Tag Archives: traga

Kako nameštati izbore (1/3)

Andre Sepulveda (Andrés Sepúlveda) je haker koji je gotovo čitavu deceniju uspešno nameštao izbore širom Latinske Amerike. Ovo je ekskluzivna pripovest koju je za portal Bloomberg ispričao po prvi put.

Bilo je nekoliko minuta pre ponoći kada je Enrike Penja Nijeto (Enrique Peña Nieto)  proglasio pobedu kao novoizabrani predsednik Meksika. Penja Nijeto je pre no što je postao predsednik bio advokat a i multimilioner, iz porodice koja je davala meksičke gradonačelnike i guvernere. Njegova supruga je bila zvezda telenovela. Široko se osmehujući dok su ga zasipali crvenim, zelenim i belim konfetama boje nacionalne zastave, slavio je svoj trijumf u Meksiko Sitiju, sedištu Institucionalne revolucionarne partije, ili PRI, koja je vladala više od 70 godina pre nego što je istisnuta 2000.godine. Povrativši ovu partiju na vlast te julske noći 2012, Penja Nijeto je obećao da će ukrotiti nasilje narko-dilera, da će se boriti protiv korupcije kao i da će otvoriti jednu novu, eru veće transparentnosti u meksičkoj politici.

Više od četiri hiljade kilometara udaljen od Meksiko sitija, u jednom stanu u prestižnom naselju Čiko Navara u Bogoti, Andre Sepulveda je sedeo ispred šest kompjuterskih monitora. Sepulveda je Kolumbijac, nabijen momak obrijane glave s bradicom i tetovažom. Na potiljku je tetovirao QR kod koji sadrži ključ za šifrovanje. Na njegovom vratu su istetovirane reči  “</head>” and “<body>”  (“</glava>” i “<telo>”), jedna povrh druge, uglavnom uobičajene ali u njegovom slučaju, ovi informatički izrazi su skrivene fraze za programiranje. Upravo je gledao direktan prenos pobede Nijetine stranke, čekajući zvanično proglašenje rezultata.

Kada je Penja Nijeto pobedio, Andre je započeo uništavanje dokaza. Izbušio je rupe u fleš memorijama, hard diskovima i mobilnim telefonima, pržeći njihove elektronske čipove u mikrotalasnoj pećnici, da bi ih potom smrskao čekićem u paramparčad. Iseckao je sva lična dokumenta i papire, pustivši ih kroz WC šolju. Izbrisao je servere locirane “negde” u Rusiji i Ukrajini, koje je anonimno iznajmio Bitcoin valutom. Demontirao je svaki delić potencijalnih dokaza a zatim uklonio svaki trag onoga što naziva “tajnom istorijom jedne od najprljavijih političkih kampanja u Latinskoj Americi koje se su dogodile u skorije vreme”.

Sepulveda (31) kaže da je tokom poslednjih osam godina proputovao Centralnom i Južnom Amerikom nameštajući velike političke kampanje. Sa budžetom od $600.000, Penja Nijeto je predstavljao njegov daleko najsloženiji posao. Vodio je tim hakera koji su provalili i pokrali strategije rivalskih političkih kampanja, manipulišući društvenim medijima stvaranjem lažnih “talasa” entuzijazma i prezira, instalirajući špijunski malware u kancelarijama oponenata, a sve kako bi pomogao Penji Nijetu, kandidatu desnog centra da “izboksuje” izbornu pobedu. Te julske noći, slavio je razbijajući flaše piva Colón Negra. I – kao i obično u izbornoj noći – bio je sam.

