Da li je engleski dostigao svoj maksimum?


Britanska premijerka Tereza Mej je prošlog meseca u Kini prisustvovala lansiranju kampanje Britanskog saveta pod nazivom „Engleski je sjajan“ sa namerom da se u svetu podstiče dalja zainteresovanost za engleski jezik i stiču znanja o istom. Ovo bi moglo da zazvuči poput Trampove krilatice, “Učinimo Ameriku opet sjajnom”, mada, u stvari, dolazi sa jače pozicije. Van je svake sumnje da je upotreba engleskog veća i raširenija no ikada, a on daleko rasprostranjeniji od bilo kog drugog jezika. Sve svetske sile koje ne govore engleski u ovom našem globalizovanom svetu prepoznaju ga kao prvi strani jezik nužan da se nauči; on je, što je takođe jedinstveno, u praktičnoj upotrebi širom sveta. Britanski savet procenjuje da engleski danas govori oko 1,75 milijardi ljudi, što je četvrtina svetske populacije. Osnove engleskog podučavaju se u svim kineskim školama; to je i radni jezik čitave Evropske unije.

U informativnom servisu kanala France 24, engleski se koristi očigledno češće nego maternji francuski. Upotreba engleskog je obaveza svih pilota aviona i kontrolnih tornjeva, i to 24/7. Engleski se uočava i kao suštinska osnova za dalji napredak na nekim neverovatnim mestima: na primer, pre 14 godina, premijer Mongolije – zemlje koja nema istorijske veze s engleskim govornim područjem – odlučio je da bi engleski trebalo da odmeni ruski u svim školama, kao deo njegove težnje da Ulanbator postane centar za usluge telefonskih operatera. Jedan od šest Rusa tvrdi da ga govori. Engleski je očigledno jezik kojeg biraju oni koji imaju globalne aspiracije, bez obzira kakav je njihov politički stav prema anglosaksonskim silama.

Ovo globalno prihvatanje engleskog jezika, danas poprilično odmaknuto od zona uticaja nekadašnje britanske imperije a podalje i od „zadnjeg dvorišta“ Sjedinjenih Država, uspešno je narastalo tokom samo jednog veka –  uredno i, što je pomalo paradoksalno – počev od Versajskog sporazuma iz 1919. godine. U znak poštovanja prema Sjedinjenim Državama, ovo je bio prvi međunarodni ugovor napisan na engleskom (poznat i kao Pariska mirovna konferencija 1919); tada se, međutim, takođe ispostavilo da je ovaj datum obeležio početak pada najveće svetske institucije za protežiranje engleskog jezika, britanske imperije. Međutim, sa aspekta jezika, britanske vlasti imale su tu sreću da je anglofonski uticaj Britanije u svetu nasledio „rođak“ iz Severne Amerike, tako da je uobičajeno istorijsko zaostajanje bilo prikriveno, uzevši prividno drugu formu. Britanska politička komanda i linija doveli su i do jezičke imitacije koju su, zajedno s politikom, Amerikanci uvezli iz Ujedinjenog Kraljevstva. Čak i u momentu kada je Britanija počela da ekonomski opada, njena već dobro utemeljena pozicija u svetu odražavala se kroz snažnije tretiranje engleskog kao jezika kojeg treba učiti u globalnim okvirima.

Međutim, tokom čitavog ovog perioda, naročito od 1920-ih do 90-tih godina prošlog veka, menjao se i fokus američke ekspanzije koji se pomakao od Severne Amerike ka svetu, što je dovelo do uticaja na trgovinu, inženjerstvo, telekomunikacije, rudarstvo, medije, nauku i finansije, dok je američki dolar u međuvremenu zamenio funtu sterling u ulozi svetske rezervne valute. Potom je 90-tih usledila digitalna informatička revolucija, stvarajući nova bogatstva čije je stecište bilo u Silicijumskoj dolini, na razmeđi iz dvadesetog u 21. vek. Sve su to bile za svet pozitivne uloge engleskog jezika u globalnim okvirima (uloga koju je uspostavila Britanija), mada je trebalo očekivati da ovaj vrhunac dostigne nešto kasnije, u periodu porasta njene „meke moći“ (soft power) i sve veće popularnosti američke kulture.

