Tag Archives: poljoprivrednih

Globalizacija: niko nije savršen

000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode”. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.

Životinje poput nas: “Čovek, moj (ne)prijatelj”

U ovom trenutku, kada su naučnici “s malim zakašnjenjem” proglasili da ptice, sisari i brojne druge životinjske vrste poseduju svest, na čoveku je i ljudskom društvu zadatak da počne da deluje u tom pravcu, piše prof. emeritus iz ekologije Mark Bekof za New Scientist.

09

Pitanje da li (neke, brojne ili sve) životinjske vrste poseduju svest je “glavolomka” sa dugom i uvažavanja dostojnom predistorijom. Ovo pitanje je prvi postavio – naravno, a ko bi drugi – Čarls Darvin (Charles Darwin), u trenucima dok je razmišljao o evoluciji (ne samo ljudske!) svesti. Njegove ideje o evolutivnom kontinuitetu – čija je poenta da se razlike među vrstama ispoljavaju u nivou, a ne u samoj vrsti – dovode nas do čvrstog i naučnim činjenicama potkrepljenog zaključka da, “ukoliko mi, kao ljudska vrsta, u sebi imamo „nešto“, onda i „one“ (to jest druge životinje) to, takođe, imaju.

03Grupa naučnika okupljena na prvoj godišnjoj Konferenciji u spomen na Frensisa Krika (Francis Crick Memorial Conference) je na Univerzitetu Kembridž veoma studiozno predstavila dosadašnje domete u ispitivanju tog večitog pitanja životinjske inteligencije. Krik, kao jedan od otkrivača DNK je drugi deo svoje karijere proveo proučavajući svest, pa je 1994. objavio i knjigu o tom fenomenu, Zadivljujuća hipoteza: Nauka u potrazi za dušom (“Astonishing Hypothesis: The scientific search for the soul”).

Ishod ovog naučnog skupa bila je Kembrička Deklaracija o svesti (Cambridge Declaration on Consciousness), koju su javnosti obznanila tri svetski priznata naučnika iz oblasti neurologije: Filip Lou (Philip Low) sa Univerziteta Stenford, Dejvid Edelmen (David Edelman) s Instituta za neuro-nauku u La Holji (Neurosciences Institute, La Jolla), i Kristof Koh (Christof Koch) sa Kalifornijskog Instituta za tehnologiju (California Institute of Technology, CALTECH).

14Ova Deklaracija o životinjskoj svesti u svom zaključku donosi ocenu da „Ne-ljudske životinjske vrste poseduju neuro-psihološku, neuro-anatomsku i neuro-hemijsku osnovu za začinjanje svesnih stanja, u kombinaciji sa sposobnostima da demonstriraju namerna, to jest ponašanja koja nisu proizvod instinkta već svesti. Ovi dokazi, dakle, jasno pokazuju kako ljudska vrsta nije nimalo jedinstvena kada je reč o posedovanju neurološkog temelja koji prouzrokuje stanje svesnosti. Samim tim, i ne-ljudske životinje, uključujući recimo i hobotnice, takođe poseduju ovu neurološku osnovicu.“

Mark Berkof (Marc Bekoff), autor ove priče za New Scientist je u prvi mah na ovu Deklaraciju odreagovao s nevericom, upitavši sebe i ostale prisutne „Da li nam je zaista bila potrebna bilo kakva službena potvrda nečeg što je tako očigledno?“. Jer, i brojni drugi renomirani neuro-naučnici su došli do tog istog zaključka, još pre mnogo godina.

Deklaracija, međutim, ima i neke propuste. Nju su, recimo, (svi izuzev jednog) potpisali naučnici koji se bave istraživanjima u laboratoriji; Deklaracija bi, međutim, imala daleko veću težinu i kredibilitet da su u se u obzir uzimala mišljenja i stavovi istraživača koji su puno vremena proveli u intenzivnim istraživanjima i posmatranju divljih životinja, mesoždera, poput kitova, drugih primata, ptica i glodara. Isto tako, možda je donekle razočaravajuće i to što u Deklaraciju nisu uključene i vodene životinje tj. riblje vrste, i to upravo iz ražloga što su dokazi za prisustvo svesti kod ove grupe kičmenjaka veoma uverljivi.

17

I pored svega, trebalo bi pozdraviti sam čin objavljivanja ove Deklaracije, koja nije namenjena samo naučnicima. Jer, kako je njen autor Lou pre objavljivanja rekao: „Usaglasili smo se kako je sada došao trenutak javnog obznanjivanja ove Deklaracije. I, mada je svima u ovoj sali sasvim jasno da životinje poseduju svest, ostatku sveta to možda i nije tako jasno.“

Ovde se postavljaju još neka ne manje važna pitanja: Hoće li ova Deklaracija uspeti da nešto promeni? Šta će naučnici i ostali sada učiniti – sada, kad su se lako složili da je svest široko rasprostranjena ne samo kod ljudi već i u životinjskom carstvu?

