Postati Voren Bafet: čovek, ne investitor

01

Na kraju odjavne špice HBO dokumentarca „Postati Voren Bafet“ (Becoming Warren Buffett) čujemo Bafetov napukli glas kako u falsetu peva „Negde iznad duge“ (Somewhere Over the Rainbow). U tom trenutku započinje jedna od ranijih scena iz serije, kada njegova ćerka Suzi kaže kako je uvek razdragana kada čuje ovu pesmu jer joj je otac nju pevao kada je bila mala. I mada možda deluje kao da je čudan način na koji je producent odlučio da okonča ovaj sjajni dokumentarac o najpoznatijem svetskom investitoru, ona, zapravo, iznenađujuće dobro odgovara čitavoj toj priči. Dokumentarac, koji je napravljen u saradnji s njim i njegovom porodicom bavi se Bafetom iz ugla biznismena i investitora; iako je u njoj prikazan kao čovek od krvi i mesa koji je „kao i svi mi“, sa svim svojim komplikovanim a često i teškim odnosima s osobama koje je najviše voleo – sve je ovo ušlo u dokumentarac, piše Džejms Surovjecki u Njujorkeru

I dalje smo, kao gledaoci i njegovi savremenici pod utiskom „najvećih hitova“ poslovne karijere Proroka iz Omahe. Slušamo o njegovim ranim preduzetničkim poduhvatima – kako je prodavao gazirane napitke i žvakaće gume od vrata do vrata, prodajući i po pet stotina novina i časopisa dnevno; saznajemo o njegovoj ljubavi prema brojevima i strasnom interesovanju da od malih nogu prati stanje na berzi. Bafet opisuje kako je doživeo prosvetljenje kada je čuo za Bendžamina Grejema (Ben Graham), jednog od očeva savremenog investiranja u osnovne vrednosti, a ne na osnovu mišljenja drugih ili pravca tržišta (tzv. value investing), bio je čovek od koga je dobio ideju kupovine “ispušenih priča” (cigar butts).

Bafet opisuje svoj pristup u to vreme kao ulaganja u “opuške”; kupovina akcija problematičnih kompanija sa na berzi potcenjenom vrednošću bila  je “kao kad na ulici pokupite opušak od kojeg bi mogao da se povuče još jedan dim”.

U filmu dobijamo i predstavu o njegovom partnerstvu sa Čarlijem Mungerom (Charlie Munger), koji je odigrao ključnu ulogu u Bafotovom preokretu poslovne strategije, naime, da od kupovine loših preduzeća po niskim cenama pređe na kupovinu velikih biznisa (već sada svima poznata kupovina Koka-Kole) po razumnim cenama. Ovo je, naime, bio potez koji je postavio temelj njegovog ogromnog bogatstva.02

Ipak, ono što je u ovoj seriji daleko zanimljivije od prostog „životopisa“ je dubinsko istraživanje Bafetovog privatnog života, i, posebno, njegov odnos sa svojom prvom suprugom, Suzan, koja je umrla 2004. godine.

Lični odnosi nisu bili nešto što je Bafetu bilo prirodom dato. U jednom momentu u filmu, on kaže: “Ne posedujem um koji bi se baš dobro snalazio u fizičkom univerzumu”, a čini se isto da je ovo istina kada je u pitanju njegov emocionalni univerzum. Bafet je, po sopstvenom opisu, kao dete, društveno nespretan i trapav (a veliki deo svog kasnijeg uspeha pripisuje tome što je kao mladić svim srcem prihvatio govore i filozofiju Dejla Karnegija). Serija je portret osobe za koju su finansijska pitanja ” laka”, kako kaže sam Bafet, “dok su ljudski problemi oni koji predstavljaju pravu teškoću.”

Bafet je, na neki način, arhetipsko oličenje karaktera koji nam se najbolje može dočarati kao „rasejani profesor“, toliko obuzet sobom i sopstvenim razmišljanjima da nije uvek bio svestan onoga šta se dešava oko njega (On sam priznaje da se ne seća boje zidova u svojoj spavaćoj ili dnevnoj sobi.) Ovo može pasti dosta teško onima koji su oko vas.

“Fizička blizina sa Vorenom ne znači uvek i da je uvek prisutan kad je sa vama”, kaže Suzan u jednom starom TV intervjuu koji je za stanicu CBS napravio poznati televizijski voditelj Čarli Rouz. Njegova deca ponavljaju ta ista razmišljanja i stavove o Vorenu. Njegov sin Hauard kaže da je teško povezati se sa njim na emotivnom nivou, “Jer to nije osnovni način na koji on funkcioniše”. Suzi, njegova ćerka, kaže da je uvek bilo najbolje obraćati mu se „kratkim rečenicama i pomalo“; jer, ako biste mu „predugo“ govorili, “izgubili biste ga kao sagovornika nauštrb još jedne njegove monumentalne ideje koja mu je tog trenutka sinula u glavi.”

03

Bafetova do izvesne mere cerebralna i ka sebi okrenuta priroda izgleda da je u njemu ležala od samog rođenja, i da nije ničim isprodukovana. Ovaj dokumentarni film, takođe, nenametljivo sugeriše da je ovu njegovu crtu tokom dečaštva možda donekle pojačao njegov porodični život. Bafetov otac, čiji portret i dalje visi na zidu kancelarije njegovog sina u Vorenovoj kompaniji Berkshire Hathaway je, po njegovim rečima, oličenje velikog tate, nežan i inspirativan. “Najbolji poklon koji sam ikada dobio je da od rođenja imam takvog oca”, kaže Bafet.

