Raspolućena duša Nemačke: 30 godina od pada Berlinskog zida


Nemačka će ovog novembra proslaviti 30. godišnjicu pada Berlinskog zida. Ovom zemljom, međutim, preovladava mračno raspoloženje, a “navijača” koji danas zagovaraju ujedinjenje dve Nemačke će biti tek šačica i tek sporadično – posebno na istoku, donosi New Europe.

Kandidatkinja AfD-a, Spring-Raeumschuessel sa bivšeg komunističkog Istoka rekla je da nemačka kancelarka Angela Merkel “ništa nije razumela”

Danas se više od trećine stanovnika bivše Istočne Nemačke opisuje kao građani druge klase. Suprotno njihovim očekivanjima – u vreme ponovnog ujedinjenja Nemačke 1990. godine – istočni deo zemlje (bivši DDR) nije postao tako bogat kao zapad. Iznenađujuće je što Istočni Nemci danas razmišljaju, osećaju i glasaju drukčije nego Zapadni Nemci. U stvari, Nemačka je jedna zemlja sa dve duše.

Poslednji dokazi za to stigli su 1. septembra, kada je ksenofobična desničarska Alternativa za Nemačku (Alternative für Deutschland, AfD) obezbedila čvrsto drugo mesto na regionalnim izborima u istočnonemačkim pokrajinama Saksoniji i Brandenburgu, sa 27,5% odnosno 23,5% glasova. U zapadnonemačkim “državama” (samostalnim federalnim jedinicama) izborni udeo AfD-a je obično polovina od procenta dobijenog na istoku.

Politička podela Nemačke na istok i zapad odražava oštre ekonomske razlike. Između 1991. i 1996. godine, prihod po glavi stanovnika u Istočnoj Nemačkoj povećao se sa 42% na 67% nivoa primanja radnika iz zapadne Nemačke. Ali i 20 godina nakon 1996. godine, ova brojka se popela samo na 74% (tj. za sedam odsto). Drugim rečima, proces ekonomske konvergencije između Istočne i Zapadne Nemačke posle 1989. godine u velikoj meri se zaustavio pre oko 25 godina. Prognoza bivšeg kancelara Nemačke Helmuta Kola iz 1990. godine o „cvetajućim krajolicima“ na Istoku još uvek se nije ostvarila.

Ekonomska konvergencija unutar Nemačke uglavnom je zastala kao rezultat političkih odluka. Uoči ponovnog ujedinjenja u oktobru 1990. godine, vlada Zapadne Nemačke odlučila je preko noći da liberalizuje trgovinu sa Istočnom Nemačkom. Uklonjene su sve prepreke za protok kapitala i radne snage, a „Ostmark“ (istočna marka) u Istočnoj Nemačkoj pretvorena je u „Nemačku marku“ (Deutsche Marks) po stopi od 1: 1 za manje iznose i 2: 1 za veće iznose. Valutna reforma uzrokovala je porast zarada građana Istočne Nemačke do nivoa radnika Zapadne Nemačke, iako je istočna produktivnost iznosila samo 10% od one na Zapadu. Kao rezultat toga, proizvodni sektor Istočne Nemačke je preko noći bankrotirao, a njene firme izgubile su sva svoja istočnoevropska tržišta.

Vlada Istočne Nemačke je 1990. osnovala novi super-autoritet, tzv. Trojhandanštalt ili kraće Trojhand (Treuhandanstalt), istočnonemačku agenciju koja je nakon pada Berlinskog zida trebalo da izvrši privatizaciju socijalističkih fabrika i preduzeća, kako bi se pomoglo proizvođačima ove zemlje da prežive tranziciju. Agencija je privatizovala i prodavala istočnonemačke kompanije i imovinu zapadnim firmama, često po simboličnoj ceni od jedne nemačke marke u zamenu za garancije za posao nekvalifikovanim radnicima, sigurnost tržista, plasman i neki profit. Ova ogromna subvencija dala je zapadnonemačkim firmama podsticaj da se presele na Istok, iako su niske plate radnika na istoku izgubile svoju komparativnu prednost. Program je izvrsno funkcionisao: do 1994. godine, privatizaciona agencija Treuhandanstalt je prodala skoro sve istočnonemačke firme zapadnim investitorima, a agencija je rasformirana.

Jedno vreme je ekonomija istočne Nemačke naglo rasla i počela da dostiže zapadnu Nemačku. Ali, bez Trojhanda, koji je dotad „dolivao“ dodatne subvencije, zapadne firme nisu želele da ulažu u Istočnu Nemačku. A kako su investicije presušile, proces konvergencije Istoka se zaustavio.

Istočni Nemci su, u međuvremenu, mrzeli Treuhandanstalt i smatrali ga za telo koje dragocenu imovinu „naroda i države“ ustupa zapadnim firmama. Prvi predsednik agencije, Detlev Rohveder (Detlev Rohwedder) ubijen je 1991; čak i danas, dve populističke nemačke stranke – levičarska Die Linke i desničarska AfD – okrivljuju ovu organizaciju za ekonomski položaj i „zli usud“ bivše Istočne Nemačke.

Posle 1989. godine, Istočnim Nemcima je rečeno da ne postoji alternativa Treuhandanstaltu, jer nisu imali kvalitetne proizvode koje bi mogli da prodaju. Ali zakon uporedne prednosti (tj konkurentnost cena na osnovu niskih troškova proizvodnje), funkcioniše po ključu da država uvek ima šta da proda ako su plate i cene dovoljno niske. Nažalost, visoke plate i cene proistekle iz reforme valute 1990. sprečili su da ekonomija Istočne Nemačke napreduje poput ostalih istočnoevropskih država nakon pada komunizma.

Narativ o tome da se „nema šta prodati“, kao i da je „niska vrednost proizvodnog sektora“, imao je štetan uticaj po psihu istočnih Nemaca. Ljudi su osećali da su u zahuktaloj tržišnoj ekonomiji obezvređeni, a samim tim su počeli da gube i osećaj sopstvenog dostojanstva. Autorka ovih redaka, Dalija Marin je devedesetih godina radila na Univerzitetu Humboldt u Berlinu, na istoku grada, i iz prve ruke iskusila je ovaj osećaj obezvređenosti, koji je i te kako prisutan među Istočnim Nemcima.

Najveća greška nemačke vlade bila je, međutim, „demontaža“ Treuhandanstalta nakon što su svi pogoni, fabrike, preduzeća i proizvodna sredstva na Istoku prodati. Umesto toga, ova je agencija trebalo da nastavi da nudi subvencije stranim firmama spremnim da ulažu u Istočnu Nemačku, ne bi li na taj način kompenzovali nerealno visoke „subvencionisane“ plate, koje su u tom momentu primali Istočni Nemci a u svrhu „podizanja tasa na vagi socijalne pravde“ u odnosu na primanja zapadnih Nemaca.

