Amerika, Kina i rizik od trgovinskog rata


Donald Tramp je otpočeo akciju kojom bi, kako sam kaže, „američke radnike trebalo sačuvati od prevrtljivih stranaca“. Ali u svom prvom naletu polit-tvitova i izvršnih naređenja, Kina – njegova omiljena Babaroga – upadljivo je izostala. Tokom predsedničke kampanje, on je Kinu osuđivao zbog njenih valutnih manipulacija, optužujući je da nastoji da izigra globalna trgovinska pravila, pripretivši da će uvesti taksu u visini od 45% vrednosti artikala njenog izvoza u SAD; ova predizborna priprećivanja naišla su na razdragani sentiment narodnih masa, donosi štampano izdanje londonskog “Ekonomista”.

Sada, čitav svet iščekuje da vidi koliko je od toga izrečenog mislio ozbiljno.

Obećanje – da će Kinu obeležiti kao valutnog manipulatora – nije se ponovilo. Jedno optimističko tumačenje ovoga je da je Tramp shvatio kako je to njegovo obećanje bilo zasnovano na “alternativnoj” činjenici. Kina više ne sravnjuje svoju valutu kako bi stekla konkurentsku prednost, već je, umesto toga, podupire. Jedno, pak, pesimističko viđenje dao je Stiven Manučin (Steven Mnuchin), Trampov izbor za sekretara državnog trezora – od koga je i krenula čitava ideja anatemisanja Kine – još uvek nije potvrđen od strane Senata.

Svakako da Tramp ima moć da se iskali pravljenjem trgovinske pustoši. Jedna univerzalna tarifa (bez obzira na vrstu robe) prosekla bi svoj put kroz lance snabdevanja, ugrožavajući pritom američke potrošače i čeono se zaletevši u globalni sistem trgovinskih pravila Svetske trgovinske organizacije (STO, ili WTO). Ali, umesto da svetski trgovinski sistem digne u vazduh, Tramp će se možda radije odlučiti da Kinu pokori tako što će je – ubaciti u ovu instituciju. Na sajtu Bele kuće, bez spominjanja Kine, stoji obećanje “da će biti upotrebljena sva sredstva koja su na raspolaganju federalnoj vladi” kako bi se stalo na kraj trgovinskim zloupotrebama.

Tokom procesa potvrđivanja Trampovog sekretara trgovine, Vilbur Ros je donekle umirujuće izrekao kako je naučio lekcije iz Smut-Holijevog carinskog zakona, kojim je tokom 1930-tih i Velike depresije podignuto na hiljade tarifa („Ovaj akt tada nije funkcionisao baš najbolje, a vrlo je verovatno da ne bi funkcionisao ni danas”). Njegova politika uključuje pretnju da će “kazniti” sve one države koje ne igraju po pravilima. Ros je predložio da njegovo ministarstvo, recimo, može svoje aktivnosti započeti tako što će krenuti u borbu protiv inostranog dampinga, umesto da formiranje cena prepusti tržištu i industriji. Robert Lajthizer (Robert Lighthizer), Trampov predstavnik za oblast američke trgovine (USTR) i pravnik koji je veteran trgovinske legislative, poznaje zakone STO do u najsitnije detalje, i biće baš željan da ih sudskim postupcima ukine.

Ovakav sporni pristup Kinezima ne bi označio neki dramatično veliki preokret u odnosu na prošla vremena i prošle političke garniture. USTR je pod Barakom Obamom osporio i blokirao Kinu 16 puta i to po raznim pitanjima: od nelegalnih taksi na američki čelik i vozila, preko dampingovanja cena, do izvoznih kvota na retke minerale – sve je to štetilo američkim uvoznicima. Samo ove nedelje Kinu je pogodila salva optužbi zbog nelegalnih poljoprivrednih subvencija; treba istaći da je ovu i zvanično podnetu tužbu inicirala prethodna tj. Obamina administracija.

Daljim pojačavanjem tenzija rizikuje se da će doći do kineske odmazde. Kada je 2009. Amerika nametnula tarife na povećane kvote uvoza kineskih guma, Kina je zauzvrat počela da uvozi pileće noge iz Argentine i Brazila umesto iz Amerike. Mogući ciljevi kineske odmazde će ovog put uključiti američku sojinu sačmu i aviona, koji zajedno čine četvrtinu američkog izvoza u Kinu. Kini bi, međutim, bilo teško da nadomesti dosadašnje celokupno snabdevanje američkom sojom. Pa ipak, Keni Kejn, uzgajivač soje iz Indijane brine da bi ovakav potencijalno mogući potez Kineza oborio cene američke soje čak za trećinu – a ukoliko se Kina odluči da ovu žitaricu kupuje na drugom mestu, onda se američkim farmerima i njihovoj robi ne piše dobro. Iako Kina još uvek ne može da proizvede kvalitetne komercijalne avione, lako se može odlučiti da ubuduće kupuje evropski Erbas.

Drugi rizik je u tome što se sama arhitektura po kojoj je Svetska trgovinska organizacija sazdana lomi pod pritiskom novih sudskih sporova, tužbi i protivtužbi. Resursi su već na ivici pucanja a mnoge važne odluke se još uvek odlažu u nedogled. Ograničeni budžetom i brojem zaposlenih (ima ih samo 640), STO se zadnjih godina bori da izađe na kraj sa sve većim brojem sudskih sporova.

Svojim veoma kontradiktornim pristupom trgovini STO bi mogla biti izložena jednom još fundamentalnijem problemu: “Po ovom što stoji napisano, pravila STO naprosto nisu dovoljno jasna”, kaže Čad Baun iz Piterson instituta za međunarodnu ekonomiju. Tramp je možda i bio u pravu kada je rekao da se Kina nije oduvek pridržavala duha globalnih zakona trgovine. On, međutim, sada može uvideti jednu stvar: pridržavati se slova zakona lakše je proklamovati nego praktično realizovati. Na primer, zakoni po kojima funkcioniše STO ne nude nikakvu „vodonepropusnu“ tj. čvrstu definiciju poslovanja onih kompanija koje su u državnom vlasništvu, tako da je teško identifikovati i razlikovati državne subvencije od (kredita) državnih banaka.