11Mark Bekof se nada da će ova Deklaracija biti korišćena kako bi se “bića koja nazivamo životinjama zaštitila od nečovečnih i nasilnih postupaka. Naučna saznanja o životinjskoj svesti, emocijama i samospoznaji se prečesto ne priznaju u zakonskim aktima radi dobrobiti životinja”, kaže Bekof. Poznato nam je, recimo, da glodari kao što su pacovi i miševi, ili kokoške, pokazuju empatiju, ali, nažalost, ova saznanja nisu implementirana u američki federalni Zakon o dobrobiti životinjskih vrsta (US Federal Animal Welfare Act). Svake godine, oko dvadeset pet miliona tih životinja, kao i riba, uključeno je u agresivna laboratorijska istraživanja. One sačinjavaju više od 95% životinja koje američki naučnici koriste u svojim istraživanjima. Naučna zajednica neprestano “zapanjena” time kako donosioci odluka na najvišem nivou – oni koji odlučuju o propisima o korišćenju životinja – “uspešno zanemaruju” ove podatke.

Nasuprot tome, nauku, ipak, ne ignorišu baš sva zakonodavstva. Lisabonskim ugovorom, usvojenim od strane Evropske unije prvog decembra 2009. godine, priznaje se da su životinje osećajna bića, a zemlje članice se pozivaju “da veoma ozbiljno uzmu u obzir dobrobit životinja“ pri koncipiranju svojih poljoprivrednih politika, kvota u ribarstvu, u transportu ili politici prostornog planiranja, kao i pri “krojenju” razvojnih i istraživačkih politika.

20

Isto tako, još uvek je prisutan i ne mali broj naučnih skeptika koji tezu o životinjskoj svesti žele da opovrgnu, a samim tim i ovu Deklaraciju. Čak je i sam Frensis Krik, po kojem je , uostalom, i nazvan ovaj Memorijalni skup na kojem je doneta Deklaracija, napisao u svojoj knjizi: “Idealizovati životinje je stvar sentimentalnosti“, nastavljajući kako je “za mnoge životinje, život koji provode u zatočeništvu manje okrutan, duži i bolji nego život u divljini”.

Slični stavovi i percepcija još su uvek žilavo ukorenjeni među nekim naučnicima. U svojoj knjizi Zašto su životinje važne: Svest životinja, njihova dobrobit i dobrobit čoveka (“Why Animals Matter: Animal consciousness, animal welfare and human well-being“), Merijen Stemp Dokins (Marian Stamp Dawkins) sa Univerziteta Oksford tvrdi kako još uvek zaista ne može da zna, niti je ubeđena, u to da i druge životinje poseduju svesnost, kao i da će po tom pitanju ostati agnostik i skeptik, čak ratoborna ukoliko je to potrebno. Mark Bekof, komentarišući ovakve njene stavove, smatra da Dokinsova iz neobjašnjivih razloga ignoriše podatke koje su naučnici upotrebljavali prilikom koncipiranja Deklaracije, idući tako daleko da tvrdi kako je, u stvari, za životinje štetno ukoliko odluke o njihovoj dobrobiti zasnivamo na osnovu njihove svesti.

Bekof je ubeđen da je ovakvo mišljenje neodgovorno. “Oni koji žele da naude životinjama lako mogu uzeti u obzir ovakvo mišljenje Dokinsove, ne bi li svesrdno opravdali svoje postupke sakrivajući se iza ove njene teze. “Možda će, nakon zaključaka usvojenih tokom okupljanja na Kembridžu, a svetskoj javnosti pružene na uvid, uticati da sa svojih polica uklonimo knjige s opasnim idejama Merijen Stemp Dokins”, piše Bekof. On dodaje i da “Nikako nisam u stanju da shvatim i prihvatim kako neko ko je – upravo kao Dokinsova – fantastično dobro upoznat s literaturom o svesti, osećanjima i bolu kod životinja, sposoban da i dalje ostane zagriženi skeptik na ovu temu, prikazujući se ‘agnostikom’ kada je u pitanju izvesnost postojanja animalne svesti”.

Bilo kako bilo, Kembričku Deklaraciju o svesnosti životinja treba svesrdno pozdraviti, i poraditi na tome da im se pruži zaštita koju, u svakom slučaju – bile one svesne ili ne – zaslužuju. Treba se nadati da ova Deklaracija nije prosto gest pokazivanja već je nešto što ima zube i što vodi do akcije. Trebalo bi da svi mi iskoristimo kako bismo konačno zaustavili zlostavljanje i patnju miliona zatvorenih, asvesnih živih bića – životinja – u ime nauke, hrane, ili zabave, mode i obrazovanja. Toliko im dugujemo: da naše znanje iskoristimo kako bismo pokazali makar malo saosećanja i samilosti u našem postupanju prema njima.

Marc Bekoff je prof. emeritus ekologije i evolutivne biologije na Univerzitetu u Koloradu. Njegove publikacije se uglavnom bave svešću, osećanjima i zaštitom životinja.

NewScientist