Sepulvedina karijera počela je 2005. godine, a njegovi prvi poslovi bili su mali – uglavnom naruživanje i blaćenje protivničkih sajtova u političkim kampanjama, uz razbijanje i blokadu donatorskih baza podataka svojih rivala. U roku od nekoliko godina uspeo je da okupi i sastavi nekoliko timova koji su špijunirali, krali ​​i kompromitovali protivnike u predsedničkim kampanjama širom Latinske Amerike. Nije bio jeftin, ali su zato njegove usluge i operacije bile opsežne. Za $12,000 mesečno, kupac njegovih usluga bi unajmio ekipu koja je mogla da provaljuje u pametne telefone, klonirajući web stranice i izvrgavajući političke protivnike ruglu, uz to šaljući beskonačne nizove e-mailova i medijskih tekstova. Sepulvedin “premijum paket” usluga, čija je cena $20.000 mesečno, uključuje kompletan asortiman digitalnog presretanja, napada, dešifrovanja, i odbrane. Poslovi bi bili pažljivo “oprani” kroz slojeve posrednika i konsultanata. Sepulveda kaže da mnogi od kandidata kojima je pomogao nisu znali ni njega niti njegovu ulogu u njihovim kampanjama; kaže da ih je sreo tek možda nekoliko.

Njegov tim je radio na predsedničkim izborima u Nikaragvi, Panami, Hondurasu, Salvadoru, Kolumbiji, Meksiku, Kostariki, Gvatemali i Venecueli. Za dobijanje poslova oko kampanja navedenih u ovoj priči, stupao bi u kontakt preko bivših i aktuelnih portparola; niko, izuzev pi-ara meksičke PRI i Nacionalne napredne stranke Gvatemale nije želeo da ovo komentariše.

01

Kao dete, Andre je bio svedok nasilja marksističkih gerilaca u Kolumbiji. Kao zreo čovek, odabrao je da sklopi savez sa desnim krilom u nastajanju širom Latinske Amerike. Verovao je da njegov hakerski rad nije bio ništa pogubniji od taktika koje je sprovodila suprotna, levičarska strana i ljudi poput Uga Čaveza i Danijela Ortege (Hugo Chávez, Daniel Ortega).

Mnogi Sepulvedini napori nisu urodili plodom, mada i dalje ima upisano dovoljno pobeda kako bi mogao da tvrdi da poseduje ogroman uticaj na političke tokove savremene Latinske Amerike u 21.veku. “Moj posao bio je da vodim prljavi digitalni rat i psihološke operacije, skrivenu propagandu i širenje glasina – moj posao je čitava jedna mračna strana politike za koju niko ne zna i da postoji, ali svako može da je vidi”, priča on na španskom, naslonjen na mali plastični sto udno zadnjeg dvorišta i pod teško utvrđenim kancelarijama kolumbijskog javnog tužioca. Sepulveda služi 10 godina zatvora zbog optužbi koje uključuju korišćenje zlonamernog softvera, udruživanje radi vršenja zločina, kršenje privatnosti ličnih podataka i sajber špijunažu – sve su ove aktivnosti povezane s njegovim hakerskim operacijama tokom kolumbijskih predsedničkih izbora 2014. Pristao je da po prvi put ispriča celu svoju priču, nadajući se da će ubediti javnost da se rehabilitovao, kao i da će dobiti podršku javnosti za smanjenje kazne.

Bilo je uobičajeno da, kako sam kaže, bude na platnom spisku Huana Hozea Rendona (Juan José Rendón), političkog konsultanta iz Majamija, koji je bio latinoamerička verzija američkog republikanskog konsultanta, Karla Rouva (Karl Rove). Rendon negira da je koristio Sepulvedine usloge za bilo šta što bi bilo nezakonito, kategorički osporavajući Sepulvedine izjave portalu Bloomberg Businessweek, mada priznaje da ga poznaje kao i da je koristio njegove usluge kao veb dizajnera. “Ako sam možda jednom ili dvaput razgovarao sa njim, bio je u grupi koja je raspravljala o tome, o vebu”, kaže on. “Ne činim apsolutno nikakve nelegalne stvari. Ovde, u ovom slučaju, postoji negativna kampanja. Ima onih koji me ne vole, i to je OK. Ali, ako je nešto legalno, ja ću to onda i da uradim. Nisam svetac, ali nisam ni kriminalac.” I mada se Sepulveda drži pravila da uništava sve podatke po završetku posla, ostavio je članovima svojih hakerskih timova neka poverljiva dokumenta, a nešto od toga je ostavio i “trećim licima” tj. osobama u koje ima poverenja – sve to je njegova tajna “polisa osiguranja”, kako bi se obezbedio u nepredviđenim okolnostima poput ucena, hapšenja i zatvora.”

