Tag Archives: ljudski

Katalonija, Lombardija, Škotska… zašto sada?

Woodrow Wilson ga je iskoristio da bi rasparčao carstva stare Evrope; Vladimir Lenjin ga je promovisao u cilju rušenja imperijalizma; Ujedinjene nacije su ga upisale u prvi član svog utemeljujućeg dokumenta. Pravo naroda na samoopredeljenje jedno je od načela međunarodnog prava od Versaja, a potvrđeno je i u brojnim međunarodnim pregovorima, od Kašmira 1948. do Vijetnama 1973, kao i prilikom utvrđivanja državnih granica u istočnoj Evropi 1990.

Od Kirkuka do Barselone, nacionalno pitanje ponovo izbija u prvi plan, zbunjujući lidere modernih demokratija i remeteći tradiciju tehnokratskog centrizma. Dok se Socijalistiška partija Španije sprema da podrži stavljanje Katalonije pod čvršću kontrolu desne vlade u Madridu, a italijanski predsednik Evropskog parlamenta uspaničeno šalje upozorenja autonomistima u severnim regionima Lombardije i Veneta, nosioci vlasti širom Evrope ponovo otvaraju udžbenike međunarodnog prava.

Pitanje prava na nacionalno samoopredeljenje ponovo je aktuelno i unitarističke države će morati da se nose sa tim. Čini se da je naročito levica psihološki nespremna za erupciju pokreta kojima cilj jeste borba za demokratiju i socijalnu pravdu, ali čiji glavni pokretač više nije klasa, već nacija i etnička pripadnost. Evropska unija je zarobljena u pravnom vakuumu. Njen osnivački sporazum ne uključuje pravo na samoopredeljenje naroda – već to pravo ograničava na već priznate države, kao što je navedeno u članu 50.

Odredbe međunarodnog prava o tom pitanju postoje samo zato što su se pred kraj Prvog svetskog rata neki ljudi žestoko borili za načelo samoopredeljenja: potčinjeni narodi nekadašnjeg Nemačkog, Austrougarskog i Ruskog carstva, predsednik Wilson, koji je izdejstvovao da načelo bude uključeno u utemeljujući dokument Lige naroda, i boljševici. Pošto je pravo na samoopredeljenje prihvatio u teoriji, Lenjin je do leta 1920. godine shvatio da borba za nacionalni suverenitet može srušiti imperijalističke sile koje su napadale Rusiju. Kominterna je naredila komunističkim partijama širom sveta da podrže sve „nacionalne revolucionarne pokrete“, čak i one koje ne predvodi radništvo ili levica.

Pre sto godina, dakle, političari svih profila, od konzervativaca do boljševika, posedovali su razvijeno teorijsko razumevanje nacionalnog pitanja, sukobljenih interesa i opštih načela na osnovu kojih o njima treba suditi. Danas to nije slučaj.

„Načelo“ kojim Pedro Sánchez, lider španskih socijalista, opravdava svoje protivljenje nezavisnosti Katalonije izvodi se iz odredbi ustava njegove zemlje. Ali ako ustav ima apsolutni prioritet, onda bi odredbe 2. stava u članu 1. Povelje Ujedinjenih nacija bile suvišne. Jedino načelo kojeg se drži predsednik Evropskog parlamenta Antonio Tajani kada prekoreva autonomiste u Lombardiji i Venetu jeste strah od „umnožavanja malih država“ – a to ne može biti argument u međunarodnom pravu.

Da bismo pošli dalje, moramo razumeti šta se događa: zašto regioni, države i narodi upravo sada ponovo otvaraju pitanje prava na nacionalno samoopredeljenje? U slučaju Španije i Italije to je jasno: kombinacija mera štednje, korupcije i političke skleroze u centru sputava funkcionisanje regionalne demokratije. Tako su autonomni regioni kao što je Katalonija gurnuti na put nezavisnosti, dok su oblasti kao Lombardija i Veneto podstaknuti da zahtevaju fiskalnu autonomiju od suštinski disfunkcionalnog državnog centra.

Ali u nekim drugim zemljama na delu je dinamika akcije i reakcije: Britanija napušta EU; škotska vlada traži drugačije rešenje, što pojačava tenzije u odnosima sa centrom; republikanci u Irskoj pripremaju teren i vrebaju priliku za referendum o ujedinjenju Irske koji im je obećan devedesetih godina, kada su svi verovali da će ekonomija rešiti sve probleme takve vrste.

Isti proces se na nešto drugačiji način odvija na francuskom Pacifiku, na Novoj Kaledoniji, gde je indigenom narodu Kanak obećano održavanje referenduma o punom suverenitetu 2018. Kada sam razgovarao sa njihovim liderima u januaru, malo ko je verovao da će biti dovoljno podrške za odvajanje od Francuske. A onda, posle predsedničkih izbora, kada su tamošnji doseljenici u velikom broju glasali za Marine Le Pen i njenu radikalno desničarsku i rasističku platformu, dinamika se promenila.

