Obići čitavu planetu: Najteža mesta na svetu za posetu turista (2/2)


Albert Podell je proputovao sve zemlje sveta. “U nekim slučajevima, avantura bi počela i pre nego što bih stigao tamo”, kaže on u intervjuu za vebsajt izdanje američkog magazina The Atlantic. Nakon prvog, evo i drugog dela Podelove priče o najnepristupačnijim državama na planeti.

11

Rusija ne bi trebalo da je na ovom spisku, mada sam za svoje četvrto putovanje tamo tokom 2010. godine otkrio koliku odgovornost jedan Amerikanac poput mene treba da poseduje ukoliko želi da uđe u Putinovu zemlju: i, dok većina ostalih zemalja sveta može da zahtev za rusku vizu podnese jednostavnim popunjavanjem 21 pitanja odštampanog na jednoj stranici formata A4, američki građani moraju da koriste zamarajući “novi oblik zahteva za vizu na osnovu reciprociteta” – formular koji se sastoji od 41 pitanja koja često duboko zadiru u privatnost. U njih spadaju: Itinerer sa detaljima kretanja; ime osobe ili organizacije koja plaća putovanje; imena svih zemalja koje je podnosilac posetio u poslednjih 10 godina (u mom slučaju, bilo ih je 99); trenutni posao podnosioca kao i njegova dva prethodna radna mesta; sve obrazovne ustanove koje je podnosilac posetio; sve profesionalne, građanske i dobrotvorne organizacije čiji je podnosilac zahteva član ili sa kojima je sarađivao; imena svih rođaka podnosioca prijave u Rusiji; detalji obuke iz vatrenog oružja, eksploziva, nuklearnog oružja, i “bioloških i hemijskih supstanci” (što bi verovatno obuhvatilo sve od acidophilus bakterija u svakom jogurtu do sredstava za čišćenje Drāno); tu su obavezni i detalji o služenju vojnog roka podnosioca predstavke, uključujući njegov čin i zanimanje.

Da biste izbegli sankciju promptnog odbijanja od strane ruskih vlasti zbog toga što niste odgovorili na svako pitanje, i iako sam bio ubeđen da Kremlju ne treba davati ovakve podatke, poslušno sam ispunio obrazac koji sadrži podatak da sam, tokom svog služenja u američkim oružanim snagama ponosno i patriotski doprineo pisanju i uređivanju zvaničnog priručnika američke vojske za odabir lokacije i izgradnju toaleta (Na svoju žalost, i pored moje dobre namere, formular mi nije ostavio prostora da dodam kako sam kasnije bio unapređen u narednika, dobivši dozvolu za opsluživanje oružja koje je vrhunska vojna tajna: postao sam šef posade atomskog topa.)

12

Među zemlje u koje mi je bilo najteže da uđem spada i Somalija. Uništavana decenijama rata i terorizma, svakako da su joj veoma dobrodošli dolari turista, premda njena vlada ni u kom slučaju ne želi da vidi kako posetioci ginu ili bivaju kidnapovani. Nekoliko hotela i pansiona je, međutim, otvoreno za turistički biznis, iako su pre svega u funkciji zadovoljenja potreba diplomata i nevladinih organizacija, pa se, samim tim, već po tradiciji takva mesta pobrinu i za obezbeđivanje viza. Oni vam takođe mogu obezbediti najmanje četiri – a poželjno je imati čak šest – naoružanih stražara koji će oko vas formirati kompletnu odbranu po perimetru, sa svojim šefom pored vas, obično osmatrajući krovove sa dvogledom za snajperiste. Ova naoružana ekipa, zajedno sa dva SUV vozila otporna na metke je u stalnom kontaktu preko voki-tokija, a 2012. su me koštali 750 dolara na dan – od tada do danas, cena je porasla na $1.350 dnevno, uz veoma malo prostora za pregovaranje. Bezbednosni tim je praktično nužna mera ukoliko uopšte želite da dobijete vizu, pošto vas somalijska vlada neće pustiti osim ukoliko nije “stoprocentno” ubeđena da ćete biti zaštićeni. Mogu samo da nagađam da li je nedavni oštar rast cena rezultat značajnog povećanja broja posetilaca ili je zaista u pitanju povećanje opasnosti po njih.

Iako su me stražari požurivali da ih što pre angažujem zbog, kako rekoše, „prisutne opasnosti od otmičara“, ipak su me poveli u jednosatnu šetnju mogadiškim Lidom, jednom od najlepših obala i s najfinijim sitnim peskom (videti sliku na vrhu prvog dela ove priče). Talasi ga zapljuskuju, ispravši zrnca do najbelje bele boje koju sam ikada video. Linija peska leži na obali uporedo sa nizom nekada luksuznih vila, od kojih danas nijedna od njih nema neoštećene zidove ili cele prozore. Kraće rečeno, svaka je vila oštećena a stakla su im porazbijana.