Sepulveda se pobrinuo da Blumberg dobije uvid u ono za šta kaže da su e-mailovi koji pokazuju da je bilo razgovora između njega, Rendona i Rendonove konsultantske firme. Razgovaralo se oko hakovanja i nameštanja kao i o napretku u vezi sa kampanjom sajber–napada. Rendon izjavljuje da su ti e-mailovi lažni. Analiza nezavisne firme za informatičku bezbednost pokazala je da uzorak Sepulvedinih e-mailova koji su ispitivani predstavlja autentičan dokaz. Neki od opisa Sepulvedinih postupaka sasvim su u skladu sa njegovim izjavama o događajima tokom različitih izbornih kampanja, iako ostali detalji nisu mogli da se nezavisno potvrde. Jedna osoba koja je radila na kampanji u Meksiku, a koja je zahtevala da ostane anonimna iz straha za sopstvenu bezbednost, nepobitno je potvrdila Sepulvedine izjave o svojoj kao i Rendonovoj ulozi u tim izborima.

Sepulveda kaže da mu je bilo nuđeno nekoliko “političkih” radnih mesta u Španiji, što je on odbio jer je bio prezauzet. Na pitanje da li u američkoj predsedničkoj kampanji ima podmićivanja i prevara, njegov odgovor je nedvosmislen. “Stoprocentno sam siguran da jeste,” kaže on.

Sepulveda je ponikao u siromaštvu Bukaramange, osam sati vožnje severno od Bogote. Njegova majka je bila sekretarica, otac je bio aktivista koji je kolumbijskim farmerima pomagao da postičnu što bolje prinose lista koke, a njegova se porodica stalno selila zbog krijumčara droge koji su im pretili smrću. Njegovi roditelji su se razveli, a sa 15 godina, i nakon neuspeha u školi, otišao je da živi sa ocem u Bogoti, gde je po prvi put u životu počeo da koristi računar. Kasnije je upisao u lokalnu Tehnološku školu i, preko školskog prijatelja, naučio da programira.

Tokom 2005. godine, Sepulvedin stariji brat, publicista, radio je izbore 2005. u kongresnoj kampanji stranke povezane s tadašnjim kolumbijskim predsednikom Alvarom Uribeom. Uribe je bio heroj braće Sepulveda, američki saveznik koji je ojačao vojsku u borbi protiv Revolucionarne oružane snage Kolumbije (FARC). Tokom posete sedištu stranke, Sepulveda je izvadio laptop i počeo skeniranje bežične mreže u kancelariji, lako provalivši u računar Rendona, tadašnjeg stratega ove stranke, preuzeo je na svoj računar Uribeov radni plan i raspored kao i predstojeće govore u kampanji. Sepulveda kaže da je u prvom trenutku Rendon bio besan – da bi ga, odmah potom, zaposlio na licu mesta. Rendon kaže da se ovo “nikada nije dogodilo”.

Izbori se u Latinskoj Americi već decenijama nameštaju, pakuju i lažiraju a ne dobijaju na pošten način. Metode za postizanje izbornog trijumfa bile su prilično jednostavne: Lokalni fikseri bi potencijalnim glasačima, u zamenu za glas, obezbeđivali sve – od malih kućnih aparata, sve do keša. Ali, tokom 1990-tih, izborne reforme zahvatile su i južnoamerički region. Biračima su izdavane lične karte otporne na pokušaje lažiranja, a vanpartijske institucije i tela vodile su izborne procese u nekoliko južnoameričkih zemalja. Moderna kampanja, barem verzija koju bi Severni Amerikanci mogli prepoznati, stigla je i do Latinske Amerike.

