Tag Archives: poverioci

Štampaj pare

To što Tramp kaže je sve pogrešno. To nije kratka i jednostavna priča, ali je veoma važna jer su mnogi u zabludi oko toga šta se može štampanjem novca, piše ekonomista Vladimir Gligorov.

01

Uzmimo prvo tvrdnju da zemlja koja može da štampa novac ne može da bankrotira. Da li je tačno da Amerika može da štampa koliko hoće dolara i da vrati novac koji duguje poveriocima, posebno stranim na koje Tramp najviše i misli? Može. Može li da očekuje da će uslovi pod kojima će potom da pozajmljuje novac kod kuće ili u inostranstvu biti isti? Ne može. Zašto? Zato što bi dolar devalvirao ako bi tako bio vraćen dug strancima, tako da bi strani poverioci dobili manje, u sopstvenom novcu ili u, recimo, evrima jer bi njihovi kursevi apresirali u odnosu na dolar. Pa bi, sutra, eventualna pozajmica u inostranstvu bila skuplja za Ameriku.

Uzmimo potom da se štampa novac kako bi se namirili domaći kreditori. To bi u normalnim okolnostima podstaklo inflaciju pa bi kreditori realno dobili manje. Opet, to bi poskupelo eventualne buduće pozajmice američke države.

Znači li to da Amerika ne bi bankrotirala ako bi štampanjem novca vratila dugove? To je semantičko pitanje – kreditori bi svakako bili na gubitku, kao da je zemlja bankrotirala.

Tako da razlog što Amerika ne štampa novac da bi vraćala dugove jeste taj što su prednosti likvidnog i bezbednog sistema američkih državnih obveznica velike – velika je likvidnost i niske su realne kamate.

Uzmimo potom da li je to, štampanje novca, ono što sada FED (američka centralna banka) čini? Nije. Upravo je suprotno. Pojednostavljeno rečeno, FED se dodatno zadužuje kada sprovodi program kvantitativnog olakšanja (kupuje tuđe dugove), a ne vraća svoje dugove. Budući da je kamatna stopa praktično jednaka onoj koju FED plaća na rezerve komercijalnih banaka, to znači da između novca i državnih obveznica nema razlike, pa to izgleda kao da FED štampa novac, ali to će se promeniti kada kamatne stope nastave da se povećavaju. Tada bi dodatno štampanje novca zahtevalo prodaju državnih obveznica, dakle povećanje duga.

Uzmimo sada pitanje da li je Trampova tvrdnja realistična, sto će reći: je li to izvodivo? Odgovor je negativan. Ni Predsednik ni Kongres u Americi ne štampaju novac. Nema “države” koja štampa novac. To je u nadležnosti centralne banke. FED, pak, ima mandat da ne dozvoli ubrzanje inflacije i ne dozvoli preterani rast kamata, toliki rast koji bi stajao na putu punoj zaposlenosti. Tako da FED ne može da štampa novac da bi vratio dugove. Predsednik Donald Tramp ne može to da mu naredi, a ne može ni Kongres, osim ako ne želi da promeni mandat centralnoj banci, što je malo verovatno upravo zbog prednosti koje donosi visoka bezbednost američkih državnih obveznica.

02

Ovde možda ima smisla ukazati na predloge onih koji bi da se praktično vrate na monetarističku politiku. Uzmimo da se javni dugovi finansiraju neposredno pozajmicama iz centralne banke sa nultom kamatnom stopom, to bi bila jedna verzija Fridmanovog monetarizma, gde bi, međutim, centralna banka bila obavezna da, kako bi Fridman rekao, jednostavno programira kompjuter da povećava količinu novca po stalnoj i nepromenljivoj stopi i zatvori FED. Ili da staranje o inflaciji i privrednoj stabilnosti uopšte prepusti ministarstvu finansija ili Kongresu. U ovom poslednjem slučaju, ljudi kao Fridman ili Bjukenan bi onda preporučivali ustavni amandman kojim se zabranjuje da budžet bude u deficitu.