13

Sudan je tvrd orah. Od 2004. do 2007. godine, kad god bih službenike sudanske ambasade u Vašingtonu pitao kakav je status mog zahteva za vizu, dobijao bih uvek isti, sažet odgovor: “Još uvek se razmatra u Kartumu“.

Vlada u Kartumu je tajanstvena i paranoična. Ova je sponzorisala pogrome nad ne-arapaskim stanovništvom i nacionalnim grupama, ubivši od 2003. do danas na stotine hiljada ljudi u Darfuru. Neke od sudanskih lidera, uključujući i predsednika, goni Međunarodni krivični sud. Izgleda da je dovoljno jasno zašto ne bi bili nimalo voljni da posvuda po svojoj teritoriji imaju turiste s kamerama, i zato su ozbiljno ograničili broj posetilaca, gde mogu da idu, i kakve fotografije mogu da prave.

Na kraju sam odustao od zvanične procedure, pronašavši način da uđem (sa kamerom!) zahvaljujući prijatelju koji je zaposlen u Ujedinjenim nacijama; on me je povezao sa službenikom Arapske lige, koji je omogućio da stupim u kontakt sa jednim sumnjivim likom, a ovaj je 2008. “olakšao” moj ulazak u Sudan. „Lakši način“ može se isposlovati ukoliko u Sudanu napunite srebrom sve dlanove koji se pruže pred vas.

18

Jemen je već duže vreme „prevruć“ da biste ga pipali tj dolazili u kontakt s njegovom teritorijom. Nakon što je prošla izolacija, jer je ova zemlja poslednjih godina obustavila izdavanje viza – mera koja je stupila na snagu usled nemira prouzrokovanih Arapskim prolećem – i pošto je novembra 2011. diktatorski nastrojeni predsednik Ali Abdullah Saleh podneo ostavku – konačno sam u januaru 2014. godine bio u stanju da izvadim vizu i uđem legalno, tokom veoma retkog i veoma kratkog perioda relativnog mira kojim se ova zemlja ne može podičiti. Ali, obaranjem vlade od strane pobunjenika iz plemena Houthi krajem ovog januara, taj period mira je za sada, nažalost, ponovo zatomljen.

Angola je bila od onih zemalja koje mi je bilo najteže da posetim. Njegova oštra vizna politika koja obezbeđuje izvanredno mali broj viza na godišnjem nivou možda odražava široko rasprostranjeno uverenje u ovdašnjem stanovništvu da je jedini interes kojeg strani turisti imaju u Angoli – njihova želja da kradu dijamante iz tla ove zemlje. Osim toga, vlada Angole već godinana gotovo da i ne izdaje turističke vize Amerikancima zbog američke podrške pobunjenicima u 27 godina dugom građanskom ratu, koji je počeo davne 1975. godine – ratu u kojem je ubijeno više od pola miliona ljudi. Nikome koga poznajem nije odobrena viza između 2004. i 2008., a tokom tih godina sam i sam pokušavao da dobijem jednu.

19

Konačno mi je decembra 2012. godine bilo omogućeno da uđem u ovu zemlju kroz novouspostavljenu vezu sa visoko rangiranim Angolcem koji je pripadao strukturama izvršne vlasti i koji je u stanju da povuče neke veze u Ministarstvu spoljnih poslova.

U Luandi nije bilo mnogo toga za videti izuzev ogromnih, neopisivih gužvi i visokih žutih dizalica, jer su svi u tom trenutku bili zaneti izgradnjom nove naftne platforme i novim pogonom za preradu ovog „crnog zlata“. Predeo koji sam prelazio imao je nešto malo od prirodne lepote, a većina divljih životinja poubijana je tokom građanskog rata; suveniri su pet puta skuplji nego slični predmeti u drugim zemljama; Portugalska hrana nije se svidela piscu ovih redova, bila mu je blaga i nekako dosadna (a i pitanje je koliko je to zapravo bila zaista izvorna portugalska hrana); a kada je ovaj Amerikanac zatražio torbu da bi ostatke hrane odneo u hotel, obična plastična ambalaža koštala ga je dodatnih pet dolara.

Angola je poslednja zemlja na svetu koju dotad nisam uopšte posetio (Legalna poseta svake od nabrojanih „problematičnih“ zemalja oduzela bi mi još dve godine života, kaže pisac i globtroter Albert Podel. Ipak, na kraju svoje priče, Podel je bio primoran da u Jemen uđe kradomice, baš kao i u Ekvatorijalnu Gvineju pre nego što se u ove dve zemlje vratio 2014. godine – ovog puta sa potrebnim papirima koji su mu i zvanična potvrda da ih je posetio). „Ove nepristupačne zemlje daleko od toga da su moji favoriti, ali kao i svaka zemlja s ove liste – od Naurua, uništenog eksploatacijom fosfata i krečnjaka, pa do Somalije, sa svojim mitraljeskim gnezdima od kojih odzvanja čitav Mogadiš – sve su to bili neophodni koraci u ostvarenju mog sna: proputovati čitav svet.“

Svetska banka: Grantovi za preduzetnike – najbolji program za nova zapošljavanja


Svetska banka: Davanje novca preduzetnicima može biti najbolji program za otvaranje novih poslova.