Rendon je već započeo uspešnu karijeru (izgrađenu barem delimično, kako kažu njegovi kritičar, na više od jedne tužbe podignute protiv njega) – tako što je ovladao prljavim trikovima, u koje se ubraja i širenje glasina (u El Salvadoru je 2014. tadašnji predsednik Karlos Maurisio Funes optužio Rendona za organizovanje prljavih ratnih kampanja širom Latinske Amerike. Rendon ga je na Floridi tužio za klevetu, ali je sud odbacio ovaj slučaj uz obrazloženje da Funes ne može biti tužen jer zakon to nije dozvoljavao). Sin demokratskog aktiviste, studirao je psihologiju radeći u marketingu savetnika koji su vodili predsedničke kandidate u svojoj rodnoj Venecueli. Nakon što ga je tadašnji predsednik Čavez optužio za nameštanje glasanja 2004. godine, otišao je iz zemlje i nikada se više nije vratio.

Prvi Sepulvedin hakerski posao bio je, kako sam kaže, upad na vebsajt lokaciju jednog od Uribeovih rivala, krađa baze podataka i e-mail adresa kao i spamovanje izjava, zamenjenih dezinformacijama. Za ovaj jednomesečni posao Sepulvedi su isplatili $15.000 u gotovini – petostruko više od sume koju je dotad napravio radeći svoj raniji posao: dizajniranje sajtova.

Sepulveda je, blago rečeno, bio fasciniran Rendonom, koji je posedovao parking luksuznih automobila, nosio velike preskupe satove, trošeći hiljade dolara na ručno krojenu odeću. Kao i Sepulveda, i on je bio perfekcionista. Njegovo osoblje trebalo je da uvek stigne ranije na posao i da radi do kasno. “Bio sam veoma mlad,” kaže Sepulveda. “Uradio sam ono što sam voleo, bio sam sjajno plaćen i puno sam putovao. Bio je to savršen posao. “Ali, više od svega, “harmonija” među njima vladala je, pre svega, usled zajedničkog sentimenta kojeg su gajili prema desničarskoj politici. Sepulveda kaže da je u Rendonu video genija i svog mentora. Odani budista i praktičar borilačkih veština, barem prema informacijama na svom sajtu, Rendon je gajio imidž misterije i opasnosti, noseći u javnosti isključivo crnu odeću, a uz to, povremeno, i odeću samuraja. Na njegovom sajtu, sebe naziva “političkim konsultantom koji je najbolje plaćen, kojeg se najviše boje i najviše napadaju, koji je i najtraženiji i najefikasniji.” Sepulveda je, pri stvaranju te slike o Rendonu, takođe umešao i svoje prste.

Rendon je, po Sepulvedinim rečima, smatrao da bi hakeri mogli da se u potpunosti integrišu u moderne političke funkcije: stvaranje reklama kojima se napadaju oponenti, istraživanje, prisluškivanje i praćenje opozicije kao i pronalaženje načina za suzbijanje izlaznosti onih koji glasaju za rivale. Što se tiče Sepulvede, Rendon je uvideo da birači veruju da je ono što misle o političkim kandidatima spontani izraz stvarnih ljudi na društvenim medijima, a ne plod medijskih spin-doktora. On je znao da izjave mogu biti lažne a da medijski trendovi na društvenim mrežama mogu biti izmišljeni – i to sve za relativno male pare.Sepulveda je napisao program kojeg je nazvao Predator društvenih medija (Social Media Predator) koji upravlja i rukovodi virtuelnom vojskom lažnih naloga na Tviteru. Softver mu je omogućavao da brzo menja imena, fotografije na profilu i biografije, kako bi bio u stanju sa ispuni bilo koji zahtev i zadatak. Napokon je otkrio da je neshvatljivo lako uspevao da manipuliše tokom javnih debata – kao kada bi pomicao figure na šahovskoj tabli – ili, kako sam kaže,“Kada sam shvatio da onome što se objavljuje i kaže na Internetu ljudi veruju više nego samoj stvarnosti, tada sam otkrio da imam moć da mi ljudi poveruju gotovo sve. “

[Svi fotosi: Bloomberg, ¹ ² ³]

Evropa: kartice ubijaju keš

Kupovaćemo i bez dinara u novčaniku – Evropa sve više razmišlja o ukidanju gotovine.