Obamina strategija za rešavanje problema bila je izgradnja sporazuma o multilateralnoj trgovini, koja bi u sebe uključila strogo definisan karakter i domen poslovanja državnih preduzeća, podrobno definisanje poglavlja koje bi se ticalo valutnih manipulacija kao i poglavlja o standardima i uslovima rada i zaštiti životne sredine – a sve to sa ciljem zaštite američkih radnika od “nelojalne” konkurencije. Nazvan Trans-Pacifičko Partnerstvo (TPP), ovaj sporazum je u početku isključivao Kinu. Treba se, ipak, nadati da će Kina jednog dana morati da mu pristupi, čime će, zapravo, prihvatiti pravila koja su u velikoj meri napisali Amerikanci. Tramp je na ovaj Sporazum “spustio rampu”, pa je do daljnjeg nejasno kakva će biti sudbina ovog trgovinskog dogovora.

Njegova strategija je očigledno drugačija. Dokle god se protiv Kine bude borio koristeći postojeća STO pravila – koliko god da su ta pravila, norme i regulativa uopšteni i nedovoljno precizirani – svet bi trebalo da izbegne trgovinski rat. Čak i ukoliko STO nađe da su američke trgovinske mere prekršile njihova pravila, upravo su ta nesavršena pravila postavila ograničenja na razmere moguće odmazde. Ukoliko Tramp i njegovi ljudi budu krenuli u rat s Kinom izvan postojećih normi i okvira Svetske trgovinske organizacije, sve pada u vodu, a eventualne posledice je u ovom trenutku nemoguće sagledati.

The Economist

 

Šta će se promeniti Trampovom pobedom?


Kako u združenom tekstu navode ekonomisti Bečkog instituta za nove ekonomske studije (WIIW), novi, 45. po redu predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald J. Trump, „objavio je grub protekcionistički pristup SAD prema drugim zemljama u pogledu trgovinskih odnosa, što, po svoj prilici, neće uticati samo na američki trgovinski obrazac već će možda ostaviti posledice po čitav svet“.

U svom govoru, on je najavio niz po njemu bitnih akcionih mera, a u skladu sa svojim izjavama kako „Ameriku treba ponovo učiniti velikom“ (“Making America Great Again”), kao i stavom da “Amerika treba da zaštiti američke radnike”. Ove najave akcionih tačaka uključuju: 1. ponovno preispitivanje ili čak povlačenje SAD iz Sporazuma o slobodnoj trgovini u Severnoj Americi (NAFTA), koji je na snazi od početka 1990-ih godina, 2. povlačenje iz nedavno potpisanog (mada još uvek nije ratifikovan) sporazuma o Transpacifičkom partnerstvu (TPP), kao i da 3. označi Kinu kao valutnog manipulatora. On je, dalje, najavio da će 4. okončati spoljno-trgovinske zloupotrebe koje nepravedno utiču na američke radnike, i 5. prekinuti offshore poslovanje tj. vangranično izmeštanje američkih biznisa u inostrane zemlje, što će, kako je naveo, učiniti uspostavljanjem uvoznih tarifa za svaku robu te vrste, ne bi li obeshrabrio američke kompanije da otpuštaju svoje radnike a da poslove sele u druge zemlje, odakle bi svoje neoporezovane proizvode potom slale nazad u SAD. On je najavio da će carinske stope na uvoznu robu iz Kine podići do 45%, što je protiv pravila Svetske trgovinske Organizacije (ovakav postupak može dovesti čak do povlačenja Sjedinjenih Država iz WTO). Tramp se sličnom retorikom služio i tokom svog izjašnjavanja o trgovinskim odnosima koje SAD treba da uspostavi s Meksikom i Japanom).

Evropa dosad nije bila u fokusu američkih debata o trgovinskoj politici, verovatno zbog toga što je američka trgovina sa EU  više izbalansirana, a evropsko-američki Sporazum o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) uspešno zaključeni. A sada su šanse za dalje sprovođenje međusobnih trgovinskih sporazuma veoma neizvesne. Iako ga predsednik Tramp nigde nije eksplicitno pominjao, malo je verovatno da će Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo biti ostvareno u skorije vreme. I dok je TTIP već proglašen mrtvim od strane brojnih posmatrača i komentatora, Evropska komisija i dalje želi da nastavi pregovore čak i ako se ovi budu odvijali jednim daleko sporijim tempom. Umesto punog ostvarivanja TTIP, pod Trampom bi pre trebalo očekivati da ovaj Sporazum ne stupi na snagu, a takođe se može očekivati da efekat ovog trgovinskog dila na zapošljavanje i visinu prihoda u obe ove ekonomije bude relativno mali; Ukoliko se u američkoj ekonomiji bude sprovodio fiskalni stimulativni paket, to bi čak moglo da znači i neke pozitivne efekte koje bi ovaj fiskalni stimulus ostavio na evropske (kao i druge) ekonomije.

Jedna nova američka trgovinska politika, koja će negovati daleko snažniji protekcionizam, podrazumevala bi još neke posledične efekte: Prvo, ako bi se takve oštre mere i praktično uvele, vrlo je verovatno da bi ovo proizvelo odgovarajuće valutne protivmere, kao što je devalvacija kineskog juana ili meksičkog pezosa (makar samo i zbog nervoze koja bi u tom slučaju bila prisutna na globalnom tržištu), a što bi moglo suzbiti/anulirati potencijalne efekte visokih uvoznih tarifa u SAD. Drugo, posebno u slučaju SAD, skok u carinskih dažbina koji bi bio uperen protiv Kine samo bi značio da će određena roba široke potrošnje u SAD postati skuplja, a što verovatno neće biti upareno s povećanjem prihoda Amerikanaca, čime će i američki potrošači postati siromašniji (i verovatno još više povećati već prisutnu nejednakost).

