Kratka istorija poslovne lojalnosti

Piter Gaska, preduzetnik, konsultant i pisac u svom članku na portalu Inc.com piše o novoj i bolnoj istini koja se tiče lojalnosti mladih zaposlenika: stavovi današnjih generacija koje su tek ušle u radni proces odražavaju manju lojalnost od one koju su posedovali radnici prethodnih generacija. Ovakav stav je, između ostalog, posledica mnogih faktora: nepoverenja u finansijski, politički i bankarski sistem, nepoverenja u vladajuće ustrojstvo liberalnog kapitalizma, egoizam (način na koji u anketama opisuju sami sebe i svoje vršnjake), naklonost levici, štedljivost, ali i – internacionalizam i mondijalizam (za razliku od ovdašnjih pripadnika tih generacijskih segmenata, kod kojih je, prema istraživanjima, naklonjenost ka internacionalizmu i globalizmu sporadična a šovinizam masovna pojava). Tu je i činjenica da nisu svi pripadnici generacije X ili Z isti (Možda slušaju istu muziku oni koji žive u Omahi i Omanu, ali im se gro stavova, shvatanja i percepcija sveta dijametralno razlikuju).

Nove generacije koje ulaze u radni proces imaju izrazito drukčija očekivanja, a kompanije bi trebalo da se tome prilagode.

Moj otac je za vreme Drugog svetskog rata bio mladić, što znači da su ga odgajali roditelji takozvane Najveće generacije (Greatest Generation). U mladosti je učestvovao u ratovima i prisustvovao je propadanju imperija (gubljenje kolonija nakon IIsv.r.). Kao pripadnik jedne nacionalne manjine, iskusio je i osetio sve uticaje integracije i promenljivosti porodične dinamike. Bukvalno se sve oko njega promenilo – izuzev jedne stvari.

Čitavu svoju karijeru proveo je na istom poslu.

Tada se od njegove generacije očekivalo da obavezno pohađa školu (ne zaboravite, mi smo iz familije manjinske nacionalnosti), da se nauči nekoj veštini ili zanatu, a potom će se zaposliti i čitavu karijeru raditi u istoj kompaniji. Kao i mnogi drugi iz njegove generacije – i sve one generacije koje su mu prethodile – i on je učinio to isto.

Zatim je došla generacija „eksera“ (X-ers, što je moja, generacija X). Od nas se takođe očekivalo da idemo u školu, osposobimo se za neki zanat ili počnemo da se bavimo trgovinom, služeći jednoj kompaniji tokom čitave karijere – ali, mnogi od nas to nisu učinili. Globalizam je uticao na industrije i stavove zaposlenih, pružajući nove i uzbudljive mogućnosti koje nam ranije nisu bile dostupne. Kao rezultat toga, mnogi od nas su često menjali poslove, dok su neki menjali i čitavu karijeru.

Ta promena u stavu nije uvek bila dobrodošla. Oni koji su odlučili da učestalije menjaju poslove bili su primorani da pažljivo i kreativno grade svoje radne biografije, kako bi lista radnih mesta na kojima su boravili prikazala širinu njihovog iskustva, demonstrirajući pritom odanost kompaniji. Međutim, poslodavci su uglavnom izbegavali radnike koji su voleli da menjaju poslove, jer je to po njih bio rizičan potez: zaposle, obuče i investiraju u nekoga ko je pokazao sklonost ka odlasku na neko drugo mesto.

Danas se sve promenilo. Suočene s naprednim tehnologijama, razvojem industrije i promenom očekivanja, lista veština aktuelnih u prošlosti je u našem vremenu, iz dana u dan, sve kraća (Krugman i Stiglic se ne bi složili sa tim, ne samo zato što su njih dvojica kućni prijatelji, već se njihova prognoza o nezastarevanju određenih profila i veština pokazala verodostojnom i održivom). Štaviše, vidimo da već danas naučene i savladane veštine zastarevaju već za nekoliko godina, što stvara potrebu da zaposleni konstantno „nadovezuju dodatna znanja“ – samo kako bi ostali relevantni i kompetitivni.

Promena poslova i karijerno „meandriranje“ ovih dana nije samo očekivano, već je i potrebno.

Štaviše, podaci izgleda da pokazuju da zaposleni imaju finansijski podsticaj za prelazak na drugo radno mesto ili kompaniju, za određenu promenu u svom trenutnom poslu, ili čak potpune promene profila. Poslovni magazin Forbes objavio je FED-ovu studiju o rastu zarada, pritom se koristeći poznatom američkom metrikom rasta individualnih primanja (Wage Growth Tracker). Ovaj prikaz rasta zarada je pokazao da su se povećali 4,5% onima koji su menjali firmu, radno mesto ili stručni profil, u odnosu na one koji bi ostajali na svojim položajima. Prema Blumbergovom izveštaju, ADP, popularni američki softver za obradu podataka o ljudskim resursima, kadrovima i zapošljavanju je takođe pokazao povećanje od 5,3% kompenzacionih troškova namenjenih onima koji se prebacuju na druge poslove, u poređenju sa 4% kolika je kompenzacija za one koji su ostali u kompaniji.

Najveći deo zaposlenih koji su imali uvećanje primanja tokom prelaska na drugi posao imali su radnici angažovani u informatičkoj industriji (9,7%), potom građevinski radnici (8,7%) i profesionalni i poslovni servisi, iz uslužnog sektora (8,3%). Samo su dve industrije doživele pad plata prilikom promene radnog mesta – sektor slobodnog vremena („leisure“ ili REST biznis zasnovan na rekreaciji, zabavi, sportovima i turizmu: recreation, entertainment, sports, tourism) kao i oni koji su angažovani u sektoru ugostiteljstva.

Ovo je važno iz nekoliko razloga. Prvo, kako je sve više Milenijumovaca postalo nova radna snaga na tržištu rada, kao i onih koji dolaze nakon njih („Zederi“, ili generacija Z, za koju demografi i istraživači obično uzimaju vremenski opseg od sredine 1990-ih do ranih 2000-ih), tako su i kompanije bivale sve više primorane na suzbijanje svojih očekivanja, naime, da će se pripadnici ovih generacija dugotrajnije zadržavati na svojim poslovima. I dok, s jedne strane, poslodavci i dalje mogu očekivati da će pronaći lojalne zaposlenike, istovremeno će morati da više porade na stvaranju i održavanju te lojalnosti.

I dok ovaj fokus jasno pretpostavlja povećanje vremena i troškova, menadžeri mogu mirno da spavaju uz saznanje i fakat da je novac utrošen u zadržavanje postojećih zaposlenih manji od troškova nastalih odustajanjem od njih, odnosno puštanjem da odu (jer, računica kaže da je traženje prikladne zamene, obuka i investiranje u novog zaposlenog skuplja varijanta od “izlaženja u susret” naknadnim prohtevima već postojećeg uposlenika, koji bi želeo da napusti firmu).

Drugo, što se veće kompanije agresivnije pozicioniraju u procesu privlačenja vrhunskih talenata, tim će više patiti manji biznisi. Već je dovoljno teško i skupo započeti posao i obezbediti njegov rast, a preduzetništvo će u bliskoj budućnosti morati da se ozbiljno zabrine o odlasku svojih mlađih zaposlenika, i to na prvi znak kada pripadnici ove dve generacije uoče “travu koja je zelenija u komšijskom dvorištu”. Drugim rečima, lojalnost kakva je nekada postojala danas se sve više i sve brže gubi iz poslovne etike. A to ima podjednako dobrih i loših strana.

Dobra vest je da je svaka generacija pre nas uspela da opstane, prilagodi se i stvari odradi bolje od one prethodne. Sviđajući im se ili mrzeći one koji učestalije menjaju posao i karijeru, kompanije i preduzetnici moraju prihvatiti ovu novu normu – i možda iz toga nešto naučiti, doznati, ili čak usvojiti ponešto od onoga što ove generacije praktikuju.

 

Peter Gasca, Inc.com

Meso se prvo poseje, potom poraste, kada se i ubere…

Konačno, pravo meso: sočan odrezak od Angus govečeta spravljen od, recimo – bambusa, graška i repe. Ovo je još uvek budućnost, ali nimalo daleka. A do tada – tek sjajni “mesoliki hlorofil” u formi burgera (u kojima ima već navedenih sastojaka). Tekst objavio portal Fast Company.

The Conversation

Sada kada je industrija zamenskog mesa dostigla korporativni nivo i široku proizvodnju, u trendu je primena finih kulinarskih veština na ovaj novi prehrambeni proizvod koji osvaja zapad.

Neki potrošači (i restorani) koji nastoje da smanje procesiranu (visoko obrađenu) hranu imaju određenih problema s integrisanjem aktuelne ponude zamenskog mesa, koje bi velike kompanije želele da se nađe u njihovoj ponudi. U takvoj situaciji, a kako bi popunile prazninu u ovoj tržišnoj niši, u igru ulaze neki manji proizvođači čiji su proizvodi organski u značajno većem procentu.

Kada je početkom ove jeseni lanac brzih restorana Tender Greens odlučio da testira novo jelo na svom jelovniku – po receptu koji je uključivao „meso biljnog porekla“ – ova firma se prilikom traženja nabavljača nije automatski okrenula kompanijama poput „Impossible Foods“ ili „Beyond Meat“, već malo poznatom proizvođaču zvanom „Abbot’s Butcher“ (Opatov mesar), koji svoju uslugu opisuje kao „zamenu za životinjsko meso u proizvodnji veoma ograničenog, odnosno malog obima“.

Zamensko meso kompanija „Beyond Meat“ i „Impossible Foods“ sada se prodaje u hiljadama restorana, od onih „vrhunski niskobudžetnih“ (Del Taco, Burger King), pa do onih vrhunski renomiranih, poput  Čengovog „Momofuku Nishi“. „Oni su napravili toliko brendova koji su izvorno sjajni“, kaže Džek Oh (Jack Oh), direktor marketinga u Tender Grinsu. „Nama je, međutim, bilo veoma teško da i pomislimo, a kamo li počnemo da nešto ozbiljnije razmišljamo o jelovniku koji bi gostima ponudio ukusna i zdrava jela od proteina zasnovanih na – biljkama. Razlog tome je što imamo prilično jednostavnu filozofiju poslovanja: u našem restoranu kuva se prava hrana, koju pripremaju pravi kuvari, u pravim kuhinjama.”

Naš tim se našao na teškim mukama, intenzivno razmatrajući da li da u svoj izbor jela uvrsti i ovo „lažno meso“ i napokon je odlučio da želi da radi sa proteinima biljnog porekla. Ipak, i tu je bilo finesa: odlučeno je da „filtriramo“ tržišnu paletu zamenskog mesa, odnosno da ne nabavljamo one zamenske proizvode koji se tokom proizvodnje previše obrađuju, oni koji su prejako procesirani tokom postupka njihovog dobijanja. „Bila je to jednostavno odluka koja je dolazila „iz stomaka“: pri pogledu na etiketu s otštampanim sastojcima koji se nalaze u hrani“, kaže on. „Da li vam ona deluje kao prava hrana? Postoje li „stvari“ koje izgledaju kao da dolaze iz naučne laboratorije?”

„Opatov mesar“ je, kako se ispostavilo, bio jedini dobavljač koji je ispunio nivo kvaliteta koji je ovaj lanac restorana zahtevao: da je hrana napravljena od prirodnih sastojaka, kao i da je nabavljač u stanju da opsluži njihove restorane širom zemlje. Startup je 2016. osnovala Keri Song, bivša investiciona bankarka koja je odlučila da izađe iz sveta korporativnih finansija. Pohađala je časove kuvanja i, s obzirom da je vegetarijanka, počela da eksperimentiše u pravljenju tekstura i ukusa hrane koja bi što više nalikovala ukusu pravog mesa. “Imala sam prilike da probam brojne alternative mesu, i nisam se osećala baš dobro nakon što bih ih pojela”, kaže izvršna direktorka i vlasnica EM-a.

Keri je dijagnostikovan autoimuni poremećaj, i tada je počela da razmatra mogućnost je li, možda, hrana koju je kupovala uzrok tome, naime, da li je zdrava kao što je pretpostavljala. „Shvatila sam da jedem prilične količine veoma procesirane (zdrave) hrane“, kaže ona. „Dakle, sve sam to izbacila.“ Tokom njenih eksperimenata s pravljenjem manje obrađenih verzija „kupovnih originala zdrave hrane“, počela je da prodaje svoju hranu na poljoprivrednim pijacama u Los Anđelesu, na kojima su se pojavljivali mali proizvođači, a zatim i u radnjama zdrave hrane, potom se uključivši i u lanac koji je svoje prijavljene klijente-članove snabdevao na osnovu listinga.

Njena seckana „piletina“ se, u stvari, pravi od graška i pšeničnih proteina, bilja poput žalfije i timijana, soli i bibera – bez konzervansa, aditiva ili veštačkih aroma ili boja. „Mislim da u kategoriji zdravih namirnica baziranih na biljkama postoji toliko inovacija i toliko uzbuđenja oko toga šta se sve može razviti u laboratoriji, kao i kako nauka može dati svoj doprinos ovoj kategoriji potpuno novih vrsta namirnica“, kaže Keri Song. “Međutim, na kraju dana, sve se svodi na geslo i fakat: ” Mi pravimo – hranu”, koliko god da je ona inovativna i kreativna. Mislim da ljudi neretko zaboravljaju da naše proizvode treba da tako i tretiraju – kao hranu, što ona i jeste.”

Neki prigovori na izvesne proizvode koji se prodaju u ovoj tržišnoj niši deluju neutemeljeno; neki potrošači izbegavaju „Impossible“ burgere, jer kompanija koristi dva genetski modifikovana sastojka, uključujući verziju „hema“, sastojka koji pomaže da hrana zadobije taj karakterističan ukus mesa. Pa ipak, velika većina naučnika ubeđena je da je genetski modifikovana hrana bezbedna, a njihovo mišljenje dele i članovi američke Nacionalne akademije nauka, kao i Američkog medicinskog udruženja.