Zahtevi za autonomijom i nezavisnošću se umnožavaju, a vodeće leve partije zaostaju u razumevanju jednog temeljnog principa: pod određenim okolnostima, nacionalno pitanje može biti u skladu sa borbom za socijalnu pravdu. Štaviše, ono se može naći u samoj žiži te borbe. I to je situacija koja se neće uskoro promeniti.

Nezavisno od ekonomskih teškoća i rasne polarizacije, postoji i jedan pozitivan faktor koji pokreće progresivne nacionalizme, od Škotske do Katalonije, a to je tehnološka promena. Društva bogata informacijama nagrađuju razvoj ljudskog kapitala; zato su mogućnosti da se školujete na maternjem jeziku, da učestvujete u bogatoj nacionalnoj kulturi, da stvarate jedinstvene lokalne ponude i prilike za ulazak stranih investicija, danas važnije nego ikad. Ako regioni, narodi i države koji traže više slobode proizvode utisak da iza njihovih zahteva stoji „kulturni nacionalizam“, to je rezultat delovanja tehnoloških promena i globalne konkurencije.

Drugi efekat delovanja ovih sila je širenje uspešnih velikih gradova i brzo propadanje manjih mesta. U velikim gradovima sa gustim informacionim i kulturnim mrežama možete preživeti globalizaciju. U manjim mestima to je teže. Zato se kao logična ekonomska strategija nameće formiranje „regiona“ ili manjih država koncentrisanih oko jednog velikog grada, uz razvoj suburbane i ruralne ekonomije u sinergiji sa velikim gradskim centrom, a ne velikih unitarnih država. Da Barselona nije bila toliko globalno uspešna, podrška za katalonski nacionalizam bila bi znatno manja.

Jedan dablinski finansijski savetnik mi je rekao da irske kompanije često imaju problem kada kineskim investitorima treba da objasne šta je „Irska“: Ginis, James Connolly i James Joyce nisu dovoljni. Koliko teže mora biti predstaviti im Lombardiju ili Veneto kao legitimne globalne destinacije za investiranje, uz sve negativne efekte prisustva korumpirane i polufunkcionalne italijanske države?

Razumeti zahteve za secesiju i autonomiju ne znači automatski i pristati na njih: međunarodno pravo predviđa zakonite i legitimne referendume kao sredstvo provere takvih zahteva – utoliko je to što su EU i Španija uskratile Kataloniji pravo na takav referendum sramno.

Evropski sud pravde je u decembru objavio tumačenje prema kojem se primena odredbi člana 1. Povelje Ujedinjenih nacija, koji državama koje još nisu stekle nezavisnost garantuje pravo na samoopredeljenje, može nametnuti primenom zakonskih mera. To tumačenje još nije testirano u Kataloniji, Flandriji ili Škotskoj, ali i to će se uskoro dogoditi.

The Guardian, 23.10.2017.

Peščanik.net, 26.10.2017.

Evropsko ekonomsko čudo (?)

Pre nekoliko godina, evrozona – koja čini otprilike jednu šestinu svetske ekonomije – izgledala je u velikoj nevolji. Počevši od 2010. godine, neočekivana kriza državnog duga doprinela je ozbiljnim slabostima, od kojih su patile sve veće banke. Fiskalna štednja, u Grčkoj i drugim relativno slabim zemljama, doprineli su uspostavljanju potpune ekonomske krize. U odsustvu velikodušne međusobne podrške, postojala je aura žilave, neiskorenjive fiskalne i ekonomske beznadežnosti… kada je marta 2015. godine Evropska centralna banka objavila ambiciozan program kupovine državnog duga.

Samo dve godine kasnije situacija izgleda daleko pozitivnije. Najnoviji izveštaj Međunarodnog monetarnog fonda prognozira rast od 1,7% za evrozonu u celini u 2017., i rast od 1,6% u 2018. godini – što je značajan napredak od pre nekoliko godina, kada se ovaj region trudio da probije „magičnu“ granicu 1%.

Nedavne brige o solventnosti za neke manje banke u Italiji i Španiji obrađene su bez izazivanja značajnih poremećaja. Na upravo zaključenoj konferenciji ECB, bilo je čak i neke diskusije o tome kada bi ECB mogao da smanji svoje intervencije i možda počeo da podiže kamatne stope (Sve ove sesije Evropske centralne banke bile su u snimane i uživo objavljivane preko računarske mreže).

Neposredna makroekonomska slika i dalje ostaje pomalo mračna. Ujutro, 27. juna, finansijska tržišta mislila su da je predsednik ECB-a Mario Dragi pozitivnije govorio o rastu nego što je to činio u skorije vreme, a vrednost evra značajno je ojačala. Do sledećeg jutra, visoki zvaničnici ECB-a naveli su da je Dragijeva primedba pogrešno protumačena – a evro je odmah po davanju ove izjave – pao.

