Tag Archives: dugoročni rast

Da li je ski-industrija na klizavoj padini?

Sa još jednom zimom i turističko-takmičarskom ski-sezonom koja nas zahuktalo očekuje na padinama planinskih centara, i predstojećom Zimskom olimpijadom u Južnoj Koreji koja je tu, „iza ćoška“, skijanje je u ovom trenutku sport koji uživa izuzetnu medijsku pokrivenost.

Skijanje je više nego samo uzbudljiv sport; na njega se gleda i kao na glamuroznu industriju koja ispunjava i troši naše slobodno vreme (a i novac), pružajući nam zdrave sportske aktivnosti, turističke ugođaje i gostoprimstvo.

Ali, kao i drugi sportovi koji su tradicionalno povezani s određenim nivoom ekonomskog statusa i količine novca – poput golfa, recimo – i skijanje se nalazi pred brojnim izazovima – ali i izglednim šansama za razvoj.

Izgleda da je učešće novih ski-turista ujednačenije nego pre, pa je u ekspanziji – ili je, barem, u konstantnom održavanju blagog rasta; ovo je slučaj sa tradicionalnim područjima kontinentalne Evrope i Sjedinjenih Država i Britanije, a sve veći interes postoji među građanima zemalja kao što su Rusija i Kina.

Brojni su faktori koji utiču na ski-industriju: tu treba uzeti u obzir starosni profil skijaša, konsolidaciju poslovanja, tehnološke i klimatske promene – pa čak i Bregzit.

“Industrija ’zimskih radosti’ se gotovo posvuda suočava s izazovom stvaranja dugoročnog rasta”, kaže švajcarski istraživač Loran Vana (Laurent Vanat). On svake godine objavljuje Međunarodni izveštaj o snegu i planinskom turizmu, koji predstavlja detaljan pregled ključnih faktora u ski-industriji.

“Ovo tržište je na mnogim mestima više nego zrelo i u potpunosti razvijeno, a bejbi-bumeri danas još uvek predstavljaju većinu učesnika-klijenata. Ova generacija će se progresivno povlačiti sa nekih zrelih tržišta, bez adekvatne zamene – a sve usled nedostatka ski-entuzijazma među budućim generacijama”.

Bogati u mehuru

I zaista, u Britaniji – gde je – prema turističkoj firmi SkiWeekends.com – ski tržište vredno blizu 3.4 milijarde evra, odnosno tri milijarde funti – više od dve trećine onih koji skijaju stari su između 43 i 65 godina.

A ovu neumoljivu statistiku potvrđuje i Čarls Oven, generalni direktor kompanije European Pubs Ltd koja posluje u barovima i restoranima u francuskim odmaralištima čiji su posetioci iz Britanije ali i drugih zemalja.

“Kao ni golf, ni skijanje nije jeftin sport, a postoji i „mehur bogatstva“ odnosno kritična masa finansijskih sredstava koje treba dostići – to je, uglavnom, moguće tek kako postajemo stariji”, kaže on. “Lako mogu zamisliti situaciju na budućem tržištu skijanja, na kojem, ukoliko ne budemo pažljivi, možda nećemo imati dovoljno mladih ljudi za skijanje, baš kao ni regularne skijaše koji iz sezone u sezonu redovno odlaze na skijanje.”

Oven kaže da se, naročito za britanske ski-operatere, postavlja izazov osvajanja tržišta evro-kontinentalnog skijanja, usled potencijalniih nus-efekata Bregzita i izlaska Britanaca iz Evropske unije.

Sa padom vrednosti britanske funte nakon britanskog referenduma o ostanku u Evropskoj uniji – to jest po izlasku iz nje – britanskim skijašima je sve skuplje da odu na skijanje do nekog od zimskih centara zemalja evro-zone.

“Zapravo, sve je više ljudi iz ski-industrije koji su doslovce prestravljeni razvojem događaja”, kaže on. “Nema nikakve garancije da će Britanci i dalje nastaviti da pohode planine u ovakvom broju. U Francuskoj su zabrinuti ako kompanije iz Britanije prestanu da prodaju praznične ski-pakete, tamo će, stoga, biti potrebno restrukturisati tržište”.

On kaže da je u nekim “britanskim” odmaralištima u Francuskoj već došlo do demografskih promena, u skijalištima kao što su Val-d’Isere ili Meribel, gde se sve više pojavljuju skijaši iz kopnene Evrope. On, takođe, kaže da je sve više ruskih skijaša koji ulaze na francusko tržište, naročito u okolini Kuršvela (Courchevel).