Intenzivna prerada nekog „mesa“ na biljnoj bazi može se, međutim, ispostaviti kao problem. U nedavnom članku u časopisu Američkog medicinskog udruženja, profesori sa Harvardove zdravstvene škole (Harvard’s School of Public Health) napominju da bi kupci trebalo da budu obazriviji u svojim pretpostavkama i stavovima, naime, da se dokazane koristi od ishrane namirnicama biljnog porekla ne mogu zdravo za gotovo i po nekom automatizmu preslikati i na slučaj „mesa biljnog porekla“ – upravo zbog „prljavog“ procesa prerade biljnih sastojaka u „biljno meso“. Oni, takođe, ukazuju na malu kontrolisanu studiju iz oblasti kontrole namirnica, koja je otkrila da Amerikanci koji konzumiraju “ultra-prerađenu” hranu jedu više, time dobijajući veću težinu od onih koji takvu hranu ne konzumiraju, ili je unose u daleko manjim količinama (Iako je većina hrane koju jedemo barem donekle prerađena, „ultra-obrađena“ hrana uključuje ne samo dodavanje šećera, soli i masti, već i veštačke arome, boje i konzervanse).

Hamburgeri kompanija „Beyond“ i „The Impossible“, osim što nemaju ni procenat holesterola, sadrže manje masnoća od „dobrih, starih“ hamburgera izrađenih od goveđeg mesa – ali, nažalost, i više natrijuma kao i sličnu kalorijsku vrednost koju imaju goveđi ili juneći burgeri, pa stoga autori ove studije kažu da, zapravo, i nije baš jasno po čemu bi to hamburgeri na biljnoj bazi imali neke značajnije nutritivne prednosti u odnosu na one od životinjskog mesa. Uzgred, prekomerna konzumacija „hema“ iz biljnih proteina koji podsećaju na životinjske takođe je povezana i sa nekim zdravstvenim problemima.

Meat the Future

To, ipak, ne znači kako bi trebalo „udarati“ po mesu i jesti ga prečesto ili u prevelikim količinama. Članak objavljen u Žurnalu Američke medicinske asocijacije (JAMA) predstavlja dokaze iz studije rađene na Amerikancima, u kojoj je meso povezano sa srčanim oboljenjima i drugim zdravstvenim tegobama. Međunarodna agencija za istraživanje raka, koja je deo Svetske zdravstvene organizacije, svrstala je prerađeno meso u kancerogene prehrambene proizvode, uz napomenu da je i neobrađeno crveno meso verovatno kancerogeno. Antibiotici koji se koriste u proizvodnji mesa (to jest u ishrani tih prilično nesrećnih životinja) mogu na čoveka preneti bakterije otporne na lekove – kroz meso životinja koje konzumiramo. Takođe, oticanje sa životinjskih farmi može da kontaminira pitku vodu i useve uzgajane na obližnjim poljoprivrednim posedima, kao što se to dogodilo u skorašnjim slučajevima zagađene zelene salate, od koje su oni koji bi je pojeli poboljevali ili umirali – usled materija koje su oticale sa stočarskih farmi. I, što je možda još važnije, proizvodnja mesa najviše doprinosi klimatskim promenama, koje same po sebi štete ljudskom zdravlju na nekoliko načina. Drastična redukcija ishrane životinjskim mesom je, pre svega, „korisnija varijanta“ za očuvanje klime na Zemlji, a ne samo „korisnija varijanta“ za naše zdravlje: ovo je glavni pokretački motiv za kompanije poput „Impossible Foods“.

Kako bismo imali šansu da se izborimo sa ovim klimatskim problemom nastalim uzgajanjem životinja kojima se hranimo – i koje, pre klanja, tokom svog boravka na farmama, emituju ogromne količine metana čije delovanje „ubija“ ozonski omotač – možda bi bilo moguće da, nastojeći svim silama, ubedimo potrošače da se „otkače“ i prestanu sa ishranom visoko prerađenim životinjskim mesom, dok bi zamena za ove mesne prerađevine, s druge strane, takođe trebalo da u budućnosti budu što ukusnije. “Većina potrošača ne želi da zameni svoj ‘dobri, stari hamburger’ za pasulj”, kaže Kerolajn Bušnel (Caroline Bushnell), pomoćnica direktora za korporativni angažman pri neprofitnom Institutu za zdravu hranu. Kerolajn se bavi proučavanjem biljne prehrambene industrije. „(Ljudi) daleko više vole da imaju burger, ali koji bi bio bolji (od današnjeg). A po mnogim važnim metrikama, burger na bazi biljaka je svakako zdravija opcija od tradicionalnog hamburgera. Na primer, burger biljnog porekla uopšte nema holesterola niti sadrži antibiotike, kojih ima u životinjskom mesu. A u našem trenutnom sistemu ishrane (u SAD) i našem načinu proizvodnje hrane većina namirnica koje jedemo je, na neki način, procesirana odnosno prerađena, uključujući i konvencionalne (klasične) hamburgere.”

Burgeri na bazi biljaka čiji ukus, po svemu sudeći, manje nalikuje ukusu mesa prisutni su na tržištu već izvesno vreme (poznati svima kao „vegi“ burgeri). Oni, međutim, nisu izazvali neko veće interesovanje među onima koji nisu vegetarijanci. Sada, kada se tržište proširilo i postalo više „mejnstrim“, odnosno, ulilo u glavne tokove proizvodnje i biznisa, ipak je moguće da alternative poput EM-a takođe otpočnu sa zauzimanjem jednog dela trenutnog tržišta, praveći time i prostor za naredni talas novih kompanija koje su u prehrambenoj industriji ove specifične vrste.

Izvesna potražnja već postoji. Izvršni direktor kompanije Chipotle, lanca meksičkih grill-restorana, na primer, izjavio je za Blumberg da je njegovo osoblje već kontaktiralo i razgovaralo sa proizvođačima „mesa“ biljnog porekla, ali da se „nažalost, ono ne bi uklapalo u naše principe ‘hrane sa integritetom’ zbog prerade, koliko sam uspeo da razumem, koja je potrebna da bi biljni ukus bio nalik klasičnom hamburgeru…” Uostalom, kako bi “taj-neki-zdravi-biljni-hamburger” poklonici Čipotleovog “opusa“ uopšte mogli da upoređuju sa ovom mitskom meks-roštiljarnicom, legendarnom upravo zbog svojih dobrih klasičnih buritosa, takosa, halapenjosa, enčilada, kesadilja, oahaka, empanada, takitosa, klajudasa ili – kako preskočiti – čili kon karnea… što je, po donosiocima odluka u vrhu Čipotlea „hrana sa integritetom“ – za razliku od „lažnog mesa“. “Opatov mesar“ je, sa druge strane, nedavno testirao svoj chorizo od biljaka (čorizo je, originalno, svinjska kobasica poreklom iz Portugala i Španije). U EM-u eksperimentišu kakva je ova nova namirnica u kombinaciji s menijem kojeg ima Mod Pizza, lanac koji se fokusira na kvalitetne sastojke.

I, baš nalik onim daleko većim i uticajnijim kompanijama koje proizvode namirnice bazirane na biljkama, tako se i osoblje kompanije Abbot’s Butcher pre svega fokusira na ukus svojih proizvoda, pokušavajući da što više „skine“ i oponaša teksturu, izgled i ukus – celokupni „šmek“ hrane zasnovane na životinjskim proteinima. „Za nas su ukus i tekstura još uvek najvažniji, jer šta da radimo ako se ispostavi da naši klijenti ne vole da jedu „nešto“, iako je „to nešto“  inače izvrsno i zaista uživaju u njegovom ukusu – zbog „neprepoznatljivog“ izgleda hrane, koji im nije blizak, oni se i pored sjajnog ukusa i kvaliteta neće vratiti. Dakle, izgled jela mora da je ’mesolik’, da verno oponaša meso“, kaže Keri Song. “Ono što rade kompanije „Beyond“ i „Impossible“ je neverovatno, jer uspevaju da mnoge svoje klijente koji su mesojedi „prevedu u drugu veru“ – ili da ih, ako ništa drugo, zainteresuju u toj meri da bi ih zapamtili i, onda, barem ponekad opet sa zadovoljstvom probali”, dodaje ona.

„Oni koji možda nikada nisu imali želju da se otvore za ideju veganskog mesa sada shvataju koliko je ono cenovno pristupačno, sveprisutno na tržištu i koliko ukusno može biti. Tako da mi definitivno pripadamo „drugom talasu“ proizvođača mesa biljnog porekla: onih koji traže način kako da, na neki način, pročiste i „oplemene“ svoj tanjir, kako da dođu do boljeg izbora koji će biti „personalizovan“. Jer, današnja ponuda obezbeđuje mogućnost da se i za vas nađu pravi ukusi i pravi kvalitet. Takođe, želja nam je da pravimo ukusne i zdrave stvari koje ne moraju nužno biti spravljene od mlevenog mesa govečeta.”

 

Uzgred, Abbot’s Butcher na svom sajtu ima i recepte koji će možda nekome čak biti i zanimljivi.

 

Fast Company

Pet pitanja za preduzetnika #9: Rade Joksimović

Iskustvo nam prenosi serijski internet preduzetnik koji je pokrenuo pet startap kompanija, prvu akviziciju doživeo sa 21, osnovao hedge fond i mentorisao preko 100 startap timova pre 30. godine. Objavio portal StartIT.

SlideShare

Rade Joksimović je serijski internet preduzetnik, poznat po tome što je karijeru započeo sa 16 godina, a prvu akviziciju svoje kompanije doživeo sa 21. U poslednjih deset godina Rade je aktivno koristio svoj uticaj i medijska pojavljivanja za podstrek tehnološkog preduzetništva u Srbiji. U tom procesu je pro bono mentorisao više od 100 startap timova kroz kompanije kao što su Google, Startit, Pioneers, ICT Hub, Impact Hub, Seedstars i dr.

Karijeru je započeo kao samouki programer, radivši kao frilenser za kompanije iz Kanade, SAD, Rumunije i Srbije. Već sa 17 godina je radio na razvoju internet prodavnica za velike svetske retail kompanije. U toj firmi je prepoznao potencijal razvoja i globalnog plasiranja digitalnih proizvoda iz Srbije što ga je navelo na sopstveni preduzetnički put u IT industriji.

Kompanija MGNTO, koju je osnovao sa 19 godina, razvila je distributivnu mrežu koja je brojala više od 400 distributera u 43 države na četiri kontinenta, pre nego što ju je prodao. Zatim je osnovao privatni hedge fond Cilvo koji je za svoju investicionu strategiju koristio sopstvene alate za tehničku analizu i dizajnirao model za algoritmičko ocenjivanje investicionih prilika. Algoritam je pratio 32 parametra za 1,8 milijardi transakcija na američkoj berzi NASDAQ i ostvario 89 odsto tačnosti sa svojim modelom predikcije.

Od 2013. do 2016. godine Joksimović je reinvestirao profit u nove poslovne poduhvate i pokrenuo nekoliko startap kompanija sa fokusom na tržište SAD, kao što su: Recruit Folder, softversko rešenje za automatizaciju procesa evaluacije novih kandidata za uštedu HR odeljenju 12 sati po novootvorenom radnom mestu; Earn Coupon, softversko rešenje za podsticanje marketinga „od usta do usta” nudivši nagrade kupcima koji napišu recenziju na svojim ličnim Facebook i Twitter nalozima; Loyalis, softversko rešenje za program lojalnosti kroz partnerstvo sa američkim kompanijama BigCommerce i Shopify.

Pre dve godine Joksimović je počeo da se bavi inovativnim konsaltingom baziranom na sopstvenom „Business Intelligence” rešenju za optimizaciju budžeta internet oglašavanja. Koristi parametre kao što je vremenska prognoza za krajnju uštedu u proseku od 36 odsto na nivou celih Sjedinjenih Američkih Država.

Prošle godine se vratio u Srbiju kao deo New Startegy tima zadužen za vođenje digitalnih inovacija i postavljanje osnove za jedinstven model investicionog fonda sa fokusom na Jugoistočnu Aziju. Nakon uspešne jednogodišnje saradnje i ostvarenih ciljeva Rade nas obaveštava da napušta New Startegy kako bi se posvetio novim poslovnim izazovima u 2020. godini.

Šta je stvar koja deluje potpuno logično, ali većina ljudi zaboravlja da je uradi prilikom pokretanja biznisa?

U poslednjih 10 godina sam imao priliku da mentorišem više od 100 genijalnih startap timova gde se ista situacija ponavljala iznova i iznova. Preduzetnici bi prepoznali problem ili potrebu neke ciljne grupe za koju bi osmislili fenomenalno rešenje, a zatim bi ih želja za stvaranjem navela da utonu u razvoj rešenja da dokažu izvodljivost.

Međutim, ovo je izgradnja biznisa „na slepo”.

Popularne metode u startap svetu danas kao što su design thinking, lean metodologija i alati kao što je business model canvas su nas naučili da se svaka biznis ideja zasniva na tri ključne pretpostavke:

   Pretpostavku da je moguće napraviti proizvod koji zaista rešava neki problem ili ispunjava određenu potrebu ciljne grupe i to zovemo izvodljivost.

Pretpostavku da postoji potražnja za onim što želimo da ponudimo tržištu, tačnije da tržište ima potrebu ili problem koji mislimo da imaju što zovemo poželjnost.

  Pretpostavku da možemo prodajnim kanalima iskomunicirati vrednost, naplatiti i isporučiti rešenje ciljnoj grupi na isplativ način, što je naravno isplativost.

Na danas dostupnom uzorku uspelih i neuspelih preduzetničkih poduhvata možemo da zaključimo da retko kada biznisi propadaju jer bi tim u toku razvoja shvatio da rešenje nije izvodljivo napraviti.

Definitivno je preduslov da postoji poželjnost od strane ciljne grupe, a to je korak koji se često preskače, jer zahteva suočavanje sa tržištem i potencijalno razbijanje snova, pa optimizam navede preduzetnike da ovaj korak vide kao gubljenje vremena, ili kao mogućnost da neko sazna za njihovu ideju i iskopira je i tako je preskoče.

Danas je toliko jednostavno napraviti jednu stranicu na internetu koja predstavlja vaše rešenje kao da je već realizovano i napraviti reklamu koju ćete digitalnim kanalima veoma povoljno plasirati vašoj ciljnoj grupi.

Prateći parametre kao što su (I) procenat ljudi koji klikne na takvu reklamu; (II) procenat onih koji dodaju vaš proizvod u korpu; i nakon što dobiju obaveštenje da proizvod ipak nije još dostupan (III) procenat njih koji popune svoje lične podatke da ih obavestite kada će proizvod postati dostupan; veoma lako možemo dokazati poželjnost.

Ovakav eksperiment sam koristio u svim svojim poduhvatima, ali i prilikom rada sa mnogim organizacijama koje su želele da izbace inovativni proizvod na tržište, kako bi potvrdili hipoteze i pivotovali ukoliko je potrebno na vreme.