01Programeri u start-up inkubatoru, Lagos, Nigerija (Foto: Reuters/Akintunde Akinleye)

Svetska banka mogla bi da zemljama u razvoju ubuduće nudi neke nove vrste saveta: Dajmo milione dolara “slučajnim”, odabranim preduzetnicima.

Ovo je glavni ishod jedne naučne studije o razvoju grantova koju su izradile istraživačke grupe Svetske banke predvođene ekonomistom Dejvidom Mekenzijem (David McKenzie). Godine 2011, tadašnji nigerijski ministar finansija Ngoze Okonjo-Iweala pokrenuo je konkurs za najbolje biznis-planove, a u saradnji s jednom bankom koja je bila spremna da uloži 58 miliona dolara bespovratnih sredstava u start-up firme 1.200 preduzetnika, koji bi mogli da koriste novac kako bi započeli novi biznis ili proširili već postojeći.

Nova studija ovog programa dovela je politikologa s Univerziteta Kolumbija Krisa Bletmena (Chris Blattman), koji je proučavao mikro-finansije i individualne grantove, u situaciju da se zapita nije li studija ovog programa zapravo šema i nacrt “najefikasnijeg razvojnog programa u istoriji.”

Od 24.000 aplikanata, planovi i zamisli prvih 480 na konkursu dobili su po 50.000 dolara u vidu grantova. Zatim je “nasumično” odabrano njih 720 iz grupe od 1.200 polufinalista kako bi dobili bespovratna sredstva. Ovo je omogućilo istraživačima Svetske banke da, tokom naredne tri godine, izmere efekat i rezultate koji ovi grantovi imaju u odnosu na kontrolne grupe sličnih preduzetnika. Kompanije su se kretale po sektorima, uključujući i IT podršku, štampu velikog formata, obrazovanje u ranom detinjstvu i poljoprivredne delatnosti.

Start-up firme koje su dobile donacije od Svetske banke su imale 37 procentnih poena više šanse da prežive u naredne tri godine. I, što je još važnije, postojala je 22,9 procentnih poena veća verovatnoća da će obim proizvodnje porasti na više od 10 radnika. Slični efekti su bili prisutni i u već postojećim firmama dok je ovaj program rezultirao i otvaranjem 7.027 radnih mesta, sa prilagođenom cenom po poslu od oko 28,136 dolara manje nego što ga ima program javne potrošnje u SAD-u.

Povećanje broja radnika je posebno uzbudljivo, jer u zemljama u razvoju većina preduzeća ima samo jednog zaposlenog: vlasnika. Stvaranje veće firme bi trebalo da stvori više radnih mesta, kao i da ojača njihovu efikasnost.

02

Možda ćete misliti, “oh, naravno da bi bilo koji drugi biznis sa dodatnih 50.000 dolara po firmi u vidu bespovratne pomoći neminovno imati prednost u odnosu na one firme koje nisu dobile ove grantove”. Ali, to baš i nije ono na šta ovi nalazi ukazuju.

Ukoliko ste isti eksperiment sproveli u SAD ili nekoj drugog naprednoj ekonomiji, kaže Mekenzi za blog Quartz, ne biste otkrili neku značajniju razliku između onih preduzetnika koji su dobili grantove od onih koji nisu – razumno pristojno funkcionisanje tržišta kapitala ukazuje da, ako imate dobre poslovne ideje, trebalo bi da ste u stanju da za njih nađete i finansije.

U Nigeriji i drugim brzorastućim privredama, međutim, i dalje postoji nedostatak investicija za nove poslove. “Ovo [istraživanje] kaže ‘hej, postoje neki-tamo-ljudi-koje-kroz-ove-konkurse-za-dodelu-sredstava-možete-prepoznati’, a kada im date novac, to onda ima ogroman uticaj na firmu te veličine, koja ima samo par zaposlenih”, rekao je Mekenzi.

Mekenzi ne ide tako daleko kao Bletmen kada je reč o “najefikasnijem razvojnom programu u istoriji”, mada kaže kako je “u smislu stvarnog uticaja rigorozne evaluacije, vrednovanja projekata koje sprovode aktivni vladini programi za otvaranje novih radnih mesta, dosad nisam mogao da nađem ništa što je bilo bolje od ovoga.”

Svetska banka podržava više sličnih programa i u Obali Slonovače, Gabonu, Gvineji Bisao, Ruandi, Senegalu, Somaliji, Južnom Sudanu, Tanzaniji i Ugandi.

 

Tim Fernholz, qz.com, October 3rd, 2015