I mada priznaje probleme s kojima se ova industrija suočava,  Oven kaže da je ski-tehnologija značajno napredovala – sa udobnijim pancericama i paraboličnim, zakrivljenim skijama – što početnicima potencijalno olakšava savladavanje osnova ovog sporta.

U međuvremenu, niskobudžetne avio-kompanije posetiocima takođe olakšavaju dolazak u zimska odmarališta, a neki od značajnih anticipatora novih formi poslovanja, poput firme AirBnB, kažu da bi skijaši sada, uz pomoć njihove platforme, mogli sa sklapaju sopstvene turističko-putne pakete, bez daljnje potrebe za boravkom u skupim hotelima i kućama.

Vreme uživanja

U tradicionalnim alpskim ski-utočištima srednje Evrope su se, za to vreme, odvijale neke druge promene, kako bi ova industrija ostala relevantna i privlačna i u 21. veku.

Zapravo, podaci za prethodnu zimsku sezonu 2016-2017 iz Statističkog zavoda Austrije prikazuju da je bilo porasta posete: 68,57 miliona noćenja (više za 0,1%), dok je broj dolazaka bio 18,82 miliona (povećan za 2,5%).

Dr Robert Kaspar sa Univerziteta Schloss Seeburg u Austriji kaže da posetioci sada dolaze na kraće odmore, obično na produžene vikende, a takođe zahtevaju da u njihove planinarske boravke budu uključene drukčije, raznovrsnije aktivnosti.

“Danas ljudi žele da u planinama imaju drukčija iskustva, na primer jahanje konja, a tu je i razvoj kulinarskih ‘čarolija’. Iako sada dolaze na kratko, ljudi žele da imaju ugodno vreme kao i da dobro pojedu”, kaže on.

“Uloženi su napori da se celo iskustvo postane intenzivnije i atraktivnije. U trenutnoj atmosferi koja vlada, vezanoj za terorističke napade širom planete, ljudi takođe žele da posećuju zemlje koje se smatraju sigurnim, a takođe žele i da budu fizički aktivniji nego što su nekada bili.”

Pored toga, Kaspar kaže da je veći obim trgovine i razmene posetilaca među susednim ski-centrima takođe doprineo da se skijališta međusobno spajaju. Tako je došlo i do ukrupnjavanja skijaških regiona, a time i do osnaživanja ski-biznisa.

“To je dobro, jer je skijašu na austrijskim stazama obezbeđeno da, tokom jednog dana, može da prokrstari daleko širim područjem, posećujući veći broj staza nego što je to mogao ranije”, kaže Kaspar.

Ključni posetioci austrijskih Alpa su Nemci, a drugo tržište koje je zaljubljenicima u ski-sportove dovoljno zanimljivo jeste – Holandija; tamo još uvek ima dovoljno posetilaca iz Britanije. “Uvek postoje mogućnosti za nove posetioce, a sada su u značajnijem broju počeli da pristižu i naši ruski posetioci”, dodaje on.

Na onom žilavom ali sve ranjivijem tržištu, kaže Kaspar, postoji nekoliko nedostataka: sklonost ljudi da unajmljuju skije a ne da ih kupuju, što negativno deluje na proizvođače opreme, a i dalje je uporno prisutna i opasnost od klimatskih promena, odnosno od globalnog otopljavanja, koje utiče na dostupnost snega u zimskim odmaralištima smeštenim na ispod 1.000 metara nadmorske visine.

Kinezi, potpuno fokusirani

I dok razvijene ski lokacije gostima nude inovacije, kako bi ih posetio što veći broj posetilaca, jedna narastajuća nacija skijaša gaji nadu da će se njihova velika zemlja pretvoriti u globalno čvorište zimskih sportova.

“Zimski sportovi su zaista postali veoma važni u Kini”, kaže Sajmon Čedvik (Simon Chadwick), profesor sportskog preduzetništva u Poslovnoj školi u Salfordu.

“Sport kao što  skijanje, kao i razvoj industrije opreme za zimske sportove, definitivno postaju prioritet. Postoji veliki interes, a on se odnosi na rast kineske srednje klase kao i činjenicu da je Peking za četiri godine (početkom 2022.) domaćin Zimskih olimpijskih igara.

“U Pekingu se priča da se novac uzima od letnjih olimpijskih sportova i preusmerava na zimske (sportove i takmičenja).”

