Duga istorija američkih političkih zabluda (1/2)

Još uvek ludi, nakon svih ovih godina.

U proleće 2011, Donald Tramp je počeo da govori kako američki predsednik Barak Obama nije rođen u Sjedinjenim Državama. “Zašto ne pokaže svoju krštenicu?”, upitao je Tramp u emisiji „The View“ televizije ABC. “Voleo bih da vidim kako je izrađena”, rekao je TV stanici Fox News u emisiji “On the Record“. “Počinjem da pomišljam kako nije rođen ovde”, najavio je za televiziju NBC u „Today Show“. Uprkos mnogim dokazima koji potvrđuju sve ono što je suprotno njegovim tezama, Tramp je ponavljao svoje besmislice. Do dan-danas, situacija je simptomatična u vezi ovog pitanja: ankete pokazuju da oko 70 odsto registrovanih republikanaca sumnja u Obamino državljanstvo. Dobrodošli u ono što Kurt Andersen naziva „Zemljom fantazija” (Fantasyland).

U svojoj novoj knjizi, Andersen preduzima vrtoglavo književno putovanje obilato britkim i zajedljivim humorom, kroz pet vekova magijskog pogleda na svet; Andersenova knjiga Fantasland predstavlja pogled romanopisca na Ameriku koju j proizvela iluzornost i privid u glavama. “Pilićari“ (Hucksters) i “Naivčine“ (Suckers) samo tutnje stranicama knjige, bez predaha. Džon Vintrop (John Winthrop) u svojoj knjizi “Grad na brdu”, ukazuje ni na šta manje nego na opasnost da se u budućnosti uruši čitavo hrišćanstvo. Puritanski ministranti iz 17. veka i bitne figure  među prvim američkim kolonizatorima, Inkriz Mater (Increase Mather) i njegov sin, Koton (Cotton), izašli su na zao glas zbog svog lova na veštice u selu Salem. Andersenova priča dotiče P. T. Barnuma, Henrija Dejvida Toroa, Volta Diznija, Ronalda Regana i, konačno, samog Trampa, koji je ipak nenadmašan, sa prosečno više od pet neistina dnevno koje plasira u javnosti.

Kao što pokazuje Andersen, izmaštano, zabludama obojeno i fantastično, magijsko promišljanje sveta je oduvek igralo značajnu ulogu u američkoj kulturi. Ali, danas takvo razmišljanje izgleda nešto drugačije. U knjizi Fantasland pratimo paradu foliranata i njihovih manija, koje Andersen spretno katalizuje, oslikavajući nešto što je opasnije od iluzija: ogorčeno takmičenje za dominacijom nad „pravim tumačenjem“ američkog nacionalnog identiteta, identiteta kojeg političke institucije više nisu u stanju da kontrolišu i drže u okviru svojih ingerencija.

Amerikanci su se u prošlosti u nebrojeno navrata svojski trudili da izađu na kraj sa odlikama svog nacionalnog identiteta. Šta se promenilo do danas? Odgovor leži u načinu na koji su političke partije reorganizovale nacionalne debate o rasama, useljenicima i američkoj samodovoljnosti. Stranačke mašinerije su veoma dugo gušile „plemenska“ pitanja; one ih, danas, potpaljuju do nivoa požara.

Američki bogovi

„Zemlja fantazija“ počinje popisom magijskog razmišljanja u Amerikanaca. Dve trećine američkih građana danas veruje u anđele i demone; trećina ih smatra da su klimatske promene prevara, da su ljudi tumarali planetom još u vreme dinosaurusa, ili da farmaceutski karteli skrivaju lek za rak. Fantazije ne obitavaju tek tako, „negde“, netaknute u nekom ćošku nacionalne kulture, piše Andersen. Mnogi od njih koji veruju u ovakve zablude, uprkos svim naučnim dokazima, ubeđeni su i da je genetski modifikovana hrana nebezbedna, smeškajući se šeretski dok poriču Darvinovu teoriju evolucije. A većina kreacionista, zauzvrat, odbacuje uverenje Mormona, naime, da je Džozefa Smita (Joseph Smith) u snu pohodio neki Anđeo Moroni, razotkrivši mu tada sadržaj Mormonove knjige – na zlatnim pločama. Bilo je to otkrovenje u snu, okrtivanje zakopane knjige na zlatnim pločama na kojima je ispisana judeo-hrišćanska istorija neke drevne američke civilizacije.

Lajtmotiv Andersenovog zanimanja za „američke himere“ potiče od neimenovanog višeg savetnika u Beloj kući tokom mandata Džordža Buša mlađeg. Ovaj savetnik se, u intervjuu sa novinarom Ronom Saskindom 2002. godine podsmevao „balvanima“ (chumps) koji su živeli u “društvu zasnovanom na stvarnosti” – one koji se oslanjaju na ideju da se “rešenja pojavljuju iz vašeg razboritog istraživanja opipljive, percipirane realnosti.” Ali ne više, hvalio se savetnik. Mi, sada, “stvaramo sopstvenu stvarnost”.

Ovaj stav, kako pokazuje Andersen, nije bio ništa novo. Međutim, dve nedavne smene u američkom društvenom sazvežđu, tvrdi on, doveli su američko društvo u Zemlju zabluda koja je sada intenzivnija i više destabilizujuća. Prvo, kultura iz 1960-tih godina tipa “uradi svoju stvar, pronađi svoju stvarnost, sve je relativno” je doslovce oslobodila Amerikance, ohrabrene ovom maksimom da neguju svoje omiljene fantazije. Drugo, nova era informisanja i komunikacija učinila je da najraznovrsnija i najoprečnija mišljenja idu pod ruku s aktuelnim „zvaničnim“ vestima, mrveći u sitne komade razumevanje Amerikanaca o stvarnosti koja ih okružuje.