Uzmimo, konačno, da li se Trampova tvrdnja odnosi i na druge zemlje koje imaju svoj novac? Odgovor je negativan. Amerika bi mogla da rizikuje kurs i inflaciju, mada ne i poverenje, jer opasnost od hiperinflacije nije velika (mada inflaciju koja je viđena sedamdesetih godina prošloga veka nije bilo lako obuzdati, i stabilizacija cena je bila skupa, izraženo u izgubljenoj proizvodnji i dohotku, što je relevantno iskustvo za ovakve predloge o štampanju novca). Problem, međutim, recimo, Narodne banke Srbije jeste što bi se štampanjem novca relativno brzo potrošile devizne rezerve. Tako da bi bilo potrebno, kao devedesetih godina prošloga veka, ograničiti ili čak zabraniti konverziju dinara u strani novac. To bi onda omogućilo državi da plaća štamparijom novca i oporezuje inflacijom. Opet, semantičko je pitanje kako bi to moglo da se ne nazove bankrotstvom.

E sada, da li su zemlje koje su mogle da štampaju sopstveni novac svejedno bankrotirale u bukvalnom smislu, naprosto rekavši poveriocima da im neće vratiti novac ili će im vratiti samo deo duga? Jesu. Recimo, Rusija 1998. Pre nje Jugoslavija početkom osamdesetih godina i potom krajem iste decenije prošloga veka. Pa potom Argentina. I naravno Srbija, početkom devedesetih godina prošloga veka i konačno početkom ovoga veka. I zapravo lista je dugačka i ne odnosi se samo na strana dugovanja, već i na domaća. Za ovo poslednje, opet, Srbija što prema deviznim štedišama, što prema dinarskim kreditorima rekordnom hiperinflacijom. To je i inače veoma dobro istražena oblast.

Znači li, uz put, da je količina dinara u opticaju dovoljna ili bi mogla da bude veća? Ili, drukčije postavljeno pitanje, da li je monetarna politika Narodne banke Srbije suviše restriktivna? Ako se uzme količina dinara u odnosu na devizne rezerve, dinara je malo. Evropska centralna banka, a i MMF, predlažu dinarizaciju, dakle povećano korišćenje dinara i shodno tome povećanje količine dinara (recimo u odnosu na devizne rezerve ili u odnosu na nacionalni dohodak). Prednost bi bila prelazak na pravi režim ciljane inflacije, za razliku od sadašnjeg gde kamatna stopa zavisi u velikoj meri od stabilnosti kursa, a on opet od priliva stranog novca. No, režim ciljane inflacije je zapravo suprotan onom u kome se monetarni ciljevi ostvaruju štampanjem novca, to jest kontrolom količine novca.

U tom kontekstu, koliko vrede predlozi o „helikopterskom novcu“? Oni, ti predlozi, polaze od pretpostavke da novca nema dovoljno, usled čega ne da inflacija nije problem, već je to deflacija. Fridman je, u okolnostima kada je količina novca manja od optimalne, savetovao da se naprosto štampa novac, da se, figurativno rečeno, baci iz helikoptera. Jer, nedovoljna količina novca predstavlja realan trošak, kao što je realan trošak i prevelika količina novca. U prvom slučaju, privredna aktivnost, pa tako i zaposlenost i dohoci, su manji, dok se u drugom slučaju troše realna sredstva da bi se izbegli gubici koje nosi inflacija. Da bi se ovo videlo, potrebno je razlikovati dohodak od novca. Dohodak je naknada za rad ili kapital (ili je renta), koja se ostvaruje u novcu, ali sam novac nije dohodak. Što znači da se dohoci ne mogu povećati povećanjem količine novca. Ovo je lako videti ako se uoči da su ukupni dohoci jednaki ukupnoj proizvodnji, a štampanjem novca se ne povećava proizvodnja. No, ako ga je malo, troškovi proizvodnje su veći, što je realan trošak, a ako ga je previše, troškovi očuvanja dohotka su veći, što je takođe realan trošak. Trenutno, u Americi, problem nije u tome što novca nema dovoljno, nego što se ne troši već se štedi. U Srbiji, opet, količina novca bi mogla biti veća, ali problem je što se ne ulaže, pa stoga nema ni zaposlenosti niti dohodaka, a ne to što nema dovoljno novca.