Ali, nikada nije kasno da Nemačka ponovo pokrene proces ekonomske konvergencije. Ohrabrujuće je to što nemačka vlada trenutno raspravlja o tome kako stvoriti ekvivalentne uslove života (gleichwertige Lebensverhältnisse) i na istoku i zapadu zemlje. Ponovnim uvođenjem ekonomskih podsticaja za strana ulaganja u Istočnoj Nemačkoj, kreatori „svenemačke“ politike još uvek bi mogli da doprinesu „procvatu istočnonemačkog pejzaža“ koje je Kol sa toliko elana zazivao.

Berlinski zid (1961), uoči njegovog završetka (foto:NATO) 

Štaviše, ekonomski oporavak na istoku ne bi doneo samo materijalne koristi. „Uspon nemačkog istoka“ takođe bi doprineo zalečenju psiholoških ožiljaka i raspolućenosti Nemačke na „istočne“ i „zapadne“ Nemce. Na taj će se način umanjiti i verovatnoća da istočni Nemci i dalje glasaju za ekstremističke partije koje se hrane njihovim strahovima.

Dalia Marin je profesorka ekonomije na Mašinskom fakultetu u Minhenu (Technische Universität München, TUM) i istraživač pri Centru za ekonomske politike

 

New Europe

Germany’s divided soul

Napomena: iako je tek naknadno primećeno da se prevod ovog teksta Dalije Marin pre nekoliko sati pojavio i u našim medijima (Danas), i to pod gotovo istim naslovom (jer se drukčije, po logici, i nije mogao “prepevati”), izuzetno nas je obradovala činjenica da je ovo, na neki način pohvala autorki – Daliji Marin; a ona će već “na neki volšeban način” doznati da je bila “predmet obožavanja nekolicine entuzijasta sa brdovitog Balkana”. 

Tesla “trojka” vs. “nešto” sjajno iz Kine


Svrha ovog teksta je čista zabava sa tek prstohvatom ozbiljnosti (jer su podaci autentični). Dakle, “uporedna zabava”: s jedne strane je Tesla Model 3 i, nasuprot ovom kompaktnom luksuznom sedanu, 20 kineskih EV-ova koji nekako liče na Forda Raptor, ali s nalepnicom „Jeep“ na njima. 

Vreme je za “male Šerloke” koje smo pre nekog vremena ostavili u ovoj priči. Recimo da ste odlučili da je pravo vreme da napravite skok ka električnom automobilu, i, recimo, da u staroj, već natruloj papirnoj kesi slučajno imate nekih 35.000 dolara “niotkuda”. Tu su brojne mogućnosti, ali želim da se usredsredim na dve najčešće opcije koje se dobijaju unakrsnom pretragom. Da li bi trebalo da kupite, recimo, jednog Teslu „trojku“ ili 20 ovih čudnih kineskih, praktično bezimenih elektro-vozila, koji su pomalo nalik na umanjene verzije Fordovog modela Raptor iz Alibabe? Ovo nije lak izbor, ali tu sam da vam pomognem, piše Džejson Torčinski za Daily Jalopnik. Ideja o “elektro-autiću” je potekla sa Zapada, ali je ovo kinesko vozilo “začeto” u Kini… da bi, potom, prešlo granice istoka i u punom sjaju opet zablistalo na Zapadu…

Za ovo poređenje takođe postoji neobično aktuelan ugao i perspektiva: pre samo nekoliko dana šef Alibabe Džek Ma je raspravljao s izvršnim direktorom Tesle Elonom Maskom na Svetskoj AI konferenciji u Šangaju. U slučaju da vam deo ovog nadmetanja tipa „Alibaba protiv Tesle“ nije bio dovoljan, rado ću vam pružiti jedan nadasve zabavan „pregled situacije“.

Pogledajmo naše konkurente ovde: većina ljudi je upoznata sa Teslinim modelom 3, elegantnom električnom limuzinom sa četvoro vrata i oko 258 konjskih snaga a sa dometom od nešto preko 350 kilometara. U svojoj najzastupljenijoj verziji cena mu je  35.000 dolara.

Automobil Alibaba čini se da je Furkika Fur-RAPTOR i predstavlja, jedno malo „kutijasto“ vozilo sa četvoro vrata sa prednjim trapom dizajniranim po ugledu na SUV, i koji, kako se čini, smišljeno pripada automobilu Ford F-150 Raptor:

Iz nekog razloga, mnoge od ovih slika na šasiji imaju i nalepnice „Jeep Electric Vehicle“ zalepljene sa strane (obično na vratima), iako uopšte nemaju nikakve veze sa džipovima. Fur-RAPTOR ima motor od 1200 vati, za koji mislim da dolazi – može li to biti u redu? – ispod dve konjske snage ili tako nešto? Nisam baš siguran, ali u svakom slučaju nije toliko (odgovor: 1.609ks).

Pa ipak, može da razvije brzinu od 35km/h, i premda nije dat tačan i zvanično objavljen domet, ima bateriju od 53 ampera. Teslin model 3 poseduje bateriju sa preko 200 ampera, ali sa mnogo više zahteva prema njoj, pa napravimo ovde „školovano“ nagađanje: ako jeftinija kineska vozila male brzine imaju prosečan domet od oko 120 kilometara, hajde da kažemo da ovaj jeftini ima domet od oko 80 kilometara.

A ova “stvar” je jeftina: za 1.650 dolara ćete dobiti jedan takav, zbog čega smo u mogućnosti da uzmemo 20 komada i da i dalje budemo „dobri“ u okviru našeg budžeta koji je u visini cene jednog Tesle 3, to jest od 35.000 dolara.

Pa, hajde da vidimo koji je izbor bolji: jedan Teslin model 3 ili 20 Furkika tip Fur-RAPTOR? Hajde i to da saznamo uz infografiku ispod:

Holy _hit, pazi ti to…(?) Mrtva trka – nerešeno.

Što je, u stvari, sjajna vest, jer to znači da jednostavno ne možete pogrešiti bez obzira na to kakav izbor napravili: bilo da je to poznati premium status EV-a u koji spada Tesla 3, ili flota čudnih, malih nadasve simpatičnih polu-kopija mini-električnih “monstruma”.

Precenjujući sebe (Tesla 3) i ne uočavajući šta se zaista dešava oko vas, gubi se iz vida jedna šira, realnija slika; gubi se iz vida svrha, funkcionalnost i ono što je zaista potrebno uraditi da bi se izašlo u susret zahtevima “običnog” čoveka.

U kakvim fascinantnim vremenima živimo.

 

priča (Jason Torchinsky) i slike: Jalopnik.com

 

Kada je počeo antropocen?


Čovek je počeo da transformiše Zemlju mnogo ranije nego što smo mislili, donosi portal Popular Science.