Danas se masovni mediji „prelivaju“ od količine zlonamernih fantazija i teorija zavere. Tokom izbora 2016. godine tvrdilo se da su zvaničnici Demokratske stranke bili uključeni u krug ljudi koji su seksualno zlostavljali decu i čiji je centar zbivanja bila jedna vašingtonska picerija, „The Comet Ping Pong Pizza“.  Ove tvrdnje prvo su se pojavile na internet stranicama belih suprematista i ubrzo su se proširile Mrežom poput virusa. Ovakav razgovor o javnom diskursu nije tek tako „otpočeo“; delom je doneta politička odluka da se ona lansira u javnost. Skoro četiri decenije, počevši od 1949. godine, Federalna komisija za komunikacije primenjivala je politiku poznatu kao “Doktrina pravičnosti“ (Fairness Doctrine), koja je od medija zahtevala da prezentiraju obe strane, lice i naličje kontroverznih pitanja – u vreme dok je još postojao režim plasiranja pristojnih, učtivo predstavljenih i proverenih vesti – period kojeg se mnogi Amerikanci sada sećaju s nostalgijom. Reganova administracija je zatim, 1987. godine, ukinula ovo pravilo, odbijajući nastojanja američkog Kongresa da ponovo uspostavi Doktrinu pravičnosti.

Ta promena krajem 80-tih se poklopila sa pojavom medijskih tehnologija koje su preobrazile način prijema informacija, samim tim preobražavajući i način percepcije. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih pojavili su se kablovski kanali koji su ubrzo zavladali televizijom, dok se ozbiljan sadržaj preselio u novootvorene radio-stanice na FM bandu; za to vreme je na AM bandu otpočela najezda provokativnih voditelja talk-show seansi koji su počeli da zauzimaju tek „oslobođeni“ prostor. Uzgred, AM bandovi, to jest stanice koje su se emitovale na kratkim i srednjim talasima po svojoj prirodi imaju daleko veći domet od FM frekvencija, a samim tim i potencijalno brojniji auditorijum. Političke i tehnološke promene su zajedno smešane počele da proizvode novu vrstu sadržaja: potpaljivački, stranački pristrasan i često zapreten u fantazije. Količina primisli, polu-informacija, tračeva i glasina narasla je neslućeno, izlivši se iz tamnih uglova novouspostavljenog medija, svetske računarske mreže, u već etablirane elektronske medije. Andersen istražuje razne vrste kolateralnih šteta: tu je pre svega jedna, od ozbiljnih naučnika veoma hitro diskreditovana, studija nastala na uzorku od samo 12 osoba, koju je 1998. objavio izvesni Endrju Vejkfild, a koja je podstakla opasnu histeriju protiv vakcina i vakcinacije, vraćajući nam na taj način dotad zamrle i iskorenjene bolesti kao što je veliki kašalj. Rast rasnih i rasističkih zabluda ubedio je milione da je anti-belačka ostrašćenost veći problem od anti-crnačke ostrašćenosti i da su američki muslimani zamišljali da američku sudsku praksu zamene islamskim pravom.

Novi medijski ekosistem je cvetao uglavnom na desnom političkom spektru. Iako su liberali pokušali da oponašaju konzervativne vesti, oni u tome nikada nisu imali mnogo uspeha. Kako Andersen primećuje, 45 miliona Amerikanaca koji slušaju desničarske radio stanice su stariji, uglavnom beli i konzervativniiji od američkog proseka u totalu. Oni su, pre svega – ljuti. Prema istraživanju-aketi koju su 2015. sproveli Wall Street Journal i NBC News, 98 odsto onih koji redovno slušaju i učestvuju u radijskim talk-show programima su ubeđeni da zemlja ide u pogrešnom pravcu.

Nacija useljenika

Istorija koja stoji iza tog besa pomaže da se objasni kako i zašto su Sjedinjene Američke Države ispale iz koloseka. Anderson je u pravu kada kaže da se to dogodilo tokom 1960-ih godina. Ali ispod priče o kulturi tipa “radi svoju stvar” leži dublja priča o tome kako je bela većina odgovorila na dvostruku opasnost: 1. opasnost od rasne jednakosti, i 2. od moći useljenika. Usred društveno-političkog preokreta šezdesetih godina, lideri obeju političkih polova konačno su se usredsredili na zahteve Afro-amerikanaca za rasnom pravdom – i odmah su se suočili sa reakcijama belačkog stanovništva. Republikanska stranka ušla je u pobunu protiv svojih elita. Beri Goldvoter, kandidat stranke na predsedničkim izborima 1964, bio je prvi vođa te revolucije. Propovedao je slobode slobodnog tržišta, ali je do kraja ostao tih jer su mu za vratom dahtali republikanski zadojeni segregacionisti. Istovremeno, demokrate su se suočavalele sa sopstvenim rasnim procenama i vrednovanjem dok su beli glasači, naročito oni sa juga, okrenuli leđa stranci upravo zbog rasne tolerantnosti. Demokratski kandidati gubili su bele glasove na svim predsedničkim izborima nakon 1964.

Goldvoterova koalicija između konzervativaca koji su za slabu državu i javne politike, i segregacionista, imala je dugo, dvostranačko poreklo. U doba pre američkog Građanskog rata, pristalice ropstva su se suprotstavljale federalnim projektima. Ako je nacionalna vlada bila dovoljno snažna da izgradi puteve ili bolnice za mentalno obolele, obrazlagali su konzervativci, možda bi bilo dovoljno moćno da se nosi sa problemom rasnog poretka (tj rasizma). Američki predsednik Džon Kvinsi Adams, a pre toga predstavnik iz Masačusetsa u Senatu je, kao veliki protivnik ropstva 1842. poručio svojim biračima da je ropstvo “paralisalo” moći nacionalne vlade, te da robovlasništvo stoji na putu “potencijalnom napredovanju u cilju opšte dobrobiti”.