Foto: The Guardian

Foto: The Guardian

Sličan jedan argument stoji i kada u ovu priču uvrstimo činjenicu da bi, u nekim slučajevima, uvoz delova i komponenti opet patio od visokih uvoznih tarifa. Ako američke firme imaju za cilj očuvanje korporativnih profitnih marži – i to bi na kraju dovelo do većih cena, a ovaj ceh platiće američki potrošači. Dalje, čak i ukoliko bi ovakve protekcionističke mere vratile američku proizvodnju u SAD, to bi opet povećalo proizvodne troškove jer su američki radnici i dalje skuplji nego njihove kolege u drugim zemljama. Stoga bi, dakle, promene u tekućim trgovinskim poslovima mogle pokvariti neke druge efekte, koje bi fiskalni stimulus mogao da eventualno pruži.

Nadalje, ukoliko se je u ovakvim slučajevima prisutan argument da ovakve protekcionističke mere ne bi imale razornog efekta samo u zemljama pogođenim ovakvom vrstom sankcija (Meksiko, ali, pre svega, naročito Kina), već bi, takođe, nanele štetu i američkoj ekonomiji – sve to kao rezultat mogućeg povećanja uvoznih tarifa baš kao i političke neizvesnosti koja bi ugrožavala stabilnost poslovne klime. Dalje, ako bi ove mere bile uvedene s američke strane – makar i samo delimično – najverovatnije bi usledile uzvratne mere odmazde od strane pogođenih zemalja; ovakav razvoj događaja povećao bi rizike od daljih valutno-trgovinskih ratova širom sveta, što bi, zauzvrat, veoma verovatno uticalo na negativni globalni rast svetske ekonomije.

Na kraju, poslednje pitanje odnosi se na verovatnoću da će se takva protekcionistička pravila zaista i realizovati posle januara 2017. U stvari, Donald Tramp i njegov tim već su počeli da potcenjuju strah od mogućeg trgovinskog rata protiv Kine – strah koji je već neko vreme prisutan na globalnom tržištu. Ova je bojazan potkrepljena činjenicom da neki delovi američke Republikanske partije, kojoj Tramp pripada, podržavaju slobodnu trgovinu a ne protekcionizam. Treba, međutim, svakako očekivati zauzimanje daleko tvrđih stavova o određenim trgovinskim pitanjima i određenim proizvodima, a kada je reč o anti-damping merama (kao, recimo, na čelik), to svakako treba očekivati. Isto tako, opšte uzev, može se pretpostaviti da će međunarodne ekonomske odnose u bliskoj budućnosti karakterisati jače mere protekcionizma.

Robert Stehrer, Bečki institut za nove ekonomske studije (WIIW)

 

Globalizacija: niko nije savršen


000

Mi još nismo okončali žučne rasprave za i protiv globalizacije, a na tzv. Zapadu vrve naslovi: “Kraj globalizacije”, “Znači li Brexit kraj globalizacije”, “Kraj globalizacije kakvu smo znali” i da nabrajanje prekratim simpatičnim naslovom – “Gubitnici globalizacije uzvraćaju udarac”. Tek kad se malo razgrnu ta obilja tekstova vidi se da je reč o dva poimanja globalizacije. Jedan je onaj klasični i zaista globalni, a drugi evropocentrični, provincijalno zagledan u sopstveni pupak, gde se odlazak Britanije shvata kao kraj globalizacije. U oba slučaja priča o kraju nosi medijsku antiglobalizacionu pripremu za opravdavanje podrivanja procesa putem regionalizacije. Nastaju zone za zaobilaženje primene univerzalnih pravila WTO (Svetske trgovinske organizacije) koja su najvećim delom otvorila vrata globalizacije. Rekombinuje se NAFTA – ugovor koji treba da kompaktira Severnu Ameriku (Amerika, Kanada, Meksiko). Izboren je TPP (Amerika i Daleki Istok, Pacifik) – direktno usmeren na zatvaranje prostora za Kinu. TTIP (Amerika i Evropska unija) ima za cilj stvaranje evropskog regionalnog tržišta “protiv trećih lica”. Dakle, Amerika je zajednički imenitelj i pravi svoju protivtežu procesu trgovinske ekspanzije koji joj izmiče iz ruku.

14Nije potrebno da čovek završi Oksford (gde se kažu insistira na razvijanju sposobnosti zapažanja) pa da vidi kako je Svetska trgovinska organizacija pala u duboku senku. Sve one čuvene runde GATT-a i WTO koje su nakon beskrajnih cenjkanja[1] ipak urodile sve slobodnijom i intenzivnijom svetskom trgovinom, potiskuju se novim pravilima. Kina je u WTO primljena 2001. godine. Direktan TV prenos njenog prijema praćen je u Kini skoro kao kasnije Olimpijske igre. Računalo se naivno da Kina ne predstavlja trgovinsku opasnost. Rusija je, međutim, smatrana opasnom, pa je morala 18 godina da čeka i preuređuje svoje propise kako bi postala članica tek 2012. godine. Najkraće je čekala Albanija. Njen je pristupni adut bio: Mi nemamo od čega da se branimo, niti čime da ugrožavamo – napišite nam pravila ponašanja i mi ćemo potpisati. I bi tako. Pregovori su počeli 1998. a u članstvo je primljena 2000. godine. Srbija je, u doba dok se pod Miloševićem zvala Srbija i Crna Gora, izbačena iz te organizacije[2] i danas spada u 13 zemalja koje nisu članice, zajedno sa Etiopijom, BiH, Sirijom, Libijom i sličnima. Taktika naše strane je da se napori usmere na ulazak u EU, pa će time i članstvo u WTO biti lakše rešeno.