Stvarno pitanje je šta je ono što će uslediti, a to je i bila tema ECB konferencije: šta treba očekivati u smislu evropskog rasta na srednji rok? Konkretno, dokle god kamatne stope ostaju niske, trenutni nivo državnog duga u zemljama poput Italije i dalje ostaju pod kontrolom. Ali, ukoliko kamatne stope porastu, da li će u tom slučaju postojacti dovoljan provredni rast kako bi se održalo očekivanje o održivosti nivoa javnog duga?

Postignuća koja idu u prilog privrednom rastu su u proteklih nekoliko godina u evrozoni bili stvarni. Sprovođenje politike niskih (u stvari, negativnih) kamatnih stopa je ECB-u pomoglo da održi opšte poverenje a posebno da obezbedi kontinuirano finansiranje državnih deficita.

Ovim je izvršen pritisak na fiskalnu politiku – a bilo je manje štednje nego što se to ranije činilo verovatnim. Banke su postepeno stavljene na jaču osnovu, sa većim akcionim kapitalom koji apsorbuje gubitke. Postoje, takođe, i dokazi da je konkurencija na tržištima proizvoda porasla, možda zahvaljujući labavijoj državnoj regulaciji.

Uz dobre, tu su nažalost i loše vesti, iako one nisu nešto što je specifično samo za evrozonu. U industrijskim zemljama došlo je do usporavanja rasta produktivnosti – a samim tim i u ukupnom ekonomskom rastu – koji čini se da je započeo oko 2000. godine. Precizno objašnjenje ovakvog tenda i dalje ostaje neodređeno a samim tim i neobjašnjivo, mada preovladava stav da – dok su nove informacione tehnologije imale određeni pozitivan uticaj na produktivnost tokom devedesetih godina – ti se dobici u kasnijem periodu nakon 2000-te nisu pokazali dovoljno dugoročnim ili rasprostranjenim.

Pored toga, precizan obrazac tehnoloških promjena posvuda je vršio pritisak na srednju klasu – smanjujući tražnju za radnicima koji imaju samo srednjoškolsko obrazovanje. To već po sebi podrazumeva slab rast i širenje nejednakosti, kombinaciju koja bi i dalje mogla da ugrozi nivo obrazovanja i nivo veština.

Istovremeno, evropski demografski trendovi predstavljaju razlog za zabrinutost. Starenje stanovništva podrazumeva rast broja penzionera – koji očekuju da njihove penzije budu obezbeđivane javno tj iz budžeta (dakle da je država garant njihovih isplata) – i to u odnosu na trenutni broj ekonomski aktivnih ljudi (i negativni natalitet). Evropa je u proteklih nekoliko godina iskusila značajnu imigraciju iz zemalja kao što su Sirija, Libija i Avganistan; Ali, mnogi novodošli poseduju malo obrazovanja, a pronalaženje posla za njih pokazalo se skoro nemoguće teškim izazovom.

Više inovacija bi definitivno moglo doprineti boljoj ekonomskoj slici. Čak i pesimisti priznaju pozitivne efekte koje je početni talas tehnologije imao u prirodnim naukama, veštačkoj inteligenciji i robotici širom sveta. Ali, s obzirom da Kina nastavlja da se pojavljuje kao istraživačko centar i inkubator ključnih inovacija, ovo prizvodi i veći pritisak na Evropu da nastavi gde je stala i ne uspava se.

Pa ipak, bila bi greška tek tako otpisivati Evropu. Njen ljudski kapital je zdrav a dobra zdravstvena zaštita dostupna je većem broju građana nego što je to slučaj u Sjedinjenim Državama, dok jače i vitalnije kompanije izbijaju na vrh kroz proces integracije evropskih nacionalnih tržišta.

Štaviše, izgleda da je odluka Britanije da napusti Evropsku uniju „prikupila“ umove kontinentalnih lidera, čineći ih da čvršće zbiju svoje redove i uspostave jednu čvršću „sabornost“. Niko ne želi da se greške u vođenju politike od 2010. do 2014. ponove Francuski predsednik Emmanuel Macron predlaže jaču centralnu vlast, uključujući i potencijale ministarstva finansija. Bez obzira što je daleko od jasnog da li će se Nemci složiti s ovim, vredi ipak podsetiti da je izgradnja fiskalne unije u Sjedinjenim Državama trajala vrlo dugo (a u nekom smislu on i dalje može važiti za nezavršeni projekat).

Najveći razlog za zabrinutost mogla bi biti neuravnoteženost u evrozoni. Nemačka ekonomija je jaka: rast od 1,5-1,6%, i gotovo puno zaposlenje, uz veliki plus koji leži na njenom tekućem računu. Španska ekonomija znatno se popravila i sada ostvaruje rast od 2,6%, mada nezaposlenost i dalje ostaje tvrdoglavo – i uznemirujuće – visoka: oko 18%.