Ovi sukobljeni stavovi o samoj federalnoj vlasti bili su dobro osvetljeni kada su se Sever i Jug podelili 1861. godine. Sa nestalim robovima, Kongres Unije je usvojio niz ranije blokiranih nacionalnih programa: grantove za zemljište na kojima će nicati koledži, pruge, uz Farmerski ukaz (Homestead Act) po kojem je 1.6 miliona farmera besplatno dobilo u vlasništvo 10% američke zemlje (pod Unijom); tu je i Zakon o bankovnim računima, potom progresivno oporezivanje dohotka (svako daje porez shodno svojim primanjima) kao i prva nacionalna valuta. Nasuprot tome, Ustav Konfederacije zabranio je svojoj centralnoj vladi bavljenje bilo kakvim “unutrašnjim poboljšanjima”. Aleksander Stivens, potpredsednik Konfederacije, objasnio je dvostruke temelje te mlade države: ropstvo za crnce i zabrana sprovođenja nacionalnih projekata „maskiranih“ u formu međudržavne trgovine. Čuvanje rasne hijerarhije bilo je obavezujuće za centralnu (konfederacijsku) vladu.

Taj obrazac je opstao dugo nakon završetka ropstva. Muškarci i žene koji se bore za očuvanje segregacije su sredinom dvadesetog veka naučili da sirovi rasizam izaziva nacionalna previranja i preokrete. Nasuprot tome, pozivanje na slobodu i medijski napadi na vladu su im obezbeđivali saveznike. Čini se da su lideri moćne libertarijanske niti utkane u mejnstrim američkog konzervativizma – od Goldvotera, preko Regana, sve do danas – uvek namigivali fanaticima i ljudima podložnim predrasudama. Mnogi konzervativci, naravno, osporavaju tu pretpostavku; uostalom, kako ističu, svaka koalicija ima svoje ludačke ekstreme, a liberali Velike vlade tokom Nju Dila su dugo bili upleteni u segregaciju koje je sprovodio američki “Tvrdi jug” (Solid South).

(Velika vlada je termin koji se koristi da opiše vladu ili javni sektor koji je preterano veliki i neustavno uključen u određena područja javne politike ili privatnog sektora. Prevladavanje državnih organa u korist federalnog zakonodavstva)

Međutim, sa Trampom, ono što je izgleda stupilo u središte scene bilo je glasno proklamovanje rasnog animoziteta među stranački ostrašćenim članovima i simpatizerima. Andersen otvoreno sumira strategiju Trampove kampanje: “Zajebimo uvijene priče” (Fuck the dog whistle). Vi “živite u paklu”, rekao je Tramp Afroamerikancima tokom prve predsedničke debate. “Šetate ulicom i pucate”. Nekoliko trenutaka, Tramp je odbio da osudi Kju Kluks Klan ili da odbaci belog suprematističkog lidera Dejvida Djuka, koji je svoje pristalice pozvao da glasaju za Trampa. Ono što je rasizam pustilo s lanca da iskrsne iz senke – nakon toliko vremena otkad je rasizam zabranjen u Americi – bilo je jedinstveno i dosad neviđeno mesto, tačka na kojoj su se rasna politika i imigracija ukrstili.

[1] Tramp je pobornik kreacionizma. Kreacionizam je pseudonaučna hipoteza po kojoj je celokupno čovečanstvo i sva živa bića, Zemlja, i kosmos kao sveobuhvatna celina, posledica božanskog stvaralaštva, ili jednostavno Boga, opisanog u Starozavetnoj Knjizi postanja.

Najveći udeo i aktivnost kreacionista je trenutno u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako se kreacionizam na zapadu obično vezuje za fundamentalističko hrišćanstvo, kreacionizam se javlja i u islamu. Za razliku od kreacionista koji drže da je Zemlja relativno skoro nastala, muslimanski kreacionisti ne insistiraju na tome da je svet stvoren za nekoliko dana pre nekoliko hiljada godina. Muslimanski kreacionisti odbacuju evoluciju i pominjanje da su ljudi evoluirali iz životinja.

Kreacionisti smatraju da se ne radi o sukobu nauke i religije, već o sukobu dve religije, onoj koja veruje u Boga i onoj koja u njega ne veruje.

Savet Evrope je rezolucijom 1580. iz 2007. godine označio kreacionizam kao opasnost u obrazovanju.

[2] Džozef Smit mlađi (engl. Joseph Smith, Jr.; Šeron, 23. decembar 1805 — Kartidž, 27. jun 1844) bio je američki verski vođa, osnivač pokreta Svetaca poslednjih dana, dominantnog ogranka mormonizma. U 24. godini, Smit je objavio Knjigu Mormona, a do svoje smrti četrnaest godina kasnije, privukao je desetine hiljada sledbenika, osnovao gradove i hramove i upostavio religiju i versku kulturu koje traju do današnjih dana.

Smit je rođen u Šeronu, Vermont. Godine 1817. preselio se sa porodicom u zapadni deo savezne države NJujork, tadašnje mesto intenzivnog verskog preporoda poznatog kao deo Drugog velikog obuđenja. Tu je, navodno, početkom 1820. video i čuo niz vizija. U prvoj od ove dve vizije, „javile“ su mu se dve ličnosti (implicira se da su to Bog Otac i Bog Sin), a u drugoj viziji anđeo Moroni je pokazao Smitu zakopanu knjigu na zlatnim pločama na kojima je ispisana judeo-hrišćanska istorija neke drevne američke civilizacije. Smit je 1830. objavio ono za šta je tvrdio da je engleski prevod ovih ploča, u knjizi pod nazivom Mormonova knjiga. Iste godine je organizovao Crkvu Hristovu, nazvavši je obnovom rane hrišćanske crkve. Pripadnici ove crkve su kasnije nazvani sveci poslednjih dana ili mormoni.

