O neproduktivnom radu


Nekadašnji šef grupe za razvoj pri Svetskoj banci, srpsko-američki ekonomista Branko Milanović je na svom blogu pisao o pitanju produktivnosti radne snage, šta je ona i kako se meri – da li se, uopšte, može precizno premeravati produktivnost, i koji su reperi za vrednovanje iste. Milanović se prvo osvrnuo na slučaj zemlje sa socijalističkom strukturom koja trenutno proživljava veliku krizu, Venecuelom, a potom i na (ne)produktivnost na Zapadu, s osvrtom na Sjedinjene Države. Ovaj tekst su objavili portali Social Europe kao i Peščanik, s kojeg je i preuzet.

Danas sam čitao članak o nestašicama i ekonomskom kolapsu u Venecueli. Uzrok dugih redova ispred prodavnica je dobro poznat ekonomistima koji su istraživali socijalističke ekonomije: državne prodavnice prodaju robu po subvencionisanim cenama, zbog čega tražnja za njima premašuje ponudu. Mnogi kupuju više nego što im je potrebno i bave se preprodajom po višim cenama onima koji su dovoljno bogati da plate ili onima koji su imali nesreću da zalihe nestanu pre nego što su došli na red.

Takvi kupci i preprodavci su u Venecueli poznati kao bachaquerosi, obaveštava nas Njujork tajms, a zatim citira Ricarda Hausmanna iz Kenedijeve škole na Harvardu, koji je bio ministar planiranja u Venecueli devedesetih godina: „To je najluđe u ovom sistemu. Mnoštvo ljudi ulaže napor (kroz kupovinu i preprodaju robe), a to ne uvećava ponudu bilo čega. To je potpuno neproduktivan rad“.

Tu sam morao da zastanem. „Potpuno neproduktivan rad?“ Kao što svaki ekonomista zna, taj „neproduktivni rad“ doprinosi boljoj alokaciji dobara. Dobra se preusmeravaju ka onima koji imaju veću platežnu moć, a pošto veću platežnu moć vezujemo za veću korisnost, dobra su, zahvaljujući bachaquerosima, bolje alocirana. Ako neko tvrdi da je rad bachaquerosa neproduktivan zato što „ne uvećava ponudu“, moramo se zapitati da li to znači da je svaki oblik trgovine i posredovanja neproduktivan, jer ne stvara nova dobra već ih samo drugačije alocira. Isto bi se moglo tvrditi za čitav finansijski sektor počevši od Volstrita. Aktivnostima na Volstritu nikada nije proizveden ni kilogram brašna, ni vekna hleba, ni jedna jedina sofa. Ali mi verujemo da je finansijsko posredovanje produktivno, jer usmerava novac sa mesta na kojima bi bio manje efikasno korišćen na mesta gde se efikasnije koristi. Ili od potrošača koji ne mogu da plate ka potrošačima koji mogu. To je upravo ono što rade bachaquerosi.

Hausmannov stav se poklapa sa (pogrešno tumačenim) marksističkim shvatanjem produktivne i neproduktivne aktivnosti koje se reflektovalo u nacionalnim računima socijalističkih zemalja kao koncept neto materijalnog proizvoda. U socijalističkim zemljama preovladavao je stav da su usluge (uključujući zdravstvo, školstvo i državnu upravu) neproduktivne jer ne stvaraju nova fizička dobra. Očigledno, špekulanti poput bachaquerosa su otelovljenje neproduktivnog, čak i (kako se verovalo) „društveno štetnog“ rada. Takav stav je imao i praktične posledice za obračun nacionalnog dohotka, zbog čega je nacionalni dohodak socijalističkih zemalja bio potcenjen u odnosu na vrednost koju bi imao prema sistemu nacionalnih računa Ujedinjenih nacija, dok je stopa rasta bila precenjena, jer je rast produktivnosti u načelu bio veći u proizvodnji roba nego u domenu usluga.

Marxova distinkcija između produktivnog i neproduktivnog rada je sofisticiranija. Produktivan je svaki rad koji stvara višak vrednosti. Tako, u poznatom primeru, Marx pokazuje da je rad pevačice (prototip aktivnosti koja ne proizvodi ništa opipljivo) produktivan ako ju je angažovala kompanija ili pojedinac i ako svojom aktivnošću stvara profit za poslodavca. Sa Marxovog stanovišta, dihotomija produktivnog i neproduktivnog rada nije zauvek data, već se menja sa društveno-ekonomskim formacijama. Problem sa socijalističkim vladama u Istočnoj Evropi bio je u tome što nisu mogle da utvrde šta bi u socijalističkom društvu po Marxu bio produktivan, a šta neproduktivan rad, pa su zaobišle problem proglašavajući za neproduktivnu svaku aktivnost koja nije imala za rezultat opipljiva fizička dobra.