Stotine arheologa objedinilo je svoje podatke kako bi dobilo širu sliku uticaja čoveka na našu planetu.

Ljudska vrsta danas menja planetu neviđenom brzinom. Uprkos pretnji klimatskim promenama, povećavamo emisiju fosilnih goriva. Ugrozili smo i do milion vrsta životinja i biljaka i izmenili pejzaž preko 70 procenata kopnene površine bez leda.

Iako je današnja ogromna globalna promena neuporediva s prošlošću, to ne znači da drevna društva nisu ostavljala uticaja na životnu sredinu. U stvari, ljudi su uveliko menjali Zemlju i pejzaž koju su naseljavali u poslednjih 3.000 godina, sugeriše istraživanje objavljeno u četvrtak (29. avg, 2019) u časopisu Sajens.

Nemamo neki zavidan broj arheoloških podataka o tome kako su drevni ljudi živeli i koristili svoju zemlju, odnosno tle na kojem su imali svoja staništa. Ali modeli kojima raspolažemo imaju tendenciju potcenjivanja veličine teritorija koje su drevne civilizacije koristile tokom potrage za hranom, u poljoprivredi i za ispašu stoke, navodi se u studiji. Te simulacije su koristile procene broja ljudske populacije za te periode, da bi se dobila koliko-toliko vernija slika korišćenja zemljišta u drevno doba. Ali, ovo „zabacivanje udice“ je u suštini zasnovano na brojnim pretpostavkama a na samo nešto malo podataka“, kaže Erl Elis, naučnik za životnu sredinu na Univerzitetu u Merilendu i jedan od autora ove studije.

Nije da nemamo nikakve informacije koje opisuju ljudsku aktivnost u ta vremena – radi se o tome da su informacije raštrkane u nebrojenim radovima stotina arheologa širom sveta. Niko, međutim, nije posvetio malo vremena kako bi se malo „odmakao“ i pogledao širu sliku. Tako su Elis i njegov tim odabrali 255 arheologa da ispune upitnik o upotrebi zemljišta u rasponu od pre 10 hiljada godina pa do 1850. Njihovo znanje pokrivalo je 146 područja koja obuhvataju sve kontinente, osim Antarktika.

Arheo-botaničari su otkrili najstarije dokaze o pravljenju hleba na lokalitetu na severoistoku Jordana. Procenjuje se da su nalazi stari 14.400 godina, a otkriće pokazuje da su drevni lovci-sakupljači pravili i jeli hleb 4.000 godina pre neolitske ere i uvođenja poljoprivrede. Toliko o tome da je “paleo ishrana” bez žitarica bila u to vreme jedini način ishrane, kako se dosad pretpostavljalo

Ova nastojanja nisu prošla nezapaženo na terenu. „Verujem da je proučavanje velikih globalnih obrazaca kroz prostor i vreme osnovni doprinos koji arheologija može pružiti proučavanju ponašanja čoveka i čovečanstva kroz istoriju“, kaže Robert Keli, arheolog sa Univerziteta u Vajomingu, koji nije bio uključen u projekat.

„To je važan rad“, rekao je Džon Vilijems, paleo-ekolog sa Univerziteta u Viskonsinu za Njujork tajms. “Arheologija, korak po korak, ulazi u svet velike količine podataka (big data).”

Objedinjavanje svih ovih podataka otkrilo je da su još pre 3.000 godina poljoprivredne, stočarske i lovačke aktivnosti preobrazile planetu. A pre 10.000 godina, lov i stočna hrana bili su uobičajeni u 82 odsto proučavanih područja. „Pokazali smo da su lovci-sakupljači uglavnom koristili zemljište na globalnom nivou još pre 10.000 godina“, kaže Ellis. “Oni su se nalazili gotovo posvuda u to doba, i koristili su ogromne teritorije.”

Ova mapa globalnog obima ishrane možda je prva takve vrste, prema Lukasu Stivensu, arheologu sa Univerziteta u Pensilvaniji i vodećem autoru ovog naučnog rada. „Ne postoji model za pribavljanje podataka o tome kako su ljudi pre 10 milenijuma tragali za hranom i zemljištem, kako su osvajali prirodu“, kaže Stivens. „Prisutan je veliki jaz u našem znanju o korišćenju teritorija i resursa u prošlosti.“ Ono što je važno je da ovaj način života – koji je svojevrsni zahvat u mnoštvo aktivnosti – može dramatično izmeniti zemlju i životnu sredinu. Na primer, brojna društva bazirana na traganju za lovinom koristila su vatru da bi „očistila“ šumska područja, na primer – za lov.

Pre oko 6.000 godina, poljoprivreda i pastirstvo (uzgoj stoke) počeli su da rastu širom planetarnih područja, dok je lovački način života počeo da uzmiče. U to vreme je 42 procenta istraživanih regiona imalo poljoprivredu. Istraživanja su, takođe, otkrila da je intenzivna poljoprivreda – odnosno godišnja proizvodnja useva – počela mnogo ranije nego prethodne procene. U 27 regija, početak poljoprivrede otpočeo više od hiljadu godina ranije nego što je procenjeno modelom nazvanim HYDE (istorijska baza podataka o globalnom okruženju, History Database of the Global Environment). „Uočavamo periode intenzivne poljoprivrede koji hronološki idu daleko dublje u prošlost od današnjih procena, i to u rasponu od stotina pa do hiljada godina; ove aktivnosti obrađivanja zemlje prisutne su u većini regiona sveta koji danas imaju poljoprivredu,“ kaže Elis. “Radi se o daleko dubljem uvidu o vremenu kada su ljudi prvi put otpočeli da se bave poljoprivredom neprestano i u kontinuitetu, širom Zemlje.”

Rezultati mogu pomoći da se „doteraju“ modeli poput onih koji se koriste za predviđanje klimatskih promena, kaže Elis. Ali ono što mu se čini najzanimljivijim je kako ovi najnoviji nalazi predstavljaju sjajnu ilustraciju koliko su dugo ljudski životi bili isprepletani sa okolinom, što je ideja koja doprinosi današnjim naporima u očuvanju prirode, resursa i životne sredine. U nekim regionima, biljke i životinje su se možda razvile u kontekstu korišćenja zemlje od strane ljudi. „Dakle, kada razmišljamo o očuvanju, moramo uključiti i znanja onih ljudi koji su potekli i žive na tim područjima, znanja ‘lokalaca’ koji čuvaju predanja iz prošlosti“, kaže Elis.

Otkrića mogu takođe dodati dosta “poriva & goriva“ za žestoku raspravu arheologa i geologa o antropocenu, predloženoj geološkoj epohi definisanoj ljudskim uticajem. Iako debeo samo oko milimetar na „rolni toalet-papira Zemljine istorije“, neki naučnici tvrde da mi tako duboko menjamo Zemlju da ovaj period zahteva i formalni geološki opis i „zavođenje u knjige“. U maju ove godine je održan panel pod nazivom Radna grupa za antropocen (Anthropocene Working Group), koja je „izglasala“ da se za početak tog perioda uzme sredina 20. veka: vreme brzog rasta stanovništva, ubrzane upotrebe fosilnih goriva i prvih eksplozija atomske bombe.