[3] “Mala vlada” je termin koji se uglavnom koristi u liberalizmu, naročito od strane političkih konzervativaca i libertarijanaca da opišu vladu sa minimalnim učešćem u određenim oblastima javne politike ili privatnog sektora, posebno pitanja koja se smatraju privatnim ili ličnim. To je važna tema u klasičnom liberalizmu, libertarijanstvu i konzervativizmu.

Pol Manafort: život kao filmski triler (1/2)

Prekomorske aktivnosti Pola Manaforta imale su svog značajnog pokrovitelja: jednog ruskog oligarha

Napori bivšeg šefa Trampove kampanje da „pogura“ američke interese u Ukrajini, Gruziji i Crnoj Gori često su povezani sa – Olegom Deripaskom.

Ko je Pol Manafort i zašto je u žiži svetske javnosti poslednjih dana i meseci?

Paul John Manafort Jr. (rođ. 1. aprila 1949.) je američki advokat, lobista, politički konsultant i jedan od vodećih ličnosti Trampove predizborne kampanje kojoj se pridružio marta 2016., postavši njen prvi čovek od juna do avgusta 2016. Ranije je bio savetnik američkih predsedničkih kampanja republikanaca Džeralda Forda, Ronalda Regana, Džordža V. Buša i Boba Dola. Manafort je u Vašingtonu 1980. godine, zajedno sa direktorom Čarlsom Blekom i Rodžerom Stounom osnovao kompaniju Black, Manafort & Stone. Nakon što im se 1984. pridružio Piter Keli, kompanija je preimenovana u Black, Manafort, Stone & Kelly (BMSK).

Pol Manafort

Pol Manafort

Manafort je često lobirao u ime kontroverznih inostranih lidera kao što je ukrajinski predsednik Viktor Janukovič, Ferdinand Markos, bivši diktator sa Filipina, Mobutu Sese Seko, diktator bivše Demokratske Republike Kongo, i angolski gerilski lider Žonas Savimbi. Lobiranje u službi interesa stranih vlada zahtevalo je od njega registraciju svojih aktivnosti kod Odeljenja za pravosuđe po Zakonu o registraciji stranih poslovnih agenata (FARA); Međutim, do 2. juna 2017. Manafort nije registrovao. Manafort se 27. juna, najposle, retroaktivno registrovao kao inostrani poslovni agent.

Manafort je pod istragom više federalnih agencija. Federalni istražni biro (FBI) aktivno sprovodi krivičnu istragu protiv njega od 2014. godine u vezi sa poslovnim odnosima u doba dok je lobirao za Ukrajinu. On je, takođe, osoba za koju je zainteresovana američka kontraobaveštajna istraga oko mogućeg dogovora između ruske vlade i Trampovih sararadnika, sa ciljem da se utiče na predsedničke izbore 2016. godine. Nekoliko odbora američkog Senata takođe razmatra njegove dosadašnje aktivnosti.

Političko-konsultantska firma Pola Manaforta bila je aktivna već više od jedne decenijie i često se u svojim poslovima povezivala sa ruskim političkim interesima ne samo u Ukrajini već i u Gruziji, Crnoj Gori i drugim zemljama koje je Kremlj smatrao da su u sferi njegovog uticaja.

Ispitivanje koje su sproveli novinari Volstrit džornala (WSJ) pokazuje da su ovi napori bili širi kako po obimu tako i po svojim ambicijama, trajući duže no što je prethodno bilo izveštavano: počev još 2004. godine, a potom nastavljajući bez prekida sve do 2015. godine.

Ove su aktivnosti često uključivale jednu glavnu ličnost – ruskog oligarha Olega Deripasku, biznismena politički povezanog poslovima ruske države na međunarodnom nivou, čiji se poduhvati ponekad uklapaju u spoljnopolitičke ciljeve ruskog predsednika Vladimira Putina. “Sebe ne razdvajam od države (iz koje potičem)”, rekao je on 2007. za Fajnenšel tajms. “Nemam nikakvih drugih interesa.”

Rad i dela Pola Manaforta, čoveka koji je bio šef Trampove predsedničke kampanje, i tragovi koje je ostavio širom istočne Evrope, kao i njegove veze sa Olegom Deripaskom, objašnjavaju zašto je toliko interesantan američkim istražiteljima, koji su došli do saznanja o navodnom ruskom mešanju u predsedničke izbore 2016. godine.  Po rečima onih koji imaju informacije o ovoj istrazi, Članovi istražne komisije američkog Kongresa razmatraju Manafortove poslovne i političke veze ne bi li što više doznali o istorijatu njegovih veza sa Deripaskom.

Prema zvaničnicima koji su upoznati sa ovim pitanjem – Oleg Deripaska, globalni trgovac ruskim aluminijumom i metalima i vlasnik investicionog holding giganta „Bazni element“ – ponudio je da pred obaveštajnim komisijama američkog Doma i Senata svedoči o navodnom ruskom mešanju u američke izbore, a u zamenu za imunitet. Zvaničnici Kongresa odbili su ovu Deripaskinu ponudu, ne želeći da se mešaju u istragu koju je po istom pitanju pokrenuo američki Federalni istražni biro.

Specijalni savetnik američkog Ministarstva pravde Robert Miler (Robert Mueller), u sklopu svoje istrage o tvrdnjama američkih obaveštajnih agencija da je došlo do mešanja Rusije u američki izborni proces, ispituje Manaforta o mogućim kršenjima zakona o lobiranju i pranju novca, navodi WSJ, citirajući osobu koja je upoznata sa ovom stvari.  Ovog jula su FBI agenti koji su radili s Milerom izvršili pretres Manafortove kuće u Virdžiniji.

Iako su Manafort i Deripaska na kraju izgubili novac, što je 2014. kulminiralo podnošenjem peticije (tj formalnog pismenog zahteva suda, a po nalogu suda) na Kajmanskim ostrvima, Manafort je u narednim godinama nastavio da radi u Ukrajini. On je početkom ove godine podneo poresku prijavu u kojoj stoji da je njegova firma zaradila više od 17 miliona dolara radeći za proruske stranke u Ukrajini u periodu od 2012. do 2014. godine. Manafortov neuspeh oko obelodanjivanja punog obima svog delovanja u Ukrajini doveo je avgusta 2016. do njegovog odlaska s mesta šefa Trampove predsedničke kampanje.