Voleo bih da više preduzetnika shvati da optimizam jeste neophodan, ali da treba biti i realističan u najranijim fazama razvoja biznisa i ne preskakati ključne korake.

Zamislite da niste imali nijedan dinar prilikom pokretanja svog biznisa, ništa što će vas održavati dok biznis ne uspe. Šta biste drugačije morali da uradite?

StartIT

Svoju prvu kompaniju sam pokrenuo bez ikakve sopstvene ušteđevine i bez spoljnog kapitala. IT industrija je specifična po tome što ulaganjem sopstvenog truda i korišćenjem open source alata možete razviti komercijalno isplativ proizvod i plasirati ga na tržište praktično bez kapitala.

Međutim, to definitivno nije optimalan scenario i nešto što bih preporučio. Ja sam u mom prvom slučaju imao dosta sreće da su mi prve pretpostavke bile tačne, inače je to lako mogao da bude promašen pokušaj.

Malopre smo govorili o pravilnom testiranju pretpostavki — to je jako teško izvesti potpuno bez kapitala, iako je to ono što sam ja uradio u tom prvom slučaju. Tada eksperimenti traju mnogo duže i morate biti izuzetno kreativni kako bi pronašli efektne besplatne načine da iskomunicirate vrednost koju nudite vašoj ciljnoj grupi.

Imao sam još jednu srećnu okolnost što sam imao samo 19 godina, a nisam imao sopstvenu porodicu koja bi zavisila od mojih primanja, u kom slučaju sumnjam da bi proces bio tako jednostavan. Tada verovatno ne bih napuštao radno mesto, već bih paralelno žonglirao posao, biznis i privatni život i to bi trajalo dosta duže i bilo mnogo teže. Preporuka za svakoga ko planira da pokrene sopstveni biznis, uz odsustvo značajnijeg kapitala, bi bila da idete postepeno bez ugrožavanja izvora prihoda ukoliko imate porodicu koja zavisi od vaših primanja, a ukoliko nemate tu obavezu na sebi, da ne dajete otkaz dok makar ne potvrdite pretpostavku o poželjnosti vašeg rešenja.

Danas ima mnogo više potencijalnih izvora kapitala, imamo Inovacioni fond koji je izvor bespovratnih sredstava, brojni startap akceleratori i seed fondovi u regionu, ali ukoliko imate sreću da biznis bazirate na nekom digitalnom rešenju, iskreno bih vam preporučio da odložite razmišljanje o tome dok ne počnete samostalno da generišete prihod.

Kako ste došli do prvog klijenta?

Do svog prvog freelance klijenta sam došao sa 16 godina kada sam jedno popodne u porodičnom domu porazgovarao sa tadašnjim vlasnikom mikro preduzeća za ugradnju gasnih kotlova iz Železnika koji je došao da naplati posao koji su njegovi zaposleni uradili tog dana.

Kroz razgovor smo došli do toga da nema sajt, a da je razlog za to što ne zna ništa o tome. Kao i većina mojih vršnjaka u tom periodu znao sam i odlučio da mu ispričam šta je to sve potrebno da bi se napravio sajt, iako nisam ni umeo da pravim sajt, ali sam iskoristio informacije iz napola pročitanog članka Sveta kompjutera i IT emisija.

To je bilo dovoljno da čovek pomisli da se bavim time i da me pita da li bih ja uradio sajt za njegovu firmu. Shvatio sam da je to prilika koja se ne propušta, odložio sastanak pod izgovorom škole i projekata za mesec dana koje sam iskoristio da naučim sve što sam mogao o pravljenju i hostovanju sajtova na internetu.

Mesec dana kasnije sam zakazao sastanak, otišao u košulji sa male mature koja je bila potpuno mokra od treme i pre nego što je sastanak počeo, ali sam uspeo da dogovorim izradu sajta, ubrzo ga i završio i moj prvi klijent i ja smo bili izuzetno zadovoljni rezultatima.

Buduće freelance klijente za izradu veb-sajtova sam nalazio kroz kolege sa kojima sam se povezivao na internet forumima tako što sam po ceo dan pokušavao da repliciram i rešim probleme koje su mnogo iskusniji od mene u ovom poslu nailazili i tražili pomoć na tim istim internet forumima.

Verujući da se dobro dobrim vraća, kada sam pokrenuo svoj prvi pravi biznis tri godine kasnije koristio sam isti princip da dođem do prvih klijenata — pomažući svojoj ciljnoj grupi na internet forumima uz suptilan potpis uz svaku poruku koji je objašnjavao šta moja kompanija prodaje.

Koji je najznačajniji problem koji ste prevazišli u poslu?

Kada sam pre 11 godina započinjao svoju prvu kompaniju imao sam veliki problem da se ne mešam u posao i mikromenadžujem članove svog tima, što je proisteklo iz velike želje da mi se vizija ostvari.

Vremenom sam naučio da se prepustim članovima tima u koje sam verovao da će svoj deo posla uraditi savesno i na vreme, što je dovelo do toga da sam sve više i više sopstvenih obaveza delegirao i mogao da se više bavim strateškim usmerenjima firme.

Mislim da je ovo najčešći problem ambicioznih, a neiskusnih preduzetnika koji se plaše da će se sve raspasti ukoliko ne drže svoje prste u svemu. Kako preduzetnik stiče više iskustva i veće poverenje u svoj tim, ovaj problem se prirodno prevazilazi, a u narednim poslovnim poduhvatima postaje norma od samog početka.

Privredno društvo, ili na engleskom company, označava grupu ljudi koji su zajednica. Neophodno je da se kao preduzetnici tako i ponašamo i omogućimo članovima naših timova da ostvare svoj pun potencijal znajući da smo tu za njih, ali da im dajemo puno poverenje i slobodu u izvedbi onoga za šta su odgovorni.

Kada biste morali da izdvojite jednu poslovnu situaciju iz koje smatrate da ste mogli da izvučete više nego što jeste, koja bi to bila?

Nisam imao apsolutno nikakvog iskustva sa procesom i poslovnom praksom pri prodaji IT firme kada sam ušao u taj proces, a nisam ni imao koga da pitam jer je startap ekosistem u tom periodu tek bio u nastanku, te nikog tada nisam poznavao ko je prošao kroz to iskustvo sa kojim bih se posavetovao.

Jedna od ključnih grešaka koje sam napravio je prihvatanje preširoko definisanog non-compete agreement-a, koji me je ograničavao da pokrenem novu kompaniju koja bi se bavila imalo sličnim aktivnostima u IT-u.

Međutim, uvek volim da ponavljam istu rečenicu, a to je da se sve dešava sa razlogom, na pravi način, u pravo vreme, zbog nas i da treba da budemo zahvalni na tome. Da nisam napravio tu grešku, ne bih počeo da se bavim finansijskim tržištima, to iskustvo ne bih preneo u svoje buduće poslove, a ne bih ni pomogao mnogim kompanijama koristeći to iskustvo.

Smatram da su poslovne greške najvrednija iskustva u poslovnom kontekstu, jer nam one pružaju neprocenjivo iskustvo i znanje koje kasnije možemo da primenimo i prenesemo nekom drugom i na taj način ostvarimo eksponencijalan pozitivni uticaj na druge, što bi bez proživljavanja inicijalne greške bilo teško izvodljivo.

 

Marko Marković, (11. 12. 19) startit.rs

rAD(no) i privat(no)

Poznato je da pravi način reklamiranja proizvoda ili usluga spada u neizostavne pokretačke sile svakog zdravog biznisa i ekonomije. Dobro “upakovana” reklama, efikasno korišćenje “kanala” za oglašavanje, stil i dizajn proizvoda, “pečat” tog proizvoda koji se mora zapaziti u reklami, odnosno “brend” koji mora zapasti za oko (ali i novčanik kupca) itd itd – suština je i deo reklamne industrije. Reklama je, ukratko, gotovo neizostavni deo pravilnog osnaživanja brenda, biznisa i – profita. Međutim, zadnjih godina je tehnologija preobrazila reklamnu industriju u neku vrstu “voajera”, koji nas ispotiha prati i beleži šta radimo, kuda idemo, šta kupujemo i s kim se viđamo. Evo jednog prilično zabavnog teksta na tu temu.

Ričard Stouks, osnivač i izvršni direktor kompanije Winston Privacy piše o razlozima zbog kojih je istupio iz reklamne industrije, naime “jer me je naša (advertajzerska) upotreba tuđih ličnih podataka sablaznila.”

Svakim postom, klikom i kupovinom, i sami postajemo proizvod. Nešto se baš ne slažem s tim, a kladim se da se ni vaš stav ne razlikuje previše, piše Stouks.

Bilo je to pre nešto više od dve godine kada sam shvatio da je ad-tech industrija otišla predaleko. Bio sam izvršni direktor jedne globalne reklamne kompanije i pratio sam demonstraciju trećeg dobavljača koji mogu pomoći u reklamnom targetovanju klijenata – takozvanom ciljanom advertajzingu podataka (third-party data provider, firma koja prikuplja, agregira, „čisti“ i selektuje podatke internet-korisnika, koje potom prodaje drugim firmama). Njihov predstavnik nam je do drskosti „odvažno“ pokazao kako je u stanju da pokupi svoj lični „dosije“ i hrpu „zapisa lične prirode“, recimo, da podeli sa nama svoja primanja, podatke o hipoteci, gde je radio, kakav automobil je vozio, za koju političku stranku bi verovatno glasao ali i svoje lične afinitete (kraft pivo, naravno). Bilo je o njemu svega, i sve to na jednom mestu.

Podaci “trećih strana” su sve informacije prikupljene od strane entiteta koji nemaju direktni odnos s korisnikom čiji se podaci prikupljaju. Podaci treće strane se često generišu na mnogovrsnim veb-lokacijama i platformama, a zatim bivaju objedinjeni odnosno “agregirani” od strane third-party provajdera podataka, kao što je DMP (Data management platform: softverska platforma koja se koristi za prikupljanje i upravljanje podacima, uglavnom za potrebe digitalnog marketinga).

Da ne bismo preterivali i „dramili“, jedan vlasnik “izglednog” startapa je prikazao mapu San Franciska sa izvesnom crvenom linijom koja prati stvarnu, anonimnu osobu tokom čitavog dana. Izazvao nas je da počnemo da zaključujemo šta se sve iz “priložene linije” može doznati o toj osobi. Izašla je iz kuće u 7 sati i otišla u Starbucks. Otišla je u školu. Otišla je u studio da vežba. Vratila se u školu. Bila je to majka sa najmanje jednim detetom – i znali smo gde živi. Znali smo to jer je mobilni telefon ove gospođe pratio svaki njen pokret. Kao, uostalom, i svaki drugi mobilni telefon, uključujući i onaj koji vam je trenutno  džepu.

Kad sam se tog dana osvrnuo, mnoge moje kolege koje su sa mnom bile prisutne u prostoriji su delovale uznemireno. Sve do tada, i do te tačke, reklamna industrija tražila je od nas da imamo poverenja u to kako koriste naše lične podatke koje neprekidno sakupljaju. Pa… upravo smo se vratili na to „svečano obećanje“. Ubrzo nakon toga napustio sam reklamnu industriju.

Shvatio sam da se ova grana biznisa promenila. Oglašavanje je prestalo da bude povezano sa potrošačima – sada se radilo o pronalaženju novih načina za „rudarenje“; vađenje i prekopavanje sve veće količine ličnih podataka iz računara, telefona i „pametnih“ umreženih domova. Za mnoge najmoćnije i najprofitabilnije kompanije na svetu mi smo tek proizvodi, a usluge koje svi koristimo samo su posledice onoga što nam „uvaljuju“ (putting out) kako bi nas držali upecane, neprekidno zakačene za udicu. A ostatak reklamne industrije, koja zavisi od njihovih podataka – kako bi ostali u igri i kompetitivni – nemaju drugog izbora do da krenu zajedno s njima, najvećima, istim putem – gde god ih ćudi i promene odvedu.

U međuvremenu, svi mi ostali smo prihvatili da se svaki naš potez prati i koristi zarad manipulisanja onim što čitamo, kupujemo, kako glasamo i kako vidimo svet – manipulisanja našim stavovima. Korišćenjem ‘pametnih’ uređaja smo u naše domove i džepove prizvali široku mrežu velikih tehnoloških kompanija, oglašivača, posrednika koji trguju našim podacima, a prizvali smo i vladine strukture – i još mnogo toga. Ovi tehnološki giganti i njihova „flotila“ su mahom kompanije koje „izvlače“ naše lične podatke bez našeg odobrenja, uz to “pomalo” i zarađujući na njima. I sada, ovog trenutka, sa svakom vašom objavom na nekom sajtu, forumu, „fejsu“, Instagramu, svakim klikom na bilo šta ili kroz onlajn kupovinu… postajemo proizvod. Mi smo podatak, „jedinica koja kupuje“, pa se u tom svetlu i advertajzeri ponašaju prema tom „podatku-proizvodu-kupcu“: serviraju vam se reklame za ono „što volite“…

Izvlačenje iz ekonomije praćenja, prismotre i nadzora

Prema nedavnoj studiji kompanije Pew Research, 61% Amerikanaca bi želelo da učini više na zaštiti sopstvene privatnosti. Dve trećine njih izjavilo je da aktuelni zakoni nisu dovoljno dobri (REF). Potrebno nam je kombinovano političko i tehnološko rešenje kako bismo se odvojili i „razvezali“ od ove ekonomije nadzora. Evo kako bi to trebalo da izgleda.

Prvo, svakome mora biti omogućeno da izabere koje lične podatke želi da podeli. Ako nemate neku želju da informacije o sebi „delite“ s nekom kompanijom, onda to i ne bi trebalo – a one, u tom slučaju, i ne bi smele da ih naknadno i “ispotiha” ubiraju i agregiraju bez vašeg znanja i saglasnosti. Već više od decenije nas tehnološke kompanije i oglašivači ubeđuju kako “nema potrebe za odustajanjem od ovakvog modela“, jer, eto, „ljudi vole ciljane reklame“. Siguran sam da je ovo tačno i da ova izjava važi za neke od nas – ili čak za većinu – ali bi mi ostali trebalo da imamo izbor. Stvarni izbor, zapravo, znači da ste dali svoj pristanak nakon što ste obavešteni o procedurama  i načinima na koji se vaši podaci dalje koriste – a kompanije bi trebalo da veoma transparentno objasne šta rade sa vašim podacima, zašto to rade i koliko dugo to jest na koji rok će ih upotrebljavati; to objašnjenje treba da bude predstavljeno jednostavnim i svima razumljivim jezikom.