Tu se radi upravo o tom zaostajanju rasta engleskog jezika – on  odražava dosadašnji uticaj Sjedinjenih Država koji sada doživljavamo. Pa ipak, sve ovo dešava se u 21. veku – kada ostale nacije u usponu, posebno u Aziji ali i u Južnoj Americi i Africi, daleko nadmašuju SAD (a da ne pominjemo Britaniju i Evropsku uniju) u stopama ekonomskog rasta. Ovo je neverovatan spoj i stanje stvari u dosadašnjoj svetskoj istoriji. I sada se pojavljuju dva pitanja. Da li je položaj engleskog realno preimućstvo za one zemlje u kojima je on maternji jezik? I kolika je verovatnoća da će engleski zadržati ovu poziciju na neograničen rok?

Imajući u vidu ovu početnu prednost engleskog kao maternjeg jezika, koju građani nekih zemalja imaju za svoju sretnu sudbinu datu rođenjem, očigledno da su neke neposredne prednosti nesporne. Ovaj jezik pruža direktan pristup glavnom medijumu svetske komunikacije: dobro je imati unutrašnji uvid u “informacije koje možemo iskoristiti”, kao i olakšan pristup koji dobro obrazovani anglofoni imaju prilikom konkurisanja za dobre i uticajne poslove/pozicije. Engleski je, takođe, omogućio anglofonim zemljama da „naplaćuju“ neku vrstu „zakupa“ za omogućavanje prijema ostalih (ne-anglofonih) u ovu jezičku elitu: anglofone nacije svake godine ubiraju ogromne zarade od kurseva i podučavanja engleskog kao stranog jezika (samo u Britaniji danas zarada je preko 2.24 milijardi evra godišnje, uz predviđanje da će do 2020. dostići 3.35 milijardi evra), uz dominaciju globalnim izdavačkim tržištem na engleskom jeziku (preko 1,5 milijardi evra izvoza u 2015. godini). Ovo je još jedan spin-off iz nedavne istorije britanske dominacije, kao što je nekad to bio i položaj Griničovog meridijana (koji je neka vrsta „nule“ u koordinatnom sistemu tj centra koordinata globalne orijentacije), svakodnevno obezbeđujući dobre prilike i pogodnosti za globalnu trgovinu između Azije i Amerike, ili pogodnosti za združena ulaganja, a time i razvoj globalnih finansija, sa londonskim „Sitijem“ kao njihovim centrom (barem je to bio slučaj sve donedavno).

Ali, posebno poznavanje jezika predstavlja prednost koja se prebrzo umanjila onda kada je engleski postao globalna svojina. „Globalni engleski“ otada ima samo istorijsku vezu sa Britanijom ili SAD, dok dobro poznavanje ovog jezika više nije isključiva ekskluziva onih kojima je engleski maternji. Čak i kratkoročne, iznenadne i nepredviđene prednosti išle su pod ruku sa svojim moralnim dilemama. Pretpostavka o „ekskluzivnom pravu“ može čak izazvati samozadovoljstvo kod kuće, u Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i nezadovoljstvo u inostranstvu – što je očigledno bio slučaj tokom aktuelnih pregovora o “razvodu” između Britanije i Evrope.

Teško je naglasiti ranjivost jezika kao što je engleski – koji se širio planetom, ne bivajući zabranjivan a ni „hotimičan“, već s namerom proučavan – i to daleko od svoje domovine, a čak ga je bio glas kako je to “jezik slobode”. Ipak, ovo samo po sebi nije ništa novo. Transnacionalni „lingva franka(lingua franca, izraz koji se koristi za bilo koji jezik čija upotreba u velikoj meri prelazi granice zemlje u kojoj se govori), koji su nekada uspostavljeni, uvek odišu osećajem trajnosti. Ipak, kada se okolnosti menjaju, i ovakvi širom planete uspostavljeni jezici padaju. Padaju onako kako padaju i imperije. A promena je, sada sasvim uočljivo, na pomolu.