Italija i dalje ostaje veliko pitanje, pri čemu MMF predviđa rast BDP-a od 0,8% ove i sledeće godine. Da li se porodična preduzeća severne Italije ponovo mogu dokazati sposobnima za ekonomski rast u surovoj trci na sve nezgodnijim i konkurentnijim međunarodnim tržištima? Da li će sledeći talas novih tehnologija pomoći Italijanima i uopšte Evropljanima, ili će im naneti štetu?

Francuskoj, takođe, ostaje nešto kao „džoker“. Da li će Makronova neverovatna izmena francuske politike dovesti do reformi koje povećavaju privredni rast? Ako se to ne dogodi, Nemačka bi možda bila manje sklona da upozna Makrona koji samo polovično uspeva da se izbori s evrozonskom integracijom francuske privrede.

Pre i iznad svega, evrozona – ili možda EU – mora pronaći načine kojima bi osigurala da sve EU članice imaju privredni rast i koristi od njega. Da li će u tome uspeti ili ne – za sada je nepoznato. Ono što je izvesno je da je u okruženju poput sadašnjeg, gde je najgore prošlo, taj zadatak postao lakši.

Project Syndicate

 

Budućnost budućnosti (2/2)

Nakon prvog, sledi i drugi deo sage o budućnosti ljudske vrste. Šta će se dešavati sa čovekom za nekoliko hiljada, miliona ili milijardi godina – ovakvo i slična pitanja oduvek su golicala maštu. Da li će čovek kakvog danas znamo, ili, bolje rečeno, kakav će to “čovek” postojati u nekoj veoma dalekoj budućnosti koj se prostire “do samih granica vremena”, i kakve bi uopšte oblike poprimili njegov um i telo? Evo jednog zabavnog i inteligentnog predviđanja koje nije tek proizvod mašte već i određenih saznanja o pravcima kojima se kreće razvoj nauke i tehnologije, životinjskih i biljnih vrsta, klime, planete Zemlje i konačno naše galaksije i Univerzuma. Tekst je objavljen na vebsajtu Futurism.

(Na kraju teksta, pri njegovom dnu, uživajte u sjajno osmišljenoj infografici koja je originalno uvezala sliku i priču)

11

Za 1.4 miliona godina…

Civilizacija Tipa 1 je odavno izumrla. Ljudska vrsta, čiji je broj uveliko umanjen, opstaje jedino u kolosalnim “Utvrđenjima” sazdanim tokom Ledenog doba. Evolutivni točak vraća nas ka životinjskom carstvu; ljudska rasa, međutim, stagnira, nepromenjena – sve do bliskog prolaska male patuljaste zvezde narandžaste boje, “Gliese 710” kroz Oortov oblak asteroida.

Blizina prolaska ove zvezde pokrenuće asteroidnu kišu unutar Sunčevog sistema; jedna od kometa udara o tle Aljaske, u blizini jednog obalskog Utvrđenja, oštetivši ga u tolikoj meri da su stanovnici bili prisiljeni da potraže utočište u divljini. Većina preživelih umire, ali će neki od njih uspeti da se prilagode “novom” okruženju – vraćajući tako našu vrstu na Darvinovu prirodnu selekciju: opstaće samo najjači i najprilagodljiviji.

Za 4.7 miliona godina…

Nakon što je prošlo nekih tri miliona godina, izbeglice s Aljaske evoluirale su u mnoštvo živopisnih oblika. Čovekova inteligencija je u tom trenutku s recesivnim osobinama; uspavana je ali i dalje nije sasvim odumrla. Ukratko, čovek ponovo zadobija neke osobine četvoronožaca, prerastajući u opasnog, kosmatog hominida-predatora, ili neku vrstu čovekolikog preživara, spremnog da učini svako zlo i prevaru samo da bi opstao.

Među mnogim vrstama koje su tada nastale izdvaja se hominidna podvrsta glatke kože, sposobna da se kreće u vodi, s debelim slojem potkožnog masnog tkiva kako bi opstala u u ledenim arktičkim morima; ova “akvanoidna” rasa, nastala evolucijom iz čoveka Tipa 1, predstavlja vrhunskog predatora koji poseduje tek neke prigušene osećaje i osećanja nekadašnjih ljudi, a čiji će jedan izdanak dalje evoluirati u neku vrstu bića koja je mešavina foke i leoparda.

15

Za 9 miliona godina…

Hominidni predatori ponovo evoluiraju u dvonožna stvorenja, da bi ponovo prohodali na dve noge. Pripadnici nove vrste su krupni, visoki 2.4 ili 2.8 metara – veličina je relikt ostao nakon Ledenog doba. Ostaju im i ona, nekada davno genetski stvorena, izuzetno izoštrena čula kao i biološka poboljšanja. Sintetička telepatija, “um košnice” u koji su svi umreženi, i jedan “internet” koji povezuje sva bića – sve će ovo postati permanentne ljudske osobine.