15Postoje jake tendencije da se dokaže kako je globalizacija donela više lošeg nego dobra. Lari Samers (Larry Summers), Klintonov ministar finansija i danas profesor na Harvardu, govoreći o “vekovnoj stagnaciji”, založio se za “racionalni nacionalizam” i optužio globalizaciju: “Imamo dokaza da je globalizacija povećala nejednakosti u SAD pogodujući bogatima, te da je radnike izložila beskrupuloznoj konkurenciji”. Pa na toj ne naročito preciznoj tezi nastavlja i zaključuje: “Povećana mobilnost kapitala i kompanija ne bi smela da uskrati Sjedinjenim Državama mogućnost da zaštite svoje građane”. To zove: “Odgovorni nacionalizam”. Otvoreniji poziv na protekcionizam moguće je čuti jedino od Donalda Trampa.

Klub značajnih američkih ekonomista renegata globalizacije neočekivano se širi. Pol Krugman, umerenije konstatuje da razmena među narodima ima nesumnjive prednosti, no da pravila piše politika, te je tako usmerila fiskalne sisteme u korist velikog kapitala i multinacionalnih kompanija. “Zbivanja na tržištu rada pod presijom globalizovane konkurencije su teško ugrozila zaposlene” (u razvijenim zemljama – to se valjda podrazumeva). Tu je i večiti Džefri Saks (Jefrey Sachs), danas profesor na Columbia University, sa tvrdnjom: “I ja sam verovao u međunarodne investicione zahvate, propagirao globalizaciju, ali smatram da bi je trebalo podvesti kontroli…” MMF, koji bi možda mogao imati kontrolnu ulogu, bez sumnje atakuje na globalizaciju multiplikujući studije o “iščašenju” međunarodne trgovine, produbljivanju jaza između bogatih i siromašnih, o haosu na tržištu rada, uvek ubrajajući globalizaciju među osnovne krivce. Nedavno je MMF preporučio državama članicama kontrolu kretanja kapitala u velikoj meri kontradiktornu sa merama koje je predlagao pre dve i po decenije. Bogate države su se uplašile globalizacije, bogate korporacije ne – one se goje na višku rada siromašnih.

00

Sklonost objašnjavanja ekonomskih tokova fizičkim zakonima popularna je naučna zabava stručnjaka, pa su tako Arto Anila (Annila) sa univerziteta u Helsinkiju i Stenli Salt (Stanley Salthe) iz Njujorka Drugim zakonom termodinamike objašnjavali ekonomske uspone i padove kapitalizma. Aktuelne rasprave o globalizaciji podvode se pod Njutnov Treći zakon – akcija i reakcija. Naime, reagujući na pripremanje terena za intenzivno političko-medijsko osporavanje globalizacije, popularni Tomas Piketi (Thomas Piketty) razjašnjava da se Brexit može dovesti u vezu sa globalizacijom samo kao odjek na najezdu imigranata. U intervjuu (La Repubblica, 2. jul) on nedvosmisleno kaže: “Sve jasnija je neophodnost regulisanja kapitalizma /…/ ksenofobni populistički lideri imaju ulogu da ubede mase kako njihovi neprijatelji nisu beli milijarderi nego globalizacija i obojena sirotinja koja nadire”. U često citiranoj knjizi Global Inequality (Globalna nejednakost) Branko Milanović piše: “Globalizacija je donela mnoge koristi, velika većina onih koji su te koristi videli su sa dna globalne raspodele dohotka – oni koji su efikasno uzdignuti iz najtežeg azijskog siromaštva – ali i najveći svetski bogataši”. Nobelovac Angus Deton, jasnoćom matematičara objašnjava da visoka nejednakost usporava svetski ekonomski rast i redukuje svojstvo globalizacije kao faktora napretka. Tokom zahuktale globalizacije do 2011. godine donja granica siromaštva je povećana od 1 na 1,90 dolara na dan po stanovniku, pa iako je gotovo udvostručeno merilo najbednijih njhov broj je od 1,8 milijardi pao na 887 miliona u svetu. Od 2002. do 2014. obim svetske trgovačke razmene je utrostručen. Napredak Kine, Indije, Brazila, Malezije je toliko očigledan da ga nema potrebe brojčano dokazivati.

07Poslužimo se još jednim fizičkim zakonom – spojenih sudova. Ne biva da neko nešto dobija, a da drugi ne gubi. Političko-ekonomski sofizam izražava se pitanjem: da li se proces ujednačavanja globalizacijom postiže padom nivoa bogatih ili usponom siromašnih? Nema sumnje da je globalizacija značajno podigla nivo siromašnih, manje razvijenih zemalja, da bi istovremeno uticala na pad dobrobiti srednjeg sloja u razvijenom, bogatijem svetu. Pritom su zakonitosti kapitalizma svoj gubitak prevalili na industriju, zaposlene, srednju klasu, a ne na vlasnike kapitala. Štaviše, njima je i u toj situaciji išlo od ruke pa levo orijentisani protivnici globalizacije u razvijenom svetu argumentuju o socijalnom raslojavanju: 85 najbogatiji ljudi na svetu raspolaže bogatstvom ravnim imovini 3,5 milijardi najsiromašnijih. Desni protivnici koriste isti podatak da bi zahtevali protekcionističku zaštitu nacionalnih interesa. Finansijalizacija ekonomije zaustavila je “socijalni lift” koji je podizao u vis sve nove i nove nadolazeće generacije razvijenog sveta. I jedni i drugi su skloni uništavanju prednosti za sirotinju da bi kaznili bogate. Čudna logika.