Elis, koji je član radne grupe, ne slaže se sa tim potezom. “Nema sumnje da imamo dramatično ubrzanje ljudske transformacije Zemlje koje je otpočelo u to vreme”, kaže on. “Ali, s obzirom na prethodno rečeno, trebalo je hiljade godina da ovaj “teretni voz” ubrza… Ne možete razumeti dubinu naše transformacije Zemlje bez razumevanja ovog daleko dubljeg ubrzanja tokom dugog vremenskog perioda.”

 

Popular Science

Pacifički optički kabl: veza koja ništa ne povezuje


Gugl i Fejsbuk, ali i mnogi drugi američki preduzetnici koji su uložili stotine miliona dolara u Pacifički optički kabl (Pacific Light Cable Network, PLCN) doživeli su težak udarac od svoje vlade. Naime, američke bezbednosne procene su “spustile rampu” na ovaj poduhvat. Time je ovo veoma skupo ulaganje preraslo u finansijski šok, bez izgleda da će im se investicija vratiti, a kamo li isplatiti.

Submarine Networks

Najnovija žrtva trgovinskog sukoba između Sjedinjenih Država i Kine mogao bi biti novi, delimično podmorski kabl koji povezuje Hong Kong i Los Anđeles. Projekat polaganja optičkog kabla na dno Pacifika obećava „velike brzine, nisku latenciju i sigurniju propusnost za sve korisnike interneta“, a projekat su podržali američki tehnološki orijaši Google i Facebook (među ostalima). Ovo je najnoviji primer na koji način američka industrija i preduzetnici postaju “kolateralna šteta” međunarodne “visoke politike”, bivajući neprestano na udaru eskalirajućeg trgovinsko- tehnološkog rata između ove dve supersile.

Teško da je iznenađujuće to što je ovakva, direktna veza između dve zemlje pokrenula pitanja nacionalne bezbednosti – imajući u vidu paralelnu globalnu raspravu o kompaniji Huawei i 5G mobilnoj tehnologiji, ali i sopstvenim ulogama u prenošenju podataka internetom širom sveta. Prema izveštaju objavljenom u međunarodnom poslovnom dnevniku Wall Street Journal, “američki zvaničnici žele da blokiraju” ovaj projekat, „a shodno proceni američke nacionalne bezbednosti i uz opciju ‘razmatranja’ pravila o internetskom povezivanju Sjedinjenih Država i Kine.”

Pacific Light Data Communication u ovaj svoj projekat ulaže 300 miliona dolara za 12.8 hiljada kilometara optičke internet-veze, “kako bi se instalirao prvi podvodni kabl koji direktno povezuje Hong Kong i Sjedinjene Države.” Problem je u – vremenu. Tokom međuagencijskog panela za ocenjivanje (bezbednosti), koji je vodilo Ministarstvo pravde, direktna veza između SAD-a i Kine, podržana od strane kineskog investitora (Pekinška kompanija Dr. Peng Telecom & Media Group – jedan od najvećih kineskih domaćih telekomunikacionih igrača), nije mogla doći u osetljivijem trenutku.

Po ocenama bezbednosnih rizika po telekom mreže, koje su se čule na ovom američkom panelu za evaluaciju komunikacija, poznatijeg kao „Team Telecom“, ovo bi bio korak bez presedana. Dosadašnji projekti koji povezuju SAD sa Kinom odobreni su, uz garancije da se „američka taktika sastoji u preduzimanju koraka kako bi se „strani faktor“ blokirao ili mu se uskratio internet saobraćaj“. Ali, vremena su se promenila pa, zapravo, teško da je iznenađujuće što „panel“ razmatra svoj “pristup” i želi blokadu ove veze – a s obzirom na širi kontekst.

 

Zak Doffman je stručnjak za kibernetsku bezbednost, pitanja privatnosti i masovnog nadzora

 

Forbes

US Open: praznik vrhunskog tenisa i hrane


Malo mesta, evo Serene i Novaka: Evo ko su „foodie“ superzvezde ovogodišnjeg US Opena:

Poslovni magazin „Preduzetnik“ (Entrepreneur) se susreo sa slavnim kuvarima koji su posluživali ukusne poslastice ali i „servirali“ ponešto od svoje poslovne visprenosti iza kulisa  turnira US Open 2019.

I dok Nadal i Federer na gotovo mitskom teniskom borilištu „Artur Eš“ serviraju loptice brzinom od preko 200 kilometara na sat, grupa kulinarskih superstarova u službi „belog sporta“  pripravlja teniserima izuzetno atraktivna jela na mestu gde se, zajedno sa fanovima, hrane tokom boravka na ovom njujorškom turniru: u pitanju je „Food Village“.

U današnje vreme prezasićenosti svakovrsnim „senzacijama za dušu i telo“, svako ko ima usta može da potvrdi jednu stvar: hrana je možda jedan od poslednjih preostalih podsticaja koji nekoga mogu inspirisati da napusti svoju kuću, jer… vanvremen je fenomen privlačnosti sjajnih jela (koja gotovo svakome mogu naterati vodu na usta); USTA, američka teniska asocijacija (United States Tennis Association) posvetila je dodatnu pažnju ovogodišnjim đakonijama koje će kraj borilišta pratiti takmičare. “U. S. Open počinje sjajnim tenisom, ali to je tek početak”, rekao je za Entrepreneur Lu Šer (Lew Sherr), direktor odeljenja prihoda za imovinu pri USTA. „Naši navijači su na terenu osam do devet sati, a tenis je samo deo iskustva. Ponosni smo na neverovatne mogućnosti za ručavanje koje su razvili najpoznatiji kuvari, uz fantastičan šoping uključujući samopregorno osoblje iz prodavnica Polo Ralf Loren, angažovanje sponzorskih aktivnosti – i, naravno, nijedna poseta Open-u ne bi bila potpuna a da se u barovima kraj borilišta ne proba njihov zvanični koktel „Grey Goose Honey Deuce.”

Foto: Dan Bova (koji je možda probao više od dva)

Na početku ovogodišnjeg turnira, magazin Entrepreneur je pozvan da proba hranu i odabere ovogodišnje”kreativitete” nekih nagrađenih kuvara koji su ljubiteljima tenisa na tribinama donosili slatke i slane poslastice koje život znače. Evo šta su neki od njih imali da kažu.