Evgenija Kljukač (Evgenya Klyukach), korporativna portparolka Olega Deripaske izjavila je da odbija da komentariše ovaj slučaj. Deripaska je, u pritužbi koju je ovog maja podneo protiv lista Associated Press pred američkim Okružnim sudom u Vašingtonu D.C., naveo da ga je ovaj list oklevetao u martovskom članku o njegovim navodnim finansijskim vezama koje ima s Manafortom. U pritužbi na članak AP-a stoji da “Gospodin Deripaska nikada nije imao bilo kakav aranžman, bilo ugovorno ili na neki drugi način, sa g. Manafortom u cilju osnaživanja interesa ruske vlade”, kao i da je “g. Deripaska još pre više godina prekinuo svoje odnose sa gospodinom Manafortom.” AP sada radi na svojoj odbrani od Deripaskine tužbe.

Manafort je odbio da bude intervjuisan za ovaj članak. Njegov portparol, Džejson Maloni, upućuje na prethodnu pismenu izjavu Manaforta u kojoj je rekao: “Radujem se susretima s onima koji sprovode ozbiljne istrage po ovim pitanjima, kako bi se diskutovalo o stvarnim činjenicama”.

Miler je poslao sudski poziv Maloniju da se pojavi na sudu, tražeći od njega podatke vezane za njegove aktivnosti sa Manafortom i zahtevajući da svedoči pred Velikom saveznom porotom. U svojoj izjavi, Maloni je rekao da “želi da dobije savet advokata pre nego što bilo šta bude komentarisao javno” u vezi s ovim pitanjem. On je odgovorio na pitanja ovog lista pre no što mu je uručen Milerov sudski poziv.

Deripaska (49) je svoje bogatstvo zaradio u potresu proizvedenom raspadom Sovjetskog Saveza, kada se pojavio kao glavni akcionar sovjetskog alu-kombinata „Rusal“, nekadašnjeg najvećeg svetskog proizvođača aluminijuma. Sjedinjene Države su u jednom trenutku onemogućile Deripaskin ulazak u Ameriku usled američke zabrinutosti o njegovim mogućim vezama sa organizovanim kriminalom koje je dotad navodno imao, a o čemu je Volstrit džornal pisao 2009. Sumnje i podozrenja na ovu temu Deripaska je javno osporio. Stejt department je odbio da komentariše trenutni status njegove vize.

Nakon što je 2000.  obezbedio predsedavanje Rusijom, Putin je javno predstavio svoj „svečani dogovor“ kojim ovekovečuje savez države sa oligarsima: izjasnio se da ne želi revizije aukcijskih privatizacija sprovedenih tokom 90-tih, koje su državnu imovinu pretvorile u lična bogatstva – pod uslovom da, naravno, ta „ličnost“ tj oligarh podržava nacionalne prioritete i državne interese.

Manafort je svoju karijeru izgradio višegodišnjom političkom ekspertizom koju je obezbeđivao firmama u vlasništvu velikih međunarodnih „snagatora“ poput Mobutua Sese Sekoa u Zairu, Ferdinanda Markosa na Filipinima ili angolskog pobunjenika Žonasa Savimbija. Veliki deo njegovog rada s licima i kompanijama koje su bile u ruskom državnom interesu išao je preko firme „Davis Manafort Partners“ (DMP), političke konsultantske kuće koju je Manafort vodio sa svojim poslovnim partnerom, Rikom Dejvisom (Rick Davis).

Deljenje američke „političke mudrosti“ i ekspertize inostranim firmama nije ilegalno. Naprotiv. Manafort, koji je radio sa Deripaskom, ponekad je izgledao kao da se angažuje na inostranom delovanju koje su neki ljudi – neki bivši američki ambasadori u regionu – videli kao potencijalno u suprotnosti sa navedenim američkim pozicijama u tom trenutku u toj zemlji. Njihove lične relacije datiraju od 2004. a trajale su još bar do 2007. godine, iako su Manafort i njegova firma nastavili da do 2015. pružaju svoje savetodavne usluge strankama bliskim Olegu Deripaski – to jest ruskom zvaničnom interesu.

Maloni je rekao da se “Rad g. Manaforta za g. Deripasku i njegovu kompaniju, Rusal, obavljao u cilju unapređenja trgovinskih interesa.”

Gruzijski projekt

U jednom ranijem poslovnom projektu, koji dotad nije bio poznat, Manafortova firma radila je sa Deripaskom sa ciljem povratka jednog prognanog, proruski orijentisanog gruzijskog političara u Gruziju, koja je 2004. godine izabrala prozapadno orijentisanog predsednika, nakon takozvane Ružičaste Revolucije iz 2003. godine (prvobitno “Revolucije ruža”, naziv koji je kasnije preinačen).

Natanijel Rotšild

Natanijel Rotšild

Kako je izjavio politički konsultant blizak Manafortovom DMP-u, početkom 2004. godine je jedan od Deripaskinih investicionih partnera, Natanijel Rotšild (Nathaniel Rothschild), potomak familije znamenitih britanskih magnata pozvao Dejvisa, Manafortovog partnera, da zajedno odu u moskovsku kancelariju oligarhove holding kompanije, Basic Element. Tamo su se sastali sa Igorom Giorgadzeom, bivšim ministrom gruzijske državne bezbednosti. Cilj sastanka: Pomozite nam u izradi plana kako da Giorgadze povrati svoj uticaj u Gruziji.

Ovaj konsultant tvrdi da je Deripaska angažovao Manafortov DMP da se pobrine za sprovođenje „Gruzijskog projekta“.