Sa siromašnima je situacija jednostavnija. Rušenjem carinskih i drugih barijera razvijeni i bogati su dobili lakši pristup na ogromna tržišta Kine, Indije, čitave Afrike… ali su morali da otvore svoja bogata tržišta za robu iz manje razvijenog sveta. Tokom pregovora razvijeni su opstruisali dostup poljoprivrednih proizvoda iz manje razvijenog sveta, računajući da će udar sa te strane biti najjači, međutim, Kina, u prvom redu, razvila je sopstvenu industriju frapantnom brzinom i preplavila razvijeni svet svojom industrijskom robom nedostižno konkurentskih cena. Da bi finansirao ekonomski rast je morao uzimati kredite od bogatih, pa tako deo njihovog neto uspona, preko kamata, odlazi investitorima – dakle finansijskim moćnicima razvijenog sveta. Time su bogati dobili izvanredan novi dotok kapitala.

01

Interesantna je situacija sa NAFTA (North American Free Trade Agreement – Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) potpisanim 1994. godine i slavljenim kao put ka novim stotinama hiljada visoko plaćenih radnih mesta u SAD. Računica se zasnivala na pretpostavci da će Amerika, delom od Kanade i naročito od Meksika, napraviti inferiorno tržište za svoje proizvode. Desilo se međutim da je Meksiko, baš kao i Kina, jeftinom radnom snagom, privukao masu fabrika i kapitala iz SAD, što je navelo njene jastrebove da zahtevaju poništenje tog ugovora, a što je Tramp uneo u svoj predsednički projekat. Tramp, dakle nije neobuzdano lupetalo, nego eksponent određenih interesa. Rekonstrukcija ugovora, koja je u toku, za publiku ima marketinšku priču o dogovaranju zajedničkog prelaska na obnovljive izvore energije, a u senci su žestoke bitke oko obuzdavanja konkurencije iz Meksika i vraćanja profita na američke investicije nazad, umesto da se reinvestiraju u Meksiku.

Odvojimo li probleme globalizacije od političkih oblandi sučelićemo se sa činjenicom da su duga ekonomska kriza, intenzivna migraciona pomeranja masa izazvana ponajviše ratovima, ogromna socijalna raslojavanja i finansijske turbulencije ugrozili osnove sistema, pa je za to trebalo naći žrtvenog jarca (u ovom području insceniranje puča nije moguće) – a globalizacija je idealna za takvu ulogu. S jedne strane populistički je najlakše natentati mase protiv jadnijih od sebe, s druge pažnja i odijum se usmeravaju dalje od pravih modifikatora sistema u pravcu bezočnog bogaćenja na račun drugih. Nelson Mandela je rekao: “Globalizacija je kao godišnje doba – dolazi ne vodeći računa o našem mišljenju /…/ ona je dobra za nas u to nema sumnje /…/ međutim bogati i moćni su njome stekli još jedno oruđe kako da uvećaju svoju moć i bogatstvo na račun siromašnih i slabih, zato smo dužni da ih sprečimo u ime univerzalne slobode. Ne znam za sažetiju ocenu globalizacije i njenih dobrih i loših strana.

Globalizacija je verovatno počela u antičko doba kada su prvi feničanski trgovački brodovi isplovili iz Mediterana u Atlantik tražeći nove “pijace”, preuzeli su je Kolumbo i istraživači novih svetova,[3] kolonijalisti. Marks se rado pominje kao praanalitičar moderne globalizacije, a on je 1848. godine konstatovao da je kapitalizam racionalan sistem koji ima tendenciju da maksimalizuje višak vrednosti, poveća produktivnost rada i profit. Dokle god ti interesi budu postojali postojaće i tendencija da se bilo gde na Zemlji, a možda jednom i van nje, potraže uslovi koji optimalizuju zahteve. Najveća prepreka tom procesu su granice država kojima se ponovo preti.

19Američki Nacionalni obaveštajni savet (National Inteligence Council) svoj Projekat globalne budućnosti do 2020. godine počinje šeretlukom atomskog fizičara  koji galasi: “Predviđanja su teška, naročito ako je reč o budućnosti”. Na retoričko pitanje: “Šta bi moglo da zaustavi globalizaciju?”, odgovori u Projektu su obimni, ali bi se dali sažeti. Prvo, mogućnost globalnog konflikta (svetski rat); drugo, pandemija neke nove i nepoznate bolesti; treće, teroristički napadi velikih razmera sa stotinama hiljada mrtvih; četvrto, teška ekonomska kriza koja bi pogodila Kinu, Indiju i Brazil, odnosno zemlje u naglom usponu i koju razvijene zemlje ne bi bile u stanju da izoluju u lokalne okvire. Postoji još serija negativnih elemenata koji bi mogli da otežavaju globalizaciju, ali sa malom verovatnoćom da je zaustave. To je izolacionizam krajnje nerazvijenih zemalja (Subsaharska Afrika, Bliski Istok, Centralna Azija, Južna Amerika), korumpirani i autoritarni režimi, organizovani kriminal, terorizam i zarazne bolesti. Brexit istina tada nije bio aktuelan ali teško da bi bio uvršten čak i u manje važne prepreke globalizacije.

Previranja su velika – neka se nameću oružjem, neka ugovorima. Biti mali u takvom svetu nije uopšte prijatno. Valja se opredeliti. Mogućnosti opredeljenja prikazao je plastično i drastično Duško Petričić.