U međuvremenu, planeta se izvlači iz produženog perioda Ledenih doba. Promene Zemljine orbite, vulkanske supererupcije i istrebljenje fitoplanktona koji su se hranili ugljenikom – gasom koji je glavni „krivac“ za globalno zagrevanje i efekat staklene bašte – uvodi nas u period globalnog zagrevanja. Iz preostalih Utvrđenja izlaze njihovi stanovnici; nepripremljeni za novi svet, ubrzo će morati da se bore za život i između sebe, a uskoro će biti istrebljivani od novonastalih vrsta predatora.

Za 9.5 miliona godina…

Nove ljudske vrste ubrzano se uzdižu kroz Kardaševljeve tipove civilizacije, prvo dostižući status tipa 1 a potom i status tipa 2. Planete su kolonizovane ali ne putem teraforma (izmene sastava tla i atmosfere) već proizvođenjem takvih bioloških oblika ljudskog bića koji bi najbolje odgovarali svakoj pojedinačnoj planeti koja se kolonizuje, kao i uslovima drukčijim od onih na našoj matičnoj planeti Zemlji. Ljudski intelekt će se “daunloudovati” na svaku novu planetu. Otkriće kompjutronijuma, obezbediće kompletnu digitalizaciju čovekovog uma. Ljudska egzistencija bi u tom slučaju, za sve one koji tako izaberu, sada u potpunosti mogla biti vantelesna.

25

Za 50 miliona godina…

Čovečanstvo, entitet koji bi se sada mogao opisati svojim intelektualnim a ne genetskim ili telesnim nasleđem, širi se kroz galaksiju dostigavši Tip 3 civilizacije.

Galaksija se kolonizuje sondama na solarni pogon koje u sebi nose pohranjenu digitalizovanu verziju Ljudskog intelekta. Kada konačno stignu do neke egzoplanete, pogodne za razvoj ljudskog oblika života, nano-sonde od hemijskih supstanci koje će naći na licu mesta stvaraće tela praktično ni iz čega, udahnjujući im ljudski um koji je kao “seme” bio očuvan u sondi.

Za 100 miliona godina…

Ne pronašavši nijedan drugi oblik inteligentnog života, “Ljudske vrste” počinju da razlažu gasne gigante u gotovo svakom zvezdanom sistemu, prikupljajući sve elemente teže od helijuma kako bi stvorili što više kompjutronijuma. Helijum se agregira u “mini-sunca”, održive mikro-supernove koje bi mogle da se iskoriste ukoliko se pojavi potreba za većim brojem kompjutronijuma – entiteta koji je smenio/nasledio čovekovo postojanje od krvi i mesa.

Novi elementi koriste se kako bi se proizveli tzv. “Matrjoška mozgovi” (MBrains) oko gotovo svake zvezde u galaksiji. Ovi mozgovi su ogromne kompjutronijumske “čaure” slojevito ugnježdene oko zvezda, pri čemu se iz unutrašnjih slojeva isisava energija namenjena onim procesorskim mozgovima smeštenim u spoljne orbite. Ovi neizmerno moćni i u svemu nenadmašni kompjuteri obavljaju zadatke brzinom od više sekstiliona jotaflopsa, sadržavajući u sebi netelesnu inteligenciju čitave ljudske vrste.

10

Za milijardu godina…

Ljudska inteligencija širi se kroz vidljivi Univerzum, stvarajući kompjutronske Matrjoška-mozgove oko gotovo svake zvezde u svakoj galaksiji. Ljudi više nemaju svoja tela od krvi i mesa – ona su digitalni entiteti koje je moguće preuzeti tj daunloudovati, i koji se nalaze unutar kompjutera veličine sunčevog sistema.

Sve zvezde koje poseduju 0.4 mase našeg Sunca se razlažu i “prepravljaju” kako bi postale zvezde male mase – crveni patuljci M-klase sa potencijalnim životnim vekom koji se meri trilionima godina. Ovakva privremena mera odlaže neumitni kraj “Zvezdonosne” (steliferne) ere.

Za 100 triliona godina…

Čitav Univerzum sada je sačinjen od kompjutronijuma i programabilne materije – Univerzum je, zapravo, samo čovečanstvo. Svaki delić materije i svaki kvantum energije upregnut je u aktivnosti ljudske misli obimne poput samog kosmosa. Kosmos je ljudski duh.

I dok svetla zvezda lagano ali neumitno trnu, “ljudska vrsta” odlazi ka novim izvorima energije. Hokingova radijacija nastala raspadom crnih rupa, i kosmička energija obezbeđuju energiju potrebnu za obradu informacija da bi se, najzad, pokrenulo programiranje Uma-po-sebi ka prostor-vremenskom kvantnom Univerzumu. Materija kosmosa lagano prerasta u Ljudski um.

