Američka „ekonomija poverenja“

Izgleda da su finansijska tržišta ubeđena kako će se nedavni talas poverenja u biznisu i među potrošačima u američkoj ekonomiji uskoro odraziti u formi proverljivih podataka (tzv. „hard data“) kao što su rast BDP-a, poslovna ulaganja, povećanje potrošnje i plata. Međutim, ekonomisti i političari nisu tako sigurni u ovo. Potvrda njihovih sumnji potkrepljenih „stanjem na terenu“ i te kako bi mogle biti važan faktor kako za američku tako i svetsku ekonomiju.

Izbor Donalda Trampa za predsednika SAD izazvao je pravu poplavu pozitivnih ekonomskih (i uveliko iracionalnih) sentimenata. Razlog tome je, između ostalog, Trampovo obećanje da će njegova administracija agresivno sprovoditi „Trifekta“ (Trifecta) politiku (1. deregulaciju tj. smanjenje uticaja države na privatne biznise, 2. smanjenje poreza uz poreske reforme, i 3. izgradnju infrastrukture). Republikanska većina u oba doma američkog Kongresa pojačavaju ovaj pozitivni sentiment, jer je konkretno signalizirala da se Tramp tokom svog mandata neće suočavati s onom vrstom parališućih zastoja koji su zadesili Baraka Obamu tokom većeg dela svog predsedavanja.

Uzburkanost i uskomešanost poslovnog i potrošačkog sentimenta odražava pretpostavku koja je duboko ukorenjena u američkoj psihi: da deregulacija i poreske olakšice oduvek oslobađaju energiju za transformaciju preduzetništva koje je u službi privrednog rasta (Za neke izvan Sjedinjenih Država, ovo je pretpostavka koja ponekad liči na čin slepog verovanja).

Naravno, ovo osećanje može se kretati dvosmerno. Baš kao što Trampov stav (naime, da biznis kao prioritet bude postavljen iznad svega ostalog, a sve ostalo instrumentalizovano zarad ubrzanja i povećanja efikasnosti američkog biznisa) može povećati poverenje, možda čak i previše, dok, tome nasuprot, percepcija da neki politički lider poseduje “anti-biznis” sentiment može izazvati pad poverenja u poslovnom i finansijskom svetu. Jer, upravo iz razloga što osećanja mogu i te kako uticati na stvarno ponašanje poslovnih aktera i potrošača, ovakvi pomaci mogu imati dalekosežne ekonomske posledice.

U svom revolucionarnom delu, „Opšta teorija zapošljavanja, kamata i novca“, Džon Mejnard Kejnz (John Mainard Keines) osvrnuo se i na “animalni duh” tj. “karakteristiku ljudske prirode da veliki deo naših pozitivnih aktivnosti zavisi od spontanog optimizma a ne matematičkih očekivanja, bez obzira da li su oni moralni, hedonistički ili ekonomski“. Džek Velč (Jack Welch), koji je 20 godina vodio General Electric je upravo takav takav slučaj: on je jednom prilikom izjavio da je gro njegovih ključnih poslovnih odluka potekao “direktno iz stomaka”, a ne na osnovu analitičkih modela ili detaljnih poslovnih predviđanja.

Ali, raspoloženje nije uvek precizno merilo aktuelnih ekonomskih kretanja i perspektiva. Kao što je ukazao nobelovac Robert Džejms Šiler (Robert J. Shiller), optimizam se može razviti i prerasti u neku vrstu “obilja iracionalnosti”, pri čemu investitori uzimaju procene imovine do tačke gde se gde se same procene razilaze od ekonomskih osnova. Oni mogu biti u stanju da, neko izvesno vreme, te procene održe u prenaduvanoj formi, mada će postojati samo onoliko koliko je ovakvo raspoloženje u stanju da pozitivno inspiriše kompanije i privredu.

Do sada se ova reakcija tržišta u formi „egzaltacije“ na Trampovu pobedu (svi američki berzanski indeksi su u finišu njegove kampanje u više navrata dostizali rekordne nivoe) nije odrazila u oblasti merljivih podataka. Štaviše, ekonomski prognozeri napravili su tek skromne uzlazne revizije projekcija rasta svojih proverljivih podataka.