Globalizaciju niko više neće biti u stanju da zaustavi mirnim putem. Isuviše se zahuktala i pokazala da je nerazvijenima bolje čak i ako ih eksploatišu, ali im daju mogućnosti napretka, nego ako ih drže izolovanim i svedenim samo na njihova siromašna tržišta. Da li je ovaj zaključak optimistički ili pesimistički vidi se donekle iz prve prepreke globalizaciji prema autorima američkog Projekta do 2020. godine – najefikasniji način zaustavljanja globalizacije je “mogućnost globalnog konflikta”. Taj opaki scenario ipak je moguće izbeći ako bude sluha za Piketijevu sugestiju da se pristupi “regulisanju kapitalizma”.

Milutin Mitrović, Peščanik.net, 20.07.2016.

1. Runde pregovora u GATT-u (Generalni sporazum o trgovini i carinama) trajale su godinama. Urugvajska runda je završena tek nakon 7 godina.

2. Prva runda WTO u Dohi započela je 2001. godine na temu globalnog razvoja – dakle označila je formalni početak globalizacije. Smatra se završenom avgusta 2013. godine dogovorom ministara.

3. Jugoslavija je bila članica GATT (prethodnica WTO) kao posmatrač od 1950, a redovan član od 1966. godine. Iz organizacije je suspendovana 1992. godine prilikom raspada zemlje, ali su sve ostale republike sem Srbije i BiH primljene ponovo (Makedonija poslednja 2003). Od 2013. godine pregovori sa Srbijom o povratku su u zastoju.
Od XV do XVIII veka 78 odsto svih otkrića inicirano je trgovačkim razlozima.

Nova rekordna ulaganja Kine u Evropi


Illustration by Sébastien Thibault

• Kineska stopa stranih direktnih investicija (SDI, Foreign Direct Investment, FDI) nastavila je da raste u 2015. godini, a kinesko rukovodstvo postavilo je agresivno investiranje u inostranstvu kao novi stub kineskih pozitivnih doprinosa globalnoj ekonomiji.

16• Kineski OFDI (OFDI, Outward Foreign Direct Investment, spoljne direktne investicije u inostranstvu) u Evropi ponovo postavljaju rekord i u 2015., čime se ističe potencijal Kine kao izvora oplođujućeg kapitala, ali istovremeno podstičući i već postojeće probleme.

• Nova realnost sporijeg privrednog rasta i tranzicije ka novom ekonomskom modelu objašnjavaju razlog što su se kineski investitori fokusirali na tehnološki razvijena industrijska sredstva, kao i na sektor savremenih usluga i poslovanje nekretninama.

• Kineski investitori sa državnim kapitalom nastavlju da dominiraju u strukturi kineskih direktnih investicija u inostranstvu, a novi finansijski subjekti mogli bi da dodatno uvećaju ulogu državnog kapitala.

• Kineske investicije sve više prevazilaze nivo ulaganja ekonomske “Velike trojke” (Nemačka, Francuska, Britanija), podstičući  time unutarevropsko nadmetanje za naklonost Pekinga.

10• Nemačka je i dalje među najprivlačnijim destinacijama za kineske investitore koji su u neprekidnoj potrazi za naprednim tehnologijama, tržištima i sigurnim utočištima za svoja ulaganja.

• Malo je verovatno da će se u skorije vreme kineski globalni investicioni bum okončati, mada borba Kine protiv odliva svog kapitala i lošeg duga (velikog nivoa loših kredita u sopstvenom bankarskom sistemu) predstavljaju kratkoročne rizike za taj trend u 2016.

Kineski globalni SDI nastavio je da u 2015. raste, a kinesko rukovodstvo je agresivno investiranje postavilo kao novi stub kineskih pozitivnih doprinosa globalnoj ekonomiji.

Tokom poslednje decenije, kineski globalni SDI je na impresivnoj putanji rasta, a tok njihovih novčanih investicija popeo se prošle godine na novi rekordno visoki nivo. U očekivanju zvaničnih podataka za celu proteklu godinu, koji još uvek nisu dostupni, procenjuje se da je spoljašnji SDI dostigao 130-140 milijardi dolara u 2015, u odnosu na 123 milijardi dolara u 2014. Deonice kineskog globalnog SDI-ja sada premašuju billion dolara, što je trostruko više u odnosu na samo pre pet godina. Ovaj impresivni rast transformisao je Kinu od malog igrača u jednog od najvećih svetskih izvoznika SDI – njihova direktna ulaganja širom sveta čine skoro 10% ukupnog globalnog protoka SDI novca.

Brz uspon Kine kao možda najznačajnijeg izvoznika u sebi krije ogroman potencijal za zemlju domaćina u kojoj se kineski novac “usidri”, a kineska vlada je obznanila da su strane direktne investicije novi reprezentativni poslovni model kojim Kina daje pozitivan doprinos globalnoj ekonomiji. Kineska ulaganja sada zauzimaju vodeće mesto na dnevnom redu velikih diplomatskih misija – ulaganja koja Kina želi kao protivtežu rastućem negativizmu, podstaknutom padom kineske potražnje za stranom robom, kao i finansijskim mehurom kineskih trgovinskih suficita. Kineske diplomate, takođe, sve intenzivnije najavljuju  i obećavaju  sveže investicije i druge forme finansijskog dotoka novca kao diplomatski instrument za osvajanje politički povoljnih rezultata u pregovorima sa EU i njenim članicama.

Nova rekordna godina za kineske strane direktne investicije u EU

Slika 1:

Fig01

Kineski globalni rast SDI se nastavlja.

Kineski SDI u Evropi je 2015. dostigao novi rekord, čime je prepoznat potencijal Kine kao izvora obrtnog kapitala, ali, ujedno, i jačajući postojeće probleme koje Evropa ima kao glavno ishodište za kineske direktne investicije – sve to u skladu sa širim strateškim potezima: kineske investicije se odskora pomeraju iz zemalja u razvoju kako bi se “nastanile” u ekonomijama sa visokim prihodima. U 2015. godini, kineske kompanije su u EU uložile 20 milijardi evra, što je skok od 44%, u odnosu na 2014,  kada je uložila 14 milijardi evra. Veći deo tolikog povećanja ulaganja može se pripisati kompaniji ChemChina koja je prošle godine za 7.7 milijardi dolara preuzela italijanskog proizvođača guma Pirelli – ovo je ujedno i najveće kinesko preuzimanje u EU do danas.