Tako da Tramp zapravo kaže sledeće: Mi ćemo strancima vratiti manje nego što im dugujemo, ali to nećemo zvati bankrotstvom jer ćemo to učiniti tako što ćemo štampati novac, a ono što nećemo vratiti uložićemo kod kuće. Pretpostavka je da to neće povećati kamatnu stopu. No, kada bi tako bilo, dakle kada kamatna stopa ne bi porasla, dovoljno je naprosto štampati novac i uložiti ga gde se već želi, nije potrebno zakidati stranim poveriocima. Što je isto kao i dodatno se zadužiti, jer je trenutno kamatna stopa praktično jednaka nuli. No, Tramp zapravo hoće da strancima vrati manje nego sto im Amerika duguje, pa da oni praktično finansiraju i ulaganja u Americi i niže poreze za preduzetnike i korporacije.

Zašto? Pored očiglednog razloga, da se naprosto zakine na obavezama prema poveriocima, navodi se i rizik da bi strani poverioci mogli da reše da konvertuju dolarske dugove u, recimo, dugove u evrima ili u nekom drugom novcu. No, ako bi oni to uradili, to bi bilo praktično isto kao kada bi američka država otkupila te dugove, što je ono što Tramp i predlaže da se uradi štampanjem novca. Dolar bi devalvirao, poverioci bi bili na gubitku, dok bi se američki izvoz povećao. Uz to, poverenje bi izgubili poverioci, a ne dužnik, jer bi to bio spekulativni napad na dolar. Ovo nezavisno od činjenice što nema dovoljne ponude državnih obveznica u drugom novcu, svakako ih nema u evrima. To što nema dovoljno bezbednih državnih obveznica, u koje bi i stranci mogli da ulažu, bio bi argument za dodatno štampanje američkih državnih obveznica, a ne za štampanje dolara. Tako da je reč o pretnji koja nema smisla, sa strane poverioca. Sasvim drukčije stoje stvari ukoliko do bekstva iz dolara dođe usled gubitka poverenja u američke državne obveznice, recimo zbog najave da će se dodatno štampati novac kako bi se one obezvredile, što je ono što Tramp predlaže.

To je izgleda kako je on finansirao svoje poslove. Proglasio bi bankrotstvo na tekući posao, smanjio kreditne obaveze, a onda bi iz zadržane dobiti ili iz novog kredita finansirao novi projekat. On bi tako da kineskim parama finansira američku infrastrukturu, ne dodatnim zaduživanjem, već tako sto im neće vratiti postojeći dug. Prednost koju on vidi kada je reč o državi, a ne o privatnom ulaganju, jeste da ga to što će Kinezima vratiti manje nego što im duguje neće sprečiti da investira, jer ne mora da pozajmljuje budući da može da štampa novac. A kako ne misli da Amerika treba uopšte da uvozi, ili da ulaže u druge zemlje, kurs dolara i tako ne bi bio važan.

Slobodna trgovina i porez

Zanimljivo je da i Donald Tramp i Berni Sanders tvrde da ugovori o slobodnoj trgovini sa Meksikom i Kinom štete Americi (prvi je trilateralni jer uključuje i Kanadu, dok je drugi multilateralni i zapravo je reč o pristupanju Kine Svetskoj trgovinskoj organizaciji).