Evropska unija sve više razmišlja o ukidanju gotovine, a Švedska će, po svemu sudeći, biti prva zemlja koja će to i učiniti. Nove tehnologije sve manje zahtevaju korišćenje keša, a većina plaćanja može da se obavi i putem mobilnog telefona. Evropljanima neće biti potrebni novčanici, a pitanje je da li će se taj trend proširiti i na Balkan i Srbiju. Ekonomisti se slažu da ima mnogo razloga i “za” i “protiv”. Ipak, smatraju da je Srbija još daleko od takvog poteza i da ćemo dugo nositi keš u buđelarima i čekati u redovima za razna plaćanja.

Ali već sada većina banaka nudi klijentima elektronsko plaćanje bez ikakvih troškova, a i dalje ima dosta građana, naročito starijih, koji nemaju ili ne umeju da koriste računar, tablet i druge uređaje. Oni i dalje čekaju pred šalterima pošta i banaka da plate račune ili da podignu platu ili penziju. Takođe, kod nas i dalje više vole da u džepu imaju keš nego “plastiku”, odnosno karticu.

– U Srbiji će teško doći do ukidanja gotovine u skorije vreme – smatra Ljubomir Madžar, ekonomista.

– To ima svoje prednosti, jer se u elektronskom sistemu mnogo teže obavljaju nezakonite transakcije. Sve što je elektronsko ide kroz sistem i može da bude praćeno, a gotovina je kao poručena za nedozvoljena finansiranja. Verujem da je to jedan od osnovnih motiva da se takva odluka donese. Kao drugo, to bi mogao da bude jeftiniji način, jer elektronsko plaćanje ne podrazumeva papir, a novčanice se habaju i nameću neke troškove.

Za građane, kako kaže Madžar, koji su vešti s kompjuterom, elektronsko plaćanje predstavlja prednost, jer sve mogu da obave za radnim stolom i da pritom uštede vreme. Ali ova lagodnost, s druge strane, može da se smatra i manom, jer veliki broj ljudi nije toliko stručan da bi mogao da se samostalno upusti u elektronski platni promet.

– I ukidanje gotovine nosi jednu vrstu troškova koji će morati da se podnesu da bi se svet uklopio u taj sistem, jer ne verujem da postoji ijedna zemlja u kojoj svi stanovnici toliko suvereno barataju kompjuterom – kaže Madžar. – Ja, na primer, nisam tako vešt u korišćenju kompjutera i u ovom godinama nisam mnogo spreman da učim, osim ukoliko, naravno, ne moram. Za sada, prema zakonu, svaka banka mora da primi gotovinu.

Građani bi, prema mišljenju ekonomista, ali i drugih struka, trebalo sami da odlučuju da li će trošiti, a ne predsednici centralnih banaka. Jer, prihvatanjem najavljene novčane politike Evropske centralne banke stvara se mogućnost totalnog nadzora nad građanima. Onaj ko plaća kreditnom karticom, ostavlja elektronski trag o tome koliko je novca, gde i na šta potrošio. Taj zapis je zapravo sistem metadata na osnovu kojeg država lako može da ustanovi šta kog građanina interesuje (na primer: kakva vrsta literature), da li je i od čega je bolestan, ima li u kući goste, s kim se sastaje ili druži… Građani su izloženi nadzoru banaka i države.

Dobre namere države uglavnom se ogledaju u mogućnostima da se suzbiju kriminal, rad na crno, prostitucija i trgovina drogom. Pre šest godina primećeno je da španske banke vraćaju velike količine gotovine u Nemačku. Nemci su očigledno gotovinom plaćali iznajmljene kuće za letovanje u Španiji. Kada ne bi bilo gotovine, finansijska policija bi lakše mogla da prati šta ljudi rade sa svojim novcem.