Tako je, prirodno, za očekivati da nakon što se nove sile poput Kine, Indije ili Brazila uspostave ekonomski i politički (a verovatno i vojno), tako će se globalno osetiti i njihov jezički i kulturni uticaj među onima koji žele da se bave ovim zemljama (pre svega u biznisu, ali i u domenu kulture), a takođe i između samih novouspostavljenih sila. Ali kao i kod svih novih dominantnih jezika, postojaće jedna zadrška i zaostajanje. Upotreba drugih jezika neće biti toliko dobar odraz ekonomske moći novih sila, već će njihov globalni  jezički uticaj kaskati.

Ako se fokus stavi na Kinu, recimo, svet može imati manje entuzijazma za “skrivenu ruku” slobodnih tržišta Adama Smita. Ukoliko se pojave drugi centri, rezultat će možda biti jedna polivalentna mešavina koja će sadržavati lokalne islamske, budističke ili hinduističke tradicije. Razvijanje tehnologija prevođenja može učiniti da jezici u velikoj meri postanu smenjivi i zamenljivi, stavljajući kulturu nacija iz kojih potiču u zadnji plan. Bez obzira na to, neće biti nikakvog posebnog odstupanja od trenutne tradicije globalnog komuniciranja, koje se danas obavlja mahom na engleskom.

Ovakvo šta se, uostalom, već desilo u 17. veku kada je nova globalna sila, Francuska, preuzela vodeću ulogu, a francuski postao zajednički jezik civilizovane Evrope. Francuski – sa jakim prosvetiteljskim implikacijama – zamenio je latinski jezik koji je imao ulogu lingva franke tokom čitavih 15 vekova. Na jedan drukčiji način to se dogodilo i u 19. veku, kada su imperijalne „mirođije u svakoj čorbi“ – u svakom slučaju uljezi i neželjeni – Rusija i Britanija – ukinuli Farsi na svojim azijskim teritorijama uticaja. Pre toga, Farsi je bio predominantan 800 godina kao jezik muslimanske kulture, trgovine i politike.

Prema tome, kada je o engleskom jeziku reč, verovatno je da će njegov trenutni vrhunac biti i nadalje dobar kao i dosada, mada je njegova slava kao svetskog jezika trajala svega nekoliko vekova: gotovo iznenadni i kratak uspeh koji se ne ponavlja, i koji još uvek nije uporediv sa onim uspehom koji su imali njegovi prethodnici – latinski ili farsi.

Čak i u sadašnjoj formi, njegov pad će se verovatno poklopiti sa najnovijim usponom Kine, čija je (dokumentovana) istorija trajala tri hiljade godina (a verovatno i mnogo duže, računajući ono vreme koje nije dokumentovano).

Kineski je, takođe, sjajan.

The Guardian

 

Biti Britanac u Berlinu: kako što pre postati Nemac?


Debata o bregzitu se u Britaniji fokusira na prava EU migranata unutar Ujedinjenog Kraljevstva, a, među njima je i oko 300.000 Nemaca. Mnoge od njih zabrinjava šta je to što bi ih moglo zadesiti nakon referendumske odluke Britanaca da izađu iz Evropske unije. Pa ipak, kako se oseća 100.000 Britanaca koji žive i rade u Nemačkoj? Bi-Bi-Sijev dopisnik, Demijen Mekginis (Damien McGuinness) piše da je u Berlinu mnogo takvih koji nemačkim vlastima žurno podnose prijave za dobijanje nemačkog državljanstva.

“Kada ćete, dakle, postati nemački građanin?” Ovo je jedno od onih pitanja koja se, izgleda, ovih dana po pravilu nameću u razgovoru s Britancima koji žive i rade u Berlinu. Većina njih prijavila se za dobijanje nemačkog državljanstva,  ili već nestrpljivo odbrojava dane svog boravka u Nemačkoj: trebalo bi da, kao i za dobijanje gotovo svakog drugog državljanstva, provedu ovde dovoljno dugo vremena kako bi se stekla administrativna i zakonska podobnost za dobijanje državljanstva – i, najzad, apliciralo, piše Mekginis.