Nije iznenađujuće da su investitori kapitala odgovorili na ovu „uzburkanost animalnih duhova“ pokušavajući da rade uoči trenda mogućeg laganog povećanja ekonomskih performansi. Oni se, na kraju krajeva, u svom poslovanju susreću sa predviđanjem kretanja u realnoj ekonomiji i privredi. U svakom slučaju, oni koji veruju da bi brzo mogli preokrenuti pozicije svog portfolija trebalo bi da preinače svoja očekivanja.

Ovo nije slučaj sa kompanijama koje investiraju u nove pogone i opremu i koje imaju manje šansi da promene svoje ponašanje dok saopštenja napokon započnu da se prevode u realnu politiku. Ali, što duže budu čekali, slabiji će biti stimulus za ekonomske aktivnosti i prihode, dok će više potrošača morati da se osloni na pad štednje kako bi svoje pozitivno raspoloženje preveli u realnu kupovinu roba i usluga.

Ovo treba staviti u kontekst aktuelne američke privrede koja sada iščekuje čvrsto utvrđene vremenske rokove kako bi Tramp svoja politička saopštenja pretočio u detaljno osmišljen plan koji će se sprovoditi. I dok je često prisutno izvesno kašnjenje kada su u pitanju politički pregovori i kompromisi, u ovom slučaju bi osećaj nesigurnosti i neizvesnosti mogao biti uvećan politikom postepenog donošenja odluka (takoreći odugovlačenja). Odlukom da se počne sa reformom zdravstva – samo po sebi komplikovano pitanje i uzrok velikih razdora u američkoj politici – Trampova administracija rizikuje da izgubi nešto od političke dobre volje koja bi mu mogla zatrebati biti za realizaciju one vrste fiskalnih reformi koje tržišta očekuju od njega.

Čak i ukoliko se u ekonomskim podacima i pojave neke anomalije i „prepreke na putu“, to ne bi trebalo da potraje ukoliko Trampova administracija ne uznapreduje sprovođenjem politike koja će povećavati dugoročnu produktivnost – kroz, recimo, reformu obrazovanja, programe edukacije u zanatima, obuku za specifične veštine kao i prekvalifikaciju radne snage. Trampova uprava bi takođe trebalo da se uzdrži od obavljanja protekcionističkih trgovinskih mera, koje bi poremetile već prekomerno zamršene relacije prekograničnih lanaca vrednosti kako za proizvođača tako i za potrošača (Lanac vrednosti je niz aktivnosti koje generišu tj. stvaraju neku vrednost. Lanac vrednosti je skup aktivnosti koje jedna firma sprovodi u određenoj industriji, obavljajući ih u cilju ostvarivanja kvalitetnog proizvoda ili usluga namenjenih tržištu).

Ako se  poverenje u američku ekonomiju ne bude prevelo u čvrste i proverljive podatke, nezadovoljena očekivanja o ekonomskom rastu i korporativnim zaradama mogli bi da dovedu do pada finansijsko-tržišnog raspoloženja, podstičući nestabilnost tržišta i pad cena imovine. Po takvom scenariju, privredni motor Sjedinjenih Država mogao bi da posustane, izazivajući time da trpi i celokupna globalna ekonomija – naročito ukoliko ti ekonomski izazovi budu naterali Trampa i njegovu administraciju da sprovode protekcionističke mere.

Sjedinjene Države stoje na relativno čvrstim temeljima postizanja većeg privrednog rasta. Zapravo, podsticanjem Kejnzove „ekonomije animalnih duhova“ Trampova bi administracija postavila temelje privatnom sektoru za obavljanje mnoštva teških zadataka. Ali, ima još toliko toga da se uradi. Ukoliko Trampova administracija ne bude u stanju da ostvari dobru saradnju sa Kongresom radi što skorijeg prevođenja tržišno-motivisanih namera u dobro odmerene i „kalibrirane“ akcije, kašnjenje i otezanje u domenu proverljivih i konkretnih pozitivnih parametara na tržištu i među potrošačima indukovalo bi rizik od gubljenja poverenja (a time i rast cena, što bi zakočilo ekonomiju). Ovakav ishod poznat je kao čeoni vetar tj. situacija koja bi otežala privredni rast. Ukoliko se izgubi poverenje među privrednim i finansijskim akterima – a usled oklevanja političara da prave jasne i konkretne korake, ova situacija će se u tom slučaju protezati daleko izvan domena finansijske nestabilnosti, prerastajući u društvenu, bezbednosnu i sistemsku nestabilnost.