Omega

Nakon nezamislivih kalpa i vremena koje je proteklo, tokom kojih je “čovečanstvo” osvojilo potpunu kontrolu nad svim zakonima fizike, ovaj gotovo bogu nalik Um odlučuje da je došlo vreme za pripremu „bekstva“ iz umirućeg Univerzuma, čiju je energiju „usisao“ čovek tj njegov surogat – kompjutronijum. Kvantnim tunelima on dopire do mirijada umnoženih, sestrinskih univerzuma – na kojima će biti moguće da se priča, istorija, vreme i evolucija ponove u svojoj beskonačnoj varijaciji, a mudrost i znanje približavaju beskraju.

Kosmički Singularitet, iz kojeg su proistekli vreme, prostor, materija i praktično sve što postoji – više nemaju značenja – baš kao što se izgubio i značaj dalje evolucije čoveka. Čovečanstvo postoji u vantelesnim entitetima koji, poput nomada, putuju kroz mirijade beskonačno brojnih Univerzuma.

Rebalans evrozonskih ekonomija kroz produktivnost

Italija nula, a nula i Francuska: ovo je zabrinjavajući rezultat. Jedan pogrešan korak dovoljan je za pad natrag u recesiju, piše Rikardo Sorentino za eminenti ekonomski dnevnik Il Sole 24 Oro, italijansku verziju Fajnenšel tajmsa. Nemačka ekonomija, nasuprot tome, prevazilazi sva očekivanja sa rastom od 0,4% i, zajedno sa Španijom i Holandijom odgovorna je za BDP rast u evrozoni od 0,3%  u drugom kvartalu, što znači godišnji rast od 1,2%; ovo je, takođe, jedan sporiji tempo nalik onome s kojim Sjedinjene Države nikako da izađu na kraj.

Iz jučerašnjih rezultata o evropskom BDP-u moglo bi se zaključiti da  je rast BDP-a u međunarodnim okvirima svuda slab, da je usporavanje privreda bilo izvesna prognoza, kao i da ne treba biti previše zabrinut podacima tek jednog kvartala, koliko god loše izgledali.

Bez obzira na to, brojke potvrđuju trend sve neizvesnije budućnosti evropske monetarne unije. Evrozona se ne integriše, nastavljajući da i dalje bude veoma neefikasna valutna unija.

Ovo, zapravo, i nije iznenađujuće: sredinom 2015. godine je u studiji koju je sprovela Evropska centralna banka, a koja je potom objavljena u zvaničnoj publikaciji Evropske centralne banke, Ekonomskom biltenu (Economic Bulletin) istaknuto da je “stvarno približavanje zemalja evrozone bilo prilično slabašno nakon lansiranja evra kao zajedničke EU valute”. Nasuprot tome, otada neki signali razilaženja (članica evrozone) ne samo da nisu oslabili već su se do danas i primetno pojačali (a Italija je sa ove tačke gledišta bila “gora” zemlja).

Od tada, čini se da se stvari nisu promenile. A problem nije bio samo u disbalansu između zemalja sa viškom (Nemačka) i onih sa deficitom u njihovom platnom bilansu. Istina je, gledajući u brojke iz drugog kvartala ove godine, da se Nemačka izgleda i dalje oslanja na eksternu tražnju – iako je ona u ovoj fazi slaba – dok nemački potrošači troše manje nego što bi to bilo optimalno.

Andreas Rees iz kompanije za bankarske i finansijske usluge UniCredit opominjao je investitore da ne precenjuju ovaj aspekt: “U poslednjih deset kvartala, neto izvoz je bio negativan i kao takav je opterećivao opšti rast u sedam različitih navrata”, napisao je on. “Potom, poslednje povećanje nije nastavak nemačkog trenda manje potrošnje (ili izvoza na račun drugih zemalja), već je samo privremeni, kratkotrajni signal na radaru. Stoga, budite u toku i pomno pratite situaciju…”

Bez obzira na to, Nemačka i dalje ima stopu nezaposlenosti od 4,2%, Francuska od 9,9% a Italija od 11,5%. Ovo predstavlja veliki rascep. Sa stanovišta tržišta rada, poboljšanje koje se registruje počev od 2013. godine, samo je neznatno ublažilo postojeću distancu među zemljama evrozone, koje su tokom 2008., dakle pre izbijanja ekonomske krize, zaista smanjile ovaj jaz.

Poenta je u tome što evro, kao zajednička valuta, nije izmenila sve. Nema više “monetarnih prečica” poput devalvacije (iako treba priznati da ovaj mehanizam funkcioniše, mada to nije baš uvek tačno). Ništa više nije nominalno (počev od duga) i sve je realno. Stoga nije iznenađujuće što je za neke evro poput “kaveza”, jer nameće veću disciplinovanost.

Jedino moguće približavanje javlja se kroz povećanje produktivnosti, čiji se brži rast vidi u najslabijim ekonomijama. S druge strane, poslovne politike i strategije koje se skoro svuda sprovode odmakle su u suprotnom pravcu.

“Nakon uvođenja evra, imovina je postajala sve predodređenija za sektore s niskom marginalnom produktivnošću (a time i niskom produktivnošću), ali s visokim prihodima”, rekao je ECB pre godinu dana: to su usluge zaštićene od konkurencije, uključujući i maloprodajne i komunikacione mreže.

