakva tajna šta treba učiniti da bi se ovo postiglo. Ukoliko Evropa želi da obnovi svoju privredu, to će zahtevati kombinaciju pan-evropskih koraka fokusiranih na podsticanje investicija i otvaranje novih radnih mesta kao i, na nacionalnom nivou, sprovođenje ključnih strukturalnih reformskih mera. U njih su uključene mere koje je Mekinsi naveo u junu 2015. U svom izveštaju pod nazivom “Prilika za iskorišćavanje evropskih mogućnosti” (A window of opportunity for Europe): sveobuhvatno mobilisanje radne snage, uključujući kreiranje fleksibilnog tržišta rada; povećanje produktivnosti, uključujući i stimulisanje konkurencije na jedinstvenom tržištu; investiranje u privredni rast, uključujući obrazovanje i inovacije; i, konačno, poboljšanje konkurentnosti EU. Ova kombinacija mogla bi da stvori održiv godišnji rast BDP-a od čak tri odsto – što je više nego dvostruko od trenutnog učinka u evrozoni (videti graf ispod).

01

Evropa mora da deluje sada, a ne samo da igra njoj pripadajuću nominalnu ulogu u današnjoj globalnoj ekonomiji, ali i zato što će starenje njenog stanovništva biti značajna kočnica za dalji ekonomski rast. Do 2050. godine, evropska radna snaga mogla bi da se smanji za 42 miliona, odnosno za 12 odsto, obarajući time i njen rast a i prosperitet, osim ukoliko se ne bi dogodio nagli porast produktivnosti koji bi taj nedostatak nadoknadio, ili ako se nastavi značajnije povećanje kvota za useljavanje imigranata.

11Već se godinama diskutuje i staje u odbranu onih politika koje bi mogle da dovedu do revitalizacije evropskog kontinenta – a u više navrata ovo je pitanje bilo pokretano od strane različitih evropskih institucija, uključujući Evropsku centralnu banku i Evropsku komisiju – kao i na sastancima ministara i šefova država svih 28 članica EU. Pa ipak, prelazak sa teorijske diskusije na praktičnu primenu i dalje u pojedinim zemljama ide veoma teško. Neke zemlje su napravile značajne reformske poteze, uključujući Španiju. Međutim, političke prepreke za sprovođenje dubokih reformi nastavljaju da opterećuju kontinent; mnogi lideri strahuju da bi sprovođenje korenitih ekonomskih promena, koje bi se pokazale uspešnim na duži rok, oslabilo njihove svoje kratkoročne izglede, interese i šanse na izborima.

I dok su naslovi u medijima često sumorni, Evropa je, u stvari, daleko od toga da postane istrošena sila. Evropska unija generiše 25 odsto globalnog BDP-a, dok su neke njene članice svetski priznati lideri u sprovođenju ključnih socijalnih i ekonomskih mera – takve performanse poseduje nemačka trgovinska konkurentnost, britanska snaga u sektoru uslužnih delatnosti, francuska saobraćajno–transportna infrastruktura, ili danska energetska efikasnost. Posmatrano iz korporativne perspektive Evropa je, takođe, živa i zdrava: na listi Fortune Global 500 prisutno je više evropskih kompanija (142) od američkih (128).

10Potreba za novim idejama i svežim ulagačkim sredstvima kao neizostavnim uslovima u prevazilaženju ovog fundamentalnog izazova s kojim se nosi evropska politička ekonomija predstavlja iskru koja je pokrenula ideju za zasnivanje Mekinsijeve nagrade za najbolju ekonomsku studiju (MGI Essay Prize). U Mekinsi Institutu izražavaju nadu da ovakva vrsta priznanja može generisati podsticaj i inspiraciju za neke sasvim nove, originalne pristupe u rešavanju zagonetki sprovođenja evropskih ekonomskih reformi, koje ne samo da će biti prihvatljive glasačima već će takođe povratiti poverenje u evropske integracije. To je posebno važno i iz razloga što se Evropa bori kako bi održala jedinstvo i oduprla se rastućem javnom nezadovoljstvu, kao i političkoj fragmentaciji. Ova će se nagrada fokusirati na tu vrlo realnu – i često potcenjenu – snagu Evrope, kao i na mogućnosti za održavanje i jačanje njene globalne uloge. Iznaći i dopreti do tih mogućnosti  i potencijala koje EU ima biće od suštinskog značaja, ukoliko Stari kontinent želi da obnovi veru svojih građana u više evropske ideale.

