Globalna elita i opasnosti od populističkog nezadovoljstva

Najduži period stagnacije realnih prihoda od Drugog svetskog rata naovamo, stagnacije kojoj smo danas na udaru, predstavlja fundamentalnu političku činjenicu.

“Za svaki kompleksan problem postoji odgovor koji je jasan, jednostavan i – pogrešan.” Henry Louis Mencken je ova svoja razmišljanja mogao da uputi na račun današnje politike. Zapadni svet se nesumnjivo suočava sa složenim problemima, pre svega sa nezadovoljstvom mnogih svojih građana. Isto tako, kandidati za glavne u piramidi moći, kao što je Donald Tramp u Sjedinjenim Državama i Marin Le Pen u Francuskoj, nude jasna, jednostavna i – pogrešna rešenja – a to su, pre svega, nacionalizam, protekcionizam i izolacionizam.

Pravni i politički lekovi koje oni nude su lažni. Ali, bolesti su stvarne. Ukoliko vladajuće elite i dalje ne nude ubedljive i prave lekove, one veoma skoro mogu biti zbrisani, a uz njih i napor da se demokratska samouprava spoji sa otvorenim i kooperativnim svetskim poretkom.

Kakvo je objašnjenje za ovu reakciju? Veliki deo odgovora mora da je ekonomske prirode. Rast prosperiteta je već po sebi dobra stvar. Ali, takođe, on stvara i mogućnost pozitivnog zbira politika, u kojoj sve strane imaju koristi (čak i one koje ne bi trebalo da ih imaju). Ovo je duboko inherentno svakoj demokratiji, jer je onda, u takvom sistemu, moguće da, istovremeno, svako od nas napreduje. Rastući prosperitet čini da ljudi pozitivno gledaju na nagle ekonomske i društvene promene. Nedostatak prosperiteta, pak, u ljudima podstiče bes i nezadovoljstvo. I, zato, ne treba dozvoliti da oni kojima je rođenjem zapalo da žive u siromaštvu ostanu bez ikakvih šansi da napreduju. Kapitalizam to ne sme da dozvoli.

McKinsey Global Insitute je ova dešavanja osvetlio u svom izveštaju s upečatljivim naslovom “Siromašniji od svojih roditelja?” (Poorer than their Parents?), koji pokazuje koliko je zapravo mnogo onih domaćinstava koja pate od stagnacije ili od pada realnih prihoda. U proseku, između 65 i 70 odsto domaćinstava u 25 svetskih ekonomija sa visokim prihodima iskusilo je pad plata između 2005. i 2014. U periodu između 1993. i 2005. godine, međutim, samo je dva odsto domaćinstava pretrpelo stagnaciju ili opadanje realnih prihoda. Ovo se odnosi na tržišne prihode. Zbog fiskalne preraspodele, procenat onih koji pate od stagnacije realnih raspoloživih prihoda bio je između 20 i 25 odsto. (Videti grafikon)

McKinsey je ispitao zadovoljstvo građana Zapadne i severne hemisfere kroz anketu sprovedenu na 6.000 ispitanika iz Francuske, Britanije i Severne Amerike. Konsultanti Mekinsija otkrili su da je lično zadovoljstvo zavisilo od toga da li su ljudi njihovog staleža napredovali u odnosu na njih u prošlosti (u odnosu na svooje rođake, pretke i porodicu), nego kakav je njihov status u odnosu na njihove savremenike, koji su u ovom trenutku bogatiji od njih. Tako, ljudi više cene poboljšanje sopstvenog statusa u odnosu na svoje pretke, čak i pored toga što nisu u stanju da sustignu svoje savremenike. Takođe, stagnacija prihoda ljudima smeta više nego rast nejednakosti.

Glavno objašnjenje za ovakvu produženu stagnaciju realnih prihoda je finansijska kriza i, potom, slabašan i neubedljiv proces oporavka. Ova iskustva uništila su široko uvreženo poverenje građana Zapada u kompetencije i ispravnost ne samo poslovanja, takođe narušivši poverenje u kompetencije i ispravnost administrativnih i političkih elita. Tu su, međutim i druge, takođe štetne promene. Među njima su generacije starih (što je posebno ispoljeno u Italiji) i opadanju udela plata u nacionalnom dohotku (posebno važno za SAD, Britaniju i Holandiju).