Postoji još jedna kategorizacija koju je 70-ih godina uvela Anne Krueger, u kojoj su definisane takozvane „direktno neproduktivne aktivnosti“ ili „aktivnosti traženja rente“. U tu kategoriju bi spadale sve aktivnosti koje za cilj imaju pribavljanje državnih koncesija koje za rezultat imaju veće prihode za one koji su lobiranjem uspeli da se izbore za njih. Tu spadaju farmaceutske i IT kompanije koje danas plaćaju stotine lobista u Vašingtonu – mada je kvalifikacija izvorno uvedena da bi se vlade zemalja u razvoju stimulisale da odustanu od intervencionističkih politika (kao što je, na primer, bio sistem izdavanja poslovnih dozvola u Indiji, na snazi od 1947. do 1990, vidi Bhagawati ovde). Lobiranje je smatrano za neproduktivno jer vodi stvaranju rente. A renta je, naravno, dohodak koji se ostvaruje bez uticaja na ponudu i alokaciju dobara.

To nas konačno dovodi do teme krađe. U ekonomiji nije lako pronaći pravo mesto za krađu. Krađa za lične potrebe može se pravdati tvrdnjom da će hleb koji je siromah ukrao od bogataša gotovo sigurno uvećati količinu „društvene sreće“. (Često sam razmišljao o tome u Njujorku, gde je važilo staromodno pravilo da čovek uvek treba da ima u novčaniku 20 dolara koje će dati pljačkašu, što sigurno ima smisla kao način da se osigura „najviši stepen sreće za najveći broj ljudi“.) Stvari postaju složenije kada je u pitanju krađa radi prodaje: provala u juvelirnicu i prodaja nakita mogu uvećati opšte blagostanje ako su provalnici veoma siromašni, a juvelir veoma bogat, ali ne može se pravdati sa pozicija bolje alokacije, jer je nakit jednako dostupan onima koji žele da ga kupe bilo da ga prodaje vlasnik ili provalnici.

Problem sprečavanja krađe dovodi nas do još jedne kategorije rada koji se može smatrati neproduktivnim: to je obezbeđenje ili „rad na zaštiti“. Radnicima obezbeđenja isplaćuju se plate da bi sprečavali krađe. Oni očigledno ne uvećavaju ponudu dobara niti doprinose boljoj alokaciji. Jedini način da se tvrdi da njihov rad ipak nešto stvara bio bi argument da sprečavanje krađe doprinosi zaštiti imovine, što stimuliše investicije i dugoročni rast. Ali to je prilično zaobilazno opravdanje, koje se, treba napomenuti, može upotrebiti da se pokaže zašto je krađa, iako kratkoročno doprinosi blagostanju, na duži rok opasna, što je stav koji se može pronaći još kod Adama Smitha.

Utvrditi šta je produktivan, a šta neproduktivan rad u kapitalističkoj ekonomiji nije uvek lako. To je još teže ako se okrenemo ekonomskoj istoriji: šta ćemo s monasima koji su živeli od obaveznog desetka; Robin Hood se može braniti sa pozicija maksimizacije korisnosti, ali i kritikovati sa pozicija dugoročnog rasta; a Francis Drake je samo otimao dobra koja su Španci ekstrahovali korišćenjem prinudnog rada…

globalinequality, 30.05.2016.

Social Europe, 03.06.2016.

Peščanik.net, 05.06.2016.

 

“Ekonomija tezge” je rad po ugovoru – srećom, nismo Dikensovi junaci…


… niti je toliko tragično kao što su to bila Dikensova deca u viktorijansko doba.

03

Tehnološki giganti čine sve ne bi li obezbedili da imaju što je moguće veći udeo na rastućim tehnološkim tržištima. Dokaz A: Amazon Fleks (Amazon Flex), novonajavljeni servis će ljudima plaćati od $18-25 na sat da pošiljke isporučuju svojim kolima. Ako treba da postoji ekonomija deljenja, onda je izvesno da Amazon želi da u njoj ima svoj udeo, piše novinarka Blumberga Megan Mekardl (Megan McArdle), koja je svoje kolumne potpisivala i za Ekonomist, Atlantik i Njuzvik.