 

Project Syndicate

 

Novi koncept osiguranja dohotka

Kako bi osiguranje zarada moglo da umanji ekonomsku nejednakost i otvori novo polje za privatne osiguravače? O ovom intrigantnom i epohalnom konceptu piše njegov kreator, profesor ekonomije na univezitetu Jejl, Robert J. Šiler.

Osiguranje zarada možda nije u našem fokusu, ali bi trebalo da bude. Ono pomaže ljudima koji su ostali bez posla i ne mogu da pronađu nov koji je jednako dobro plaćen. Ovakva pomoć može smanjiti ekonomsku nejednakost, pružajući podsticaje nezaposlenima da se brzo vrate na posao.

Štaviše, osiguranje zarada ima podršku obe velike partije u SAD, barem u sadašnjem ograničenom obliku. Koncept bi trebalo proširiti, kako na državnoj strani tako i u privatnom sektoru.

Kanada je eksperimentisala sa osiguranjem plata 1995., a šest godina kasnije Lori G Kletzer, sada na Kolbi Koledžu (Colby College), i Robert E. Litan, gostujući stariji saradnik Saveta za spoljne odnose, zalagali su se za njegovu primenu u Sjedinjenim Američkim Državama, u dokumentu prigodno nazvanom “Recept za ublažavanje nesigurnosti radnika.” Ideja je naišla na plodno tle: predsednik Džordž Buš i Kongres su je prigrlili 2002. godine, a prošlog juna je predsednik Obama proširio osiguranje zarada na period do 2021.

Postoji u tome, međutim, jedna kvaka. Buš-Obamin osiguranje ograničeno je samo na one koji su izgubili posao u korist stranih radnika. Ukoliko računar danas radi posao koji ste vi nekada radili – ovo osiguranje neće biti od pomoći.

Sadašnje osiguranje ima i druga ograničenja. Ono je ograničeno na američke radnike sa preko 50 godina starosti koji zarađuju do 50.000$ godišnje, u stalnom su radnom odnosu i morali su da prihvate drugačiji, manje plaćeni posao. Za ljude u takvim okolnostima, osiguranje daje iznos jednak polovini razlike u plati, tokom dve godine, i ograničeno je na ukupno 10.000 dolara.

Prema nekim merilima, granica od $50,000 je prilično velikodušna: To je skoro jednako dvostrukoj srednjoj godišnjoj zaradi američkih žena u 2014, koja je $28,000, na primer. Osiguranjem upravlja država. U Njujorku je, na primer, nalazi pravo mesto sve kojima je potrebna ova vrsta pomoći, lokalni njujorški Centar za razvoj karijere.

Predsednik Obama smatra da sadašnji program ne ide dovoljno daleko. U svom obraćanju naciji u januaru i u svom budžetu za fiskalnu 2017. godinu, on je predložio značajnu ekspanziju ovog osiguranja. Održavajući prag od $50.000 prihoda, on će odustati od starosne granice (dosad je samo za one stare preko 50god), baš kao i od povezivanja osiguranja sa gubitkom posla zbog inostrane konkurencije.

Ove promene su od ključnog značaja. Na kraju krajeva, većina radnih ljudi u Sjedinjenim Državama je mlađe od 50 godina, a gubitak većine poslova se ne može nedvosmisleno pripisati konkurenciji stranih radnika. Tehnologija neke poslove čini nepotrebnim, a faktori kao što su recesija i promene u potražnji za proizvodima i uslugama eliminišu mnoge poslove. Ovo proširenje osiguranja zarada, opisano u blog-postu Bele kuće, čiji su autori Jason Furman, predsednik Saveta ekonomskih savetnika, i Jeffrey Zients, direktor Nacionalnog ekonomskog saveta, bi pomoglo mnogim ljudima kojima je ono očajnički potrebno. Možemo očekivati otpor nekih krugova, pre svega zato što se time povećava uloga države.

Ali to ostaje osiguranje, a u kapitalističkoj živoj ekonomiji, ima smisla proširiti ga i sa teorijskog stanovišta. Osiguranje je vrsta upravljanja rizikom. Racionalni ljudi bi želeli da plate za ovu korist, da bi mogli da prihvataju obećavajuće ali rizične poslovne mogućnosti. To bi moglo podstaći inovacije u privredi.