Drugo, kompanije se moraju sprečiti od odbijanja pružanja usluga onima koji odustanu, to jest onima koji su izabrali da ne učestvuju u nečemu takvom. Ako je vaša jedina opcija i mogućnost to da se, zarad narušavanja sopstvene privatnosti odreknete nekog korisnog i vama poželjnog proizvoda, ili da pristajete na stalni nadzor, onda vi, u stvari, nemate izbora. Još su zloćudniji takozvani „profili u senci“, koje ad-tech kompanije kreiraju bez vašeg pristanka. Ako nemate Fejsbuk nalog, onda je to vaš izbor: Fejsbuk ne bi trebalo da ima internet-nalog koji se tiče vas i vašeg poslovanja, a da vi prethodno niste bili pravilno i pravovremeno upoznati s tim.

Treće, od tehnoloških kompanija moramo zahtevati da otkriju krajnje tačke uređaja koji pohranjuju podatke o nama – drugim rečima, da nam kažu koje podatke prikupljaju, u kom su trenutku, sa kog mesta i pomoću kojeg softvera/uređaja “preuzeti”, gde oni idu i kako dospevaju tamo. Nudeći „potrošačima“ ovu vidljivost, omogućiće im bolje razumevanje šta se, zapravo, dešava sa njihovim ličnim podacima kada koriste bilo koji umreženi uređaj: računar, mobilni telefon, televizor… (ali, recimo, i „pametne“ ručne satove koji prate vaše kretanje kroz GPS, bazne stanice i wi-fi tačke – čak i onda ako ste samo u prolazu i „okrznete““ ih bez logovanja, naravno, vaši pametni satovi vas bude a kraj kreveta mogu da snimaju zvuk, sliku, pokretnu sliku sa zvukom, registrujući i s kim ste trenutno u prostoriji povezani, kakve podatke međusobno razmenjujete itd…). Naši domovi su umreženi mobilnom, internet i bluetooth tehnologijom… i šta se dešava onda kada reklamna industrija bude „obaveštena“ o, recimo, našim odlukama pri kupovini – informišući advertajzere o proizvodima i uslugama na koje smo potrošili novac. Majkrosoft je 2018. dobrovoljno u javnost izneo svoje krajnje tačke za Windows 10, pruživši korisnicima detaljnu i lako shvatljivu priču o tome koje podatke Windows prikuplja, „gde oni idu, i kako tamo stižu“. To je sjajan početak u stvaranju transparentnosti kompanija koje eksploatišu/upotrebljavaju/zarađuju od ličnih podataka svih nas, ali je isto tako potrebno da daleko više njih krene stopama ove kompanije.

Konačno, usled značajnog rizika od zloupotrebe, postoje neki podaci koje kompanije nikada ne bi trebalo da prikupljaju niti bi im se smelo to dozvoliti. Nema nikakvog razloga, objašnjenja ili opravdanja zašto bi se, recimo vaš ISP to jest provajder internet usluga usudio da oglašivačima ili onima kod kojih ste uspostavili zdravstveno osiguranje ustupi podatke vaših internet-pretraga (dijabetes, grip, loša krvna slika, itd), ili podataka dobijenih onlajn anamnezom, ili meračem glukoze, ili krvnim semplerom – koji su u vašem domu povezani na internet (i vašeg provajdera).

Lokacija je još jedan zgodan primer: trebalo bi da ste u mogućnosti da delite svoju trenutnu lokaciju kako biste pronašli gde se nalazi neki restoran, a da pritom ne delite svoju preciznu lokaciju iz minuta u minut. Imajući ovo u vidu, Apple je počeo da „lupa banane“ na one aplikacije koje zahtevaju podatke o vašoj lokaciji – iako im taj podatak ne treba kako bi njihove aplikacije i dalje besprekorno funkcionisale – ovaj primer s Eplom bi trebalo da bude standardna praksa na svim platformama.

Dodajući uz ovo i potrebu za političkim to jest zakonodavni rešenjem i pravnom regulativom znači da treba realizovati „konverziju“, to jest pretvaranje nekih operacija Big Tech kompanija iz javno dostupnih podataka u domen privatnosti. Google i Facebook postali su dve najmoćnije svetske kompanije čiji profit nastaje prikupljanjem i prodajom ličnih podataka svojih korisnika: nisu to kompanije koje bi razdragano prigrlile taj poslovni model – izuzev ukoliko na njega ne budu primorane (zakonom). Njihova nedavno najavljena poboljšanja standarda lične privatnosti više se tiču „monopolizacije“ vaših podataka, a ne njihove zaštite… [Nadajući se da nećete primetiti razliku između zaštite privatnosti i prostog spinovanja (izvrtanja) suštine]. Tako ćemo, po ko zna koji put, zagristi na istu udicu i isti mamac: „Obaveštavamo vas kako ste ovim putem primili k znanju da koristimo vaše podatke; ukoliko želite da prilikom korišćenja naših usluga nešto modifikujete, slobodno idite u „podešavanja parametara privatnosti“… (iako to obaveštenje u ovom tekstu nije doslovce citirano, parafrazirana je suština: „slobodno okrećite volan kako god želite, kočite i menjajte brzine – mi smo ti koji će vas, napokon, i uvek bezbedno voziti do željenog mesta“).

Važno je napomenuti da u ovoj priči ne postoji nijedan akter koji bi bio loš, neka „zlica“ odgovorna za ovo postepeno razaranje naše privatnosti. Živimo u sistemu izvitoperenih pobuda, gde neki čestiti građani svakodnevno „rade ono što uvek i rade“; takvim svojim „ad-friendly“ i uglavnom sasvim „opuštenim“ ponašanjem malo-pomalo pogoršavaju problem, iz dana u dan, bez razumevanja, ili čak bilo kakve svesti o široj slici, u kojoj je njihova privatnost deo „advertajzerskog pejzaža“. Sada možemo i moramo da korigujemo pravac kretanja „ekonomije nadzora“, kaže Stouks. Jer, po njemu, samo bi tako bilo moguće kreirati okruženje pogodno za onu vrstu inovacija koje u budućnosti – možda uskoro – neće od nas zahtevati da im predamo ključeve naših privatnih života.

(Vezano za ovu temu, petog decembra je Fondacija SHARE podnela prekršajne prijave protiv kompanija Facebook i Google. Povod za prijave je nepoštovanje obaveze da imenuju predstavnike u Srbiji za pitanja zaštite podataka o ličnosti)

SHARE Foundation files complaints against Facebook and Google

Richard Stokes (Fast Company / Medium)

View at Medium.com

Evo i par zabavnih video-linkova na srodnu temu:

Privacy And Power: Your Digital Fingerprint (Part 1) | NBC Nightly News

Privacy And Power: What Your Apps Say About You (Part 2) | NBC Nightly News

Privacy And Power: The Illusion Of Choice (Part 3) | NBC Nightly News

Treći zakon: Analogna budućnost računarstva

Arterra/Getty/OneZero

Treći zakon, ne ponavljajmo naslov ali ipak samo evo sada – ne tiče se isključivo analogne budućnosti računarstva, već i “analognog” načina razmišljanja budućih računara. Zašto je i koliko bitno unaprediti i ponovo napraviti superiorni “analogni superračunar” – zarad sprečavanja masovne kontrole kako od  strane”nekih ljudi” tako i od strane “nekih mašina” – uveliko je u vrhu najzanimljivijih globalnih rasprava i diskusija – kako na nivou akademije i stručnjaka, tako i u društvu, među političarima i filozofima, građanima i aktivistima. Tekst se pojavio na portalu Medium u rubrici OZ, Nula/Jedan (OZ One/Zero), posvećenoj graničnim oblastima tehnologije i nauke. U pitanju su odlomci iz zbornika Džona Brokmana, posvećenog veštačkoj inteligenciji. U tekstu su izneti stavovi istoričara nauke Džordža Dajsona, koji se nalaze u njegovoj knjizi Treći Zakon.

Istorija računarstva može se podeliti na Stari i Novi zavet: pre i posle pojave elektronskih digitalnih računara, kao i pre i posle kodova (programa) koji su prodrli posvuda po Zemlji. „Starozavetni proroci“, su „obznanili“ temeljnu logiku i principe budućeg računarstva, uključujući tu pre svega dva filozofa i naučnika, Hobza i Lajbnica (Thomas Hobbes, Gottfried Wilhelm Leibniz). Tu su i „Novozavetni proroci“ u koje se ubrajaju Alan Tjuring, Džon fon Nojman, Klod Šenon i Norbert Viner (Alan Turing, John von Neumann, Claude Shannon, Norbert Wiener): Oni su stvorili same mašine.

Alan Tjuring se pitao šta je potrebno da bi mašine postale inteligentne. Džon fon Nojman pitao se šta je potrebno da bi se mašine samostalno reprodukovale. Klod Šenon pitao se šta je potrebno da bi mašine pouzdano komunicirale, bez obzira na to koliko „šuma“ i smetnji „gacalo“ procesorskim funkcijama. Norbert Viner se pitao koliko će vremena biti potrebno da mašine preuzmu kontrolu.

Vinerova upozorenja o upravljačkim sistemima van čovekove kontrole pojavila su se pre 70 godina (1949.), baš kada je predstavljena i prva generacija elektronskih digitalnih računara koji su permanentno isprogramirani (kraće: sa ugrađenim softverom koji obezbeđuje njihovo funkcionisanje). Ovi sistemi zahtevali su neposredan nadzor programera odnosno ljudsku intervenciju, potkrepljujući dodatno Vinerove bojazni. Pa, šta je problem, sve dok programeri kontrolišu mašine? Od tada je rasprava o rizicima autonomne kontrole ostala povezana sa raspravom o mogućnostima, moćima i ograničenjima digitalno kodiranih mašina. Uprkos njihovim zadivljujućim moćima, malo je toga urađeno na pažljivijem praćenju njihove autonomije. Ovo je opasna pretpostavka: „Šta bi bilo kad bi bilo“ kada bi do ovog trenutka digitalno programirani rad i operacije svih mašina sveta (pod iole nekom „kontrolom“ nas ljudi) odjednom bio zamenjen „nečim drugim“?

U proteklih sto godina, elektronika je prošla dve fundamentalne tranzicije: iz analogne u digitalnu i iz vakuumskih cevi (tzv. „lampaške“ tehnologije) u čvrste, integrisane komponente. To što su se ovi prelazi desili zajedno i u isto vreme ne znači i da su neraskidivo povezani. Baš kao što su digitalni matematički proračuni izvedeni zahvaljujući „lampaškoj“ tj. tehnologiji vakuumskih cevi, tako se analogne matematičke operacije mogu izvesti iz novonastale, procesorske (tranzistorske) tehnologije. Analogno računanje je živo i dobro, iako su vakumske cevi komercijalno izumrle (ostale su u proizvodnji vrhunskih audio-uređaja čija je toplina i vernost reprodukcije zvuka nemerljiva u poređenju sa tzv digitalnim audio izvorima – ovde je ujedno i prikriveni ishod ove priče, koji ide u prilog „analognim stvarima” u budućnosti).

Ne postoji sasvim precizno povučena linija koja bi obrazovala jasnu razliku između analognog i digitalnog računanja i računarstva. Opšte uzev, digitalno računanje bavi se celim brojevima, binarnim sekvencama, determinisanom logikom i vremenom koje se idejno predstavlja diskretnim skalarno-numeričkim priraštajem, dok analogno računanje obrađuje realne brojeve, „nedeterminističku“ logiku i kontinuirane funkcije, uključujući ovo „naše vreme“, sada, dok postoji kao kontinuitet u stvarnom svetu.

Zamislite da treba da pronađete sredinu nekog puta. Možete da izmerite njegovu širinu bilo kojim dostupnim priraštajem, a zatim digitalno izračunate sredinu do najbližeg uvećanja. Ili možete koristiti deo „strune“ – kao što to radi analogni računar – mapirajući širinu puta prema dužini niza i tako pronalazeći sredinu, bez ograničenja koja se pojavljuju kao rast na fiksnoj skali, udvostručavanjem niza na – sebi.

Mnogi sistemi rade i u analognom i u digitalnom režimu. Ovo „drvo“ integriše širok spektar inputa kao kontinuirane, neprekinute funkcije, ali, ako je prekinete – to jest ako posečete to „drvo“ – ustanovićete da ono broji godine kroz „digitalnu periodiku“, dakle u formi „digitalnog razumevanja zapisa“.

U analognim računskim operacijama složenost je u topologiji mreže, a ne u kodu tj. programu. Informacije se obrađuju kao kontinuirane funkcije vrednosti, kao što su napon i relativna frekvencija pulsa, a ne logičkim operacijama na diskretnim nizovima bitova. Digitalno računanje, netolerantno na grešku ili dvosmislenost, zavisi od ispravljanja-korigovanja grešaka na svakom koraku ovog „puta“. Analogno računanje toleriše greške, omogućavajući vam da živite s njima (podsetimo se onolikih malformacija i „sitnih greščica“ u svačijem genetskom kodu).

Uzgred, bit je najmanja jedinica informacije u računarstvu. Jedan bit predstavlja količinu informacije potrebnu za razlikovanje dva međusobna isključiva stanja, često predstavljana kao jedan (1) i nula (0), da/ne, tačno/netačno, ima/nema napona, itd. Bit se takođe koristi kao ime cifre u binarnom brojnom sistemu (sistem sa osnovom 2). Sama reč je prvi put upotrebljena 1948. godine u radu Kloda Šenona i nastala je sklapanjem početka engleske reči „binarna“ i kraja reči „cifra“ ili „jedinica“ na engleskom jeziku (binary digit ili binary unit). Šenon kaže da je ovu reč smislio Džon Taki.

Sasvim je moguće izgraditi nešto bez potpunog razumevanja tog istog.

Priroda koristi digitalno kodiranje za skladištenje, replikaciju (umnožavanje) i rekombinaciju nizova nukleotida, ali se oslanja na analogno računanje, koje funkcioniše u nervnom sistemu živih organizama, i gde je ono zaduženo za inteligenciju i kontrolu. Genetski sistem u svakoj živoj ćeliji je, zapravo, računar sa pohranjenim programom u sebi, sa već „učitanim softverom“. Ali, nijedan mozak to nije, za razliku od našeg organizma.

Digitalni računari realizuju promene između dve vrste bitova: one koji predstavljaju razlike u prostoru i bitova koji predstavljaju razlike u vremenu. Transformacije između ova dva oblika informacija, nizovi i njihova struktura upravljaju računarskim programiranjem, i sve dok računari zahtevaju ljudske programere, mi (ljudi) zadržavamo i kontrolu nad takvim mašinama.