I Grčka planira da ograniči plaćanje gotovim novcem; sve iznose veće od 70 EUR građani će morati da plaćaju karticom. To se obrazlaže borbom protiv utaje poreza. U Danskoj, benzinske pumpe, restorani i manje radnje takođe uskoro više neće primati gotovinu; tamošnja centralna banka je već najavila da od kraja 2016. više neće štampati novčanice – zbog pada potražnje.

Juriš na banke

Državne i finansijske krize prethodnih godina ubrzale su strateški razvoj koncepta ukidanja gotovine – smatra Gerald Man, profesor, autor knjige “Zabrana gotovine – sve što treba da znate o predstojećem ukidanju gotovog novca”.

– U velikom broju zemalja još postoji latentna opasnost od “juriša na banke”, odnosno masovnog podizanja gotovine, što bi moglo da sruši finansijski sistem.

 

Novosti

Američki apelacioni sud: “Guglovo skeniranje knjiga je legalno”

01

Skenirati knjige je legalno – čak i ako ne posedujete autorska prava – odlučio je Američki apelacioni sud u drugom krugu suđenja Guglu koji je bio pod optužbom zbog navodnog kršenja autorskih i izdavačkih prava.

Udruženje autora je, naime, tužilo Google, napominjući da se služenjem rezultatima internet-pretrage skeniranih knjiga krše autorska prava izdavača, iako su rezultati pretrage ovog net-giganta samo ograničenog dometa: prikazuju jedino odlomke iz dela. Grupa autora je, u prilog svojoj tužbi, izjavila da Guglova pretraga knjiga “nije transformativne prirode”, tj ne može se tek tako preobražavati niti preinačavati u “ograničenu pretragu”; da delovi knjiga obezbeđuju besplatnu nelegalnu zamenu za integralna autorska dela; i da Google Books krši autorska “prava na izvode” kroz prihode koji može dobiti sa tržišta “licencirane pretrage” (jednostavnije, klijenti će želeti da se reklamiraju na Guglu kroz sadržaje izvoda iz knjiga”.

U svom mišljenju, tročlano sudsko veće odbacilo je sva potraživanja Udruženja autora – svojom presudom oni su proširili obim fer upotrebe autorskih dela u digitalnoj eri. Neposredni efekat ove presude prvo će se odraziti na Google Books, koji neće morati da zatvori svoju “radnju”, niti će imati obavezu da izdavače pita za dozvolu radi skeniranja i prenošenja odlomaka. Na dugi rok, ova presuda bi mogla biti ključna inspiracija i drugim zamašnim projektima digitalizacije.

Guglove digitalne kopije čine javnima “informacije o knjigama onih koji tuže” ističu sudije, mada pritom ne obezbeđuju i “suštinsku zamenu” za dotična autorska dela. Što se tržišta licencama tiče, Udruženje autora “pogrešno tumači način na koji ono funkcioniše”. Autorova prava ne uključuju i “ekskluzivno pravo na pribavljanje-snabdevanje informacijama… o njegovim delima”.

Ovo, sada već istorijsko sudsko mišljenje započinje kratkim opisom Guglovog projekta skeniranja knjiga koja je počela 2004. godine. Gugl je pre više od deceniju započeo saradnju s velikim bibliotekama kao što su one bilioteke Stenfordskog, Kolumbijskog ili univerziteta Kalifornije, a tu je i Njujorška javna biblioteka. Google je skenirao i za elektronsko čitanje priredio više od 20 miliona knjiga. Većina ih ne pripada čistoj književnosti već su “dokumentarističke” (non-fiction) i više se ne štampaju.