Kuvar Tom Colicchio ‘Witchcraft’, o spremnosti na sve:

“Pre dve nedelje, nismo bili ovde na američkom Openu! Neko je odustao u poslednjoj sekundi, pa smo dobili telefonski poziv: „Imamo mesto; Da li ga želite? “A mi smo rekli:„ Da, pa naravno! “Po meni, nije stvar da kažemo svom timu „ma batali, šta to radiš “, već pitanje: „U redu, šta treba uraditi da bismo ovo ostvarili?“ Okupili smo svoje ‘trupe’, čak je i naš CFO (finansijski direktor) sinoć bio ovde pripremajući cvetne aranžmane na našem štandu. Tako da su sve ruke bile „na palubi“. To je jedna od velikih prednosti održavanja svog tima kao malobrojnog. Ne mora proći kroz slojeve i slojeve donosilaca odluka; bio je to samo jedan telefonski poziv. A kada se radi o velikim organizacijama, u trenutku kada budete potpuno jasni u odluci, često se dogodi da te ‘šanse snova’ više – nema.“

J.J. Johnston (restoran Fieldtrip), ili kako se isplati trud u poslu:

„Izuzetno sam strastven u pripremanju hrane, i kao mladić koji je tek počinjao u ovom svetu igrao sam razne uloge: Nekih dana bih bio kuvar koji je spravljao hranu po vrhunskim receptima, a već nekog sledećeg sam vlasnik preduzeća koji svodi račune o prihodima i rashodima, dok nekog trećeg dana reklamiram „proizvode“. Volim da sve to radim, ali ponekad poželim da se vratim u kuhinju! Ali, kada je reč o proširenju posla, na to gledam kao na način da drugim ljudima (koji su strastveni u vezi hrane i njenog pripremanja) pružim jedinstvenost koju možda ne dobiju u drugim restoranima. Moj restoran Fieldtrip je u Harlemu, u oblasti sa najvišom stopom nezaposlenosti. Uspeli smo da stvorimo 10 radnih mesta, a šest ih potiče iz lokalne zajednice, kraja u kojem se moj lokal nalazi. Nadamo se da ćemo se, ako tamo postignemo uspeh, preseliti u druge krajeve grada, u neke druge zajednice koje izgledaju kao Harlem i dovesti još više ljudi.

Foto: Darren Carroll/USTA

‘Gvozdeni kuvar’ Masaharu Morimoto o tome kako ostati usredsređen:

„Ne sećam se koliko sam već godina konstantno angažovan na pripremanju hrane tokom U. S. Opena, ali sigurno da možemo da kažemo više od deceniju. Kako volim što sam ovde! Nakon ovog turnira, idemo u Japan, potom u Las Vegas i Čikago na otvaranja. Kompletno sam zauzet! Imam tri različite role u svom životu kao kuvara: možda kuvar danas, a možda striktno poslovni aspekti lokala sutra, možda otvorim nešto dan nakon toga… Mogu da pomešam dve stvari zajedno, ali više od dve – onda ne mogu da spavam. Ovo je moj cilj i moj san. Svaki dan je san. Poslužujem hranu Sereni i Venus Viliams, Naomi Osaki, Đokoviću, Federeru, Nadalu – sve je to san! A onda kada odem na otvaranje u Las Vegasu, to je moj cilj i moj san koji ostvarujem. Svaki dan je drugačiji cilj i drugačiji san. “

Foto: Darren Carroll/USTA

Šef kuhinje Žak Tores (Jacques Torres, Jacques Torres Chocolate), ili kako postati ime i veličina u kuhinji:

„U našoj TV emisiji „Nailed It!“, sve što radimo je da pijemo votku i šalimo se s drugima. Sviđa mi se! Obožavam da se zabavljam, ali sebe definišem kao veoma ozbiljnog kuvara. Morate biti ozbiljni u onome što radite. Uvek kažem kuvarima koji tek počinju: Nikad ne radi za osrednje mesto. Uvek se povezujte sa najboljima. To je put do uspeha. Zato se usklađujem sa sjajnim događajima poput ovog, gde imate najbolje od najboljih igrača na terenu i najbolju hranu koja vam se servira uz najbolje sportiste kraj vas. To vas uzdiže i nagoni da iz sebe izvučete najbolje. Uvek sam impresioniran kada vidim ove neverovatne stvari koje rade drugi kuvari i kažem: „Moram da ažuriram/ apdejtujem/ unapredim svoju igru!“ Što je veća kompetitivnost i rivalitet, više je i motivacije da se bude velik. “

Uzgred, ali ne i najmanje važno – naprotiv: pokušavamo da razotkrijemo nedokučivu misteriju koju za nas (kao i sve ostale u Srbiji) predstavlja Google Translator. I, zbog čega raw draft teksta sa engleskog uvek izbacuje u ijekavici, kada je na ovim prostorima zvanično ustanovljena ekavica (???)

Dan Bova, Entrepreneur (27avg 2019)

Mirnim putem, na kraju puta – zbogom Hong Kongu


Odgovor Pekinga ovog puta nije ni nalik onom od pre tri decenije sa trga Tjenanmen: Šenžen, urbani, industrijski i poslovni titan i prvi „komšija“ Hong Konga planira da se čitav biznis, industrija i poslovi „izvuku“ iz „Mirisnog zaliva“ (prevod sa kantonskog za Hong Kong) i prebace u ovaj grad. Kina, kao odgovor na ovu situaciju, podseća da se njeni planovi projektuju u periodu od hiljadu i više godina od danas, i to je ono u čemu se istok tako razlikuje od zapada. I zato, možda ovo bude jedno prilično kratko „zbogom“, kojim će Hong Kong biti ispraćen na put koji mu predstoji – bez podrške svoje matice, piše kolumnista dnevnog lista-portala South Morning China Post.

Alex No (SCMP)

U skorijoj budućnosti, ukoliko ne promeni kurs, Hong Kong će biti nesigurniji i nestabilniji, dok će Šenžen biti sve manje neslobodan a sve prosperitetniji.

Hong Kong je bio zabludeli sin Kine. Sada brzo postaje crna ovca porodice. Trebalo je da pod svoje okrilje uzme Šenžen. Ali, mlađi brat se pokazao daleko uspešnijim i pouzdanijim.

U međuvremenu, jednom visoko cenjeni sin povremeno pati od faza mentalnog sloma, što dovodi do sve težeg samopovređivanja. Hong Kong ne može da odluči da li je istočni ili zapadni, kineski ili belog čoveka sa zapada.

Ponekad, čak, poriče da je kineski i pokušava da odbaci svoju porodicu. Ovakvi samoinicijativno stvoreni problemi trebalo bi biti očigledni za sve koji sa strane posmatraju uz malo objektivnosti i zdravog razuma. Ali, na zapadu, roditelji su ti koji uvek snose krivicu.