Zašto? Jer se američkim korporacijama više isplati da ulažu u ove dve zemlje zbog toga što su troškovi rada manji, pa onda da Amerika uvozi njihove proizvode. Trošak je, navodno, dvostruk – američki radnici gube posao, a Kina i Meksiko zarađuju, što se vidi iz njihovih trgovačkih suficita sa Amerikom. Ovo ne bi bilo zanimljivo samo po sebi, ali u Srbiji se tvrdi obrnuto – da razvijenije zemlje ulaganjem u Srbiji, naravno kada ulažu, zarađuju, što se vidi na srpskom trgovačkom deficitu, jer ovde prodaju svoju robu. Koliko sve to ima smisla? Nimalo. Svejedno, zapazimo samo da su Amerikanci navodno manje konkurentni od nerazvijenih zemalja – siromašni Meksikanci i Kinezi oduzimaju poslove bogatijim Amerikancima – dok u srpskoj verziji bogati, kapitalisti i radnici zarađuju na siromašnim radnicima u Srbiji i sličnim novim kolonijama. Zajedno uzevši, svi gube od trgovine.

Uzmimo, najpre, američki slučaj. Spoljnotrgovinski deficit je negde oko četiri odsto bruto domaćeg proizvoda. Od toga je zanemarljiv deo u razmeni sa Meksikom, dok je značajan udeo deficita u razmeni sa Kinom. Uzmimo da je sličan deficit i na tekućem računu bilansa plaćanja, dakle u ukupnoj tekućoj razmeni dobara, usluga i dohodaka. To znači da su za toliko Kina i Meksiko (pored Nemačke, od važnijih trgovačkih partnera) zaradili na izvozu u Ameriku, nasuprot čemu stoji manje-više ista tolika količina ulaganja u Ameriku. Jer, u meri u kojoj je Amerika u trgovačkom deficitu, u toj meri je to izravnato ulaganjima (svih vrsta) u Ameriku. Bilansi moraju da se izravnaju.

Iz toga sledi da ne može biti tačno i da Amerika uvozi više robe nego što izvozi i da izvozi više kapitala nego što uvozi. Meksiko i Kina su neto finansijeri Amerike ili njeni neto investitori. Šta to znači? Ono što zapravo nije nepoznato i ne od juče. SAD uvoze industrijske proizvode, pre svega, i izvoze finansijska sredstva. Američki potrošač dobija jeftiniju robu, a kineski investitor sigurniji finansijski instrument. Isto, mada u mnogo manjoj meri, važi i za Meksiko. U velikoj meri to jeste američki strani dug, ali ako bi poverioci tražili novac natrag, izgubili bi taj suficit u razmeni sa Amerikom. S vremenom će tako i biti, što znači da će se spoljnotrgovinska razmena uravnotežiti. Šta će ko kome prodavati zavisi od toga za šta će se koja zemlja specijalizovati. Tako da ono što je Amerika danas uvezla od Meksika i Kine, vratiće sutra izvozom neke svoje robe.

Ko dobija i ko gubi? U dužem roku obe bi strane trebalo da prođu bolje jer će obe biti efikasnije, proizvodiće ono za šta imaju komparativnu prednost, kako se to kaže. Do tada će manje razvijene zemlje plaćati finansijske usluge, a razvijenije će imati manji, ali produktivniji industrijski sektor i veći broj zaposlenih u sektoru usluga. Neki će ljudi proći gore, a neki bolje, delimično usled sopstvenih odluka, a delimično zbog promenjenih okolnosti. Tu nema ničeg novog. Bilo bi dobro da postoji način da se obezbedi osiguranje od tih rizika, kako eventualno izrabljivanih u nerazvijenim zemljama, tako i onih koji moraju da promene posao bilo gde. Odustajanje od slobode trgovine nije taj vid osiguranja.

Pogledajmo to, uostalom, iz primera Srbije. Taj veliki deficit u razmeni sa inostranstvom, recimo sa razvijenijim evropskim zemljama, da Rusiju ostavimo po strani, jeste istovremeno i toliko veliko ulaganje tih zemalja u Srbiju. To znači da će biti potrebno imati proizvode kako bi se izvozom u te zemlje poverioce izravnala ta dugovanja i isplatila ulaganja. I to je ono što se sada i događa – povećava se izvoz i smanjuje deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni. Trenutno kroz krizu, jer su mnoga ulaganja bila neisplativa, ali u dužem vremenskom periodu, taj bi proces izravnavanja u trgovačkim i finansijskim bilansima trebalo da teče postepeno. Nešto što sada proizvode drugi proizvodiće se u Srbiji i obratno. Na duži rok dobijaju i jedni i drugi, za nadati se je manje-više isto, što znači da će standard u Srbiji rasti brže (kao što je slučaj u Kini ili u Meksiku u odnosu na SAD).