Ovim je javnosti omogućeno da traga za određenim pojmovima koji se u knjizi pojavljuju (ili ne pojavljuju). Time su omogućeni novi oblici pretrage, dok se desetine miliona knjiga u digitalnoj eri mogu istražiti, i o njima više doznati, preko podataka o učestalosti specifičnih reči i pojmova, njihovoj nomenklaturi, lingvističkoj upotrebi, kao i drugim temama. Za razliku od drugih oblika Guglove pretrage, Google ne prikazuje reklame onima koji pretražuju njihove knjige to jest e-biblioteku, niti primaju uplate ukoliko se internet-tragač koristio Guglovim linkom radi potencijalne kupovine primerka.

02

Četiri faktora

Sud je, zatim, krenuo u razmatranje četiri faktora fer korišćenja. Guglovo skeniranje i upotreba knjiga je zapravo “transformativna”, pri čemu su se sudije oslanjale na navođenje primera iz dosadašnje sudske prakse koje su u svojim predmetima imale uključene ostale “pretrage baza podataka sa integralnim tekstovima” kao “suštinski transformativnoj upotrebi”. Sud još ukazuje i na Guglov alat za pretragu takozvanih “engrama” (ngrams) – ovo je digitalni alat koji omogućava pretraživanje učestalosti korišćenja izabranih reči – nešto što se ne može sprovesti u manuelnom pretraživanju, čak omogućavajući pristup milionima knjiga u bibliotekama s kojima je Google sarađivao. Takozvani “Pregled isečka” (snippet view) koji Google nudi je takođe transformativan, “identifikujući knjige od interesa za pretraživača”, ali to je i dalje samo isečak – samim tim on nije u stanju da bude odgovarajuća zamena bilo kom integralnom pisanom delu.

Sudije su, kada su razmatrali drugi faktor, pridale malu težinu, a on se tiče “prirode autorskog dela”, kvalitet koji “retko kada igra neku značajniju ulogu” u odlučivanju o fer upotrebi autorskih prava i dela.

Treći faktor je uspon koji je Gugl trebalo da prevali kako bi nešto postigao: količina korišćenih radova zaštićenih autorskim pravima. Google je skenirao čitavu knjigu. Ali ovo nije ubio svoju argumentaciju. Članovi sudskog veća odbacili su bilo kakvo “kategoričko pravilo” da primerak čitave knjige ne može biti predmet poštenog korišćenja. “Dok Google pravi neovlašćenu, tj. neautorizovanu digitalnu kopiju cele knjige, on pritom tu kopiju ne otkriva, niti obznanjuje u javnosti”, stav je ovog sudskog veća. “Primerak je napravljen kako bi omogućio funkcije ključne za pretragu, da bi se na taj način otkrile ograničene, važne informacije o knjigama.”

Sudije su takođe pažljivo analizirale Guglovo korišćenje “Pregleda isečka”. Ovi “tekstualni komadići” su mali, obično samo osminu jedne stranice; ne više od tri isečka prikazuje se tokom svake pretrage koja polazi od određenog pojma ili izraza, a ne više od jednog po stranici; sam Gugl “zacrni” neke delove sa svake stranice, a jednu punu stranicu na svakih deset, u celosti ih isključujući iz funkcije “Pregleda isečka”. Napokon, funkcija “Pregled isečka” nije dostupna u slučajevima u kojima bi fragment u potpunosti zadovoljavao potrebe čitalaca, kao što su rečnici i kuvari.

Četvrti faktor je posledica koje ova Guglova aktivnost ima po tržište radova zaštićenih autorskim pravima; i ovde su, opet, sudije presudile u korist Gugla. Funkcija čitanja fragmenta “može izazvati određeni gubitak tokom prodaje”, kao što i sudije priznaju. Ukoliko su potrebe čitaoca-pretraživača zadovoljene malim fragmentom knjige, oni je, u tom slučaju, možda neće kupiti niti je dalje tražiti u biblioteci (što bi izazvalo dodatnu potencijalnu kupovinu knjige u fondu Guglove e-biblioteke). “Ali mogućnost, ili čak verovatnoća ili izvesnost određenog gubitka u prodaji, nisu dovoljni da bi od tog primerka načinili delotvornu konkurentnu zamenu, koja bi doprinela težini i relevantnosti četvrtog faktora, koji ide u u korist nosioca prava originala“, zaključuju sudije.