Roditelji, doduše, počinju da shvataju da je bludni sin zapravo izgubljen slučaj, sa grandioznim snovima o svojoj sopstvenoj vrednosti i iskrivljenim identitetom. Nije ni čudo što su odlučili da bogatstvo i zaostavštinu porodice prenesu svojoj „polubraći“ i „polusestrama“.

Uzgred, Kina je predstavila detaljan plan reformi kako bi Šenžen postao model grada za čitav svet.

Pet razloga da živite u Šenženu (a ne u Hong Kongu). Foto: Financial Times – Property Listings

Tako bi trebalo čitati i razumeti novu direktivu koju je objavilo kinesko Državno veće, a kojom je najavljena nova politika podizanja statusa Šenžena kao autonomnije regije i posebne ekonomske zone (status zapravo identičan onom koji danas ima Hong Kong – za početak). Reforme će se u tom pravcu događati u najbržim i najširim potezima, i to pre svega u pravnom, finansijskom, medicinskom i socijalnom sektoru – za početak.

Već godinama nacionalno IT i startup središte, kao i čvorište visokih tehnologija, Šenžen će reformisati poslovnu regulativu, zakone i propise biznisa u skladu sa međunarodnim standardima, istovremeno predlažući povoljniju regulativu i uslove za podsticanje domaćih i stranih investicija i akvizicija.

 

SCMP

 

NBA zvezde i tajno društvo vinofila (2/3)


U desetinama intervjua sa igračima kao i onima iz vinarske industrije koji su komunicirali s njima – vinarima, kolekcionarima, master-somelijeima – jedno je jasno: ikone američkog basketa izrastaju u enofile. Ali, ako se pitate koja je ekipa u NBA ligi najopsednutija vinom, teško da ćete pobediti one čije su boje, kako i dolikuje, „vino i zlato“ (boje dresova Cleveland Cavaliers-a).

Isaiah Thomas, LeBron James

Nešto kao da je bilo propušteno u vezi „Kavsa“, kao da im je nešto stalno izmicalo – i ne, ne govorimo o ovih poslednjih nekoliko nedelja (tekst je objavljen 13. februara 2018. godine).

Bio je februar 2014. godine, a Dejvid Grifin (David Griffin) upravo je imenovan za vršioca dužnosti generalnog direktora kluba. Ali, kada je počeo da ispituje i „opipava puls“ igrača, kakav je timski duh i određena „kultura“ uspostavljena među košarkašima i trenerima, otkriće da tu nešto nedostaje. Tražeći šta je to i kako da ga „popravi“, Grifin cepa stranicu bloka trenera Voriorsa, Stiva Kera (Steve Kerr), sa kojim je Grifin zajedno radio u front ofisu „Sansa“ (Phoenix Suns), i koji se zaklinje u moć koju imaju timske večere. I to ne samo bilo kakve, već one u kojima se jela uparuju s probranim vinima. A kada je reč o „vinima i svemu u vezi njih“, Grifin se obraća supruzi, Meredit.

Meredit se obučava za somelijerku i domaćin je seminara o vinu i velnesu, u sklopu svoje kompanije „decantU“. Ona veruje u pretpostavljene i javnosti već poznate benefite od umerene konzumacije vina: da je ono dobro za kardiovaskularni sistem, dobro za srce, i da – ako umete da ga cenite – nadahnjuje na povećanu pažnju i fokus na ostale, podstičući prisutnost u društvu. Ako počnete da primećujete šta „ona osoba“ preko stola miriše u čaši, tada ćete možda početi da na nju obraćate više pažnje.

Razmislite o prizoru od 28. decembra (2018), nakon posete poluspaljenom vinogradu Mayacamas u dolini Napa, dok „Kavaliri“ kreću u vinariju Brand, takođe u Napi, gde ručaju pre nego što se presele u njihovu prostoriju za fermentaciju – „soba“ za degustaciju mladih ali i starijih vina, u kojoj se proverava kako burad i proces fermentacije „rade“. Unutra je osam stolova, od kojih se za svakim nalaze po tri „Brendova“ vina: kaberne sovinjon, kaberne fran i pti verdo (Petit Verdot, „malo zelenkasto“, vrsta crvenog vina od grožđa sitnog zrna koje sazreva kasnije od ostalih sorti – otuda i njegov naziv „verdot“, rođak daleko poznatijeg „velikog zelenog“, Gros Verdot-a). Takođe, na stolu je i njegov „Brio“, kupaž od crvenih bordoških sorti.

LeBron James, Kyrie Irving

Uzgred, kupaža (fr. Coupage) je proces mešanja različitih vina, bez obzira da li su napravljena od istih sorti grožđa ili ne. Cilj samog postupka je stvaranje novog vina, boljeg od pojedinačnih vina korišćenih pri mešanju. Vrši se nakon fermentacije i završava se flaširanjem.

Kupaža menja pojedinačne karakteristike vina (ukus, boju, kiselost) i ne koristi se za poboljšavanje lošijih ili osrednjih vina, već samo da izvuče maksimalne osobine iz onih kvalitetnih.

Kupaže iz Bordoa decenijama slove kao najcenjenija vina u svetu. Sorte koje najčešće čine bordošku kupažu su merlo, kaberne sovinjon, kaberne fran, širaz, karmenere, pti verdo i malbek, a danas se gaje praktično svuda u svetu – kako bi se obezbedila „sirovina“ za kopiranje bordoških vina.

U bordoškoj kupaži, merlo daje nežne arome voća, maline, višnje, crne bobice, džem; kaberne sovinjon suve šljive, kupine, duvan, eukaliptus, ali i duboku boju, tanine i kompleksnost vinu; kaberne fran donosi ljubičice i začine, malbek pojačava boju, pti verdo „napumpava obraze“ vinu punoćom ukusa, začinima i crnim bobičastim voćem. Tu su, u podrumu, i obavezna bačva i barrique burad koja će zaokružiti svaku tipičnu bordošku kupažu.

Kevin Love, Channing Frye

Ovo predstavlja vežbu za izgradnju tima – daleko od suštinskog sastanka tima u svlačionici 25 dana kasnije i niza novih ugovora na isteku prelaznih rokova, kada će klub pustiti šest košarkaša da odu na neko drugo mesto; Kevsi su podeljeni među osam stolova, a igrači rade šta im je rečeno, naime: degustiraju kupaže, a onda nastoje da ih sami naprave: da ih smešaju sa delovima tri druga vina kako bi se uklopili u njihov dobar kupaž. Ne daju im se procenti tipa koliko-od-kog-vina-ide-u-kupažu; moraju ići samo po ukusu. Koristeći staklene izgradirane cilindre, igrači počinju da mešaju, beležeći količine svake sorte koju koriste u kupažu.

Formula za „Brio“: 65% kabernea sovinjon, 30% kabernea fran i 5% pti verdoa. Mnogi su se veoma približili tačnoj formuli, odnosno, propisanom odnosu u kupažu. Ali, kada se pregledaju rezultati, jedan igrač, koji je posetio ovu vinariju nekoliko meseci ranije, krajem avgusta, primakao se najbliže „idealnoj meri“.