Za više informacija o Mekinsijevoj nagradi  “Prilika za Evropu” posetite vebsajt: essayforeurope.com.

Eric Labaye, Pascal Lamy, Mckinsey.com

Silicijumska dolina – svuda i na svakom mestu

Tokom poslednje decenije dvadesetog veka, Silicijumska dolina je bila epicentar high-tech inovacija bez premca. Ostali regioni pokušavali su da imitiraju njen uspeh, ali niko u tome nije uspevao. Francuski digitalni hub Sofija Antipolis (Sophia Antipolis), pokušaj francuske vlade da napravi inovaciono čvorište blizu Kana (Cannes),  nikada nije evoluirala dalje od svojih početaka kao relativno mirnog tehnološkog parka – bez obzira na njegovo mitološko ime, vreme slično kalifornijskom, i fantastične gastronomske užitke u komšiluku.

U dvadeset prvom veku, međutim, Silicijumska dolina je dobila znatno žešću konkurenciju – što se ogleda u sve većem broju lokacija koje dodaju hemijski element svojim imenima: Silicon Alley (Njujork), Silicon Wadi (Tel Aviv), Silicon Sentier (Pariz), itd. U Londonu, na primer, pojava Silicon Roundabout u kasnim 2000-im gotovo da je zatekla britansku vladu nespremnom. Sada rebrendirana u Tech City, inovaciono čvorište smešteno u londonskom predgrađu, danas je evoluiralo u jedan od londonskih ključnih ekonomskih motora i magneta za talente.

Slični scenariji odvijaju se širom sveta. U Berlinu se navodno novi startap pokreće na svakih 20 minuta. Pariz je zauzet građenjem najvećeg inkubatora u Evropi u Al Fresineu (Halle Freyssinet). I u Tel Avivu, fraza “Startap Nacija” je od političkog slogana, postala ekonomska realnost.

Po prvi put, “jednorozi” (startapi čija je vrednost na berzi veća od milijardu dolara) više nisu isključivo ekskluzivitet SAD – realnost je da bi pre samo nekoliko godina to bilo nezamislivo. Bistre generacije mladih u celom svetu – od Mumbaija do Praga, Kenije i Singapura – igraju na kartu inovacija, i novca američkih fondova rizičnog kapitala, koji opstaju zahvaljujući jeftinim izvorima sredstava i zadovoljavaju svoje apetite za investiranjem preko okeana.

Postoji nekoliko faktora koji stoje iza ovog fenomena. U globalizovanom svetu, tokovi kapitala su se ubrzali i proširili svoj domet. Inovatori širom sveta su u stanju da obezbede podršku od tradicionalnih kapitalista ili od platformi za finansiranje iz sredstava građana kao što je Kickstarter. Ideje se kreću čak i brže – nošene, podržane i ojačane putem Interneta. I sposobnost da se one pretvore u realnost takođe drži korak, jer globalni lanci snabdevanja i nove tehnologije kao što je 3D štampa skraćuju put implementacije.

U međuvremenu, Velika Recesija koja je usledila posle globalne finansijske krize iz 2008. godine je potkopala tradicionalne industrije, stvarajući veliki suficit kreativnog talenta i pristupačnih radnih prostora. Veoma mobilna, dobro obrazovana, radna snaga koja prihvata rizike, konvergira ka gradskim čvorištima i uzbuđenjima gradskog života, uparena sa dostupnošću  deljivih radnih prostora i raznih pratećih mehanizama, pomaže da se održi taj inovativni zamah.