Ovo je postalo uobičajena praksa jer niko od ovdašnjih Britanaca nema ni najmanju predstavu šta bi im se moglo desiti jednom kada Britanija sasvim napusti EU (iskreno, niko nema jasnu predstavu o svim dimenzijama i konsekvencama potpunog izlaska Britanije iz Evropske unije). Oni koji sada borave i rade u Berlinu nisu “fensi”: oni nisu iseljenici koji Berlinom ležerno šetkaju, bronzanog tena i opaljenih suncem, kao u nekim izmaštanim i krajnje besmislenim medijskim varijantama koje u javnost rafalno ispaljuju britanski tabloidi: ne žive na sunčanoj strani ulice, niti u jednoj ruci drže čašu džin-tonika a u drugoj palicu za golf. Oni su tek mahom mladi honorarci, veoma zabrinuti da bi njihova zaposlenja u Nemačkoj mogla nestati preko noći ukoliko im, uskoro, Nemci zatraže radne vize – koje, možda, neće moći da dobiju. Ili su to, pak, penzioneri koji žive u iznajmljenim stanovima, preživljavajući sa fiksnim prihodima vezanim za sve “tanju” funtu, čija je vrednost iz dana u dan sve manja.

Esme je, u tom smislu, osoba koja je od svih berlinskih Brita bila najbolje organizovana. Ona je svoj prvi sastanak s nemačkim vlastima imala nedelju dana uoči britanskog referenduma. U međuvremenu, učila je kako bi položila test za dobijanje državljanstva, podnela je sve dokumente, a potom i uspešno prošla ispit. Pre nekoliko nedelja je na ceremoniji u svojoj lokalnoj opštinskoj većnici postala Nemica, u osmom berlinskom okrugu, Nojkelnu (Neukölln).

Ono što je i nju samu iznenadilo bilo je sa koliko emocija danas misli o tom događaju. Pedesetak ljudi i 22 različite nacionalnosti – svi su oni tada dobili nemačko državljanstvo: Sirijci, Amerikanci, Iračani, Turci, Italijani, Francuzi – čak i neki Britanci, poput nje.

Ono što je otpočelo kao praktična odluka o dobijanju radnih viza i pasoša, neočekivano je podstaklo dublja pitanja koja se tiču ličnog identiteta.

Tamošnjii predsednik okruga Nojkeln je pred svima održao govor dobrodošlice, napominjući značenje „Hajmata“ (Heimat), ili domovine (pojam bez adekvatnog ekvivalenta u srpskom ili engleskom jeziku). I, dok je citirao nemački ustav, pričajući kako su svi ljudi rođeni jednaki, bez obzira na pol, poreklo ili etničku pripadnost, Esme je osetila kako joj na oči naviru suze.

Violončelista i pijanista su tom prilikom u opštinskoj dvorani pred prisutnima odsvirali 22 različite nacionalne himne: bile su to himne svake pojedinačne zemlje iz koje potiču ovi novopečeni Nemci – do tada, Esme je već skoro briznula u plač. Na kraju se ovom duetu muzičara pridružila pevačica, koja je dala dirljivu interpretaciju evropske himne – Betovenove “Ode radosti” – a do tada, Esme je već bila u suzama.

Nije loše za jednu okorelu liberalku, koja je obično prilično skeptična u vezi mahanja nacionalnom zastavom.

“Ovo je, zapravo, i bila misao koja se vrzmala u svačijoj glavi, svih nas koji smo preduzeli putovanje u Nemačku da bismo ovde radili i živeli”, objašnjava Esme svoja osećanja nakon što je dobila državljanstvo. “Ratovi, u svim vremenima, zbog kojih su ljudi stalno bivali primorani da izbegnu na neko drugo područje. Tu su i napori koje su izbegli činili ne bi li, negde drugde, započeli jedan novi život – u mom slučaju,  to je Nemačka.” Neki od onih koji su učili za taj ispit potrudili su se da napamet nauče  deklaraciju odanosti nemačkom ustavu, a to su posebno naučili za ceremoniju dodele državljanstva. Esme kaže kako je svoje dotadašnje brige o nesigurnosti zaposlenja u Nemačkoj kao Britanka, nakon što je postala i Nemica, stavila u jednu izglednu perspektivu.