Analogni računari takođe posreduju pri ovim transformacijma, koje se odvijaju između dva oblika informacija (vremenskih i prostornih): između struktura u prostoru i ponašanja u vremenu. Nema koda odnosno programa, i nema programiranja. Nekako – a mi to još ne razumemo u potpunosti – priroda je, s druge strane, evolucijom usavršila svoje „analogne računare“ – nama poznatije kao nervni sistem – koji utelovljuju informacije apsorbovane iz spoljnog sveta. Naši „analogni računari“, odnosno nervni sistemi – mozgovi – uče. Jedna od stvari koju nauče je kontrola. Nervni sistemi uče da kontrolišu sopstveno ponašanje, istovremeno učeći kako da kontrolišu svoje okruženje, do mere u kojoj je to moguće.

Računarstvo ima dugu istoriju koja seže čak i pre no što je postojala nauka o računarstvu – o primeni neuronskih mreža, ali najvećim delom to su bile simulacije neuronskih mreža pomoću digitalnih računara, a ne neuronske mreže koje su u prirodi evoluirale delovanjem same prirode (naši „moždani računari“). Ovo počinje da se menja: proces se kreće „odozdo prema gore“ jer trostruki pokretači bespilotnih ratnih dronova, autonomnih vozila i mobilnih telefona podstiču dalji razvoj „neuromorfnih mikroprocesora“ koji implementiraju stvarne, u prirodi i našim glavama postojeće neuronske mreže, umesto simuliranja neuronskih mreža direktno u silicijum (i druge potencijalne supstrate kao zamena za silicijum koji je danas „kost & meso“ svakog računara), a odozgo prema dole – kao što se i naši najveći i najuspešniji projekti u tom smeru sve više se okreću analognom računarstvu tj.analognom računanju u svojoj infiltraciji i kontroli sveta.

I, dok raspravljamo o inteligenciji digitalnih računara, analogno računarstvo tiho preobražava ono digitalno, na isti način na koji su analogne komponente poput vakuumskih cevi nekada doživele prenamenu – pri izgradnji digitalnih računara nakon Drugog svetskog rata. Pojedinačno determinisani procesori konačnih stanja, koji rade ograničene kodove, formiraju „višećelijske“ organizme velikih razmera, u nikad dovršenom jednom stanju, potpuno nalik višećelijskim organizmima u divljini i stvarnom svetu (u prirodi). Rezultirajući hibridni analogno-digitalni sistemi tretiraju tokove bitova kolektivno, „uvezano“, što je način na koji se protok elektrona tretira u vakumskoj cevi, dakle kolektivno uvezani – a ne pojedinačno, kao što se s bitovima postupa na uređajima diskretnog stanja koji stvaraju protok (tranzistori, procesori, mikročipovi itd). Bitovi su „novi elektroni“: Analogno računanje se vratilo, a po svojoj prirodi ono preuzima kontrolu.

Superračunar “Summit” kompanije IBM

Upravljajući svime, od protoka robe i saobraćaja do protoka ideja, ovi sistemi vrše operacije statistički, jer se informacije o kodiranim frekvencijama impulsa obrađuju u neuronu ili mozgu. Pojava i uspon inteligencije privlači našu pažnju na nas same, „Homo sapiensa“ – ali ono zbog čega bi trebalo da se zabrinemo je – pojava kontrole.

Zamislite da je sada 1958. i da vi pokušavate da odbranite kontinentalni deo SAD od vazdušnog napada. Da biste razlikovali neprijateljske letelice, jedna od stvari koja vam je potrebna, osim mreže računara i radarskih punktova za rano upozoravanje, jeste mapa celokupnog komercijalnog vazdušnog saobraćaja, ažurirana u realnom vremenu. Sjedinjene Države izgradile su takav sistem i prozvale ga „Sejdž“ (SAGE; Semi-Automatic Ground Environment, Poluautomatska sredina za prevenciju/sprečavanje mogućih civilnih, u ratu neplaniranih letova – pokretačka sila sličnih sistema i prva mreža velikih računara koja je, povezana s radarskim sistemom, upravljala, recimo, funkcionisanjem sistema NORAD). SAGE je, zauzvrat i kao neku vrstu „zahvalnice“, za civile stvorio nadasve korisni „Sejber“ (Saber), prvi integrisani rezervacioni sistem koji služi za rezervaciju avionskih putovanja u realnom vremenu.

Sejber i njegovi nastavljači ubrzo su postali ne samo sredstvo za pronalaženje karata raspoloživih avio-sedišta već i sistem koji je počeo da kontroliše, uz decentralizovanu obaveštajnu i informatičku mrežu, kuda će avioni leteti i kada.

Ali, zar negde nema neke „kontrolne sobe“, s nekim ko kontroliše „stanje stvari“ i „situaciju“? Možda i ne. Hajde da kažemo da, na primer, gradite sistem za mapiranje saobraćaja na autoputu u realnom (trenutnom) vremenu, jednostavno tako što ćete automobilima davati pristup mapi u zamenu za izveštavanje o brzini vozila i njegovoj lokaciji u svakom trenutku. Rezultat je potpuno decentralizovani sistem upravljanja. Nigde, zapravo, ne postoji model upravljanja… osim sistema po sebi, koji „kontroliše“.

Zamislite sada da ste u prvoj deceniji 21. veka i da želite da pratite složenost ljudskih odnosa u realnom vremenu. Za društveni život na nekom malom koledžu, mogli biste da napravite centralnu bazu podataka i da je redovno ažurirate, ali njeno održavanje postalo bi neodrživo i nadilazilo bi vaše mogućnosti ukoliko se „koledž“ uzme u većim razmerama i formatu. Zato je, ipak, daleko bolje da pošaljete besplatne kopije jednostavnog poluautonomnog koda (programa/softvera), koji se nalazi na lokalnom nivou, i pustite da ažurira određenu društvenu mrežu. Operacije po ovom kodu izvršavaju digitalni računari, ali analogno računanje koje opslužuje sistem u celini daleko prevazilazi složenost osnovnog koda. Ishod: dobijate model pulsno-frekvencijski programiranog „društvenog“ grafikona koji postaje društveni tj. graf socijalizacije određene grupe. On se prvo naširoko širi kampusom, a onda i svetom.

Predstojeća revolucija u računanju-računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema, nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu.

Šta ako želite da napravite mašinu koja će zabeležiti značenje svega onoga što je ljudskoj vrsti poznato od njenog nastanka do danas? Imajući u vidu Murov zakon (Gordon Moore, 1965), očigledno je da nije potrebno još puno vremena da bi se digitalizovale sve postojeće informacije u svetu. Skenirate svaku knjigu koja je ikada štampana, prikupite svaki e-mail ikad napisan i sakupite 49 godina video-zapisa, radite to 24 sata, dok u stvarnom vremenu pratite gde su ljudska bića i šta ona rade. Ali – kako uhvatiti značenje?

Čak ni u digitalnom dobu, ovo se ne može definisati u bilo kakvom strogo logičkom smislu, jer značenje, među ljudima, nije u osnovi logično. Najbolje što možete da učinite, nakon što sakupite sve moguće odgovore, jeste da u „igru značenjima“ uvedete (što je moguće bolje) definisana pitanja i sastavite pulsno-frekvencionu „ponderisanu“ mapu (odnosno premerenu i podešenu algoritmom, stvarajući mapu „povezanosti svega postojećeg“). A pre nego što to saznate, vaš sistem neće samo naprosto posmatrati i mapirati značenje stvari, već će i konstruisati njihovo značenje. Vremenom će sam sistem kontrolisati značenje, na isti način na koji digitalno mapirani saobraćaj u jednom trenutku počinje da kontroliše protok saobraćaja – iako nam, na prvi pogled, izgleda da ga niko ne kontroliše.

Postoje tri zakona veštačke inteligencije. Prvi, poznat kao „Ešbijev zakon“, nazvan je po kibernetičaru Viljemu Rosu Ešbiju (William Ross Ashby, 1903-1972), autoru projekta „Design for a Brain“. On kaže da svaki efikasni sistem kontrole mora biti složen onoliko koliko je složen i sistem koji on kontroliše.

Drugi zakon, kojeg je artikulisao Džon fon Nojman (John von Neumann, 1903-1957)  kaže da je najvažnija karakteristika složenog sistema to što on predstavlja svoj najjednostavniji opis ponašanja. Najjednostavniji kompletni model organizma je – sam organizam. Pokušaj da se ponašanje sistema svodi na bilo koji formalni opis čini stvar još više, a ne manje, komplikovanim.

Treći zakon kaže da svaki sistem dovoljno jednostavan da bi bio razumljiv neće biti dovoljno komplikovan da bi se ponašao inteligentno, dok će svaki sistem dovoljno komplikovan da bi  mogao da se inteligentno ponaša biti isuviše komplikovan da bi se razumeo. Jednostavno rečeno, dokle god ne razumete do kraja „ono drugo biće“, to znači da ono poseduje inteligenciju (koja se, shodno dotičnom Trećem zakonu, ne može do kraja razumeti).

Treći zakon nudi utehu onima koji veruju da, sve dok ne budemo do kraja dokučili (našu, ljudsku) inteligenciju, ne treba brinuti o „nadljudskoj inteligenciji“ koja bi mogla nezavisno i nekontrolisano od nas nastati među mašinama. I pored svega, u Trećem zakonu postoji rupa. Potpuno je moguće uspešno izgraditi, stvoriti nešto – a pritom ne posedovati potpuno razumevanje “tog nečega”. Ne morate u potpunosti da razumete kako mozak funkcioniše da bi se, sudeći po razvoju stvari u nauci i tehnologiji, stvorio jedan takav koji funkcioniše identično „onom pravom“. Ovo je rupa koju nijedna vrsta, opseg i intenzitet nadzora nad algoritmima od strane programera i njihovih etičkih savetnika nikada ne može „sapeti“. Dokazano „dobar“ A.I. je – samo mit. Naš odnos sa istinskim A.I. uvek će biti pitanje vere, a ne dokaza.

Previše nas muči zabrinutost o mašinskoj inteligenciji, ali smo premalo zabrinuti za pitanja njene samo-reprodukcije, međusobne komunikacije i kontrole. Sledeća revolucija u računarstvu biće inicirana porastom analognih sistema nad kojima digitalno programiranje više nema kontrolu. Odgovor prirode onima koji veruju da mogu da naprave mašine koje bi kontrolisale „sve na svetu“ biće da im omogući da naprave mašinu koja će kontrolisati njih same – ljude koji žele kontrolu nad svakim i svačim.

∗  ∗  ∗

Odlomak iz knjige „Treći zakon“ Džordža Dajsona. Prilagođeno za zbornik Džona Brokmana Possible Minds: Twenty-Five Ways of Looking at AI  (Penguin Press & Publishing Group, Random House).

 

George Dyson

MEDIUM

Britanski biznismen koji izvozi kineske proizvode na globalna tržišta

„Tajšan“ (Taishan) predstavlja nove proizvode svojim kupcima putem mobilnog live streaminga u Jivuu, istočnokineskoj provinciji Žeđjang, 1. decembra 2019. [Xinhua]

Britanski biznismen Najdžel Krop (Nigel Cropp) uzeo je „Tajšan“ (Taishan) kao svoje kinesko ime jer ljudima s kojima radi u Kini, po njegovom ubeđenju, naziv ove planine uvek ostavlja utisak kako je Najdžel „stabilan poput planine Tajšan“.

Najdžel je otkrio „nepregledne“ mogućnosti u međunarodnoj trgovini uvođenjem na svetsko tržište kineske proizvode iz Jivua iz provincije Žeđjang u Istočnoj Kini.

Tajšan je 2005. došao u Kinu da bi poslovnim ljudima predavao engleski 2005, a oženio je svoju studentkinju Wu Qin tri godine kasnije.

Da bi svoje marketinške veštine primenio u praksi, Najdžel je 2008. sa suprugom otvorio uvozno-izvoznu kompaniju.

Uzgred, koliko je Najdželu doprinela Wu Qin kako bi “Tajšin” uspešno pokrenuo svoj “britanski” biznis podseća na jednu raniju priču s ovog mesta, “Bolji status žena znači 12 biliona dolara veći globalni rast”, što, preciznije, znači da bi, pravično iznivelisanim cenama rada i poštenijim i pravičnijim angažmanom, žene doprinele godišnjem svetskom BDP-u za čitavih 26% (!)

cityam.com

Ovim bi se scenarijem dodalo još 12 biliona dolara globalnog BDP-a na godišnjem nivou, što je trenutno ekvivalentno veličini BDP-a Nemačke, Japana i Britanije zajedno, odnosno, drukčije rečeno, najverovatnije će uslediti udvostručavanje privrednog rasta globalnog BDP-a radnica u periodu između 2014. i 2025. po klasičnom tj. uobičajenom (trenutnom) scenariju.

Ravnopravnost u radnom procesu, jer je 75 odsto žena pogođenih nejednakošću polova: pokrenuti efikasnu akciju, a cilj je dostići što bolji – zapravo pravičan – paritet cena rada i podjednake rodne angažovanosti na globalnom nivou: tu je i nisko učešće ženske radne snage u kvalitetnim poslovima, nizak nivo materinskog i reproduktivnog zdravlja, neadekvatan nivo obrazovanja, finansijska i digitalna isključenost, i ranjivost ženske dece.

Oslanjajući se na Wu Qin i Yivu, to „najveće veleprodajno tržište malih stvari i roba na svetu“, pokrenut je posao ovog para. Najdžel je 2012. otvorio zapadni restoran iskoristivši atraktivnost koju ovaj grad ima za međunarodni poslovni kor.

Počev od novembra 2014. godine, China Railway Express otvorio je 11 linija, što je ujedno otvorilo nove poslovne puteve za Najdželov posao. Od božićnih ukrasa do kućnih potrepština, Najdžel i njegova supruga naširoko izvoze proizvode „Made in China“ u Evropu i Sjedinjene Države.

“Proizvodi ‘Made in China’ su jeftini i lepi, a njihov kvalitet se poboljšao do nivoa onog koji imaju proizvodi zapadnih razvijenih zemalja. Tržište ovim proizvodima postaje sve šire i šire”, rekao je „Tajšan“.