Bivši gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg dao je možda pitijski rezime atrakcija urbanog života. Govoreći na početku školske godine na univerzitetu Stenford 2013. godine odgovorio je: “Uveren sam da će se sve više i više Stenfordovih diplomaca seliti u Silicijumsku aleju (Silicon Alley u Njujorku), ne samo zato što je tamo najžešća tech scena u zemlji, već i zato što tu ima mnogo više toga što bi se moglo raditi petkom uveče nego na primer  posećivati Pizza Hut u Sanivelu. A možda će neko od vas uspeti da zakaže i spoj sa devojkom čije ime nije “Siri“(digitalni lični asistent instaliran na Apple handheld uređaje).

Blumbergu se generalno pripisuje da je bio jedna od glavnih sila iza uspona Silicijumske aleje. Tokom njegovog mandata kao gradonačelnika, on je finansirao tehnološke kompanije u ranoj fazi razvoja,  angažovao prvog člana administracije zaduženog za digitalni razvoj u gradu, a pokrenuo je i novi univerzitet sa idejom da razvija high-tech talente. Slične politike se sada sprovode u mnogim urbanim područjima, kako bi gradovi privukli kritičnu masu kreativnih, tehnološki pismenih ljudi.

Gradovi, kako to ističe nedavni izveštaj Svetskog ekonomskog foruma (World Economic Forum), ubrzano postaju ne samo u razvoju inovacija, već i testiraju teren za nove tehnologije, kao što su reprogramabilni prostor, mobilnost zasnovana na samorukovođenju (automobilima bez vozača), urbanoj poljoprivredi i inteligentnom uličnom osvetljenju. U međuvremenu, aplikacije za deljenje vožnje kao što Uber i platforme za deljenje prostora kao što je Airbnb pokazuju kako su gradovi postali neki od najplodnijih okruženja za tehnološki razvoj. To je još jedan razlog zašto mnogi novi startapi puštaju korenje u urbanim centrima.

Najverovatnije je da je ovo širenje inovacija samo početak. Kao što internet nastavlja svoj prodor u sve aspekte naših života, ulazimo u, kako je to kompjuterski naučnik Mark Vajzer (Mark Weiser) definisao, eru “sveprisutnog računarstva” – u vreme kada je tehnologija toliko rasprostranjena da je”smeštena u pozadini naših života. “Ubrzo, nećemo moći da razlikujemo digitalni svet od fizičkog sveta. Era “Sveprisutnog silicijuma” je pred nama – i hvata koren u svim svetskim gradovima.

Project Syndicate.org

15 je novih 25

00

Ugledna venčer firma (VC) iz Silicijumske doline koja se bavi investiranjem u uspešne IT startapove, Foundation Capital, bila je u decembru 2014. domaćin skupa FCT3, događaja u kojem su učestvovala deca iz više od 20 srednjih škola, uspostavljajući tako ‘platformu’, na kojoj im se ukazala prilika da i sama progovore o svojoj viziji budućnosti tehnologije.

Bilo je to inspirativno veče. Stotinu ljudi okupilo se da bi pratili kako tinejdžeri iz sedam lokalnih škola predstavljaju svoje stavove o tome šta bi tehnologija budućnosti trebalo da nam donese. Neki su govorili o svojoj filozofiji i stavu prema tehnologiji, o tome kako se način obrazovanja mora promeniti, kao i o nekim tehnologijama narednih generacija koje bi mogle promeniti naše živote.

03Dok su “odrasli” sedeli i slušali ih, među njima je bio i pisac ovih redaka, Dejv Holand koji je zapazio da ovi klinci prilično zvuče kao da su 25-godišnjaci koje je poznavao još spočetka svoje karijere: “Imali su istu staloženost, nivo veštine komunikacije i znanja o preduzetništvu kao neko ko dolazi na radno mesto za čitavu jednu generaciju unapred – što niko nije očekivao. Pomenuo sam ovo Denu Rozenvajgu, izvršnom direktoru kompanije Chegg, koji je sedeo pored mene, i on se složio sa ovim zapažanjem. ‘Ako 15 je novih 25, gde će ova deca biti kada budu napunila 25 godina?’, prokomentarisao je.”