U Italiji i Španiji, koji bi trebalo da su uložili veće napore od ostalih članica evrozone, produktivnost je i dalje na niskom nivou i u proizvodnom sektoru, što ukazuje na slabost “okoline”, u kojima su kompanije nekada radile, ili rade i sada.

Da bi se ovakva situacija popravila, ne treba toliko gajiti potrebu za slabim evrom, niskim kamatnim stopama ili kvantitativnim popuštanjem, niti pak fiskalnim deficitima ili sporim tempom javnog investiranja (čak i ako se mogu pokazati korisnima ukoliko su pažljivo odabrani i primenjeni). Ono što je potrebno je kapital – tehnološki, ljudski, organizacioni i društveni. A eventualno ponovno razmatranje (i, ako je potrebno, potpuna transformacija ili prerada) projekta Evrozone je tokom ekonomske krize – koja je bila neuobičajena, ali, nažalost, i veoma stvarna i bolna – pokazalo je svoja brojna ograničenja.

Riccardo Sorrentino, Il Sole 24 Ore

Virtuelni 13-to godišnjak prevario čoveka, prošavši prvi u istoriji Tjuringov test

“Judžin Gustmen” uspeo je da prevari 33% onih koji su ga ispitivali na Tjuringovom testu– mislili su da je Judžin čovek. Oni koji su o njemu davali sud – i koji su mislili da je ljudsko biće – bila je čitava trećina; ova se brojka može smatrati prekretnicom u razvoju veštačke inteligencije, jer sugeriše da veštačka inteligencija nije prevara,već da zadobija odlike ljudske, biološke inteligencije. O ovom kompjuteru i softveru iscrpno je pisao londonski dnevnik The Guardian.

Kako je u međuvremenu stigao i demanti od strane jednog dela naučne javnosti, da Judžin nije prava veštačka inteligencija već “samo” razvijeni softver kojim je moguće komunicirati sa ljudskim bićima – jedna stvar je jasna: iako četbot, a ne AI, ovaj softver je uspešno komunicirao sa ljudima.

Usuđujem se da primetim da smo mi, ljudska bića, više nego često na nivou ništa boljem od “ručnog mlina za kafu” – i to češće nego što bismo ikada želeli da priznamo. Iako se možda i prečesto oslanjamo na mašine, koje nam pomažu u svakodnevnom radu, skloni smo da sebi pripisujemo sve zasluge, smatrajući sebe nekim briljantnim ‘mudricama’. Naša nas sujeta, prosto, sprečava da o sebi ne mislimo kao o superiornim formama postojanja.

Tako da smo sada egal: mi vs. mašine smo u nerešenoj poziciji… a rezultat je 1:1. Kao što naš mozak ima odlike fantastično razvijenog kompjuterskog softvera, tako i računari i računarski programi već poprimaju odlike “ljudskog neuro-softvera”.

Niti smo mi toliko pametni, niti su mašine toliko glupe. Ono što nam je zajedničko jeste to da su računari – baš kao i mi – tek samo nešto malo više od “ručnog mlina za kafu” 😉

Alan Turing, source: The Guardian(Bista Alana Tjuringa, vajara Alana Ketla,  u obaveštajnom centru Blečli park, Milton Kejnz, UK . foto: The Guardian) 

Alan Tjuring (Alan Turing) je bio svetski poznati matematičar i čovek koji je uspeo da prevari Treći Rajh svojim sistemom za šifriranje i razbijanje šifara. Svoj test osmislio je 1950. godine, rekavši tada da “ako mašinu kroz ovaj test mi kao ljudska bića ne uspemo da ‘optužimo’ kako se razlikuje od čoveka, onda je u pitanju ‘razmišljanje’ “.

Super kompjuter je prevario ljude koji su ga ispitivali, pa su pomislili kako je u pitanju 13-godišnji dečak; time je ovo postala prva mašina koja je uspela da prođe Tjuringov test, kažu stručnjaci. U Kraljevskom društvu u Londonu testirano je pet mašina kako bi se ispitalo da li su one u stanju da prevare ljude, koji bi tokom pismene konverzacije “s njim” procenjivali “o kome” se odnosno, “o čemu” se radi.

Test je 1950. osmislio pionir informatike i računarskih nauka i jedan od najvećih stručnjaka za razbijanje (ali i kreiranje) kodova u drugom svetskom ratu, Alan Tjuring. Pošto je osmislio ovaj test, izjavio je da “ako se mašina u svojim odgovorima ne razlikuje od čoveka, onda je to “istiniti i verodostojni proces razmišljanja”.