Čedvik kaže da je na Univerzitetu Cinghua u toku istraživanje koje bi trebalo da im pomogne da razviju sve aspekte ključne za podizanje zdrave industrije zimskih sportova.

“Kinezi su potpuno fokusirani na sve aspekte: od otvaranja i pokretanja skijaških centara, do komercijalizacije i prodaje skijaške opreme i odeće”, kaže Čedvik.

“Što se tiče tržišta, Kina je značajna prilika za industriju kao celinu, a ova grana može tamo da raste, dok u Britaniji, Sjedinjenim Državama i Evropi postoji konstantna pretnja od pomanjkanja interesa”.

Loran Vana, međutim, upozorava da – ukoliko se što pre ne iznađu brži načini podučavanja mlađih naraštaja kako da skijaju, uključujući i Kineze, industrija će se veoma uskoro suočiti sa neizvesnom budućnošću.

“U suprotnom, može se dogoditi da mladima postane dosadno, pa onda započnu da se bave nečim drugim. A ukoliko ne uspostavimo nove metode podučavanja mladih generacija – razvijajući tehnike obuke koje će im oduzeti nekoliko sati a ne nedelju dana pa i više – osnovni strukturni problemi ski-industrije ostaće zauvek prisutni”.

Bill Wilson, novinar biznis rubrike, BBC News

 

O neproduktivnom radu

Nekadašnji šef grupe za razvoj pri Svetskoj banci, srpsko-američki ekonomista Branko Milanović je na svom blogu pisao o pitanju produktivnosti radne snage, šta je ona i kako se meri – da li se, uopšte, može precizno premeravati produktivnost, i koji su reperi za vrednovanje iste. Milanović se prvo osvrnuo na slučaj zemlje sa socijalističkom strukturom koja trenutno proživljava veliku krizu, Venecuelom, a potom i na (ne)produktivnost na Zapadu, s osvrtom na Sjedinjene Države. Ovaj tekst su objavili portali Social Europe kao i Peščanik, s kojeg je i preuzet.

Danas sam čitao članak o nestašicama i ekonomskom kolapsu u Venecueli. Uzrok dugih redova ispred prodavnica je dobro poznat ekonomistima koji su istraživali socijalističke ekonomije: državne prodavnice prodaju robu po subvencionisanim cenama, zbog čega tražnja za njima premašuje ponudu. Mnogi kupuju više nego što im je potrebno i bave se preprodajom po višim cenama onima koji su dovoljno bogati da plate ili onima koji su imali nesreću da zalihe nestanu pre nego što su došli na red.

Takvi kupci i preprodavci su u Venecueli poznati kao bachaquerosi, obaveštava nas Njujork tajms, a zatim citira Ricarda Hausmanna iz Kenedijeve škole na Harvardu, koji je bio ministar planiranja u Venecueli devedesetih godina: „To je najluđe u ovom sistemu. Mnoštvo ljudi ulaže napor (kroz kupovinu i preprodaju robe), a to ne uvećava ponudu bilo čega. To je potpuno neproduktivan rad“.

Tu sam morao da zastanem. „Potpuno neproduktivan rad?“ Kao što svaki ekonomista zna, taj „neproduktivni rad“ doprinosi boljoj alokaciji dobara. Dobra se preusmeravaju ka onima koji imaju veću platežnu moć, a pošto veću platežnu moć vezujemo za veću korisnost, dobra su, zahvaljujući bachaquerosima, bolje alocirana. Ako neko tvrdi da je rad bachaquerosa neproduktivan zato što „ne uvećava ponudu“, moramo se zapitati da li to znači da je svaki oblik trgovine i posredovanja neproduktivan, jer ne stvara nova dobra već ih samo drugačije alocira. Isto bi se moglo tvrditi za čitav finansijski sektor počevši od Volstrita. Aktivnostima na Volstritu nikada nije proizveden ni kilogram brašna, ni vekna hleba, ni jedna jedina sofa. Ali mi verujemo da je finansijsko posredovanje produktivno, jer usmerava novac sa mesta na kojima bi bio manje efikasno korišćen na mesta gde se efikasnije koristi. Ili od potrošača koji ne mogu da plate ka potrošačima koji mogu. To je upravo ono što rade bachaquerosi.