Tinejdžeri su danas daleko otvoreniji, mešaju se i kupe razne uticaje – zato danas i rade razne stvari koje su do pre samo jednu generaciju radili ljudi deset godina stariji od njih. Danas je sasvim uobičajeno da tinejdžeri prave aplikacije za mobilne telefone i računare, osnivaju kompanije, stvaraju radne prototipove i pridobiju najveća imena u Silicijumskoj dolini koja ih potom zapošljavaju. Deca poput Džordana Kejsija ili Majkla Sejmena prerasla su u poznate ličnosti iz sveta tehnologije i hajtek-biznisa, često deleći binu sa direktorima kompanija s liste Fortune 500.

“Tinejdžeri, neprekidno okruženi tehnološkim promenama i inovacijama kao što su 3D štampači ili mobilni telefoni, vremenom su stekli sposobnosti instant-istraživanja koja od rođenja podstiču njihovu radoznalost”, iskustvo je Kim Saks (Kim Saxe), predvodnice sektora inovacija u školi Nueva i predavača na Univerzitetu Stenford. “Za više od dve decenije nastavničkog rada s decom nikada nisam doživela da bilo koja prošla generacija bude tako dobro potkovana informacijama, znanjem i mentalnim stavom, a u cilju poboljšanja sveta u kome živimo.”

Westport Mini Maker FaireU potrazi za poreklom tog znanja i načina razmišljanja, neka od najvećih imena Silicijumske doline su počela da u svoje kompanije primaju tinejdžere-programere i ‘male preduzetnike’.

Kompanija Apple je 2012. po prvi put dopustila nekim tinejdž-programerima da prisustvuju skupovima ‘World Wide Developer Conference’ – ali samo uz pratnju odraslih. Tu su i programi za preduzetništvo mladih tehno-talenata koji niču širom Amerike: Piter Tiel (Peter Thiel) je upravo objavio knjigu korisnih saveta za najmlađe preduzetnike, osnivajući i Fondaciju Thiel pre četiri godine. Njegova publika su studenti i učenici ispod 20 godina starosti. Već je pedeset osam organizacija ušlo u njegov četvorogodišnji program edukacije za “mlade nade” tehnoloških i naučnih usmerenja.

Iako postoji osnovana zabrinutost jer ovi ‘klinci’ možda odrastaju brže nego što bi trebalo, uzimajući u obzir neprimereno veliki stres s kojim se ovakva deca mogu prerano suočiti, činjenica je da je ovaj trend i te kako stvaran. A on ima i neke pozitivne implikacije.

Photography by Paul Wilkinson Photography Ltd.Očigledno da je za današnje maturante otvoreno daleko više opcija nego što ih je ikada bilo. Njih sada može da angažuje neki tehnološki gigant iz Silicijumske doline, ili mogu započeti sopstveni start-up i zaraditi novac kroz iOS prodavnice, koje bi prodavale njihove mobilne aplikacije. Ovaj trend će napokon uticati i na to kako ćemo ubuduće gledati na visoko obrazovanje. Roditelji, koji su dosad možda sanjali o slanju svoje dece u visokoobrazovne institucije kao što je Ivy League, moraće da budu otvoreni i za ideju da njihova deca mogu odlučiti da ne idu na fakultet – nikada.

Tek će se videti da li će i drugi investitori i VC firme pratiti talas kojeg je inicirao Thiel. Ipak, ako se trend nastavi, treba očekivati inkubatore za mlade start-up preduzetnike već “u zgradi do vaše”.

Fakulteti i obrazovne institucije će takođe biti daleko usredsređeniji na preduzetništvo, u cilju podrške regrutovanja mladih, čije su se potrebe, vizije i stavovi izmenili.

“Oni koji danas prolaze kroz naša vrata su daleko više tehnički orijentisani, preduzetnički obrazovaniji i generalno spremniji nego učenici koje smo imali do pre samo jednu generaciju unazad”, kaže Ričard Lajons, dekan Poslovne škole Haas u Berkliju. “Na to ukazuje i činjenica da su naši polaznici programerskih kurseva sve mlađi, da su mlađi i oni koji se uče preduzetništvu, i da, zapravo, započinju svoje kompanijske karijere mlađi nego što je to ikada dosad bio slučaj.”

15 je odista novih 25. A na to se treba navići.

Paul Holland, medium.com