Gruzijske vlasti optužile su Giorgadzea da je 1995. organizovao pokušaj atentata na gruzijskog predsednika Eduarda Ševarnadzea. Od svog dobrovoljnog egzila tj bekstva iz Tbilisija u Moskvu, Giorgadze je osnovao političku partiju pod pokroviteljstvom Rusije.

Nakon Ružičaste revolucije, novi predsednik je Gruziju udaljio od Kremlja. Predsednik Džordž V. Buš podržao je njegov politički kurs ka zapadu.

Deripaska mu se suprotstavio proruskom strategijom, tvrdi ovaj politički konsultant. Natanijel Rotšild bi uložio novac u Gruziju – prvenstveno u vinograde i vinarstvo – da bi, potom, pozvao gruzijsku vladu da Giorgadzeu dopusti bezbedan povratak u zemlju.

“Giorgadze je bio osoba od poverenja, Rusiji lojalna i pouzdana figura koja ne bi odbegla na Zapad“, rekao je Kenet Jalovic, američki ambasador u Gruziji od 1998. do 2001. godine, sada direktor programa za rešavanje konflikata pri Univerzitetu Džordžtaun.

Od Rotšilda je bilo nemoguće dobiti komentar o svojoj navodnoj ulozi u „Gruzijskom projektu“. Dejvis nije odgovorio na zahteve medija za komentar, kao ni Giorgadzeov advokat, Gagi Moziašvili.

Konsultant-svedok izjavio je da su Natanijel Rotšild i Dejvis krajem 2004. u Tbilisiju ručali s novim predsednikom Gruzije, Mihailom Sakašvilijem, ali je ovaj potopio te planove i nade, odlučno odbacivši njihovu zamisao o “vinogradarstvu u Gruziji“.

Maloni je rekao da je DMP bio uključen u „Gruzijski projekt“, ali da Manafort u njemu nije igrao nikakvu ličnu ulogu niti se izjašnjavao o tome da li je Deripaska bio uključen u ovaj projekat. Sakašvili je odbio da ovo komentariše.

Ekonomija ponude, ekonomija potražnje ili inovacije?

Već je postalo nemoguće negirati tzv. “sekularnu stagnaciju(secular stagnation). Ovu sintagmu skovao je Leri Samers (Larry Summers). Najkraće rečeno, zemlje koje pate od sekularne stagnacije opterećene su s previše štednje i premalo ulaganja; kada se radi o najrazvijenijim ekonomijama na svetu, bogatstvo im se gomila, ali realne zarade jedva da rastu, dok je učešće radne snage u proizvodnom procesu na silaznoj putanji. Što je još gore, političari nemaju verodostojnu sliku o tome šta se uopšte može učiniti povodom ovog problema.

Iza ove stagnacije leži usporavanje rasta produktivnosti još od 1970. godine. Izvorište takve, sve usporenije produktivnosti – a to su autohtone inovacije – bilo je loše “krpljeno” još od kasnih 1960-ih (uglavnom u određenim industrijama), što je još više došlo do izražaja počev od 2005.

Ronald Regan i Margaret Tačer posmatrali su stagnaciju koja je zahvatala ekonomije i privrede od 1970. od strane agregatne ponude. Oni su želeli da smanjenjem poreza na dobit i zarade podstaknu investicije i privredni rast, ali sa spornim i diskutabilnim rezultatima.

Ali danas, sa znatno nižim poreskim stopama, rezovi te veličine doveli bi do velikog povećanja fiskalnih deficita. Jer, sa nivoima duga već više nego dovoljno visokim, kao i velikim deficitima koji su pred nama, takve mere “ekonomije ponude” bile bi nesmotrene.

Tako je sada najbolje i najpametnije prikazivati stvari iz perspektive ekonomije potražnje, koristeći se teorijom koju je 1936. koncipirao Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes). Kada “agregatna tražnja” – nivo realnih troškova na finalne domaće artikle koje su domaćinstva, preduzeća, vlade, kao i kupci u drugim zemljama spremni da naprave – zaostaje output na punu zaposlenost, a output je ograničen na tražnju. A inovacija neće biti.

09

Ali zamisao koju podržavaju zagovornici ekonomije potražnje je unekoliko čudna. Po njima, potražnja za privatnim investicijama je autonomna, upravljana silama koje je Kejnz nazivao “životinjskim duhovima”. Tražnja potrošača je takođe u suštini autonomna, jer je tzv indukovani deo (da visina potrošnje zavisi od visine ličnih primanja) “upregnut” na samostalno ulaganje kroz “sklonost za potrošnjom”. Prema tome, vladine mere su jedini način da se povećaju zaposlenost i rast onda kada autonomna potražnja zaostaje a poslovi se gube.

Ova koncepcija ne predstavlja ni rast niti oporavak. Kod zdravih ekonomija, jedna kontrakcijska šok-potražnja pokreće dve vrste odgovora tj. reakcija, kako bi se pokrenuo oporavak.

Adaptacije na pojavu novih mogućnosti bile bi jedan takav odgovor. Kada su preduzeća pogođena smanjenom tražnjom ugovornih poslova, (poslovni) prostor kojeg se odriču postaje dostupan za upotrebu od strane preduzetnika sa boljim načinima vođenja preduzeća – ili boljim poslovanjem. Neki od zaposlenih koji su otišli započeće sa svojim firmama (i zaposliti radnike). Sa svakom recesijom, mnogi mali biznisi nestaju; a, tokom vremena, novi mali biznisi – uglavnom još uspešniji – pojavljuju se na njihovom mestu.

Drugi odgovor odnosno reakcija su domaće inovacije – nove ideje proistekle iz najrazličitijih preduzetničkih glava. Kada preduzeća pogođena smanjenom potražnjom zaustave dalje zapošljavanje na neko vreme, neki zaposleni će iskoristiti svoju situaciju kako bi smislili nove proizvode i metode, osnivajući startapove kako bi ih razvili.