Fig05

U proteklih pet godina (2010-2015), godišnji kineski SDI u EU je u proseku iznosio više od 10 milijardi evra, u poređenju sa po oko 1 milijardu evra godišnje u prethodnom petogodištu (2005-2010).

Novi rekord kineskih SDI u 2015. dodatno potvrđuje stav da skok kineskih investicija nije bio samo tek privremena epizoda oportunističke kupovine nakon krize iz 2008., već se mora posmatrati kao strukturna priča izazvana promenama u kineskoj ekonomiji i pozicijom Evrope kao sigurnog ekonomskog utočišta sa atraktivnom bazom za aktivu. U isto vreme, 2015., investicioni obrasci su dodatno pogoršali već postojeću zabrinutost zbog ekonomskih rizika vezanih za ove investicije. Ono što je najvažnije, nove rekordne cifre za kineske SDI u Evropi su u potpunoj suprotnosti sa stagnacijom ili čak opadanjem investicija evropskih kompanija u Kini, što dodatno povećava rizik od SDI neravnoteže. Ovo ukazuje na hitnost smanjenja formalnih i neformalnih barijera za evropske SDI investicije u kinesku privredu, korišćenjem Bilateralnog porazuma o investicijama (Bilateral Investment Agreement) kao efikasnog instrumenta u fazi pregovora.

Fig07

Kineska distribucija SDI u Evropi u 2015. je potvrda da je promena ekonomske realnosti u samoj Kini bila pokretač njenih globalnih direktnih ulaganja. Započinjanje faze strukturnog prilagođavanja i rastuća nestabilnost povećali su pritisak na kineske kompanije da diversifikuju svoj portfolio i pripreme se za još oštriju konkurentsku trku kod kuće, na svom terenu – ovaj trend je podstakao porast apetita za međunarodnom ekspanzijom i preuzimanjem investicionih rizika. U 2015. godini, kineski interes se još dalje pomerio ka još raznovrsnijoj kombinaciji imovinskih sredstava, uključujući tehnologije, napredni uslužni sektor, razvijanje sopstvenih brendova kao i razvoj potrošačkih (neopipljivih) sredstava. Tu je na prvom mestu automobilski sektor (Pireli), zatim sektor nekretnina kao i ugostiteljstva (Louvres hoteli, Club Med), informacionih i komunikacionih tehnologija (NXP Semiconductors RF business) i finansijskih usluga (holandska osiguravajuća kompanija SNS REAAL, kao i portugalska investiciono-bankarska jedinica Banco Espirito Santo).

Fig08

Ono što je važno je to da kineski interes raste naročito brzo u sektorima koji i dalje ostaju ograničeni i u restriktivnom modu za strane investitore koji žele da ulažu u Kinu, pojačavajući političku izloženost neravnopravnom pristupu tržištima. Jedan od primera su finansijske usluge, gde su kompanije iz EU već dugo frustrirane svojim neuspešnim pokušajima da se ravnopravno nose sa lokalnim akterima na kineskom tržištu. Nedavni rast kineskih spoljašnjih investicija u ovim oblastima trebalo bi da pruže Evropi veću moć ispostavljanja zahteva za jednakim uslovima i mogućnostima prilikom sklapanja bilateralnih pregovora.

Još jedan politički relevantan trend je to da je Kina nedavno postala uspešnija u pridobijanju ugovora za poslove u sektoru uslužne industrije, a u kombinaciji sa investicijama u infrastrukturu. Primeri za ove nove ambicije su  Hinkley Point nuklearna elektrana, plimska laguna u zalivu Svonsi, izgradnja železničke pruge i infrastrukture u Mađarskoj i elektrana u Rumuniji. Potencijalne političke implikacije uključuju transnacionalne bezbednosne probleme kao i prostor za moguću integraciju Kine u postojeće relevantne međunarodne sporazume, uključujući tu i pravila OECD-a o izvoznom finansiranju i Sporazum o javnim nabavkama koji je u nadležnosti Svetske trgovinske organizacije (WTO).

Slika 2:

Fig02

Kineske strane direktne investicije (SDI) u Evropi su se u 2015. našle na novom rekordno visokom nivou

Slika 3:

Fig03

Kineski investitori imaju za cilj što raznovrsniji investicioni portfolio u Evropi

Slika 4 :

Fig04

Državne kompanije i dalje predstavljaju najveći izvor kineskog SDI u Evropi

Slika 5:

Fig06

Južna Evropa trenutno dobija značajan udeo kineskog SDI.

Thilo Hanemann and Mikko Huotari, MERICS (Mercator Institute for China studies)

Kraj globalizacije?


Kina je upravo objavila da je prošle godine, po prvi put otkad je krajem 1970-tih počela da svoju ekonomiju otvara ka svetu, njen godišnji izvoz opao. I to nije sve; u smislu vrednosti, globalna trgovina je tokom prošle 2015. opala. Očigledno pitanje je – zašto? Za Project Syndicate ovo pitanje postavlja Daniel Gros, rukovodilac Centra za evropske političke studije sa sedištem u Briselu.

02

I dok je 2009. globalna trgovina takođe pala, objašnjenje je pre sedam godina bilo očigledno: Svet je u to vreme doživljavao oštro smanjenje BDPa. Prošle godine je, međutim, svetska ekonomija porasla za pristojnih 3%. Štaviše, trgovinske barijere nisu nigde značajno porasle a troškovi transporta padaju, zbog – naravno – naglog pada cena nafte.