Stagnacija realnih dohodaka danas traje duže nego što je trajala u bilo kom drugom periodu od kraja Drugog svetskog rata naovamo, i to je fundamentalna politička činjenica. Ovo, ipak, ne može biti jedini pokretač opšteg nezadovoljstva. Za mnoge koji imaju srednje prihode, kulturna previranja kao posledica dolazaka imigranata “sa strane” vide se kao pretnja po zapadna društva. Tako stoje stvari, dakle, i s imigracijom – globalizacijom koja na Zapad dovodi useljenike. Državljanstvo onih koji su rođeni i žive na Zapadu je najveća vrednost u vlasništvu većine ljudi u tim bogatim zemljama. Oni osećaju da je uvredljivo deliti to državljanstvo sa strancima. Upravo je britanska želja da napusti EU bilo upozorenje za ovakav trend, kojem se zdušno priklanjaju građani Zapada; Brexit je najbolji primer reakcije koje “starosedeoci” Zapada imaju prema novopridošlima.Šta, dakle, treba učiniti?

Ako bi Donald Tramp trebalo da postane predsednik SAD, možda će već biti kasno da se bilo šta preduzme. Pretpostavimo, ipak, da se to neće desiti, ili, ukoliko se to desi, da ishod neće biti tako loš kao što se mnogi pribojavaju. Šta se, onda, može da uraditi?

Prvo, shvatiti da naš prosperitet zavisi jedino od nas a ne od drugih. Od suštinskog je značaja izbalansirati tvrdnje suvereniteta sa zahtevima koje nameće globalna saradnja. Globalno upravljanje, suštinski, mora biti orijentisano ka onome što države pojedinačno nisu u stanju da ostvare za sebe. Tu je fokus na obezbeđivanje opšteg ljudskog dobra na globalnom nivou. Danas bi to značilo da su klimatske promene prioritetniji problem od daljeg otvaranja svetske trgovine ili tokova kapitala.

Drugo, reforma kapitalizma. Uloga finansija je prekomerna. Stabilnost finansijskog sistema je poboljšana. On je, međutim, ostao “rafalno izrešetan” pervertiranim podsticajima, ponašajući se na način koji je nerazuman i neprihvatljiv, često uprkos posledicama. Interesi velikih akcionara utisnuli su prekomernu težinu, odnoseći prevagu nad ostalim, “malim” deoničarima.

Treće, potreban je fokus na međunarodnu saradnju, koja će vladajućim strukturama pomoći u osvajanju značajnijih i većih ciljeva. Možda je najvažnije od svega (efikasnije) oporezivanje. Vlasnici bogatstva, koji zavise od bezbednosti i stabilnog sistema, stvorenih zahvaljujući legitimnim demokratijama, ne bi trebalo da izbegavaju oporezivanje.

05

Četvrto, ubrzati ekonomski rast i poboljšati poslovne mogućnosti i prilike na globalnom nivou. Deo odgovora leži u snažnijoj podršci agregatnoj potražnji, posebno u evrozoni. Ali, isto je tako bitno podsticati investicije i inovacije. Može biti, ili izgledati kao nemoguće transformisati ekonomske prilike i sistem. Ipak, veće minimalne plate i izdašniji poreski uslovi za “obične” radne ljude predstavljaju efikasno sredstvo za podizanje prihoda onih koji se nalaze pri dnu platne lestvice, a time ibi se stekli uslovi za ustanovljavanje jednog pravednijeg sistema.

Peto, boriti se protiv šarlatana i prevaranata. Izgleda kao da je nemoguće odoleti pritisku za kontrolom tokova nekvalifikovanih radnika u razvijenim ekonomijama. Ovo, međutim, neće transformisati platni sistem, platnu lestvicu niti će povećati dohotke. Isto tako, zaštita od uvoza (protekcionizam i izolacionizam) je mera koja je izuzetno skupa, a takođe nec bi imal značajnijeg uspeha pri podizanju udela proizvodnih radnika u strukturi zaposlenih. Istina, taj je udeo daleko veći u Nemačkoj nego u Americi ili Britaniji. Nemačka, međutim, ima ogroman trgovinski suficit i poseduje jake komparativne prednosti u proizvodnim granama. Ovde se, pritom, ne radi o generalizaciji skupa okolnosti, kako pokazuju podaci Instituta Mekinsi