Vratimo se ulaganjima u Ameriku. Zašto Kina i Rusija drže svoje pare u dolarskim obveznicama (i u obveznicama drugog rezervnog novca)? Zato što je usluga koju za to dobijaju, uz sigurnost, vredna nižih prinosa, a kada se uzme u obzir i kretanje kurseva, ta ulaganja verovatno nose gubitak. No, sigurnost i efikasnost finansijskog sistema, koji nisu nezavisni od regulatornog i sistema privredne politike, nisu besplatna dobra. I tu je sada taj problem s poreskim rajevima. Da bi SAD imale svetski konkurentan finansijski sistem, to mora da se nadoknadi porezima koje korisnici tih usluga od njih imaju. Tako da neko ko koristi američki finansijski i regulatorni sistem, a plaća ili ne plaća porez na nekom ostrvu, taj ne plaća svoje troškove i stiče nezasluženu dobit. To jeste problem, slobodna trgovina je naprotiv pogodnost, čak i za siromašnije i nerazvijenije.

Novi Magazin

“Cipras potpisao kapitulaciju”

Da li je Grčka zatvorenik Troike čija je propisana terapija evro, ili će svoj lek pronaći u bekstvu iz evropske valute?

00

Prošlo je šest meseci riskantne politike koja je bez ikakve potrebe izazvala nesagledivu štetu privredi i ekonomiji Grčke, piše šef ekonomske rubrike u londonskom dnevniku Gardijan Leri Eliot (Larry Elliot), a povodom odluke atinske vlade da u velikom obrtu situacije, čak i uprkos odluke naroda koju je sama želela na referendumu, prihvati sve zahteve poverilaca ne bi li dobila novi, treći kreditni paket finansijske pomoći. “Ovo je jednim delom tragedija a delom farsa, dok je završna faza grčke drame počela bez hepienda”, piše ovaj britanski list u analizi pod naslovom “Cipras mahao sabljom dok se nije istupila – i to s kojim ciljem?”.

Grčka je sada na optuženičkoj klupi svojih poverilaca, atragedija je u tome jer se na vidiku ne nazire kraj stradanju grčke nacije, čija se ekonomija tokom proteklih pet godina smanjila za čitavih 25 odsto, ponovo se vrativši u recesiju u trenutku kada su banke zatvorile svoja vrata pre dve nedelje.

Šteta koja je sada prouzrokovana neverovatno brzim potonućem u ekonomiju u kojoj više nema gotovine, potonuće u jedan vid polu-trampe, biće dugotrajna i duboka. Biće potrebni meseci, ako ne i godine da se ova šteta nekako popravi – čak i u slučaju da se sprovodi politika koja ide u korist ekonomskog rasta, piše ovaj britanski list.

“Ali ovo, nažalost, neće biti slučaj. Danas se Grčka suočava s novim talasom politike oštre štednje, povećanja PDV-a, manjih penzija i smanjenja plata u javnom sektoru, što će blokirati grčku ekonomsku aktivnost. U proteklih pet godina se u više navrata pokušalo s tim pristupom, i svaki bi put propao. A to će se i opet dogoditi”, procenjuje za Gardijan urednik biznis rubrike ovog lista, Leri Eliot.

01

Ovaj dnevnik piše i da je Grčka nalik Sizifu, mitskom kralju Korinta koji je, kako legenda kaže, razljutio Olimpske bogove, koji su ga, zauzvrat, osudili da gura ogroman kamen na vrh brda. Kada god bi mu se Sizif približio, stena bi mu, nadomah vrha, iskliznula iz ruku i skotrljala se u podnožje brda, pa bi bio prinuđen da je ponovo gura uzbrdo.