Unapređujući poslovno okruženje, Kina privlači sve više poslovnih ljudi poput Najdžela, kako bi pokrenuli posao u Jivuu. Trenutno se iz ovog industrijskog centra izvozi više od 1,8 miliona proizvoda u 219 zemalja i regiona. Jivu svake godine privlači 500.000 međunarodnih kupaca, a preko 15.000 stranih poslovnih ljudi iz više od 100 zemalja i regiona živi u ovom gradu. Statistički podaci pokazuju da je Jivu centar za gotovo tri hiljade stranih kompanija (2.829) i privlači investicije iz 123 zemlje i regiona.

Najdžel u razgovoru sa kineskom biznismenkom u Jivuu, 1. decembra 2019. [Xinhua]

„Tajšan“ odnosno Najdžel proverava u magacinu u Jivuu kutije za izvoz inostranstvo u 1. decembra 2019. [Xinhua]

Tajšan (u sredini) razgovara sa osobljem (desno) kako bi se pobliže upoznao s logistikom teretnih vozova na relaciji Kina-Evropa u mestu Jivu, istočna kineska provincija Žeđjang 1. decembra 2019. [Xinhua]

Tajšan (desno) raspituje se među ovdašnjim službenicama zaduženim za međunarodnu trgovinu, Jivu, 1dec 2019 [Xinhua]

Najdžel (drugi s leva) drži pečenu ćurku kojom će ugostiti prijatelje u svom zapadnom restoranu u Jivuu, provincija Zhejiang u Istočnoj Kini, 1. decembra 2019. [Xinhua]

 

chinadaily.com.cn

Bordoška loza u Šandongu: Francusko vino iz kineskog tla

Svaki ljubitelj vina verovatno je upoznat sa par detalja o Šatou Lafit Rotšild (La Fite, porodično prezime) čuvene porodice koja, uz mnoge druge stvari, važi i za najveće i najstarije vinare na svetu. Ovde je pridev “najveći” tesno povezan sa odnosom kvalitet-cena. Ne postoji boca Šatoa Lafit koja ide ispod 800-900 dolara (jeftinije “pučke” verzije).

Chateau Lafite Rothschild smešten je na levoj obali reke Žironde, na šljunkovitom tlu apelacije Pojak (Pauillac) u oblasti Medok (Medoc), u severozapadnom delu Bordoa. Ova vinarija i njeno vino spadaju verovatno u sam vrh svetskog vinarstva, a prosečna cena jedne boce je nešto ispod hiljadu dolara (dok ima boca koje na aukcijama dostižu nestvarne cifre od nekoliko stotina hiljada dolara).Ova “boca ekonomski prilagođena kineskom kupcu” košta 300 dolara, i zaista je od francuske loze – iz Kine.

Na imanju Rotšilda u provinciji Šandong prošlog meseca je obavljena prva berba. Pre toga je ovo vinogorje u nastanku pripremano 10 godina.

Domaine de Long Dai, kinesko vinarsko imanje čiji vlasnici u Francuskoj drže čuveni Šato Lafit Rotšild (Château Lafite Rothschild) su pre deceniju odlučili da francusku lozu i školu gajenja prenesu na Daleki istok (Foto: Giulia Marchi za Njujork tajms)

U Kini su priče o Šato Lafit Rotšildu opštepoznate koliko su to i priče o vinima iz Bordoa, već „pretočenima“ u legendu.

Postoje priče – često ponavljane, nikada potvrđene – o bogatim kineskim biznismenima koji ovaj Šato Lafit , čija prosečna cena za bocu od 0.75l ide preko 900 dolara, mućkaju sa Sprajtom. Ili onda kada je jedan kineski zvaničnik rekao da je bar polovina prodatih Lafita u Kini – lažno. U novije vreme je vlada te zemlje sprečila inače posvuda čest način korupcije – bocom dobrog pića. Ta se korupcija, u rukama lokalnih zvaničnika i moćnika, transformisala iz novca u ogromne zalihe vina, vredne desetine hiljada dolara.

Poslednje poglavlje sage o Lafitu je, međutim, nešto sasvim drugo: Kompanija koja stoji iza poznatog imena Domaines Barons de Rothschild (Lafite) sada je proizvođač vina svetske klase – koje se u potpunosti proizvodi u Kini.

Long Dai je prošlog meseca završio prvu berbu (Giulia Marchi/NYT)

Lafit je u oktobru imao svoju prvu berbu grožđa uzgajanog u Domaine de Long Dai, vinskom imanju Rotšildovih u provinciji Šandong. Ova stolećima stara francuska vinarija tvrdi da je, na svoj rizik, u stanju da zaustavi kinesko usporavanje ekonomije kao i da „nacionalističke vetrove“ preusmeri u svoju korist – s jednim svojim lokalnim proizvodom.

Vino se od grožđa pravilo u Kini vekovima unazad, ali nikada nije bilo tako popularno kao ostala pića, pa, samim tim, ni ova zemlja nije bila poznata po svom vinarstvu. Tek su odnedavno domaći proizvođači počeli da teže većem kvalitetu, onom koji bi bio dovoljno visok da se dopadne enofilima, uglavnom u vidu proizvodnje malog obima.

„Kada sam počela da intenzivnije posećujem (Šandong), mnogi kolekcionari vina vrhunskog kvaliteta su mi govorili kako „Ne, nikada nećemo piti kinesko vino“, rekla je Saskija de Rotšild, koja je prošlog meseca nasledila svog oca u ulozi predsednice Lafitovog borda. “To je zaista bila opklada koju smo prihvatili: da napravimo vrhunsko kinesko vino kojim će se Kinezi ponositi.”

Ipak, vinari kompanije Lafit započeli su da rade u teškom trenutku, čiji se efekat odrazio na sve zapadne kompanije koje se bave proizvodnjom luksuzne robe čiji su kupci, uglavnom, pripadali kineskoj eliti.

Kampanja predsednika Sija Đinpinga protiv korupcije godinama je suzbijala ekstravagantnu potrošnju, a prodaja vina – omiljeni poklon među političkim i poslovnim liderima – pogodio je i Lafit, i to posebno snažno. Prošle godine je po prvi put u pet godina opao uvozni kontigent vina, navodi se u izveštaju Wine Intelligence, analitičke firme iz Londona.

Slika: Saskia de Rothschild, predsedavajuća Lafita, u vinogradima Long Dai. Suve prolećne sezone u regiji i letnje monsunske kiše su pravi izazov za vinare (Giulia Marchi/NYT)

Za strane kompanije, drugi veliki izazov je rastuće nacionalno raspoloženje među kineskim potrošačima. Nacionalni košarkaški savez nedavno se našao u centru „požara“ gnevnih Kineza,  nakon što je generalni direktor Hjuston Roketsa na Tviteru objavio podršku protestima u Hong Kongu, koje Kinezi naširoko doživljavaju kao separatistički pokret. Coach, Givenchy i Versace su se izvinili nakon što su primili žestoke kritike zbog majica za koje se smatralo da su narušile suverenitet Kine, identifikujući poluautonomne oblasti Hong Konga i Makaoa kao odvojene zemlje.

Ali, Lafit želi da se uklopi u taj “patriotski sentiment”, nudeći vino koje je u Kini proizvela uglavnom kineska ekipa.

„Tokom godina smo imali prilike da uočimo kako se kineski potrošači menjaju, a „Made in China“ je, zapravo, postalo nešto čime se ljudi ponose“, rekla je Saskija Rotšild, inače nekadašnja novinarka koja je pisala za Njujork tajms.

Rotšildova je govorila o novom vinarskom imanju smeštenom među vinogradima i voćnjacima s jabukama u primorskoj provinciji Šandong. Tokom posete njenoj vinariji sredinom septembra, uoči službenog predstavljanja, vožnju kroz terasaste vinograde do imanja prekidale su uočljive jarkocrvene parole, koje su veličale Komunističku partiju Kine.

Berba 2017. iz oblasti Long Dai je spoj Kabernea sovinjon, Kabernea frank i marselanskog grožđa. Marselan je sorta dobijena ukrštanjem Kabernea sovinjon i Grenaša, i popularna je među kineskim ljubiteljima vina.

Žang Peng, upravnik ovog vinograda sa Žilijet Kuderk, tehničkom rukovoditeljkom, i Olivijeom Tregoaom, tehničkim direktorom Lafitovih vinarskih poseda u okolini Bordoa (Giulia Marchi/NYT)

U julskom pregledu prve berbe (koja po pravilu važi za najreprezentativniju i najkvalitetniju), Britanka Džensis Robinson (Jancis Robinson), koja je specijalizovana za pisanje o vinima (s redovnom kolumnom u Fajnenšel tajmsu), nazvala je taj poduhvat „zaista dobrim debitantskim pregnućem“.

“Što se tiče vina, njegove odlike uklapaju se u ono što Lafite i inače čini posebnim”, napisala je na svojoj veb stranici, dodavši  da je “suvoća Lafita iz oblasti Long Dai identična onoj koju daju prve berbe Lafita iz Bordoa: krajnje tačan po odlikama – ako ne i apsolutno zapanjujući.”

Sa 74 hektara vinograda u Long Daju, proizvodnja na novom imanju se uzima za „skromnu“. Samo će 2.500 boca berbe iz 2017. biti prodato, uglavnom u Kini, u poređenju sa 16.000 boca bordoškog Šatoa Lafit Rotšilda, koliko se u proseku proizvodi na godišnjem nivou.

Svaka boca, zahvaljujući posebnoj tehnologiji, ima ugrađen čip u ambalažu radi zaštite od falsifikovanja, što je za Lafite u Kini godinama predstavljao veliki problem.

Boca sa imanja Long Dai je 2017. godine koštala 2.388 renminbija, odnosno oko 335 dolara To je uporedivo sa bocom vrhunskog Baižijua (tradicionalnog kineskog alkoholnog pića koje se spravlja od šećerne trske, žita, pirinča, ječma ili prosa) mada daleko manje konkurentno u odnosu na neke od starijih berbi Šatoa Lafit, koje se danas komotno mogu prodati za stotine hiljada dolara.

Plavo popodnevno nebo u Mulangou; tek na nekoliko koraka od Long Daija meštani štedro dele pohvale imanju Lafit zbog poslova koje im je ovo imanje donelo, kao i podele poklona lokalnom stanovništvu tokom praznika.

Ali na pitanje da li će piti vino iz vinograda Long Dai, Huang Čuanđun (70), inače okoreli pivopija, zatresao je glavom.

“Skuplje je od zlata!”, kaže Huang, koji je sa sobom nosio vrč sojinog sosa. „Ne bih potrošio ni 100 renminbija na to. Ionako ne mogu da utvrdim razliku (između tog i sasvim običnog vina).”

Vino proizvedeno od grožđa berbe 2017. je ostvareni cilj projekta koji je započeo pre 10 godina, kada je marka Lafite bila na vrhuncu svoje popularnosti u Kini. “Lafite” se koristi u nazivima kineskih apartmanskih kompleksa, pa čak i pečenjara, rekao je Džim Bojs, osnivač kineskog bloga o domaćim vinima, Grape Wall of China (igra reči, koja referira na „Great Wall“)..

“To sveprisutno lepljenje etiketa ‘Lafite’ je povezano s idejom kvaliteta životnog stila”, izjavio je Bojs.

Ipak, tokom poslednje decenije su se pojavila brojna kineska vina vrhunskog kvaliteta, uključujući jedno  zaista jedinstveno, Legacy Peak, poreklom iz oblasti Ningsja na severozapadu Kine, ali i Ao Yun, spravljen od grožđa poteklog iz vinogorja u podnožju tibetskih planina, čiji je vlasnik Luj Viton (LVMH Moët Hennessy Louis Vuitton), najveće svetske grupe za proizvodnju i prodaju luksuzne robe.

“Tajming mi se čini pomalo čudnim”, rekao je Bojs tokom lansiranja vina iz prve berbe Long Daija. „Oseća se kao deo trenda koji je već imao svoj trenutak.“

Za Lafit, imanje u Šandongu takođe nudi uporište na rastućem kineskom tržištu skupih vina. Na imanju je sagrađen centar za posetioce i takozvana učionica za edukaciju o vinu, prvenstveno za potrebe imanja Lafit ali i kao način za promovisanje prodaje drugih vina ove kompanije koja prevazilaze svoje kineske konkurente.

Upućivanja na porodicu Rotšild koja Lafite poseduje više od 150 godina pojavljuju se svuda. U Centru za posetioce se emituje film Saskije Rotšild, koji je prikazuje u razgovoru s ocem, baronom Erikom de Rotšildom. Na zidovima objekata okačene su slike njene majke, umetnice (Maria-Beatrice Caracciolo Di Forino), kao i kopije uljanih portreta Rotšilda iz 19. veka.

Kompanija je odabrala primorsku regiju Šandong zbog umerenih zima i blizine transportnih čvorišta, time ujedno utirući trend ostalim proizvođačima vina koji gravitiraju zapadnim regionima Kine.

Ipak, samo imanje je bilo suočeno za različitim izazovima. Vinari su morali da nađu ravnotežu između jakih monsunskih kiša, tipičnih za letnje sezone, i suvih prolećnih sezona. Takođe su se neumorno ponavljale krađe grožđa od strane lokalnih meštana. Sada pet čuvara noću bdi nad Rotšildovim vinogradima.

I, kao što je to čest slučaj sa stranim kompanijama u Kini, upravljanje odnosima sa zvaničnom kineskom vladom i njenim predstavnicima je ponekad bilo komplikovano. Strpljenje i preciznost, obe ključne za pravljenje odličnog vina, mogu biti anatema i „prokletstvo“ bačeno na lokalne zvaničnike, koji često imaju kratkoročne ciljeve rasta i koji bi voleli da sve bude gotovo „za juče“.

Velike se nade polažu u oblast Penglai – da će vinarija podstaći razvoj vinskom turizma tog područja, nalik onom koji postoji u kalifornijskoj dolini Napa. Već je niz projekata (uključujući objekat nalik starorimskom Koloseumu), skup građevina koje se zovu „Selo Napa“, uz zamak nadahnut onim francuskim, nastao u okolini Domaine de Long Dai.

“Imali smo veliki pritisak lokalnih zvaničnika da ga otvorimo”, rekao je Olivier Tregoat, tehnički direktor Lafitovih imanja u regiji Bordoa. “Definitivno bih malo sačekao.”

Istorijat Chateau Lafite su pratile mnoge priče i legende, a jedna istinita priča iz novije istorije kaže da je Chateau Lafite i zvanično najskuplja flaša vina ikad prodata. Naime, radi se o flaši iz 1787. godine koja je pripadala Tomasu Džefersonu, a koja je prodata na aukciji u aukcijskoj kući Christie za neverovatnih 160.000 dolara.