Njegova majka koja je uvek briljirala i bila ambiciozna, predstavljala je, međutim, neku sasvim drugu priču: Mučile su je hronične glavobolje, i, kako sam Bafet kaže, “Ne biste želeli da budete pored nje u trenucima dok je imala te strašne glavobolje. Tada bi lako mogla da vas potkači.“

Bafetova sestra Doris je još otvorenija, dok govori da odlično pamti kako je “bila prestravljena svojom majkom tokom njenih napada glavobolje. Kada bih se probudila ujutro, neretko sam mogla da čujem njen glas i da, po tom njenom jutarnjem tonu i boji tačno ocenim  da li će joj dan biti loš ili ne.” Ipak, teško bi se moglo spekulisati idejom da je Bafetova emotivna rezervisanost mogla biti, makar delom, reakcija na ovakva i slična previranja kod kuće.

Ali Bafet je, kako su godine i decenije prolazile, ovu rezervisanost uspevao da sve bolje potiskuje. Ovaj film pravi osvrt na njega kao na čoveka koji pokušava, sa zadrškom ali uspešno, da otvori sebe prema svetu, dopuštajući i da ovaj uđe u njega. Bafet je ovaj psihološki napor, koji je urodio sa dosta uspeha, skoro u potpunosti pripisao svojoj prvoj ženi: “Bio sam (emotivno) klimava, jednodimenzionalna ličnost. Ona (prva supruga) me je dovela u red.” Suzan je 1977. otišla iz Omahe (gde je Bafet živeo više od šezdeset godina), a njih dvoje je i dalje ostalo blisko (nikada se nisu razveli), pa mu je ona kasnije čak i pomogla da što bolje „orkestrira“ svoju vezu sa Astrid Menks, kojom se  oženio nakon što je Suzan preminula.

05

Suzan, koja je u nekom smislu prava zvezda ovog dokumentarnog filma, izgleda da je bila ona pokretačka snaga koja je stajala iza Bafetove evolucije kao ličnosti. Ona je ta koja ga je zainteresovala za pitanje građanskih prava i feminizam, koja ga je inspirisala da postane nešto više od javne ličnosti i da veći deo svog zarađenog novca pokloni još tokom života (Bafet, sa svojom sklonošću za mešanje i sjedinjavanje najraznovrsnijih interesa, hteo je da novac tokom života skuplja, a da ovaj bude poklonjen tek nakon njegove smrti). Paradoks samog naslova dokumentarca je u tome što mu je, da bi postao takav Voren Bafet kakav je danas – prisan, skroman i sušta suprotnost jednom Donaldu Trampu – bilo potrebno da na mnogo načina „ubije“ onog izvornog sebe: da prestane da bude ono što, zapravo, jeste, ili da, u najmanju ruku, prestane da bude onakav kakvog ga je priroda, uglavnom, sazdala.

Postoji još jedan paradoks koji je u seriji takođe samo nagovešten: osobine koje su za njega bile problem i izazov za okolinu upravo su one iste osobine koje su ga i načinile tako briljantnim investitorom. Ovo je prikazano daleko suptilnije nego što je puka ljubav za brojke i računanje, koje je Bafet toliko voleo. U stvari, njegov pravi genije nije se samo sastojao u njegovoj sposobnosti da se identifikuje sa (na berzi) potcenjenim a u realnosti sjajnim kompanijama; ovde se takođe radi i o njegovom talentu i sposobnosti da te kompanije kupi i zadrži čak i tokom neizbežnog, ponekad dugotrajnog, perioda fluktuacija i hirovitosti s kojima su suočena sva tržišta. Ovde se ne radi samo o prostom „dubokouvidu“: Voren je takođe imao talenat i sposobnost da se lako razdvoji od sopstvenih emocija, da bude surovo realističan i racionalan u vreme kada drugi (investitori) postupaju neracionalno i impulsivno, kao i da sačuva svoju mirnoću onda kada su drugi u panici, a kretanja na berzi hirovita i nepredvidiva.

Voren je oduvek mrzeo nepredvidivost i impulsivnost, zazirao je od emocija a oslanjao se na surovu logiku; to je, između ostalog, i jedan od ključnih razloga koji je doprineo njegovom poslovnom uspehu.

Na zidovima njegove kancelarije u Berkšir Hataveju vise uramljene naslovne strane iz doba kada je američkim tržištima zavladala nepojamna tržišna panika, naime, onih dana kada se 1929. godine dogodio finansijski krah američke berze. Ove naslovke i ilustracije služe mu kao svakodnevni višedecenijski podsetnik da nikada ne podlegne strastima trenutka. To je osobina koju bi, po njegovom dubokom ubeđenju, trebalo da svi investitori imaju pre i posle svakog svog poslovnog poteza. Međutim, biti u stanju da to uradite – da imate snage i mirnoće da kupujete onda kada svi ostali urlaju kako “po svaku cenu treba prodavati” – i da ne kupujete onda kada vam svi govore da to učinite je veoma teška veština kojom može ovladati samo nekolicina. Kada se radi o Bafetu, čini se kako je ova osobina u njega usađena poput disanja.

Nije, međutim, teško uveriti se da hiperracionalnost, sposobnost da napravite otklon i distancu od onoga što se dešava oko vas takođe mogu doprineti da se zaista teško povezujete sa događajima iz vaše okoline i svakodnevnog života; događajima koji se, na kraju krajeva, zbivaju u ovom trenutku. Bafet je rođen da bude dobar u ulaganju.

A morao je da radi zaista teško kako bi u životu postao dobar – ne samo kao investitor.

Džejms Surovjecki, Njujorker

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s