“Imam ga, imam!”, ushićeno uzvikuje Kevin Lav (Kevin Love). I doista je blizu, veoma blizu, samo „kap više“ i za procentni poen bogatiji pti verdoom nego što je propisano za ovu vrstu kupaža. Nad njegovim stolom pljušte „petaci“, koje lupaju u znak odobravanja. Vlasnici vinarije obraćaju se Kevinu: “Sa nama je jedan budući vinar”, kažu. “Od svih priznanja u mojoj karijeri, ovo je najlaskavije”, šali se na svoj račun.

Kasnije te iste večeri, Grifin, koji sa suprugom sada živi u Sonomi, stiže u odmaralište u kojem borave Kavaliri, a Kevin Lav će Grifina primiti u medveđi zagrljaj.

“Jesu li vam rekli?”, pita ih. “Bio sam na samo procenat od savršenstva!”

Zamislimo još jedan prizor u svlačionici Cavs-a, nakon što su izgubili od „Kraljeva“ (109-95), drugog gubitka ekipe u onome što će postati gubitnički niz 7-13, a koji će 8. februara dovesti do hitne reorganizacije liste igrača. Sedeći pred svojim ormarićem, napadač Čening Fraj (Channing Frye), koji će biti među šest Kavalirovih igrača kojima se trguje sa drugim klubovima, razgovara o vinu i njegovoj ulozi u timu. “Nije baš kao da pijete viski i neki sokić, kaže Fraj. “Jer, svaka boca vina je različita priča. Mislim da je stvar sa vinima samo slika nas samih i našeg međusobnog odnosa.”

Mnogi, poput Lebrona Džejmsa ili Dvejna Vejda obožavaju Napina velika, odvažna crvena vina. Fraj je preko leta u Oregonu i tamo uživa u lokalnoj vožnji; sada već u srednjim godinama, počinje da voli dobar pinot noir – kao i Kajl Korver (Kyle Korver). Ipak, Fraj se ne boji da proba ni jedan Tempraniljo (Tempranillo) kojeg mu je dao Hoze Kalderon, ili da i sam „uroni“ u vina Južne Amerike.

Ovaj “napitak od grožđa“ je uvek prisutan u avionu tima, gde se tokom leta „ocenjuje“ njegov kvalitet (igrači donose boce, a Fraj ih često dostavlja). To je bio poklon za putovanje tokom njihove najnovije „Secret Santa“ razmene (svako ima po flašu iznenađenja, sjajnog vina kao poklona saborcima iz tima). To možda nije dovoljno, samo po sebi, da bi spasao od „preokreta“ neke igrače sa spiska a oni ostali u redovima Kavsa. Ali, jedan menadžer restorana, zaposlen u hotelu Western Conference koji je ugostio Kavalire, primećuje da kada počne služenje vina, svi košarkaši prestaju sa svojim pričama i uključuju se u biranje „najboljih“. “Svi obraćaju pažnju i pričaju o boji, o nosu, i o bukeu i aromi vina”, kaže menadžer. “To je neverovatno.” Ali ko na ovim večerama naručuje najbolje vino? Fraj, koji još uvek sedi pred svojim ormarićem, naginje glavu napred, a potom je trzne malo unazad, i pravi pauzu dok ne oceni svojstva probanog vina.

“Verovatno Kevin”, kaže Čening Fraj nakon što je „prelomio“; Kevinu, koji sedi desno od Fraja s nogama potopljenim u kiblu s ledom (nakon što je odigrao 30 furioznih minuta protiv Kingsa), imponuje što ga je Fraj pomenuo. On je iz Oregona i ponosi se time što se nije opustio i prepustio nekom slatkom belom vinu već je, umesto toga, odabrao poznata crvena iz svoje države.

“(Kevin) Ima najjednostavniji ukus”, nastavlja Fraj, “ali on, takođe…”

“Najjednostavniji ukus ?!” Kevin Lav ih prekida, razrogačenih očiju, podignutih obrva i glave nagnute napred.

“Mislim na najjednostavnije sklonosti”, kaže Fraj. “Ućuti.”

“Najjednostavnije sklonosti?”, ponavlja u neverici Kevin Lav.

Novinar se ubacuje: “Elementaran, recimo?”

Fraj: “Ne, ne bih rekao elementaran.”

Lav: “Pa, šta onda?”

Fraj: “Baš je prosto: Uvek doneseš solidne boce vina.”

Lav: “Nisam hteo da dođem sa nečim ‘jednostavnim’. “

Fraj: “Koja je reč za to? Veoma solidno.”

Novinar: “Pouzdan?”

Frie: “Eto, baš to.”

Lav: “I sad ispada da ’jednostavno’ znači isto što i ’pouzdano’? E, pa, nije.”

Fraj: “Pouzdan, ukus koji je veoma pouzdan. J_bi se, Kevine.”

Kevin, i dalje strelja očima Fraja, pravi stanku, a onda još jednom ponavlja: “jednostavan?”

“Igram najbolji basket u svom životu a i prilično pijem vino, svakodnevno.” – LeBron Džejms (Dwight Eschliman/ ESPN)

U jutarnjim satima , pre njihovog poraza u Sakramentu, Vejd, koji je sedeo uz aut-liniju, otprilike šest nedelja pre nego što je prebačen u Majami, pita se ko u timu Kavsa najviše zna o vinima. Bez ustručavanja pokazuje na Džejmsa (Lebrona) koji stoji sa druge strane terena. “On zna mnogo. To je nešto što ne želi da deli sa drugima”, kaže Vejd. “Ali kad izađemo napolje na večeru, svi ga pitamo, ‘Hej Bron, kakvo vino večeras dobijamo?’. Pitajte većinu momaka iz tima koji vole i naručuju vino; svi mu prepuštamo da ga naruči umesto nas.”

I zaista, među Kavalirima je već prisutna legenda o Lebronovoj enofiliji i poznavanju vina.

Kako kaže Kevin Lav, kada je u pitanju vino, “Bron ima superkompjuter u mozgu.”

“LeBron”, kaže Grifin, “ima trenutni mentalni i senzorni odziv. Ako na odmoru slučajno prođe kraj polja lavande i još sedam drugih mirisa, LeBron je u stanju da tri godine kasnije bukvalno staviti nos u čašu vina i kaže: Miriše na lavandu. Identifikuje mirise i odlično ih primenjuje u veštini opisivanja vinskog bukea.”

I sada, dok  Džejms počinje da puca na koš sa lučne linije za „trojke“,  odjednom kao da je nešto čuo pa se naglo povlači u odbranu, zaustavljajući svoju rutinu kako bi uputio pogled ka Vejdu. “Eto, vidite”, kaže Vejd, “čuo je da je neko pomenuo ‘vino’, i zato je stao.”