Upečatljiv pokazatelj “usporavanja zupčanika” svetske privrede je tzv. Baltik draj indeks (Baltic Dry Index). Njim se mere troškovi velikih čarter-brodova koji su glavni prevoznik u globalnoj trgovini na velike udaljenosti; ovaj je indeks pao na svoj istorijski minimum. Baltički indeks pomorskog teretnog saobraćaja je indikator koji vrlo dobro ukazuje da tržišta ne treba da očekuju oporavak: to znači da su podaci iz 2015. godine vesnik novog doba, u kojem globalna trgovina usporava i gubi na zamajcu. To upućuje na zaključak da nekada nezadržive snage globalizacije gube na svojoj snazi.

Situacija u Kini nam takođe kazuje o tom trendu. U poslednjih nekoliko decenija, kako je ova zemlja prerastala u vodeću trgovinsku ekonomiju sveta, Kina je ujedno transformisala i globalni trgovinski sistem. Sada je vrednost kineskog uvoza i izvoza pala – iako je izvoz opao više nego uvoz – a usled globalnog kolapsa cena.

Cene roba su, u stvari ključ za razumevanje trgovinskih tokova u poslednjih nekoliko decenija. Kada su bile visoke, one su “gurale” povećanje trgovine – do te mere da je učešće trgovine u kineskom BDP porasla – podstičući intenzivnu promociju i publicitet o neizbežnom napretku globalizacije  (možda često i preuveličavajući njenu važnost ili korist). Ali, u 2012. godini, cene roba počele su da padaju, da bi, nedugo zatim, doprineli i padu globalne trgovine.

Pretpostavimo da je za proizvodnju jednog automobila potrebna jedna tona čelika i deset barela nafte. U periodu 2002-2003, obe su sirovine vredele oko $800 (po komadu automobila), ili oko 5% od vrednosti automobila čija je cena 16.000 dolara. Ovo podrazumeva da su, tokom ranih 2000-ih, industrijske zemlje morale da izvezu pet automobila na svakih stotinu “paketa” ovih sirovina koje je auto-industrija uvozila.

Do 2012-2013, vrednost sirovina potrebnih za jedno vozilo povećana je na oko 2.000 dolara, što je oko 10% cene istog auta (cene automobila su porasle mnogo manje). Industrijske zemlje su, tako morale da izvoze duplo više, naime: deset automobila za istu količinu uvoza sirovina.

Jasno je kako postoji direktna veza između trendova u trgovini i cena roba (videti donji grafikon). S obzirom da ova povezanost utiče na sve proizvedene robe koje zahtevaju uvozne sirovine, ne bi trebalo da bude iznenađenje da – kako su cene roba opadale – tako opadala i globalna trgovina.

Moglo bi se tvrditi da se ovaj primer odnosi samo na vrednost trgovine, i da je, u poslednjih nekoliko decenija, rast trgovine po zapremini takođe premašio realni rast BDP-a. Ali, cene robe takođe utiču na obim trgovinske razmene, jer veće cene roba primoravaju industrijske zemlje da povećaju obim svog izvoza (deset automobila, umesto pet, u primeru tržišta), kako bi pokrile troškove istog obima uvoza sirovina.

Iz razloga što hrana, goriva i sirovine čine oko četvrtinu globalne trgovine, onda kada njihove cene variraju – i to naročito snažno kao što su to činile u poslednjih nekoliko decenija – brojke i podaci očigledno pokazuju da to variranje ima uticaja na agregatnu trgovinu. S obzirom na opšti pad cena sirovina koji se u poslednje vreme dešava, nije previše potrebno tražiti neko drugo objašnjenje za nedavno usporavanje globalne trgovine.

Ovo ne znači da su globalizacija i trgovina jedno te isto. Globalizacija podrazumeva mnoge druge uloge i funkcije, uključujući i skok prekograničnih finansijskih transakcija kao i turizma, razmenu podataka i drugih privrednih aktivnosti. U stvari, ove druge međusobne veze su se povratno odrazile na trgovinu, kao što su omogućili i nastanak globalnih lanaca učesnika u proizvodnji, pri čemu se različiti koraci u proizvodnom procesu javljaju u različitim zemljama.

Ipak, ova pojava je precenjena. Prema Svetskoj trgovinskoj organizaciji (WTO), inostrana dodata vrednost sadržana u izvozu je samo oko 15% za većinu velikih ekonomija, kao što su američka ili evropska. Drugim rečima, globalni lanac proizvođača ima malog uticaja na ove velike trgovinske ekonomije.

Kina je jedini izuzetak. Njena uloga platforme za sklapanje svetskih proizvoda podrazumevala je da je uvozila većinu komponenti s visoko dodatom vrednošću tih proizvoda. Ali, kako je vremenom industrijska struktura ove zemlje sazrevala – današnji iPhone koji se montira u Kini sadrži daleko više delova koji su kineske proizvodnje nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina – to ju je približavalo Sjedinjenim Državama i EU u pogledu dodate vrednosti, a ne obrnuto. A to je još jedan razlog zašto bi mogao biti umanjen značaj globalne trgovine.

Kada je nešto široko “izvikano” tu je skoro uvek i realan razlog za takvo šta. Većina ekonomija je danas otvorenija nego što je to bila do pre samo jedne generacije. Sada, međutim, postaje jasno da je percepcija globalizacije kao neke “ogromne i neumoljive sile” u velikoj meri odražavala propratne efekte u robnoj ekspanziji tokom poslednje decenije. Ukoliko cene ostanu niske kao sada, a kao što izgleda verovatno, u narednoj deceniji mogli bismo doživeti stagnaciju globalne trgovine, s obzirom da trgovinski obrazac “ponovo uspostavlja ravnotežu” – i to kako na nivou tranzicionih ekonomija, tako i na nivou industrijski razvijenih zemalja.

Project Syndicate