Za Esme, a pretpostavljam i za brojne Britance koji su sada postali (i) Nemci, ono što je otpočelo kao praktična odluka o dobijanju radnih viza i pasoša neočekivano je podstaklo dublja pitanja koja se tiču ličnog identiteta. Da li je i u stvarnosti moguće biti i Nemac a i Britanac istovremeno? I šta, uostalom, znači biti Nemac?

Sve donedavno, ukoliko biste svojim dragim zemljacima Britancima rekli da ste postali Nemica/Nemac, to bi kod njih gotovo neminovno proizvelo neki od već viđenih, zamarajućih i izlizanih gegova, uz dobro poznata prisećanja na naciste ili peškire na ležaljkama. I mada neki britanski još uvek eksploatišu ove klišee – a možete očekivati još nekoliko novih ukoliko pregovori o bregzitu postanu nešto gadniji – na današnju savremenu Nemačku češće se gleda kao na bastion svih onih vrednosti proisteklih iz tolerancije: Nemačku kao zemlju internacionalaca, okrenutu međunarodnoj i globalnoj sceni, demokratsku i otvorenu za imigrante.

Postoje, naravno, oni izvan i unutar Nemačke koji kritikuju odluku Angele Merkel da u Nemačku primi toliko stranaca. Međutim, za te nove Brit-Nemce, koji su i sami migranti, zemlja koja sa toliko gostoprimstva dočekuje strance ne može a da ne bude privlačna.

U stvari, biti “Nemac sa povlakom (npr. Brit-Nemac)” ovde predstavlja relativno nov koncept. Tradicionalni nemački identitet više je bio etnička ideja, vezana za krvna srodstva, loze i drvo porekla a ne za mesto rođenja. Nekada je situacija bila takva da se, recimo, osećalo kako Britanija i Amerika dosta bolje prihvataju imigrante koji su po pravilu imali slojevite identitete – omogućavajući im da, iako ste poreklom iz jedne zemlje, postanete građanin neke druge (Sjedinjenih Država, ili Britanije).

Ali, tokom poslednjih nekoliko decenija, Nemačka je prolazila kroz težak i uglavnom uspešan proces redefinisanja sopstvenog identiteta i onoga “šta to znači biti Nemac”. Angela Merkel se, u svojim javnim obraćanjima, na Nemačku osvrće kao na “zemlju useljenika” – izjavu doskora nezamislivu za kancelarku desnog centra.

Dvadeset odsto današnjih Nemaca potiče od useljenika.

Izgleda da su, u međuvremenu, savremena “breksitovana” Britanija i “trampovana” Amerika krenule u suprotnom smeru od onog kojim danas hita Nemačka. Ili to, u najmanju ruku, tako izgleda kada se ove dve zemlje posmatraju iz ovog i ovakvog Berlina.

Demijen Mekginis, Bi-Bi-Sijev dopisnik iz Nemačke na kraju svoje reportaže dodaje da, “što se mene tiče, moje je državljanstvo proizvod jedne birokratske zbrke i zamešateljstva. Ono je, bez ikakve sumnje, moja lična greška jer sam se tokom dosadašnjeg života previše selio, kretao i pomerao… odrastajući u svetu kojim vlada globalizacija, oduvek sam mislio da su pasoši, granice i predstave o državljanstvu izgubili svoj značaj.

Danas, međutim, dok zajedno s drugim Britancima u Berlinu popunjavam formulare i prijavu za dobijanje nemačkih dokumenata – ne bih li izbegao nezakonit boravak kao stranac nakon bregzita – shvatam da sam pogrešio.“

BBC Magazine (27 Feb 2017)