Vinograd je jedan od najvećih u Medocu i prostire se na površini od oko jednog kvadratnog kilometra. Sortna zastupljenost je: 70% Cabernet Sauvignon, 25% Merlot, 3% Cabernet Franc i 2% Petit Verdot. Prosečna godišnja proizvodnja varira i kreće se u rasponu od 30.000 do 35.000 sanduka, od čega je 15.000 do 25.000 sanduka njihovo prvo vino, Chateau Lafite Rothschild.

Uobičajen sortni sastav vina Chateau Lafite Rothschild je oko 80-95% Cabernet Sauvignon, osim u retkim godinama kao što je bila 1961, kada je sastav vina bio 100% Cabernet Sauvignon. Fermentacija se odvija u drvenim buradima, a vino odležava u novim hrastovim buradima oko trideset meseci.

Osim prvog vina Chateau Lafite Rothschild, u vinariji se proizvodi i drugo vino, Carruades de Lafite.

Vino Chateau Lafite Rothschild je tamne, rubin crvene boje, a krase ga izuzetna elegancija, plemenitost i snaga, kao i veliki potencijal starenja. Karakterišu ga arome zrelih crvenih ribizli, ljubičice, vanile, začina i hrasta na finišu.

 

A Tiffany store in Hong Kong.Anthony Wallace/Agence France-Presse — Getty Images

Amy Qin, The New York Times Oct. 24, 2019

Paretov princip: Manje je više

Mark Menson, preduzetnik, bloger, influenser i pisac tri zabavna bestselera, u ovom svom pitkom i popularnom (a nimalo novom) postu razmatra jedno pravilo o kojem je čuo tokom svojih studija u Bostonu – o zakonitosti koja je “opšte mesto” među profesionalnim ekonomistima: o Paretovom principu, koji se može primeniti na svakodnevicu. Kako da sa 20% uloženog truda ostvarite 80% željenih rezultata? Mark se malo poigravao temom, na tipično američki način – u svakom slučaju nepretencioznom i bez mesijanskih impulsa ili propovedanja (tako omiljenom “sportu” u javnoj sferi).

Možete postići željene rezultate uz manje ulaganja (energije, vremena, truda). Trik je u tome kako pravilno utvrditi-oceniti na šta se treba uložiti, i kako, se, zapravo, najefikasnije „raspodeliti“ na način da budete najefikasniji.


Italijanski ekonomista Vilfredo Pareto je jednog dana, 1906. godine, primetio da svake godine 20% mahuna graška u njegovoj bašti daje oko 80% graška.


Zbog toga je o ovom „vrtnom fenomenu“ i enigmi prirode pokušao da razmišlja kroz svoju profesiju: kako je to, naime, moguće: da 20% „nečega“ što „proizvodi nešto“ – kao petina „proizvodnog kapaciteta“ (graška), proizvede ukupno 80% „tog nečega“ od „ukupne količine“? I, naravno, da li bi se i kako ova enigma prirode mogla primeniti na proizvodnju velikog obima (i tako postati što efikasniji). Sigurno da je počeo da otkriva gotovo identičan zakon nalik onome u svojim lejama graška: da u raznim industrijama, društvima, pa čak i kompanijama, 80% proizvodnje često potiče od 20% njenog najproduktivnijeg dela.

Ovo je postalo poznato kao Paretov princip, ili ono što se danas često naziva princip 80/20.

Načelo 80/20 kaže da 80% proizvedenog, odnosno rezultata, potiče od 20% unosa (inputa) ili akcije.

U pogledu upravljanja i raspolaganja sopstvenim vremenom, oni su često otkrivali da tokom 20% svog radnog vremena ostvare 80% svoje ukupne produktivnosti, dok 20% zaposlenih stvara 80% vrednosti.

Primeri se nižu u nedogled, jer ovo je, što je zanimljivo, pojava koja je sveprisutna. I naravno, niko zapravo nije bio „tamo negde na nekom terenu“ da bi nekim „meračem“ tačno premerio taj odnos 80% i 20% za sve ove pojave. Ipak, slobodno se može reći da se približni odnos 4 prema 1 neprestano dešava. Da li je to, zapravo, u nekom trenutku 76/24 ili 83/17, i nije presudno bitno.

Princip 80/20 postao je popularno sredstvo za upravljanje (poslovni menadžment) koji se široko koristio radi povećanja efikasnosti i poboljšanja učinka u preduzećima i industrijama.

O zabavnom Paretovom principu se danas naširoko diskutuje, kao i o efektima koje ovaj ima na poslovnom i privatnom planu.

Malo je onih, međutim, kojima je palo na um da princip 80/20 primeni u svakodnevnom životu, na razgranatost područja u kojima ovaj princip važi, kao i moguće (negativne) posledice koje ovaj princip može imati.

Evo par primera.



Kojih je to 20% vaše imovine i poseda od kojih dobijate najviše vrednosti?

Na šta trošite 20% svog vremena, radeći ono što vam donosi 80% sreće i ispunjenosti?

Ko je tih 20% koji su vam bliski i koji vas čine najsrećnijima?

Kojih je to 20% odeće koju nosite 80% vremena?

Šta je 20% hrane koju jedete 80% vremena?

Moguće je da su vam sva ova pitanja jednostavna i da na njih lako odgovarate. Samo, naprosto, o njima nikada ranije niste razmišljali.

A onda, kada jednom odgovorite na njih, lako se možete usredsrediti na povećanje efikasnosti u svom životu. Još jedan primer: 80% ljudi sa kojima provodite vreme proizvode u vama tek 20% zadovoljstva u vašem životu (provodite manje vremena sa njima). 80% bespotrebnih stvari koje koristite 20% vremena (bacite ih, dajte nekome ili ih prodajte). Ista stvar je i sa 80% odeće koju nosite 20% vremena (danas aktuelni faktori ekološke prihvatljivosti i problema održivosti hiper-proizvodnje odeće).

Prepoznavanje 20% hrane koju jedete 80% vremena verovatno će objasniti da li se držite zdrave ishrane ili ne i koliko je ona, zapravo, zdrava. Ko baš mora da sledi stroga nutricionistička pravila (koja su, inače, fenomenalno korisna)? Samo se prebacite na način da 20% onoga što jedete bude zdravo, i da tu hranu konzumirate u 80% slučajeva.

Kada sam, piše Mark Menson, po prvi put ozbiljnije razmotrio kako bi se Paretov princip 80/20 mogao primeniti na moj svakodnevni, život, odmah mi se ukazalo nekoliko bitnih stvari.

Nekoliko mojih hobija (televizijskih emisija i video igara) činilo je 80% mog vremena, ali samo mi je njih 20% njih donosilo zadovoljstvo ispunjenosti.

Dotad i nisam baš uživao sa nekoliko svojih prijatelja sa kojima sam provodio 80% svog vremena (dakle, nisam bio neverovatno ushićen onima s kojima sam delio svoj društveni život).

80% onoga na šta sam potrošio novac nije bilo korisno niti zdravo za moj životni stil (uzgred, sve što je Mark naveo, kao opšteprisutni američki sindrom, nije nikakav “egzotični” izazov primenljiv isključivo na pisca ovih redaka već je, po brojnim analizama, naprosto posledica ponašanja jedinke uronjene u “divlji kapitalizam” …ali, da se ni mi s ovih prostora previše ne uzdižemo ili uzdamo u neke “idealne uslove i okruženje” p.p.)

Prepoznavanje ovih stvari na kraju je inspirisalo primetne promene u mojim izborima i životnom stilu, kaže Menson. Odustao je od video-igara i televizije (najomiljenijih vrsta razonode tipičnog Amerikanca – uz aktivan boravak u prirodi). “Uložio sam napore da identifikujem neke druge osobe s kojima bih mogao podeliti svoju naklonost i vreme. Posvećujem više pažnje onome što kupujem”, kaže on. Tipično američki prostosrdačno i neposredno, ali je ova “samopomoć” u njegovom slučaju, bila delotvorna.

I, naravno, princip 80/20 se još uvek može primeniti na produktivnost na radnom mestu.

Na koje zadatke trošite 80% vremena a donose vam 20% povratka (tj. proveravanje e-pošte iznova i iznova, zapisivanje beleški, prava “mala večnost” u donošenju kako suštinskih tako i nevažnih odluka, itd)?

Za kojih 20% vašeg posla dobijate 80% zasluga i priznanja od svog tima ili šefa?

I, na kraju, tvrdi ovaj Amerikanac, načelo 80/20 možete primeniti i na svoj emotivni život odnose. Kojih je to 20% ponašanja koja uzrokuju 80% problema u vašim vezama? Šta je to što čini 20% razgovora i komunikacije koji stvaraju onih 80% intimnosti s partnerom?

Ovo su važna pitanja koja većina nas nikada ne razmatra.

Ne pada nam na pamet da postoji efikasnost u svakom aspektu našeg života, u svemu što radimo. I ne samo što se ovo ne tiče puke efikasnosti na poslu, već je stvar i da zaista posedujemo kontrolu i da možemo uticati na tu našu efikasnost. To je nešto za šta svako može da preuzme odgovornost – i da to unapredi.

Koje biste promene danas mogli doneti na osnovu Paretovog principa 80/20?

Jedan od najočiglednijih odgovora, naravno, tiču se naše imovine i posedovanja. Velika je verovatnoća da nam 80% onoga što posedujemo ne donosi baš previše zadovoljstva ili sreće. Očigledno mesto za početak principa 80/20 u ovom slučaju je osloboditi se svih ovih “viškova” (za koje morate jako dobro utvrditi da vam zaista nisu potrebne).

Očigledno, pravilo 80/20 nije nužno kruti princip koji bi trebalo da upravlja vašim životom (duhovito ali iskreno: ne dozvolite da pravilo 80/20 postane 80% onoga što daje 20% rezultata). Ipak, možda uopšte nije tako loša ideja ako bismo na par trenutaka zabavili svoje vijuge  Paretovim graškom kao jednom univerzalnom principu koji se nimalo ne tiče ove zadate proporcije. Suština je da manje predstavlja više: manje onih pravih i najboljih stvari odnosi višestruku prevagu: u obrazovanju, poslu, posedovanju stvari ili društvenom životu. Ne rasipajte se, već tražite, pokušajte da uočite to „manje“, što proizvodi najveću količinu pravih stvari. Princip „manje je više“ nije, naravno otkrio Pareto, ali je praktičan za sagledavanje aspekata življenja uopšte kao i savladavanja opšte inertnosti u ponašanju/razmišljanju. Sesti i porazmisliti o tome, možda i napišite nešto o tom iskustvu – koliko svako od nas ima “praznog hoda”, i utroška vremena koje je bez većeg smisla ili rezultata. Verovatno bi svako bio iznenađen spoznajama do kojih dođe, naime: koliko je to „manje“ zapravo, bolje i presudnije.

Paretovo pravilo: Manje je više. Dobrih stvari nema previše – naprotiv, one su retke. One, međutim, obavljaju pravi posao. Treba ih samo uočiti i prihvatiti. A onaj “ostatak” od 80% je, pa, višak, u koji tako često bivamo upleteni.

8 najboljih opcija za uspešno poslovanje u Kini

Današnja Kina je za strane kompanije jedno od najzanimljivijih tržišta, sa neverovatnim nizom mogućnosti i prilika. Ovo nas podseća na Japan 90-ih, na jednoj drugoj skali, gde se dinamična ekonomija kombinuje sa rastućom srednjom klasom spremnom da „potroši plodove svog rada“.

Uporedo sa razvojem kineske ekonomije, savladavanje engleskog jezika postalo je neophodnost i uzus za sve starosne uzraste (iako su mahom mlade generacije te koje prvo žele da ga uče). Engleski je sada obavezan u svim kineskim školama (od devete godine života). Ovo je rezultiralo procvatom, recimo, engleske industrije širom kineskih gradova prvog ranga, a sada ovim trendom bivaju zahvaćeni i gradovi drugog i trećeg ranga.

Ne samo da građani Kine danas imaju više finansijske snage za potrošnju, već su i roditelji spremni da potroše dobar novac kako bi deci obezbedili uspeh. Roditelji su takođe svesni da obavezna nastava na engleskom nije dovoljna da bi ga njihovo dete tečno govorilo, što dovodi do razvoja sve većeg broja privatnih škola, kao i sve veće potražnje za profesorskim kadrom koji kineskim đacima predaje na svom maternjem jeziku.

Prezauzetost obavezama današnjih kineskih klinaca, uz opštu sklonost prema servisima koji se mogu koristiti internetom ili preko mobilnog uređaja – u kombinaciji sa nedostatkom nastavnog kadra i centara za obuku – sve je ovo podsticaj za rast „obrazovnog biznisa“ i tržišta učenja stranih jezika preko interneta, gde učenje jezika može, u nedostatku profesora „na terenu“ da nastavi svoj rast. Stručnjaci u ovoj godini očekuju rast od 20% godišnje i dostizanje obrta od 270 milijardi juana prihoda.

Ne samo što su časovi engleskog na internetu posao koji samo može imati dalji veliki rast već je na pomolu i novi trend: očekuje se da će 2020. doći do velikog buma u obukama putem interneta (STEM tj. „prirodnjačke“ discipline), sa oko 50 miliona roditelja koji će biti spremni da za svoje dete izdvoje finansijska sredstva za onlajn kurseve. Čas obično košta 200 juana ($30).

(Inače, Srbija je uveliko uspešna u ovoj poslovnoj niši, pa sasvim izvezno poznajete barem nekog ko kineskoj deci drži onlajn časove engleskog ili nekog drugog jezika; uz japanski i korejski, koji su tradicionalno, geografski i poslovno najomiljeniji među starijim generacijama, najviše se, pored engleskog, uče francuski, nemački, španski i talijanski – ovakav je trenutni redosled).

Onlajn obuka

Upravo rečeno, ne samo što svoj procvat ima mrežno učenje engleskog već i roditelji postaju zahtevniji u odnosu na obrazovanje svoje dece: upisati ih u najbolje škole, imati najbolje ocene, pohađati večernju nastavu… Naravno, sva su ova nastojanja da bi se njihovoj deci obezbedila što bolja budućnost u zemlji koja je blago rečeno, veoma konkurentna na svakom polju.

Tržište uvek ima odgovor na zahteve potrošača, a u ovom slučaju su onlajn kursevi ti koji odnose pobedu. Samo je u 2013. godini, prihod od internet tržišta obrazovanja u Kini dostigao 84 milijarde juana (10.7 milijardi evra) sa 19,9% u poređenju sa prethodnim godinama (izveštaj o internet-edukaciji „China Online Education Report – iResearch“)

3 glavne onlajn edukativne oblasti su osnovno obrazovanje, stručno usavršavanje i visoko obrazovanje, s tim da je rast poslednje navedene oblasti u blagom padu.