04

Bez prava na tržište za “licenciranu pretragu”

Drugi argument autora je da jedno tržište licenciranim delima i autorskim digitalnim radovima postoji, “ili bi postojalo”, da ga Google nije “nepravedno prigrabio za sebe”. Oni, delimično, konstituišu ovaj argument navođenjem početnih (odbijenih) nagodbi, u kojim bi Google bio u obavezi da autorima plaća za korišćenje njihovih digitalizovanih kopija.

Sud je, takođe, istakao da raniji sporazumi – koji su korisnicima omogućavali “da čitaju zamašne delove knjiga”, kako se navodi, “nemaju uticaja na Guglove današnje programe i aktivnosti”. Oni, takođe, ukazuju na njihovo “neplaćeno tržište u oblasti licenci” (naglasak u odluci), kao što je licenca data Amazonu za njihov “traži u knjzi” (“Search Inside the Book”) funkciju. I ovde, sudije ne prihvataju poređenje. Google širi informacije “o originalnim delima, što izlazi izvan oblasti zaštite autorskih prava.”

Konačno, udruženje autora iznelo je zanimljivu tezu da ih projekat Google Books izlaže opasnosti da njihove digitalizovane knjige mogu biti hakovane i ukradene i zatim deljene, što bi uništilo “vrednost njihovih autorskih prava”. Sudije su zaključile da Google bezbednosne mere, uključujući i držanje digitalnih skenera na računarima “koji ih dele od javnog pristupa Internetu,” dovoljno dobra zaštita.

Tužba je prvobitno podneta 2005. godine kao grupna tužba. Stranke su postigle sporazum, ali ga je sudija odbacio 2011 godine. Novi spor se ticao “fer upotrebe” (“fair use” doktrina propisuje korišćenje materijala i radova za svrhe komentara, kritike, izveštavanja, obrazovanja i studiranja i ne smatra se kršenjem autorskih prava pod izvesnim već specifikovanim uslovima) i Gugl je u tom procesu pobedio u okružnom sudu 2013. godine. sada je tu presudu potvrdio i Apelacioni sud. S obzirom na važnost slučaja Google Books naredni – i poslednji stepenik – mogao bi biti Vrhovni sud.

07

Ishod “fer upotrebe” (“fair use”) upotrebe trebalo bi da zadovolji kritičare prethodnog sporazuma koji su smatrali da je on otvorio vrata Guglovom monopolu nad digitalizovanim knjigama. Uklanjanjem obaveze pribavljanja licence, svaki učesnik koji skupi dovoljno sredstava i izgradi veze sa bibliotekama može napraviti alternativu Google Books.

Google u vreme pisanja ovog teksta nije odgovorio na zahtev za komentar ove odluke. Udruženje autora izdalo je zvanično saopštenje u kojem kaže da je ova odluka ostavila pisce “na suvom” i da će se oni žaliti Vrhovnom sudu.

“Udruženje autora je razočaran0 jer sud nije uspeo da preokrene manjkavo tumačenje Okružnog suda o doktrini fer upotrebe”, rekla je izvršna direktorka Udruženja autora, Meri Rasenberger (Mary Rasenberger). “Kao što je pokazalo naše nedavno istraživanje, većina autora sa punim radnim vremenom živi na ivici mogućnosti bavljenja pisanjem kao svojom profesijom, a gubitak prihoda od davanja dozvola za preštampavanje mogao bi biti onaj elemenat koji bi odneo prevagu… Veoma smo obeshrabreni time što sud nije bio u stanju da razume negativan uticaj koji će ova odluka, ukoliko bude potvrđena, imati na podsticanje zaštite autorskih prava i, u krajnjoj liniji, naše književne baštine.”

 

Joe Mullin, arstechnica.co.uk (16.10. 2015)