“Tako je i Aleksis Cipras naljutio bogove, a u ovom slučaju to je Evropska centralna banka, Međunarodni monetarni fond, Evropska komisija i većina od 18 zemalja-članica evrogrupe. Njegova kazna, zbog pet meseci prkosa i inata, sastoji se u tome što će grčka stena biti zamenjena još većom”, ukazuje Gardijan.

I ovde se grčka ekonomska tragedija pretvara u farsu, piše londonski dnevnik, jer su uslovi koje grčki premijer sada spremno prihvata, zapravo, još oštriji od onih koje je tako odlučno odbacio i to samo pre dve sedmice, zapanjivši Evropu stavljanjem uslova iz ponude na narodno izglasavanje putem referenduma.

Ovo je, dalje donosi Gardijan, izgledalo kao veoma smeo, pa čak i kao potez koji je nepromišljen. Evropska centralna banka je odmah, u trenutku, obustavila svoj paket hitne pomoći grčkim bankama, limitirajući iznos koji se kao gotovina može uzeti sa bankomata: šezdeset evra dnevno. A onda, kada se i grčka privreda našla u blokadi, evro-lideri su uputili upozorenje da je “narodni glas” na referendumu za odbijanje paketa štednje, praktično, značio da se glasalo za napuštanje jedinstvene evro-valute.

Pa ipak, uprkos svemu, Grčka je velikom većinom glasala baš tako: Cipras je to tražio, i to je i dobio. Međutim, ako je mislio da će primorati poverioce da ponude ustupke, pogrešio je, piše The Guardian.

“Ove sedmice je izbor pred kojim se našla Ciprasova vlada bio veoma jednostavan: ili se predati, ili napustiti evro. Grčki premijer je odlučio da na Partenonu istakne belu zastavu”, ukazuje ovaj londonski list.

03

“Grci se sada pitaju u čemu je bio smisao prošlomesečne diplomatske predstave: beskonačni sastanci, sirova pa čak i gruba retorika, napuštanje pregovora i poziv na referendum. Odgovor je: manje od ničega: Izazvana je neiskaziva šteta po grčku privredu i ekonomiju, pritom bez ikakve svrhe. Ciprasova teško ponižena politička figura je rezultat svega onoga što se dešavalo u poslednje dve sedmice, i on za to treba da plati visoku političku cenu”, smatra glavni ekonomista londonskog dnevnika Gardijan.

U ovom trenutku postoji, barem teorijski, šansa da evro-grupa izjavi kako “grčka kapitulacija nije dovoljno ponizna”, i da, potom, zatraži čak i dodatne kaznene mere – pre nego što preporuči da Grčkoj bude dozvoljen ostanak u “elitnom klubu” evro-zone.

Ovo se, ipak, neće dogoditi, procenjuje britanski list, jer je prisutan veliki politički pritisak sa ciljem da evro ostane netaknut grčkom katastrofom, kao i da se odlaskom Grčke ne bi pokazao neuspeh evro-grčkog-projekta… ali i da se ne bi uspostavio presedan koji bi ometao buduće odluke Troike.

Izvesno je da će Grčka dobiti izvesne olakšice duga, mada “ne zbog toga što poverenici misle kako nešto duguju Ciprasu”, već zbog toga jer je svima jasno da su izgledi grčkog duga sve neodrživiji, jer je već dostigao 175% bruto domaćeg proizvoda, a ekonomija nazaduje, pa “čak i oni najtvrdokorniji u Nemačkoj ipak priznaju kako se nešto mora učiniti”.

Međutim, olakšanje dužničkog balasta verovatno neće doneti neku bitniju razliku: Grčka bi tako ostala u zoni evropske valute, a smanjenje plata i povećanje poreza neće doneti obećani privredni oporavak.

“Treći paket finansijske pomoći neće biti uspešniji od prethodna dva. A kada na red bude došla sledeća epizoda krize, a doći će, Grci će se sasvim sigurno setiti onog momenta kada je njihova vlada imala izbor između štednje i evra, i tada će se upitati da li je napravila pravi izbor”, zaključuje Gardijan.