I, povrh svega navedenog, treba prepoznati gde je to i šta je to pravi izazov. Produžena stagnacija, kulturni i civilizacijski potresi i neuspesi dosadašnjih politika su narušili ravnotežu između demokratskog legitimiteta i globalnog poretka. Trampova kandidatura se, u tom smislu, može smatrati posledicom ovih procesa. Oni koji odbijaju da private Trampovu šovinističku logiku, mora izaći s maštovitim i ambicioznim idejama koje imaju za cilj ponovno uspostavljanje te narušene ravnoteže. Ovo neće biti lak zadatak. Neuspeh, međutim, ne sme biti prihvaćen: Jer, i sama naša civilizacija već je dovedena u pitanje.

Martin Volf, Fajnenšel tajms

 

Ekonomija ponude, ekonomija potražnje ili inovacije?

Već je postalo nemoguće negirati tzv. “sekularnu stagnaciju(secular stagnation). Ovu sintagmu skovao je Leri Samers (Larry Summers). Najkraće rečeno, zemlje koje pate od sekularne stagnacije opterećene su s previše štednje i premalo ulaganja; kada se radi o najrazvijenijim ekonomijama na svetu, bogatstvo im se gomila, ali realne zarade jedva da rastu, dok je učešće radne snage u proizvodnom procesu na silaznoj putanji. Što je još gore, političari nemaju verodostojnu sliku o tome šta se uopšte može učiniti povodom ovog problema.

Iza ove stagnacije leži usporavanje rasta produktivnosti još od 1970. godine. Izvorište takve, sve usporenije produktivnosti – a to su autohtone inovacije – bilo je loše “krpljeno” još od kasnih 1960-ih (uglavnom u određenim industrijama), što je još više došlo do izražaja počev od 2005.

Ronald Regan i Margaret Tačer posmatrali su stagnaciju koja je zahvatala ekonomije i privrede od 1970. od strane agregatne ponude. Oni su želeli da smanjenjem poreza na dobit i zarade podstaknu investicije i privredni rast, ali sa spornim i diskutabilnim rezultatima.

Ali danas, sa znatno nižim poreskim stopama, rezovi te veličine doveli bi do velikog povećanja fiskalnih deficita. Jer, sa nivoima duga već više nego dovoljno visokim, kao i velikim deficitima koji su pred nama, takve mere “ekonomije ponude” bile bi nesmotrene.

Tako je sada najbolje i najpametnije prikazivati stvari iz perspektive ekonomije potražnje, koristeći se teorijom koju je 1936. koncipirao Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes). Kada “agregatna tražnja” – nivo realnih troškova na finalne domaće artikle koje su domaćinstva, preduzeća, vlade, kao i kupci u drugim zemljama spremni da naprave – zaostaje output na punu zaposlenost, a output je ograničen na tražnju. A inovacija neće biti.

09

Ali zamisao koju podržavaju zagovornici ekonomije potražnje je unekoliko čudna. Po njima, potražnja za privatnim investicijama je autonomna, upravljana silama koje je Kejnz nazivao “životinjskim duhovima”. Tražnja potrošača je takođe u suštini autonomna, jer je tzv indukovani deo (da visina potrošnje zavisi od visine ličnih primanja) “upregnut” na samostalno ulaganje kroz “sklonost za potrošnjom”. Prema tome, vladine mere su jedini način da se povećaju zaposlenost i rast onda kada autonomna potražnja zaostaje a poslovi se gube.

Ova koncepcija ne predstavlja ni rast niti oporavak. Kod zdravih ekonomija, jedna kontrakcijska šok-potražnja pokreće dve vrste odgovora tj. reakcija, kako bi se pokrenuo oporavak.

Adaptacije na pojavu novih mogućnosti bile bi jedan takav odgovor. Kada su preduzeća pogođena smanjenom tražnjom ugovornih poslova, (poslovni) prostor kojeg se odriču postaje dostupan za upotrebu od strane preduzetnika sa boljim načinima vođenja preduzeća – ili boljim poslovanjem. Neki od zaposlenih koji su otišli započeće sa svojim firmama (i zaposliti radnike). Sa svakom recesijom, mnogi mali biznisi nestaju; a, tokom vremena, novi mali biznisi – uglavnom još uspešniji – pojavljuju se na njihovom mestu.