Sve ovo je, piše Mekardl, zabrinulo američkog liberalnog blogera i novinara portala Mother Jones, Kevina Druma: “Izgleda da se sada pod ekonomijom deljenja podrazumeva bilo koji posao koji, uz pomoć aplikacija, raspoređuje radnicima mrvice posla onako kako dune poslodavcu. Drugim rečima, ovi ljudi su nešto kao fizički radnici iz viktorijanskog doba, ali uz pametne telefone i bolje plate. Na uglednom ekonomskom sajtu Interfluidity, Stiv Rendi Valdman (Steve Randy Waldman) promišlja da ćemo morati ove uposlenike prevesti u status zaposlenih kao neki vid antimonopolske mere, kako bismo obezbedili da nijedna od ovih aplikacija ne postane previše moćna.

Priznajem da mi nije baš jasno u čemu je problem. Manuelni rad viktorijanskog doba nije bio odvratan zbog toga što je podrazumevao kratkoročne ugovore; bio je grozan, jer su poslovi bili sumorni, plata je bila niska, a povređeni radnici često su završavali u siromaštvu. Biti plaćen $25 na sat za nešto mnogo mnogo prijatnije od ribanja podova jakim hemikalijama ne udara u nežne strune mog srca na isti način.

Takođe mi je teško da se zabrinem nad tim što bi Uber ili Amazon Flex „mogli da razviju opasnu dominaciju“ na tržištu razvoza robe, koju će ljudi transportovati svojim automobilima. “Prevoz robe sopstvenim automobilima (uključujući i putnike)” predstavlja tržište sa veoma niskom ulaznom barijerom, zbog čega taksi-firme i jesu uložile toliko u lobiranje za nove i „poboljšane“ zakone, i u moćne regulatore, kako bi se zaštitili od konkurencije. Efekti umrežavanja mogu, naravno, stvoriti barijere za ulazak – ali u poslu gde je jedini uslov lično vozilo i veština koju poseduje gotovo svaka odrasla osoba u Americi – znati da vozite – teško je zamisliti da bi bilo koja kompanija bila dovoljno moćna da ove efekte organizovanosti u poslovnu mrežu iskoristi kako bi zloupotrebljavala kupce ili radnike u nekom dužem vremenskom periodu.

Efekti ovakve vrste poslovne mreže su najmoćniji tamo gde su troškovi prebacivanja veoma visoki. Ako sam platila $300 za VCR, i još više za gomilu VHS kaseta, verovatno ću veoma malo biti zainteresovana da se prebacim na vaš Betamax. Ako sam platila nekoliko hiljada dolara za PC i prateće softvere, i uskladištila gomile podataka u formatima specijalizovanim za te programe, biće teško ubediti me da se prebacim na sasvim novi sistem. Nasuprot tome, šta je trošak prebacivanja za jednog korisnika Ubera? Možda ću nagnječiti palac dok pokušavam da otvorim novu aplikaciju? Čak su i troškovi prebacivanja za vozače relativno minimalni. Što znači da nijedna firma u ovom poslu neće biti u mogućnosti da uživa značajnu monopolsku rentu, jer ako to učini, neki pametan preduzetnik sa malo kapitala na raspolaganju će naći načina da uđe u ovaj biznis i takmiči se s njom.

02

Pravi problem je, mislim, u tome što će ovi poslovi postati zamena za bolje poslove: stabilnije, bolje plaćene. Ovo je očigledno nešto što će zabrinuti levičarske komentatore, od kojih su mnogi već izrazili bojazan da je “tezgaroška ekonomija” loša za američke radnike.

A to možda i jeste istina. Ona, međutim, počiva na skrivenoj, i do sada nedokazanoj, pretpostavci da tezgaroška ekonomija u stvari preseljava radnike tako što im spušta cenu rada, pre nego što stvara novu ekonomsku aktivnost koja jednostavno ne bi postojala da nema ovih aplikacija – i možda, omogućava radnicima koji su višak u drugim industrijama, zaposlenje, koje nema nikakve veze sa Uberom i Instacartom.

Istina je, naravno, da ove aplikacije donekle oponašaju tržišta rada iz 19. veka. Ali, postoje razlike koje se ne tiču samo uslova rada: aplikacije radikalno smanjuju transakcione troškove pružanja ovakvih vrsta usluga. Viktorijanski radnik je možda morao da ide od kuće do kuće u potrazi za poslom, ili stoji napolju satima čekajući da dođe neko kome su potrebni radnici. To više nije slučaj.