Hausmannov stav se poklapa sa (pogrešno tumačenim) marksističkim shvatanjem produktivne i neproduktivne aktivnosti koje se reflektovalo u nacionalnim računima socijalističkih zemalja kao koncept neto materijalnog proizvoda. U socijalističkim zemljama preovladavao je stav da su usluge (uključujući zdravstvo, školstvo i državnu upravu) neproduktivne jer ne stvaraju nova fizička dobra. Očigledno, špekulanti poput bachaquerosa su otelovljenje neproduktivnog, čak i (kako se verovalo) „društveno štetnog“ rada. Takav stav je imao i praktične posledice za obračun nacionalnog dohotka, zbog čega je nacionalni dohodak socijalističkih zemalja bio potcenjen u odnosu na vrednost koju bi imao prema sistemu nacionalnih računa Ujedinjenih nacija, dok je stopa rasta bila precenjena, jer je rast produktivnosti u načelu bio veći u proizvodnji roba nego u domenu usluga.

Marxova distinkcija između produktivnog i neproduktivnog rada je sofisticiranija. Produktivan je svaki rad koji stvara višak vrednosti. Tako, u poznatom primeru, Marx pokazuje da je rad pevačice (prototip aktivnosti koja ne proizvodi ništa opipljivo) produktivan ako ju je angažovala kompanija ili pojedinac i ako svojom aktivnošću stvara profit za poslodavca. Sa Marxovog stanovišta, dihotomija produktivnog i neproduktivnog rada nije zauvek data, već se menja sa društveno-ekonomskim formacijama. Problem sa socijalističkim vladama u Istočnoj Evropi bio je u tome što nisu mogle da utvrde šta bi u socijalističkom društvu po Marxu bio produktivan, a šta neproduktivan rad, pa su zaobišle problem proglašavajući za neproduktivnu svaku aktivnost koja nije imala za rezultat opipljiva fizička dobra.

Postoji još jedna kategorizacija koju je 70-ih godina uvela Anne Krueger, u kojoj su definisane takozvane „direktno neproduktivne aktivnosti“ ili „aktivnosti traženja rente“. U tu kategoriju bi spadale sve aktivnosti koje za cilj imaju pribavljanje državnih koncesija koje za rezultat imaju veće prihode za one koji su lobiranjem uspeli da se izbore za njih. Tu spadaju farmaceutske i IT kompanije koje danas plaćaju stotine lobista u Vašingtonu – mada je kvalifikacija izvorno uvedena da bi se vlade zemalja u razvoju stimulisale da odustanu od intervencionističkih politika (kao što je, na primer, bio sistem izdavanja poslovnih dozvola u Indiji, na snazi od 1947. do 1990, vidi Bhagawati ovde). Lobiranje je smatrano za neproduktivno jer vodi stvaranju rente. A renta je, naravno, dohodak koji se ostvaruje bez uticaja na ponudu i alokaciju dobara.

To nas konačno dovodi do teme krađe. U ekonomiji nije lako pronaći pravo mesto za krađu. Krađa za lične potrebe može se pravdati tvrdnjom da će hleb koji je siromah ukrao od bogataša gotovo sigurno uvećati količinu „društvene sreće“. (Često sam razmišljao o tome u Njujorku, gde je važilo staromodno pravilo da čovek uvek treba da ima u novčaniku 20 dolara koje će dati pljačkašu, što sigurno ima smisla kao način da se osigura „najviši stepen sreće za najveći broj ljudi“.) Stvari postaju složenije kada je u pitanju krađa radi prodaje: provala u juvelirnicu i prodaja nakita mogu uvećati opšte blagostanje ako su provalnici veoma siromašni, a juvelir veoma bogat, ali ne može se pravdati sa pozicija bolje alokacije, jer je nakit jednako dostupan onima koji žele da ga kupe bilo da ga prodaje vlasnik ili provalnici.

Problem sprečavanja krađe dovodi nas do još jedne kategorije rada koji se može smatrati neproduktivnim: to je obezbeđenje ili „rad na zaštiti“. Radnicima obezbeđenja isplaćuju se plate da bi sprečavali krađe. Oni očigledno ne uvećavaju ponudu dobara niti doprinose boljoj alokaciji. Jedini način da se tvrdi da njihov rad ipak nešto stvara bio bi argument da sprečavanje krađe doprinosi zaštiti imovine, što stimuliše investicije i dugoročni rast. Ali to je prilično zaobilazno opravdanje, koje se, treba napomenuti, može upotrebiti da se pokaže zašto je krađa, iako kratkoročno doprinosi blagostanju, na duži rok opasna, što je stav koji se može pronaći još kod Adama Smitha.