Sve veći broj ambicioznih inovatora naporno radi u kućnim garažama kako bi samostalno proizveli neka od svojih kapitalnih dobara. Što je još važnije, akumulacija novih startup firmi će postepeno generisati sve veću potražnju za investicijama – a to je indukovani tj. pobuđeni zahtev izazvan novom situacijom! – a takođe će generisati i rast.

Neki mogu posumnjati u ovaj koncept. Mogu li novi proizvodi i metode da prođu dobro na tržištu ukoliko postoji manjak potražnje? Kao što mi je jedan inovator rekao usred finansijske krize: njegov cilj je bio da preuzme tržište – a zaista mu je malo bilo važno to što su ciljna tržišta bila samo 90% svoje nekadašnje veličine.

Ilustracija: The Guardian

Ilustracija: The Guardian

Može li kapital biti podignut tamo gde se prihodi depresivno umanjuju? Male firme i startup preduzeća uvek moraju da se bore za kredit, a Velika Recesija koja je sledila finansijsku krizu iz 2008. godine još im je više otežala situaciju. Ipak, recesija nije sprečila gomile tih firmi da pronađu izvore finansiranja u Silikonskoj dolini, Londonu i Berlinu. Nije ni čudo što su se Nemačka, Sjedinjene Države i Velika Britanija više-manje oporavili od krize. U Sjedinjenim Državama, ukupan faktor rasta produktivnosti dostigao je svoje rekorde upravo tokom 1930-tih, kada je privreda bila u padu, a potom izrastajući jača iz Velike depresije.

Oporavak je žalosno podbacio u dve vrste ekonomije. Francuskoj i Italiji nedostaju mladi ljudi koji žele da budu novi preduzetnici ili inovatori, a oni malobrojni rušeni su i ometani ukopanim i uparloženim korporacijama i mnogim drugim interesima. Grčkoj ne nedostaju  potencijalni preduzetnici i inovatori, ali joj nedostaje sistem anđela investitora kao sistem za  venčer kapital (ulaganje s rizikom). Neki Grci su osnovali dobre i značajne startup firme, mada ne u Grčkoj.

Zagovornici ekonomije tražnje reći će da inovacije samo čine da oporavak bude još teži, jer inovacije omogućavaju da firma zadovolji postojeću potražnju sa manje zaposlenih. Oni se, prema tome, pozivaju na godišnje investicije u javnom sektoru – sve do nivoa potrebnog za punu zaposlenost. Takve infrastrukturne investicije bi, međutim, daleko prevazilazile sve ono što je ikada bilo preduzimano onda kada je ekonomija bili “ostavljana” da povrati visoku zaposlenost kroz sposobnost adaptacije i inovativnost. U stvari, takva investicija je daleko skuplja, jer predupređuje i sprečava adaptaciju i inovaciju, koje bi omogućile veću zaposlenost i brži rast.

Štaviše, sve dok zapadna inovacija i dalje ostaje usko ograničena, opredeljenost ekonomije tražnje jednom velikom, neprekidnom protoku ulaganja u infrastrukturu – i, shodno tome, opredeljenost i privrženost ekonomije ponude neprekidnom protoku privatnih investicija – mora dovesti do uvek umanjujućih profitnih povraćaja, dok, neminovno, ekonomija ne dostigne stanje gotovo potpune nepokretnosti.

Ponuda, ona kojom se nudi još više od one stare robe, nastale bez daljeg inovatorstva, nikad ne “stvara svoju sopstvenu potražnju” kako je mislio Kejnz. Ali, obezbeđivanje nove robe, proistekle na inovacijama, to može. Prepreke i smetnje prilagođavanju i inovaciji – a ne fiskalna štednja – jesu faktori koji izazivaju našu stagnaciju. A samo bi obnova dinamike – a ne još više fiskalne neodgovornosti – ponudilo makar neku nadu za trajni izlaz iz krize, recesije i stagnacije.

Project Syndicate

80 godina kasnije: Kejnzova opšta teorija

Godine 1935, Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keines) napisao je Džordžu Bernardu Šou (George Bernard Shaw): “Verujem da pišem knjigu o ekonomskoj teoriji koji će u velikoj meri revolucionisati – ne, pretpostavljam, odjednom, već tokom narednih deset godina – način na koji svet misli o svojim ekonomskim problemima.“ I zaista, Kejnzov magnum opus, Opšta teorija zaposlenosti, kamata i novca, objavljena u februaru 1936, transformisala je ekonomiju i ekonomsku politiku. Osamdeset godina kasnije, zapitajmo se: da li se Kejnzova teorija još drži, pita se profesor političke ekonomije na univerzitetu Vorvik, lord Robert Skidelski.

01

Dva elementa Kejnzovog nasleđa čine se čvrstim. Prvo, Kejnz je izumeo makroekonomiju – teoriju ukupnog outputa kao celine. On je nazvao svoju teoriju “opštom” da bi je učinio različitom u odnosu na prekejnzijanske teorije, koje su podrazumevale uniforman nivo proizvodnje i pune zaposlenosti.

Pokazujući kako ekonomija može ostati zaglavljena u ekvilibrijumu sa “podzaposlenošću” (dakle ispod optimalne ravnoteže), Kejnz je osporio centralnu ideju ortodoksne ekonomije njegovog doba: da je tržište za sve robe, uključujući i rad, istovremeno uravnoteženo svojim cenama. Njegov izazov je podrazumevao novu dimenziju ekonomske politike: vlade kao aktivne činioce koje će možda morati da se okrenu stvaranju deficita da bi održale punu zaposlenost.

06Agregatne jednačine koje podupiru Kejnzovu “opštu teoriju” i dalje nastanjuju ekonomske udžbenike i oblikuju makroekonomske politike. Čak i oni koji insistiraju na tome da tržišne ekonomije gravitiraju ka punoj zaposlenosti su primorani da svoje argumente izlažu u okviru koji je stvorio Kejnz. Centralni bankari prilagođavaju kamatne stope da bi obezbedili ravnotežu između ukupne ponude i tražnje, jer je zahvaljujući Kejnzu poznato je da ta ravnoteža ne može doći automatski.