Za potencijalno skup program, finansiranje je od ključne važnosti. Kao i kod socijalne sigurnosti, prošireni sistem osiguranja plata najbolje se može finansirati od poreza na plate. Da budemo fer, ljudi sa platama odmah ispod granice $50,000 – koji bi dobijali više novca od tog programa od onih sa niskim primanjima – treba da plate veće premije. Pravo osiguranje treba da ima odgovarajući cenovni raspon.

Postoji još jedan prigovor na osiguranje zarada. To može stvoriti moralni hazard – podsticaj da se prihvati posao sa nižom platom, a možda i manje zahtevan posao od onog koji je osoba izgubila. Većina nas će se složiti da ljudi koji žele da rade više i na neprijatnim poslovima zarade veći prihod ne bi trebalo obeshrabriti da to učine. Postoji zaštita protiv ovoga u postojećem planu, što ograničava korišćenje ovog osiguranja na dve godine. To smanjuje moralni hazard, ali na uštrb pružanja beneficija na duži period. Uvek postoje kompromisi.

Uloga vlade je važna u ovom slučaju, jer kod socijalnog osiguranja, vlade imaju značajnu prednost u stavljanju na mesto velikih ideja koje je teško prodavati. To je važilo i za savezno osiguranje za slučaj starosti i invaliditeta u sistemu socijalnog osiguranja počev od 1935., nakon čega je došlo od eksplozije dodatnog privatnog penzionog osiguranja, životnog osiguranja i osiguravajućih planova za slučaj invaliditeta. Vlada je ponovo potrebna da pokrene taj točak.

Na kraju bi, ipak, trebalo da postoje dva sistema osiguranja: 1. vladin, koji je ograničen na pomoć radnicima sa nižim prihodima i 2. privatni, onaj koji omogućava svima – uključujući i one sa višim prihodima – da se osiguraju od gubitka zarade.

U mojoj knjizi “Novi finansijski poredak,” predložio sam oblik osiguranja plata u privatnom sektoru osiguranja koji sam nazvao osiguranje za minimalno izdržavanje. To bi bio nastavak osiguranja u slučaju invalidnosti, koje je već na tržištu i prodaju ga privatne osiguravajuće kompanije. Trebalo bi samo dodati specifične probleme uočene na tržištu rada na listu obuhvaćenu invaliditetom. Na primer, to može uključiti pad prihoda za, recimo, medicinske sestre, ili pad broja zaposlenih u sektoru negovatelja, ili neku kombinaciju ova dva, sa isplatama ne samo za dve godine, već sve dok takvo stanje postoji. Takve polise osiguranja bi bile zasnovane na objektivnim tržišnim faktorima vezanim za zanimanje neke osobe, čime se smanjuje mogućnost da osiguranje podstakne ljude da se bave manje zahtevnim poslovima.

Odgovarajuće cenovno kalibriranje ovakvog osiguranja bi takođe omogućilo da se izbegne pristrasnost izbora – kupovina osiguranja od strane ljudi sa izuzetno nesigurnim poslovima u nesrazmerno velikom broju – problem koji osiguranje plata od strane vlade može da se izbegne tako što ga nudi svima.

Ako bi privatni sektor nudio ovakvo osiguranje za minimalno izdržavanje, ljudi sa rizičnijim karijerama bi morali da plaćaju veće premije osiguranja. Istovremeno, smanjenjem rizika zarada, osiguranje bi ohrabrilo ljude da budu avanturisti i neguju preduzetnički duh. Troškovi upravljanja rizikom i osiguranje bi tada postali osnovni elementi planiranja karijere. Poslodavci u rizičnim industrijama bi mogli da kupe ovo osiguranje za njihove zaposlene kao vrstu beneficije za radnike.

Ako su vam ovi pojmovi nepoznati, to je delimično zbog toga što privatno podstaknuto osiguranje za minimalno izdržavanje nije uobičajeno danas, ako ga uopšte i ima. Ali to se brzo može promeniti. Proširenje obuhvata osiguranja plata od strane vlade sada može da utre put privatnom sektoru. U vreme podizanja ekonomske nejednakosti i dislokacije poslova, osiguranje plata je veoma smisleno.

 

Robert J. Shiller, New York Times