Utvrditi šta je produktivan, a šta neproduktivan rad u kapitalističkoj ekonomiji nije uvek lako. To je još teže ako se okrenemo ekonomskoj istoriji: šta ćemo s monasima koji su živeli od obaveznog desetka; Robin Hood se može braniti sa pozicija maksimizacije korisnosti, ali i kritikovati sa pozicija dugoročnog rasta; a Francis Drake je samo otimao dobra koja su Španci ekstrahovali korišćenjem prinudnog rada…

globalinequality, 30.05.2016.

Social Europe, 03.06.2016.

Peščanik.net, 05.06.2016.

 

Koji je naredni potez FED-a, pitanje je sad

Glavni ekonomista Saxo banke, Stin Jakobsen (Steen Jakobsen), analizira efekte eventualnog podizanja kamatnih stopa.

01

Hoće li se sve okončati u jednom potezu, to jest da li će američki Fed podići kamatne stope samo u jednom navratu, ili će to možda biti samo početak ciklusa sastavljenog od više manjih korekcija, sa stopama koje će se penjati naviše?

Ovo je glavno pitanje s kojim globalna ekonomija započinje treći kvartal 2015. godine. U slučaju da se sve dogodi jednokratno, u jednom potezu, američki dolar će početi da slabi zato što će tržište reagovati tako kao da su američke Federalne rezerve “odradile svoj posao”, a što bi izazvalo izvesni marginalni skok cene kapitala, uz usporavanje očekivanog rasta.

Tome nasuprot, ukoliko bi Fed podizao kamatne stope u više navrata tokom naredne dve godine (24 meseca), u tom bi slučaju referentna kamatna stopa do 2018. dostigla nivo od 2%. Ovo bi takođe predstavljalo i sporu ali nadasve dramatičnu promenu u odnosu na prethodnih devet godina, tokom kojih su kamatne stope imale tendenciju ka nuli, pa bi ovo, najverovatnije, prouzrokovalo nestabilnost uobičajenih tj. klasičnih portfelja.

Međutim, Stin Jakobsen ne veruje da su američka, a još manje svetska ekonomija u stanju da odole takvom pritisku, što nas upućuje na izvestan zaključak: da će se ići na povećanje u jednom potezu, procenjujući takvu meru kao opciju koja je najbezbolnija. Analitičari američkih Federalnih rezervi zastupaju stav da su agregatne prednosti niskih kamatnih stopa, posmatrano na duži rok, manje od posledica stvaranja potencijalnog finasijskog balona, odnosno, kako se već ovo stanje stručno kvalifikuje u rečniku centralnih banaka, “inflacije aktive“.

05

Globalni ekonomski izgledi i nadanja za ovu godinu: neutemeljeni optimizam

Jednopotezni pristup: Stin Jakobsen je, prilikom procene mogućnosti primene “jednokratnog” pristupa, krenuo od pretpostavke da će Federalne rezerve preduzeti set određenih mera u oblasti monetarne politike, ne bi li se ostvarili programom uspostavljeni ciljevi: inflacija od očekivanih dva odsto, stabilna odnosno neinflatorna nezaposlenost od 4-5% i dugoročni rast BDP-a od 3%.

Ova formula odnosno jednačina bi izgledala ovako: dugoročni rast+inflacija, minus nezaposlenost = inflacija od dva odsto, plus rast BDP-a od 3%, minus petoprocentna nezaposlenost = nula procenata. Federalne rezerve će kamatne stope podići onda kada konačni rezultat ove kalkulacije bude iznad 1%, a sniziti ih onog momenta kada rezultat napravi pad ispod minus jedan odsto. U slučaju da se FED-ovi analitičari oslone na ekonomske podatke iz prošlosti, onda bi spremnost na dizanje kamatnih stopa bila nepotrebna. Ipak, uprkos ovome, oni najavljuju rast kamatnih stopa.

Jakobsen postavlja pitanje: kako je ovo, uopšte, moguće? Za sada je poznato da ljudi iz američkih Federalnih rezervi imaju želju da se oslone na inflaciju aktive, ne bi li se ublažile posledice trenutno veoma jeftinog novca. Drukčije rečeno, prvo (a možda i jedino!) podizanje kamatne stope neće biti utemeljeno na egzaktnim indikatorima i stvarnim brojkama već na – politici. U tom smislu, septembar bi bio nadasve pogodan momenat za aktivno delovanje u tom pravcu. Među nepovoljne indikatore spada i negativna stopa rasta BDP-a, koju su američka privreda i ekonomija zabeležile tokom prvog tromesečja ove godine.