Nijedan kompjuter do sada nikada nije položio Tjuringov test, koji zahteva da barem 30% ljudskih ispitivača bude prevareno tokom serije petominutnih “razgovora”, to jest virtuelne konverzacije putem tastature i pisanog sadržaja, saopštili su organizatori ovog testa sa Univerziteta u Redingu.

turing test                     (foto: The Guardian)

Ipak, “Judžin Goostman”, koji nije ljudsko biće već računarski program razvijen tako da simulira 13-godišnjeg dečaka, uspeo je da ubedi 33% sudija da je čovek, saopšteno je sa ovog univerziteta.

Profesor Kevin Vorvik sa Univerziteta u Redingu rekao je da “U oblasti veštačke inteligencije, nema stvari koja je toliko ikonička ili toliko kontroverzna od ove AI prekretnice – Tjuringovog testa. Kao takav, ovaj test je izdržao sve provere, da bi ga, napokon, stručnjaci tako važne institucije poput Kraljevskog društva u Londonu, doma britanske nauke i poprišta mnogih velikih naučnih dostignuća tokom vekova, priznali. Ova prekretnica će ući u istoriju kao jedna od najuzbudljivijih.”

Za uspeh ove mašine “krivac” je američki naučnik ruskog porekla, Vladimir Veselov, koji živi u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i Ukrajinac Jevgenij Demčenko (Eugene Demchenko), koji živi u Rusiji.

Veselov je, povodom uspeha svojeg računara s karakteristikama ljudskog razmišljanja, izjavio: “Ovo je izuzetan uspeh za nas, i nadamo se da će se ovim povećati i interesovanje za veštačke inteligencije i čet-botove” (chatbots, “roboti za ćaskanje”, softver koji je u stanju da simulira razgovor s ljudskim bićima, naročito putem Interneta).

Vorvik je rekao da je i ranije bilo potvrda kako je ovaj test prošao proveru nekih računara u sličnim takmičenjima širom sveta. “Pravi Tjuringov test ne postavlja pitanja niti zacrtava specifične teme pre razgovora i ispitivanja”, rekao je on. “Zbog toga, ponosno možemo objaviti da je ova naša mašina – bez ikakve prethodne pripreme, bez prevare i dosluha sa onima koji računar ispituju – uspešno prošla test Alana Tjuringa, i to po prvi put u istoriji.”

Vorvik je rekao da bi računar sa takvom veštačkom inteligencijom nalik našoj, ljudskoj, imala “implikacije po društvo”, i da će poslužiti kao ozbiljno “upozorenje kriminalcima, naročito onima koji plivaju u vodama sajber-kriminala“.

alan 02(foto: Mashable)

Ispitivanje je obavljeno u subotu 7. juna 2014, i bilo je utoliko dirljivije jer je održano na 60-togodišnjicu smrti Alana Tjuringa, koji je postavio temelje moderne informatike. Tokom Drugog svetskog rata, njegov rad na razbijanju šifara u čuvenom britanskom obaveštajnom centru blizu Londona, Blečli parku (Bletchley Park), zaslužan je što je ovaj najkrvaviji rat rat u istoriji uveliko skraćen, spašavajući time i nebrojene hiljade ljudskih života.

Umesto da bude slavljen kao heroj, Tjuring je progonjen zbog svoje homoseksualnosti. Nakon što je podignuta lažna optužba, po izricanju presude za blud nad 19-togodišnjakom u Mančesteru 1952, bio je hemijski kastriran. Dve godine kasnije, umro je od trovanja cijanidom, počinivši očigledno samoubistvo, iako je bilo lažnih sugestija kako je njegova smrt bila nesreća. Istina je, nasuprot nekim pričama, da je Alan Tjuring, kao veliki ljubitelj vina, enologije i užitaka iz vinarija, naiskap ispio vinsku čašu ovog napitka – ali prethodno pomešanog sa cijanidom. Istina je izašla na videlo, nakon šest decenija, da bi tek 2013. godine Alan Tjuring bio proglašen nevinim. Sud vremena pokazao se, istina zakasnelo, ipak pravednim.

Prošlog decembra, nakon duge kampanje protiv lažnih optužbi na njegov račun, Tjuring je konačno posthumno pomilovan od strane Britanske kraljevske porodice.

Godine 2011, na festivalu tehnike u indijskom gradu Guvahata, aplikacija po imenu Cleverbot učestvovala je u jednom testu Tjuringovog tipa; tada je ovaj program bio doživljen kao čovek od strane od 59,3% svojih sagovornika – sudija (u poređenju sa rezultatom od 63,3%, koliko istinski čovek bude u proseku prepoznat kao ljudsko biće na Tjuringovom testu). Međutim, pošto se program oslanjao na bazu podataka stvarnih razgovora, mnogi osporavaju to da li ova mašina tj. program, u stvari, pokazuje istinsku “inteligenciju”. Na ovaj način, takozvani “Judžin Gustmen” – zapravo program za konverzaciju s ljudima – uspešno je počinio pljačku identiteta, nagnavši sudije da pomisle kako se reč o čoveku, a ne o mašini.

Pročitajte kako je Judžin prevario čoveka

Šta je, zapravo, Tjuringov test?

 

The Guardian, 09. 06. 2014