Džejms se smeje. Vejd je u pravu. LeBron gleda ka nama, kao da smo mu zaista nešto dobacili. Vejd je takođe u pravu što se tiče vina; najveći svetski igrač je zbijen i “natučen” poput boce Šatoa Latur. Treba samo da posetite Džejmsov nalog na Instagramu da biste videli koliko je duboka njegova strast za vinima. Ali pitajte LeBrona danas o njegovom omiljenom vinu. Nema ga. Određeni region? Proizvođač? Nema ih. Ko najviše zna u njegovom timu? Bez komentara. A u ligi? Radije se ne bi izjašnjavao. Da li je bilo nekog određenog vina kojem se poradovao jer će ga probati na svom rođendanskom putovanju u Napu? “Da”, konačno kaže Džejms. “Sva do jednog. Radujem se svakoj boci.”

Priznaće da veruje u navodne fiziološke koristi od vina: „Čuo sam da je dobro za srce. Pazite, igram najbolju košarku u svom životu, i svakog dana pijem dosta vina. Šta god da je – uzeću ga.” Ipak, Džejms jako dobro zna da je on svetski brend. A otkrivanje određenih detalja može uticati na vinariju Brend s kojom i poslovno sarađuje. (“Znam koliko sam do kraja iskren u vezi s tim”, kaže Džejms, “samo ne pričam o tome.”). On je, ipak, spreman da „prospe nekoliko kapi“ svoje priče o poreklu svoje strasti za vinima.

Dvejn Vejd: pije sopstveno vino „sa notama sušenog duvana, tamne čokolade i pite od borovnica“ (Foto: Bob Metelius/ ESPN)

Kao što do pre nekoliko godina, Džejms, po sopstvenom priznanju, „nisam bio ljubitelj vina. Ja uopšte nisam pio vino“. Ali kada je napunio 30 godina, prevladala je njegova radoznalost – što je doprinelo da i njegov poslovni partner, Maverik Karter, takođe postane zaljubljenik u vina.

Tako je počeo da proba zanimljiva vina, učeći o vinovoj lozi, regionima, o crvenim i belim vinima ili mešavinama. Tokom posete vinariji Napa sa Krisom Polom prošlog avgusta, Džejms je povukao svoj pomični krov Tojote Land Cruiser iz 1980. godine, preuređenog u retro stilu da izgleda kao safari bagi, a onda su počeli da razgledaju imanja i vinogorja, pitajući se šta je to što Napu čini tako jedinstvenom, o tlu, sunčevoj svetlosti, ili kako znati koje grožđe posaditi na koje mesto. Džejmsa su posebno interesovali poslovni aspekti. Koliko to sve košta? Koliko vremena je potrebno da bi se vodila vinarija?

U jednom je trenutku on pušta svoju sada trogodišnju ćerku Zuri da mu dosipa vino vrhunskog kvaliteta. “Ooh, ima ukus poput kamena!” kaže mu ona. “Gadno.” (Iako je stenje, čisto usput, enološki ukusna nota, tako da je možda Zhuri James, zapravo, verovatno preblizu stavila svoj nos).

U još jednoj nedavnoj poseti vinariji iz Nape, Džejms je šetao kroz vinovu lozu, probajući grožđe i raspitujući se o poslovnoj strani vinarstva. Isprobao je dva kabernea sovinjon, nastalih od sorti grožđa uzgajanih u različitim oblastima, ali napravljenih od istog proizvođača. “Stvarno želim da znam zašto su različiti”, rekao je. Pokazali su mu zemljište na kojem je svaka od sorti uzgajana – jedna vrsta tla je imala više šljunka, druga više gvožđa. Rekli su mu da omiriše zemlju, a zatim da omiriše vino poniklo na njemu. To je i učinio – i odmah shvatio kako tle utiče na grožđe, a samim tim i na vino.

To je, barem, deo njegove priče o poreklu njegove radoznalosti za svet vina. Ali postoji još jedno poglavlje – ono koje se tiče već famoznog načina na koji se „plutajuće južno voće“ naduvava, i kako su basketaši postali enofili: tu je priča poznata kao Banana Boat Team.

Evo u čemu je bila dilema: unajmili su jahtu i naručili hranu, ali još nemaju vina koja bi uparili s pomenutom hranom na pomenutoj jahti. To je sama definicija „neprijatnosti“ kojima su izloženi oni koji potiču iz Prvog sveta, onog najrazvijenijeg, a sve se odvija na Bahamima tokom odmora u julu 2015. godine. LeBron Džejms, Karmelo Entoni, Kris Pol i Dvejn Vejd moraju da odluče koje će vino piti ovom prilikom.

LeBron James, Carmelo Anthony, Chris Paul, Dwyane Wade (Associated Press)

U narednim nedeljama, mesecima i godinama, ovo popodne će ostati upamćeno po nečemu sasvim drukčijem: fotografiji Džejmsa, Vejda i Pola na banana-čamcu, zajedno sa Vejdovom suprugom, spisateljicom Gebrijel Junion (Gabrielle Union) – prizor koji je na internetu postao viralan, i posle kojeg više ništa za njih neće biti isto. Nije ni važno što je ideja potekla od Gabrijele. A i nema veze što sam Entoni nije bio tamo. Vejd, Džejms, Entoni i Pol postaće poznati kao Banana Boat Team, četiri ikone američkog basketa, koje će biti upamćene po tom prizoru iz 2015.

Ali, „iza kulisa“ ovog sada poznatog okupljanja pojaviće se još jedna fotografija, ona koja prikazuje sva četiri igrača na jahti, kako nazdravljaju čašama crvenog vina. Ova fotografija je snimljena na najvišoj palubi jahte, i to samo nekoliko sati nakon izleta „banana-čamcem“, dok je sunce padalo u okean pred nastupajuću noć. Ostalo je nejasno koje su vino ispijali; ono čega se Entoni seća je da je svojim prijateljima rekao da će doneti jedno od svojih; u ovom trenutku nije verovao šta je probao. Vejd se priseća da je naručio „Palmajer“ dok je prijateljima saopštavao vest kako je pristao da sarađuje sa vinarijom. Prisutni se slažu da je ova vest označila trenutak kada su se njihova lična vinska putovanja zaista preplela.

“To je za njih bio, pa, početak”, priseća se Entoni vinske boce koju su ispijali tog dana. “Plutali bi tako, ljuljuškajući se na vodi, i popili bi po čašu ovde, pa čašu onde. Ali to je definitivno bio početak pravog otvaranja za vinsko carstvo.”

“Sve je počelo odatle i zaista krenulo odatle”, kaže Vade.

 „Degustatorska ekipa“ sa banana-čamca je – isplovila.

 

∗  ∗  ∗