Ako to zvuči jedva malo lepše, razmislite ponovo. Ovo je kolosalna stvar. Transakcioni troškovi oblikuju tržišta na fundamentalan način. Oni su razlog da postoje firme, tvrdio je nobelovac Ronald Coase; kada im je preskupo da nastave da na tržištu kupuju robe i usluge, kompanije dovode te funkcije unutar kuće kako bi na taj način omogućile da njihova unutrašnja koordinacija bude efikasnija.

Spuštanje transakcionih troškova može čak i da stvori dodatnu ponudu i potražnju. Troškovi transakcija su deo cene dobra ili usluge, a to je često njegov značajan deo. A kada spustite cenu, omogućavate ljudima da kupuju više, a snabdevačima da snabdevaju sa više roba i usluga.

Zamislite da sam jedno veče ostala kod kuće, i da bih volela da se sastanem sa nekim prijateljima na piću. Nažalost, teško je dobiti taksi u mom komšiluku, nije sasvim sigurno hodati sam noću, a voziti do tog mesta bi možda ugrozilo svrhu izlaska, jer ne bih mogla da pijem kad tamo dođem. Umesto toga, sedim kod kuće i gledam reprize.

04

Spuštanje transakcionih troškova olakšava pronalaženje nekoga ko je voljan da me odvede do cilja. Ovo nije „raseljeni i raspaštrmljeni“ tuđi posao; to je potpuno novi deo ekonomske aktivnosti koja se, jednostavno, ne bi desila u slučaju da su transakcioni troškovi i dalje visoki. Mi dobijamo dodatno zapošljavanje, dodatnu potrošnju i dodatne srećne sate sa svojim prijateljima, pijući margarite i raspravljajući o “Game of Thrones”.

Naravno, to ne znači da niko nikada nije raseljen: vlasnici taksi-oznaka su se, na primer, suočili sa dramatičnim padom u poslovanju jer “očekuju da imaju ekskluzivno pravo da voze u Njujorku”. Međutim, dokazivati da je neko povređen nije isto što i dokazivati da postoji neto pad na poziciji broja radnika.

Dakle, šta se dešava ako prisilimo firmu da tretira ove potencijalne radnike kao zaposlene? Dodajemo nazad transakcione troškove, naravno. Beneficije, poštovanje propisa, razni porezi na plate. “Pa dobro!” mogla bi reći Levica. “Oni bi trebalo da plaćaju te stvari.”

Ali, raditi takve stvari interno, umesto kupovati usluge na tržištu, jeste skupo. To čini poslodavce manje fleksibilnim i podiže njegove fiksne troškove. Oni moraju da povrate te troškove, a to se može desiti na jedan od tri načina:

1. Naplaćivanjem viših cena klijentima što će smanjiti tražnju i dovesti do toga da se troši manje radnih sati.

2. Spuštanjem plate radnicima

3. Primenjivanjem mnogo veće kontrole nad rasporedom radnika i uslovima rada kako bi se maksimizirao odnos obavljenog posla po radniku. Radnicima verovatno neće biti dozvoljeno da se pojave kad god hoće kao i da rade dokle god žele. Oni će, na primer, verovatno imati limitirano radno vreme da ne bi mogli da se kvalifikuju za zdravstveno osiguranje.

Naravno, neki radnici bi radije bili u takvoj situaciji. Ali, šta je sa ljudima koji koriste ove poslove za vreme pauze koja je između nekih drugih obaveza, kao što je to, recimo, celodnevni (stalni) posao, škola ili čuvanje dece? Ponuda radnika, kao i potražnja će, vrlo verovatno, opasti. A nismo još ni stigli do diskusije o tome šta se dešava sa potrošačima koji imaju koristi od ovih usluga; mi samo govorimo o tome šta će se desiti sa radnicima.

Mislim da postoji realna zabrinutost zbog onoga što se dogodilo sa zaradama američkih radnika. Ipak, za sada, ne vidim mnogo dokaza da su uzrok tome Uber ili Airbnb. Izgleda da najveći deo uticaja na ovu pojavu dolazi iz sfere automatizacije u oblastima koje pokrivaju nisko i srednje obučeni radnici u proizvodnom i administrativnom sektoru, ili autsorsovanje tih poslova u inostranstvo.

Pokušaji da se ti problemi srede tako što će se uništiti poslovni model Ubera je kao da pokušavate da izlečite glavobolju udarajući čekićem po kutiji aspirina.

 

Bloomberg