Drugi odgovor odnosno reakcija su domaće inovacije – nove ideje proistekle iz najrazličitijih preduzetničkih glava. Kada preduzeća pogođena smanjenom potražnjom zaustave dalje zapošljavanje na neko vreme, neki zaposleni će iskoristiti svoju situaciju kako bi smislili nove proizvode i metode, osnivajući startapove kako bi ih razvili.

Sve veći broj ambicioznih inovatora naporno radi u kućnim garažama kako bi samostalno proizveli neka od svojih kapitalnih dobara. Što je još važnije, akumulacija novih startup firmi će postepeno generisati sve veću potražnju za investicijama – a to je indukovani tj. pobuđeni zahtev izazvan novom situacijom! – a takođe će generisati i rast.

Neki mogu posumnjati u ovaj koncept. Mogu li novi proizvodi i metode da prođu dobro na tržištu ukoliko postoji manjak potražnje? Kao što mi je jedan inovator rekao usred finansijske krize: njegov cilj je bio da preuzme tržište – a zaista mu je malo bilo važno to što su ciljna tržišta bila samo 90% svoje nekadašnje veličine.

Ilustracija: The Guardian

Ilustracija: The Guardian

Može li kapital biti podignut tamo gde se prihodi depresivno umanjuju? Male firme i startup preduzeća uvek moraju da se bore za kredit, a Velika Recesija koja je sledila finansijsku krizu iz 2008. godine još im je više otežala situaciju. Ipak, recesija nije sprečila gomile tih firmi da pronađu izvore finansiranja u Silikonskoj dolini, Londonu i Berlinu. Nije ni čudo što su se Nemačka, Sjedinjene Države i Velika Britanija više-manje oporavili od krize. U Sjedinjenim Državama, ukupan faktor rasta produktivnosti dostigao je svoje rekorde upravo tokom 1930-tih, kada je privreda bila u padu, a potom izrastajući jača iz Velike depresije.

Oporavak je žalosno podbacio u dve vrste ekonomije. Francuskoj i Italiji nedostaju mladi ljudi koji žele da budu novi preduzetnici ili inovatori, a oni malobrojni rušeni su i ometani ukopanim i uparloženim korporacijama i mnogim drugim interesima. Grčkoj ne nedostaju  potencijalni preduzetnici i inovatori, ali joj nedostaje sistem anđela investitora kao sistem za  venčer kapital (ulaganje s rizikom). Neki Grci su osnovali dobre i značajne startup firme, mada ne u Grčkoj.

Zagovornici ekonomije tražnje reći će da inovacije samo čine da oporavak bude još teži, jer inovacije omogućavaju da firma zadovolji postojeću potražnju sa manje zaposlenih. Oni se, prema tome, pozivaju na godišnje investicije u javnom sektoru – sve do nivoa potrebnog za punu zaposlenost. Takve infrastrukturne investicije bi, međutim, daleko prevazilazile sve ono što je ikada bilo preduzimano onda kada je ekonomija bili “ostavljana” da povrati visoku zaposlenost kroz sposobnost adaptacije i inovativnost. U stvari, takva investicija je daleko skuplja, jer predupređuje i sprečava adaptaciju i inovaciju, koje bi omogućile veću zaposlenost i brži rast.

Štaviše, sve dok zapadna inovacija i dalje ostaje usko ograničena, opredeljenost ekonomije tražnje jednom velikom, neprekidnom protoku ulaganja u infrastrukturu – i, shodno tome, opredeljenost i privrženost ekonomije ponude neprekidnom protoku privatnih investicija – mora dovesti do uvek umanjujućih profitnih povraćaja, dok, neminovno, ekonomija ne dostigne stanje gotovo potpune nepokretnosti.

Ponuda, ona kojom se nudi još više od one stare robe, nastale bez daljeg inovatorstva, nikad ne “stvara svoju sopstvenu potražnju” kako je mislio Kejnz. Ali, obezbeđivanje nove robe, proistekle na inovacijama, to može. Prepreke i smetnje prilagođavanju i inovaciji – a ne fiskalna štednja – jesu faktori koji izazivaju našu stagnaciju. A samo bi obnova dinamike – a ne još više fiskalne neodgovornosti – ponudilo makar neku nadu za trajni izlaz iz krize, recesije i stagnacije.

Project Syndicate