Ovome bi trebalo dodati i činjenicu da je kineski rast na ivici kolapsa, kao i da su ekonomski pokazatelji Evropske unije i dalje razočaravajući (premda ima izvesnog napretka), tako da globalni privredni rast, po svemu sudeći, neće uspeti da prebaci čarobnu granicu od 3%.

Povrh svega, ako pođemo od premise da se kamatne stope neće uvećavati, makroekonomski analitičar Sakso banke Mads Kefed pokušava da na tome utemelji svoju prognozu američkog privrednog rasta od 2,4%, a u Evropskoj uniji od 1,8%, dok bi kineski privredni rast bio oko 6,7 odsto a u Japanu od 1%. Ove projekcije ukazuju na relativno loše performanse odnosno rezultat, pre svega uzimajući u obzir da su cene inputa prilično niže nego što je to bio slučaj tokom 2013. i 2014. godine.

International

International

U svojoj analizi, Jakobsen se dotiče i nultog rasta, napominjući kako se “već neko vreme suočavamo sa ekonomskim okruženjem nultog rasta, baš kao i nulte inflacije ali i, nažalost, izostanka nužnih reformi, što sveukupno ukazuje na to da većina sadašnje aktive poseduje petogodišnji očekivani nulti povraćaj investicije, i stoga će odvajanje od nulte stope rasta biti bolno – ukoliko i dalje ne bude reformi, dok bi porast inflacije lako mogao da nas iznenadi.”

Dolaskom ove 2015. godine, na tržištu je uspostavljen jednoglasan stav vezan za – strah od deflacije: ovogodišnja situacija je sasvim suprotna od prošlogodišnje, kada je Evropska centralna banka negirala da će u prvom tromesečju biti inflacije. Stoji činjenica da i dalje rastu inflatorna očekivanja merena “break-even” stopom (što predstavlja razliku koja postoji između nominalnog prinosa na obveznice sa fiksnom kamatom i stvarnog prinosa na obveznice vezane za inflaciju) na desetogodišnje obveznice. Izvesno je i to da je “premija na rok”, odnosno očekivana kompenzacija za inflaciju dramatično uvećana, što bi značilo da je rast inflacije brži od ekonomskog rasta. Ovo, potom, navodi na pretpostavku da će prinosi na desetogodišnje obveznice u Nemačkoj i Americi rasti za sto baznih poena. U prinos na nemačke desetogodišnje obveznice je već uključena buduća inflacija. Ovo povećanje cene kapitala će dodatno usporiti privredni i ekonomski rast, dok će marginalno podizanje cene kapitala uvećavati opterećenja dužnika.

Ovu svoju projekciju Jakobsen zaključuje završnom fazom: Nalazimo se u finalnoj etapi ciklusa sve nižih prinosa kao i inflacije, koji traju već više decenija. Na nultom nivou, ništa ne funkcioniše: Voda se zamrzava na nula stepeni, a identična je situacija i sa ekonomijom. Jakobsen upozorava da “ulazimo u period najznačajnijih promena u prinosima, uzimajući u obzir to da će, najverovatnije, doći do podizanja kamatnih stopa, dok će viša cena kapitala, u sprezi sa povećanjem cena inputa, opet dovesti evropsku i američku ekonomiju do nultog rasta. Ipak, nakon tog perioda, treba očekivati oporavak ekonomije i to kako na makro tako i na mikro planu. Imali smo, dakle, pogrešan start ove 2015. godine, zasnovan na nadanjima i željama, pa ćemo imati pad ekonomskog ciklusa na ulasku u 2016. godinu, tački od koje bi trebalo da vidimo napredak u privredi “odozdo naviše” (odnosno umesto makro pristupa, odozgo nadole). Ono što je dobra vest je to što će poslovni ciklus biti aktiviran ponovo, nakon skoro osam godina hibernacije. Tu je i loša vest: novac mora da pritiče sa tržišta obveznica i deonica ka realnoj ekonomiji, ostavljajući očekivane prinose na nuli i, kao nus-efekat, generišući veću nestabilnost.

Jakobsen, po običaju, svoju analizu završava citatom Vinstona Čerčila (Winston Churchill), jednog od njemu najomiljenijih političara svih vremena: “Niti je uspeh konačan, niti je neuspeh fatalan – ono što je jedino važno jeste imati hrabrosti da se nastavi dalje”.

 

Stin Jakobsen, glavni ekonomista Saxo Banke