E-trgovina: uvozna hrana

Kineski standardi srednje klase evoluirali su ne samo kada je reč o obrazovanju već i kada se radi o zdravlju, uz značajnu ulogu koju ima hrana i promena obrasca u konzumaciji iste. Navike u ishrani se menjaju, kao i kupovne navike. Nakon godina koje su obeležavali skandali sa hranom, današnji potrošači traže kvalitetnu hranu i pridaju veliki značaj ugledu brenda koji kupuju. Ukratko, oni su spremni da za bolje opcije plate više. Na primer, 88% kineskih potrošača u gradovima prvog i drugog nivoa protive se aditivima u hrani.

Dva preovlađujuća trenda u navikama konzumiranja hrane

Promena u ishrani: ranije potpuno van radara i dometa, danas su mlečni proizvodi i grickalice proizvodi koji se najčešće kupuju – u čemu se izvesno ogleda uticaj zapada.

Kineski potrošači traže „zdravu hranu“, a uvozni brendovi često zvuče kao zdravija verzija kineskih brendova.

Povećanje potrošnje uvezenih proizvoda takođe je podstaknuto smanjenjem poreza tokom proteklih godina što je proizvode učinilo pristupačnijima, kao i da reputacija brenda i/ili zemlje ima veću vidljivost na mreži. Šezdeset odsto kineskih potrošača koji konzumiraju uvoznu hranu je kupuju putem interneta jer je to „komforna i brza opcija“, a uz to postoji mnogo više izbora i ponuda.

Brendiranje i ugled robne marke su Kinezima izuzetno važni, a u zemlje koje su im  najinteresantnije spadaju SAD, Japan i Francuska, poznate po kvalitetu svoje hrane.

Uvozna hrana takođe igra svojevrsnu društvenu ulogu i često se nudi kao poklon. Kupovina uvozne hrane može biti skupa i ne mogu je baš svi priuštiti, pa je to način da se neko impresionira.

Vredno je primetiti da Kinezi vole nove vrste hrane sa svih meridijana, kao i da 53% potrošača uživa da proba nešto što dosad nisu imali prilike.

Onlajn distribucija: Organski proizvodi

Još jedan trend u velikom zamahu je tržište organskom hranom. Tržište hrane organskog porekla kupcu obezbeđuje kvalitet. Malopre rečeno, naime, da kineski građani sve više vode brigu za svoje zdravlje i kvalitet hrane koju stavljaju u tanjir odražava se i kroz podatak da se sve češće okreću uvoznim (organskim) proizvodima.

Tržište organskom hranom u Kini je od 2007. do danas eksponencijalno raslo i trenutno predstavlja šest odsto ukupne potrošnje hrane, čineći je sada četvrtim potrošačem organskih proizvoda u svetu. Prema izveštaju globalnih tržišta za 2013. godinu („Izveštaj o razvoju organske industrije Kine“), blizu 10 miliona tona organske robe proizvedeno je u Kini, od čega je oko sedam miliona bilo namenjeno domaćem tržištu.

Očekuje se da će i potrošnja i proizvodnja rasti s organskom hranom koja će predstavljati tri odsto udela u tržišnom kolaču na domaćem tržištu hrane do 2020.

Stručnjaci za tržište taj rast pripisuju obrazovanijoj populaciji, koja posvećuje veću pažnju i brigu bezbednosti hrane i stabilnijoj finansijskoj situaciji.

Pored toga, kineski potrošači se masovno okreću kupovini putem interneta, tražeći informacije o robnim markama, što se može ilustrovati višestrukom uvećanju mrežnih platformi za isporuke, prisutnih u više od 200 kineskih gradova.

Nega dece: Uvozni proizvodi i usluge

Ako se građani Kine danas više brinu o obrazovanju svoje dece i hrani koju jedu, oni se takođe veoma brinu za negu dece. Što se tiče hrane, ugled kineske industrije dečje hrane je u jednom momentu bio poljuljan skandalima, koji su primoravali roditelje da se okrenu uvoznoj hrani, u cilju zdravstvene bezbednosti.

Ukoliko se pogledaju brojke, jasno je da ova industrija raste, sa stopom od 15% u 2018. godini, a usled odbacivanja „politike jednog deteta“ i stabilnijih prihoda očekuje se da će ova grana nastaviti svoj rast kako na Mreži tako i van nje. Prodaja uvezenih proizvoda za negu beba na Mreži je jedna od najpopularnijih stavki među kineskim onlajn kupcima, a trgovački internet-kanali sada predstavljaju 50% tržišne vrednosti proizvoda za majke i bebe.

Među stranim brendovima vlada izuzetno žestok rivalitet, a 10 do 20% potrošača smatra da je zemlja porekla presudni kriterijum za konverziju. Slično kao i hrana, kvalitet i reputacija su najvažniji faktor prilikom odlučivanja o kupovini.

Zdravstveni proizvodi i usluge

Možda zvuči iznenađujuće, ali  30% ukupne pretrage na trgovačkoj e-plaformi Baidu tiče se proizvoda vezanih za zdravlje.

Kinesko tržište zdravstvenim proizvodima i uslugama je potencijalni benefit za investitore. Postoje mogućnosti i prilike u prodaji proizvoda-usluga u ovom sektoru, koji su uvek podstaknuti boljem stanju u privredi i ekonomiji, kao i potražnjom za vrhunskom opremom. To može biti izazovno zbog brzog i učestalog menjanja zakona i propisa, ali je definitivno vredno ulaganja.

I dok većina medicinskih proizvoda u Kini potiče od lokalnih proizvođača, kineske bolnice i zdravstveni radnici više vole uvozne uređaje i opremu. To se naročito odnosi na kupovinu inovativnih i visokotehnoloških uređaja koji su nadmašili lokalni proizvod. Ovi trendovi dobijaju na zamahu uporedo sa starenjem stanovništva kao i naporima države koja teži ka praktičnim poboljšanjima kvaliteta medicinske nege.

Kada je u pitanju zdravstvena zaštita, ovde je kvalitet apsolutno ključna komponenta. Kineski potrošači sada su u mogućnosti da plaćaju više za bolje zdravstvo, a BDP i dalje raste po godišnjoj stopi od sedam odsto. To ukazuje da na ovom tržištu neće biti usporavanja, jer Kinezi svesrdno prihvataju inostrane zdravstvene proizvode na nove i zanimljive načine. I zaista, i sam vicepremijer Li Kećjang rekao je da je zdravstvena industrija sada ušla u “neispitane vode”.

Putne agencije, putovanja i turizam

Uz bolji kvalitet potrepština kao što su hrana, zdravlje i obrazovanje, kineska srednja klasa željna je da što bolje utroši svoje slobodno vreme, tokom kojeg će trošiti svoj ne baš lako zarađeni novac. Šta je bolje od reči – otkrivanje novog? Putovanja ka novim destinacijama pristupačna su Kinezima već barem dve decenije.

Kineskom stanovništvu nikada nije bilo lakše da negde otputuje. Obim međunarodnih putovanja kineskih putnika porastao je sa 10 miliona u 2000. godini na gotovo 100 miliona u 2013. godini na 68 miliona 2016. godine, a očekuje se da će ova brojka do 2021. dostići 100 miliona.

Kineskim turizmom već dugo dominiraju turing-operateri, ali najnoviji trend pokazuje prelazak sa grupnog na turizam usmeren ka pojedincu, koji u proseku preferira da otputuje na egzotičnije destinacije poput Tajlanda, Kambodže, Filipina, Maroka ili Vijetnama. Oni ne samo što putuju na nove destinacije već nastavljaju da putuju i do njima već dobro poznatih i omiljenih destinacija poput Francuske, Sjedinjenih Država, Britanije, Južne Koreje i Japana.

Očekuje se da će 100 miliona Kineza putovati u inostranstvo do 2021. godine. Prema istraživanju sajtova za turističke rezervacije Hotels.com i Ipsos, kupovina više nije glavni razlog međunarodnih putovanja među kineskim turistima. Umesto toga, tu su ručavanje, razgledanje-posete i istraživanje lokalne kulture, koji postaju sve privlačniji.

Ova promena u turističkim trendovima je pravi „rudnik zlata“ za one koji drže turističke agencije. Industrija i biznisi još nisu usaglašeni sa tempom promena u ponašanju kineskog turiste i tu treba da „uhvate kopču“, a ovo je odlična prilika za razvoj jedinstvenih usluga i servisa.

Dizajnerska i odeća modnih brendova

Zbog svoje veličine, kinesko tržište modne odeće predstavlja veliku priliku za strane brendove. Dobro je imati na umu da je konkurencija veoma oštra, i da će za uspeh biti potrebno dobro isplanirana marketinška strategija.

Navedeni podaci Euromonitor-a pokazuju da je kinesko tržište odeće za odrasle u 2017. godini vredelo oko 457,8 milijardi juana (€58.3mlrd), uz povećanje od 5,2% u poređenju sa istim mesecom retrospektivno. Očekuje se da će tržišna vrednost do kraja 2019. godine dostići 1,592 milijarde renminbija (dvesta miliona evra).

Kinesko tržište ženskom odećom je u 2017. godini vredelo oko 923,2 milijarde renminbija (juana), što je plus od 5,7% u odnosu na prethodnu godinu, dok je tržište muškom odećom zabeležilo rast od 4,4% sa 534,6 milijardi renminbija (€68mlrd) u 2017. godini.

Tržište donjim rubljem je pokazalo najbrži rast, sa povećanjem od 7,8%. Očekuje se da će tržišna vrednost do 2021. dostići  gotovo hiljadu milijardi juana ili 140 milijardi evra (!!), što je plus od 6,5% godišnjeg rasta tekstilne industrije za muškarce).

Raste i potražnja za ograničenijim i jedinstvenim serijama proizvoda, pa ovaj trend pruža priliku dizajnerima odeće da svoj brend proširuju unutar ove tržišne niše. Takođe možemo videti sve veću potražnju za odećom visokog kvaliteta.

Drugi trend koji je vredan izlaska na kinesko tržište je potražnja za svakodnevnom odećom (casual wears). Ovo tržište je manje zasićeno i ima puno mogućnosti za one koji bi imali šta da ponude.

Uprkos usporavanju tržišta, internet-prodaja nastavlja svoj rast. Na B2C tržištu modnim brendovima, Tmall, JD.com i vip.com figuriraju kao glavne platforme. E-trgovina je idealan način poslovanja za bilo koji brend, i to iz nekoliko razloga: 1. ušteda troškova, 2. lako praćenje potrošačkih navika kupaca, i 3. jednostavan način „čišćenja“ skladišta od neprodatih zaliha.

Umesto zaključka

Kina je puna mogućnosti za strane brendove, uvozne proizvode i usluge na koje se gleda kao na vrhunske, dok je za kineske kupce kvalitet presudna stavka. Da bi inostrana firma uspela u Kini, ne samo da će morati da ima odličnu uslugu, već i da sebi (ponovo) stvori ime (kraće: da se na kineskom tržištu iznova dokazuje da je vrhunski brend). Za uspeh u Kini je od izuzetne važnosti brendiranje, koje je ogroman posao, ali, ukoliko uspe – rezultati će biti od koristi na duge staze.

MTC

Top 8 Businesses Opportunities in China

Quantastica: srpski “kvantni” startap

Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica, tim iz Subotice koji se bavi alatima za programiranje kvantnih računara kao i razvojem kvantnih programskih algoritama, je 22. oktobra objavio zatvaranje investicije u iznosu od 200.000 evra. Iza sume stoji finski investicioni fond Icebreaker u čijem portfoliju se mahom nalaze high-tech i deep-tech startapi, a ovo je njihovo prvo otvaranje ka našem tržištu.

Quantastica je osnovana u januaru 2019. godine i od tada je postala razvojni partner Američkog Rigetti Computing-a, proizvođača kvantnih računara i povezanih softverskih servisa. Subotički tim Quantastica-e trenutno čini pet ljudi koji rade na razvoju alata Quantum Programming Studio – koji služi za vizuelno programiranje kvantnih računara, kao i simulatora kvantnih kola zasnovanog na jedinstvenom algoritmu, za koji iz ovog startapa kažu da na testovima pokazuje bolje performanse od drugih simulatora dostupnih na tržištu.

Osim programskih alata, Quantastica nudi i usluge razvoja kvantnih programskih algoritama, pa će investicija najvećim delom biti uložena u razvoj već postojećeg asortimana. Nešto više o planovima rekao je Petar Korponaić, osnivač Quantastica-e:

Investicija će pomoći da Quantastica unapredi i komercijalizuje proizvode i da se pozicionira na tržištu kvantnog računarstva koje je sada u povoju, a čija se eksplozija očekuje u narednih nekoliko godina. Takođe, važno je istaći i da je to što jedna nordijska zemlja subvencioniše startape privlačnim iznosima presudilo da se odlučim baš za Icebreaker.

Naime, kako Petar Korponaić dalje objašnjava, upravo zbog podsticaja koje ova država nudi značajno je pomenuti da je dobijanjem investicije Quantastica stekla uslov da se registruje u Finskoj (što je čest uslov investicionih fondova) i dobije dodatna bespovratna sredstva od finskog fonda za istraživanje i tehnološki razvoj Business Finland. Maksimalan iznos koji može da finansira Business Finland je 1.25 miliona evra, od čega 500.000 može biti finansirano kao bespovratna sredstva, a 750.000 kao pozajmica.

O tome kako se Quantastica našla na radaru jednog finskog investicionog fonda Slobodan Stanić, glavni čovek za razvoj softvera iz Icebreaker-a i osoba koja je direktno radila na postizanju ovog dogovora, kaže:

Iako naš fond ulaže prvenstveno u firme iz Nordijskih i Baltičkih zemalja, Quantastica nam je privukla pažnju jer je ono na čemu oni rade približava svet kvantnih kompjutera većem broju korisnika, samim tim ima veliki potencijal. Srbija i region bi u budućnosti mogli da budu vrlo interesantni zbog količine talenta a opet znatno manje konkurencije što se tiče VC fondova.

Lično bih voleo da vidim veći broj firmi koji razvijaju svoje proizvode, naročito upotrebom novih tehnologija, a sa ekspertizom u domenu u kojem deluju. U Evropi iz godine u godinu raste broj VC investitora a i investicija tako da mislim da je i dalje dobar period za pokretanje startapa