Kenzov drugi ključni doprinos je razumevanje da vlade mogu i treba da spreče depresije. Rasprostranjenost ovog gledišta može se videti u razlici između jakog političkog odgovora na krah 2008-2009 i pasivnih reakcija na Veliku depresiju 1929-1932. Kao što je nobelovac Robert Lukas (Robert Lucas), protivnik Kejnza, priznao 2008. godine: “Mislim da je svako u Kejnzijanskoj lisičijoj rupi.”

Ipak uz to treba reći i ovo, Kejnzova teoriju ekvilibrijuma sa “nedovoljnom zaposlenošću” više ne prihvata većina ekonomista i političara. Globalna finansijska kriza iz 2008. godine to potvrđuje. Kolaps je osporio ekstremnije verzije samoregulacije ekonomije, ali nije povratio ugled Kejnzovom pristupu.

12Sasvim je sigurno da su upravo kejnezijanske mere zaustavile propadanje globalne ekonomije. Međutim, te mere su, takođe, opteretile vlade velikim deficitima, koji sue ubrzo počeli da budu razumevani kao prepreka oporavku –  što je suprotno od onoga čemu je Kejnz podučavao. Uz i dalje visoku nezaposlenost vlade su se vratile na prekejnzijansku ortodoksiju, smanjujući potrošnju da bi smanjile svoje deficite – i podrivajući ekonomski oporavak koji je bio u toku.

Postoje tri glavna razloga za ovu regresiju. Prvi je uverenje da tržište preko cena uravnotežava ponudu i potražnju za radom u kapitalističkoj ekonomiji, koje nikada do kraja nije odbačeno. Dakle, većina ekonomista je razumela upornu nezaposlenost kao vanrednu okolnost koja se javlja samo kad stvari krenu po zlu, a ne normalno stanje tržišne ekonomije. Odbijanje Kejnzovog pojma radikalne nesigurnosti leži u srcu ovog povratka na prekejnzijanska razmišljanja.

Drugo, posleratne Kejnzove politike “upravljanja potražnjom“, koje se cene zbog posleratnog buma koji su izazvale, naletele su na probleme sa inflacijom u 1960-im. Svesni pogoršanja ishoda kompromisa između inflacije i nezaposlenosti, kejnzijanski političari su pokušali da održe bum kroz prihodne politike – odnosno da kontrolišu troškove plata sklapanjem nacionalnih sporazuma sa sindikatima.

15Prihodna politika je pokušana u mnogim zemljama od 1960-ih do kraja 1970-ih. U najboljem slučaju, bio je to povremeni uspeh, ali su se takve politike uvek kasnije pokazale nedovoljnima. Milton Fridman (Milton Friedman) dao je jedan razlog koji je korespondirao sa rastućim nezadovoljstvom zbog kontrole plata i cena, i ponovno vratio točak razumevanja ekonomije na pretkenzijansko stanje. Inflacija je, rekao je Fridman, rezultat pokušaja kejnzijanskih vlada da potisnu nadole nezaposlenost, ispod njene “prirodne” stope. Ključ za povratak na stabilne cene je napuštanje obaveze pune zaposlenosti, obesnaživanje sindikata, i deregulacija finansijskog sistema.

I tako je stara ortodoksna teorija ponovo rođena. Cilj pune zaposlenosti je zamenjen ciljanom inflacijom, a nezaposlenosti je ostavljeno da pronađe svoju “prirodnu” stopu, šta god to bilo. Sa ovom potpuno pogrešnom navigacionom opremom političari su svoj brod punom parom udarili o ledeni breg iz 2008. godine.

Poslednji razlog za to što je kejnzijanizam prestao da uživa svoju slavu je ideološko prestrojavanje nadesno, koje je počelo sa britanskom premijerkom Margaret Tačer (Margaret Thatcher) i američkim predsednikom Ronaldom Reganom (Ronald Reagan). Taj pomak usledio je manje zbog toga što je odbačena kejnzijanska politika već pre zbog rasta netrpeljivosti prema uvećanom državnom aparatu koji je nastao posle Drugog svetskog rata. Kejnzijanska fiskalna politika je uhvaćena u unakrsnoj vatri, sa mnogima na desnoj strani spektra koji su je osuđivali kao manifestaciju “preterane” vladine intervencije u ekonomiji.

11Dva poslednja razmišljanja ukazuju na obnovljenu, mada skromniju, ulogu kejnzijanske ekonomije. Još veći šok za pre-2008 ortodoksiju od samog kolapsa bilo je otkrovenje o korumpiranoj moći finansijskog sistema u meri u kojoj su vlade koje su došle na vlast posle finansijskog udara dozvolile da njihove politike budu uslovljene onim što su im govorili bankari. Kontrola finansijskih tržišta u interesu pune zaposlenosti i socijalne pravde leži nedvosmisleno u kejnzijanskoj tradiciji.

Drugo, za nove generacije studenata, Kejnzov značaj leži manje u njegovim specifičnim lekovima za nezaposlenost a pre svega u njegovoj kritici profesije (ekonomista) zbog modeliranja na  bazi nerealnih pretpostavki. Studenti ekonomije koje žele da pobegnu iz okoštalog sveta agenata optimizacije u jedan svet u kojem postoje ljudska bića, u njihovim istorijskim, kulturnim i institucionalnim kontekstima će otkriti da im je Kejnzovo shvatanje ekonomije inheretno prijemčivo. Zato očekujem da Kejnzovo prisustvo i njegovo nasleđe i 20 godina od sada – na stogodišnjicu Opšte teorije – bude živo i plodno, kao i daleko posle toga.

Robert Skidelsky